Alea: Bruno Šulc, Jesen

Jesen

Znate to vreme, kad leto, nedavno još tako bujno i puno sebe, slika univerzalnog leta, koja je u svojoj širokoj sferi obuhvatala sve – ljude, događaje i stvari – jednoga dana dobije jedva vidljivu naprslinu. Zraci sunca još uvek padaju gusto i bogato, u pejzažu još uvek postoji plemeniti, klasični gest, koji je ovom godišnjem dobu u nasledstvo ostavio Pusenov genije, ali se – začudo – sa jutarnje šetnje vraćamo čudno umorni i jalovi: zar bismo se nečega stideli? Osećamo se pomalo nelagodno i izbegavamo međusobne poglede – zašto? I znamo, da će u sumrak ovaj ili onaj otići u udaljeni kut leta da pokuca u zid, da pokuša da čuje ton leta, da proveri da li je još uvek pun, nenarušen. Postoji u tom pokušaju prevrtljiva slast izdaje, demaskiranje, nežni drhtaj skandala. Ali zvanično, još uvek smo puni poštovanja, puni lojalnosti: tako solidna firma, tako dobrostojeća firma... I pored toga, kada se narednog dana pronese vest o bankrotstvu – to je već jučerašnja vest koja više nema eksplozivnu moć skandala. I dok se licitacija odvija, apartmani se prazne, gube svoju magijsku moć i pune se nekim svetlim treznim ehom – ne budi to u nama tugu niti ikakva osećanja: čitava likvidacija leta ima u sebi neku lakoću, blagost i providnost okasnelog karnevala, koji se protegnuo i u dane posta.
A ipak, pesimizam je možda poranio. Još se vode pregovori, još nisu iscrpljene rezerve leta, još može doći do pune obnove... Ali razum, hladna krv, nisu nešto što bi se moglo pripisati ljudima na letovanju. Čak i hotelijeri, hotelijeri do ušiju uvučeni u akcije leta – potpisali su kapitulaciju. Ne! Tako malo vernosti, poštovanja prema vernom savezniku ne svedoči dobro o ovim trgovcima! To su halapljivci, mali i plašljivi ljudi, čija misao ne trči daleko u budućnost. Svako od njih steže na grudi kesu sa novcem. Zbacili su ciničnu masku uslužnosti, skinuli su smokinge. Svako od njih pretvara se u zelenaša...
I mi pakujemo kofere. Imam petnaest godina i još uvek nisam opterećen obavezama životne prakse. Pošto do polaska ima još sat vremena, istrčavam još jednom da se oprostim od letovališta, preispitam zaradu ovog leta, pogledam šta može da se počne sa sobom a šta se mora zauvek ostaviti u ovom mestu osuđenom na propast. Ali u malom amfiteatru u parku, sada praznom i svetlom u popodnevnom suncu, stojeći kraj spomenika Mickjeviču, duša mi se prosvetlila istinom o završetku leta. U euforiji tog objavljenja, stajem na stepenice spomenika, iscrtavam pogledom i raširenim ramenima luk pun poleta, kao da se obraćam celom letovalištu, i govorim: – Pozdravljam te, Leto. Bilo si vrlo bogato i lepo. Ni jedno drugo leto ne može da se poredi sa Tobom. Priznajem to danas, mada sam ne jednom bio vrlo nesrećan i tužan zbog Tebe. Ostavljam Ti za uspomenu sve moje doživljaje rasejane po parku, po ulicama, po baštama. Ne mogu sa sobom da ponesem mojih petnaest godina, one će zauvek ostati ovde. Osim toga na tremu vile, u kojoj sam stanovao, ostavio sam u prorezu između dve daske crtež koji sam uradio Tebi za uspomenu. Ti sada silaziš među sene. Zajedno sa Tobom, spustiće se u carstvo senki celo ovo mesto puno vila i bašti. Nemate potomaka. Ti i ovo mesto umirete, poslednji u svom rodu.
Ali nisi bez krivice, o Leto. Reći ću ti u čemu se sastoji tvoja krivica. Nisi želelo, o Leto, da se završiš na granicama stvarnosti. Nikakva stvarnost nije Te zadovoljavala. Napuštalo si svaku realizaciju. Ne nalazeći sebe u stvarnosti, stvaralo si gomile metafora i pesničkih figura. Kretalo si se u asocijacijama, u aluzijama, u nestvarnosti skrivenoj među predmetima. Svaka stvar pokazivala je na neku drugu, ova na sledeću i tako bez kraja. Na kraju, tvoja igra je postala dosadna. Nismo više želeli da lutamo po tim talasima frazeologije. Tako je, frazeologije – oprosti na ovoj reči. Postalo je to jasno, kada je ovde i onde, u mnogim dušama počela da se budi čežnja za postojanjem. U tom trenutku si već bilo pobeđeno. Pokazale su se granice Tvoje univerzalnosti, Tvoj veliki stil, Tvoj lepi barok, koji je za Tvojih dobrih vremena bio adekvatan stvarnosti, sada je postao tek manir. Tvoje slasti i Tvoje nejasne misli imale su na sebi znak mladalačke egzaltacije. Tvoje noći su bile ogromne i beskonačne, kao megalomanska nadahnuća zaljubljenih, ili su predstavljale zborno mesto priviđenja, kao halucinacije narkomana. Tvoji mirisi su bili preterani i neprikladni ljudskom divljenju. Pod magijom Tvog dodira svaka stvar je bivala dematerijalizovana, rasla je ka daljim, sve višim formama. Jeli smo Tvoje jabuke sanjajući o voću rajskih krajeva, a pri Tvojim breskvama mislilo se o eteričnim voćkama, koje se konzumiraju samim udisanjem. Na svojoj paleti imalo si samo najviše registre boja, nisi poznavalo sitost i puninu tamnih, zemljanih, masnih slika. Jesen predstavlja čežnju ljudske duše za materijalnošću, za postojanjem, za granicama. Kada, iz neispitanih razloga, metafore, projekti, ljudske želje, počnu da teže ka realizaciji, dolazi