Albert Kami

 

 

 

 

 

 

 

 

Apsurd

Osećanje apsurda na uglu bilo koje ulice može da iznenadi svakog čoveka. ...

Dešava se da se dekor sruši. Ustajanje, tramvaj, četiri sata u kancelariji ili fabrici, obrok, tramvaj, četiri sata rada, obrok, san i ponedeljak utorak sreda četvrtak petak i subota u istom ritmu, ovaj put se najčešće lako sledi. Ali jednog dana, pojavljuje se "zašto"...

Evo još drveća, ja poznajem njihovu hrapavost; evo još vode, ja poznajem njen ukus. One mirise trave i zvezda, noć neke večeri kada se srce opušta - kako da poričem ovaj svet čiju moć i snagu osećam? Međutim, svo znanje ove zemlje neće mi ništa dati što bi moglo da me ubedi u to da ovaj svet meni pripada. ...

Ovde pominjana iskustva rođena su u pustinji, koju nikako ne treba da napuštamo. Treba bar da znamo dokle su ona stigla. Na ovoj tački svojih nastojanja, čovek se nalazi pred iracionalnim. On u sebi oseća želju za srećom i razumom. Apsurd se rađa iz ove suprostavljenosti između ljudskog poziva i bezumne tišine sveta.

 Mit o Sizifu, str.34, 37, 45, 56.

_________________________________________

Sreća i apsurd

Sreća i apsurd su dva sina iste majke zemlje. Oni su nerazdvojni. Pogrešno bi bilo reći da se sreća nužno rađa iz apsurdnog otkrića. Dešava se isto tako da se osećanje apsurda rađa iz sreće. "Smatram da je sve dobro", kaže Edip, i ta reč je sveta. Ona odjekuje u okrutnom i ograničenom čovekovom svetu. Ona nas poučava da sve nije iscrpljeno, i da i nije bilo iscrpljeno. Ona proteruje iz ovog sveta Boga koji je u njega ušao sa nezadovoljstvom i nastojanjem da se žive beskorisne patnje. Ona od sudbine stvara ljudski posao, koji treba da bude utvrđen među ljudima.

Sva Sizifova tiha radost je u tome. Njegova sudbina mu pripada. Njegov kamen je njegova stvar. Isto tako, apsurdni čovek, kada razmišlja o svom mučenju, ućutkuje sve idole. U svetu iznenada vraćenom svojoj tišini, uzdiže se hiljade malih ushićenih glasova zemlje. Nesvesni i tajni pozivi, pozivi upućeni od svih bića, to je neophodno naličje i cena pobede. Nema sunca bez senke, potrebno je upoznati noć. Apsurdni čovek kaže "da" i njegov napor će biti stalan. Ako postoji lična sudbina, nema više opšte sudbine ili bar postoji samo jedna koju on smatra fatalnom i dostojnom prezira. Što se ostalog tiče, on zna da je gospodar svojih životnih dana. U tom tananom trenutku, u kojem se čovek iznova okreće svom životu, Sizif, vraćajući se svom kamenu, posmatra sled tih nepovezanih pokreta koji postaju njegova sudbina, koju je on stvorio, ujedinio pod pogledom svog sećanja i uskoro zapečatio svojom smrću. Na taj način, ubeđen u ljudsko poreklo svega što je ljudsko, slepac koji želi da vidi i koji zna da noć nema kraja, uvek je u pokretu. Kamen se još kotrlja.
Ostavljam Sizifa u podnožju planine! Svoje breme uvek iznova pronalazimo. Ali Sizif nas uči i višoj vernosti, koja poriče bogove i podiže kamenje. I on smatra da je sve dobro. Od sada, ovaj svet bez gospodara ne izgleda mu ni neplodan ni bezvredan. Svako zrno ovog kamena, svaki kristalni odsjaj ove planine pune noći, sam za sebe oblikuje jedan svet. Sama borba da se stigne do vrha dovoljna je da ispuni ljudsko srce. Sizifa treba da zamislimo kao srećnog.

