SAMOĆA
Samoća je poput kiše,
U večeri iz mora se diže,
Iz ravnica pustih i dalekih stiže,
Ide u nebo, gde je uvek ima.
I tek sa neba pada po gradovima.
Pada pre nego svetlost je izašla,
kad ulice se okreću spram zore,
I kad se tela što nisu ništa našla,
Razočarano dele puna mora,
I kada ljudi što od mržnje gore,
U postelji jednoj moraju da noće.
Tad dolaze valovi samoće…
Samoća je poput kiše,
U večeri iz mora se diže,
Iz ravnica pustih i dalekih stiže,
Ide u nebo, gde je uvek ima.
I tek sa neba pada po gradovima.
Pada pre nego svetlost je izašla,
kad ulice se okreću spram zore,
I kad se tela što nisu ništa našla,
Razočarano dele puna mora,
I kada ljudi što od mržnje gore,
U postelji jednoj moraju da noće.
Tad dolaze valovi samoće…
_____________________________________
Ljubavna pesma
Kako da dušu sputam
da se tvoje
takne?
Kako, mimo tebe,
da njom da grlim
druge stvari i
daljine?
Ali, rado bih je sklonio
na neko zaboravljeno mesto
usred
tmine
u neki izgubljen kut,
u kom neće je tvoje
njihati
daljine.
ali, ipak, sve što dodirne
nas dvoje
ko gudalo
nas
nekako spaja
koje iz dveju struna
jedan mami glas.
Na kom
smo instrumentu?
Ko nas satka?
I koji ovo svirač drži nas?
O, pesmo
slatka.
_____________________________________
Da umrem, šta ćeš ti, moj Bože?
Da umrem, šta ćeš ti, moj Bože?
Ja sam tvoj stalak i tvoj stožer;
ja sam tvoj krčag pun do vrha
(pa da se prospem? da se skrham?);
ja sam ti smisao i svrha,
ti sa mnom gubiš razlog svoj.
Imati nećeš posle mene
nijednu kuću gde ti mogu
šaptati reči zanesene
topao pozdrav, prisno hvala.
Ja ću sa umornih ti nogu
spasti ko somotna sandala.
Spašće ogrtač golem tvoj.
Tvoj pogled, što ga vazda čeka
moj obraz kao jastuk mekan,
doći će tada iz daleka
da mene traži i ne nađe
i klone kada Sunce zađe
kraj stranog stenja, tuđih smreka.
U meni zebnjom zvoni jeka:
šta ćeš da činiš, Bože moj?
Da umrem, šta ćeš ti, moj Bože?
Ja sam tvoj stalak i tvoj stožer;
ja sam tvoj krčag pun do vrha
(pa da se prospem? da se skrham?);
ja sam ti smisao i svrha,
ti sa mnom gubiš razlog svoj.
Imati nećeš posle mene
nijednu kuću gde ti mogu
šaptati reči zanesene
topao pozdrav, prisno hvala.
Ja ću sa umornih ti nogu
spasti ko somotna sandala.
Spašće ogrtač golem tvoj.
Tvoj pogled, što ga vazda čeka
moj obraz kao jastuk mekan,
doći će tada iz daleka
da mene traži i ne nađe
i klone kada Sunce zađe
kraj stranog stenja, tuđih smreka.
U meni zebnjom zvoni jeka:
šta ćeš da činiš, Bože moj?
____________________________________
Dodirne dušu skoro svaka stvar
Dodirne dušu skoro svaka stvar,
odasvud bruji spominjanja glas.
Poneki dan što prođe stran za nas
u budućnosti stigne tek k'o dar.
Ko meri naš doprinos? Da li ko
od prošlih, starih leta nas raspreda?
Šta od postanja saznasmo, sem to:
da sve se jedno u drugom ogleda?
Da se na nama ravnodušnost greje?
O, dome, travo, o, večernja seni,
dok se gledamo tako, obrgljeni,
najednom sve to kroz vas k nama veje.
Kroz sva se bića pruža prostor jedan:
suštinski svetski prostor. Kroz nas laste
proleću tiho. Ja, rašćenja žedan,
pogledah, i: u meni drvo raste.
