Charles Dickens, Senovita kuća - SMRTNI UKUĆANI 1

 

       Kad sam prvi put video kuću, koja je predmet ovih božićnih priča, nije bilo nikakvih pojava, ni priviđenja, što se pripisuju duhovima. Videh je usred bela dana, osvetljenu jarkim suncem. Ne beše ni kiše, ni vetra, ni sevanja, ni grmljavine, niti drugih kakvih strašnih „prilika“, radi kojih bi mi njen utisak bio čudan. Naprotiv, pošto kuća ne beše udaljena od železničke stanice više od tri kilometra, ja sam otišao peške da je pregledam, a kad se obazreh na put, koji sam prešao, ugledah običan teretni voz, koji se migoljaše nasipom, kroz dolinu... Ali, opet, ne kažem da sve oko mene bejaše na svome mestu, jer ja sebe pitam, da li to uopće može biti, sem pred očima najprostijih ljudi. Tu mi sumnju nameće moja taština. No, sad nije reč o tome, nego garantujem da je kuću svako mogao videti kao i ja onoga lepog jesenjeg jutra.
    A evo kako sam došao do nje.
    Putovao sam sa severa ka Londonu, s namerom da se zaustavim na pomenutoj stanici. To sam učinio po preporuci jednog mog prijatelja, koji, takođe putujući, beše naišao na usamljenu kuću, a pošto je znao da, zbog narušenog zdravlja, želim provesti neko vreme na selu, on mi je preporučio kao vrlo zgodan zaklon.

     Pošao sam ponoćnim vozom i posle malo vremena zaspah. Kad se razbudih, nazreh kroz stakla divnu severnu svetlost. Opet sam zaspao, a kad sam ponovo otvorio oči, već dan beše zamenila noć, i ja sedoh sa običnim nezadovoljstvom čoveka koji zamišlja da nije cele noći trenuo. Stid me je priznati, ali je istina da me to osećanje dovede u takvu razdraženost, da bih se rado potukao sa jedinim saputnikom, što je sedeo naspram mene.

    Taj čovek, (uostalom kao i svi saputnici na železnici), imao je noću više nogu nego što treba i behu mu duže nego što treba. Uz to njegovo ludo ponašanje, jedino koje se moglo od njega očekivati, dodajte još da je držao pisaljku i beležnicu, te je neprestano nešto osluškivao i beležio. Najpre mi se učinilo da on „hvata u pero“ truckanje i šum železnice. Pretpostavljajući da je neki inženjer, ja mu ne bih smetao u njegovom poslu, da uskoro ne opazih kako on gleda preko moje glave svaki put pre nego što će zabeležiti. Stadoh ga bolje posmatrati. Bio je to čovek izbuljenih očiju, nespretnog držanja, čiji mi svaki pokret beše nesnosan.
Sunce još nije bilo granulo. Jutro je bilo hladno i hromasto. Pošto se nagledah bledih vatri po fabrikama, što se u tom kraju nižu duž železnice, pošto mi dosadi gusta zavesa dima, što mi najpre zaklanjaše zvezde, a posle dnevnu svetlost, ja se okrenuh ka saputniku:

 – Izvinite, gospodine, ama opažate li vi šta neobično na meni?
      Jer, zaista, učini mi se ili da opisuje moju kosu, ili moju putnu kapu, i to tako podrobno, da to već prelažaše u bezobraznost.

    Buljookasti čovek pogleda preko moje glave, takvim načinom, kao da pregradak iza mene beše daleko sto milja, pa, kao sa neke visine i kao žaleći me, odgovori:
– Na vama šta neobično, gospodine?... B...
– B..., gospodine? Šta „B“? – rekoh ljuteći se.
– Ja s vama nikakvog posla nemam, gospodine – veli on – dozvolite, molim vas, da slušam... O. 

     Nekoliko trenutaka pošto izreče taj samoglasnik, zapisa nešto.
     Ja se prepadoh. Očevidna je stvar da sam se namerio na ludog čoveka, a ne znam kako da dozovem nadzornika. Ta mi se sumnja nametnu u prvi mah, ali, uskoro, počeh se tešiti pomišlju, da je taj gospodin možda duh kuckalo, te da pripada vidovitoj sekti, koju ja visoko poštujem, ali kojoj ne verujem. I baš kada htedoh da zapodenem razgovor o tome, preteče me on.
– Vi ćete me izviniti, gospodine – poče on izrazom prilično prezrivim – vi ćete me izviniti što se osećam visoko nad ljuskom ćudi, da bi se bavio sitnicama. Ja sam proveo noć, kao što i sad provodim sve svoje vreme u saobraćanju s duhovima.
– E! – učinih ja, izrazivši i naglaskom i licem kao da malo sumnjam u to.
– Obraćanje je počelo sinoć – nastavi gospodin listajući natraške beležnicu. – Počelo je ovom poukom jednog duha: „Ako se družiš s rđavim čovekom, i ti ćeš postati rđav!“
– Duboka misao – rekoh – ama da li je baš nova?
– Duhovima je nova – odgovori džentlmen.
Ne ostade mi drugo do da ponovim, sa istim izrazom: „E!“ – pa ga zamolih, da mi saopšti svoje poslednje razgovore s duhovima.
– Evo ih – nastavi džentlmen, pa uze da čita svečano svoju potonju belešku: – „Bolje je jedno drž, nego sto uzmi.“
– Zaista i ja tako mislim, ali ima li baš tu uzmi?
– Ima, ima.
      Zatim poveri mi, da mu je Sokratov duh uveče predao ovo osobito otkrovenje: „Ja mislim, prijatelju, da si dobro sa zdravljem. Dvojica ste u ovome vagonu. Pa šta radiš, kako si? Ovde, oko tebe, ima sedamnaest hiljada četiri stotine i sedamdeset i devet duhova, ali ih ne možeš videti. I Pitagora je ovde, nego nije voljan da kaže svoje mišljenje; milo mu je, pak, verovati da ti voliš putovanje. Galilej je takođe nenadano ušao sa svojim naučnim raspredanjem i rekao: „Srećan sam što te vidim amico. Come sta? Voda će se slediti, čim bude jača studen. Addio!“ To je bilo uveče, a noću su se zbile ove pojave: Vladika Butler zahtevao je da se njegovo prezime piše Bubler; za kaznu radi te pravopisne greške bio je izveden iz zbora, ali pod drugim izgovorom, s toga, tobože, što beše zle volje. Džon Milton – (po svoj prilici da zbija šalu) – tvrdio je, da on nije pesnik Izgubljenog Raja, pa je čak i prikazao dvojicu nepoznate gospode, od kojih se jedan zove Grengers a drugi Skedžinsti, kao pisce slavnog dela. Knez Artur, sinovac engleskoga kralja Jovana, pričao nam je da je ugodno smešten u sedmom pojasu višega sveta, gde uči slikanje po kadifi, a predaju mu tu veštinu: G. Trajmer i Marija, škotska kraljica“...

     Ako, slučajno, ovo što pišem dođe pred oči džentlmenu koji je bio dobar te mi je to ispričao, neka mi ne zameri što ću istinu kazati, da, kada ugledah sunce na istoku, kad se setih divnoga reda koji vlada u golemoj vaseljeni, tada me njegovo pričanje dovede do nestrpljenja; toliko već izgubih strpljenje, da s radošću izađoh na pomenutoj stanici i zamenih njegove maglovite misli svežim vazduhom.
Vreme se beše prolepšalo. Idući kroz rudo lišće, koje beše popadalo s drveća, ja razmišljah o skladnim, nepromenljivim zakonima prirodnim; tada osetih kako su spiritistička otkrovenja moga džentlmena saputnika ništavna razbibriga i u putovanju! U takvom neverničkom raspoloženju duha, ja stigoh pred usamljenu kuću i počeh je razmatrati.

    Beše usred napuštene gradine, koja je mogla biti prostrana do 200 kvadratnih metara. Po stilu pripadaše vremenu Đorđa II, tako kruta, hladna, pravilna, da bi mogla zaneti Đorđeve poklonike. Videlo se da je pre jednu, ili dve godine, popravljana, ali tako površno, da već otpadaše malter, premda boje još behu sveže. Na gradinskom zidu visaše nahereni oglas. Pročitah da u kući ima sve potrebno pokućanstvo, i da se sve daje pod najam, za malu cenu. Sam položaj kuće beše nezgodan. Sem toga, bilo je suviše drveća, naročito ispred kuće, gde je strčalo šest sumornih topola. Elem, neudoban stan, od koga je svako bežao, od koga kao da se selo odmaklo jer ugledah zvonaru na kilometar dalje.
     Nema, dakle, sumnje, kuća je oglašena kao senovita.
      Nijedan čas dana, ni noći, između njih dvadest i četiri, meni nije tako svečan kao onaj u ranogo jutro. Leti, ja ustajem u to doba i sklonim se u svoju sobu za rad, gde do ručka završim posao, koji bi mi inače mogao oduzeti ceo dan. I tada uvek utiču na mene, nekako čudnovato, tišina i usamljenost. I zar nije to strašno kad pomisliš da svi tvoji, oni koji su ti najmiliji, kojima si ti najmiliji, u tome času i ne misle o tebi, pošto se nalaze u onom stanju neosetljivosti, koje nalikuje tajnoj svrsi, ka kojoj svi putujemo? Stolice prazne, knjige zatvorene, svaki posao odložen, svaka vezica života prekinuta, zar to sve ne napominje smrt?
       Tišina toga časa, polusenka, jutarnja hladnoća, razbudiše u meni iste misli i osećanja. Domaći likovi, izašavši iz noćne tmine, ozareni jutarnjom svetlošću, prikazaše mi se podmlađeni, te mi napominjahu stare slike koje iako su vremenom izlinjale, opet sačuvaše nešto od prvobitne svežine. Jednom, u to doba, privide mi se senka moga oca. On je onda bio živ i zdrav, a i posle, hvala Bogu, nije ga nikakvo zlo zadesilo. Ipak je istinska istina da ga ja videh, iako se beše već razdanilo. On sedeše na stolici blizu mog kreveta, okrenut od mene i nalakćen, te nisam mogao poznati, da li spava, ili je tim položajem izražavao tugu. Pošto se nimalo nije micao, ja ga zovnuh nekoliko puta, a kad ni to ne pomože, ja prestrašen pružih ruku, da ga dohvatim za rame a utom... on nestade.
       Zbog svih tih razloga, a i zbog drugih, koje nije lako ni napominjati, ja mislim da je rano jutro najzgodnije priviđenjima. U to vreme, bar meni, svaka je kuća, manje- više, senovita, a nijedna ne mogaše imati, kao što se kaže, „više uslova“ za to od ove. Ja se uputih ka selu, jednako misleći o tim stvarima. Tako stigoh pred krčmu i zatekoh krčmara gde posipa peskom stepenice. Rekoh mu da mi zgotovi doručak. Posle, zapodesmo razgovor. Ja prvi spomenuh kuću.
– Ona je senovita, je li?
– Ja ništa ne kažem.
– Znači da jeste.
– Pa jeste! – viknu krčmar kao u nekom nastupu iskrenosti, što se, uostalom, moglo razumeti kao i nastup očajanja. – Što jest, jest! Ja ne bih rado u njoj prenoćio!
– A zašto ne?
– Kad bih ja želeo da noćim u jednoj kući, gde sva zvonca tandrču, a da niko ne vuče za konopce; gde se sva vrata zatvaraju s lupnjavom, a da ih niko ne gura; gde se čuju koraci i vide se noge, ali bez trupova!... kad bih to želeo, e, onda bih i noćio u njoj!...
– Ama, da li se to priviđa u njoj?
Krčmar se zagleda u mene, pa sa pređašnjim izrazom, okrete se ka dvorištu i viknu:
– Ajki?
       Na taj poziv izađe momak, visokih ramena, punih i crvenih obraza, crvene i kratke kose, velikih i nasmešenih usta, zakovrčena nosa. Na njemu beše crveno prugast gunj, sa dugmetima sedefaste boje, a takvog kroja da se s njim, kad ne bi bio na vreme podrezan i pod šijom i u struku, može Ajki pokriti po glavi pa da mu opet dopre do čizama.
– Evo, ovaj džentlmen želi znati, da li se vide utvare tamo „kod topola“? – zapita ga gospodar.
– Viđa se nekakva žena s jednom sovuljagom i sa kukuljačom na glavi – odgovori brzo Ajki.
– Šta hoćete da kažete?
– Hoću da kažem sova, sovuljaga, ptica, gospodine.
– O Bože! Žena sa kukuljačom i sa pticom! A jeste li je vi ikad videli? – Jesam sovuljagu.
– A ženu?
Ne tako jasno, kao sovu, ali su njih dve uvek zajedno. – A da li je ko drugi ikad video i ženu?
– Dabome da jeste, videlo je nju sila ljudi.
– Ko na primer?
– Bože moj, gospodine, videlo je nju sila ljudi.
– Je li je video onaj bakalin preko puta što sad otvara dućan?
– Perkins? O ne, gospodine, ne bi on nizašta na svetu otišao tamo, o ne! – nastavi momak, kao malo dirnut. – G. Perkins nije bogzna kako pametan, ali opet nije ni magarac, da bi to učinio... Tu se sad umeša i krčmar, te mi poverljivo kaza, kako je on uveren da bakalin zna koliko treba da se zna, pa da tamo ne ide.
– Ama, znate li vi ko beše... Ko je ta žena sa kukuljačom i sa sovom?
– Zna se – odgovori Ajki, skinuvši jednom rukom kapu, a češkajući se drugom po glavi – priča se da je žena bila ubijena, a da je sova hukala dok su nju ubijali.