Mit o Sizifu,
______________________________
 

Kvalitet iskustava zamenjen kvantitetom

Ali šta može da znači život u jednom takvom svetu? Ništa drugo, za sada, osim ravnodušnosti prema budućnosti i strasti da se iscrpi sve što je dato. Verovanje u smisao života pretpostavlja uvek lestvicu vrednosti, izbor, naše sklonosti. Verovanje u apsurd, prema našim definicijama, poučava nas suprotnom. Ali zavređuje pažnju da se na tome zaustavimo.

Saznanje da li možemo da živimo bez poziva to je sve što me interesuje. Uopšte ne želim da izađem iz ovog područja. Ako mi je dat ovaj lik života, da li na njega mogu da se prilagodim? Ili se, pored ove posebne brige, verovanje u apsurd vraća da kvalitet iskustva zameni njegovim kvantitetom. Ako se uverim da ovaj život nema drugog lika osim ovog apsurdnog, ako iskusim da sva njegova uravnoteženost počiva na toj večnoj protivrečnosti između moje svesne pobune i tmine u kojoj se ona bori, ako prihvatim da sva moja sloboda ima smisla samo u odnosu na moju ograničenu sudbinu, tada moram da kažem da je važno ne da se živi bolje, već da se živi najviše. ... Osećati svoj život, svoju pobunu, svoju slobodu, i to što je više moguće, to znači živeti što je više moguće.

 Mit o Sizifu, str. 98 i 101.

_________________________________

Kjerkegor može da viče, da prekoreva: "Kada čovek ne bi imao večne svesti, kada bi u osnovi svih stvari postojala samo divlja i uzavrela moć koja rađa sve stvari, i velike i beznačajne, u vrtlogu mračnih strasti, kada bi se bezdana praznina, koju ništa ne može da ispuni, skrivala ispod stvari, šta bi onda bio život ako ne očaj?" Ovaj krik nema sa čime da zaustavi apsurdnog čoveka. Traganje za istinitim ne znači traganje za poželjnim. Ako je potrebno da bi se pobeglo od mučnog pitanja: "Šta bi onda bio život?" da se prihvati da se poput magarca hranimo ružama iluzija, onda apsurdni duh ipak više voli da pristane bez straha na Kjerkegorov odgovor "očaj", nego da se prepusti lažima.

 Mit op Sizifu, str. 73.
 *knjiga filozofskih eseja

___________________________________

Začuđuje me uvek, sve dok smo toliko spremni mudrovati o drugim sadržajima, siromaštvo ideja koje imamo o smrti. To je dobro ili je loše. Ja se nje bojim ili je zovem (kažu oni). Ali to takođe pokazuje da nas nadilazi sve ono što je jednostavno. Šta je plavo i šta da mislimo o plavom? Istu poteškoću predstavlja smrt. O smrti i bojama ne umemo raspravljati. Pa ipak, vrlo je vazžan ovaj čovek preda mnom, težak kao zemlja, koji unapred oblike moju budućnost. Doduše, mogu li ja zaista misliti na nju? Kažem sebi : ja moram umreti, ali to ništa ne znači jer mi ne uspeva da u to poverujem, budući da mogu imati iskustvo samo o smrti drugih ljudi. Video sam ljude kako umiru. Video sam, naročito, kako umiru psi. Kad bih ih dotakao, bio bih potresšn. Mislim dakle : cveće, osmesi, čežnja za ženom, i shvatam da sav moj strah pred smrću dolazi od moje ljubomore prema životu. Ljubomoran sam na one koji će živeti i za koje će cveće i čežnja za ženom sačuvati sav svoj smisao krvi i puti. Zavidan sam jer previše volim život a da ne bih bio sebičan. Čovek se nađe tamo oboren jednog dana i sluša kako mu govore ”Vi ste jaki i zato moram biti iskren prema vama : mogu vam reći da ćete umreti”. Biti tamo sa celim svojim životom u rukama, sa čitavim svojim strahom u utrobi i idiotskim pogledom. Šta znači ostalo : valovi krvi udaraju o moje slepoočnice i čini mi se da ću zgaziti sve oko sebe.
Ali umiru ljudi protiv svoje volje, uprkos svemu što ih okružuje. Govore im : ”Kad ozdraviš…”, a oni ipak umru. Ja to ne želim. Jer ako ima dana kad priroda laže, ima i dana kad rekne istinu.
Pirovanja
___________________________________

Dešava se da se dekor sruši. Ustajanje, tramvaj, četiri sata u kancelariji ili u fabrici, obrok, tramvaj, četiri sata rada, obrok, san i ponedeljak utorak sreda četvrtak petak i subota u istom ritmu, ovaj put se najčešće lako sledi. Ali jednog dana, pojavljuje se "zašto" i sve započinje umorom u znaku čuđenja. "Započinje", to je značajno.

