10.06.2011.

Konstanin Kavafis

 
Mislim da sam u jednoj raspaloj sveščici onog čuvenog italijanskog pisca prvi put pročitao priču o sedmorici glasnika jednog princa čiji je otac vladao kraljevstvom toliko velikim da se o njegovim granicama samo pričalo. Želeći da precizno ucrta te granice i želeći da istraži podrobno mračne dubine zemlje koju će naslediti, mladi princ, tada tridesetogodišnjak kog možete zamisliti kako želite (ja ga zamišljam obučenog u nešto skromno i braonkasto), polazi na put sa nevelikom pratnjom i sedam konjanika koji će mu u narednim godinama služiti kao veza sa glavnim gradom, ocem, prijateljima i porodicom.
Nakon osam godina, šest meseci i petnaest dana, izgubljen negde u nepreglednoj, nenastanjenoj divljini, njegovoj divljini i divljini njegovog oca, još uvek daleko od krajnjih granica kraljevstva, ovaj princ zapisuje svoju priču; taj zapis dolazi u ruke pomenutog italijanskog pisca, i ja ga ovde ukratko prenosim.
Uveren u početku da će do ivice kraljevstva stići za svega nekoliko nedelja, ne razmišljajući, izgleda, da možda neće umeti ni da prepozna granicu, kada do nje dođe, mladom se princu učinilo da je sedam glasnika i previše; ako svaki dan bude slao po jednog, za nekoliko nedelja oni će kraljevstvo uzduž i popreko proputovati ne više od dva puta, noseći pisma u glavni grad i pregršt odgovora iz njega.
Uputivši se, međutim, ka jugu, princ je iznova i iznova sretao nove ljude, nova sela, nove gradove - za neke je, čak, slutio da su veći od glavnog grada, a neki su sigurno bili i lepši - i u svim gradovima koje je sretao i u svim selima, čuo je jedan jedini jezik, jezik koji je odlično razumeo i koji mu je govorio da se još uvek nalazi na svojoj zemlji, u svome kraljevstvu. Neretko su ga putnici namernici i putujući trgovci uveravali da je njegov otac njihov gospodar.
Dešavalo se da je u večerima kada je njegova pratnja sedela oko logorske vatre i pripovedala priče o kiklopima i Lestrigoncima, sada već nešto stariji princ gledao u zvezde i trudio se da u sećanje prizove one od juče i od prošle nedelje i od prošle godine, misleći, valjda, da je njegov kartograf poludeo, da su njegove karte najobičnija prevara i da je ovo nebo već video, da su ovuda već prošli, da se vrte u krug i da zbog toga još nisu stigli do kraja kraljevstva, jer mu je bilo sasvim neshvatljivo da kraljevstvo njegovog oca može biti toliko nepregledno i toliko veliko.
Vremenom je prestao da krivi kartografe i konjanike i nebo i oca i sebe i ceo svet, a počeo je da strepi da je kraljevstvo njegovog oca zapravo čitav svet i da je taj svet beskrajan, te da je ovo putovanje započeo prekasno i da su njegovi prijatelji bili u pravu kada su njegovu znatiželju nazvali rasipanjem vremena i uzaludnim lutanjem. Verovatno je mogao i zaplakati jedne večeri, ali jedne večeri kada ga niko ne bi mogao videti, kada je njegova pratnja već odavno od pijanstva i iscrpljenosti zaspala, jer u strahu da ga ne napuste, pred njima nije mogao pokazivati znake kolebanja i sumnje; kolebanje i sumnja ne priliče nekome ko će, nakon očeve smrti, vladati zemljom koja je možda toliko velika da je beskrajna.
Njihovih imena se više ne sećam, bilo ih je, kao što rekoh, sedmorica glasnika i jedan se sigurno zvao Alesandro, jedan drugi Federiko, za ostale mogu reći samo to da su svakako imali imena i da ih je autor nabrojao po abecednom redu. Ako su nekome od značaja, ova imena lako može naći. Ne mogu da ih zamislim kao osobito pametne ljude, ali mogu da kažem da su sasvim izvesno bili beskrajno odani svom princu, i baš zbog te i takve odanosti možda i oklevam da ih zamišljam kao pametne ljude. Već od prve nedelje putovanja, svako veče, sedam večeri za redom, princ je slao glasnike natrag u glavni grad, kako bi razneli pisma koja je napisao, pisma prepuna opisa predela kroz koje je prolazio i ljudi koje je upoznavao, pisma prijateljima o neverovatnim pričama koje je usput čuo, o čudovištima i herojima i pošastima i ratovima, pisma o lepim ženama koje je sretao, pisma ocu o tome koliko je omiljen među podanicima čak i u ovim delovima kraljevstva u koje nikada neće doći. Još je važnije bilo da podanici sa sobom ponesu odgovore na ova pisma, jer koliko god da je daleko otišao, ostao je željan tog grada, glavnog grada, i tih ljudi koji nisu sa njim želeli da pođu iz straha i skepse. Voleo je i pohvale i zavist i prekore, jer ljudske mane imaju tu osobinu da postaju simpatične kada se posmatraju sa dovoljno velike razdraljine.
I već su se prvih nedelja pokazale manjkavosti male pratnje. Događalo se da su prolazili dani bez odgovora iz glavnog grada, jer bi princ otposlao i poslednjeg glasnika, a da se onaj prvi još nije vratio. Tako su se gomilala pisma, a vesti koje su stizale, postajale su sve nebitnije, sve zastarelije. Komunikacija ne postoji na preskoke. Posle dva meseca putovanja, interval od pet dana između dolazaka i odlaza glasnika povećao se na dvadeset pet dana i glasovi iz glavnog grada postajali su srazmerno tiši i nerazumljiviji, a vesti koje su stizale bile su sažetije i komplikovanije i postojale su sada čitave rupe u životima njemu dragih ljudi koje nije mogao da popuni pismima, pa su i njemu dragi ljudi postajali njemu drage slike njemu dragih ljudi.
