Sofijin svet
Kako razum guši maštu
To je jasno svim umetnicima. Ali se onda iznenada desi kao da su sva vrata otvorena i sve fijoke otvorene. Sve navre samo od sebe - i mi možemo da uzmemo upravo one reči i one slike koje su nam potrebne. To se događa kada malo" podignemo" poklopac nesvesnog. To je Sofija ono što možemo nazvati nadahnućem.
Izgleda nam kao da ono što slikamo ili pišemo ne dolazi od nas samih.
To mora biti čudesno osećanje. Ti si to sigurno i sama doživela. Takvo stanje nadahnuća se lako može proučavati, na recimo, preumornoj deci. Događa se da deca budu toliko umorna da deluju kao da su potpuno budna. Iznenada počinju da pričaju - izgleda kao da koriste reči koje još uvek nisu naučili. Ali oni ih jesu naučili, reči i misli su bile" latentne" u svesti, ali tek tada kada su popustili sva obazrivost i sva cenzura, one naviru.
I za jednog umetnika može biti važno da razum i naknadno promišljanje ne dobiju pravo da kontrolišu jedno manje ili više nesvesno stvaranje.
Da ti ispričam jednu kratku priču koja to ilustruje?
- Rado!
- To je istovremeno i jedna veoma ozbiljna i veoma tužna basna.
- Samo ti kreni.
Bila jednom jedna stonoga koja je fantastično plesala svojim nogama. Kada bi plesala, skupile bi se sve šumske životinje da je gledaju. I sve su bile zadivljene njenim izuzetnim plesom. Ali postojala je i jedna životinja kojoj se nije svidelo što stonoga pleše. To je bila jedna žaba krastača. Valjda joj je samo zavidela.
Kako da navedem stonogu da prestane da pleše? Razmišljala je krastača. Nije mogla tek tako da kaže kako joj se ples ne dopada. Nije mogla ni da kaže da sama bolje pleše, jer bi to bilo smešno već i kao iskaz. Ali je onda smislila jedan đavolski plan.
- Da ga čujem!
Sela je i napisala stonogi pismo.
"O, ti neuporediva stonogo!" Napisala je. " Ja sam odani obožavalac tvog izuzetnog umeća u plesu. I jako bih volela da znam šta ti činiš kada plešeš. Da li ti prvo podigneš levu nogu broj 28 a, zatim desnu nogu broj 59? Ili počinješ ples podižući desnu nogu broj 26 pre nego što podigneš desnu nogu broj 99? Očekujem odgovor. Pozdrav od krastacče."
-Ogavno!
Kada je stonoga primila pismo, odmah je počela da razmišlja o tome šta stvarno čini kada pleše? Koju nogu prvo pomeri?
Šta mislis, šta se dogodilo? Mislim da stonoga nije nikad više zaplesala.
Tako se završilo.
I tako se to događa kada naknadno razmišljanje razuma uguši maštu.
Kratak sažetak -
Dragi prijatelji, ovom pričom sam htela samo da ukažem na to , da treba biti ponekad obazriv po pitanju svoje mašte i stvaralštva. Da se nebi dogodilo da dozvolimo da čitavog života nečiji razum guši našu maštu. Mašta je veoma važna u našim životima jer potstiče ono dobro i lepo u svima nama. Nažalost dešava se da i sami to sebi radimo ali nehotice i bezazleno. Imam tu sreću da sam okružena prijateljima koji mi daju inspiraciju, i kada sama svojim razumom po nekada ugušim maštu, tu su divni ljudi koji mi bude inspiracija, a koji me nisu nikada pitali ono a," kako"?
