Proces
Glava prva
Neko mora da je oklevetao Jozefa K., jer je, iako nije učinio nikakvo zlo, jednog jutra bio uhapšen. Kuvarica gospođe Grubah, njegove gazdarice, donosila mu je svakog dana doručak oko osam časova, ali tog jutra nije došla. To se još nikad nije desilo. K. pričeka još jedan časak, pogleda sa jastuka u staru ženu koja je stanovala preko puta i koja ga je sad posmatrala nekom za nju sasvim neobičnom radoznalošću, a zatim, začuđen i gladan, on zazvoni. Odmah se ću kucanje na vratima i u sobu uđe neki čovek koga on u svom stanu još nikad nije video. Bio je vitak ali čvrsto građen i na sebi je imao pripijeno crno odelo na kome je, slično putničkim odelima, bilo mnogo nabora, džepova, pređica, dugmeta i jedan pojas. Usled toga ono je, a da čovek nije bio načisto čemu sve to služi, izgledalo naročito praktično.
„Ko ste vi?" upita K. i upola se uspravi u postelji.
Iz susedne sobe dopro je prigušen smeh, a po njegovom zvuku nije bilo jasno ne učestvuje li u njemu i više osoba. I mada stranac ovim nije mogao saznati ništa što mu već ranije ne bi bilo poznato, oni pak reče K.-u tonom saopštenja:
„Nemoguće je."
„To je nešto novo" - reĉe K., skoči iz postelje i brzo obuče čakšire.
„Pogledaću kakvi su to ljudi i kako će gospođa Grubah opravdati preda mnom ovo uznemiravanje."
Doduše, odmah mu je palo na um da to nije smeo glasno da kaže, jer time je u neku ruku priznao strancu pravo nadzora, ali to mu sad nije izgledalo važno. Stranac je svakako to tako i shvatio jer reče:
„Zar ne biste radije ostali ovde?"
„Ja niti želim da ostanem ovde niti želim da mi se vi obraćate dokle god mi se ne predstavite." „Bilo je u najboljoj nameri", reče stranac i sada dobrovoljno otvori vrata. U susednoj sobi, u koju K. uđe sporije nego što je mislio, izgledalo je na prvi pogled isto onako kao i prošle večeri. Bila je to soba gospođe Grubah, a u toj sobi prepunoj nameštaja, pokrivača, porculana i fotografija bilo je danas možda nešto više prostora nego obiĉno. To se nije moglo odmah primetiti, utoliko manje što se glavna promena sastojala u prisustvu jednog čoveka koji je pri otvorenom prozoru sedeo sa knjigom sa koje je sad podigao oči.
„Trebalo je da ostanete u svojoj sobi! Zar vam Franc to nije rekao?"
„Pa šta vi u stvari hoćete?" upita K. i pogleda na novog poznanika, u onoga nazvanog Franc koji je zastao na vratima, pa se opet zagleda u prvoga. Kroz otvoren prozor opet se videla stara žena koja je sa pravom staračkom radoznalošću prišla prozoru preko puta da bi I dalje mogla sve da gleda.
„Ali ja želim gospođu Grubah", reĉe K., uĉini pokret kao da se otrže od dva čoveka, koja su, međutim, stajala daleko od njega, i htede da produži.
„Ne", reče čovek kraj prozora, baci knjigu na stočić i ustade.
„Vi ne smete da odete, vi ste uhapšeni."
„Tako izgleda", primeti K. „A zašto?" upita zatim.
„Mi nismo pozvani da vam to kažemo. Idite u svoju sobu i pričekajte. Postupak je pokrenut, i vi ćete sve na vreme saznati. Kad vam se ovako prijateljski obraćam, ja postupam van svog naloga. Ali nadam se da to niko neće č uti sem Franca, a on je i sam ljubazan prema vama protivno svim propisima. Ako i dalje budete imali toliko sreće kao pri određivanju vaših stražara, onda možete biti puni pouzdanja."
K. htede da sedne, ali tad vide da se u celoj sobi može sesti jedino kraj prozora.
„Vi ćete se još uveriti koliko je to sve tačno", reče Franc i priđe mu zajedno sa onim drugim. Ovaj je pogotovo bio znatno viši od K., i često ga je lupkao po ramenu. Obojica su ispitivali K.-ovu noćnu košulju. Rekoše mu da će sad morati da obuče mnogo lošiju košulju, ali da će mu oni ovu košulju, kao i sve ostalo rublje, sačuvati i vratiti u slučaju da se njegova stvar povoljno svrši.