      To je bilo sve što sam mogao doznati o glavnom događaju, ali je bilo dokaza da se „kod topola“ zbilja nešto priviđa. Tako na primer jedan mladić, jedan od najjačih iz sela, kad je jednom video tu ženu, postao je tako goropadan, da su ga morali vezati. Drugi svedok, na koga se pozivahu, beše neka zagonetna ličnost, nekakav ćoravi probisvet, ali, vele, snažan i odlučan, kome se, u pravom značenju reči, nije znalo krsno ime. Znalo se i to, da se radije odazivao kad bi ga neko zovnuo „Džobi“, nego kad bi ga zovnuo: „ej, Grinvude!“. Ali ponekad i na taj poziv odgovorio bi on oporo: „Grinvud, pa šta? Pa baš iako sam Grinvud šta je vama do toga?“ Elem, taj Džobi Grinvud beše se sukobio, pet-šest puta, sa utvarom. Nažalost, nijedan od te dvojice ne mogaše me lično izvestiti, pošto se prvi nalazio u Australiji, a drugi „nije nigde“, kako reče Ajki, što potvrđuje i krčmar.
       Premda ja, nemim i svečanim strahom, pomišljam na tajne, koje sleduju smrti, na izdržavanje strašnog suda, na izmene što bivaju u svim stvarima, koje su bile žive; premda se ja ne usuđujem ni pomisliti da ih poznajem, a kamo li da ih duboko znam, opet ne mogu ni u mislima zbližiti zvonca što sama tandrču, vrata što se sama zatvaraju, daske što škripe pod nevidljivim koracima, i tome slične neznatne stvari sa veličanstvenom lepotom i skladom, koji vladaju u onome delu božjih zakona, koji nam je dat da ga poznamo i da mu se divimo: kao što ne bih mogao zbližiti pričanje mog saputnika sa pojavom kad grane sunce.
       Sem toga, ja sam nekad stanovao u dve senovite kuće, obe u tuđim zemljama. Jedna beše starinski dvor italijanski, na glasu zbog senovitosti, te je s toga dva puta bio napušten, a ja sam u njemu mirno i ugodno živeo osam meseca. U njemu je bilo nešto oko dvadeset tajanstvenih soba-ložnica, uvek praznih, a do moje beše „najsenovitija“, u koju sam se ja često sklanjao, da čitam i radim, po nekoliko časova dnevno.
     Ne tako jasno, kao sovu, ali su njih dve uvek zajedno.
– A da li je ko drugi ikad video i ženu?
– Dabome da jeste, videlo je nju sila ljudi.
– Ko na primer?
– Bože moj, gospodine, videlo je nju sila ljudi.
– Je li je video onaj bakalin preko puta što sad otvara dućan?
– Perkins? O ne, gospodine, ne bi on nizašta na svetu otišao tamo, o ne! – nastavi momak, kao malo dirnut. – G. Perkins nije bogzna kako pametan, ali opet nije ni magarac, da bi to učinio... Tu se sad umeša i krčmar, te mi poverljivo kaza, kako je on uveren da bakalin zna koliko treba da se zna, pa da tamo ne ide.
– Ama, znate li vi ko beše... Ko je ta žena sa kukuljačom i sa sovom?
– Zna se – odgovori Ajki, skinuvši jednom rukom kapu, a češkajući se drugom po glavi – priča se da je žena bila ubijena, a da je sova hukala dok su nju ubijali.
        To je bilo sve što sam mogao doznati o glavnom događaju, ali je bilo dokaza da se „kod topola“ zbilja nešto priviđa. Tako na primer jedan mladić, jedan od najjačih iz sela, kad je jednom video tu ženu, postao je tako goropadan, da su ga morali vezati. Drugi svedok, na koga se pozivahu, beše neka zagonetna ličnost, nekakav ćoravi probisvet, ali, vele, snažan i odlučan, kome se, u pravom značenju reči, nije znalo krsno ime. Znalo se i to, da se radije odazivao kad bi ga neko zovnuo „Džobi“, nego kad bi ga zovnuo: „ej, Grinvude!“. Ali ponekad i na taj poziv odgovorio bi on oporo: „Grinvud, pa šta? Pa baš iako sam Grinvud šta je vama do toga?“ Elem, taj Džobi Grinvud beše se sukobio, pet-šest puta, sa utvarom. Nažalost, nijedan od te dvojice ne mogaše me lično izvestiti, pošto se prvi nalazio u Australiji, a drugi „nije nigde“, kako reče Ajki, što potvrđuje i krčmar.
        Premda ja, nemim i svečanim strahom, pomišljam na tajne, koje sleduju smrti, na izdržavanje strašnog suda, na izmene što bivaju u svim stvarima, koje su bile žive; premda se ja ne usuđujem ni pomisliti da ih poznajem, a kamo li da ih duboko znam, opet ne mogu ni u mislima zbližiti zvonca što sama tandrču, vrata što se sama zatvaraju, daske što škripe pod nevidljivim koracima, i tome slične neznatne stvari sa veličanstvenom lepotom i skladom, koji vladaju u onome delu božjih zakona, koji nam je dat da ga poznamo i da mu se divimo: kao što ne bih mogao zbližiti pričanje mog saputnika sa pojavom kad grane sunce.
        Sem toga, ja sam nekad stanovao u dve senovite kuće, obe u tuđim zemljama. Jedna beše starinski dvor italijanski, na glasu zbog senovitosti, te je s toga dva puta bio napušten, a ja sam u njemu mirno i ugodno živeo osam meseca. U njemu je bilo nešto oko dvadeset tajanstvenih soba-ložnica, uvek praznih, a do moje beše „najsenovitija“, u koju sam se ja često sklanjao, da čitam i radim, po nekoliko časova dnevno.
       Sa celoga jednoga zida beše odlepljena hartija, te ležaše na podu. Hartija na mestima beše i strugana krutim oruđem, jer je bilo komada maltera na podu. Valjda je spiritizam gospodara B. bio takve vrste, da ga je nagonio da struže zidove, jer ni krčmar, ni Ajki ne umeše mi objasniti zašto je B. radio taj ludi posao.
        Drugih kakvih važnih otkrića ne nađoh, osim što videh da ima nad kućom prostrana terasa. Pokućanskih stvari beše prilično, iako ih nedovoljno. Neke od njih, možda jedna trećina, behu stare kao i kuća; ostale pripadahu raznim odeljcima vremena prošloga veka.
       Rekoše mi da se radi pogodbe mogu obratiti nekom žitarskom trgovcu u gradu. Ja otidoh u grad, i iznajmih kuću na šest meseca.
       U polovini oktobra uselismo se ja i moja neudata sestra, devojka od... hajdʼ da kažem od trideset i osam godina, pošto je lepa, duhovita i dobra. S nama je bio i moj veliki lovački pas Turčin. Od mlađih dovedosmo: jednog gluvog konjušara i tri sluškinje. Jedna od njih, sirota, koju je othranilo društvo „Svetoga Lazara“, beše nastrana, te se uskoro uverismo kakav smo rđav izbor učinili. Te godine rano nastade jesen; lišće je bilo opalo. Beše hladan i vlažan dan kad se uselismo. Zaista, ništa se sumornije ne može zamisliti od našeg novog stana.
        Kuvarica, dobre ćudi ali mlitava, čim vide kuhinju, odmah briznu u plač i predade mi svoj srebrni časovnik moleći me, da ga pošaljem njenoj sestri (kaza mi i adresu: 2. Gajpintoks Gardi Liks Bok Klamp Rajz), jer, veli bogzna šta će s njom biti u tolikoj vlagi!
       Pokućarka Siker pokazivaše veselost, ali se u duši mučila, što je lako bilo poznati. Jedina nastrana sobarica, koja dotle nikad nije bila u selu, beše zadovoljna; ona izrazi želju da posadi jedan žir u gradini, pred kuhinjskom pomijarom; žir iz koga će nići hrast. Pre nego što nastupi noć, svi bejasmo nezadovoljni, svi osećasmo svakojake nevolje, koje behu u vezi našeg položaja, a daleko od natprirodnih uzroka.
        S donjeg sprata dopiraše vapaji, a sa gornjeg im se odazivaše. U kuhinji, brate, ne beše oklagije, ne beše nekakve „sala mandre“, (što me nimalo nije začudilo, jer i ne znadoh šta je to); u kući ne beše ničega glavnog, a sporedne stvari behu porazbijane. Odista su poslednji stanovnici živeli kao svinje. Šta li je gospodar kuće mislio da znači „kuća sa potpunim nameštajem“?
        Posred tog vardanja, nastrana devojka (već smo je tako zvali) beše jednako vesela i primerene vrednoće; ali, četiri časa pošto mrak naiđe, kao da uđosmo u natprirodnu struju, jer njoj se privideše nečije oči, te je obuze strašna nervna razdraženost.
        Treba da kažem, da smo se ja i sestra dogovorili da ćutimo, ako bi nam se zbilja nešto prividelo u kući; sem toga, kad nam je Ajki pomagao pri rastovarivanju, ja ga ni za trenutak ne gubih pred očima, te sam i danas uveren da on nije mogao jedne reči progovoriti ni sa kojom od žena. I pored svega toga, sobarica pre devet časova vide nekakve oči, a pre deset, izli se na nju toliko sirćeta, da se mogao jedan dobar som marinirati.
      Neka čitalac pak zamisli, kako je meni bilo, malo kasnije, oko deset i po, kad zvonce „gospodara B.“ poče nam tandrkati, a u isti mah Turčin tako zaurlika, da je sva kuća odjekivala! Nedaj bože nikada više, ni prema kome, onakvo nehrišćansko osećanje kao što sam nekoliko nedelja osećao prema senci „gospodara B.“!
        Bilo da su miševi ili slepi miševi, pokretali zvonce, bilo to zbog jednog ili drugog uzroka, ili zbog svih meni nepoznatih uzroka, tek istina je to, da nam za tri noći zvonce ne davaše mira. Po svoj prilici to bi se i dalje ponavljalo, da meni ne dođe srećna misao, da zavrnem šiju gospodaru B., jasnije da kažem, da ne prekinuh žicu, te taj gospodin ućuta za navek.
       Međutim napredovala je nervna bolest naše sobarice, te je na mahove obuzimaše ukočenost i uskoro mogla je poslužiti kao primer te dosadne bolesti. Pri najmanjem šumu, ona bi se ukrutila kao Gij Foks. Ja sam se obraćao njenim drugaricama i tražio, jasnim rečima, da ih urazumim. Pre svega, one su se uverile da sam u trouglastom sobičku gospodara B. svu hartiju sa zidova ostrugao, i zidove ponovo obojio, i da sam uklonio prokleto zvonce, a time sam im govorio otprilike ovako: „Ako vi baš mislite da taj nesrećni mladić... (ne znam zašto sam mislio da je gospodar B. bio mladić)... da on ustaje iz mrtvih, s namerom, da se ponaša kako bi zaslužio batine, e onda šta mu ja mogu? Kako mogu ja, slabo ljudsko biće, da se protivim onom koji je postao „bestelesan“, ili da suzbijam vlast kakvih bilo duhova!?“
        Iako u tim trenucima bejah pravi govornik, pa čak i ljubazan, opet to ništa ne pomože; opet to ne mogaše sprečiti da se „nastrana devojka“ ne ukruti kao kameni kip, gledajući nas zaplamtelim očima. A pokućarka Striker opet imaše po prirodi najžalosniju osobinu. Ne znam da li beše limfatična, ili šta drugo, tek ta mlada žena beše pravi izvor bujnih i čestih suza, kakve ja nikad nisam video. Sem toga, ona beše tako čvrsta na nogama, da bi se pre zakačila nosem, ili podbratkom, pa visila, no što bi mogla pasti. A kako ne beše brbljiva, ona je izražavala svoj užas rešetajući glavom, što je mene više bunilo, nego da je bila govorljiva kao proslavljeni Krajtn, kad besedi o novcu. Najzad, pri završetku sednice, kuvarica bi me dotukla najpre svojom prostom izjavom, da je ta kuća njena smrt, pa onda bojažljivo ponavljajući svoju molbu, da njenoj sestri predam srebrni časovnik.
Ne verujem da je ikada pod suncem bilo tako prijemčive strašljivice kao među nama! Da Bog sačuva i dušmana! Je li zaista ko video ojađenu ženu sa kukuljačom? Po pričanju, kuća je bila puna takvih žena, pravi manastir nakukuljenih ženskih utvara!
        A da a li je bilo huke? Pošto i meni prionu strah od mlađih, ja sam noću ustajao i izlazio u mračni i inače nepotreban hodnik, da osluškujem i uvek sam čuo različite i čudne glasove, te bi se krv u meni sledila, kad ne bih pobegao napolje, da se uverim otkuda to...
     Pokušajte da osluškujete noću, i to još kad ste u krevetu, ili ugodno smešteni kraj vatre, pa ćete uskoro videti hoće li vaša mašta ispuniti kuću svakojakim glasovima, hoće li se potresti svaki vaš živčani končić.
       Opet kažem, nikad valjda pod kapom nebeskom ne beše strah onako prijemčiv, kao onda među nama. Sluškinjama već behu nosevi malo naduveni od čestog mirisanja „vetrenjaste soli“ i behu kao zapete puške, jednako spremne na larmu, pa i da padaju u nesvest. Dve starije uvek slahu sobaricu na najstrašnija i najopasnija mesta, a ona uvek delom potvrđivaše da joj se nešto prividelo, tj. obuzela bi je ukočenost. Kad bi se uveče kuvarica, ili Strikerova popele na gornji sprat, onda smo unapred znali da će se čuti jaki udarci, a ti su se udarci tako često ponavljali, da bi čovek rekao, da se neki narednik šeta po kući, pa koje god slušče tu desi, on ga daruje, onako po vojnički. Uzalud je bilo šta raditi protiv toga. Uzalud beše plašiti se od svoje rođene senke i od prave, žive sovuljage, ili terati je. Uzalud beše i što se uverismo da je Turčin urlikao kad bi čuo neke neskladne glasove klavira. Uzalud beše i junačiti se nad kojim od nesretnih zvonaca, kad bi se pomamilo. Uzalud beše ložiti vatru u svim ognjištima, spuštati zapaljene zublje u bunar, ispaljivati plotune u sumnjive sobe...
       Sve beše uzalud.
       Promenismo mlađe, ali ne bi ništa bolje. Novi pobegoše. Za njima dođoše drugi, pa nas uskoro i oni ostaviše. Elem, naš se domaći život tako razdesi, i posta tako jadan, da ja, već klonuvši duhom, jedne večeri rekoh sestri:
– Pati, teško da ćemo naći mlađe, koji bi ostali s nama, te ja mislim da moramo napustiti ovu kuću. Moja sestra, razumna ženska glava, odgovori mi:
– Nemoj, Džone, nemoj da se predaješ! Ostaje nam još jedan način da pokušamo.
– Kakav način?
– Slušaj, Džone, pošto nas niko ne tera odavde, znači da možemo ostati, ali da se moramo sami služiti, i sami upravljati našim domaćinstvom.
– Ama, kako ćemo bez slugu?
– Ne trebaju nam – reče odlučno sestra.
          Kao što ni svim mojim parnjacima, meni nikad ni na um nije palo, da bi se moglo u životu putovati bez tih vernih pratioca, te me sestrina misao tako iznenadi, da se zablenuh. A sestra nastavi:
– Već smo videli šta biva sa mlađima! Oni što dođu, prime strah od onih što odlaze.
– Sem Batlsa – rekoh ja zamišljen.
      (Batls je moj gluvi konjušar, koga sam samo jednom spomenuo. On je i sad u mojoj službi i ostaće kao retka pojava ćutljivosti, kojoj nema zamene u celoj Engleskoj).