________________________________
Dovde si možda uspela da me pratiš, draga Sofija. Ali da li je Platon zaista tako mislio. Zar je mislio da takvi uzorci postoje u nekoj sasvim drugoj stvarnosti? On to nije smatrao baš tako bukvalno tokom celog svog života, ali se tako mora shvatiti bar na osnovu nekih od Platonovih dijaloga. Pokušajmo da pratimo njegove argumente. Kao što sam rekao, jedan filozof pokušava da odredi nešto što je večno i nepromenljivo. Naprimer, nebi bilo baš nešto posebno korisno napisati jednu filozofsku raspravu o postojanju nekog određenog mehura od sapunice. Za početak nebi niko uspeo da ga dobro prouči pre nego što bi se on odjednom rasprsnuo. Kao drugo, verovatno bi bilo teško prodati jednu filozofsku raspravu o nečemu što niko nije video i što je, osim toga, postojalo samo pet sekundi. Platon je smatrao da se sve što vidimo u prirodi oko nas, da, sve što možemo da dodirnemo i osetimo, može uporediti sa mehurom od sapunice. Jer ništa od onoga što postoji u svetu čula nije trajno. Tebi je, naravno, jasno da se svi ljudi i sve životinje pre ili kasnije raspadnu i umru. Ali čak se i jedan blok mermera menja i lagano raspada. Akropolj je danas ruševina, Sofija! Skandal, ako mene pitaš. Ali je tako. Platonova poenta je da mi nikada nemožemo steći pouzdano znanje o nečemu što se stalno menja. O onome što pripada svetu čula- i što možemo dodirnuti i osetiti- imamo samo nesigurna poimanja ili pretpostavke. Sigurno znanje možemo imati samo o onome što vidimo razumom.
Da, da, Sofija, objasniću ovo bliže: Jedan pojedinačan kolačić sa začinima može biti toliko obezobličen nakon sveg oblikovanja, narastanja testa i pečenja da nije lako reći kakvu figuru predstavlja. Ali pošto sam video 20-30 takvih kolačića - koji mogu biti manje više perfektni - mogu s velikom pouzdanošću reći kako modla za kolače izgleda. Do tog zaključka mogu doći mada samu modlu nikada nisam video. Nije sigurno ni da bi bila neka prednost videti golim okom samu modlu. Jer mi se nemožemo pouzdati u naša čula. Uostalom, čulo vida se može razlikovati od čoveka do čoveka.
Međutim, možemo se pouzdati u ono što nam razum kazuje, jer razum je isti kod svih ljudi. Ako sediš u učionici zajedno sa drugih 30 učenika i nastavnik vas upita koja je najlepša boja duge - sigurno će dobiti mnogo različitih odgovora. Ali ako upita koliko je 8 puta 3, celo odeljenje bi trebalo da dođe do istog rezultata. Jer tada razum donosi sud, a razum je na neki način nešto potpuno suprotno od stavova i osećaja. Mi možemo reći da je razum većan i univerzalan upravo zato što govori samo o većnim i univerzalnim
odnosima.
Platona je inače veoma zanimala matematika. Razlog je taj što se matematički odnosi nikada ne menjaju. Zato i možemo imati pouzdano znanje o njima. Ali sada nam je potreban jedan primer: Zamisli da u prirodi nađeš jednu okruglu šišarku. Možda ćeš reći da ti "smatrš" da je ona skroz okrugla - ali Jorun smatra da je ona malo spljoštena s jedne strane i onda se posvađate. Međutim, vi nemožete biti sigurne u ono što vidite svijim očima, ali zauzvrat možete s punom sigurnošću da je zbir svih uglova u jednom krugu 360 stepeni. U tom slučaju govorite o jednom idealnom krugu, kakav možda ne postoji u prirodi, ali koga sa druge strane, možete sasvim jasno videti u sebi.
Kratak rezime: Mi možemo imati samo nesigurna primanja onoga što primamo čulima. Ali zato možemo postići pouzdano znanje o onome što uviđamo razumom. Zbir uglova jednoga trougla je 180 za svu večnost. Tako će i "ideja" konja imati četiri noge čak i ako svi konji u svetu čula budu hromi.
_______________________________________
PARABOLA O PEĆINI
Zamisli neke ljude koji žive u nekoj podzemnoj pećini. Sede i vezane su im i ruke i noge tako da mogu gledati samo u zid pećine. Iza njih je jedan visok zid, a iza toga zida opet neke spodobe nalik na ljude koji iznad ivice zida podižu razne figure. Pošto iza tih ljudi gori vatra, te figure bacaju lelujave senke na zid pećine. Jedino što stanovnici pećine mogu da vide, jeste to “pozorište senki”. On su u tom položaju od kako su se rodili i naravno veruju da su te senki jedino što postoji.
Zamisli da jedan od stanovnika pećine uspe da se otrgne iz zarobljeništva. Kada bude ugledao figure koje neko drži iznad zida prvo će ga zaslepiti jako svetlo. Zaslepiće ga š to što vidi oštre obrise figura – s obzirom da je do tada video samo senke tih figura. Ako bi uspeo da pređe zid i počeo da se vere pored vatri i izašao u prirodu van pećine, još i više bio zaslepljen. Ali pošto bi protrljao oči, pogodilo bi ga kolko je sve lepo. Video bi stvarne životinje i cveće, a ne senke u pećini. Onda bi se zapitao otkuda potiču sve te životinje i svi ti cvetovi.