Brinem, a dom ja na dnu moga srca.
Čuvam se, a u meni straža bdi.
Ka mojoj novoj ljubavi se svi
svet lepi, da tu počiva i grca.
__________________________________
Arhajski torzo
Anđele! Da ima mjesto, nama nepoznato, i da tamo
na neiskazanom sagu ljubavnici, koji ovdje
ne dosegnu nikad umjeća, pokažu smjele
visoke figure poletnoga srca,
svoje tornjeve naslade, svoje
ljestve što odavna su tek same o sebe oslonjene,
gdje nikada ne bješe tla, zaljuljane, -i da umiju to,
okruženi gledaocima, nebrojenim nijemim mrtvacima:
Bi li oni bacili tad posljednje svoje, uvijek ušteđene,
uvijek skrivene, nama nepoznate, vječito
važeće novčiće sreće pred par
koji se napokon zaista smiješi na umirenu
sagu?
Anđele! Da ima mjesto, nama nepoznato, i da tamo
na neiskazanom sagu ljubavnici, koji ovdje
ne dosegnu nikad umjeća, pokažu smjele
visoke figure poletnoga srca,
svoje tornjeve naslade, svoje
ljestve što odavna su tek same o sebe oslonjene,
gdje nikada ne bješe tla, zaljuljane, -i da umiju to,
okruženi gledaocima, nebrojenim nijemim mrtvacima:
Bi li oni bacili tad posljednje svoje, uvijek ušteđene,
uvijek skrivene, nama nepoznate, vječito
važeće novčiće sreće pred par
koji se napokon zaista smiješi na umirenu
sagu?
___________________________________
Sudbina jedne žene
Kad neki kralj na lovu prima
u ruke čašu, koju god, da pije,-
i nakon toga onaj, tko je ima
nju sprema, čuva kao da je nije:
I udes tako možda neku sretne,
također žedan, možda nje se maši,
i onda malen život, odveć strašiv
da razbije je, na stranu je metne
i postavi u turobnu vitrinu,
u kojoj svoje dragocjene stvari
il one, koje smatra takvim, krije.
Tu stoji tuđa, propala u tminu,
i biva slijepa, i naprosto stari
Kad neki kralj na lovu prima
u ruke čašu, koju god, da pije,-
i nakon toga onaj, tko je ima
nju sprema, čuva kao da je nije:
I udes tako možda neku sretne,
također žedan, možda nje se maši,
i onda malen život, odveć strašiv
da razbije je, na stranu je metne
i postavi u turobnu vitrinu,
u kojoj svoje dragocjene stvari
il one, koje smatra takvim, krije.
Tu stoji tuđa, propala u tminu,
i biva slijepa, i naprosto stari
i više vrijedna nije, rijetka nije.
___________________________________
Jesenji dan
Gospode, čas je. Ljeto bješe dugo.
Spusti sad sjenu na sunčane ure,
A vjetre pusti da poljima jure.
Zapovjedi jedrinu zadnjem voću;
Udijeli mu još dva južnija dana,
Nek ispod ploda savine se grana,
A vinu podaj posljednju slatkoću.
Tko sada nema kuće, taj je više
Sagradit neće. Tko je sada sam,
Ostat će sam, da sluša romon kiše,
Da bdije, čita, duga pisma piše,
I luta po alejama, gdje dah
Jesenjeg vjetra suho lišće njiše.
Gospode, čas je. Ljeto bješe dugo.
Spusti sad sjenu na sunčane ure,
A vjetre pusti da poljima jure.
Zapovjedi jedrinu zadnjem voću;
Udijeli mu još dva južnija dana,
Nek ispod ploda savine se grana,
A vinu podaj posljednju slatkoću.
Tko sada nema kuće, taj je više
Sagradit neće. Tko je sada sam,
Ostat će sam, da sluša romon kiše,
Da bdije, čita, duga pisma piše,
I luta po alejama, gdje dah
Jesenjeg vjetra suho lišće njiše.