– Da – nastavi sestra – sem Batlsa. Batls niti sa kim razgovara, niti šta čuje, osim kad se jako viče kraj njega. On se, dakle, ne straši, niti može kome strah predati.
        To je bila sušta istina. Svake večeri, redovno, u isto vreme, konjušar bi otišao na noćište u jednu suhotu povrh šupe, pa pošto bi smestio kraj sebe vedricu vode i jedne vile, on bi zaspao pravedničkim snom. Ja sam tvrdo uveren, da kad bih ja njemu otišao, jedan minut pošto bi on legao, a ne javio mu to unapred, da bi mi najpre izlio vodu na glavu, pa onda me naboo na vile. Ćutljivi i nepokolebljivi Batls ne obraćaše nimalo pažnju na našu uzbuđenost, nego kad bi seo da večera, kad bi se Striker počela prenemagati, a sobarica se ukočanjila kao kameni kip, njemu bi to dobrodošlo da ugrabi koji krompir i koji zalogaj pečenja više.
– Eto tako – nastavi sestra – neka ostane Batls. A pošto je kuća suviše prostrana i usamljena da bi je nas troje mogli držati u dobrom redu, ja ti predlažem da pozovemo nekoliko naših prijatelja, razume se pravih prijatelja i ljudi dobre volje, na koje se možemo potpuno osloniti, pa da sastavimo jednu naseobinu, za tri meseca, te da se poslužujemo uzajamno, da živimo veselo i složno, pa da vidimo šta će biti!
        Taj me predlog toliko zanese, da ga odmah, bez reči, privatih i zagrlih sestru.
To je bilo u početku treće novembarske nedelje. Mi se odmah dadosmo na posao tj. pisasmo nekolicini odabranih prijatelja i bili smo srećni da nam se želja ispuni mnogo brže nego što smo se nadali, jer, pre nego što isteče poslednja novembarska nedelja, senovita kuća se napuni gostima.
        Da napomenem, prvo dve male izmene koje sam učinio u kući, dok ja i sestra bejasmo sami. Pošto sam sumnjao da Turčin urliče noću zato što čezne za slobodom, ja ga počeh puštati u dvorište, gde je imao i štenaru, a seljake opomenuh, da mu se ne primiču suviše blizu, niti da mu prelaze put, ako žele da im grla ostanu čitava.
        To je jedno, a drugo je, što zapitah Ajkija, onako uzgred, kao sasvim slučajno, da li se razume u oružje.
– Razumem, gospodine, još kako! – veli Ajki. – Čim uzmem pušku u ruku, ja odmah znam je li dobra. Ja ga zamolih da dođe u kuću, da pregleda moju dvocevku, koju sam kupio, pre nekoliko godina, u Njujorku.
       I Ajki dođe, pa pošto je pregleda, reče:
– Boga mi, gospodine, dobra puška... ne bi promašila ni oca, što no kažu.
Ajki! – počeh ja. – Ovo što ću vam pričati, nemojte razglašavati... Ja sam nešto video u ovoj kući.
– Tako! – prošapta on, i izbeči oči, kao da se neizmerno začudi... – Zar ste videli ženu sa kukuljačom?
– Ne, ali nemojte se prepasti od onoga što čujete, ja sam video jednu priliku, nalik vama. – Gospode Bože!
– Ajki! – Nastavih, stiskajući mu ljubazno ruku – Ako se još jednom pojavi utvara, ja ću, tako mi svega na svetu, pucati na nju.
        Mladić mi zahvali zbunjeno, niti htede popiti čašicu rakije, koju mu ponudih, nego ode brzim koracima.
         Ja se živo sećam kako on beše bacio kapu na zvonce gospodara B. a sem toga, u drugoj prilici, video sam nešto nalik na kožnu kapu nedaleko od zvonca, jedne večeri kad je ono samo zvonilo. I uvek, u najzgodnije doba priviđenjima, Ajki bi došao da umiruje sluškinje. Ali s druge strane, valja da budem pravičan prema njemu, on je tvrdo verovao, da je kuća senovita i bojao se utvara, a ipak je voleo da sam glavom zamenjuje utvare. Uostalom, to je radila i sobarica. Ona je bila obuzeta istinskim strahom, a pored svega toga izmišljala je koješta, i bezočno lagala, i sama lupala. Ja sam sve to znao, jer sam pratio svaki njihov pokret.
Ta besmislena i čudna strast ne da se objasniti po svojim osobinama: dovoljno je napomenuti da je poznata ljudima, koji se ozbiljno bave sudskom medicinom i drugim tačnim naukama; da je to stanje duha uopšte poznato i posmatračima, pre svega, kad se ispituju takve stvari, prva pretpostavka mora biti to, a zatim da se istražuje ostalo.
       A sad da se vratimo našem društvu. Čim se okupismo, prva nam je stvar bila, da vučemo kocku kome će koja soba dopasti. Pošto se to završi, celo društvo ode da potanko pregleda kuću, svaku sobu i svaki kutak za sebe, od podruma do tavana. Zatim, dogovorno, razdelismo razne domaće poslove, kao da smo bili četa cigana, ili lovaca, ili putnika posle brodoloma. Tada ja ispričah kakvi se glasovi pronose o ženi sa kukuljačom, o sovuljagi, o gospodaru B. i o drugim maglovitijim i teže opipljivim utvarama, što lebde oko nas, otkad se uselismo u usamljenu kuću. Na to potanko pričanje, navede me prethodni razgovor o nekoj staroj gospođi, koja se penjala uz stube i silazila, sve naizmence, zato što beše ušao u nju duh iz „krećućeg“ stola, kao i o nekom magarcu, koji se ne mogaše opipati, ni uhvatiti... Uzgred da kažem, ja mislim da se naša mlađa posluga zarazila takvim mislima u nekom bolešljivom stanju, u kome joj nije trebalo da se mnogo služi rečima...
Najzad, mi se uzajamno i svečano zarekosmo da ćemo biti potpuno iskreni među sobom, jer se ne okupismo ni da varamo, ni da budemo varani, što je, najposle, jedno te isto. Još utvrdismo dve stvari. Prvo: ako bi neki od članova našeg društva čuo noću kakvu neobičnu larmu, pa želeo da se odmah raspita o uzroku, taj neka zakuca na moja vrata. Drugo: ako bi se neki član društva uverio o kakvim tajanstvenim pojavama, on će o tome ćutati do bogojavljenske noći, ali tada će svako od nas biti obavezan, da ispriča šta je otkrio. Jedino, ako bi nastala kakva znatna, nepredviđena prilika, koja bi potpuno opravdala prekidanje ćutanja, može se prekinuti.
        A sad, evo zadataka po imenu članova našega društva kao i službe, koju svaki član mora da izvršiti: Prvo – da bih skinuo s vrata svoju sestru i sebe – beše nas dvoje. Kad smo izvlačili kocku za sebe, sestri dopade njena dotadašnja soba, a meni trouglasti kabinet gospodara B.
       Tu beše naš brat od tetke, Džon Heršel, (prozvan tako po velikom astronomu), i koji je, ja mislim, najčuveniji čovek među onima što se služe teleskopom. S njim beše i njegova ženica, sa kojom se venčao u proleće iste godine i koja beše divni božji stvor. Ja sam se bojao za nju, jer u stanju u kome se nalazila, nije bilo poželjno dovesti je; te bogzna šta joj se moglo desiti kad bi se prepala; ali, opet, pomišljao sam, da brat bolje poznaje svoje poslove nego ja; s druge strane, priznajem, da kad bi ona bila moja žena, ne bih se ni ja mogao lišiti njenog lepog i veselog lika. Njima dopade takozvana „soba sa časovnikom“.
        Alfred Starling, mladić od dvadeset i osam godina, uopšte veoma mio, meni naročito, smesti se u „duplu sobu“, koja je dotle bila moja i koju tako nazvasmo što uz nju beše pregradak za toalet i što imaše dva velika, nemirna prozora, koji se uvek pokretahu, bilo ne bilo vetra. Alfred misli da je, što kažu, neodoljiv ženskom svetu, ali je suviše dobar i osetljiv, da bi se tim koristio. On bi se već odlikovao u kakvom poslu, da mu, za njegovu nesreću, otac ne ostavi godišnji dohodak od nekih pet hiljada dinara i da nije našao načina da troši tri puta toliko. Ali ja se još nadam da će ga njegov bankar uplesti u kakvu špekulaciju, posle koje će Alfredu ostati dvadeset odsto od cele glavnice. Tome se nadam, jer sam uveren, da kad bi Alfredu propala očevina, da bi tek tada počela njegova sreća.
         Bilinda Betis, najbolja prijateljica moje sestre, najumnija, najljubaznija, najdražesnija devojka što se zamisliti može, dobi sobu „sa slikama“. G-đica Betis rado druguje s Vilama, a u isto vreme zaneta je ženskim pitanjem, pozivom, pravima, nepravdama koje trpi žena i svim ostalim pitanjima gde se sa pravom ili olako upotrebljava veliko „Ž“.

