Priđi bubice,
ovde, kraj mene,
priljubljenu uz reči te tražim.
Već je noć, dođi,
u kući nikoga nema.
Znaš već da su sve one kao ti,
kao što vidiš, posrednice.
pada kiša u rue d'Eperon
i Dženis Džoplin.
Aleksandra, bubice,
dođi u ove redove, na ovu hartiju od pirinča,
sa pirinčanih polja,
u ovo mastilo što tvojom kosom se igra.
(Volela si te beznačajne stvari
aboli bibelot d'inanit' sonore
lepak i koverte
knjižaru-igračku
čašu sa olovkama,
sveske na linije)
Dođi, ostani, popij ovaj gutljaj, pada kiša,
pokisnućeš na rue Dophine,
u prepunim kafanama nema nikoga,
ne lažem te, nikoga nema.
Znam, teško je, tako je teško
ova čaša je teška i ova šibica,
i ne voliš da me vidiš tamo gde je najteže,
u mojoj odeći i mojim knjigama
i ne dopada ti se što toliko volim Džerija Maligana.
Želiš da me uvrediš, a da to ne boli,
da mi kažeš, "Kako to da si živ,
kako čovek može da jeste kada nema ničega više osim magle od cigareta,
kako živiš, na koji način otvaraš oči svakoga dana... Nemoguće",
kažeš, "nije moguće!".
Bubice, u redu,
Bog te pita znam li, ali je tako, Aleksandra,
sklupčaj se ovde, pij sa mnom,
gledaj, pozvao sam ih,
posrednice će sigurno doći,
parti za tebe, cela zabava za tebe:
Eržebet,
Karin Bliksen,
već shvataju, znaju da je noć naša,
vlažne kose penju se uz četiri sprata,
a starice ih špijuniraju iz svojih stanova...
Leonora Karington, pogledaj je,
Unika Soru sa slepim mišem,
Klarisu Lispektor, aquaviva...
mehurići klize goli, taru se o svetlo,
Remedios Varo sa peščanim satom po kojem poskakuje laser,
mlada Urugvajka beše tako dobra prema tebi - premda nikada nisi saznala njeno pravo ime...
Kakav skup, kakav sparni šah,
kakva maison close od paučine i Telonijusa,
kako duga i lepa može biti noć sa tobom i Džoni Mičel,
sa tobom i Elenom Marten,
sa posrednicama...
animula duvan, vagula Anais Nin, blandula votka i tonik...
Ne odlazi, odsutna, ne odlazi,
igraćemo se, videćeš, već pristižu.
Sa Ezrom Paundom i marihuanom,
sa ostacima šupe i jednom ribom koja će plivati zaboravljena nesumnjivo,
u lavoru, sa sunđerima,
medju čepićima i telegramima ostalim zauvek bez odgovora.
Olga je drvo od dima, koliko puši.
Ta crnka koju su ranile burnice, Petrove ptice
a Natalija Ginzburg raspliće buket nedonetih gladiola...
Vidiš, bubice? Tako. Takođe i već. Viski.
Maks Ros, Silvina Okampo,
neko u kuhinji sprema kafu.
Njena otrovnica peva: dve kockice poljubac,
Leo Fere.
Ne misli više na prozore,
napolju iza kiša pada u Rangunu -
Pa šta.
Sa igrom amo.
Zamor (ptičji konsonanti vokali suncokreta)
Priđi, bubice. Smiri se.
Ne postoje prozori, ne postoji napolju,
i u Rangunu ne pada kiša.
Sa igrom amo.
_________________________________________
Pet pesama za Kris
– and I am melancholy because
I have not made more and better verses.
V. B. Jejts, Autobiografija
1.
Već znatno iza mezzo
camin di nostra vita
ukazuje se teritorija ljubavi
jedan, pre mentalni, negoli hemijski, lavirint
gde moguće je
biti lagano srećom ispunjen
i bez niti ili konca rastrojene Arijadne
bez pene bez čaršava bez butina.
Sve se odvija u sklopu odraza smiraja dana
tvoja kosa tvoj miris tvoja pljuvačka.
I tamo te sa druge strane činim svojom
dok se ti sa svojom prijateljicom
igraš noćnih igara.
2.
U stvari mnogo i ne marim
što će tvoje dojke zaspati
na plavoj simetriji drugih dojki.
Ja bih ih samo prignječio
golicanjem svog dodira
pa bi se ti nasmejala upravo
kad treba iako je potrebno bilo i za očekivati
da samo zajecaš.
3.
Odlično znam šta dobijaš
kad se izgubiš u zadovoljstvu.
Jer je to tačno ono
što bih i sam osetio.
4.
(Tačna ispravka: to što smo se na kraju dana sreli na šetalištu.)
5.
(Voleo bih da poveruješ
da je ovo smešna igra
nadoknada
kojom sebe tešim zbog udaljenosti.
Nastavi onda da plešeš
na ogledalu drugog tela
pošto si se meni
tek
ovlaš
nasmešila.)
(Sa španskog prevela Silvija Monros-Stojaković)
Нема коментара:
Постави коментар