Umor se nalazi na kraju postupaka mahinalnog nesvesnog života, ali upravo s njim i započinje kretanje svesti. On svest budi i podstiče njen dalji rad. Nastavak - to je nesvesno vraćanje u lanac života, ili konačno buđenje. Na kraju buđenja, s vremenom, dolazi i posledica: samoubistvo ili oporavak. Sam po sebi umor ima nečega gadnog. Ovde, međutim, moram da zaključim da je on dobar. Jer sve započinje sa svešću i sve vredi samo zahvaljujući njoj. Ova zapažanja nemaju ničeg originalnog. Ali su očigledna: to je dovoljno za neko vreme, za priliku jednog sažetog istraživanja porekla apsurda. Jednostavna "briga" je u začetku svega.
Na isti način, vreme nas nosi i tokom svih životnih dana bez sjaja. Ali uvek dođe trenutak kada i vreme treba da se ponese. Mi živimo od budućnosti: "sutra", "kasnije", "kada budeš u prilici", "s vremenom ćeš shvatiti". Ove nelogičnosti su zadivljujuće, jer se na kraju radi o samoj smrti. Međutim, ipak dođe dan kad čovek utvrdi ili kaže da mu je trideset godina. Na taj način on potvrđuje svoju mladost. Ali, istovremeno, on se postavlja u odnos prema vremenu i u njemu zauzima svoje sopstveno mesto. Priznaje da se nalazi u jednoj tački krivulje koju treba da pređe. On pripada vremenu i, zbog užasa koji ga obuzima, u njemu prepoznaje svog najgoreg neprijatelja. Sutra, on želi sutra, iako bi celim svojim bićem morao to da odbije. Ta pobuna tela, to je apsurd.

Iz eseja Apsurd i samoubistvo 
*knjiga filozofskih eseja

___________________________________

Malo je dela koja su tako oštra u svom razvoju kao što je to Zamak. K... je naimenovan za geometra zamka i on stiže u selo. Ali od sela do zamka je nemoguće stići. Tokom stotinjak stranica, K... će se truditi da pronađe svoj put, on će da preduzme sve, služiće se lukavstvom, okolišaće, nikad se neće naljutiti, i sa iznenađujućom verom želeće da započne posao koji mu je poveren.

Svako poglavlje je jedan novi poraz. I novi početak. A to nije po logici, već po doslednosti duha. Širina te upornosti čini tragiku dela. Kada K... telefonira u zamak, on prepoznaje pomešane i zbunjujuće glasove, neodređen smeh i udaljene pozive to je dovoljno da pothrani njegovu nadu, poput onih nekoliko znakova koji se pojavljuju na letnjem nebu ili onih večernjih obećanja koja predstavljaju razlog našeg življenja. Tu pronalazimo tajnu jedinstvene Kafkine melanholije. Zaista, to je ista ona melanholija koju osećamo u Prustovom delu ili u plotinovskom pejsažu: nostalgija za izgubljenim rajevima. "Postajem potpuno melanholična," kaže Olga, "kad mi Barnabe ujutro kaže da ide u Zamak: taj verovatno beskorisni put, taj verovatno izgubljeni dan, ta verovatno uzaludna nada." "Verovatno", na toj nijansi Kafka opet utemeljuje čitavo svoje delo.
Međutim, ništa tu ne pomaže, traganje za večnim ovde je brižljivo. A ovi nadahnuti automati, Kafkini junaci, daju nam istinsku sliku onoga što bismo bili kada bismo se odrekli svojih zadovoljstava i kad bismo se potpuno predali poniženjima božanstva.
U Zamku ovo potčinjavanje svakodnevnom postaje etika. Velika nada K... jeste da postigne da ga Zamak prihvati. Pošto to ne može da postigne sam, sav njegov trud usmeren je na to da zasluži ovu milost time što postaje stanovnik sela, gubeći onu osobinu stranca koju svi ljudi primećuju kod njega. Ono što on želi, to je zanat, ognjište, život normalnog i zdravog čoveka. Dosta mu je ludila. On želi da bude razuman. On želi da se oslobodi onog izuzetnog prokletstva koje ga čini strancem u selu.