Pošto misli na one koji su ostali dole u pećini, vraća se da bi ih ubedio kako umesto lelujavih senki na zidovima postoje stvarne stvari. Ali niko mu ne veruje. Na kraju ga ubiju.
Platonova poenta je da odnos između mraka pećine i prirode van nje odgovara donosu između sveta čula i sveta ideja.
________________________________________
Devojka sa pomorandžama
Moj otac je umro pre jedanaest godina. Imao sam tada samo četiri godine. Nisam verovao da će mi se više javljati, ali eto, sada zajedno pišemo knjigu.
Ovo su prvi redovi te knjige, i njih pišem ja, a na mog oca će red doći kasnije. On ima više da ispriča.
Nisam siguran koliko ga se dobro sećam. Verovatno mi se samo čini da ga se sećam,jer sam toliko puta gledao sve njegove fotografije.
Potpuno sam ubeđen da se sećam samo nečega što se dogodilo jednom dok smo sedeli zajedno na terasi i gledali zvezde.
Na jednoj od fotografija otac i ja sedimo na žutoj kožnoj sofi u dnevnoj sobi. Izgleda kao da mi priča nešto zabavno. Sofu još uvek imamo, ali on više ne sedi na njoj.
Na drugoj slici, smestili smo se u zelene stolice za ljuljanje na zastakljenoj verandi. Ta slika visi ovde napolju još otkako je umro. Sada, dok pišem, sedim u toj zelenoj stolici za ljuljanje. Pokušavam da se ne ljuljam, jer pišem u veliku beležnicu. Kasnije ću sve zajedno da unesem u stari kompjuter moga oca. Ima ponešto da se ispriča i o tom kompjuteru, ali na to ću se vratiti kasnije.
Uvek mi je bilo čudno što imam sve te stare fotografije. One pripadaju vremenu drugačijem od sadašnjeg.U sobi imam čitav album s njegovim fotografijama. Skoro da mi je neprijatno što imam toliko fotografija čoveka koji više nije živ. Imamo i video kasetu na kojoj je otac.Mislim da je pomalo zastrašujuće čuti njegov glas. Imao je pravi gromki glas.
Možda bi trebalo zabraniti gledanje video- snimaka nekoga ko više ne postoji, ili nekoga ko više nije među nama, kao što kaže moja baka po ocu. Osećam da nije u redu špijunirati mrtve.
Početak romana
Na drugoj slici, smestili smo se u zelene stolice za ljuljanje na zastakljenoj verandi. Ta slika visi ovde napolju još otkako je umro. Sada, dok pišem, sedim u toj zelenoj stolici za ljuljanje. Pokušavam da se ne ljuljam, jer pišem u veliku beležnicu. Kasnije ću sve zajedno da unesem u stari kompjuter moga oca. Ima ponešto da se ispriča i o tom kompjuteru, ali na to ću se vratiti kasnije.
Uvek mi je bilo čudno što imam sve te stare fotografije. One pripadaju vremenu drugačijem od sadašnjeg.U sobi imam čitav album s njegovim fotografijama. Skoro da mi je neprijatno što imam toliko fotografija čoveka koji više nije živ. Imamo i video kasetu na kojoj je otac.Mislim da je pomalo zastrašujuće čuti njegov glas. Imao je pravi gromki glas.
Možda bi trebalo zabraniti gledanje video- snimaka nekoga ko više ne postoji, ili nekoga ko više nije među nama, kao što kaže moja baka po ocu. Osećam da nije u redu špijunirati mrtve.
Početak romana
_________________________________
Za mene je ovaj svet uvek bio svet magije, od najmanjih nogu, i mnogo pre nego što sam ulicama Osla počeo da pratim neku devojku s pomorandžama. I dalje imam osećaj da sam video nešto što niko drugi nije. Teško je opisati to osećanje jednostavnim rečima, ali, zamisli ovaj svet pre sveg ovog modernog raspredanja o prirodnim zakonima, evolucionističkoj teoriji, atomima, molekulima DNK, biohemiji i nervnim ćelijama – da, pre nego što je ova lopta počela da se okreće, pre nego što je svedena na „planetu” u svemiru, i pre nego što je ponosno ljudsko telo podeljeno na srce, pluća, bubrege, jetru, mozak, krvni sistem, mišiće, želudac i creva. Pričam o onom vremenu kad je ljudsko biće bilo ljudsko biće, to jest celovito i ponosno ljudsko biće, ni manje ni više. Tada svet nije bio ništa drugo do iskričava bajka.
