Predosećaj
U plav letnji suton, krenuću na staze,
Hoću, bockan žitom, da kroz nisku travu,
U njenoj svežini, moje noge gaze
I da vetar kupa moju golu glavu.
Bez misli, bez reči, pozvan od daljina,
S dušom, od ljubavi silne opijenom,
Na put ću poći, poput ciganina,
Kroz Prirodu - sretan kao s nekom ženom.
Drugi prevod
U plavim letnjim večerima, lutaću stazama,
bockaće me pšenica dok gazim kroz nežnu travu.
Sanjareći, osetiću njenu svežinu pod svojim nogama.
Pustiću vetar da mi miluje golu glavu.
Neću govoriti, neću razmišljati ni o čemu,
a beskrajna ljubav će mi obuzeti dušu.
Ići ću daleko, vrlo daleko,kao boem.
Kroz prirodu, srećan kao sa ženom."
___________________________________________________
Spavač u dolini
Kroz kotlinu ludo rečina žubori
Vešajuć na zelen srebrnaste trake.
Užareno sunce već zori na gori,
A u malom dolu leskaju se zrake.
Leži mladi ratnik sred kuštravih trava,
Oko gole noge muzika vlati šušti.
Otvorenih usta, bled, ispružen spava.
Po njegovu logu svetlost neba pljušti.
Spava. Obris nogu perunika skriva.
Ko bolesno čedo tu nasmešen sniva.
O, zagrij ga, zemljo, tako mu je zima!
Ćuh nosnice zalud draška mirisima,
On ukočen leži s rukom na grudima,
Gde dve rujne rane s desne strane ima.
_____________________________________________________
Zlo
Dok zvizde crveni ispljuvci karteca
Kroz modrinu neba, dok čitave čete,
Skarletne, zelene, kosi ratna seća,
Kraj Kralja čijih su rugalica mete,
Dok strašna ludila bezbroj ljudi melju,
Čineći brda što dime se... O leto!
O jadni mrtvi, u travi, u veselju
Prirode koja vas jednom stvori sveto!
Postoji Bog što se smeje sa oltara
U cveću, tamjanu, kalezu od zlata,
kog hosane njišu pa ga dremež hvata,
A bude ga majke koje bol obara,
Kad mu, u suzama i pod crnim šalom,
Krupan groš pružaju u svom rupcu malom.
_________________________
Praznici gladi
Beži, Ana, moja gladi,
Na magarcu, boga radi.
Ako li me hrane mame,
To je zemlja i go kamen.
Cin! Cin! Zrak je jestiv za mene,
Ugljen, gvožđe, greben stamen.
Kruži, gladi. Pasi, gladi,
Travnjak zvuka!
Nek vas vedar otrov sladi
Slaka, luka;
Jedite
Kamen što ga goljo lama,
Kamenove crkve stare,
Šljunak što ga potop tare,
Hlebove po uvalama!
Moje gladi, grude crna zraka;
Azur tako zvonak;
Ja sam žrtva svog stomaka,
Nesreća je bona.
Na zemlji se kaza lišće!
Meso dubem voća gnjila
U dubokoj brazdi ištem
Ljubičiću, matovilac.
Beži, Ana, moja gladi,
Na magarcu, boga radi!
________________________________________
Alhemija reči
Sebi. Istorja jednog od mojih ludila.
Odavno već hvalio sam se da posedujem sve moguće pejzaže, i smatrao sam smešnim veličine slikarstva i moderne poezije.
Voleo sam idiotske slike, nadvratnike, dekore, pelivanska platna, firme, narodske slikarije; zastarelu književnost, crkvenu latinštinu, erotske knjige bez pravopisa, romane naših baka, vilinske priče, dečje knjižice, stare opere, priglupe refrene, naivne ritmove.
Sanjao sam o krstaškim ratovima, istraživačkim putovanjima s kojih nema izveštaja, o republikama bez istorije, o ugušenim verskim ratovima, o revolucijama običaja, o seobama rasa i kontinenata: verovao sam u sve čarolije.
Pronašao sam boju samoglasnika! – A crno, E belo, I crveno, O plavo, U zeleno. – Odredio sam oblik i gibanje svakog suglasnika i – putem nesvesnih ritmova – polaskao sam sebi da sam pronašao pesničku reč koja će kad-tad biti dostupna svim čulima. Prevod sam zadržao za sebe.
To je u početku bilo izučavanje. Zapisivao sam tišine, noći, beležio neizrecivo. Fiksirao vrtoglavice.
Daleko od ptica, seljanki i stada,
Klečeći u vresu ovom, šta sam pio
U leskovom nežnom gaju što me krio,
U mlako popodne kojim magla vlada?
Šta mogoh da pijem u mladoj Oazi,
Lug bez cveta, nemi brest i vlagu neba!
Iz tikve žute, kad oko ne nalazi
Dragi dom? Kap zlatnu što znojenju treba.
Bejah zrikav natpis koji krčmu kiti.
Bura zbrisa nebo. A u isto veče
Šumski potok peskom nevinim poteče,
Božji vetar poče bare ledom biti.
Plačuć, videh zlato – i ne mogoh piti.