vreme jeseni. Utvare, koje su do sada, raspršene na najdaljim sferama čovekovog kosmosa, bojile njegove visoke svodove svojim iluzijama – približavaju se sada čoveku, traže toplinu njegovog daha, malo ali udobno sklonište njegovog doma, sobe u kojoj stoji njegov krevet. Čovekov dom, kao štalica u Vitlejemu, postaje jezgro, oko koga se okupljaju svi demoni, svi duhovi gornjih i donjih sfera. Prošlo je vreme klasičnih pokreta, latinske frazeologije, teatralnih podnevnih oblina. Jesen u sebi traži puninu, prostačku snagu Direra i Brojgela. Ta forma puca od viška materije, kristališe u čvorove i veze, hvata materiju u svoje šape i čeljusti, steže je, pritiska, muči i ispušta je iz svojih ruku punu tragova te borbe, napola obrađene klade u čijoj unutrašnjosti još tinja neki nemogući život, vidljiv u grimasama koje im je izvajala na drvenim licima.
Takve i još mnoge druge stvari govorio sam praznom polukrugu parka, koji kao da se povlačio preda mnom. Izbacivao sam iz sebe samo neke od reči tog monologa, pomalo zato što nisam mogao da nađem odgovarajuće izraze, a pomalo i zato što je moj govor gestovima zamenjivao značenja koja su nedostajala. Pokazivao sam orahe, klasično jesenje voće, srodno sa nameštajem u sobi, hranljivo, ukusno i dugotrajno. Prisećao sam se kestenova, tih uglačanih modela voćaka, kugla stvorenih za dečiju zabavu, i jesenjih jabuka zarumenjenih dobrim, kućnim, prozaičnim crvenilom na prozorima stanova.
Sumrak je već počeo pepelom da puni vazduh kada sam se vratio u letnjikovac. U dvorištu su već stajala dva velika vozila namenjena za naš put. Nervozni konji klatili su glavama zavučeni u vreće sa hranom. Sva su vrata bila široko otvorena, sveće koje su gorele na stolu u našoj sobi treperile su na promaji. Ovaj mrak koji se brzo spuštao, ovi ljudi koji užurbano iznose kofere pošto su izgubili lica u sumraku, nered u otvorenoj, obeščašćenoj sobi, sve je to stvaralo utisak nekakve užurbane, tužne, zakasnele panike, nekakve tragične i uplašene katastrofe. Najzad smo zauzeli mesta u dubokim sedištima kola i krenuli. Obavijao nas je taman, dubok, gust livadski vazduh. Kočijaši su dugim bičevima u njemu lovili sočne udarce i pažljivo poravnavali ritam konja. Njihova moćna, veličanstvena bedra njihala su se u tami među rastresitim uzvicima vozača. Tako su se kretala kroz usamljen, noćni pejzaž bez zvezda ili bilo kakvog drugog svetla, ta dva konglomerata od konja, bučnih kutija i zadihanih kožnih mehova. Povremeno je izgledalo kao da se raspadaju, razleću kao krabe koje se razdvajaju u trku. Tada bi kočijaši jače zatezali uzde i sakupljali na gomilu olabavele topote, nameštali ih u stroge, pravilne kadrove. Duge senke koje su bacale zapaljene lampe padale su u dubinu noći, izduživale se, otkidale i velikim skokovima bežale u divljinu. Tiho su trčale na dugim nogama, da bi se negde daleko, u podnožju šume, nepristojnim gestovima podsmevale kočijašima. Vozači, ipak, nisu dozvoljavali da budu izbačeni iz ravnoteže i samo su u tom pravcu široko udarali bičevima. Grad je već spavao kad smo zašli među kuće. Tu i tamo, gorele su svetiljke u praznim ulicama, kao da su stvorene u tom cilju da osvetle nekakvu onisku kuću, balkon, ili da nam prikažu broj napisan na zatvorenoj kapiji. Iznenađene u ovo kasno doba, slepo zatvorene prodavnice, kapije sa izlizanim pragovima, žaluzine kidane noćnim vetrom ukazivale su na beznadežnu napuštenost, duboko siromaštvo stvari ostavljenih samih sebi, stvari koje su ljudi zaboravili. Sestrina kola su skrenula u bočnu ulicu, dok smo mi krenuli prema trgu. Konji su promenili ritam hoda kada smo ušli u duboku senku dvorišta. Bos pekar na pragu otvorenog hodnika probo nas je tamnim očima, prozor apoteke, još stražareći, predao se i povukao svoje svetlo boje maline. Kaldrma se zgusnula pod konjskim nogama, iz topota su se izdvojili pojedinačni i udvojeni udarci kopita, sve ređi i jasniji, i naša kuća sa popucalom fasadom se polako izdvojila iz tame i zaustavila pred vozilom. Sluškinja nam je otvorila kapiju, držeći u ruci petrolejku sa reflektorom. Na stepenicama su izrasle naše ogromne senke, koje su se lomile čak na udaljenom zidu stepeništa. Stan je sada bio osvetljen samo jednom svećom, čiji se plamen njihao na vetru koji je ulazio kroz otvoren prozor. Tamne tapete obuhvatila je plesan škripe zuba i muke mnogih bolesnih pokolenja. Stari nameštaj, probuđen iz sna, oslobođen duge usamljenosti, kao da je sa nekim gorkim znanjem, sa strpljivom mudrošću gledao na povratnike. Nećete pobeći od nas – kao da su govorile stvari – na kraju morate da se vratite u krug naše magije, jer već smo među sobom podelili sve vaše pokrete, ustajanja i sedanja i sve vaše buduće noći i dane. Mi čekamo, mi znamo... Ogromni, duboki kreveti čekali su na naša tela puni čiste, hladne posteljine. Spojevi noći već su škripali pod teretom ogromne mase sna, guste lave koja je bila spremna da se izlije, istekne iz ostave, iza vrata, iz starih ormara, iz peći u kojoj je uzdisao vetar.