– Vi ste zatočenica dobre stvari, draga gospođice, i odista će vam Bog biti u pomoći – rekoh joj prve večeri, prateći je do njene sobe – ali u vašem zahtevu, da se ženski krug udela u javnim poslovima raširi preko dosad udarenih međa, molim vas, ne terajte mak na konac, ne mislite da su ljudi baš onakvi kakvi vam se u prvi mah čine, tj. da su oni prepreka na vašem putu i da su prirodni tlačitelji vašeg pola; verujte mi, g-đice, da ljudi troše ono što zarade za svoje žene, kćeri, majke, babe, tetke i strine, te da se na njih ne može primeniti pouka iz one basne: kako je lav delio plen sa ostalim životinjama!
         Ali kud ja odoh od glavne stvari!
        Dakle, g-đici Betis dopade soba sa slikama. Ostadoše još tri: soba u zakutku, soba sa ormanom i treća prema gradini.
         Moj dosadašnji prijatelj Džak Gverner obesi svoj ranč2 (kako bi on rekao) u sobi „u zakutku“. Pred mojim očima Džak je uvek bio najbolji mornar što se ikad pustio na pučinu. Doduše, kosa mu je već progrušana, ali to nije smetalo da ne bude isto onako lep kao što beše pre dvadeset i pet godina. Čak lepši. To vam je veseo čovek, srazmeran, ličan. Širokih leđa, iskrenog osmejha, crnih i sjajnih očiju i crnih obrva. Sećam se kako su se nekad te obrve slagale sa vranom kosom, ali čini mi se da mu sad bolje dolikuju srebrnastim vlasima. Džak je dopirao svuda gde i zastava sa njegovim imenom (Junijn-Džak) te sam sretao njegove stare drugove po sredozemnom moru kao i s druge strane Atlantskog Okeana, i svaki njegov poznanik, kad bi samo čuo njegovo ime, uzviknuo bi, zažarenim očima: „Šta? Vi poznajete Džaka Gvernera? E, onda zaista možete reći da poznajete cara ljudi!“ I zaista Džaku je tako ličilo što je pomorski časnik, da, recimo, i kad biste ga videli gde izlazi iz eskimske ledene kolibe, ogrnut tuljanskom kožom, opet bi vam se nekako učinilo da je u svečanoj časničkoj nošnji! Bilo je vreme kad se Džakove svetle oči zaustaviše na mojoj sestri, a ipak se oženi drugom, sa kojom ode u Južnu Ameriku gde ona umre. To je sve bilo pre nekih dvanaest godina. Džak donese sa sobom u našu senovitu kuću burence goveđeg slanog mesa; on je tvrdo bio uveren da valja samo ono meso, koje je on svojom rukom solio, te nije nikad putovao u London, a da ne stavi parče u svoju putnu torbu. Sem što donese mesa, Gverner dovede svog starog druga g. Bivera, pomorskog kapetana. To je Džak učinio na svoju odgovornost i dobro je učinio. Kapetan Biver imaše butrasto, drveno lice, prema kome behu i njegov stas, i struk, ali pored svega toga on beše pametan čovek i osobito vešt mornarskim stvarima. Ponekad bi g. Biver postao suviše uznemiren i nastran, što je bilo posledica nekakve davne bolesti, ali je to malo trajalo. Njemu dopade soba „sa ormanom“.
        Najzad, da vam prikažem G. Enderi, moga poslovođu i prijatelja, koji zauze sobu prema gradini, te postade najbliži kapetanov sused. Ja sam znao da se G. Enderi bavi spiritističkom naukom, te da će se odazvati na naš poziv; tako je i bilo; on smesta odgovori, da rado pristaje i da će „do kraja ispitati stvar“. Sem toga, on je veštije igrao vist nego sva gospoda, čija se imena nalaze u Sudskom Šematizmu.
Nikada u životu ne osećah se tako srećan, a čini mi se da su i svi članovi našeg društva to isto osećali. Džak Gverner, neiscrpno domišljat u svakom poslu, beše nam glavni kuvar, te mi neka njegova jela, neke dotle nekušane slane stvari, neobično prijaše. Sestra uze da gotovi testa i poslastice. Alfred i ja postasmo njihovi vredni pomoćnici. Kapetan Biver takođe je pomagao, ali samo u vanrednim prilikama.
         Danju smo se dugo šetali, ali ne toliko da bi to bilo na uštrb domaćeg reda. Među nama ne beše ni traga nesporazuma ili zle volje. A naša večernja skupljanja bila su tako zanimljiva da nam teško beše rastajati se.
       U početku, u gluvo doba, svi osećasmo pomalo neodređen šum i tutanj. Baš prve noći razbudi me Gverner ušavši u moju sobu s nekim pravim „mornarskim“ fenjerom, koji je nalikovao na škrge kakvog morskog čudovišta.
– Šta je, Džače, ako boga znaš? – pitam ja bunovan.
– Hoću odmah da skinem vetreušu s velike katarke... to jest sa krova. – I poče mi pričati kako zvrčanje gvozdene zastavice na kući dosta nalikuje na jaukanje, te, ako se odmah ne ukloni, da bi neki od članova zbilja mogao posumnjati da čuje vapaj mučene duše, pa onda bi mu se moglo nešto i privideti.
         Noć je bila burna. Ja mu napomenuh opasnost tog poduhvata, a on se nasmeja. U tome dođe i kapetan Biver, te mi ne ostade drugo, do da ih pratim. Popesmo se na krov. Vetar je duvao tako silno, da sam, samo puzeći mogao dopreti do kubeta, gde njih dvojica stigoše običnim korakom. Džak, noseći uporno svoj fenjer, a ne naslanjajući se drugom rukom, pope se na vršak, koji je bio preko dvadeset stopa visok, pa skide zastavicu. I pored sveg vetra i visine, obojica se zadržaše mnogo duže nego što je trebalo, tako da ja naposletku počeh sumnjati misle li silaziti.
        Druge noći popeše se oni i digoše jedan dimnjak; pa onda, sve tako po noći, jednom otkidoše komad oluka, koji je pod kapavicom bodonjio; drugi put pronađoše nešto novo u vrtu.
         Svi smo se verno držali zadate reči, te ako koji član društva beše šta i video, nije to odavao. Uostalom, ako je koja soba i bila senovita, to kao da nije mnogo uticalo na zdravlje njenih stanovnika, jer smo svi bili da bolje ne može biti.
Tako nas zatekoše praznici i mi ih dostojno proslavismo. Svi su ukućani bili prinuđeni da pomažu oko mešenja golemog pudinga, koji je mogao trajati do kraja naših dana. A, u svemu i po svemu, ni česnica ne izostade iza pudinga.
       Božić dođe i prođe.
        A uoči Bogojavljenja, posle dobre večere, kad posedasmo oko dobre vatre, ja napomenuh glavnu tačku našeg dogovora, te izazvah Duha iz „sobe sa časovnikom“ da nam on priča. 

preveo Sima Matavulj 

Bookland , Beograd , 2008 godina 

                               NASTAVAK : Romani u nastavcima  )

                                      ( Duh sobe sa časovnikom  2) 

Gradovi na papiru ( Treći deo -Sat peti)

 

Sat peti 

 Okej, možda i nismo tako izvrsno opskrbljeni kao što sam mislio. Ispostavilo se da smo u svojoj onoj gužvi Ben i ja učinili neke ne baš male (iako ne i fatalne) greške. Dok je Radar sam na prednjem edištu, Beni ja sedimo iza njega, otvaramo svaku vrećicu i dodajemo artikle Lejsi u pozadini. Lejsi ih sortira u hrpe prema organizacionoj šemi koju samo ona razumije.

 “Zašto lek protiv prehlade nije na istoj hrpi kao i analgetici?”pitam. „Ne bi li svi lekovi trebali biti na istoj hrpi?“  

  „P, srce. Ti si dečko. Nemaš ti pojma kako se takve stvari rade. Analgetik No Doz je s čokoladom i Mountain Devom jer svi oni sadrže kofein i pomažem ti da ostaneš budan. NiKuil, lek protiv prehlade, je s goveđom šunkom jer i jedenje mesa izaziva umor.”

 

  “Fascinantno,” kažem ja. Nakon što sam Lejsi predao i zadnju namirnicu iz vrećice, ona upita: „K, a gde je hrana koja je – kako dakažem – dobra?”  

  "Uh?"  

  Lejsi pronalazi popis za kupovinu koji je napisao za mene i čita iznjega. „Banane. Jabuke. Sušene brusnice. Grožđice.”  

  “Ah”, kažem ja. „Ah, tačno. Četvrta grupa nisu bili krekeri.  

  “P!” Kaže ona besno. “Ja ne mogu jesti ništa od ovog!”  

  Ben stavlja ruku na njezin lakat. “Pa možeš jesti kod bake kolačiće. Oni ti ne mogu škoditi. Proizvela ih je baka. A baka ti nikad ne bi učinila ništa nažao.  

  Lacei otpuhne pramen kose s lica. Čini se da je zaista ozlovoljena.„Plus“, kažem joj, „tu su i GoFast pločice. Obogaćene su vitaminima!“  

  „Aha, vitaminima je oko trideset grama mase”, ona kaže.  

  S vozačeva mesta oglasi se Radar: „Ne pokušavajte govoriti loše oGoFast pločicama. Želite li da zaustavim ovaj auto?”  

  „Kad god pojedem GoFast pločicu“, kaže Ben, „uviek mislim nešto kao: Ah, takav dakle okus komarcima ima naša krv.”  

  Napola odmotam štangicu GoFasta s kakao i držim je ispredLaceinih usta.”Samo pomiriši”, kažem. „Pomiriši tu vitaminiziranu slasnost.”  

  „Zbog tebe ću se udebljati. ”  

  „Dobijam bubuljice“, kaže Ben. “Ne zaboravi bubuljice.”  

  Lejsi uzima pločicu i nevoljko je zagrize. Mora zatvoriti oči da bi prikrila orgazmičko zadovoljstvo koje prati okus GoFastu. "Ah. Moj.Bože. Ovo je okus nade.”  

  Konačno raspakiramo i poslednju vrećicu. Ona sadrži dve velike majice kratkih rukava, zbog kojih su Radar i Ben vrlo uzbuđeni, jer to znači da mogu biti klinci koji nose ogromne majice preko šašavih toga, umesto samo klinci koji nose šašave toge.  

  Ali kad Ben razmota majice, uočava dva problema. Prvo, majicaVeličina L iz benzinske pumpe u Georgiji nije iste veličine kao ona kod, recimo, Old Navija. Majica s benzinske je divovska, i više je vreća za smeće nego majica. Manja je, doduše, od maturskih toga, iako nije puno. Ali taj problem nije ništa u poređenju sa drugim problemom, a to je da su obe majice ukrašene ogromnom reljefnom izvedbom konfederacijske zastave. Preko zastava su otisnute riječi NASLEĐE, A NE MRŽNJA.  

  „Ma ne, nisi valjda“, kaže Radar kad sam mu pokazao zbog čega se smejemo. „Bene, nisi valjda svom jedinom crnom prijatelju kupio rasističku majicu?”  

  “Samo sam zgrabio prve majice koje sam video, buraz.”  

  „Nemoj ti meni buraz baš sada“, kaže Radar i odmahuje glavom, ali smejući se pritom. Dodam mu njegovu majicu i on se uvuče u nju pridržavajući volan koljenima. „Samo se nadam da ću me zaustaviti“,kaže. „Voleo bih videti reakciju policajca na crnom momku koji nosi majicu Konfederacije preko crne toge.  

  Sat šesti  

  Iz nekog razloga eo ceste 1-95 južno do Florencea, u Južnoj Karolini, savršeno je mesto za vožnju autom u petak navečer. Zaglibili smo u prometu na više kilometara, iako Radar očajnički želi prekoračiti ograničenje brzine, sretan je ako može voziti i pedeset. Radar i ja sedimo napred i pokušavamo odagnati brige igrajući igru koju smo upravo mislili i nazivali je Ovaj tip je žigolo. U toj igri zamišljamo živote ljudi u autima oko sebe.  

  Pokraj nas vozi Hispanoamerikanka u izlupanoj i staroj TojotiCorolli. Promatram je kroz rani sumrak. „Ostavila je svoju porodicu da bi došla ovamo”, kažem. „Ilegalka. Šalje novac kući svakog trećeg utorka u mesecu. Ima dvoje male dece – muž joj je sezonski radnik. Sada je upravo u Ohiju – samo tri ili četiri meseca godišnje provodi kod kuće, no ipak se dobro slažu.”  