U četri zorom, leti,
San ljubavni još se sanja.
Miris noćnog svetkovanja
Kroz šumarak leti.
A na silnom radilištu
Sunce Hesperida teče,
Za mišice posla ištu
Drvoseče.
U Pustinji bilja snažno
Oplatu nam divnu kroje
Gde će grad da slika svoje
Nebo lažno.
Za Radnike – podanike
Vavilonskog kralja – sini,
Zvezdo jutra! Ljubavnike
Pusti njinoj svetkovini.
O ti, Kraljice Pastira,
Daj rakije onom što raditi mora!
Daj mu snazi mnogo mira
Pre kupanja sred podnevnog mora.
Pesnička starudija imala je velikog udela u mojoj alhemiji reči.
Navikoh se na jednostavnu halucinaciju: video sam sasvim jasno mošeju na mestu neke tvornice, dobošarsku školu koju su otvorili anđeli, kočije na nebeskim cestama, salon udno jezera; čudovišta, tajanstva; naslov nekog vodvilja dizao je bauke preda mnom.
Zatim objasnih svoje čarobne sofizme halucinacijom reči!
Najzad ustanovih da je nered mog duha nešto sveto. Bio sam dokon, bio sam žrtva ljute groznice: zavideo sam blaženstvu životinja – gusenice, koja predstavlja nevinost neodređenih stanja, krtice, tog zaspalog devičanstva!
Narav mi je bivala sve mračnija. Opraštao sam se od sveta nekakvim romansama:
Pesma sa najviše kule
Nek nam stigne, nek nas skoli
Ono vreme što se voli.
Toliko sam strpljiv bio
Da me hvata zaborav.
Strah mi se na nebo skrio,
A bol mi je nest’o sav.
I bolesna žeđ se stvori
Da mi mrakom žile mori.
Nek nam stigne, nek nas skoli
Ono vreme što se voli.
K’o livada koja šalje,
Prepuštena zaboravu,
Sve bujnije i sve dalje
Miris, korov, cvetnu travu,
Dok prljavi oblak muha
Divlje zuji iz vazduha.
Nek nam stigne, nek nas skoli
Ono vreme što se voli.
Zavoleh pustinju, osmuđene voćnjake, uvele dućane, razmlaćena pića. Vukao sam se po smradnim uličicama i sklopljenih očiju nudio se suncu, bogu plamena.
„Generale, ako na svojim srušenim bedemima još imaš neki stari top, bombarduj nas gomilama suhe zemlje. Tuci po izlozima sjajnih prodavnica! po salonima! Neka grad jede svoju prašinu. Oksidiši oluke. Napuni budoare gorućim prahom rubina..“
Oh! mušica koja se opila na mokrionici krčme, zaljubljena u boražinu, i koja se rastvara u zraku svetlosti
Glad
Kad bih nešto jesti hteo,
Zemlju bih i kamen jeo.
Vazduhom se odabranim,
Stenom, gvožđem, ugljem hranim.
Menjaj, gladi! Travu zvuka
Malo pasi.
Otrov ladoleža, lukav,
Nek te gasi.
Jedi šljunak što se sitni,
Stare crkve kamen sivi,
Oblutke što ih potop širi,
Hleb sejan po sivoj njivi!
...........
Vuk urlaše ispod krošnje
I pljuvaše perje lepo
Od obroka svog kokošjeg.
Isti jad je mene ščep’o.
Čeka zelen, zrelo voće
Kad će berbe doći dani.
Ali pauk drugo hoće,
Ljubičicom on se hrani.
O nek zaspim kao žrtva
Salomonovog oltara!
Nek sa noža krv mi mrtva
Sa Kedronom smešu stvara!
Najzad, o srećo, o razume, ja sa neba uklonih plavet, koja je crno, i živeh kao zlatna iskra svetlosti prirode. Pun radosti, usvojio sam najbudalastiji, najćaknutiji mogući izraz:
Opet je sa nama.
Ko to ? Večnost: more
U kom vatre gore
Sunčanog plama.
Moja večna dušo,
Zavet svoj ostvari
I u noći pustoj
I u danu što žari.
Spona ljudskih mnjenja
I oduševljenja
Tu za tebe nema!
I ti letiš prema.
Tu gine uzdanje,
Orietur pada.
Strpljenje i znanje,
Muka samo vlada.
Nema sutrašnjice!
Svetlost žeravice
Od satenskog žara
Svu dužnost nam stvara.
Opet je sa nama.
Ko to ? Večnost: more
U kom vatre gore
Sunčanoga plama.
Postadoh basnoslovna opera: videh da sva bića imaju sudbinu koja ih neminovno vodi k sreći: akcija nije život, nego način da rasipamo snagu, iznuravanje. Moral je slabost mozgra.
Činilo mi se da svakom biću pripada još mnogo drugih života. Ovaj gospodin ne zna šta radi: on je anđeo. Ova porodica je leglo pasa. Pred mnogim ljudima glasno sam govorio s jednim trenutkom njihovih drugih života. – Tako sam voleo jednu svinju.
Nisam zaboravio nijedan sofizam ludila – ludila zbog kojeg se biva zatvaran – mogao bih sve da ih ponovim, znam ceo njihov sistem.