Srna iznenada iskoči iz šumskog gaja, jednu sekundu te skoncentrisano gleda – i onda nestaje. Kakva to duša pokreće životinju? Kakva to nedokučiva sila ukrašava Zemlju cvećem u svim duginim bojama, a noćno nebo kiti raskošnim vezom treperavih zvezda? Tako ogoljeno i neposredno osećanje prirode možeš naći u narodnoj književnosti, na primer u bajkama braće Grim. Pročitaj ih, George. Pročitaj islandske porodične sage, pročitaj grčke i nordijske mitove, pročitaj Stari zavet.
Posmatraj svet, George, posmatraj svet pre nego što nabubaš suviše fizike i hemije. U ovom trenutku velika krda divljih irvasa jezde preko vetrovite visoravni Hardangervida. Na ostrvu Kamarg, između dva rukavca na ušću reke Rone, gnezdi se na hiljade plamenocrvenih flamingosa. Čaroban je prizor krda vitkih gazela koje skakuću preko afričke savane. Hiljade i hiljade kraljevskih pingvina brblja na ledenoj plaži na Antarktiku, i nije im teško, dopada im se. Ali, nije bitna samo brojnost. Usamljeni, zamišljeni los promalja glavu iz jelove šume u istočnom delu Norveške. Pre godinu dana jedan od njih je zalutao čak u ulicu Humlevejen. Na smrt preplašeni leming trči između dasaka u našoj šupi na Fjelstelenu. Bucmasta foka skače na stomak u vodu s jednog od ostrvaca kraj Tensberga. Ne možeš da mi kažeš da priroda nije čudo. Nemoj mi reći da svet nije bajka. Onaj ko to nije uvideo, možda neće ni shvatiti pre nego što bajka već bude pri kraju. Naime, tada dobijamo, još jednom, priliku da skinemo povez sa očiju, da protrljamo oči od iznenađenja, priliku da se prepustimo tom čudu s kojim se tada opraštamo i napuštamo ga.
Pitam se da li razumeš šta pokušavam da iskažem, George. Niko se ne oprašta, gušeći se u suzama, od Euklidove geometrije ili periodičnog sistema elemenata. Niko se ne rasplače zato što će biti isključen s interneta ili odvojen od tablice množenja. Nekad poželim da sam živeo pre pronalaska tablice za računanje, ili bar pre moderne fizike i hemije, pre nego što smo razumeli sve – mislim, u PRAVOM SVETU MAGIJE! Ali, baš tako mi se svet ukazuje sada, u ovom trenutku dok sedim pred kompjuterskim ekranom i pišem ove redove za tebe. I sam sam naučnik, i ne odbacujem nijednu od nauka, ali posedujem i mističan, skoro animistički pogled na svet. Nikad nisam dopustio ni Njutnu ni Darvinu da nadvise samu misteriju života.
___________________________________
Srna iznenada iskoči iz šumskog gaja, jednu sekundu te skoncentrisano gleda – i onda nestaje. Kakva to duša pokreće životinju? Kakva to nedokučiva sila ukrašava Zemlju cvećem u svim duginim bojama, a noćno nebo kiti raskošnim vezom treperavih zvezda? Tako ogoljeno i neposredno osećanje prirode možeš naći u narodnoj književnosti, na primer u bajkama braće Grim. Pročitaj ih, George. Pročitaj islandske porodične sage, pročitaj grčke i nordijske mitove, pročitaj Stari zavet.