____________________________________
Vrteška(Jardin du Luxembourg)
C krovom i senkom njegovom se vrti
čopor šarenih konja što se gone
trenutak jedan, svi iz zemlje one
koja toliko okleva pre smrti.
Nekih u kola upregnutih ima,
al' je u sviju izraz srčan sav.
Jedan je crven namrgođen lav
i katkad jedan beli slon sa njima.
Čak i jelena jednog eno - pravom
jelenu šumskom sličan je po svemu,
samo što nosi sedlo, i na njemu
jednu malenu devojku u plavom.
Za njom, odeven u belo odelo,
jaše na lavu dečačić, u stravi,
dok zube lav pokazuje i ždrelo.
I katkad se beli slon pojavi.
Promiču vedre devojke nekamo,
već nepristale skoro igri toj;
C krovom i senkom njegovom se vrti
čopor šarenih konja što se gone
trenutak jedan, svi iz zemlje one
koja toliko okleva pre smrti.
Nekih u kola upregnutih ima,
al' je u sviju izraz srčan sav.
Jedan je crven namrgođen lav
i katkad jedan beli slon sa njima.
Čak i jelena jednog eno - pravom
jelenu šumskom sličan je po svemu,
samo što nosi sedlo, i na njemu
jednu malenu devojku u plavom.
Za njom, odeven u belo odelo,
jaše na lavu dečačić, u stravi,
dok zube lav pokazuje i ždrelo.
I katkad se beli slon pojavi.
Promiču vedre devojke nekamo,
već nepristale skoro igri toj;
usred ludoga leta one svoj
podižu pogled, nekuda, ovamo -
I katkad se beli slon pojavi.
I sve to ide, okončanju žuri
vrti se, kruži, a bez cilja svog.
Poneki pramen, crven, zelen, suri,
jedva započet profil lica kog.
I katkad osmeh, ovamo obraćen,
blažen i bleštav i uludo straćen
sred zadihanog slepog kola tog.
podižu pogled, nekuda, ovamo -
I katkad se beli slon pojavi.
I sve to ide, okončanju žuri
vrti se, kruži, a bez cilja svog.
Poneki pramen, crven, zelen, suri,
jedva započet profil lica kog.
I katkad osmeh, ovamo obraćen,
blažen i bleštav i uludo straćen
sred zadihanog slepog kola tog.
____________________________________
Napredak
Opet moj dubok život glasno huči,
kao da sire korito mu biva.
Svaka se slika sve vise otkriva,
svaki mi predmet sve prisnije zvuči.
Moje se biće s bezimenim sliva:
vakim čulom, proniknuv iz granja,
k'o ptica nebom vetrovitim sanja,
a dušom,što leluja k'o da sva
na crnim stoji ribama, uranja
u prekinuti dan jezerskog sna.
Opet moj dubok život glasno huči,
kao da sire korito mu biva.
Svaka se slika sve vise otkriva,
svaki mi predmet sve prisnije zvuči.
Moje se biće s bezimenim sliva:
vakim čulom, proniknuv iz granja,
k'o ptica nebom vetrovitim sanja,
a dušom,što leluja k'o da sva
na crnim stoji ribama, uranja
u prekinuti dan jezerskog sna.
___________________________________
( Depart )
Dugo je on sve to
mučno prisvajao gledanjem.
Zvezde na kolena padahu
obrvane njegovim pogledom.
Il' bi sagledao klečeći
a miris bi njegove usrdnosti
kao blagi umor padao
na kakvo božansko biće, koje bi mu se
onda
osmehnulo, u snu.
Kule je tako gledao
da su trnule od straha:
opet ih uvis zidajući, najednom!
Ali često bi predeo, otežao od dana,
pokojem
strujao u njegovo tiho opažanje, uveče.
Životinje su smireno stupale
u otvoreni pogled, pasući,
a zasužnjeni su lavovi
žurili unutra kao u nepojamnu slobodu;
ptice su proletale kroz njegovu duševnost;
cevece se
ogledalo u njemu,
krupno, kao u deci.
A kad se rascu da ima jedan sto gleda,
to dirnu i bića koja su manje
i nepouzdanije vidljiva,
dirnu žene.
