05.02.2015.

Louise Walters,Kofer gospođe Sinkler





8. februar 1941.

Draga moja Doroteja,
U ratu ljudi gube nadu. Van sebe su. Istina je da te
volim i žao mi je što tek sad to priznajem. Ti mene voliš. Nikad neću zaboraviti kako si mi dodirivala glavu i vrat kad si mislila da spavam. To je dodir ljubavi i uopšte nije izmišljen. Nikad me više niko neće tako dotaći. To znam. Zbog toga sam na gubitku.
Oprosti mi, Doroteja, što ja tebi ne mogu oprostiti. To što radiš onom detetu, detetovoj majci, pogrešno je. Nije na mestu, kao što nisam ni ja, primoran da napu- stim domovinu i možda da se nikad ne vratim. Ni ti se nikad nećeš povratiti ako nastaviš ovako. A nastavićeš. Već sad ne možeš natrag. A znam i da nećeš. Duša ti se neće povratiti od ovog što radiš. Veruj mi, molim te. Primajući jedno u naručje, gubiš drugo. Ne mogu to podneti. Znaš i zašto.
Nije mi milo što ti ovo pišem. Zapravo, plačem. Kad se jednom ovaj rat završi – a mora se završiti – mogli smo stvoriti zajednički život. Jedini veliki san i želja meni su da provedem život s tobom. Nakon našeg prvog susreta, dok sam odlazio na biciklu, znao sam da si mi potrebna kao što mi treba voda. Znao sam da si za sva vremena, čak i ako vremena nema. Čim sam te upoznao, pomislio sam na brak. Ali njega neće biti. Ti si časna žena, ali ovo što radiš nije časno. Toliko se trudiš da budeš dobra, a opet pobijaš sebe, prizivaš nečasnost. Ne mogu jasno da pišem, ali ćeš me razumeti. Prelepa moja Doroteja, uprkos svemu, naše prijateljstvo se mora okončati. Želim ti svu radost ovog sveta.

Tvoj Jan Pjetrikovski


(Ovo pismo sam našla u knjizi Napredovanje deteta: od doline uništavanja do beskrajne slave, objavljenoj 1910. Knjigu sam stavila Filipu na sto da joj odredi cenu, pa smo je smestili u vitrinu s antikvarnim knjigama, po ceni od petnaest funti.)

Čistim knjige. Skidam im prašinu sa hrbata, sa stranica, ponekad stranu po stranu, što je mukotrpan posao i škodi grlu. U knjigama pronalazim ponešto skriveno: osušeno cveće,pramenove kose, ulaznice, etikete, recepte, priznanice, slike, razglednice, svakakve kartice. Pronalazim pisma, neobjavljena dela običnog sveta, mučenog sveta, nepismenog sveta. Nezgra- pno ili tečno napisana, sve su to ljubavna pisma, svakodnevna pisma, tajna pisma i prizemna pisma o voću, bebama, teniskim mečevima, pisma potpisana sa Mardžori ili Džin. Moj gazda Filip, odavno naviknut na sve to, nezainteresovan je, pa šta sâm nađe, ostavi sa strane da ja pogledam. Uvek me podseti kako ne mogu sve da sačuvam. Naravno, u pravu je. Samo, ne mogu da se nateram da se rešim tih isečaka i snimaka života koji su nekad bili (a možda i dalje jesu) tako značajni


U knjižaru Staro i novo ušla sam pre jedanaest godina, kao kupac, a sutradan sam ponovo došla, kao prvi prodavac u njoj. Vlasnik i upravnik knjižare Filip, žestok pod prividom mirnoće, zamolio me je da radim za njega. Kao što je rekao, uskoro ulazimo u nov milenijum, pa je vreme za promene. Vreme je da se tome prida značaj. Cenio je moju ljubav prema knjigama i sposobnost opštenja s ljudima. Tvrdio je da su njemu ljudi „teški“.

„Zar nisu uglavnom pogani?“, kazao je, a ja sam se donekle s tim složio.

Jednom je izjavio i: „Knjige kazuju mnogo više od onog što je na odštampanim stranicama.“

Jesam li to znala? Jesam. Knjige mirišu, krckaju, priča- ju. Trenutno vam je u ruci živ stvor, što diše i šapuće, u ruci vam je knjiga.

Onog dana kad sam počela da radim u njegovoj knjiža- ri, Filip mi je rekao: „Proučavaj knjige, miriši ih, slušaj ih. Višestruko će ti se vratiti.“

Sređujem police. Staram se da knjige ne budu pretesno pore- đane. Nove naručujem svake godine u maju, kad cvetovi voćki počnu da odbacuju latice i sunce sija kroz francuske prozore prostrane sobe u dnu knjižare, sobe u kojoj držimo polovne dokumentarne knjige i beletristiku u tvrdom pove- zu, a sunčeva prolećna toplota mi greje leđa kao ogromna smirujuća ruka dok laste, cvrkućući i gosteći se muvama, preleću baštu. Ujutro kuvam kafu, posle podne čaj. Pomažem u razgovorima s novim osobljem: osamnaestogodišnjom stu- dentkinjom Sofijom koja je pauzirala na godinu dana studije, a kako je neodređeno produžila pauzu, još je s nama, i odne- davno Dženom, koja je postala Filipova ljubavnica samo dve nedelje pošto je došla da radi. Džena zapravo i nije imala razgovor za posao. Kao i ja, ušla je u Staro i novo kao kupac. Kao i meni, u nehajnom razgovoru joj je ponuđen posao.


Niko nije strasnije vezan za knjige, za štampanu reč, od mog gazde Filipa Olda. Njega pokreće ljubav prema knji- gama, prema knjizi kao takvoj, njenom mirisu, dodiru, sta- rosti, poreklu. Knjižara mu je velika, s visokim tavanicama i kamenim podnim pločama koje odzvanjaju po mnogim prostorijama – ukupno ih je šest, a postoji i dodatni magacin na spratu. Sve su prostrane i svetle. Prodajemo nove knjige, stare knjige, antikvarne knjige, dečje knjige, imamo police za policama knjiga, po mnogim zidovima ove velike, blistave katedrale. Zgrada je povučena u odnosu na prometan Market skver, ima uredno, lepo dvorište, a kamenu stazu što vodi do velikih hrastovih vrata u pročelju oivičavaju žbunovi lavande i ruzmarina. Leti okačimo nizove zastavica po ogradi od kovanog gvožđa, koju nam je ljubazno napravio jedan kupac, kao i tablicu s rukom ispisanim tekstom:



Dobro došli u knjižaru

Staro i novo

danas otvorenu od 9 do 17

Srdačno vas pozivamo da razgledate




Нема коментара:

Постави коментар