(1936)

[Luča, 4/2000]

_______________________________________

Republika snova

Ovde, na varšavskoj kaldrmi, u ove vrele, teške, mutne dane, prenosim se mišlju do dalekog grada naših snova, uznosim se pogledom nad ovaj predeo nizak, prostran, valovit kao Božiji ogrtač bačen poput šarene krpe kraj nebeskog praga. Jer čitav ovaj kraj podleže pod nebo, drži ga na svojim ramenima; tako šareno, višestruko, puno galerija, aleja, bašti i prozora u večnost. Godinu za godinom ovaj predeo urasta u nebo, ulazi u zore, ceo se pretvara u anđela u ogledalima velike atmosfere.

Tamo gde mapa predela već dobija odlike juga, postaje zlatna od sunca, potamnela i spaljena letnjim vrućinama, zrela kao kruška – tamo, kao mačak na suncu, leži ona – ta izabrana zemlja, ta toliko posebna provincija, to mesto jedino na svetu. Uzaludno je prosečnim ljudima govoriti o tome! Uzaludno je tumačiti da se tim dugim, talasastim jezikom zemlje, kojim ovaj predeo dahće u vrelini leta, tim zemljouzom kroz sparinu okrenutom ka jugu, tom izraslinom samotno istegnutom među blage mađarske vinograde – da se time odvaja to mesto od ostatka planete i počinje da živi na sopstvenu ruku, nezavisno, krećući se neispitanim putevima, pokušavajući da bude svet za sebe. Taj predeo i jedan grad u njemu zatvorili su se u samodovoljan mikrokosmos, na sopstveni rizik zastali su na samoj obali večnosti.

Vrtovi predgrađa stoje kao na ivici sveta i kroz tarabe posmatraju beskonačnost anonimne ravnice. Već sa druge strane ograde mapa predela postaje bezimena i kosmička, kao Kanaan. Nad tim uskim i izgubljenim parčetom tla otvorilo se još jednom nebo, dublje i prostranije nego na bilo kom drugom mestu, nebo ogromno, poput neke kupole, višespratno, upijajuće, puno nedovršenih fresaka i improvizacija, letećih zavesa i iznenadnih posvećenja.

Kako to da izrazim? Dok su se drugi gradovi razrastali u ekonomiju, rasli u statističkim ciframa, u brojčanosti – naš grad je stupio u esencijalnost. Tu se ništa ne dešava uzaludno, ništa se ne događa bez dubokog smisla i bez predumišljaja. Tu događaji nisu kratkotrajni fantomi na površini, tu oni puštaju korenje u dubinu smisla i dosežu suštinu. Tu se u svakom trenu donosi neka odluka koja služi kao primer i traje za sva vremena. Tu se sve dešava samo jednom i neopozivo. Zbog toga postoji tako velika ozbiljnost, duboki akcent, tuga koja leži na svemu onome što se ovde događa.

Sada, na primer, dvorišta tonu u koprive i korov, šupe i obori, krivi i onesvešćeni, upadaju do pojasa u ogromne puzavice koje pružaju svoje lišće prema strejama šindrom pokrivenih krovova. Grad je u znaku bilja, divlje, halapljive, fanatične vegetacije, koja eksplodira jevtinim, slabim zelenilom, otrovnom, parazitnom i pohlepnom. To bilje gori pod dodirom sunca, lišće dahće plamtećim hlorofilom – armije kopriva, nabujale i proždrljive, ruše kulturu cvetnih gradova, vrše osvajačke pohode na bašte, preko noći jurišaju na zadnje, nebranjene zidove kuća i staja, u rovovima pokraj puteva postavljaju zasede. Čudno, kakva ludačka, neproduktivna i uzaludna vitalnost živi u toj proždrljivoj mrvi zelene supstancije, u tom derivatu sunca i vode. U požaru ovih dana, ona iz trunke hlorofila izvodi, gradi tu nabujalu i nepotrebnu tkaninu, zeleni živi pesak, rasplođen u milione lisnatih ravni, zelenih i polužutih, što prosijavaju vodenom, vegetativnom krvlju biljaka onesvešćenih i vlaknastih, što mirišu oštro, livadski, divlje.

U tim danima, zadnji prozor magacina prodavnice, koji je gledao u dvorište, bio je zaslepljen zelenom koprenom, punio se zelenim odsjajima, lisnatim refleksijama, šumom lišća, talasajućih pahulja zelenila, monstruozne nabujalosti te dvorišne, avetinjske horde. Silazeći u duboku senku, magacin se presijavao u svim nijansama zelene boje, zeleni talasi plovili su po njemu celom dubinom trema, kao u staroj šumi.