Posle jedne, dve, tri, četiri godine putovanja na jug, stranu sveta nisu više određivali astronomi i kartografi, već je jug bio uvek ispred i išlo se tamo kuda putevi vode, a putevi su polako postajali blatnjavi i mokri, a vazduh teži i vlažniji, sunce nemilosrdnije. Lutalice koje su sretali bi tvrdile da je kraj blizu, da su granice tu, odmah iza ove planine, tamo preko puta one reke, u onoj dolini tamo, vidite je, tamo iza onih stena i iza šume. I kako su vesti iz glavnog grada pristizale sa tolikim zakašnjenjem, one su gubile na važnosti, pa je smrt prijatelja ili ljubavnice postajala tek informacija, samo jedan podatak, poput onog da je podne i vreme ručku. Događalo se da se glasnici pojave sa pismom, a da imena u pismima princ više ne može da prepozna, a osećanja opisana u njima više ne shvata. Nakon što je jedne večeri došao poslednji, onaj sedmi glasnik čijeg se imena ne sećam i koga ni princ nije video skoro sedam godina, pa se vrlo verovatno i on morao podsetiti njegovog imena, ako ga je uopšte prepoznao dok se približavao kampu gde je sada princ bio sam i usamljen. Tokom tih sedam godina glasnik je svaki dan jurio na jednom konju, a zatim i na drugom i trećem, jer su konji od starosti i iscrpljenosti umirali i bivali zamenjeni. Princ ga je možda pitao o nekim ulicama u glavnom gradu koje više ne postoje, jer su promenile imena nekoliko puta, o nekim zgradama koje su srušene i zamenjene većim i veličanstvenijim, o nekim krčmama u unutrašnjosti u kojima su odsedali tokom godina i godina putovanja, o crkvama i možda o nekim devojkama koje verovatno odavno više nisu devojke, a koje su sretali usput i koje su govorile da su granice kraljevstva iza njihovog sela ili iza planine podno koje se selo nalazi.
Sedmi glasnik će naredno jutro poslednji put krenuti ka glavnom gradu, noseći ono što je u međuvremenu zapisao princ. Ako bi se glasnik ipak jednom vratio, princ verovatno više ne bi bio živ ili bi bio star i slep i pisma koja bi doneo značila bi mu još manje nego što mu znače sada, a ni ova što ih je sada dobio nije nameravao da pročita. Sada je bio ubeđen da su to detalji iz života ljudi koji ne postoje i za koje on više ne postoji.
Od silnog putovanja, princ se osećao umorno i činilo mu se da će smrt pre sresti nego još jednog od svojih glasnika. Tolike je godine princ verovao da je njegova sudbina da stigne na svoje odredište, da pronađe granice kraljevstva, ali mu se polako počelo pričinjavati, možda od umora i starosti, a možda i zbog mudrosti i iskustva, da te granice uopšte ne postoje, ne poput nekog zida koje odvaja dva kraljevstva, dva sveta, ne u vidu nekakve tvrđave ili mora ili planine koja se ne može prepešačiti. Umreće i granice neće pronaći, ali će hodati i tražiti ih sve dok bude mogao da hoda. Zamišljam da je pomislio, prateći poslednjeg glasnika i gledajući ga kako nestaje u daljini, kakvo je divno to putovanje bilo, pomislio je, kako čudesno, kako zanimljivo i kako kratko, uprkos svim onim danima kada mu se s početka činilo da putuje ne jedan, već dva ljudska života. I ako je uopšte nekada i žalio što je napustio glavni grad, grad u kom je rođen, grad koji je poznavao toliko dobro da se u njemu nikada ne bi mogao izgubiti, više nije žalio, jer je taj grad i dalje sa sobom nosio; koliko li je puta samo zatvorio oči i hodao svojim omiljenim ulicama i u sećanje prizvao svoju majku i svog oca, netaknute vremenom i bolestima i problemima.
Neka se priča završi tu, kada princ ispraća poslednjeg glasnika. Neka je i sada princ obučen skromno, ali s ukusom, s tom razlikom što sada nosi i jednu narukvicu koju je dobio na poklon od nekog probisveta par godina ranije i neka ima bradu i neka mu je koža na dlanovima zadebljala i nažuljana, a lice izborano od znoja, vrućine i sunca. Neka se priča završi sa glasnikom koji odlazi, u mojoj glavi to je slika neke ravnice, jer su samo ravnice toliko beskrajne koliko je beskrajno to putovanje koje čekai glasnika i princa. Glasnik na konju postaje sve manji i manji i manji i na kraju nestane negde tamo, daleko, u zemljama u kojima je princ već bio i u koje nema želju da se vrati. Jer on ide napred. Jedna starica koju je sreo juče, kazala mu je da je granica tu blizu, iza šume koju već vidi ispred sebe.


*

Itaka ti je dala divno putovanje.
Da nema nje, ne bi ni pošao na put.
Ali nema ništa više da ti da.
I ako je nađeš siromašnu, Itaka te nije prevarila.
Tako si mudar postao, s tolikim iskustvom,
pa ćeš razumeti već šta to Itake znače.

_______________________________________

konstantinos-kavafis-02

 

Нема коментара:

Постави коментар