  Radar se naginje u mom smeru i pogleda je na trenutak. „Kriste, K,uopšte nije sve tako melodramatragično. Ona je sekretarica  u pravnoj kompaniji –pogledaj samo kako je odevena. Trebalo joj je pet godina, ali sada je blizu da stekne svoju pravničku diplomu. I nema ni dece ni muža. Ima, doduše, prijatelja. On je pomalo površan. Plaši se vezivanja. Beli prijatelj, koji je pomalo nervozan zbog međurasnog aspekta njihovog odnosa.”  

  “Ali nosi venčani prsten”, ističem njemu usuprot. U Radarovu odbranu moram reći da imam mogućnost dobro je promotriti. S desne jestrane i baš ispod mene. Mogu je videti kroz njezine zatamnjene prozore, i promatram je kako peva prateći neku pesmu s radija i netremice gleda put pred sobom. Toliko je mnogo ljudi na svetu. Lako je smetnuti s uma kako je svet igra reči ljudi, igra reči uraditi raspucavanja, i svakoga od tih ljudi možemo zamisliti i da uvek pogrešimo. Osećam da je ovo važna ideja, jedna od onih koje mozak mora polako probaviti, onako kako se udav hrani, ali pre nego što stignem malo zamisliti, Radar me prekine .  

  “Nosi ga samo zato da joj se ne upucavaju perverznjaci kakav si ti”objašnjava on.     

  „Možda.” Smeškam se i uzimam napola pojedenu GoFast štangicu iz krila pa odgrizem griz. Ponovo je na trenutak tiho, a ja razmišljam otome kako ljude možeš videti i istovremeno ne videti, razmišljam o zatamnjenim staklima između mene i te žene, koja i dalje vozi uporedo s nama,  o svim prozorima i ogledalima posvuda oko nas dok gmižemo po pretrpanom auto putu. Kad Radar ponovo progovori, shvatam da je i na o tome razmišljao.  

  „S tom igrom Ovaj tip je žigolo “, kaže Radar, „mislim, fora s tom igrom kao igrom je da na kraju otkriva puno više o osobi koja zamišlja nego o osobi koju se zamišlja.”  

  „Da“, kažem. “I ja sam baš razmišljao o tome.” I ne mogu se oteti misli da je Vitmen, uza svu svoju blistavu lepotu, bio ipak malo previše optimističan. Možemo čuti druge, možemo putovati prema njima i bez kretanja, možemo ih i zamišljati, i zaista smo svi međusobno povezani ludim spletom m korenja, kao vlati trave – ali igra me tera da se pitam možemo li ikada zaista postati onaj drugi. 

  Sat sedmi 

     Konačno prolazimo pored šlepera koji je sletieo s ceste i možemo povećati brzinu. Radar iz glave izračunava da ćemo zbog gubitka tempa odavde do Agloea odsada morati voziti prosečnom brzinom od stodvadeset četiri kilometra. Prošao je već čitav sat otkako je Ben objavio da mora pišati, a razlog je jednostavan: zaspao je. Toačno u šest uzeo je lek protiv prehlade. Legao je na klupu, a zatim smo Lejsi i ja prebacili preko njega oba pojasa i vezali ga. To je samo povećalo neudobnost njegov položaj, ali 1. bilo je to za njegovo lično dobro, a 2. svi smo znali da mu za dvadeset minuta više ništa neće smetati, jer će spavati kao mrtav. Tako je i bilo. Probudićemo ga u ponoć. Upravo sam, u 21:00, spremio Lejsi na spavanje, u istom položaju, ali na srednjoj klupi. Probudit ćemo u 2:00. Dogovor je da svako odspava jednu smenu, tako da sutra, kada budemo ulazili u Agloe, ne budemo morali selotejpom držati oči otvorene.  

  Kombi je postao nešto poput male kuće: ja sedim na suvozačevom mestu;to nam je brlog. Mislim da je to najbolja soba u kući: ima puno prostora, a i sedište je prilično udobno.  

  Na tepihu ispod suvozačevog sedišta  je kancelarija kojia sadrži mapu Sjedinjenih Država, koju je Ben nabavio na BP-ovoj benzinskoj pumpii, uputstva koje sam isprintao i komad starog papira na kojem je Radar škrabao svoje kalkulacije o brzini i udaljenostima.  

  Radar je na mestu vozača. U dnevnom boravku. Poprilično sliči brlogu, smo što se u njemu ne možeš opustiti. A također je i čišći.  

  Između dnevnog boravka i brloga centralna je konzola ili kuhinja.Tu čuvamo obilne zalihe goveđe šunke i GoFast štangica i ono magično piće zvano Bluefin, koje je Lejsi stavila na popis. Bluefin dolazi u malim, maštovito zaobljenim staklenim bocama i ima okus kao plava šećerna vuna. Takođe te drži budnim bolje od ičega, iako te čini pomalo trzavim. Radar i ja složili smo se da ćemo ga piti do dva sata pre svog odmora. Moj počinje u ponoć kada Ben ustaje.  

  Prednja klupa je naša spavaća soba. To je manje poželjna soba, jer je blizu kuhinje i dnevne sobe, gde su ljudi budni i razgovaraju, a ponekad se čuje i muzika s radija.      

  Iza nje je druga spavaća soba, tamnija i tiša, i uopšte puno bolja od prve spavaće sobe.  

  A iza toga je hladnjak, koji trenutno sadrži 210 boca piva u koje Ben još nije mokrio, sendviče s puretinom koja izgleda kao šunka i nekoliko Koka-kola.  

  Ova naša nastamba luksuzno je opremljena. Pod je potpuno pokriven tepihom. Ima centralno grejanje i klimu. Svaka soba ima ugrađene zvučnike. Istina, ima samo pet kvadratnih metara životnog prostora. Ali to što nema zidove nenadmašna je prednost  

  Sat osmi 

   Tek što smo prešli granicu Južne Karoline, uhvatim Radara kako zeva pa insistiram da ga zamenim za volanom. Jonako volim voziti – paneka ovo vozilo i jest običan kombi, ali je moj kombi. Radar naglo iskočisa svog sedišta i prebacuje se u prvu dnevnu sobu, dok ja čvrsto držim volan i prekoračivši preko kuhinje, sedam u vozačko sedište.  

  Na ovakvom putovanju, to otkrivam, naučiš mnogo o sebi samome. Na primer, nikada nisam mislio da sam tip osobe kojoj bi palo na pamet da mokri u napola prazne boce Bluefin energetskog pića dok vozi kroz Južnu Karolinu brzinom od sto dvadeset četiri kilometra na sat– ali zapravo, baš sam takva osoba. Dosad takođe nisam znao da ak opomešaš puno mokraće s malo energetskog pića Bluefin, dobiješ kao rezultat zadivljujuće fluorescentnu tirkiznu boju. Izgleda tako lepo da je želim začepiti i ostaviti u držaču šalicu da je pokazao Lejsi i Benu kad se probude.  

  Ali Radar misli drukčije. „Ako smesta ne baciš to govno kroz prozor, prekidam naše jednoaestogodišnje prijateljstvo”, kaže.  

  “Nije govno”, kažem ja. „To je mokraća .”  

  “Napolje”, kaže. Pa sam bacio. U bočnom retrovizoru gledam kako boca pada na asfalt i rasprskava se kao vodeni balon. I Radar to vidi.  

  “O, moj Bože”, kaže. „Nadam se da je ovo jedno od onih traumatskih iskustava koja toliko oštećuju psihu da jednostavno zaboraviš da si ih ikada doživeo.”  

  Sat deveti  

  Dosad nisam znao da se možeš umoriti od jedenja GoFast energetskih štangica. Ali možeš. Bio sam tek kod drugog zalogaja četvrte ovodnevne, kadli mi se želudac okrenuo. Otvorim središnju konzolu i vratim štangicu natrag. Taj deo kuhinje zovemo smočnicom.  

  „Želio bih da imamo jabuku“, kaže Radar. „Bože, kako bi mi sada prijala jabuka.”     

  Uzdahnem. Glupa četvrta grupa namirnica. Osim toga, iako sam već prie nekoliko sati prestao piti Bluefin, i dalje se često trzam.  

  „Još se osećam nekako trzavo“, kažem.  

  „Istina“, kaže Radar. „Ja ne mogu prestati lupkati prstima.”Pogledam dole. Tiho lupka prstima po kolenu. „Hoću reći“, kaže,„jednostavno se ne mogu zaustaviti.”  

  „Okej, ali zato nisam umoran, pa možemo ostati budni do četiri, a onda bismo ih mogli probuditi i odspavati do osam.”  

  „Okej“, kaže on. Ćutimo neko vreme. Cesta se sada ispraznila; ostali smo samo mi i šleperi, a ja se osećam kao da mi mozak obrađuje informacije u tempu jedanaest puta brže od normalnog, i pada mi na um da je ovo što radim tako lako, da je vožnja po međudržavnom  autoputu najlakša i najugodnija stvar na svetu: sve što treba činiti jeste ostati između linija i pobrinuti se da mi niko nije preblizu i da ja nisam nikome preblizu, i samo voziti dalje. Možda se i ona tako osećala, ali ja se ne bih ovako osećao da sam sam na putu.  

  Radar prekida ćutanje. “Pa, kako nećemo spavati do četiri...”  

  Dovršim njegovu rečenicu. „Da, onda bismo mogli da otvorimo novu bocu Bluefina.”  

  I tako učinimo.  

  Sat deseti  

  Vreme je za naše drugo zaustavljanje. Sad je 00:13 ujutro. Svoje prste više ne osećam kao prste; osećam ih kao čiste pokrete. I lupkam po volanu dok vozim.  

  Nakon što Radar pronalazi najbližu BP-ovu postaju na svom dlanovniku, odlučimo probuditi Lacei i Bena.  

  Kažem, Hej, ljudi, uskoro se zaustavljamo. Nema reakcije.  

  Radar se okreće natrag i stavlja ruku na Lacejno rame. "Čipka, vreme za ustajanje.” Ništa.  

  Uključim radio. Nalazim stanicu koja vrti stare hitove. To suBeatles i. Pjesma Dobro jutro. Malo je pojačam. Bez odgovora. Radar pojača još. Aonda još. A onda krene refren i on počne pevati. Ja mu se priključim. Mislim da je moje falš pevanje ono što ih je konačno probudilo.  

  “UGASITE TO!” viče Ben. Stišamo muziku.  

  „Bene, zaustavljamo se. Trebaš li pisšati?”  

  On okleva i čuju se neodređeni zvukovi iz mraka u pozadini, a ja se pitam postoji li neka fizička metoda kojom proverava puninu svog mehura. „Zapravo, mislim da ne trebam”, kaže. Žao nam je, pregled trenutno nije dostupan.  

  Okej, onda ti točiš benzin.”  

  „Kao jedini muški koji dosad nije pišao u autu, prvim rezervisanim wc”, kaže Radar.  

  “Šššš”, mrmlja Lejsi. “Šššš. Prestanite govoriti.”  

  Lejsi, treba ustati i piškiti“, kaže Radar. „Uskoro se zaustavljamo.”  

  “Možeš kupiti jabuke”, kažem joj.  

  “Jabuke”, mrmlja ona slatkim glasićem male devojčice. „Volim jabuke.”  

  „Poslije je tvoj red za vožnju “, kaže Radar. “Stvorno se moraš razbuditi.”  

  Lejsi se uspravi i svojim uobičajenim glasom kaže: „To mi se baš i ne sviđa.”  

  Skrećemo na izlaz s autoputa i do BP-ove benzinske pumpe ostaje još kilometar i po, što se ne čini mnogo, ali Radar kaže da će nam dto oduzeti četiri minuta, a kako nas je promet u Južnoj Karolini već usporio, onda bismo mogli imati i pravu muku zbog radova na puitu, za koje Radar kaže da nas čekaju za sat vremena. Ali meni nije dozvoljeno brinuti se. Lacei i Ben dovoljno su se razbudili da bi zauzeli položaj pokraj kliznih vrata, baš kao prošli put, i kad se zaustavimo ispred crpke, svi izleću napolje, a ja dobacujem ključeve Benu, koji ih hvata u 

vazduhu .  

  Dok Radar i ja žustro špartamo pokraj belca iza blagajne, Radar se zaustavlja, jer je uočio da je tip blenuo u njega. „Da“, kaže Radar bez srama. „Da, nosim majicu s natpisom NASLEĐE A NE MRŽNJA preko moje maturske  toge. Nego, prodajete li ovde hlače?”  