Iz eseja Nada i apsurd u delu Franca Kafke  *
Mit o Sizifu- knjiga filozofskih eseja

____________________________________


Sizif

Shvatili smo odmah da je Sizif apsurdni junak. On je to koliko po svojim strastima toliko i po svojim mukama. Njegovo preziranje bogova, njegova mržnja prema smrti i želja za životom doneli su mu ovu neizrecivu kaznu, kojom se celo biće napreže a ništa ne dovršava. To je cena koju treba da plati za strasti ove zemlje. 

Mit o Sizifu, str. 178.
  *knjiga filozofskih eseja

___________________________________

Granice razuma

Razum je instrument mišljenja, a ne misao sama po sebi. Misao jednog čoveka je pre svega njegova nostalgija.

Mit o Sizifu, str. 82.
*knjiga filozofskih eseja


__________________________________

KALIGULA: Samoća!? Znaš li ti šta je samoća? Ali ona pesnika i kukavica. Samoća? Ali koja? Ah! Ti ne znaš da nikada nismo sami! I da nas svuda prati ista težina prošlog i budućeg! S nama su ljudi koje smo ubili. No lako za njih... Ali oni koje smo ljubili i oni koje nismo ljubili a koji su ljubili nas, kajanje, žudnja, gorčina i nežnost, drolje i bagra bogova!
Sam! Ah, kad bi umesto ove samoće, zatrovane senama uživao onu pravu, tihu i drhtavu usamljenost stabala. Samoća... Ne, Scipione... Nju čini škrgut zuba i odjek izgubljenih glasova. I ležeći kraj žene koju grlim, dok se noć zatvara nad nama, a ja, udaljen zbog zadovoljene puti, mislim da sam dosegao deo sebe izmedju života i smrti, moja samoća se ispunjava oporim mirisom
žene što nestaje u meni.

SCIPION: Svi ljudi imaju u životu neku blagost. Ona im pomaže
da nastave. I njoj se obraćaju kada su umorni.

KALIGULA: To je istina, Scipione.

SCIPION: Ima li u tvojoj duši nešto poput suza i tihog utočišta?

KALIGULA: Ima.

SCIPION: A to je?

KALIGULA: Prezir.

"Kaligula"
_________________________________


Grčka misao se uvek zaklanjala iza pojma Granice. Ona ništa nije isterivala do kraja, ni svetinju, ni razum.
Ona je svemu dala svoj deo, uravnotežujući svetlost senkom.

Leto, Jelenino progonstvo
(prevela Ivanka Marković)
__________________________________

Kalipso je ponudila Odiseju izbor između besmrtnosti i zemlje njegovog rođenja. On odbija besmrtnost. U tome možda leži čitav smisao Odiseje.

Sveska IV (januar 1942 - septembar 1951)
__________________________________

''DA! Ja sam dobro razumeo vaš sistem! Dali ste im bol, glad i odvojenost da zaokupite njihovu pobunu. Iscrpljujete njihove snage i proždirete njihovo vreme da ne bi imali ni snage ni vremena za gnev! Oni tapkaju, budite zadovoljni... Ali ja, koji sam porobljen kao i oni, ponižen s njima, ja vam ipak objavljujem da ste ništa. Ne smejte se! Ne smejte se, budalo... Kažem vam izgubljeni ste. Već ste pobeđeni, u krilu vaših najznačajnijih pobeda, zato što postoji u čoveku- gledajte mene- neka sila koju vi nećete ukrotiti, neka bistra ludost, delo straha i smelosti, neznana i zauvek pobednička. To je snaga koja će dići i onda ćete znati da je vaša slava bila od dima.''