„Bolje je da predate svoje stvari nama nego u depo", rekoše mu, „jer u depou se često dešavaju pronevere, a sem toga tamo se posle izvesnog vremena prodaju sve stvari bez obzira na to da li je dotični postupak završen ili ne. A koliko samo traju takvi procesi, naročito u poslednje vreme! Doduše, vi biste, na kraju krajeva, dobili od depoa novac za prodate stvari, ali taj iznos je, prvo, već po sebi mali - jer pri prodaji ne odlučuje visina ponude nego veličina mita, a zatim iskustvo je pokazalo da se ti iznosi smanjuju kad iz godine u godinu idu iz ruke u ruku." K. nije gotovo ni obraćao pažnju na ove reči, pravo da raspolaže svojim stvarima koje je još možda imao nije mnogo cenio; bilo mu je mnogo važnije Da shvati svoj položaj, ali u prisustvu ovih ljudi nije bio u stanju ni da razmišlja;
_______________________________________
Pogled mu pade na poslednji sprat kuće kraj kamenoloma. Kao što svetlost sevne otvoriše se tamo krila jednog prozora, i pojavi se čovek, na toj daljini i visini slabačak i mršav, daleko se naže pružajući još dalje ruke. Ko je to? Prijatelj? Dobar čovek? Neko ko saučestvuje? Neko ko hoće da pomogne ? Da li je to jedan čovek? Jesu li to svi? Ima li još pomoći? Ima li prigovora na koje se zaboravilo? Sigurno da ih ima. Logika je doduše nepokolebljiva, ali ona ne odoleva čoveku koji hoće da živi. Gde je sudac koga on nikada nije video? Gde je visoki sud do koga nikada nije došao? On podiže ruke i raširi sve prste. Ali na K-ov grkljan položiše se ruke jednoga od gospode a onaj drugi zari mu nož duboko u srce i dvaput ga okrene. Očima koje su se gasile K. vide još kako gospoda tik pred njegovim licem, priljubivši obraz uz obraz, posmatraju izvršenje presude. Kao pseto! reče on, i činilo se da će ga stid nadživeti."
Glava prva
Neko mora da je oklevetao Jozefa K., jer je, iako nije učinio nikakvo zlo, jednog jutra bio uhapšen. Kuvarica gospođe Grubah, njegove gazdarice, donosila mu je svakog dana doručak oko osam časova, ali tog jutra nije došla. To se još nikad nije desilo. K. pričeka još jedan časak, pogleda sa jastuka u staru ženu koja je stanovala preko puta i koja ga je sad posmatrala nekom za nju sasvim neobičnom radoznalošću, a zatim, začuđen i gladan, on zazvoni. Odmah se ću kucanje na vratima i u sobu uđe neki čovek koga on u svom stanu još nikad nije video. Bio je vitak ali čvrsto građen i na sebi je imao pripijeno crno odelo na kome je, slično putničkim odelima, bilo mnogo nabora, džepova, pređica, dugmeta i jedan pojas. Usled toga ono je, a da čovek nije bio načisto čemu sve to služi, izgledalo naročito praktično.
„Ko ste vi?" upita K. i upola se uspravi u postelji.
Iz susedne sobe dopro je prigušen smeh, a po njegovom zvuku nije bilo jasno ne učestvuje li u njemu i više osoba. I mada stranac ovim nije mogao saznati ništa što mu već ranije ne bi bilo poznato, oni pak reče K.-u tonom saopštenja:
„Nemoguće je."
„To je nešto novo" - reĉe K., skoči iz postelje i brzo obuče čakšire.
„Pogledaću kakvi su to ljudi i kako će gospođa Grubah opravdati preda mnom ovo uznemiravanje."
Doduše, odmah mu je palo na um da to nije smeo glasno da kaže, jer time je u neku ruku priznao strancu pravo nadzora, ali to mu sad nije izgledalo važno. Stranac je svakako to tako i shvatio jer reče:
„Zar ne biste radije ostali ovde?"
„Ja niti želim da ostanem ovde niti želim da mi se vi obraćate dokle god mi se ne predstavite." „Bilo je u najboljoj nameri", reče stranac i sada dobrovoljno otvori vrata. U susednoj sobi, u koju K. uđe sporije nego što je mislio, izgledalo je na prvi pogled isto onako kao i prošle večeri. Bila je to soba gospođe Grubah, a u toj sobi prepunoj nameštaja, pokrivača, porculana i fotografija bilo je danas možda nešto više prostora nego obiĉno. To se nije moglo odmah primetiti, utoliko manje što se glavna promena sastojala u prisustvu jednog čoveka koji je pri otvorenom prozoru sedeo sa knjigom sa koje je sad podigao oči.
„Trebalo je da ostanete u svojoj sobi! Zar vam Franc to nije rekao?"