Moje zdravlje bilo je ugroženo. Stizala me strava. Znao sam spavati ne budeći se više dana, a ustavši, nastavljao bih s najtužnijim snovima. Bio sam zreo za smrt, a moja me slabost vodila putem punim opasnosti do granice sveta i Himerije, domovine mraka i vihora.
Morao sam putovati, otresti se čarolija nakupljenih u mojem mozgu. Nad morem, koje sam voleo kao da me ono moralo oprati od neke ljage, video sam kako se diže krst utehe. Proklela me duga. Sreća je bila moja sudbina, moje grizodušje, moj crv; moj život suviše ogroman da bi bio posvećen snazi i lepoti.
Sreća! Njen zub, smrtonosno sladak, opominjao me pri pevanju petla – ad matutinum, pri Christus venit – u najmračnijim gradovima:
O zamkovi, o doba prešna,
Koja je duša nepogrešna?
Ja svrših magijski nauk sreće
Kojoj uteći niko neće.
Neka joj svako pozdrav kliče
Kad galski pevac kukuriče.
Ah! pa ja nemam ni želja više:
Meni se samo sreća piše.
Taj urok napore mi ruši,
Caruje u mom telu, duši…
O zamkovi, o doba prešna!
Kad pobegne mi ona, tada,
Avaj! i smrt će da me svlada.
O zamkovi, o doba prešna!
To je bilo i prošlo. Ja danas znam da pozdravim lepotu.
*Sabrana poetska dela, preveo Nikola Bertolino, Paideia, Beograd, 2004.
______________________________________
Moje boemstvo
Ja kretah, s rukama u dva džepa šuplja;
Imao sam čak i kaput idealni;
U skitnji, o Muzo, bio sam tvoj stalni
Zatočnik što u snu cvet ljubavi skupa.
Rupom su zjapile hlače mi jedine.
Bejah Palčić-sanjar što slikove ište.
Velika mi Kola behu konačište.
A moja sazvežđa šuštahu iz tmine,
Te, uz put sedeći u jesenje veče,
Ja ih osluškivah, pustivši da teče
Mojim čelom rosa – sok što snagom vrca,
Pa, slažući rime sred čarobne tmice,
Ja sam prebirao, k'o na liri, žice
Ranjenih mi crevlji – stopu pored srca!
______________________________________
Po svedočenju Verlena, Rembo je ovu pesmu napisao da bi se narugao bibliotekaru iz biblioteke u Šarlevilu, čiju je ljutnju izazivao zahtevajući od njega mnoštvo knjiga, među kojima i mnoge „stare i retke naučne knjige”, primoravajući ga na taj način da se stalno diže sa stolice na kojoj je “zaseo” (Nikola Bertolino)
Odavno već hvalio sam se da posedujem sve moguće pejzaže, i smatrao sam smešnim veličine slikarstva i moderne poezije.
Voleo sam idiotske slike, nadvratnike, dekore, pelivanska platna, firme, narodske slikarije; zastarelu književnost, crkvenu latinštinu, erotske knjige bez pravopisa, romane naših baka, vilinske priče, dečje knjižice, stare opere, priglupe refrene, naivne ritmove.
Sanjao sam o krstaškim ratovima, istraživačkim putovanjima s kojih nema izveštaja, o republikama bez istorije, o ugušenim verskim ratovima, o revolucijama običaja, o seobama rasa i kontinenata: verovao sam u sve čarolije.
Pronašao sam boju samoglasnika! – A crno, E belo, I crveno, O plavo, U zeleno. – Odredio sam oblik i gibanje svakog suglasnika i – putem nesvesnih ritmova – polaskao sam sebi da sam pronašao pesničku reč koja će kad-tad biti dostupna svim čulima. Prevod sam zadržao za sebe.
To je u početku bilo izučavanje. Zapisivao sam tišine, noći, beležio neizrecivo. Fiksirao vrtoglavice.
Daleko od ptica, seljanki i stada,
Klečeći u vresu ovom, šta sam pio
U leskovom nežnom gaju što me krio,
U mlako popodne kojim magla vlada?
Šta mogoh da pijem u mladoj Oazi,
Lug bez cveta, nemi brest i vlagu neba!
Iz tikve žute, kad oko ne nalazi
Dragi dom? Kap zlatnu što znojenju treba.
Bejah zrikav natpis koji krčmu kiti.
Bura zbrisa nebo. A u isto veče
Šumski potok peskom nevinim poteče,
Božji vetar poče bare ledom biti.
Plačuć, videh zlato – i ne mogoh piti.
U četri zorom, leti,
San ljubavni još se sanja.
Miris noćnog svetkovanja
Kroz šumarak leti.
A na silnom radilištu
Sunce Hesperida teče,
Za mišice posla ištu
Drvoseče.
U Pustinji bilja snažno
Oplatu nam divnu kroje
Gde će grad da slika svoje
Nebo lažno.
Za Radnike – podanike
Vavilonskog kralja – sini,
Zvezdo jutra! Ljubavnike
Pusti njinoj svetkovini.
O ti, Kraljice Pastira,
Daj rakije onom što raditi mora!