  Momak je sasvim zbunjen. “Imamo kamuflažne hlače tamo kod motornih ulja.”  

  „Izvrsno“, kaže Radar. Pa se okrene k meni i kaže, „Budi dobar i izaberi mi neke kamuflažne hlače. I možda neku malo bolju majicu?”  

  „Smatraj to obavljenim”, odgovaram. Ispostavlja se da maskirne hlače ne dolaze u uobičajenim veličinama. Ima ih samo u veličini M i L. Uzimam veličinu M, a zatim i veliku majicu sa natpisom NAJBOLJA BAKA NA SVETU.  

  I tri boce Bluefina.  

  Sve te stvari predajem Lejsi kad je izašla iz toaleta i ulazim u toalet za devojke, jer je Radar još uvek u muškom. Ne sećam se da sam ikad pre bio u ženskom toaletu na benzinskoj pumpi.  

  Razlike: Nema automata s kondomima.  

  Manje grafita.  

  Nema pisoara.  

  Miris je manje-više isti, što je pomalo razočaravajuće. Kad iziđem napolje, Lejsi plaća za blagajnom, a Ben je već nervozno nalegao na trubu, pa nakon nekoliko trenutaka zbunjenosti odjurim prema autu.  

  „Izgubili smo minutu“, kaže Ben sa suvozačeva mesta. Lacei skreće na put koji će nas dovesti na međudržavni autoput.  

  “Oprostite”, odgovara Radar sa zadnjeg sedišta, gde sedi pokraj mene, i pokušava navući svoje nove maskirne hlače ispod maturske halje. “Dobra je stvar što konačno imam hlače. I novu majicu. Gde je majica, Q?” Lacey mu je dodaje. “Vrlo smešno.” Svlači togu i ipak je zamenjuje baka-majicom, dok se Ben žali da njemu nitko nije kupio hlače. Svrbi ga stražnjica, kaže. I kad malo bolje razmisli, kao da mu se piša.  

  Sat jedanaesti  

  Naleteli smo na deo puta koji se obnavlja. Autoputa se sužava na jedanu traku, a mi smo zapeli iza tegljača koji precizno održava maksimalno dopuštenu brzinu pri radovima na cesti od 50 kilometara na sat. Lacey je pravi vozač za ovakvu situaciju; ja bih već lupao po volanu, ali ona samo prijazno čavrlja s Benom, da bi se u jednom trenutku napola okrenula i rekla: “Q, zaista moram na toalet a mi i tako gubimo vreme iza ovog kamiona.”  

  Samo sam kimnuo. Ne mogu je kriviti. Ja bih nas već odavno prisilio da stanemo kad ne bih mogao mokriti u bocu. Herojski je od nje što je uspela izdržati tako dugo.  

  Stala je na prvoj benzinskoj pumpi  koja radi celu noć; i ja izlazim protegnuti svoje odrvenele noge. Kad se Lacey trčeći vrati do kombija, ja već sedim na mestu vozača. Čak i ne znam kako mi je došlo da jednem na vozačko mesto, zašto sam završio tu umesto Lacey.  

  Ona obiđe auto, dođe do prednjih vrata i ugleda me, a kako je prozor otvoren, ja joj kažem: “Mogu i ja voziti.” Na kraju krajeva, moj auto i moja misija. Ona pita: “Siguran si?” a ja kažem: “Da, da, spreman sam za pokret”, i ona jednostavno otvori klizna vrata i legne na prvu klupu.  

John Green, Gradovi na papiru ( nastavci: Romani u nastavcima ) 

Aleksandar Gorbovski, Nepremostivi eksperiment

                                   

Jutro je bilo zloslutno. Zloslutna je bila i jutarnja mrtvačka svetlost nad pustim kosmodromom. Površina kosmodroma, glatka kao staklo, počinjala je negde iza horizonta i nestajala negde iza njega. 

    Ovde je prolazila crta, sa čije je druge strane otpočinjao kosmos; i otpočinjalo drugo računanje vremena, prostora i svega što postoji.  

    U pepeljastoj svetlosti svitanja stajala su tri čoveka. Čekali su da se iz magle pojavi blistava kugla broda koji će, opisavši po nebu zaslepljujuću dugu, nestati u mraĉnom ždrelu okna. 

    Na ovom delu kosmodroma nalazio se karantin. Ovde su duboka okna, sakrivena pod površinom Zemlje, primala retke brodove iz opasnih, dalekih i nedovoljno prouĉenih uglova vasione.  

     Zvezdani pilot Martel, najmlađi od trojice, bio je ovde prvi put. Drugi je bio rukovodilac Projekta. Treća je bila žena.  

      Ma gde bacili pogled, pejzaž je ovde svuda bio istovetan. Površina kosmodroma je kao ogledalo održavala maglu koja je visila nad njim, i u toj beskonačnosti nije bilo ni jedne jedine pukotine, nijednog zračka svetlosti.  

     Stajali su tako. Rukovodilac projekta je povremeno izgovarao neke beznaĉajne reči, koje nisu imale nikakve veze sa onim zbog čega su se nalazili ovde. Martel je automatski klimao glavom, utonuo u misli.  

      Žena uopšte nije obraćala pažnju na njih dvojicu; žena o kojoj se znalo samo njeno zvanje, označeno jedva vidljivim zvezdicama na rukavu. Ona je bila iz Službe Napretka.

     Pilot broda, čiji su povratak očekivali, bio je mrtav. Već treći slučaj u poslednje vreme. Svi kosmonauti su, jedan za drugim, ginuli na planeti Ceveri; i to pri zagonetnim i nepojmljivim okolnostima. Martel je bio četvrti koji je trebalo da poleti na tu planetu, da bi otkrio uzroke pogibije onih koji nisu mogli da se vrate živi, i obavi zadatak.  

     Blistava kugla pojavila se neočekivano. Ocrtavši ognjenu dugu, nečujno je nestala u otvoru najbližeg okna.  

     Treći pilot je poginuo isto kao i dvojica prvih. Ležao je kraj podnožja pulta razrogačenih očiju i s izrazom užasa na sleđenom licu. Smrt je nastupila trenutno.  

     Kao i kod prve dvojice, to se desilo nekoliko minuta posle spuštanja kosmičkog broda na planetu. Kao i ostali, ni on nije napuštao brod i zaštitno polje koje je opkoljavalo brod ostajalo je uključeno.  

     Postavivši toranj, Martel je trebalo da uradi ono što nije bilo ništa manje važno: da sazna od čega su poginuli oni koji su stizali na Ceveru. I uz to da ukloni opasnost po toranj, ako ona postoji.  

     Kada počne s radom, toranj će zatvoriti lanac veza na velikoj udaljenosti. Martel je odlično znao koliko je to važno u kosmosu. Brodovi koji su izgubili pravac i zalutali u prostoru, dobijali su sada nit koja ih je vodila –udaljavala od pogibije. Martel je razmišljao o onima koji će primati signale s njegovog tornja. Čak i onda kada se on i deca njegove dece pretvore u prah, kada budu zaboravljeni, toranj će upućivati svoje impulse u crno nebo, pokazujući put ka spasenju..  

     Postaviti toranj na Ceveri nije bilo teško. Mnogo je teže bilo nešto drugo –pronaći sile koje to nisu želele. One koje su ubile tri Martelova prethodnika. Ako te sile prete tornju, one moraju biti neutralizovane. A to je mogao da obavi samo čovek.  

      Kosmički brod kojim je Martel trebalo da leti, bio je spreman, datum određen, maršruta poznata, zadatak –takođe.  

      Kada je do poletanja ostalo još samo nekoliko ĉasova, Martel je osetio da se između njega i sveta koji ga je opkoljavao otvara provalija. On se još uvek kretao među tim ljudima, govorio je nešto, zviždukao, obavljao uobičajene radnje. Ali, u samome sebi on više nije bio tu. Bio je već tamo, na Ceveri, u okolnostima koje su ga oĉekivale. I znao jeda niko od onih koji su se u tom ĉasu nalazili s njim neće moći niĉim da mu pomogne –ni reĉju, ni savetom, a još manje delom. 

  Uzalud se preostalo vreme upoznavao sa materijalima drugih ekspedicija, koje su boravile u tuđim i neprijateljskim svetovima. Da je to moglo nekako da mu pomogne, da su postojale bilo kakve analogije, stručnjaci Projekta bi to već odavno otkrili.  

     Kao košmar proletali su pred njim kibernetizovani svetovi Vege, koji su progutali svoje stvaraoce. Video je smrdljiva blatišta Anteja i njegove čudovišne stanovnike, zloslutne ulene sa naelektrisanim pipcima. Prodorno su, bezumnim glasovima urlale harpije. Ali, među svim tim bićima nije postojalo stvorenje koje bi moglo da prodre kroz ekran zaštitnog polja i ubije pilota unutar broda.  

     Nekoliko časova pre poletanja, jedan čovek iz Službe Napretka došao je po Martela.  

    Martela je očekivala žena, koja je zajedno sa njim dočekivala treći brod. Klimnula je glavom, i ĉovek koji je doveo Martela nečujno nestade. Nastupila je pauza. Žena je gledala nekud u daljinu i ćutala.  

–Pozvala sam te –rekla je konačno –da porazgovaramo o tvojoj sahrani...  

     Čudan početak. Monotonim glasom počela je da govori o raznim varijantama sahrane. Iskusan zvezdani pilot, Martel je znao šta je to nebitisanje, kroz tanak zid broda je ne jednom osetio njegovu blizinu. Ali, i pored toga, ovaj razgovor mu je izgledao zloslutan i težak. Pokušao je da ga prekine, ali žena je nastavila da govori.                  

    Tada je upitao:–Šta hoćeš?  

     Odgovorila je pitanjem:–Shvataš li da možeš da pogineš?  

I počela je da mu govori ono isto što je poslednjih dana on ne jednom govorio u sebi. Samo kada je bio sam sa sobom. Bilo je jezivo čuti sada te reči, izgovarane naglas. Činilo se da se sve to ne odnosi na njega, već na nekog drugog, koga je nejasno –nekada davno –poznavao.  I tada je još jednom upitao: 

 

–Šta hoćeš?

        Ovo njegovo pitanje sada je zvučalo već sasvim drugačije, on je to i sam shvatio.

–Hoću da se vratiš –rekla je žena. Izgovorila je to jednostavno, gotovo sa sažaljenjem? »Hoću da se vratiš«.

Martelu se učinilo da to ona ne govori njemu, već nekome ko nije prisutan.

Kroz minut već je znao o čemu je reč.

..........

        Posle onoga što se desilo s prvim pilotom, na drugom i trećem brodu bili su postavljeni samopisaĉi. Kristali, koji su se negde nevidljivo pritajili, beleţili su sve što se dešavalo u brodu i oko njega. Ipak, da li baš sve?

       Pred Martelovim pogledom pojavila se žućkasto-siva kamena pustinja. Sva izlomljena i ispunjena stenjem, udaljavala se prema nejasnom nebu, isto tako tmurnom kao i sama planeta. I sve to vreme, od spuštanja broda i do njegovog tragičnog uzletanja, ništa se nije pomerilo, ništa nije zatreperilo u tom mrtvom krajoliku.

    Bacivši pogled malo u stranu, Martel je mogao da vidi šta se u to doba dešavalo unutar broda. Evo, poslednji put je zasijao i ugasio se crveni pano. Ujednačenom zelenom svetlošću poĉeo je da se presijava pult s podacima o prostoru oko broda. Jedva čujno zapištao je zumer. Visok, plavokos čovek markantnog lica digao je glavu. Ralf, pilot trećeg kosmiĉkog broda stajao je nekoliko koraka od Martela. I mada je Martel odlično shvatao da je sve to samo iluzija, nastala zahvaljujući pamćenju kristala, ono što se nalazilo pred njim izgledalo je mnogo realnije od mrtvog tela koje je video pre samo nekoliko dana. Život je uvek uverljiviji od nebitisanja za one koji se nalaze s ove strane crte. Evo, Ralf je digao ruku (tada je to još bila živa ruka) i isključio pult. Martel se trudio da ne propusti nijedan pokret, nijedan gest. Za sada je sve još bilo onako kako je moralo da bude. Sačekavši deset sekundi, Ralf je ponovo ispružio ruku i ukljuĉio panoramu horizonta. Slika, koja se pojavila pred njim, ponovila je već poznati tmurni predeo. Jedno vreme Ralf

ga je pažljivo razgledao, a onda se lagano okrenuo prema plakaru.  Jednom rukom otvorio je vrata, a drugom počeo da izvlači skafander. U tom trenutku nešto ga je omelo. Zamro je. Izgledalo je kao da nešto osluškuje. Posle se naglo okrenuo i počeo da posmatra zid, kao da se trudio da tamo ugleda nešto što je za Martela ostajalo nevidljivo, jer na zelenkastom zidu nije bilo ničega. I tada je, najednom, slika nestala. Jednostavno je nestala, na njenom mestu iznenada se pojavila neprozirna pomrčina. Kada se tačno šesnaest sekundi kasnije slika ponovo pojavila, Ralf je, sa licem iskrivljenim u nečujnom urliku, ležao na podu kabine. U toj pozi je i pronađen kada se brod, vođen automatima, vratio na Zemlju.