Posmatraj svet, George, posmatraj svet pre nego što nabubaš suviše fizike i hemije. U ovom trenutku velika krda divljih irvasa jezde preko vetrovite visoravni Hardangervida. Na ostrvu Kamarg, između dva rukavca na ušću reke Rone, gnezdi se na hiljade plamenocrvenih flamingosa. Čaroban je prizor krda vitkih gazela koje skakuću preko afričke savane. Hiljade i hiljade kraljevskih pingvina brblja na ledenoj plaži na Antarktiku, i nije im teško, dopada im se. Ali, nije bitna samo brojnost. Usamljeni, zamišljeni los promalja glavu iz jelove šume u istočnom delu Norveške. Pre godinu dana jedan od njih je zalutao čak u ulicu Humlevejen. Na smrt preplašeni leming trči između dasaka u našoj šupi na Fjelstelenu. Bucmasta foka skače na stomak u vodu s jednog od ostrvaca kraj Tensberga. Ne možeš da mi kažeš da priroda nije čudo. Nemoj mi reći da svet nije bajka. Onaj ko to nije uvideo, možda neće ni shvatiti pre nego što bajka već bude pri kraju. Naime, tada dobijamo, još jednom, priliku da skinemo povez sa očiju, da protrljamo oči od iznenađenja, priliku da se prepustimo tom čudu s kojim se tada opraštamo i napuštamo ga.
Pitam se da li razumeš šta pokušavam da iskažem, George. Niko se ne oprašta, gušeći se u suzama, od Euklidove geometrije ili periodičnog sistema elemenata. Niko se ne rasplače zato što će biti isključen s interneta ili odvojen od tablice množenja. Nekad poželim da sam živeo pre pronalaska tablice za računanje, ili bar pre moderne fizike i hemije, pre nego što smo razumeli sve – mislim, u PRAVOM SVETU MAGIJE! Ali, baš tako mi se svet ukazuje sada, u ovom trenutku dok sedim pred kompjuterskim ekranom i pišem ove redove za tebe. I sam sam naučnik, i ne odbacujem nijednu od nauka, ali posedujem i mističan, skoro animistički pogled na svet. Nikad nisam dopustio ni Njutnu ni Darvinu da nadvise samu misteriju života.
___________________________________
Jednom sam nastavnici rekao da je Betoven imao mnogo i božanskog i đavolskog u sebi. Zinula je u čudu. Rekla je da sam shvatio poentu! Onda mije ispričala nešto interesantno. Nije sam Betoven nazvao ovu sonatu Mesečevom sonatom. On ju je nazvao Sonatom u cis molu, Opus 27 broj 2 s dodatkom Sonata quasi una fantasia, a to znači samo „sonata poput fantazije". Nastavnica klavira je smatrala da ova sonata ima suviše mračnih slutnji da bi se mogla nazvati Mesečevom sonatom. Rekla je da je mađarski kompozitor Franc List drugi stav nazvao „cvetom između dva ponora". Ja bih je možda nazvao „zabavnim lutkarskim pozorištem između dve tragedije".
__________________________________
Naše mesto je na ovoj planeti. Ne želim to da pobijam. Mi smo deo žive prirode naovoj planeti. Ovde smo od majmuna i gmizavaca naučili kako smo nastali, i nemam nikakvih primedbi na to. (U nekoj drugoj prirodi bi možda sve zajedno bilo mnogo drugačije, ali mi smo ovde. I ponoviću da to ne poričem. Samo smatram da to ne treba da nas spreči da se potrudimo i pogledamo malo dalje od vrha svoga nosa.
„Teleskop" otprilike znači virnuti u nešto što je daleko. Ali da li zaista ova priča o„devojci s pomorandžama" ima bilo kakve veze sa svemirskim teleskopom?
Cilj postavljanja teleskopa u svemir nije naravno bio prići zvezdama i planetarna koje bi se videle teleskopom. To bi bilo otprilike jednako glupo kao popeti se na prste da bi se bolje videli krateri na Mesecu. Cela poenta svemirskog teleskopa jeste proučavanje svemira iz tačke van Zemljine atmosfere.
Mnogi ljudi veruju da zvezde na nebu trepere, ali one to zapravo ne čine. To samo nestabilna atmosfera stvara takav utisak, kao što nemirna površina vode može da stvori utisak da se kamenje u nekom jezeru pomera i kreće. Ili obrnuto: sa dna bazena za kupanje nije uvek lako videti šta se pomera gore kod ivice bazena.
Na Zemlji ne postoji teleskop koji nam može dati zaista oštre slike svemira. To može samo Hubble Space Telescope. Zbog toga nam on može reći mnogo više o onome Što jeste tamo daleko od teleskopa na Zemlji.
Mnogi ljudi su tako kratkovidi da ne mogu da razlikuju konja od krave, ili, kad smo već kod toga, nilskog konja i zebru. Takvim ljudima su potrebne naočare kako bi bolje videli.