Otkada gleda?
Otkada već, lišavajući se u duši,
preklinjući sa dna pogleda?
Kuda bi on, koji večito čeka, sedeo u
tudjini;
a rasejano odvraćena soba u
prenočištu
mrgodno bila oko njega,
i u izbegavanom ogledalu
ponovo soba,
i kasnije, sa postelje mučeničke,
ponovo:
tad bi se u vazduhu većalo,
neshvatljivo većaloo njegovom osetljivom srcu,
o njegovom srcu sto kroz bolno zasuto telo
ipak oseća,
većalo bi se i presudilo:
da on ljubavi nema.
(I bilo bi mu uskraćeno
ma koje novo posvećenje.)
Jer vidiš li, gledanju ima granica,
i sve sagledaniji svet
iste da raste u ljubavi.
Završeno je delo očiju,
vrši sada delo srca
na slikama u sebi, zarobljenim; jer ti
si ih
savladao: ali sada ih ne znaš.
Pogledaj, unutrašnji čoveče, svoju
unutarnju devojku,
nju, izvojstenu
iz hiljada priroda, ovo
tek izvojsteno samo, a dosad
ogledalo u njemu,
krupno, kao u deci.
A kad se rascu da ima jedan sto gleda,
to dirnu i bića koja su manje
i nepouzdanije vidljiva,
dirnu žene.
Otkada gleda?
Otkada već, lišavajući se u duši,
preklinjući sa dna pogleda?
Kuda bi on, koji večito čeka, sedeo u
tudjini;
a rasejano odvraćena soba u
prenočištu
mrgodno bila oko njega,
i u izbegavanom ogledalu
ponovo soba,
i kasnije, sa postelje mučeničke,
ponovo:
tad bi se u vazduhu većalo,
neshvatljivo većaloo njegovom osetljivom srcu,
o njegovom srcu sto kroz bolno zasuto telo
ipak oseća,
većalo bi se i presudilo:
da on ljubavi nema.
(I bilo bi mu uskraćeno
ma koje novo posvećenje.)
Jer vidiš li, gledanju ima granica,
i sve sagledaniji svet
iste da raste u ljubavi.
Završeno je delo očiju,
vrši sada delo srca
na slikama u sebi, zarobljenim; jer ti
si ih
savladao: ali sada ih ne znaš.
Pogledaj, unutrašnji čoveče, svoju
unutarnju devojku,
nju, izvojstenu
iz hiljada priroda, ovo
tek izvojsteno samo, a dosad
jos nedovoljno stvorenje...
___________________________________
OZBILJAN ČAS
Ko sada plače negde u svetu,
bez razloga plače negde u svetu,
nada mnom plače.
Ko se sad sme negde u noći,
bez razloga sme negde u noći,
meni se smeje.
Ko sada ide negde u svetu,
bez razloga ide negde u svetu,
polazi ka meni.
Ko umire sada negde u svetu,
bez razloga umire negde u svetu,
pogleda mene.
bez razloga plače negde u svetu,
nada mnom plače.
Ko se sad sme negde u noći,
bez razloga sme negde u noći,
meni se smeje.
Ko sada ide negde u svetu,
bez razloga ide negde u svetu,
polazi ka meni.
Ko umire sada negde u svetu,
bez razloga umire negde u svetu,
pogleda mene.
____________________________________
Ostavljen na planinama srca
Ostavljen na planinama srca
Ostavljen na planinama srca
Gle, u daljini sićušno, gle:
poslednje naselje reči, a još više,
ali i on majušan, poslednji
zaselak osećanja. Prepoznaješ li ga?
Ostavljen na planinama srca. Kamen
pod rukama. Jest, tu cveta ponešto;
iz neme litice cveta raspevan korov
koji ni o čem ne zna. Ali onaj ko zna?
Ah, onaj što poče da zna, pa sad ćuti,
ostavljen na planinama srca.
Jest, tu se kreće ponešto, nenačete svesti,
kreće poneka bezbedna životinja s planine,
ide, zastaje. I velika zaštićena ptica
kruži oko čistog protivljenja vrhova.