Daj mu snazi mnogo mira
Pre kupanja sred podnevnog mora.
Pesnička starudija imala je velikog udela u mojoj alhemiji reči.
Navikoh se na jednostavnu halucinaciju: video sam sasvim jasno mošeju na mestu neke tvornice, dobošarsku školu koju su otvorili anđeli, kočije na nebeskim cestama, salon udno jezera; čudovišta, tajanstva; naslov nekog vodvilja dizao je bauke preda mnom.
Zatim objasnih svoje čarobne sofizme halucinacijom reči!
Najzad ustanovih da je nered mog duha nešto sveto. Bio sam dokon, bio sam žrtva ljute groznice: zavideo sam blaženstvu životinja – gusenice, koja predstavlja nevinost neodređenih stanja, krtice, tog zaspalog devičanstva!
Narav mi je bivala sve mračnija. Opraštao sam se od sveta nekakvim romansama:
Pesma sa najviše kule
Nek nam stigne, nek nas skoli
Ono vreme što se voli.
Toliko sam strpljiv bio
Da me hvata zaborav.
Strah mi se na nebo skrio,
A bol mi je nest’o sav.
I bolesna žeđ se stvori
Da mi mrakom žile mori.
Nek nam stigne, nek nas skoli
Ono vreme što se voli.
K’o livada koja šalje,
Prepuštena zaboravu,
Sve bujnije i sve dalje
Miris, korov, cvetnu travu,
Dok prljavi oblak muha
Divlje zuji iz vazduha.
Nek nam stigne, nek nas skoli
Ono vreme što se voli.
Zavoleh pustinju, osmuđene voćnjake, uvele dućane, razmlaćena pića. Vukao sam se po smradnim uličicama i sklopljenih očiju nudio se suncu, bogu plamena.
„Generale, ako na svojim srušenim bedemima još imaš neki stari top, bombarduj nas gomilama suhe zemlje. Tuci po izlozima sjajnih prodavnica! po salonima! Neka grad jede svoju prašinu. Oksidiši oluke. Napuni budoare gorućim prahom rubina..“
Oh! mušica koja se opila na mokrionici krčme, zaljubljena u boražinu, i koja se rastvara u zraku svetlosti
Glad
Kad bih nešto jesti hteo,
Zemlju bih i kamen jeo.
Vazduhom se odabranim,
Stenom, gvožđem, ugljem hranim.
Menjaj, gladi! Travu zvuka
Malo pasi.
Otrov ladoleža, lukav,
Nek te gasi.
Jedi šljunak što se sitni,
Stare crkve kamen sivi,
Oblutke što ih potop širi,
Hleb sejan po sivoj njivi!
...........
Vuk urlaše ispod krošnje
I pljuvaše perje lepo
Od obroka svog kokošjeg.
Isti jad je mene ščep’o.
Čeka zelen, zrelo voće
Kad će berbe doći dani.
Ali pauk drugo hoće,
Ljubičicom on se hrani.
O nek zaspim kao žrtva
Salomonovog oltara!
Nek sa noža krv mi mrtva
Sa Kedronom smešu stvara!
Najzad, o srećo, o razume, ja sa neba uklonih plavet, koja je crno, i živeh kao zlatna iskra svetlosti prirode. Pun radosti, usvojio sam najbudalastiji, najćaknutiji mogući izraz:
Opet je sa nama.
Ko to ? Večnost: more
U kom vatre gore
Sunčanog plama.
Moja večna dušo,
Zavet svoj ostvari
I u noći pustoj
I u danu što žari.
Spona ljudskih mnjenja
I oduševljenja
Tu za tebe nema!
I ti letiš prema.
Tu gine uzdanje,
Orietur pada.
Strpljenje i znanje,
Muka samo vlada.
Nema sutrašnjice!
Svetlost žeravice
Od satenskog žara
Svu dužnost nam stvara.
Opet je sa nama.
Ko to ? Večnost: more
U kom vatre gore
Sunčanoga plama.
Postadoh basnoslovna opera: videh da sva bića imaju sudbinu koja ih neminovno vodi k sreći: akcija nije život, nego način da rasipamo snagu, iznuravanje. Moral je slabost mozgra.
Činilo mi se da svakom biću pripada još mnogo drugih života. Ovaj gospodin ne zna šta radi: on je anđeo. Ova porodica je leglo pasa. Pred mnogim ljudima glasno sam govorio s jednim trenutkom njihovih drugih života. – Tako sam voleo jednu svinju.
Nisam zaboravio nijedan sofizam ludila – ludila zbog kojeg se biva zatvaran – mogao bih sve da ih ponovim, znam ceo njihov sistem.
Moje zdravlje bilo je ugroženo. Stizala me strava. Znao sam spavati ne budeći se više dana, a ustavši, nastavljao bih s najtužnijim snovima. Bio sam zreo za smrt, a moja me slabost vodila putem punim opasnosti do granice sveta i Himerije, domovine mraka i vihora.
Morao sam putovati, otresti se čarolija nakupljenih u mojem mozgu. Nad morem, koje sam voleo kao da me ono moralo oprati od neke ljage, video sam kako se diže krst utehe. Proklela me duga. Sreća je bila moja sudbina, moje grizodušje, moj crv; moj život suviše ogroman da bi bio posvećen snazi i lepoti.