Napisao sam da je otkrivena ozbiljna greška u uglačanosti glavnog ogledala teleskopa Habl i da je posada Endevera uklonila tu grešku decembra 1993. Ali oni zapravo nisu ništa uradili sa samim ogledalom. Samo su mu stavili naočare. Ove naočare su se sastojale od deset malih ogledala i nazvane su COSTAR, ili Corrective Optics Space Telescope Axial Replacement.
Mnogi ljudi veruju da zvezde na nebu trepere, ali one to zapravo ne čine. To samo nestabilna atmosfera stvara takav utisak, kao što nemirna površina vode može da stvori utisak da se kamenje u nekom jezeru pomera i kreće. Ili obrnuto: sa dna bazena za kupanje nije uvek lako videti šta se pomera gore kod ivice bazena.
Na Zemlji ne postoji teleskop koji nam može dati zaista oštre slike svemira. To može samo Hubble Space Telescope. Zbog toga nam on može reći mnogo više o onome Što jeste tamo daleko od teleskopa na Zemlji.
Mnogi ljudi su tako kratkovidi da ne mogu da razlikuju konja od krave, ili, kad smo već kod toga, nilskog konja i zebru. Takvim ljudima su potrebne naočare kako bi bolje videli.
Napisao sam da je otkrivena ozbiljna greška u uglačanosti glavnog ogledala teleskopa Habl i da je posada Endevera uklonila tu grešku decembra 1993. Ali oni zapravo nisu ništa uradili sa samim ogledalom. Samo su mu stavili naočare. Ove naočare su se sastojale od deset malih ogledala i nazvane su COSTAR, ili Corrective Optics Space Telescope Axial Replacement.
______________________________________
Možda se nijedna druga vrsta intimnosti ne može uporediti s dva pogleda koja se susreću s
istom sigurnošću i odlučnošću i jednostavno odbijaju da se puste.
Ne možes da mi kažes da priroda nije čudo! Nemoj mi reći da svet nije bajka.
Onaj ko to nije uvideo, možda neće ni shvatiti pre nego što bajka već bude pri kraju.
Naime, tada dobijamo još jednom, priliku da skinemo povez sa očiju, da protrljamo oči od
iznenađenja, priliku da se prepustimo tom čudu s kojim se tada opraštamo i napušatmo ga.
Niko se ne oprašta, gušeći se u suzama, od Euklidove geometrije ili periodnog sistema elemenata.
Opraštamo se od sveta, od života, od bajke. A opraštamo se i od malog broja ljudi koji su nam zaista dragi.
Svemir je možda star petnaest milijardi godina. A ipak, niko još nije uspeo da otkrije kako je stvoren.
Živimo zajedno u jednoj velikoj bajci za koju niko ne zna šta je. Plešemo, igramo se, čavrljamo se
i smejemo se u svetu čiji postanak ne možemo da shvatimo. Taj ples i igra su muzika života.
Pronaćićeš je svuda gde ima ljudi, baš kao što postoji šum u svakom telefonu.
_____________________________________
Filozofija prirode
Prvi filozofi u Grčkoj rado se nazivaju “filozofima prirode” jer su se pre svega zanimali za prirodu i prirodne procese.
Mnogi od današnjih ljudi misli da je ono što postoji nekada nastalo ni iz čega. Ta misao nije bila podjednako raširena među Grcima. Iz nekog razloga su smatrali da to “nešto” oduvek postoji.
Kako je sve moglo nastati ni iz čega nije, dakle, bilo ključno pitanje. Grci su se pitali kako voda može da se pretvori u živu ribu i kako beživotna zemlja može da se pretvori u visoko drveće i jarko šarene cvetove. A da i ne govorimo o tome kako jedno malo dete može da nastane u stomaku svoje majke!
Filozofi su svojim očima videli kako se u prirodi neprestano događaju promene. Ali kako su te promene moguće? Kako nešto može da se od jedne tvari pretvori u nešto sasvim drugo – na primer život.
Zajedničko svim prvim filozofima je bilo da su smatrali da mora postojati neka određena pratvar koja čini osnovu svih promena. Teško je reći kako im je to palo na pamet. Mi samo znamo da se razvila predstava o tome da postoji neka pratvar koja se na neki način skriva iza svih promena u prirodi. Po njima, moralo je postojati “nešto” iz čega sve proishodi i čemu se sve vraća.