Ali ne zaštićen, ovde na planini srca.
Gle, u daljini sićušno, gle:
poslednje naselje reči, a još više,
ali i on majušan, poslednji
zaselak osećanja. Prepoznaješ li ga?
Ostavljen na planinama srca. Kamen
pod rukama. Jest, tu cveta ponešto;
iz neme litice cveta raspevan korov
koji ni o čem ne zna. Ali onaj ko zna?
Ah, onaj što poče da zna, pa sad ćuti,
ostavljen na planinama srca.
Jest, tu se kreće ponešto, nenačete svesti,
kreće poneka bezbedna životinja s planine,
ide, zastaje. I velika zaštićena ptica
kruži oko čistog protivljenja vrhova.
Ali ne zaštićen, ovde na planini srca.
________________________________
Rilkeovo pismo upućeno Lu Andreas - Salome u Minhenu 1897.
Išunjao sam se iz tvog stana
I dok hodam kišnim ulicama čini mi se
Da svaki prolaznik koga sretnem
U mom blistavom pogledu vidi
Moju presrećnu, spasenu dušu.
Pošto - poto hoću da usput
Sakrijem od sveta svoju radost;
Odnosim je žurno kući
I zatvaram u dubini noći
Kao zlatni kovčeg.
A onda iznosim na svetlost dana
Komad po komad sakrivenog blaga
I ne znam kuda pre da gledam;
Jer je svaki kutak moje sobe
Pretrpan zlatom.To je bezgranično bogatstvo
Kakvo noć nikada nije videla
Niti rosa okupala;
Više ga ima nego što je ikada
Ijedna mlada dobila ljubavi.
To su bogate dijademe
Sa zvezdama umesto dragog kamenja.
Niko to ne zna. Ja sam, o draga moja,
Kao kralj među tim bogatstvom
I znam ko je moja kraljica.
I dok hodam kišnim ulicama čini mi se
Da svaki prolaznik koga sretnem
U mom blistavom pogledu vidi
Moju presrećnu, spasenu dušu.
Pošto - poto hoću da usput
Sakrijem od sveta svoju radost;
Odnosim je žurno kući
I zatvaram u dubini noći
Kao zlatni kovčeg.
A onda iznosim na svetlost dana
Komad po komad sakrivenog blaga
I ne znam kuda pre da gledam;
Jer je svaki kutak moje sobe
Pretrpan zlatom.To je bezgranično bogatstvo
Kakvo noć nikada nije videla
Niti rosa okupala;
Više ga ima nego što je ikada
Ijedna mlada dobila ljubavi.
To su bogate dijademe
Sa zvezdama umesto dragog kamenja.
Niko to ne zna. Ja sam, o draga moja,
Kao kralj među tim bogatstvom
I znam ko je moja kraljica.
Rilkeovo pismo Lu Andreas - Salome u Šmargendorfu 1901.
Ostao sam u mraku kao da sam oslepeo
Jer te moje oči više ne pronalaze.
Nejasna užurbanost dana
Za mene je sad samo zavesa koja te skriva.
Gledam u nju nadajući da će se dići
Jer je iza nje ostao moj život,
Srž i suština zakonitost moga života
A ipak i moja smrt -.
Ostao sam u mraku kao da sam oslepeo
Jer te moje oči više ne pronalaze.
Nejasna užurbanost dana
Za mene je sad samo zavesa koja te skriva.
Gledam u nju nadajući da će se dići
Jer je iza nje ostao moj život,
Srž i suština zakonitost moga života
A ipak i moja smrt -.
__________________________________
Liši me vida: gledaću tvoj lik,
zapuši uši moje: slušaću te,
onemi me: al' zvaću te kroz krik,
bez nogu još ću k tebi naći pute.
Slomij mi ruke: hvataću te srcem;
zaustaviš li srce meni, sam
moj mozak tad će kucati i bdeti;
a ako mi i mozgom užgaš plam -
na krvi svojoj ja ću te poneti.
zapuši uši moje: slušaću te,
onemi me: al' zvaću te kroz krik,
bez nogu još ću k tebi naći pute.