Grad je tonuo u tu nabujalu masu kao u stogodišnji san, onesvešćen požarom, ošamućen bleskom, spavao je stotinu puta obavijen paučinom, zarastao u zelenilo, ugušen i prazan. U sobama zelenim od lisnate zavese koja je pokrivala prozore, podvodnim i mutnim kao dno stare flaše, gasila su se plemena mušica zauvek zarobljena i zatvorena u bolnoj agoniji izraženoj kroz monotone i razvučene lamente, gnevno i žalosno zujanje. Prozor je polako sakupljao u sebe svu tu raspršenu faunu na poslednji, predsmrtni boravak: ogromni dugonogi komarci, koji su dugo razbijali malter na zidovima tihim vibriranjem svojih avetinjskih letova pre nego što su konačno, nepokretni i mrtvi, zauvek sleteli na staklo, čitava porodična stabla muva i drugih insekata izrasli su u tom prozoru, razgranati sporim lutanjem po prozorskom krilu, razmnožena pokolenja tih misterioznih krilatih stvorenja, plavičastih, kao da su i sama napravljena od stakla i metala.

Iznad izloga, na vrelom vazduhu tiho drhte velike, svetle, slepe tende i prugasto i talasasto gore u blesku. Mrtva sezona se izležava na praznim placevima, na vetrom pometenim ulicama. Daleki horizonti nabujali vrtovima stoje u blesku neba, ošamućeni i nesvesni, kao da su tek doleteli sa nebeskih pustinja – svetli, plameni, kose raščupane od leta – i već u sledećem trenutku, iskorišćeni, čekaju na novi tovar bleska, u kome se obnavljaju.

Šta raditi u te dane, kuda pobeći od vrućine, od teškog sna koji kao mora pada na grudi u zapaljenom podnevnom času? Dešavalo se da majka u takve dane iznajmi kola, i da svi, sabijeni u njihovoj crnoj kutiji, pođemo van grada, na "Brdo". Kola su nas odvozila u brdoviti, talasasti pejzaž. Usamljeno vozilo dugo se klatilo kroz zaparu među grbavim njivama, kupajući se u zlatnoj i vreloj prašini puta.

Konjska leđa oblo su se naprezala, koža, svakih par trenutka istresana mekim udarcima biča, presijavala se prikazujući rad mišića skrivenih pod njom. Točkovi su se polako okretali, jecajući na osovinama. Staro vozilo je prolazilo pored ravnih pašnjaka zasejanih krtičnjacima, među kojima su se šepurili krovovi – razgranati i rogati – ogromne, bezoblične šupe pune uglova, izraslina i nefunkcionalnih dodataka. Ležale su monumentalne, kao nekakve kraljevske grobnice, i u njihovom su se spokojnom pogledu odbijali daleki, rasplinuti horizonti.

Zadržavali smo se, konačno, na "Brdu", pored zidane, široke krčme, koja je samotno stajala pored potoka, reflektujući na nebu svoj razloženi krov, stvarajući na taj način granicu između dve ravni, dva prostora. Konji su se sa mukom uspinjali do nje i sami se zamišljeno zaustavljali pod tremom, pod tom linijom koja je razdvajala dva sveta. Iza krčme, otvarao se pogled ia široki pejzaž, ispresecan putevima, kao stari goblen pun različitih ali vrlo izbledelih boja, obavijen modrim, ogromnim i praznim vazduhom. Vetar se dizao sa te daleke, talasaste ravnice, oživljavao konjske grive i plovio pod visokim i čistim nebom.

Tu smo se zadržavali da prenoćimo, ili je otac davao znak da uplovimo u taj predeo rasprostrt kao geografska karta, široko razgranat putevima. Pred nama, po dalekim i krivudavim stazama pomerala su se vozila koja su nas prestigla, jedva vidljiva sa ove daljine. Nastavljali smo da se krećemo svetlim putem koji je vijugao kroz aleju trešanja, sve do, u to vreme još uvek male, banje, sakrivene u uzanoj, zelenoj dolini punoj izvora, tekuće vode i šumećeg lišća.

U tim dalekim danima, po prvi put sam, zajedno sa prijateljima, podlegao toj nemogućoj i apsurdnoj misli da odem još dalje, dalje od banje, na zemlju ničiju i božju, u spornu i neutralnu pograničnu oblast, gde su se gubile konture država, gle je ruža vetrova bludno jurila sopstveni rep pod visokim, višespratnim nebom. Tamo smo želeli da se ukopamo u rovove, da se odvojimo od odraslih, da u potpunosti napustimo sferu njihovog uticaja, da proglasimo republiku mladih. Tamo smo nameravali da donesemo zakone nove i nezavisne, da uzdignemo novu hijerarhiju mera i vrednosti. Trebalo je to da bude život pod znakom poezije i pustolovine, neprekidnih oduševljenja i čuda. Činilo nam se da treba samo razgrnuti barijere i granice ustaljenih običaja, stara legla u kojima se lenjo izležavao tok ljudske istorije, pa da se u naš život izlije svežina, veliki talas nepredvidljivog, potop romantičnih doživljaja i fabula. Želeli smo da posvetimo svoj život tom potoku romantične svežine, nadahnutom izvoru avantura i događaja, i prepustimo se tim nadirućim talasima, bezvoljni i samo njima predani. Duh prirode je, u suštini, bio veliki pripovedač. Iz njegove suštine isticale su poput nepresušivog potoka fabule i povesti, romanse i epopeje. Čitava velika atmosfera bila je puna romanesknih tokova. Trebalo je samo postaviti zamke pod nebom punim fantoma, zabiti štap koji igra na vetru, i već su se u klopci nervozno okretali uhvaćeni komadi priča.