Sreća! Njen zub, smrtonosno sladak, opominjao me pri pevanju petla – ad matutinum, pri Christus venit – u najmračnijim gradovima:
O zamkovi, o doba prešna,
Koja je duša nepogrešna?
Ja svrših magijski nauk sreće
Kojoj uteći niko neće.
Neka joj svako pozdrav kliče
Kad galski pevac kukuriče.
Ah! pa ja nemam ni želja više:
Meni se samo sreća piše.
Taj urok napore mi ruši,
Caruje u mom telu, duši…
O zamkovi, o doba prešna!
Kad pobegne mi ona, tada,
Avaj! i smrt će da me svlada.
O zamkovi, o doba prešna!
To je bilo i prošlo. Ja danas znam da pozdravim lepotu.
*Sabrana poetska dela, preveo Nikola Bertolino, Paideia, Beograd, 2004.
______________________________________
Moje boemstvo
Ja kretah, s rukama u dva džepa šuplja;
Imao sam čak i kaput idealni;
U skitnji, o Muzo, bio sam tvoj stalni
Zatočnik što u snu cvet ljubavi skupa.
Rupom su zjapile hlače mi jedine.
Bejah Palčić-sanjar što slikove ište.
Velika mi Kola behu konačište.
A moja sazvežđa šuštahu iz tmine,
Te, uz put sedeći u jesenje veče,
Ja ih osluškivah, pustivši da teče
Mojim čelom rosa – sok što snagom vrca,
Pa, slažući rime sred čarobne tmice,
Ja sam prebirao, k'o na liri, žice
Ranjenih mi crevlji – stopu pored srca!
______________________________________
Po svedočenju Verlena, Rembo je ovu pesmu napisao da bi se narugao bibliotekaru iz biblioteke u Šarlevilu, čiju je ljutnju izazivao zahtevajući od njega mnoštvo knjiga, među kojima i mnoge „stare i retke naučne knjige”, primoravajući ga na taj način da se stalno diže sa stolice na kojoj je “zaseo” (Nikola Bertolino)
Zaseo
Kvrgavi, rohavi, modrih podočnjaka,
Na butnjači grče kratke prste grube;
Namćorstvo im curi preko potiljaka
Kao kad zid stari procveta od gube;
Njihov čudni skelet na kostur stolici
je strast padavičara,
Od njihovih nogu i drven-nožica
U jutro i veče taman vez se stvara!
Ti starci, spleteni sa tim sedištima,
Osećaju kad im sunce kožu glača,
A kada opazi sneg na prozorima
Zadrhture bolno k'o žaba krastača.
Mnoga ih udobnost za Sedište veže,
Smeđom ih je slamom meko obavilo,
Duša starog sunca pali se sred mreže
Ispletenog klasja gde je zrnje zrilo
I ovi pijanisti što bubnjati vole
Prstima pod sobom, s kolenom uz zube,
Slušaju u sebi tužne barkarole.
Nežna ljuljuškanja u ćupe ih ljube.
Oh! ne dižite ih! Jer biće belaja...
Dignu se i frču k'o ošamarene
Mačke, šire plećke dok ih bes osvaja,
Čakšire im prete s boka, naduvene.
A vi ih slušate, i na zid im tamni
Lepite ćelave glave, noge krive,
Dugmad im kroz hodnik lije pogled plamni
Ščepavši vam oči k'o zenice žive!
Nevidljivom rukom ubijaju mučki:
Kad se smire, liju otrov žena, koji
Skuplja se u oku prebijenoj kučki;
A vi ste u levku, čelo vam se znoji.
Opet sednu, ruke sred masnih manžeta
Tope im se, i dok od zore do mraka
Do tih što ih dignu misao im šeta,
Stresaju grozdove svojih podvaljaka
A kad strogi san im obori vezire,
Tad na ruci sniju bića koja ljube,
Te stolice koje, oplođene, vire
U gorda nadleštva koja će da rube,
Dok tintano cveće, koje polen pljuje
Zareza, njiše ih duž krotkih putira,
Kao vilin konjic kad cvecem putuje...
- I draži ih klasje što ud njihov dira.
*S francuskog preveo Nikola Bertolino
____________________________________
Kvrgavi, rohavi, modrih podočnjaka,
Na butnjači grče kratke prste grube;
Namćorstvo im curi preko potiljaka
Kao kad zid stari procveta od gube;
Njihov čudni skelet na kostur stolici
je strast padavičara,
Od njihovih nogu i drven-nožica
U jutro i veče taman vez se stvara!
Ti starci, spleteni sa tim sedištima,
Osećaju kad im sunce kožu glača,
A kada opazi sneg na prozorima
Zadrhture bolno k'o žaba krastača.
Mnoga ih udobnost za Sedište veže,
Smeđom ih je slamom meko obavilo,
Duša starog sunca pali se sred mreže
Ispletenog klasja gde je zrnje zrilo
I ovi pijanisti što bubnjati vole
Prstima pod sobom, s kolenom uz zube,
Slušaju u sebi tužne barkarole.