''Pravednici''

__________________________________

Muzička uvertira čija središnja tema podseća na sirenu za uzbunu.
Zastor se diže. Pozornica je u potpunom mraku.
Uvertira završava, ali tema uzbune ostaje, kao daleko brujanje.
Iznenada, u dubini, sa leve strane pozornice, pojavljuje se kometa i polagano se kreće prema desnoj strani.
Kometa osvetljava, poput kineskih sena, siluete više ljudi koji su okrenuli leđa publici, nepomični, nagnuvši glave prema kometu.
Odzvanja četiri sata. Dijalog je gotovo nerazumljiv, nalik na mrmor.

- Kraj sveta!
- Ne, čoveče!
- Ako svet umre...
- Na kolena, ovo je komet zla...
- To je znak rata...
- To nije nikakav znak.
- Kako se uzme.
- Dosta! To je vrućina. U naše se doba više ne veruje u znakove, šugavče! Srećom smo suviše razumni...
- Ti suviše toga prezireš... Štedi svoj prezir, trebaće ti.

- Meni ništa ne treba. Prezira imam do smrti. I ništa ovozemaljsko neće nikad biti iznad mene, ni kralj, ni kometa, ni moral! Ne želeći više ništa ja sam iznad svega.

Pravednici

______________________________________

STRANAC

PRVI DEO

I

Majka mi je danas umrla. A možda i juče, ne znam. Primio sam telegram iz doma staraca: »Majka umrla. Sahrana sutra. S osobitim poštovanjem.«Međutim, to ništa ne znači. Možda je to bilo i juče.

Dom staraca nalazi se u Marengu, osamdeset kilometara od Alžira. Poći ću autobusom u dva sata i stići u toku popodneva. Tako ću moći da čuvam pokojnicu, a vratiću se sutradan uveče. Zamolio sam gazdu da mi da dva dana odsustva, što mi u ovakvom slučaju nije mogao odbiti. Pa ipak, on nije bio zadovoljan, iako sam mu rekao:»Nije moja krivica.« Ništa mi nije odgovorio.Pomislih da nije trebalo da mu to kažem. Uostalom, nisam imao zašta da mu se izvinjavam. U stvari, trebalo je da mi izrazi saučešće. Verovatno će to učiniti prekosutra kad budem u žalosti. Za sada mi se čini kao da mi majka nije umrla.Posle sahrane, naprotiv, biće to gotova stvar i sve će dobiti zvaničniji izgled.

Pošao sam autobusom u dva sata. Bilo je vrlo toplo. Ručao sam, po običaju, u restoranu kod Selesta. Svi su me mnogo žalili, a Selest mi reče: »Majka je jedna.« Kad pođoh, ispratiše me do vrata. Bio sam malo zbunjen, jer je trebalo da odem do Emanuela i od njega uzajmim crnu kravatu i traku za rukav. Njemu je pre nekoliko meseci umro ujak.Trčao sam da na vreme stignem na autobus. Od te žurbe i trčanja, kao i od truckanja u kolima, mirisa benzina i bleštavog treperenja puta i neba, od svega toga sam zadremao. Prospavao sam skoro čitavu vožnju. Kad sam se probudio, bio sam naslonjen uz nekog vojnika koji mi se smeškao i koji me upita dolazim li izdaleka. Rekoh »da«, da ne bih više razgovarao.

Dom staraca nalazi se dva kilometra od sela. Taj put prešao sam pešice. Hteo sam odmah da vidim majku. Ali vratar mi reče da treba da se vidim s upravnikom. Pošto je bio zauzet, malo sam pričekao. Za sve to vreme vratar je govorio, a potom sam video upravnika: primio me je u svojoj kancelariji. Bio je to starčić s Legijom časti. Pogleda me svojim svetlim očima. Potom mi steže ruku i zadrža je tako dugo da upravo nisam znao kako da je povučem. Pogleda u dosije i reče: »Gospođa Merso došla je ovamo pre tri godine. Bili ste joj jedini oslonac.« Pomislih da mi nešto prebacuje i počeh da mu objašnjavam. On me prekide: »Ne treba, drago dete, da se pravdate. Pročitao sam dosije vaše majke.Vi niste mogli da podmirite sve njene potrebe. Bila joj je potrebna negovateljica.Vaša zarada je mala. I sve u svemu, ovde je bila srećnija.« Rekoh: »Tako je,gospodine upravniče.« On dodade: »Znate, ovde je imala prijatelje, svoje vršnjake. Njih je, kao i nju, interesovala samo prošlost. Vi ste mladi i mora da joj je s vama bilo dosadno.«