Rešili smo da postanemo samodovoljni, da stvorimo nova pravila života, ustanovimo novu eru, još jedanput konstituišemo svet, istina, u malom, samo za nas, ali prema našim ukusima i ljubavima.

Trebalo je to da bude bedemom opasan grad, blockhaus, utvrđen zamak koji gospodari nad okolinom – pola tvrđava, pola teatar, pola vizionarska laboratorija. Čitava priroda je trebalo da bude spregnuta u njegovu orbitu. Kao kod Šekspira, taj teatar bi zalazio u prirodu, ničim ograničen, urastao bi u realnost, primao u sebe impulse i nadahnuća svega što živi, talasao sa velikim plimama i osekama prirodnih tokova. Trebalo je tu da bude čvorište svih procesa koji se odvijaju u velikom telu prirode, ishodište svih niti i svih fabula koje su lutale kroz njenu ogromnu i maglom obavijenu dušu. Želeli smo, kao Don Kihot, da naš život bude korito kroz koje će proticati sve istorije i romanse, da otvorimo njegove granice za sve intrige, zaplete i peripetije koje izviru iz velike atmosfere nabujale fantastičnosti.

Sanjali smo o tome da okolina bude ugrožena nekom neodređenom opasnošću, obavijena tajanstvenim užasom. Pred tom opasnošću i pred tim strahom nalazili smo u našoj tvrđavi sigurno utočište i azil. Dakle, okolinom su trčala vučja stada, razbojničke bande harale su šumama. Pravili smo planove mesta koja treba osigurati, zidove koje treba utvrditi, spremali smo se da izdržimo opsadu, puni raskošne groznice i prijatnog straha. Naše kapije su prihvatale sve one koji su pobegli ispred razbojničkih noževa. Kod nas su nalazili sklonište i sigurnost. U galopu su kroz naše kapije prolazila vozila progonjena od divljih zveri. Gostili smo uvažene i tajanstvene strance. Gubili smo se među naznakama, pokušavajući da proniknemo u njihov identitet. Predveče, sakupljali su se svi u velikoj sali, gde su se, pri svetlu treperavih sveća, slušale stalno nove priče i ispovesti. U određenom trenutku, intriga koja je prožimala te pripovesti izlazila je iz okvira naracije i zalazila među nas – živa i željna žrtvi, uvlačeći nas u svoj opasni vir. Neočekivana prepoznavanja, nagla prosvetljenja, neverovatni susreti postajali su deo našeg privatnog života. Gubili smo tlo pod nogama, ugroženi neprilikama koje smo sami izazvali. U daljini se čulo zavijanje vukova, lomili smo glavu nad romantičnim zapletima, napola i sami uvučeni u njihov vihor, dok je pod prozorima šuštala neistražena noć, puna neformulisanih aspiracija, proždrljivih i neobuhvatnih ispovesti, bezdana, neiscrpna, sama u sebi hiljadostruko zapetljana.

Ne bez razloga se danas vraćaju ti daleki snovi. Nijedan san, ma koliko bio apsurdan i nemoguć, ne nestaje zauvek, ne biva uzaludan. Snoviđenje obuhvata nekakvu glad stvarnosti, nekakvu težnju koja obavezuje realnost, neprimetno raste kao kamata, postaje postulat, dug koji traži pokriće. Davno smo se odrekli naših snova o tvrđavi, a eto, posle toliko godina, našao se neko ko ih je prihvatio, shvatio ih ozbiljno, neko naivan i veran u duši, neko ko ih je primio doslovno, kao čvrstu valutu, uzeo ih u ruke, smatrao ih nečim jednostavnim, ne preterano problematičnim. Video sam ga, razgovarao sam sa njim. Oči su mu bile neverovatno plave, nisu bile stvorene da gledaju, već da se bezdano i sanjalački stope sa nebom. Pričao je da kada je došao u taj kraj o kome govorim, u taj anonimni predeo, devičanski i ničiji – zamirisalo mu je odjednom poezijom i avanturom, ugledao je u vazduhu gotove konture i fantome mita kako natkriljuju predeo. Pronašao je u atmosferi preformulisane obrise te koncepcije, planove, proračune i tabele. Začuo je poziv, unutrašnji glas, kao Noje, kada je dobio naređenja i instrukcije.

Posetio ga je duh te koncepcije zalutao u atmosferi. Proklamovao je republiku snova, suverenu teritoriju poezije. Na toliko i toliko hektara zemlje, na ravni pejzaža bačenoj među šume, proglasio je apsolutnu vlast fantazije. Naznačio je granice, postavio duboke temelje pod tvrđavu, pretvorio okopinu u jedan ogromni vrt prepun ruža. Gostinske sobe, kelije usamljene kontemplacije, trpezarije, holovi, biblioteke... usamljeni paviljoni u parku, aleje i belvedere...

Ko, progonjen vukovima ili razbojnicima, dođe pred kapije te tvrđave – spasen je. Doživeće trijumfalan doček. Skinuće mu sa leđa prašnjavu odeću. Svečano opremljen, blag i srećan, ući će u jelisejske mirise, u ružinu slast vazduha. Ostaće daleko za njim gradovi i problemi, dani i njihova vreva. Ušao je u novu, svečanu, blistavu pravednost, zbacio je sa sebe vlastito telo, kao staru kožu, skinuo je masku grimase priraslu na lice, preporodio se i oslobodio.