Za nas nije najzanimljivije do kojih su odgovora stizali ti prvi filozofi. Zanimljivo je koja su pitanja postavljali i za kakvim su tipom odgovora tragali. Nas više zanima kako su razmišljali nego šta su mislili.
Možemo utvrditi da su postavljali pitanja o vidljivim promenama u prirodi. Pokušavali su da pronađu neke večne zakone prirode. Želeli su da shvate zbivanja u prirodi ne posežući za nasleđenim mitovima. Pre svega su pokušavali da shvate prirodne procese proučavajući samu prirodu. A to je nešto sasvim drugo nego objašnjavati munje i gromove, zimu i proleće zbivanjima u svetu bogova!
Na taj način se filozofija oslobodila religije. Možemo reći da su filozofi prirode učinili prvi korak ka naučnom načinu razmišljanja. Time su dali podstrek kasnijem razvoju prirodnih nauka.
Najveći deo onoga što su filozofi rekli i napisali, izgubljeno je za poznija vremena. Ono malo što znamo, nalazi se u Aristotelovim spisima (Ἀριστοτέλης, 384. pne. – 322. pne.), a on je živeo par stotina godina nakon prvih filozofa. Aristotel upućuje samo na rezultate koje su prethodni filozofi postigli. To znači da mi ne možemo uvek znati kako su stizali do svojih zaključaka. Ali mi ipak znamo dovoljno da možemo tvrditi da se “projekat” prvih grčkih filozofa sastojao od pitanja o pratvari i promena u prirodi. “
Justejn Gorder – “Sofijin svet”
Možda se nijedna druga vrsta intimnosti ne može uporediti s dva pogleda koja se susreću s
istom sigurnošću i odlučnošću i jednostavno odbijaju da se puste.
Ne možes da mi kažes da priroda nije čudo! Nemoj mi reći da svet nije bajka.
Onaj ko to nije uvideo, možda neće ni shvatiti pre nego što bajka već bude pri kraju.
Naime, tada dobijamo još jednom, priliku da skinemo povez sa očiju, da protrljamo oči od
iznenađenja, priliku da se prepustimo tom čudu s kojim se tada opraštamo i napušatmo ga.
Niko se ne oprašta, gušeći se u suzama, od Euklidove geometrije ili periodnog sistema elemenata.
Opraštamo se od sveta, od života, od bajke. A opraštamo se i od malog broja ljudi koji su nam zaista dragi.
Svemir je možda star petnaest milijardi godina. A ipak, niko još nije uspeo da otkrije kako je stvoren.
Živimo zajedno u jednoj velikoj bajci za koju niko ne zna šta je. Plešemo, igramo se, čavrljamo se
i smejemo se u svetu čiji postanak ne možemo da shvatimo. Taj ples i igra su muzika života.
Pronaćićeš je svuda gde ima ljudi, baš kao što postoji šum u svakom telefonu.
_____________________________________
Prvi filozofi u Grčkoj rado se nazivaju “filozofima prirode” jer su se pre svega zanimali za prirodu i prirodne procese.
Mnogi od današnjih ljudi misli da je ono što postoji nekada nastalo ni iz čega. Ta misao nije bila podjednako raširena među Grcima. Iz nekog razloga su smatrali da to “nešto” oduvek postoji.
Kako je sve moglo nastati ni iz čega nije, dakle, bilo ključno pitanje. Grci su se pitali kako voda može da se pretvori u živu ribu i kako beživotna zemlja može da se pretvori u visoko drveće i jarko šarene cvetove. A da i ne govorimo o tome kako jedno malo dete može da nastane u stomaku svoje majke!
Filozofi su svojim očima videli kako se u prirodi neprestano događaju promene. Ali kako su te promene moguće? Kako nešto može da se od jedne tvari pretvori u nešto sasvim drugo – na primer život.
Zajedničko svim prvim filozofima je bilo da su smatrali da mora postojati neka određena pratvar koja čini osnovu svih promena. Teško je reći kako im je to palo na pamet. Mi samo znamo da se razvila predstava o tome da postoji neka pratvar koja se na neki način skriva iza svih promena u prirodi. Po njima, moralo je postojati “nešto” iz čega sve proishodi i čemu se sve vraća.
Za nas nije najzanimljivije do kojih su odgovora stizali ti prvi filozofi. Zanimljivo je koja su pitanja postavljali i za kakvim su tipom odgovora tragali. Nas više zanima kako su razmišljali nego šta su mislili.