       Ono što se desilo s drugim pilotom, kadar za kadrom, ponovilo je tu sliku. Kao da su dva glumca odigrala jednu te istu scenu. I, na kraju–ista poza i isti izraz užasa pred neĉim što je video samo on.

      Ali, toranj je morao biti postavljen. I Martel je odliĉno shvatao da nema drugog puta, osim da i sam stupi u taj isti krug.

–Hoću da se vratiš –ponovila je žena.

     Svojevremeno su ti eksperimenti obavljani nad planarijama, pacovima i životinjama. Martel se nejasno sećao šta je znao o svemu tome. Ĉini se da su pacova učili da trči ka posudi sa hranom kada se palila svetlost. Posle je drugim pacovima ubrizgan serum od »obučenog«, i oni su, tekšto bi se upalila svetlost, takođe jurili ka posudi sa hranom. U to doba govorilo se o prenošenju pamćenja na molekularnom nivou. Spominjane su aminokiseline, diskutovano je o DNK i drugim sličnim stvarima.

–Ralfov mozak –rekla je ona, i osećalo se kako joj je bilo teško da izgovori te reĉi. 

–Pripremili smo serum iz njega...

     Specijalni stimulatori trebalo je da pojačaju delovanje inekcije. Ako oni obave svoj posao, sve što je video, što je saznao Ralf u poslednjim trenucima svog života, pojaviće se u Martelovoj svesti. On će, kao i pacovi, preuzeti tuđe iskustvo.

–Pristajem –rekao je Martel pre nego što je uspeo da shvati da li odista pristaje. Brzina donošenja odluke bila je brža od misli. To je bila profesionalna reakcija.

     Žena se osmehnula, i ponovo mu se uĉinilo da je taj osmejak bio predodređen nekom drugom a ne njemu.

–Ovamo, molim, –rekla je. –Ovamo... I pokazala mu otvor, koji se pojavio u zidu.

........................

             Brod se nalazio u vasionskom prostranstvu. Vodio ga je automat, pult upravljanja nije bio osvetljen. Da nije bilo indikatora, koji je pokazivao da se iza ljušture kosmičkog broda nalazi zvezdani bezdan, moglo bi se pomisliti da je brod nepokretan, da miruje negde u rezervnom oknu na udaljenom polju kosmodroma.

      Martel je izvukao špil karata i počeo da otvara pasijans.

      Neprestano je mislio na Ralfa. Tražio je u sebi bilo kakve znake buđenja tuđeg pamćenja. Ali, nije bilo ničega. Znači, eksperiment nije uspeo, i sve što se odnosi na pacove i planarije, odnosi se samo na njih. U pritajenom osećanju olakšanja, koje je osetio pri tome, bilo je nečeg malodušnog, Martel se postideo zbog toga.

       Svetlucajući svim duginim bojama košuljice svog gravitacionog zaštitnog polja, kugla se kretala prema planeti Ceveri. Uostalom, govoreći tačnije, ona nije letela baš prema njoj. Lako je moguće da je letela ĉak i u suprotnom pravcu. Jer, bilo bi besmisleno leteti pravom linijom prema tački udaljenoj hiljadama svetlosnih godina. Tako udaljeni rejoni bili bi potpuno nedostižni sa Zemlje da nisu postojale takozvane »praznine u prostoru«. Posmatraču sa Zemlje one su izgledale kao crne, čađavo-crne mrlje na zvezdanom nebu. Bilo koje telo koje je ulazilo u nju, nestajalo je, da bi kroz koji trenutak »izronilo« na udaljenosti od nekoliko stotina i hiljada svetlosnih godina od te tačke. Dešavalo se, čak, da nije moglo ni da se utvrdi u koji je rejon Vasione dospevao brod koji je »izronio« iz »praznine«. Istina, u okolini Sunĉevog sistema takvih »praznina« bilo je malo. I samo je nekoliko moglo da se koristi za navigaciju. Gde su vodile ostale, to se nije znalo: nijedan od brodova koji se usudio da uđe tamo nije se vraćao nazad.

       Kada je kosmički brod ušao u prvu prazninu i prešao je, signal je obavestio Martela šta se desilo. Jer, on to inače ne bi ni zapazio. Otvarao je pasijans. Nepoznati svetovi su opkoljavali brod, a on je nastavljao svoj put pored njih, ne usporavajući kretanje i ne skrećući sa svoga puta. Nikada se još čovek nije zaustavljao ovde, da bi bacio barem usputni pogled na drugi život. Vasiona je beskonaĉna, a čovek je mali, i vreme koje mu je dato kratko je.

      Krećući se tako, neprekidno, neodoljivo, brod je plovio prema drugoj provaliji, koja se pojavljivala na njegovom putu.

    Martela nisu interesovale etape leta. Zavalivši se na naslon fotelje, poĉeo je da piše baladu o Staroj životinji koja je živela sama u staklenoj špilji koja je odzvanjala, i ulaz u nju je iz dana u dan sve više i više zarastao travom ...

    Tako je prolazilo vreme. Onda, najednom, Martel je osetio, nekim nepojmljivim putevima shvatio da će tog istog časa kosmiĉki brod ući u sledeću prazninu; upravo u tom trenutku. I odista, kroz jedan trenutak signal ga je obavestio o tome.

     To je bio znak. Tuđe pamćenje, uneto u njega, poĉelo je da se budi.

     Još nekoliko puta ulazio je u praznine prostora koje su, sve dalje i dalje odvodile kosmiĉki brod. Ali, uzaludno je osluškivao samoga sebe. Ralfovo pamćenje, ako je to bilo ono, više se nije javljalo.

     Ponovo je poĉeo da izmišlja stihove. Crveni pano ga je, upalivši se, prekinuo. Brod je počeo da se spušta.

     Uskoro se pano ugasio. Jedva čujno je zazujao zumer. Osvetlio se ujednačenom zelenom sveltošću pult podataka o prostoru oko broda. »Sada će« –uspeo je da pomisli Martel. Ali, ništa se nije desilo. Gotovo mahinalno isključio je pult i isto tako mahinalno ukljuĉio panoramu horizonta. Slika, koja se pojavila pred njim, ponavljala je predeo koji je već imao prilike da vidi. Jedno vreme ga je bez razmišljanja posmatrao: jednoobrazne kamenite čuke. Naviknutim pokretom, ne osvrćući se, Martel je pružio ruku prema plakaru, tamo gde se nalazio skafander. I najednom:

»Razum Cevere

Te pozdravlja«.

       Redovi su upravo tako bili raspoređeni. Tako su se i pojavili u Martelovom pamćenju. Gde je i kada mogao da ih vidi ili da ih pročita?

    Martel nije uspeo ni da postavi to pitanje, niti da odgovori na njega. Najednom ga je obuzelo ĉčudnovato osećanje uznemirenosti. Uĉinilo mu se da mu se neko krio iza leža. Martel se naglo okrenuo. Na zidu kabine su se, kao beo plamen, pojavile reĉi:

»Razum Cevere

Te pozdravlja

       Slova su se upalila i nestala.

»Sada saznaj

istinu o sebi« –pojavilo se u pamćenju.

»Sada saznaj 

istinu o sebi« –pojavili su se redovi.

    Kroz jedan tren reĉi su nestale i uglasile se.

     Najednom je zažmurio, čvrsto prekrivši oĉi dlanom.

     To je uradio čak i pre nego što je uspeo da pomisli zašto tako radi. Pamćenje i Ralfova volja, koji su mu naložili da to uĉini, pojavili su se za tren, da bi odmah za svagda nestali. Dalje, iza te crte pamćenja, Ralfa više nije bilo, jer sam Ralf nije prešao tu granicu. Od tog momenta Ralf je bio mrtav.

     Kada je Martel otvorio oĉi, redovi su nestali. Prineo je ruku zidu. Zid je bio hladan i gladak, na njemu nije bilo nikakvih tragova.

     Sada je znao put kojim dolazi smrt. Nekoliko reči, koje su ubijale. Njihov pogibeljan smisao čovek nije mogao da izdrži.

      Skakvim ciljem je to radio tuđi razum? Da li je to bio napad? Ili pokušaj kontakta?

    Martel nije imao ni vremena ni sklonosti da se predaje razmišljanjima. Iz iskustva stečenog u drugim situacijama, znao je da je očekivanje –ono najgore što bi mogao da uradi. Akcija je bila jedino što mu je davalo nekakve šanse.

     Martel je isključio zaštitno polje broda, navukao skafander i krenuo u susret nepoznatom.

    Ako on pogine –poleteće drugi kosmonauti. Jedan za drugim oni će stizati na Ceveru, pokušavajući da urade ono što je trebalo da uradi on, Martel. I, ko zna koliko će još života morati da plati njegov neuspeh. Ne, on ne sme da dozvoli da ga ubiju, da bi oslobodio druge od pogibeljnog puta na Ceveru. Ta misao izgledala je Martelu čak mnogo važnija od tornja i svega što je bilo povezano s njim.

     Martel se verao uz kamenite čuke. Gigantske stepenice su se ĉčas dizale –pretvarajući se u šiljaste grebene –čas su se kao kamena ogledala prostirale kraj njegovih nogu. Glatke ploĉe su tako tajnovito, tako neprimetno

otpočinjale svoj pad da je bilo nemoguće razlikovati gde je nagib prelazio u provaliju i bezdan.

   Pored broda vladala je živost. Roboti su, istovarivši sve što je bilo potrebno, počeli da grade toranj. Masivno konično telo, obojeno drečavo crvenom bojom, ĉekalo je da bude postavljeno na osnovnu konstrukciju. Ali, pre nego što montaža bude završena, Martel je morao da pronađe »izvor opasnosti«. Tako je stajalo u njegovom zadatku. Sam »izvor« je sebe nazivao »razum Cevere«. Ali, to nije ništa menjalo. U raznim svetovima, na raznim planetarna, »izvori opasnosti« su imali razne likove: tektonska delatnost, radijacija, biološke sile ... I svaki put su i sredstva za njihovo obuzdavanje bila drugaĉčija.

     Zaletevši se, Martel je preskočio pukotinu, ali su mu noge najednom–umesto čvrstog tla –osetile pod sobom prazninu. S kratkim povikom propao je u provaliju.

     Istina, pad je trajao samo nekoliko trenutaka. Gravitacioni jastuĉići su se automatski ukljuĉili i izneli ga na ivicu provalije. Ali, tih nekoliko trenutaka bilo je dovoljno da mu se srce stegne od straha; od drevnog, prvobitnog straha, iako je shvatao da ne može da nastrada. Iako je znao da je nepovrediv. Ali, za nekoliko trenutaka njegovo drevno pamćenje predaka postalo je jače od kratkog pamćenja njegovog života.

     Taj strah preobrazio je Martela. Odakle se pojavio taj oprezan hod, koji kao da je počeo da se prikrada? Ta elastiĉnost pokreta, taj pričkiljeni, ustremljeni pogled, koji je bio u stanju da ulovi i najmanju opasnost, i najmanje kretanje, kada bi ono samo postojalo.

    Ali, svet koji se nalazio oko njega i nadalje je bio kao skamenjen. Kameni ispusti su se kao i pre gomilali jedan na drugi, udaljavajući se prema pepeljastom horizontu.

    Martelu se učinilo da je najednom ugledao kako kroz statičnost te slike počinje da se pomalja nekakvo usporeno kretanje. Kao da je nekoliko trenutaka pre toga sve to bilo u nekakvom jedinstvenom ritmu i najednom zamrlo, skamenilo se na polu taktu –polureĉi.

»Razum Cevere te pozdravlja« –setio se reči kojih je postao svestan sekund pre nego što ih je pročitao. I drugu rečenicu je takođe mogao da zna unapred. Da nije bilo Ralfovog pamćenja, teško da bi mogao da izbegne pogibeljan smisao, koji je sadržavala poslednja, treća rečenica. Ali, Ralfovo pamćenje ništa nije govorilo o njoj, otoj poslednjoj reĉenici. Samo što je pomislio na to, Martel se trgao i pokušao da se oslobodi od te misli. Jer, ako se ta reĉenica pojavi u svesti, on više neće biti u stanju da se ogradi od nje ni stegnutim kapcima, ni dlanovima ruku. Iako je pokušavao da natera samoga sebe da misli na nešto drugo, njegova misao nastavljala je da radi u istom pravcu.