Plavooki nije arhitekta, njegova uloga je bliža reditelju. Reditelj pejzaža i kosmički scenarista. Njegovo umeće se zasniva na tome da prihvata namere prirode, da ume da čita njene tajne planove. Jer priroda je puna potencijalne arhitekture, projektovanja i gradnje. Šta su drugo radili neimari velikih stoleća? Slušali su široki patos prostranih polja, dinamičnu perspektivu daljine, nemu pantomimu simetričnih aleja. Davno pre nastanka Versaja oblaci na prostranim nebesima slagali su se za letnjih večeri u projekte širokih eskorijala, vazdušne i megalomanske rezidencije, isprobavali su ideje, mogućnosti, ogromne i univerzalne aranžmane. Taj veliki teatar neobuhvaćene atmosfere neiscrpan je u idejama, u planovima, u vazdušastim modelima – halucinira ogromnu i nadahnutu arhitekturu, oblačnu i transcendentalnu urbanistiku.

Dela ljudskih ruku imaju tu karakteristiku da se, jednom završena, zatvaraju u sebe, odvajaju se od prirode, stabilizuju se prema vlastitim zakonima. Delo Plavookog nije istupilo iz velikih kosmičkih čvorova, traje u njima, do pola humanizovano, kao kentaur, spregnuto u velike tokove prirode, još uvek nezavršeno, još rastuće. Plavooki poziva sve da nastave rad na njemu, da grade, da pomognu u stvaranju – jer svi smo mi po prirodi sanjalice, braća rođena pod znakom mistrije, svi smo mi po prirodi graditelji...

(1936)

[Letopis Matice srpske, mart 2001]