Slomij mi ruke: hvataću te srcem;
zaustaviš li srce meni, sam
moj mozak tad će kucati i bdeti;
a ako mi i mozgom užgaš plam -
na krvi svojoj ja ću te poneti.
_______________________________
Druga elegija
Svaki je anđeo strašan. Pa ipak, jao meni,
obratim li se vama, malne smrtonosne ptice duše,
znajući za vas. Gde li su dani Tobijini
kad jedan od najsjajnijih stade na jednostavna kućna vrata,
malko preodeven za put i ne više prepastan;
(mladić u radoznalu pogledu drugoga mladića).
A sada, kad bi arkanđeo, pogibeljni,sa zvezdama
tek jednom zakoračio ovamo:
usprenutim otkucajima vlastito bi nas srce utuklo. Ko ste?
Râna savršenstva , vi miljenici stvaranja,
Grebeni gorski, praskozorni Vrhunci
sveg stvorenog,- pelud rascvalog božanstva,
Zglobovi svetlosti. Hodnici, Stubišta,Prestola,
Prostori od nebitnosti, Štitovi od naslade, Meteži
burno ushićena čuvstva i odjednom, pojedinačno,
Zrcala: koja vlastitu odstrujalu lepotu
ponovno crpu u vlastito lice.
Jer, kad osećamo, mi hlapimo; ah, izdišemo
i biće svoje gubimo; od žara do žara
sve slabije mirišemo. Kaže li nam ntko:
da, prodireš mi u krv, ova soba, proleće
ispunjaju se tobom…Zaludu, ne može nas on zadržat,
iščezavamo u njemu i oko njega. A one koji su lepi,
ko da njih zadrži? Bez prestanka stoji im na licu
sjaj i raspada se. Ko rosa s rane trave
hlapi naše sa nas, ko toplota sa vruća
jela. O, kamo, smešku? O, poglede:
novi, topli val srca koje izmičeš:
jao meni: mi to ipak jesmo. Nema li svemir
u kojem se rasčlanjujemo okus po nama? Ne hvataju li anđeli
zaista, tek svoje, što je od njih odstrujalo,
il gdekad, ko zabunom, i nešto malo
našeg bića? Nismo li u njihove crte
bar toliko umešani kao Nejasno u lica
trudnica? A oni to ne zamećuju u vrtlogu
svog povratka sebi. (Kako bi i mogli.)
Kad bi to razumeli, ljubavnici bi mogli na noćnom zraku
čudesno govoriti. Jer čini se da nas sve
zatajuje. Gle, stabla jesu; kuće
u kojima stanujemo postoje još. Jedino mi
prolazimo pored svega poput zračne izmene.
I sve je složno u tom da nas prešuti, napola ko
sramotu možda, napola ko neizrecivu nadu.
Ljubavnici, vas, koji jednom ste u drugom dostatni,
vas o nama pitam. Vi se dohvaćate. Imate li dokaza?
Vidite, meni se događa da mi ruke bivaju svesne
jedna druge, ili da se moje istrošeno lice
u njima štedi. To mi daje nešto
osećaja. Ali ko bi se zato usudio i biti?
Vi pak, što rastete jedno u ushitu drugog
dok on vas svladan ne zamoli:
ne više; vi što međ rukama bogatiji postajete ko vinorodne godine;
vi što pokatkad propadate samo zato jer drugi
posve prevladava: vas pitam o nama. Znam,
tako se blaženo dodirujete, jer milovanje zadržava,
jer ne isčezava mesto što ga, nežni
pokrivate; jer ispod tog ćutite
čisto trajanje. Tako obećavate sebi gotovo večnost
od zagrljaja. Ipak, kad izdržavate užas
prvih pogleda i čežnju na prozoru
i prvi zajednički hod jedanput kroz vrt:
ljubavnici, jeste li to još tada? Kad jedno se drugom
k ustima dižete i prinosite: napitak napitku:
o, kako tad onaj što pije izmiče čudno tom činu.