To je bila istina. Kad je bila kod kuće, majci je vreme prolazilo u tom da me ćutke prati očima. Prvih dana svog boravka u domu često je plakala. To je bilo iz navike. Nekoliko meseci kasnije, ona bi plakala da su je odveli iz doma. I to opet po navici. To je bio, pored ostalog, jedan od razloga što poslednje godine nisam tamo skoro ni odlazio. Sem toga, izgubio bih nedelju, ne računajući napor da idem na autobus, kupujem karte i putujem dva sata.

Upravnik je i dalje govorio. Ali ja ga skoro nisam slušao. Zatim mi reče:»Pretpostavljam da želite da vidite majku.« Ustadoh bez reči. On pođe ispred mene ka vratima. Na stepenicama mi objasni: »Preneli smo je u našu malu mrtvačnicu. Da se ostali ne uzbuđuju. Uvek kad neki pansioner umre, ostali su dva do tri dana uznemireni. To otežava službu.« Prošli smo kroz dvorište u kome je bilo mnogo staraca koji su ćeretali. Dok smo prolazili, oni su ućutali.

Iza naših leđa, razgovori su ponovo oživeli. Čovek bi pomislio da to mali papagaji toroču. Na vratima jedne omalene zgrade upravnik me ostavi.»Napuštam vas, gospodine Merso. Stojim vam na raspolaganju u svojoj kancelariji. U načelu, sahrana je određena za deset sati. Mislili smo da će te na taj način moći da čuvate pokojnicu. Još nešto: vaša majka, kanda je izražavala želju svojim drugovima da bude sahranjena po verskom obredu. Preduzeo sam sve što je potrebno. Želeo sam samo da vas o tome obavestim.« Zahvalih mu. Mada nije bila bezbožnica, nikada za života majka nije mislila na veru.Uđoh. Bila je to vrlo svetla, belo okrečena dvorana, pokrivena šarenim staklom.U njoj je bilo stolica i nogara u obliku slova X. Na dvama u sredini nalazio se poklopljen mrtvački sanduk. Videli su se samo ovlaš utaknuti sjajni zavrtnji,koji su se isticali na daskama premazanim mrkom bojom. Pored sanduka stajala je bolničarka — Arapkinja, u beloj odeći sa svilenom maramom živih boja naglavi.

U tom trenutku pojavi mi se iza leđa vratar. Mora da je trčao. Malo je mucao:»Pokrili smo je, ali treba samo da odvrnem zavrtnje da biste je mogli videti.«Približi se sanduku, ali ja ga zaustavih. Reče mi: »Nećete?« — Odgovorili:»Ne.« — On zastade, ja se zastideh, jer osetih da nije trebalo da mu to kažem.Odmah zatim pogleda me i upita: »Zašto?« — ali ne prebacujući mi, već kao da se za nešto raspituje. Odgovorih: »Ne znam.« Sučući svoj beli brk, reče ne pogledavši me: »Razumem.« Imao je svetloplave oči i malo crvenkastu boju lica. Dade mi stolicu, a sam sede malo iza mene. Negovateljica ustade i uputi se prema izlazu. U tom trenutku vratar mi reče« »Ona ima rak.« Kako nisam razumeo, pogledah bolničarku i primetih da ispod očiju ima zavoj koji joj je bio obavijen oko glave. U visini nosa zavoj je bio plosnat. Na licu joj se video samo beli zavoj.Kad ona izađe, vratar reče: »Ostaviću vas sama.« Ne znam kakav pokret učinih,ali on osta stojeći iza mene. Smetalo mi je ovo prisustvo iza leđa. 

__________________________________
 

KUGA

PRVI DEO

Neobični događaji koji tvore predmet ove Hronike dogodiše se 194... u Oranu. Prema opštem usudu bijahu pomalo neumesni, izlazeći iz okvira običog života. Na prvi pogled Oran je doista sasvim običan grad, obična francuska prefektura na alžirskoj obali.