   Opkolivši se gravitacionim zaštitnim poljem, Martel se digao uvis, u tmurno nebo, i počeo lagano da kruži. Čas se spuštao nadole, čas je ponovo leteo uvis, zamirući najednom kao nepokretna taĉka u samom zenitu. Odavde, odozgo gledano, ono što je liĉilo na besmislenu gomilu kamenja, u stvari je posedovalo –ispostavilo se –nekakvu skrovitu logiku. Linije, prelazi i krivine reljefa, ma koliko bile izlomljene i asimetriĉne, bile su jedinstvene i nisu narušavale to jedinstvo. Martel nije mogao da shvati skroviti smisao onoga što je video. Tako divljak, ugledavši štampani tekst, može samo da nagađa da je to nešto više od obiĉne šare, ali je zato nemoćan da shvati znaĉaj i smisao onoga što je napisano.

      »Razum Cevere« je ćutao. Uzalud je lutao Martel među kamenim blokovima, uzalud je kružio u turobnom, tmurnom nebu. Ništa nije govorilo o tome da nije sam u tom napuštenom svetu. Nije mu preostajalo ništa drugo nego da se vrati u brod.

     Opisavši veliki krug, spustio se kraj kugle. Roboti su jedan za drugim puzili, prolazili, trĉali kraj njega, ulazeći kroz otvor broda. Oni su završili svoj posao. Toranj se uzdizao nad kamenitom pustinjom. Kao crvena kap, kao drečava tačka, remetio je monotonost pejzaţa.

    Martel je ušao u kabinu i osetio zamor, želju da legne, zatvori oĉi i ne misli ni na šta. Pokušavao je da se oslobodi ĉčudnovate obamrlosti koja se kao u talasima dizala odnekud iz dubine njegove svesti, da raskine pauĉinu nekakvih tužnih, tuđih misli, nepoznatih glasova i lica, koja su se pojavljivala u pamćenju.

      Najednom ga je obuzelo njemu dobro poznato osećanje uznemirenosti. Učinilo mu se da se još neko nalazi u brodu. Martel je to osećao. Odmah zatim, kao beli plamen, pojavili su se redovi.

     Ali, Martel ih nije video. Kroz čvrsto stegnute kapke osećao je samo jarku svetlost, koja je ĉas treperila, ĉas nestajala, da se kroz koji trenutak ponovo pojavi. Tako je to trajalo jedan minut.

     Ubedivši se da su redovi konaĉno nestali, Martel je odlučio da otvori oči.

     Pojurio je ka pultu za upravljanje. Registratori, koji su se nalazili unutar broda, kao ni prvi put, nisu zabeležili ništa. Talasaste linije indikatora odmereno su treperile kraj najniže crte. I samo oni koji su bili postavljeni spolja ...

      Jedva je uspeo da zatvori oĉi. Redovi su se pojavili iznenada, i ovoga puta nije bilo predosećanja koje bi ga upozorilo na to. Iako je reagovao tako reći trenutno, njegov pogled je ipak uspeo da istrgne i zapamti tri reči: »Pri obrnutoj naizmeničnosti... «

    Stežući kapke dlanovima, osećao je kroz njih belu svetlost i čekao da se sve to završi. Ali tome, izgleda, nije bilo kraja. Kada su redovi konaĉno nestali, Martel se nije usudio da otvori oĉi.

      Povez koji je stavio na oči ogradio ga je od pogibeljnih redaka koje je pokušao da mu nametne »razum Cevere«. Sa strane gledan, ličio je na čoveka koji se spremio da igra žmurke. Jedino što se nigde nije video partner. Ali, partner je postojao. I Martelu se uĉinilo da sada zna gde da ga traži.

    Pomrĉina je kao neprobojan zid opkolila Martela, i poznati svet vidljivih predmeta je nestao. Opkoljavao ga je sada svet kojeg je mogao da prima samo pipajući, ĉije su granice bile opcrtane ispruženom rukom.

     Osećajući da mora da žuri, Martel je ponovo krenuo prema komandnom pultu. Osetivši pod prstima poznatu klavijaturu, Martel je pritisnuo tipku koja se nalazila na samom levom kraju. To je znaĉilo: »Izdajem naređenje«. Prsti su mu se kretali sve uverenije i brže, odabirajući indekse koji su mu živeli u pamćenju tako jasno kao da se rodio s tim znanjem.

     Završivši posao, počeo je da osluškuje. Nije se čuo ni jedan jedini zvuk, ali je znao da su, povinujući se njegovim naređenjima, iz dubine kosmiĉkog broda poĉeli da izlaze aparati nezamislivih oblika. Oni su ispuzali napolje i zamrli, skamenili se pored kugle, očekujući naređenja. Posle su zadrhtali i istovremeno krenuli s mesta. Zanoseći se u vazduhu svojim prozraĉnim krilima, ispuštajući kolutove plavičastog plamena, spotičući se o kamene blokove, kriveći se iprobijajući se između stenja, krenuli su prema severoistoku. Tamo, gde su indikatori koji su se nalazili van broda registrovali slabi impuls.

    Martel je opipao povez na licu i pripremio se da čeka. Nije znao koliko je vremena prošlo. Očigledno, isto onoliko koliko je bilo potrebno da aparati

koje je poslao, stignu do svog cilja. Kada se to desilo, Martel je začuo signal koji ga je obavestio o tome.

      Pokušao je da zamisli šta se tamo sada dešava. Nije video ekran, nije video kako je ogromna špilja trzajima krenula na njega. Magloviti sumrak vladao je pod debelim svodovima, i u toj svetlosti jedva su se nazirali beli grozdovi nalik na kruške, koji su visili sa zidova i odnekud odozgo. I niti, mnoštvo belih niti, koje su polazile od njih i nestajale među kamenjem. One su se pružale ka drugim, istim takvim špiljama, udubljenjima i nišama, gde su visili isti takvi beli grozdovi, vezujući ih u jedinstvenu mrežu. Najednom je zasjala zaslepljujuća bela svetlost, koja je na nekoliko trenutaka zaslepila celu špilju. Akcija je počela.

     Ali, dinje nalik na kapi, gigantske bele kruške nisu reagovale ni na svetlost, ni na toplotu, ni na zračenje. Nisu reagovale ni na ultrazvuk. Aparati su probijali te grozdove skroz, oblivali ih kiselinama i spaljivali u laganom plamenu. Kao da nije bilo nijednog uništavajućeg sredstva koje nije bilo aktivirano, ali nijedno od njih nije naišlo ni na najmanji otpor niti na bilo kakvu kontra akciju. Iscrpevši sve svoje mogućnosti, aparati su zamrli.

      »Reakcije nema –obavestili su kosmiĉki brod. 

     –Nema reakcije«.

     Sada je Martel znao da je »izvor opasnosti« mogao da deluje samo na biološke objekte. Ali, ne i na mehanizme, na aparate.

     Toranj nije bio biološki objekat, a to je značilo da se nalazi van opasnosti.

     Kada su se aparati vratili, Martel je izdao komandu »start« i izveo kosmiĉki brod na orbitu. To je i nadalje radio naslepo, pipajući. Tek kada je planeta ostala ispod njega, usudio se da jedva malo pomeri povez na oĉima. Ali odmah ga je vratio nazad, na svoje mesto.

     Bela svetlost treperila je u kabini.To nije očekivao. Nije ni predvideo. Brzo je napipao indeks koji je vodio brod na kurs prema Zemlji. Na određđenom mestu i u određeno doba Kugla je ušla u »prazninu prostora«, da bi se odmah pojavila u drugom, udaljenom kutku Vasione. Martel je skinuo povez, i nije uspeo još ni da otvori oči kada je kroz stegnute kapke osetio poznatu belu svetlost.

     »Razum Cevere« ga nije puštao. Razdaljina ga nije štitila. Martel je zamislio kako će, vrativši se na Zemlju, doneti sa sobom te redove koji se kreću, koji su u stanju da ubijaju. On mora da se oslobodi od toga, ili da se više nikada ne vrati na Zemlju.

     Kugla je usporila svoje kretanje i kao svetlucava tačka zamrla na fonu crnog neba. Kroz nekoliko trenutaka neočekivano lako pojurila je sa mesta i, okrećući se po gigantskoj spirali, krenula prema Ceveri, u pravcu iz koga je upravo došla.

    Uz svu navodnu besmislenost onoga što je radio »Razum Cevere«, u tome je ipak morala da se krije nekakva logika. Nekakav, makar i hijeroglifski smisao. Ali, uzalud je mozgao Martel, pokušavajući da pronađe u tome bilo kakvu nit koja bi ga vodila.

     Nije video kada je na ekranima počela da se pojavljuje i raste Cevera, ali ga je upravo tada ozarila još nejasna misao.

     Ako je pogodio, ako je »razum« hteo da se vrati, redovi moraju da nestanu. Skinuo je povez. Svetleća poruka je iščezla. Bio je na sigurnom putu. Sada je morao da pogodi drugi korak koji je trebalo da uĉini. Martelu se uĉinilo da je to i uĉinio. Uĉinilo mu se da je shvatio šta je od njega htela ta planeta i šta su govorili redovi koji su se pojavljivali pred njim.

     Tek što se brod spustio tek što se pojavila oznaka »tlo«, Martel je uključio panoramu horizonta. Na stotinak koračaja nad kamenom pustinjom uzdizalo se krvavo-crveno telo tornja. Zar je stvar u tome, samo u tome? Zar je to toliko važno?

     Martel je posmatrao kako je aparat, napustivši brod, počeo da se približava tornju. Poletele su struje pene, i toranj kao da se rastvorio u njoj. Kada je pena nestala, crvene drečave mrlje nije više bilo. Iste boje, kao i kameni plato, toranj je stajao gotovo nevidljiv na osnovi okolnog predela. Sada više ništa nije remetilo jednoobraznu monotoniju koja se pružala od horizonta do horizonta.

     Martel je počeo da čeka. Čekao je potvrdu da je uradio upravo ono što se od njega tražilo. Ali, znaka nije bilo. Nije bilo ničega. Možda je upravo to i bio znak.

     Pojavila se svetlost za uzletanje. Planeta je iščezla negde dole, pretvorivši se u taĉku koja je nejasno svetlucala, nestajala među zvezdama. Prošlo je još neko vreme, i ravnomerno brundanje ispunilo je brod. To je poĉeo da radi toranj, obaveštavao je da je komanda »lansiranje« primljena. Lanac dalje veze bio je uspostavljen. Projekat je počeo da radi.

      Martel je dotakao jednu tipku, i u brodu je zavladala tišina. Tek tada je osetio koliko je premoren. Zaželeo je da legne, zatvori oĉi i ne misli ni na šta. Legao je i zatvorio oĉi. I ponovo je nametljiva pauĉina nepoznatih glasova, reĉi i misli počela da ga obavija. Ležao je dok se brod, krećući se sve brže i brže, udaljavao od planete.Tako je ležao i dok je brod ulazio u »praznine prostora« i izlazio iz njih. Nove i nove scene i lica pojavljivale su se u njegovom pamćenju, neko ga je nazvao Ralfom, a on je stalno pokušavao da nešto zaboravi, ali nije znao šta. Vreme se zaustavilo.

     Kada je Zemlja bila već sasvim blizu, naterao je sebe da ustane. U ušima mu je tiho odzvanjalo. Posle je to prošlo. Ne shvatajući ništa, pogledao je gomilu karata koje su bog zna na koji način dospele u brod. činilo mu se da je kabina zbog nečega veća nego obično. Ali, možda greši? Možda ipak greši?

    Upalilo se oko lokatora. Zemlja je primila njegove pozivne znake.

   –Vidim vas –začuo je glas dežurnog osmatrača. –Dajte svoje podatke.

    –Brod »Cevera–Zemlja«, –odgovorio je i začudio se svom glasu.

     –Komandir kosmičkog broda Ralf. Govori komandir Ralf.

     Dotakao je tastere za ateriranje i najednom ugledao svoje ruke. To su bile tuđe ruke.

      Brod je počeo da se spušta.

ALEKSANDAR ALFREDOVIĈ GORBOVSKI, rođen 1928. Doktor istorijskih nauka. Autor većeg broja nauĉno-fantastiĉnih priĉa i novela, a takođe i nekoliko knjiga iz spekulativne istorije. Njegovo delo Zagonetke drevne istorije delimiĉno je objavljivano u »Galaksiji«, VUS-u i »Novoj Makedoniji«. Živi i radi u Moskvi.

izvor  288 str