„Pa šta vi u stvari hoćete?" upita K. i pogleda na novog poznanika, u onoga nazvanog Franc koji je zastao na vratima, pa se opet zagleda u prvoga. Kroz otvoren prozor opet se videla stara žena koja je sa pravom staračkom radoznalošću prišla prozoru preko puta da bi I dalje mogla sve da gleda.
„Ali ja želim gospođu Grubah", reĉe K., uĉini pokret kao da se otrže od dva čoveka, koja su, međutim, stajala daleko od njega, i htede da produži.
„Ne", reče čovek kraj prozora, baci knjigu na stočić i ustade.
„Vi ne smete da odete, vi ste uhapšeni."
„Tako izgleda", primeti K. „A zašto?" upita zatim.
„Mi nismo pozvani da vam to kažemo. Idite u svoju sobu i pričekajte. Postupak je pokrenut, i vi ćete sve na vreme saznati. Kad vam se ovako prijateljski obraćam, ja postupam van svog naloga. Ali nadam se da to niko neće č uti sem Franca, a on je i sam ljubazan prema vama protivno svim propisima. Ako i dalje budete imali toliko sreće kao pri određivanju vaših stražara, onda možete biti puni pouzdanja."
K. htede da sedne, ali tad vide da se u celoj sobi može sesti jedino kraj prozora.
„Vi ćete se još uveriti koliko je to sve tačno", reče Franc i priđe mu zajedno sa onim drugim. Ovaj je pogotovo bio znatno viši od K., i često ga je lupkao po ramenu. Obojica su ispitivali K.-ovu noćnu košulju. Rekoše mu da će sad morati da obuče mnogo lošiju košulju, ali da će mu oni ovu košulju, kao i sve ostalo rublje, sačuvati i vratiti u slučaju da se njegova stvar povoljno svrši.
„Bolje je da predate svoje stvari nama nego u depo", rekoše mu, „jer u depou se često dešavaju pronevere, a sem toga tamo se posle izvesnog vremena prodaju sve stvari bez obzira na to da li je dotični postupak završen ili ne. A koliko samo traju takvi procesi, naročito u poslednje vreme! Doduše, vi biste, na kraju krajeva, dobili od depoa novac za prodate stvari, ali taj iznos je, prvo, već po sebi mali - jer pri prodaji ne odlučuje visina ponude nego veličina mita, a zatim iskustvo je pokazalo da se ti iznosi smanjuju kad iz godine u godinu idu iz ruke u ruku." K. nije gotovo ni obraćao pažnju na ove reči, pravo da raspolaže svojim stvarima koje je još možda imao nije mnogo cenio; bilo mu je mnogo važnije Da shvati svoj položaj, ali u prisustvu ovih ljudi nije bio u stanju ni da razmišlja;
_______________________________________
Pogled mu pade na poslednji sprat kuće kraj kamenoloma. Kao što svetlost sevne otvoriše se tamo krila jednog prozora, i pojavi se čovek, na toj daljini i visini slabačak i mršav, daleko se naže pružajući još dalje ruke. Ko je to? Prijatelj? Dobar čovek? Neko ko saučestvuje? Neko ko hoće da pomogne ? Da li je to jedan čovek? Jesu li to svi? Ima li još pomoći? Ima li prigovora na koje se zaboravilo? Sigurno da ih ima. Logika je doduše nepokolebljiva, ali ona ne odoleva čoveku koji hoće da živi. Gde je sudac koga on nikada nije video? Gde je visoki sud do koga nikada nije došao? On podiže ruke i raširi sve prste. Ali na K-ov grkljan položiše se ruke jednoga od gospode a onaj drugi zari mu nož duboko u srce i dvaput ga okrene. Očima koje su se gasile K. vide još kako gospoda tik pred njegovim licem, priljubivši obraz uz obraz, posmatraju izvršenje presude. Kao pseto! reče on, i činilo se da će ga stid nadživeti."
__________________________________
Trebalo bi da pozdravljam jednodušnost, a ja sam tužan kad naiđem na nju. Trebalo bi da se, zahvaljujući jednodušnosti, osećam potpuniji, a ja - jesam li potišten? Kažeš: trebalo bi - da se osećam; izražavaš li time neku zapovest koja je u tebi?
Pa mislim tako.
Da li je to stalna ili samo povremena zapovest?
O tome ne mogu ja da odlučujem, ipak verujem da je to stalna zapovest, ali ja je samo povremeno čujem.
Na osnovu čega to zaključuješ?
Na osnovu toga što je unekoliko čujem i onda kad je ne čujem, tako što ona sama ne biva čujna, ali prigušuje ili postepeno čini gorkim suprotan glas, koji mi, naime, kvari jednodušnost.