Nije li vas na atičkim stelama začudio oprez
ljudskih kretanja? Ne bijahu li ljubav i rastanak
tako lagano položeni na ramena, ko da su iz drukčije
tvari počinjeni negoli u nas? Setite se ruku
kako počivaju bez pritiska, premda u trupu stoji snaga.
Svladavajuć sebe, time su znali: dovde smo,
to je naše da se tako dodirujemo; snažnije
bozi nas tlače. Al to je pitanje bogova.
O, kad bismo našli i mi nešto čisto, suzdržano, usko
ljudsko, neki naš pojas plodne zemlje
između reke i stenja. Jer srce naše
premašuje još kao i njih. A ne možemo ga više
pogledom slediti u slikama što ga smiruju, niti u
božanskim telima gde, premda veće, biva umereno.
Svaki je anđeo strašan. Pa ipak, jao meni,
obratim li se vama, malne smrtonosne ptice duše,
znajući za vas. Gde li su dani Tobijini
kad jedan od najsjajnijih stade na jednostavna kućna vrata,
malko preodeven za put i ne više prepastan;
(mladić u radoznalu pogledu drugoga mladića).
A sada, kad bi arkanđeo, pogibeljni,sa zvezdama
tek jednom zakoračio ovamo:
usprenutim otkucajima vlastito bi nas srce utuklo. Ko ste?
Râna savršenstva , vi miljenici stvaranja,
Grebeni gorski, praskozorni Vrhunci
sveg stvorenog,- pelud rascvalog božanstva,
Zglobovi svetlosti. Hodnici, Stubišta,Prestola,
Prostori od nebitnosti, Štitovi od naslade, Meteži
burno ushićena čuvstva i odjednom, pojedinačno,
Zrcala: koja vlastitu odstrujalu lepotu
ponovno crpu u vlastito lice.
Jer, kad osećamo, mi hlapimo; ah, izdišemo
i biće svoje gubimo; od žara do žara
sve slabije mirišemo. Kaže li nam ntko:
da, prodireš mi u krv, ova soba, proleće
ispunjaju se tobom…Zaludu, ne može nas on zadržat,
iščezavamo u njemu i oko njega. A one koji su lepi,
ko da njih zadrži? Bez prestanka stoji im na licu
sjaj i raspada se. Ko rosa s rane trave
hlapi naše sa nas, ko toplota sa vruća
jela. O, kamo, smešku? O, poglede:
novi, topli val srca koje izmičeš:
jao meni: mi to ipak jesmo. Nema li svemir
u kojem se rasčlanjujemo okus po nama? Ne hvataju li anđeli
zaista, tek svoje, što je od njih odstrujalo,
il gdekad, ko zabunom, i nešto malo
našeg bića? Nismo li u njihove crte
bar toliko umešani kao Nejasno u lica
trudnica? A oni to ne zamećuju u vrtlogu
svog povratka sebi. (Kako bi i mogli.)
Kad bi to razumeli, ljubavnici bi mogli na noćnom zraku
čudesno govoriti. Jer čini se da nas sve
zatajuje. Gle, stabla jesu; kuće
u kojima stanujemo postoje još. Jedino mi
prolazimo pored svega poput zračne izmene.
I sve je složno u tom da nas prešuti, napola ko
sramotu možda, napola ko neizrecivu nadu.
Ljubavnici, vas, koji jednom ste u drugom dostatni,
vas o nama pitam. Vi se dohvaćate. Imate li dokaza?
Vidite, meni se događa da mi ruke bivaju svesne
jedna druge, ili da se moje istrošeno lice
u njima štedi. To mi daje nešto
osećaja. Ali ko bi se zato usudio i biti?
Vi pak, što rastete jedno u ushitu drugog
dok on vas svladan ne zamoli:
ne više; vi što međ rukama bogatiji postajete ko vinorodne godine;
vi što pokatkad propadate samo zato jer drugi
posve prevladava: vas pitam o nama. Znam,
tako se blaženo dodirujete, jer milovanje zadržava,
jer ne isčezava mesto što ga, nežni
pokrivate; jer ispod tog ćutite
čisto trajanje. Tako obećavate sebi gotovo večnost
od zagrljaja. Ipak, kad izdržavate užas
prvih pogleda i čežnju na prozoru
i prvi zajednički hod jedanput kroz vrt:
ljubavnici, jeste li to još tada? Kad jedno se drugom
k ustima dižete i prinosite: napitak napitku:
o, kako tad onaj što pije izmiče čudno tom činu.
