06.04.2011.

Mihail Šolohov,

Mikhail Sholokhov (1905–1984)



Tihi don

"Na omanjem proplanku nabasali su na dugi niz leševa. Ležani su poređani rame uz rame, u različitim položajima, često nepristojnim i strašnim pozama. Pored njih je koračao vojnik sa puškom i maskom protiv otrovnih gasova, obešenom sa strane o pojas. Oko leševa je bila izgažena mokra zemlja, tragovi mnogih nogu, duboki useci u travi od točkova kola.

Eskadron je prolazio nekoliko koraka od leševa. Od njih se već osećao težak, sladunjav zadah. Komandir eskadrona zaustavio je kozake, i s oficirima vodova prišao vojniku. Razgovarali su o nečemu. Za to vreme kozaci su poremetili stroj i prišli leševima, skidajući kape razgledali su tela poginulih s osećanjem one skrivene strepnje i životinjske radoznalosti koju oseća svaki živ čovek prema tajni mrtvaca.

Svi poginuli bili su oficiri. Vojnici su nabrojali četrdeset sedam. Većina su bili mladi, sudeći po izgledu, od dvadeset do dvadeset pet godina, samo je krajnji desni, s epoletama kapetana druge klase, bio stariji. Oko njegovih široko otvorenih usta koja su čuvala nemi odjek poslednjek jauka, tužno su visili crni, gusti brkovi, na samrtnički pobelelom licu mrštile su se smelo izvijene, široke obrve. Neki od poginulih bili su u uprljanim kožnim kaputima, a ostali u šinjelima. Dvojica ili trojica bili su gologlavi.

Kozaci su posebno dugo posmatrali i posle smrti lepu figuru jednog poručnika. Ležao je nauznak, leva ruka čvrsto pripijena uz grudi, u desnoj, odmaktnuoj u strnu, zauvek se skamenila drška nagana. Neko je očigledno pokušavao da izvuče pištolj, ne žutoj, jedoj šaci videle su se ogrebotine, ali je verovatno čelik čvrsto urastao - nije hteo da se rastane. Njegova belkastoplava, kovrdžava glava, sa smaknutom kapom kao da se umiljava, pripila se obrazom uz zemlju, a rumene usne, malko pomodrele, bile su tužno iskrivljene od nedoumice.

Njegov sused s desne strane ležao je licem ka zemlji, na leđima mu se kao grbo naklobučio šinjel otkinutog dragona, otkrivajući snažne noge razvijenih mišća u čakširama kaki boje i kratkim čizmama od boksa, iskrivljenih potpetica. Kape nije imao, gornji deo lobanje bio je odsečen gelerom granate, u praznoj duplji, uokvirenoj mokrim pramenovima kose, svetlucala je ružičasta voda - kišnica.

Iza njega u raskopčanom koporanu i pocepanoj bluzi, ležao je krupan, omalen vojnik - regrut; na ogoljenim grudima koso je ležala donja vilica a ispod kose belela se uzana traka čela sa osmuđenom skrvrčenom kožom, između vilice i vrha čela zdrobljene kosti, crno-crvena žitka kaša. Dalje, bez reda nabacani u gomili komadi udova, dronjci šinjela, uskuana, smrvljena noga umesto glave: a još dalje - pravi dečak: napućenih usana i detinjeg ovalnog lica. Po grudima ga ošinuo mitraljeski rafal, šinjel probušen na četiri mesta, iz rupe vire opaljeni pramenovi pamuka".

___________________________________________________

"Čovekova sudbina"

Prvo poslieratno proleće na Gornjem Donu bilo je kao retko kad jedinstveno i energično. Krajem marta iz Poazovlja dunuše topli vetrovi, i već dva dana kasnije sasvim ogole pesak na levoj obali Dona; u stepi se preplaviše vodom uvale i jaruge nabijene snegom, prolomivši led pomamno zaigraše stepske rečice, i putevi postadoše skoro sasvim neprohodni.

Sedela sam na plotu tako sama sva se predajući tišini i samoći. Posmatrala sam kako beli, bujni oblaci promiču u bledom plavetnilu. Uskoro ugledah muškarca, koji je izašao na put iza poslednjih hutorskih dvorišta. Odmah sam ga prepoznala, iako ga nikada pre nisam videla. Umorno se vukao prema prevozu, a kada je stigao do automobila, skrenuo je ka meni. Prišao mi je sasvim blizu, visok čovek i gledao me je pravo, kao nebo svetlim očima, blago se osmehujući. Pozvala sam ga da sedne pored mene. Poslušao me je i duboko uzdahnuvši:

"Bar ću se malo odmoriti, i tako nemam kuda da žurim. Samom čoveku je muka i da puši i da umire." Stavio je na koljena svoje ruke, pogurio se. Pogledah ga sa strane, i spopade me teskoba... Jeste li videli kadgod oči kao posute pepelom, pune neke beskrajne očajničke tuge, da čoveku srce prepukne kada ih pogleda? E, takve je oči imao moj sabesednik. Istrgavši iz plota sasušeni, krivi prut, šarao je neko vreme njime po pesku i ćutao, iscrtavajući nekakve fantastične figure. Onda progovori:

"Ponekad ne spavaš noću, tupo zuriš u pomrčinu i razmišljaš: »Zašto li me živote, tako, mučis? Šta sam skrivio?« I nema odgovora ni u pomrčini, ni na suncu jarkom... Nema ga. Možda čovek ponekad zažali što nema ono što mu je drago i oseti se napušten... Sam, sasvim sam... Možda se ponekad razočaraš u ljude i sve oko sebe, čak i u sebe, i kao ptica bez gnezda tražiš utočište pod tuđim krovom... Možda ponekad, ali jednom sigurno, ispreči se neko pred tobom, neko preko koga ne možeš preći, pogledati ga preko ramena i otići... Jednom, osetiš potrebu da spojiš svoju dušu sa polovinom koja ti nedostaje i shvatiš da nekoga duboko, duboko voliš."

Srce mi je bilo teško od tuge i želje za njegovom blizinom. Zagrlila sam ga i udahnula po prvi put miris njegova tela. "Nisam osetila da diram nešto što mi ne pripada kada te prvi put videh i poželeh", prošaptala sam. "Oduvek si bio moj, više nego što sam ja svoja i više nego što si i sam svo
j....."

"Čovekova sudbina"
 


Vidi tekst o Šolohovu OVDE    I     OVDE    I OVDE

Нема коментара:

Постави коментар