Nežna ljuljuškanja u ćupe ih ljube.
Oh! ne dižite ih! Jer biće belaja...
Dignu se i frču k'o ošamarene
Mačke, šire plećke dok ih bes osvaja,
Čakšire im prete s boka, naduvene.
A vi ih slušate, i na zid im tamni
Lepite ćelave glave, noge krive,
Dugmad im kroz hodnik lije pogled plamni
Ščepavši vam oči k'o zenice žive!
Nevidljivom rukom ubijaju mučki:
Kad se smire, liju otrov žena, koji
Skuplja se u oku prebijenoj kučki;
A vi ste u levku, čelo vam se znoji.
Opet sednu, ruke sred masnih manžeta
Tope im se, i dok od zore do mraka
Do tih što ih dignu misao im šeta,
Stresaju grozdove svojih podvaljaka
A kad strogi san im obori vezire,
Tad na ruci sniju bića koja ljube,
Te stolice koje, oplođene, vire
U gorda nadleštva koja će da rube,
Dok tintano cveće, koje polen pljuje
Zareza, njiše ih duž krotkih putira,
Kao vilin konjic kad cvecem putuje...
- I draži ih klasje što ud njihov dira.
*S francuskog preveo Nikola Bertolino
____________________________________
Prvo veče
Ona se bila vrlo svukla,
A velika su stabla tu
U prozor zlobno krošnjom tukla,
Da vide nju, da vide nju.
U moju je fotelju sela,
Radosno ruke sklopi tu,
Ispod golišavog njenog tela
Nožice treptahu na tlu.
Pogledah zračak koji bludi
- Iz krošnje leptirasti let -
U njezin smešak i na grudi,
Ko mušica na ružin cvet.
Moj poljubac joj nogu dirne.
I kao kaznu za taj greh
Čuh zvuke bistre i nemirne,
Kristalno lep i surov smeh.
Pod košulju je raširenu
Sakrila noge: “Dosta s tim!”
- Tu prvu smelost dopuštenu
Kaznila smehom veselim!
Drhtuljke jadne, oči njene,
Dodirnuh usnom lagano.
Nežno mi glavu tad okrene:
“Oh! sviđa mi se, sviđa to!
Ali ti moram reći zato…”
Ostatak joj u grudi ja
Sakrih sa poljupcem, i na to
Začuh njen smeh što znači: da…
Ona se bila vrlo svukla,
Velika stabla tu
U prozor zlobno krošnjom tukla,
Da vide nju, da vide nju
____________________________________________
Uz muziku
Trgom isečenim u leje sirote,
Skverom gde red mori drveće i cveće,
Sipljiv se građanin, pod malim toplote,
U četvrtak gordom glupošću razmeće.
- Tu vojni orkestar usred parka svira
I valcer njihovim koporane hvata;
- Tu, u prvom redu, kicoš paradira;
Belježnik se kači o visuljke sata;
Rentijer s lornjonom lovi falš-tonove;
Tu nadutog ćatu vuče krupna dama,
A s njom ide vredni vodič za slonove,
Pratilja, s karnerom divnim ko reklama.
Tu umirovljeni bakalin na klupi
Džara štapom pesak i ozbiljno zbori
O sveopštem stanju; zatim burmut kupi
Po srebru, pa opet ugovore kori...
Tu katkad Flamanac na klupi raširi
Burag, gdeno više no u bačvu stane,
I svoju lulicu, iz koje mu viri
Krijumčaren duvan, sladi natenane.
Tu se parkom keze probisveti divni;
Jer od trube raste u srcu toplota,
Mirisav ko ruža, tu redov naivni
Bebu nežno milki, dadilju da smota...
- Ja pratim, razdrljen, stazama u seni
Živahne curice, a one to znaju,
Pa se glasno smeju i okreću meni ,
A drske im tajne iz očiju sjaje.
Ćutljivo ih pratim, a pogled mi hvata
Sve što kriju nakit i vitica smeđa,
Pa lutam pod bluzu, do beloga vrata
I oblih ramena, božanstvenih leđa.
Čizmice im svučem i čarape brže...
- Dočaravši telo u zanosu plovim.
Jedan tiho šapću, za smešnog me drže...
- A ja im žestokom željom usne lovim
Prevod Zvonimir Mrkonjić
______________________________________
A velika su stabla tu
U prozor zlobno krošnjom tukla,
Da vide nju, da vide nju.
U moju je fotelju sela,
Radosno ruke sklopi tu,
Ispod golišavog njenog tela
Nožice treptahu na tlu.
Pogledah zračak koji bludi
- Iz krošnje leptirasti let -
U njezin smešak i na grudi,
Ko mušica na ružin cvet.
Moj poljubac joj nogu dirne.
I kao kaznu za taj greh
Čuh zvuke bistre i nemirne,
Kristalno lep i surov smeh.
Pod košulju je raširenu
Sakrila noge: “Dosta s tim!”
- Tu prvu smelost dopuštenu
Kaznila smehom veselim!
Drhtuljke jadne, oči njene,
Dodirnuh usnom lagano.
Nežno mi glavu tad okrene:
“Oh! sviđa mi se, sviđa to!