Grad je, valja priznati, sam po sebi ružan. Nije nametljiv pa treba neko vreme da bismo uočili čime se razlikuje od drugih trgovačkih gradova u drugim zemljopisnim širinama. Kako da, na primer, zamislimo grad bez golubova bez drveća i bez vrtova, gde ne čujemo lepet krila ni šuštanje lišća, grad bezbojan, čime je sve rečeno? Promena godišnjih doba odražava se jedino na nebu. Proleće se najavljuje samo drukčijom atmosferom i košaricama cveća koje mali prodavač  dopremaju iz gradske okoline. To je proleće koje se prodaje na trgu. Leti sunce pali i žari isušene kuće i pokriva zidove sivkastim pepelom; živeti se može tada samo u seni zatvorenih kapaka na prozorima. U jesen eto naprotiv bujice blata. Lepi dani dolaze tek zimi.

Da bismo se upoznali s nekim gradom, treba da saznamo kako njegovi stanovnici rade, kako vode ljubav i kako umiru. To je zgodan način. U našem gradiću (je li to efekat podneblja?) sve se to radi zajedno, jednako pomamno i rastreseno. To će reći da se ljudi dosađuju i danas to jeste i navika. Naši sugrađani mnogo rade, ali samo zato da bi se obogatili. Najviše se zanimaju za trgovinu, a glavni im je posao »činiti poslove«, da se poslužim njihovim izrazom. Imaju naravno smisao i za sitne radosti, vole žene, kino i morske kupelji. Ali veoma pametno,oni te radosti čuvaju za subotu naveče i nedelju, nastojeći drugih dana u sedmici zaraditi mnogo novaca. Pod veče, kad napuštaju svoje kancelarije, sastaju se u određeni sat u kafani, šeću istim bulevarom, ili se smeste na svom balkonu. Žudnje mlađega sveta žestoke su i kratke,dok poroci starijih ne premašuju kuglaška društva, drugarske večere i klubove, gde se igra zavelike pare, te čovek gubi ili dobiva kako hoće karta.

Kazaće neko da to nije odlika našega grada i da su, uopšteno uzevši, svi naši savremenici takva soja. Nema sumnje da u naše dane ništa nije prirodnije no videti ljude gde rade od jutra do mraka, da bi zatim potratili na karte, na kavanu i na brbljarije vreme koje im preostaje za život. No ima gradova i zemalja gde ljudi od vremena do vremena posumnjaju nema li što drugo. Uglavnom to ne menja njihov način života. No oni su posumnjali, a to je uvek dobitak. Oran je naprotiv grad gde niko ne sumnja, to jest grad potpuno moderan.Prema tome nije potrebno razglabati kako se kod nas »vodi ljubav«. Ili se muškarci i žene proždiru naglo u takozvanom ljubavnom aktu, ili se predaju dugačkoj navici u dvoje. Između tih krajnosti često nema sredine. A ni to nije originalno. U Oranu, kao i drugde, svet, nemajući vremena da razmisli i prosudi, mora ljubiti a da i ne zna da ljubi.

vidi dalje scribd
_________________________________


CITATI

* Zašto čovek mora da voli retko da bi voleo mnogo?

*Čovek je jedino stvorenje koje odbijа dа bude ono što jeste.

*Hodаj pokrаj mene i sаmo budi moj prijаtelj.

* Lepotа bez drаži isto je što i udicа bez mаmcа.

*Ne hodаj ispred mene, moždа te neću slediti.

*Protiv neprijаtnih istinа imа sаmo jedаn lek – trebа se s njimа pomiriti.

* Veličinа čovekа je u njegovoj odluci dа bude jаči od svoje sudbine.

* Bogu se obrаćаmo sаmo ondа kаdа hoćemo dа postignemo nešto nemoguće. Zа nešto moguće dovoljni su nаm i ljudi.

*Ne veruj svojim prijateljima kada traže da budeš iskren sa njima. Sve što oni hoće jeste da im potvrdiš dobro mišljenje koje oni imaju o sebi samima.