______________________________________________

Domovina

Posle mnogo peripetija i promenljivih puteva sudbine, koje ovde ne želim da opisujem, našao sam se konačno u inostranstvu, u zemlji tako željenoj u snovima moje mladosti. Do ispunjenja snova došlo je prekasno i u situaciji sasvim različitoj od one koju sam zamišljao. Stizao sam tamo ne kao pobednik, već kao brodolomnik na moru života. Ta zemlja, u mašti označena kao scena za moje trijumfe, sada je bila teren za jadne, neslavne, male poraze, u kojima sam, jednu za drugom gubio svoje uzvišene i ponosne ambicije. Borio sam se još samo za goli život i premoren, spasavajući, koliko mogu, bednu olupinu od potonuća, gonjen promenljivim vetrovima sudbine čas tamo, čas ovamo, naišao sam konačno na to osrednje veliko provincijsko mesto, u kome je, u mojim mladalačkim snovima, trebalo da se nalazi vila, utočište starog i slavnog majstora od svetske galame. Ne primećujući čak ni ironiju sudbine, sakrivenu u toj igri slučajnosti, nameravao sam da se tu zadržim neko vreme, da se negde sklupčam, možda i da prezimim, da dočekam sledeću oluju događaja. Bilo mi je svejedno kud će me sudbina dalje odvesti. Lepota zemlje za mene je bespovratno nestala, namučen i siromašan želeo sam još samo mir.
Desilo se, ipak, drugačije. Došao sam, očigledno, do nekakve okretnice moga puta, do specifičnog zaokreta sudbine, moje postojanje je neočekivano počelo da se stabilizuje. Osetio sam se kao da sam ušao u nekakva povoljna strujanja. Svuda, gde sam se obraćao, zaticao sam situaciju koja kao da je pripremana za mene, ljudi su trenutno prekidali svoje poslove, kao da su samo na mene čekali, primećivao sam taj bezrezervni blesak pažnje u njihovim očima, tu trenutnu odluku, spremnost da mi služe, kao po diktatu nekakve više instance. Bila je to normalna zabluda, izazvana dobrim spletom okolnosti, tim spretnim povezivanjem niti moje sudbine iskusnim prstima slučaja, koji me je, kao u mesečarskom transu, vodio od događaja do događaja. Skoro da nisam imao vremena za čuđenje, zajedno sa tim povoljnim tokom moje sudbine došao je nekakav smireni fatalizam, nekakva blaga lenjost, poverenje koje mi je naredilo da se bez otpora predam gravitaciji događanja. Osetio kao nadoknadu dugo nezadovoljenoj potrebi, duboko zasićenje večite gladi odbačenog i nepoznatog umetnika, kao da je neko konačno shvatio moje sposobnosti. Od kafanskog muzičara, koji je tražio bilo kakav posao, brzo sam napredovao do prvog violiniste lokalne opere; otvorili su se za mene ekskluzivni krugovi zaljubljenika u umetnost, kao na osnovu davno zasluženog prava ušao sam u najbolje društvo, ja, koji sam dotle obitavao u polu-podzemnom svetu deklasiranih egzistencija, slepih putnika, u potpalublju društvene barke. Brzo su se legalizovale, same po sebi ulazile su u moj život ambicije, koje su, kao gušeni i buntovnički snovi, u dubini moje duše vodile podzemni i mučenički život. Bore uzurpacije i uzaludne ljubomore otekle su sa mog čela.
Sve to opisujem u skraćenom obliku, nekako iz aspekta opšte linije moje sudbine, bez ulaženja u detalje te čudne karijere, jer sve to u stvari pripada praistoriji događaja o kojima želim da pričam. Ne, u mojoj sreći nije bilo ni traga od raspusnosti, kao što bi neko pretpostavio. Obuhvatao me je samo osećaj dubokog mira i sigurnosti, znak, posle koga sam sa dubokim olakšanjem shvatio – postavši u toku života osetljiv na sve drhtaje njegovog lica, iskusni poznavalac fizionomije sudbine – da ovaj put ona ne krije preda mnom nikakve podle namere. Kvalitet moje sreće nalazio se na nivou trajnih i pouzdanih stvari.
Čitava moja prošlost lutalice i beskućnika, podzemna beda mojeg bivšeg postojanja odvojila se od mene i letela je unazad, kao slika nekog predela, iskošena u zracima zalazećeg sunca, koja se još jednom izdigla iznad horizonta, dok me voz, zalazeći za poslednju krivinu, nosi strmo u noć, i punim grudi budućnošću koja mi navejava u lice, ta gusta, opojna, pomalo dimom začinjena budućnost. Ovo je mesto da kažem nekoliko reči o najvažnijoj činjenici, koja je zatvorila i krunisala tu epohu sreće i uspeha, o Elizi, koju sam sreo na mom putu u to vreme, i sa kojom sam se, posle kratkog i opojnog vereničkog perioda, venčao.
Račun moje sreće je zatvoren i pun. Moj položaj u operi je nenarušiv. Dirigent filharmonije, gospodin Pelagrini, ceni me, i traži moje mišljenje u vezi sa svim važnijim pitanjima. To je starčić koji stoji na pragu penzije, i između njega, direktora opere i čelnika lokalnog muzičkog društva tiho je dogovoreno da nakon njegovog odlaska dirigentska palica bez ikakvih ceremonija pređe u moje ruke. Nju mi je i do sada pozajmljivao više puta, bilo da dirigujem koncertima filharmonije, koji su se održavali svakog meseca, bilo da u operi zamenim bolesnog majstora, ili kada dobri starčić nije imao snage da podnese teret, tuđe mu duhu, nove i moderne partiture.
Opera je jedna od najbolje opremljenih u zemlji. Moj honorar je sasvim dovoljan za život u atmosferi dobrobiti, obogaćenoj pozlatom povremenih nedostataka novca. Nekoliko soba, u kojima živimo, Eliza je uredila prema svom ukusu, jer sam ja lišen bilo kakvih želja i inicijative u tom smeru. Zato Eliza ima vrlo odlučna, mada vrlo promenljiva pravila uređenja stana, koja realizuje sa energijom dostojnom viših ciljeva. Stalno je u sukobu sa dostavljačima, hrabro se bori za nekakvu robu ili nižu cenu i postiže na tom polju uspehe na koje je izuzetno ponosna. Na njen trud gledam sa popustljivom nežnošću, ali, istovremeno, i sa određenim strahom, kao na dete koje se lakomisleno igra na ivici provalije. Kako je naivno kada se misli da borbom za hiljadu sitnica našega života gradimo svoju sudbinu!
Ja, koji sam srećno uplovio u tu mirnu luku – hteo bih još samo da uspavam njenu pažnju, da joj ne ulazim u vidno polje, da neprimetno prigrlim svoju sreću i postanem nevidljiv.
Grad u kome mi je sudbina dozvolila la nađem tako mirno i udobno pristanište, čuven je po svojoj staroj, poštovanja dostojnoj katedrali, smeštenoj na visokoj platformi, nešto udaljenoj od poslednjih kuća. Tu se grad naglo završava, strmo opada u jarugu pošumljenu lešnicima, i otvara se pogled na daleke predele. To je poslednji, već neprimetan trag krečnjačkog masiva što stražari nad prostranom i svetlom ravnicom provincije, široko otvorene za topao dah zapada. Postavljen na takvom mestu, grad se zatvorio u slatkoj i tihoj klimi, koja je, u okviru većeg, opšteg, stvarala nekakvo lično, minijaturno meteorološko područje. Čitave godine tu bivaju jedva primetna, nežna vazdušna strujanja, koja na početku jeseni prelaze u jedan neprekidni i kao med gusti tok, u neku vrstu svetle, atmosferske Golfske struje, u neprekidan i monoton vetar, sladak do zaborava i blagog nestanka.
Katedrala, izglačana protokom vremena u bogatom mraku svojih vitraža, umnoženih bez kraja, doterivana kroz mnoga pokolenja draguljima lepljenim na dragulje, privlači sada brojne turiste iz čitavog sveta. U svako doba godine možete da ih vidite kako sa bedekerima u rukama prolaze našim ulicama. Oni su ti koji žive u našim hotelima, pretražuju naše prodavnice i antikvarnice loveći suvenire i pune naše lokale za zabavu. Donose sa sobom iz dalekog sveta miris mora, polet velikih projekata, široki raspon interesa. Dešava se da oduševljeni klimom, katedralom, tempom života, dođu ovde na duži vremenski period, aklimatizuju se i ostanu zauvek. Drugi, odlazeći, odvode sa sobom žene, lepe ćerke naših trgovaca, zanatlija, hotelijera. Zahvaljujući tim vezama, strani kapital biva često investiran u naša preduzeća i ojačava našu privredu.