Ali ti moram reći zato…”
Ostatak joj u grudi ja
Sakrih sa poljupcem, i na to
Začuh njen smeh što znači: da…
Ona se bila vrlo svukla,
Velika stabla tu
U prozor zlobno krošnjom tukla,
Da vide nju, da vide nju
____________________________________________
Uz muziku
Trgom isečenim u leje sirote,
Skverom gde red mori drveće i cveće,
Sipljiv se građanin, pod malim toplote,
U četvrtak gordom glupošću razmeće.
- Tu vojni orkestar usred parka svira
I valcer njihovim koporane hvata;
- Tu, u prvom redu, kicoš paradira;
Belježnik se kači o visuljke sata;
Rentijer s lornjonom lovi falš-tonove;
Tu nadutog ćatu vuče krupna dama,
A s njom ide vredni vodič za slonove,
Pratilja, s karnerom divnim ko reklama.
Tu umirovljeni bakalin na klupi
Džara štapom pesak i ozbiljno zbori
O sveopštem stanju; zatim burmut kupi
Po srebru, pa opet ugovore kori...
Tu katkad Flamanac na klupi raširi
Burag, gdeno više no u bačvu stane,
I svoju lulicu, iz koje mu viri
Krijumčaren duvan, sladi natenane.
Tu se parkom keze probisveti divni;
Jer od trube raste u srcu toplota,
Mirisav ko ruža, tu redov naivni
Bebu nežno milki, dadilju da smota...
- Ja pratim, razdrljen, stazama u seni
Živahne curice, a one to znaju,
Pa se glasno smeju i okreću meni ,
A drske im tajne iz očiju sjaje.
Ćutljivo ih pratim, a pogled mi hvata
Sve što kriju nakit i vitica smeđa,
Pa lutam pod bluzu, do beloga vrata
I oblih ramena, božanstvenih leđa.
Čizmice im svučem i čarape brže...
- Dočaravši telo u zanosu plovim.
Jedan tiho šapću, za smešnog me drže...
- A ja im žestokom željom usne lovim
Prevod Zvonimir Mrkonjić
______________________________________
Pijani brod
Dok nedavno silažah niz nehajne Reke,
Lađari me, osetih, prestadoše vući;
Njih, gole, o šarene pribiše direke,
Za mete ih uzevši, Indijanci bučni.
Nosač sukna engleskog i flamanskog žita,
Bezbrižan, bez posade bejah, u slobodi!
Reke me, kad prestade metež da mahnita,
Pustiše da zaplovim kud me želja vodi.
Gluvlji nego dečji mozak, prošle zime,
Dok me zapljuskivala plima rasrđena, Ja krenuh!
I slavniji darmar zahvati me
Od onog što odnosi kopna odronjena.
Bura me prepustila svome blagoslovu.
Od čepa laganiji, igrah usred valâ
Koje i kolevkama za mrtvace zovu,
Deset noći, s prezirom za glup mig ferala!
Slađa nego jabuka za grlo dečaka,
Moju ljusku jelovu zelen-voda probi,
Od plavičastih vina i od izbljuvaka
Opra me, te kormilo i kotvu mi zdrobi.
I od tog se vremena kupam u Poemi
Mora, sjajem sazvežđâ obliven, i mlečan,
Gutam azur zeleni, gde davljenik nemi
Zamišljeno ponekad kreće na put večan;
Gde, naglo obojivši bunilo, modrenje
I prespore ritmove ispod danjih kola,
Gorku riđost ljubavi obuzima vrenje
Od svih lira snažnije, od svih alkohola!
Znam nebo što munjama cepa se; stub vode,
I udarce talasa, i struje; znam veče,
Zore, kao golubiji narod kad se rode,
I videh što videti van sna čovek neće.
Sunce videh spušteno, sa pegama strave,
Gde lije svetlucanje ljubičaste skrame
Na treptaje kapaka koje vali prave
Kroz dalj, slični glumcima neke drevne drame!
Ja snivah sneg zasenjen u zelenoj noći
I poljubac što raste ka očima mora,
Protok soka neznanog, i kako se toči
Žutoplavim titranjem pevanje fosforâ.
Besna stada talasa kroz niz dugih dana
Ispraćah u juriše na hridinu mnogu,
Nesvestan da sipljivu njušku Okeana
Svetle noge Marijâ savladati mogu!
O Floride udarah što se ni ne slute,
Gde oči ljudòkožih pantera se jave
U cveću; i o dúge, uzde namaknute
Silnim sinjim stadima kroz vidike plave!
I grdnih baruština video sam vrenja,
Trščake u kojima levijatan trune!
I bonace prepune vodenih rušenja,
I dalj što se pokreće da u ponor grune!
Sante, sunca srebrna, sedefaste vale,
Žeravice nebeske; drage kud me plima
Bacala, gde udave stenice su ždrale,
Pa bi s granja skliznuli s crnim mirisima!
O da deci pokažem kroz te plave vale
Te ribe što pevaju, te ribe od zlata!
I pene su od cveća moj beg ljuljuškale,
Krila mi je davala bura nepoznata.