Nije li vas na atičkim stelama začudio oprez
ljudskih kretanja? Ne bijahu li ljubav i rastanak
tako lagano položeni na ramena, ko da su iz drukčije
tvari počinjeni negoli u nas? Setite se ruku
kako počivaju bez pritiska, premda u trupu stoji snaga.
Svladavajuć sebe, time su znali: dovde smo,
to je naše da se tako dodirujemo; snažnije
bozi nas tlače. Al to je pitanje bogova.
O, kad bismo našli i mi nešto čisto, suzdržano, usko
ljudsko, neki naš pojas plodne zemlje
između reke i stenja. Jer srce naše
premašuje još kao i njih. A ne možemo ga više
pogledom slediti u slikama što ga smiruju, niti u
božanskim telima gde, premda veće, biva umereno.
________________________________
Ja živim u krugovima koji se šire
Ja živim u kruzima koji se šire,
i njima sve više obuhvatit žudim.
Ja možda i neću polučit zadnji,
konačni krug, no ja se trudim.
Ja kružim i kružim okolo Boga,
tog prastarog tornja, već hiljade leta,
i ne znam još, jesam li sokol il vihor,
il velika pesma ovoga sveta.
________________________________
Pesnikova smrt
On ležao je. Obraz mu je bio
odbojan, bled na strmim jastucima,
svet otkad i svest što se o njem ima,
preoteta osetilima,
bešćutnoj pade godini u dio.
A znanci nisu imali na umu
koliko Jedno beše on sa svime;
jer sve: taj ponor, ova polja s njime
i vode ovo lice bili su mu.
O lice mu je bila sva daljina
što ni sad još napustila ga nije;
a maska koja turobno mu mrije
otvorena je, nežna ko nutrina
nekoga voća što na zraku gnjije.
______________________________
Pismo mladom pesniku
Ostavite svojim ocenama njihov sopstveni, tihi i neremećeni razvoj koji, kao svaki napredak, mora doći duboko iznutra, i ničim ne može da bude potiskivan ili ubrzavan. Nositi u sebi koliko je potrebno za razvoj pa onda dati plod - to je sve. Pustiti da se svaki utisak i svaki začetak osećanja dovrši sasvim u sebi, u tami, u neizrecivom, nesvesnom, sopstvnom razumu nedokučivom, i sa dubokom skrušenošću i strpljenjem sačekati čas rođenja jedne nove svetlosti: jedino to znači umetnički živeti, u poimanju kao i stvaranju.
Tu nema merenja vremenskim jedinicama, tu ne važi godina, i deset godina nisu ništa.Biti umetnik znači: ne računati i ne brojati; sazrevati kao što sazreva drvo koje ne goni svoje sokove i spokojno stoji usred prolećnih bura, bez straha da posle njih može i da ne dođe leto. Ono će ipak doći. Ali dolazi samo strpljivima, koji žive kao da je večnost pred njima, tako bezbrižno mirni i neizmerni.Ja saznajem svakodnevno, saznajem u bolu kome sam zahvalan : strpljenje je sve !
Tu nema merenja vremenskim jedinicama, tu ne važi godina, i deset godina nisu ništa.Biti umetnik znači: ne računati i ne brojati; sazrevati kao što sazreva drvo koje ne goni svoje sokove i spokojno stoji usred prolećnih bura, bez straha da posle njih može i da ne dođe leto. Ono će ipak doći. Ali dolazi samo strpljivima, koji žive kao da je večnost pred njima, tako bezbrižno mirni i neizmerni.Ja saznajem svakodnevno, saznajem u bolu kome sam zahvalan : strpljenje je sve !
___________________________
Нема коментара:
Постави коментар