Baš to, čak povremeno verujem da ništa drugo ni ne čujem osim suprotnog glasa, sve ostalo je tek san i ja puštam san da se oglasi po danu.
Zašto unutrašnju zapovest upoređuješ sa snom?
Deluje li ona kao besmislena; nepovezana; neizbežna, poput nečeg što je jednom i nikad više; bezrazložno usrećujuća ili zastrašujuća; u celini nesaopštiva, a iziskuje da bude saopštena?
Sve to: besmislena, jer samo ako je ne sledim, mogu ovde da opstanem; nepovezana, jer ne znam ko je izdaje i na šta on cilja; neizbežna, jer me zatiče nepripremljenog i podjednako neočekivano, kao snovi spavača, koji bi ipak morao, pošto je legao da spava, da računa na snove; jednokratna, ili makar izgleda kao takva, jer nisam kadar da je sledim, ne meša se sa stvarnošću i time održava netaknutom svoju jednokratnost; bezrazložno usrećuje i zastrašuje, dabome znatno ređe prvo nego drugo; nesaopštiva je, budući da nije dokučiva i iz istog razloga, iziskuje da bude saopštena.
_________________________
Ispred zakona stoji vratar. Ovom vrataru dolazi čovek sa sela i moli ga da ga pusti u zakon. Ali vratar mu veli da mu sada ne može dopustiti ući. Čovek premišlja, a potom ga upita hoće li, dakle, posle smeti ući. »Možda«, veli vratar, »ali sada ne.« Budući da su vrata što vode do zakona kao uvek otvorena, a vratar stao u stranu, čovek se sagne da kroz vrata pogleda u unutrašnjost. Kada vratar to opazi, smeje se i veli: »Ako te to toliko mami, a ti pokušaj da odeš onamo i protiv moje zabrane. Ali upamti: ja sam moćan. A ja sam samo poslednji po činu. No ispred svake dvorane stoji po deset vratara, jedan moćniji od drugoga. Već sam pogled na trećega čak ni ja ne mogu izdržati.«Takve poteškoće čovek sa sela nije očekivao; ta zakon, kažu, morao bi svakom i svagda biti pristupačan, pomisli, ali kada malko pozornije pogleda vratara u bundi, njegov šiljasti nos, dugu, proretku, crnutatarsku bradu, odluči da ipak radije pričeka dok mu ne dopusti ući. Vratar mu daje klupicu te mu naredi da sedne s jedne strane vrata. Sedeći onde, provodi dane i godine. Poduzima mnogo pokušaja da uđe, dosađujući vrataru svojim molbama. Vratar ga često saslušava, ispituje ga o njegovoj domovini i još o mnogo čemu drugom, no to su ravnodušna pitanja kakva postavljaju velika gospoda, a najposle uvek veli da ga još ne može pustiti. Čovek koji se izdašno bio pripremio za put, upotrebljava sve, ma kako skupoceno bilo, ne bi li kako podmitio vratara. Ovaj, doduše, sve prima, ali pri tom kaže: »Ja to uzimam samo zato da ne bi rekao da si štogod propustio«. Za tih mnogih godina, taj čovek gotovo netremice posmatra vratara. Zaboravlja na druge vratare, a ovaj ovde, čini mu se, jedina je prepreka za ulazak u zakon. Proklinje svoj nesretni udes, prvih godina bezobzirno i u sav glas, posle, kada ostari, samo još gunđa u bradu. Postaje detinjast, i jer je dugogodišnjim promatranjem vratara upoznao i buhe u njegovu krznenom ovratniku, moli njih da mu pomognu sklonuti vratara. Najposle mu oslabi vid, i on ne zna postaje li zaista sve mračnije oko njega, ili ga samo oči varaju. Ali ipak, sada razabire u mraku neki sjaj što neugasivo izbija kroz vrata zakona. Potom su mu dani izbrojani. Pred samu smrt, u glavi mu se sva iskustva tih dugih godina slože u jedno pitanje, koje do sada još nije postavio vrataru. Rukom mu dade znak da mu se približi, jer više nije mogao uspraviti telo što mu je bivalo sve ukočenije. Vratar se mora sagnuti duboko k njemu, jer razlika u visini se uvelike promenila na štetu toga čoveka. »A što bi sada još hteo znati?« upita vratar, »ti si nezasitan.« »Ta svi streme k zakonu«, reče čovek, »pa kako onda da za tih mnogih godina niko osim mene nije tražio da uđe?« Vratar shvati da je čovek već na izdisaju, i da bi dopro do njegova sluha koji se već gubio, izdere se na nj: »Ovde niko drugi nije mogao biti pušten, jer ovaj ulaz beše za tebe određen. A sada idem da ga zatvorim.
izvor
Нема коментара:
Постави коментар