Klonulo od polova, zona nepojamnih,
More, kroz uljuljanku slatku koja ječi,
Pružaše mi sisaljke sa cvetova tamnih,
Te ostajah, podoban ženi koja kleči...
Skoro otok, njišućo bokovima svađe
I izmete brbljivih ptica oka plava,
Hitah, a kroz užad je znao da mi zađe
Utopljenik poneki, natraške, da spava!
I ja, brod zalutao u zatonskoj kosi,
Uraganom zavitlan u eter bez ptica,
Brod kom trup, što opi se vodom što ga nosi,
Ne mogu da uhvate hajke krstarica;
Slobodan, sa posadom izmaglica plavih,
Ja koji sam bušio zid neba k'o bura,
Zid što nosi slastice svih pesnika pravih,
Lišajeve sunčane i sline azura;
Luda daska, s pratnjama hipokampa crnih,
Zasuta električnim zračenjem iskara
Kad juli obarahu toljagama grdnim
Nebo ultramarinsko u levak pun žara;
Ja što s jezom osećah kroz huku daljina
Behemote pohlepne i Malstrome pjane,
Večni tkalac spokojnih i plavih širina,
Ja još žalim evropske drevne lukobrane!
Zvezdana sam otočja video! gde neznan
Kraj nebeski, raskriljen, svog skitnika čeka.
- Skrivaš li se, usnula, u toj noći bez dna,
Pticâ zlatnih bezbroju, Snago novog veka?
No mnogo se naplakah! Jer bolne su Zore.
I mesec je okrutan, i sunčevo oko.
Ljubavi me opojnim mrtvilima more.
O, nek trup mi prepukne! Nek tonem duboko!
Ako želim evropsku vodu neku, to je
Lokva crna, prohladna, gde, kad sutom sađe,
Jedan dečak, čučnuvši, bled od tuge svoje,
Kao majske leptire pušta krhke lađe.
Više tragom šlepova ne mogu da krećem,
Jer vaša malenkost, vali, mene moči,
Ni oganj ni barjake da gledam, da srećem
Lađâ-robijašnica strahovite oči.
____________________________________________________
Sedmogodišnji pesnici
I Majka, sklopivši svesku zadataka,
Gordo bi otišla, ne videć dečaka,
Čije krupno čelo i oči mu plave
Kažu da mu dušu sva gađenja dave.
Čitav dan je bio razuman i vešto
Pokoran, a ipak, bockaše ga nešto,
Dvoličnost je htela malo da izviri.
U mraku hodnika, gde se memla širi,
Voleo je da se isplazi, podboči,
Dok mu iskre teku pred sklopljene oči.
Jedna vrata behu u mrak otvorena:
On, na stepenistu, ječo bi zbog sena
U zatonu dana što visi sa krova.
Leti bi ga, slabog, tupog, čežnja nova
Odvela u nužnik, gde svežina piri,
Da, zamišljen, miran, nozdrve raširi.
Kada bi u bašti što je mirisala,
Iza kuće, zimi, mesečina sjala,
On bi ispod zidnog laporastog stenja
Pred stisnute oči zvao priviđenja,
Slušo kako gmiže šugavo rastinje,
Igro se, sažaljiv, s decom sirotinje,
Koja, bolešljiva, bezbojnih očiju,
Mršave i blatne prste svoje kriju
U dronjke što šire vonj na sračkalicu
- I zbore s ljupkošću kretena na licu!
Kada bi, zatečen u tom sažaljenju,
Uplašio majku, u iznenađenju
Njenom on hvataše nežnosti najdraže.
A ona imaše plav pogled - što laže!
Sa sedam godina piso je romane
O pustinji punoj slobode neznane,
O šumi, o suncu, obali, ravnici.
Crven, otkrio bi u novinskoj slici
Smejanje Španolke ili Italijanke.
Kad bi, odevenu poput Indijanke,
- U osmoj godini - žustru, crnooku
Kćer komšije sreo, ona bi u skoku
Na leđa mu pala, tresuć pletenicu;
On joj je u čošku grizao zadnjicu,
Jer gačice nije nikada obukla.
A kad bi ga šakom i petom istukla,
U sobi je diso miris kože njene.
Bojao se nedelje, zimske, natuštene,
Kada je, zalizan, morao da hita
Za sto za kojim će Bibliju da čita;
Noću bi sanjao sve to, da izludi.
Bog mu drag ne beše, nego crni ljudi
Što u sumrak s posla u predgrada stižu,
Kada dobošare što galamu dižu
Iz gomile prate smejanje i graja.
- Sanjo je livade s talasima sjaja,
I zdrave mirise, i rast zlatnih malja,
I sve što uzleće, što se miče, valja!
A što je sladio svoje tajne drage,
Kad bi u smračenom kutku, punom vlage,
Sakriven u sobu plavu i golemu,
Čitao svoj roman, mislio o njemu,
Punom mokrih šuma, neba što se žuti,
Zvezdanih stabala sa cvećem od puti,
Bunila, padova, poraza i sloma!
- Dok buka iz grada razbija mir doma,
i dok on, ležeći na čaršavu belom
Predoseća jedro svojom dušom celom
___________________________________
.jpg)