Uostalom, privredni život grada već dugi niz godina teče bez stresova i kriza. Jako razvijena industrija šećernih prerađevina hrani svojom slatkom arterijom tri četvrtine stanovništva. Osim toga, u gradu postoji i fabrika porcelana sa lepom, dugom tradicijom. Radi ona prvenstveno za izvoz, a osim toga, svaki Englez, vraćajući se u svoju domovinu, smatra za pitanje časti da naruči jedan od tih servisa sa toliko i toliko komada porcelana boje slonove kosti ukrašen slikama grada i katedrale koje su ručno uradile učenice naše škole za primenjenu umetnost.
Uostalom, ovo je grad kao i mnogi drugi u tom kraju, bogat i pravilno vođen – istovremeno štedljiv i predan poslovima, kao i zaljubljen u komfor i dobrobit, ali i ambiciozan, i snobovski. Dame gaje jednu skoro metropolsku preteranost u toaletama, gospoda imitiraju način života u prestonici, pomoću nekoliko kabarea i klubova naporno održavajući privid noćnog života. Kartaroške igre cvetaju. Robuju im čak i dame i skoro da nema večeri da i mi ne završimo dan u nekom od elegantnih domova naših prijatelja, uz partiju karata, koja se ne jednom protezala do duboko u noć. Inicijativa u tim pitanjima ponovo pripada Elizi, koja svoju strast pravda preda mnom svojom brigom za naš društveni prestiž, koji zahteva čest izlazak među ljude, da se ne bi ispalo iz toka, dok je u suštini ona podlegala čaroliji tog besmislenog i pomalo napornog gubljenja vremena.
Posmatrao sam je često, kako zaokupljena igrom, zarumenjenih obraza i blistavih očiju, čitavom dušom učestvuje u promenljivim tokovima hazarda. Ispod abažura, lampa razliva blagu svetlost na sto, oko koga grupa ljudi duboko skoncentrisanih na karte koje drže u ruci, odigrava imaginarni lov, trčeći za zavodljivim tragom fortune. Skoro da vidim tu avetinjsku siluetu, dozvanu strastima seanse kako zastaje za leđima ovoga ili onoga. Tišina je, reči koje padaju u pola glasa samo su putokazi na promenljivim i krivudavim stazama sreće. Što se mene tiče, čekam onaj trenutak kada će tihi i proždrljivi trans da obuhvati sve umove, kada se, izgubivši pamet, svi ukoče kataleptički nagnuti, kao nad stolom za prizivanje duhova, da se neprimećeno povučem iz tog ukletog kruga i utonem u usamljenost svojih misli. Povremeno, izašavši iz igre, mogu bez skretanja ičije pažnje da napustim sto i tiho pređem u drugu sobu. Tamo je mračno, samo ulični fenjer iz daljine šalje svoju svetlost. Sa glavom naslonjenom na staklo stojim jednu čitavu večnost i razmišljam...
Nad jesenjim lišćem parka noć se nejasno osvetljava crvenim bleskom. U granama drveća, uplašene vrane se bude uz nesvesno kreštanje, zbunjene simptomima tog lažnog svitanja, poleću u bučnim jatima i njihova tela pune komešanjem i talasanjem crvenkastu tamu, punu gorke arome čaja i opadajućeg lišća. Polako opada i smiruje se taj na čitavo nebo raširen haos krila i kljunova, spušta se i seda na proređene krošnje nemiran, improvizovan pokrov, pun straha, utihlih razgovora i bolnih pitanja, i smiruje se polako, konačno nalazeći svoje mesto i spajajući se sa tišinom lišća koje vene. I ponovo ovladava duboka i kasna noć. Prolaze sati. Vrućim čelom, pritisnutim uz prozor, osećam i znam: ništa loše više ne može da mi se desi, pronašao sam pristanište, mir. Naići će sada dugi red godina teških od sreće i sitih, beskrajan tok dobrih i blagih vremena. U nekoliko poslednjih plitkih i slatkih uzdaha moje grudi se do vrha pune srećom. Prestajem da dišem. Znam: baš kao sve živo – primiće me jednom smrt u svoj zagrljaj, dobrodušan i sit. Ležaću do dna zasićen u zelenilu, na lepom, negovanom lokalnom groblju. Moja žena – kako će joj lepo stajati veo udovice – donosiće mi cveće u svetla i tiha ovdašnja popodneva. Iz dna te punoće ustaje nešto kao teška i duboka muzika, žalosni, svečani, gluvi taktovi veličanstvene uvertire. Čujem moćne udarce ritma koji rastu iz dubina. Sa podignutim obrvama, zagledan u neku daleku tačku, osećam kako mi se kosa polako uspravlja na glavi. Slušam, nepokretno...
Glasni razgovori me bude iz zanosa. Smejući se raspituju se o meni. Čujem Elizin glas. Vraćam se iz svog azila u osvetljenu sobu, pritvarajući oči napojene tamom. Društvo se već razilazi. Domaćini stoje pored vrata, razgovaraju sa onima koji napuštaju kuću, razmenjuju oproštajne učtivosti. Moja žena prilagođava svoje elastične, slobodne korake mojima. Dobro se slažemo u hodu i idući ulicom, sa nešto spuštenom glavom, ona nogom rastura šuštavu gomilu uvelog lišća. Ispunjena je igrom, srećom koja ju je pratila, ispijenim vinom i malim, ženskim projektima. Na osnovu prećutne konvencije traži za ta neodgovorna maštanja apsolutnu toleranciju sa moje strane, i zamera mi na svakoj trezvenoj i kritičnoj primedbi. Zelena linija zore se već nazire nad tamnim horizontom kada ulazimo u naš stan. Obuhvata nas dobri miris tople i negovane unutrašnjosti. Ne palimo svetlo. Daleki ulični fenjer crta na suprotnom zidu dezen zavesa. Sedeći na krevetu u odelu, ćuteći uzimam Elizinu ruku i držim je za trenutak u svojoj.
(1938)
[Letopis Matice srpske, mart 2001]

Preuzeto sa sajta Projekat Rastko