Paolo Koelho

Alhemičar

U tom času kao da je vreme stalo, a Duša se Sveta pojavila sa svom silinom pred mladićem. Kada je ugledao njene crne oči, njene usne neodlučne između osmeha i šutnje, on shvati najvažniji i najmudriji dio Jezika kojim je svet govorio, i koji su svi ljudi na Zemlji mogli razumeti u svojim srcima. To je bila Ljubav, starija od ljudi i od same pustinje, koja se uvek iznova javljala s istom snagom bez obzira gde se dva para očiju susretala, kao što su se njihove oči susrele pored bunara. Usne se konačno odvažiše na osmeh, i to je bio znamen, znamen koji je on i ne znajući toliko dugo u životu čekao, koji je tražio u ovcama i u knjigama, u kristalima i u tišini pustinje. Bio je to čist Jezik Sveta, bez objašnjenja, jer Svetu nisu bila potrebna objašnjenja da nastavi svoj put beskrajem. Mladić je u onom trenutku jedino shvaćao da se nalazi pred ženom svog života, i da je, bez imalo potrebe za rečima, i ona to znala. Bio je u to sigurniji nego u išta drugo na svetu, mada bi mu roditelji, i roditelji njegovih roditelja govorili da se najpre treba zaljubiti, upoznati se i prikupiti novac, i tek onda oženiti. Onaj tko je tako govorio možda nikada nije upoznao Jezik Sveta, jer kada se u njega uranja, lako je razumeti da na svetu uvek postoji neko ko na nekoga čeka, bilo to usred pustinje, bilo usred velikih gradova. A kad se te osobe nađu, i njihovi pogledi sretnu, sva prošlost i budućnost gube na važnosti, i postoji samo taj trenutak, i ona neverovatna izvesnost kako je upravo sve pod suncem zapisala ista Ruka. Ruka koja pobuđuje Ljubav, i koja je načinila srodnu dušu za svaku osobu koja radi, odmara se i traži blaga po ovim suncem. Jer da nije tako, snovi ljudi nebi imali nikakva smisla. Mladić je shvatio da je tu ženu volio mnogo ranije nego je uopće znao da postoji, i da je njegova ljubav prema njoj poput otkrića svih blaga sveta.

BRIDA

Nikada nisam prestala voljeti tvoga oca, niti jedan jedini dan, zaključi ona. Uvek je bio uz mene, pružio mi je najbolje što je mogao i želim ostati uz njega do kraja života. Ali srce je misterij ,i ja još ne razumijem šta se dogodilo toga popodneva. Ono što znam je da me je taj susret učinio samopouzdanijom, uverio me da još uvek mogu voleti i biti voljena i naučio me nešto što nikada neću zaboraviti: kada u životu pronađeš nešto bitno, to ne znači da se trebaš odreći svega ostalog. Ja ga se ponekad setim. Volela bih znati gde je, je li pronašao ono što je tražio toga popodneva, je li živ, ili je Bog preuzeo brigu o njegovoj duši. Znam da se nikada neće vratiti samo sam ga zbog toga mogla tako jako i iskreno zavoleti - jer ga nikada neću moći izgubiti, on mi se posve predao toga popodneva".

Na obali reke Pjedre sedela sam i plakala

Kad su ga upitali za razlog tako naglog uspeha, objasnjava da je pre nekoliko dana ziveo kao Drugi.

Ko je drugi? – pitaju

„Drugi je ono sto su me naucili da budem ali sto nisam ja. Drugi veruje da je covekova obaveza da provede citav zivot zaokupljen brigom kako da ustedi novac da ne bi umro od gladi kad bude ostario. Toliko razmislja i tolike planove kroji, da otkriva da je ziv tek kada su njegovi zemaljski dani pri kraju. Ali tada je vec suvise kasno“.

A ko si onda ti?„Ja sam ono sto bilo ko od nas jeste, ukoliko slusa svoje srce. Osoba koja se divi tajni zivota, koja je otvorena za sva cudesa, koja se raduje i odusevljava onim sto radi. Jedino sto mi Drugi, iz straha da se ne razocaram, nije dozvoljavao da se razmahnem.

Ali postoji patnja – kazu prisutni„Postoje porazi. Ali njih niko ne moze da izbegne. Zato je bolje da izgubite nekoliko bitaka u borbi za svoje snove nego da budete porazeni, a da pritom cak i ne znate za sta ste se borili.

SPLETKARENJA SA SOPSTVENOM DUŠOM.....

"Počeh razmišljati kakva bih volela biti u tom trenutku. Volela bih biti vesela, radoznala, sretna. Proživljavati intenzivno svaki trenutak, žudno pijući vodu života. Verovati ponovo u snove. Biti kadra da se borim za ono što želim.

Voleti čoveka koji me voli.

Da, to je bila žena kakva bih ja volela biti - i koja je iznenada zaživela i ušla u moje telo.

Osetih kako mi dušu preplavljuje svetlost jednog Boga - ili Božice - u kojeg više nisam verovala. I osetih kako, u tom času, Drugo Ja napušta moje telo i sjeda u ugao male sobe.

Mogla sam izvana promatrati ženu koja sam do tada bila: slabu, ali punu želje da ostavi dojam jake osobe. Osobu koja se boji svega, ali sama sebe uverava kako to nije strah - već rarboritost onoga ko je spoznao realnost. Što zazidava prozore kroz koje može prodreti sunčeva vedrina - kako njen stari nameštaj ne bi izbledeo.

Videh moje Drugo Ja kako sedi u kutu sobe - krhko, umorno razočarano. Obuzdavajući i podjarmljujući ono što bi uvek trebalo biti na slobodi.: svoje osećaje. Pokušavajući prosuditi buduću ljubav prema iskustvu proživljenje patnje.