Možemo utvrditi da su postavljali pitanja o vidljivim promenama u prirodi. Pokušavali su da pronađu neke večne zakone prirode. Želeli su da shvate zbivanja u prirodi ne posežući za nasleđenim mitovima. Pre svega su pokušavali da shvate prirodne procese proučavajući samu prirodu. A to je nešto sasvim drugo nego objašnjavati munje i gromove, zimu i proleće zbivanjima u svetu bogova!
Na taj način se filozofija oslobodila religije. Možemo reći da su filozofi prirode učinili prvi korak ka naučnom načinu razmišljanja. Time su dali podstrek kasnijem razvoju prirodnih nauka.
Najveći deo onoga što su filozofi rekli i napisali, izgubljeno je za poznija vremena. Ono malo što znamo, nalazi se u Aristotelovim spisima (Ἀριστοτέλης, 384. pne. – 322. pne.), a on je živeo par stotina godina nakon prvih filozofa. Aristotel upućuje samo na rezultate koje su prethodni filozofi postigli. To znači da mi ne možemo uvek znati kako su stizali do svojih zaključaka. Ali mi ipak znamo dovoljno da možemo tvrditi da se “projekat” prvih grčkih filozofa sastojao od pitanja o pratvari i promena u prirodi. “
“Sofijin svet”
Filozofija prirode
Prvi filozofi u Grčkoj rado se nazivaju “filozofima prirode” jer su se pre svega zanimali za prirodu i prirodne procese.
Mnogi od današnjih ljudi misli da je ono što postoji nekada nastalo ni iz čega. Ta misao nije bila podjednako raširena među Grcima. Iz nekog razloga su smatrali da to “nešto” oduvek postoji.
Kako je sve moglo nastati ni iz čega nije, dakle, bilo ključno pitanje. Grci su se pitali kako voda može da se pretvori u živu ribu i kako beživotna zemlja može da se pretvori u visoko drveće i jarko šarene cvetove. A da i ne govorimo o tome kako jedno malo dete može da nastane u stomaku svoje majke!
Filozofi su svojim očima videli kako se u prirodi neprestano događaju promene. Ali kako su te promene moguće? Kako nešto može da se od jedne tvari pretvori u nešto sasvim drugo – na primer život.
Zajedničko svim prvim filozofima je bilo da su smatrali da mora postojati neka određena pratvar koja čini osnovu svih promena. Teško je reći kako im je to palo na pamet. Mi samo znamo da se razvila predstava o tome da postoji neka pratvar koja se na neki način skriva iza svih promena u prirodi. Po njima, moralo je postojati “nešto” iz čega sve proishodi i čemu se sve vraća.
Za nas nije najzanimljivije do kojih su odgovora stizali ti prvi filozofi. Zanimljivo je koja su pitanja postavljali i za kakvim su tipom odgovora tragali. Nas više zanima kako su razmišljali nego šta su mislili.
Možemo utvrditi da su postavljali pitanja o vidljivim promenama u prirodi. Pokušavali su da pronađu neke večne zakone prirode. Želeli su da shvate zbivanja u prirodi ne posežući za nasleđenim mitovima. Pre svega su pokušavali da shvate prirodne procese proučavajući samu prirodu. A to je nešto sasvim drugo nego objašnjavati munje i gromove, zimu i proleće zbivanjima u svetu bogova!
Na taj način se filozofija oslobodila religije. Možemo reći da su filozofi prirode učinili prvi korak ka naučnom načinu razmišljanja. Time su dali podstrek kasnijem razvoju prirodnih nauka.
Najveći deo onoga što su filozofi rekli i napisali, izgubljeno je za poznija vremena. Ono malo što znamo, nalazi se u Aristotelovim spisima (Ἀριστοτέλης, 384. pne. – 322. pne.), a on je živeo par stotina godina nakon prvih filozofa. Aristotel upućuje samo na rezultate koje su prethodni filozofi postigli. To znači da mi ne možemo uvek znati kako su stizali do svojih zaključaka. Ali mi ipak znamo dovoljno da možemo tvrditi da se “projekat” prvih grčkih filozofa sastojao od pitanja o pratvari i promena u prirodi. “
Justejn Gorder – “Sofijin svet”
______________________________________________________
Нема коментара:
Постави коментар