Ljubav je uvek nova. Svejedno je volimo li jedan, dva, deset puta u životu - uvek smo pred situacijom koju ne poznajemo. Ljubav nas može odvesti u pakao ili raj, ali ujek nas nekamo odvede. Treba je prihvatiti, jer ona je hrana našeg postojanja. Ako je odbacimo, umret ćemo od gladi, gledajući bremenite grane na stablu života, bez hrabrosti da ispružimo ruku i oberemo plodove. Treba ići za ljubavlju ma gde ona bila, čak i kad to znači sate, dane, sedmice razočarenja i tuge.

Jer u času kad krenemo u susret ljubavi, i ona kreće u susret nama.

I spasi nas.

Kad je Drugo Ja izišlo iz mene, moje je srce ponovo počelo razgovarati sa mnom. Reklo mi je da pukotina na zidu brane propušta vodeni tok, da vetrovi duvaju u svim smerovima i da je ono srećno jer ga ja ponovo slušam.

Moje srce je govorilo da sam zaljubljena.

I ja sam zaspala zadovoljna, s osmehom na usnama."

Jedanaest minuta

Shvatila sam da često ne postoji druga prilika,bolje je prihvatiti darove koji nam nudi svet.Ako treba nekom ili nečemu da budem verna u životu,pre svega moram biti verna sebi.Ono malo iskustva koje sam stekla u životu naučilo me  da niko ne gospodari,da je sve iluzija-a to važi kako za materijalna dobra tako i za duhovne vrednosti.Ko je makar jednom izgubio nešto što je imao a smatrao svojim neotuđivim posedom (što se meni već bezbroj puta desilo),shvatiće da mu zapravo ništa ne pripada.I ako mi već ništa ne pripada,nemam nikakve potrebe da gubim vreme baveći se onim što nije moje,bolje je da živim kao da je danas prvi(ili poslednji)dan mog života.

Do tog trenutka,putovanja,pomisao da će otići nekud daleko-sve to bilo je samo san-a sanjati je vrlo ugodno,jer nismo obavezni da činimo ništa od onoga što zamišljamo.Na taj način ne izlažemo se nikakvoj opasnosti,ne doživljavamo poraze,teške trenutke,a kad jednom ostarimo,uvek možemo optuživati druge-najčešće roditelje,supružnike ili decu-što nisu dopustili da ostvarimo svoje želje".

Đavo i gospođica Prim

"Samo oni koji se plaše da zauzmu neki stav u životu prihvataju na sebe ulogu dobre duše.Uvek je neuporedivo lakše verovati u sopstvenu dobrotu, nego se sukobiti sa drugima. I boriti se za svoja prava. Sigurno je lakše otrpeti uvredu ne uzvrativši je, nego smognuti hrabrosti i upustiti se u borbu sa jačim od sebe. Uvek možemo reći da nas bačeni kamen nije pogodio, a onda tek noću, u samoći, dok naš sustanar ili supružnik spava, oplakati, u potaji, svoj kukavičluk."

Prirucnik za ratnika svetlosti


Ratnici svetlosti čuvaju sjaj u očima.

Oni su deo sveta, sudeluju u životu drugih ljudi i započinju svoje putovanje bez bisaga i bez sandala. Nebrojeno puta ispadaju kukavice. Ne postupaju uvek ispravno.
Pate zbog beznačajnih sitnica, ponašaju se kao slabići i, ponekad, smatraju da su nesposobni da se razvijaju. Vrlo često veruju da su nedostojni bilo kakvog blagoslova ili čuda.
Nisu baš uvek sigurni šta zapravo traže tu gde su se zadesili. Često provode besane noći, uvereni da njihov život nema smisla.
Zato i jesu ratnici svetlosti. Zato što greše. Zato što se pitaju. I zato što traže neki razlog – sasvim je izvesno da će ga i naći.

*********

Ratnik svetlosti ponekad se ponaša kao voda, i provlači se između prepreka na koje nailazi.

U pojedinim trenucima, odupirati se znači biti uništen; tada se on prilagođava okolnostima. Pristaje, bez pogovora, da kamenje na putu sámo ucrta tok njegove reke kroz planine. U tome leži snaga vode: nju nikad ne može slomiti čekić niti raniti bodež. I najmoćniji mač na svetu nesposoban je da ostavi ožiljak na njenoj površini.
Voda jedne reke prilagođava se putu koji je moguć, ne zaboravljajući svoj cilj: more. Slaba na izvoru, postepeno zadobija snagu od drugih reka koje susreće.

I, u određenom času, njena moć postaje potpuna.

*********

Ratnik svetlosti veruje.
I zato što veruje u čuda, čuda počinju da se dešavaju. Pošto je uveren da njegova misao može da mu izmeni život, njegov život počinje da se menja. Budući da je ubeđen da će sresti ljubav, ta ljubav se pojavljuje.
S vremena na vreme, doživljava razočaranja. Ponekad se oseća povređenim.
Tada sluša primedbe: „Kako je naivan!“

Ali ratnik svetlosti zna da se to isplati. Na svaki poraz, dolaze dve pobede u njegovu korist.

*********

Ratnik zna da se jedan anđeo i jedan demon otimaju za ruku koja drži mač.
Demon kaže: „Posustaćeš. Nećeš znati koji je pravi trenutak. Plašiš se.“ Anđeo kaže: „Posustaćeš. Nećeš znati koji je pravi trenutak. Plašiš se.“
Ratnik je iznenađen. Obojica su kazali isto.
Tada demon nastavlja: „Daj da ti pomognem.“ I anđeo kaže: „Ja ću ti pomoći.“
Tek tada, ratnik uviđa razliku. Reči su iste, ali su saveznici različiti.

I zato bira ruku svog anđela.