Kad su trupe otišle, Marek se vratio. "Jeste li razumeli sve ono?" reče on.
"Šta?"
Vojnici traže troje ljudi iz Castelgarda: dva muškarca i ženu."
"Zašto?"
"Arnaut želi razgovarati s njima."
"Nije li lepo biti popularan", reče Chris kiselo se smešeći. "Svi nas progone."
Marek im oboma doda šaku mokre trave i lišća. "Zelenje s polja. To je doručak. Jedite."
Chris je glasno žvakao biljke. "Slasno", reče on. Bio je ozbiljan.
"Biljka s nazubljenim lišćem je grozničnica62. Pomoći će kod boli. Bela stabljika je vrba. Smanjuje otekline."
"Hvala", reče Chris. "Vrlo je dobro."
Marek ga je gledao u neverici. Rekao je Kate: "Je li njemu dobro?"
"Zapravo, mislim da je O.K."
"Dobro. Pojedite, a onda ćemo otići do samostana. Ako budemo mogli proći kraj stražara."
Kate skine periku. "To neće biti problem", reče ona. "Traže dva muškarca i ženu. Zato, ko ima najoštriji nož?"
o o o
Srećom, njezina je kosa već bila kratka; Mareku je trebalo samo nekoliko minuta da odseče duže pramenove i dovrši posao. Dok je radio, Chris reče: "Razmišljao sam o prošloj noći."
"Očito, neko ima umetak za uvo", reče Marek.
"Tačno", reče Chris. "I mislim da znam kako su došli do njega."
"Gomezova", reče Marek.
Chris kimne. "To i ja mislim. Nisi ga uzeo od nje?"
"Ne. Nisam se setio." "Siguran sam da bi ga druga osoba mogla gurnuti dovoljno duboko u vlastito uvo da ga čuje, čak i ako mu zapravo ne pristaje."
"Da", reče Marek. "Ali pitanje je ko? Ovo je četrnaesto stoleće. Ružičasta kvrga koja govori sitnim glasovima je čarobnjaštvo. Bio bi zastrašujući za svakoga ko bi ga pronašao. Ko god ga je uzeo, odbacio bi ga poput vrućeg kestena - a zatim ga odmah zgazio. Ili otrčao kao lud."
"Znam", reče Chris. "Zato svaki put kad razmišljam o tome, vidim samo jedan mogući odgovor."
Marek kimne. "Oni gadovi nam nisu rekli."
"Rekli nam šta?" reče Kate.
"Da je još neko ovde. Neko iz dvadesetog stoleća."
"To je jedini mogući odgovor", rekao je Chris.
"Ali ko?" reče Kate.
Chris je o tome razmišljao celo jutro. "Kere", reče on. "Mora biti Kere."
Marek je odmahivao glavom.
"Razmisli", reče Chris. "On je ovde tek godinu dana, je li tako? Niko ne zna odakle je došao, tačno? Lukavstvom je stekao Oliverovo poverenje i mrzi nas sve, jer zna da bismo i mi to mogli učiniti, tačno? On odvodi svoje vojnike od štavionice, odlazi skroz uz ulicu, dok mi ne progovorimo - a onda se odmah vraća. Kažem ti, mora biti Kere."
"Postoji samo jedan problem", reče Marek. "Kere govori besprekornim oksitanskim."
"Pa i ti takodje."
"Ne, ja govorim poput nespretnog stranca. Vas dvoje slušate prevode u svojim umetcima. Ja slušam šta oni stvarno govore. Kere govori kao domorodac. Govori potpuno tečno, i naglasak mu se posve podudara s naglaskom svih drugih. A oksitanski je mrtav jezik u dvadesetom stoleću. On nikako ne može biti iz našeg stoleća i tako govoriti. On mora biti domorodac."
"Možda je lingvista."
Marek je odmahivao glavom. "To nije Kere", reče on. "To je Guy od Maleganta."
"Sir Guy?"
"Bez sumnje", reče Marek. "Sumnjao sam u njega još od onog trenutka kad su nas uhvatili u prolazu. Sećate se? Bili smo gotovo savršeno tihi onde - ali on otvara vrata i hvata nas. Čak se nije trudio pretvarati da je iznenadjen. Nije isukao mač. Sasvim bez uvijanja, povikavši na uzbunu. Jer je već znao da smo tamo."
"Ali nije se tako dogodilo. Sir Daniel je ušao", reče Chris.
"Je li?", reče Marek. "Ne sećam se da je on uopste ušao."
"Zapravo," reče Kate, "mislim da bi Chris mogao biti u pravu. To bi mogao biti Kere. Jer ja sam bila u uličici izmedju kapele i dvorca, prilično visoko na zidu kapele, i Kere je govorio svojim vojnicima da vas ubiju i sećam se da sam bila predaleko da ih čujem jasno, ali sam ih svejedno čula."
Marek se zagleda u nju. "I šta se onda dogodilo?"
"Onda je Kere nešto prišapnuo vojniku... I nisam mogla čuti šta je rekao."
"Tačno. Jer on nije imao umetak za uvo. Da ga je imao, ti bi sve bila čula, uključujući i šaptanje. Ali nije ga imao. To je sir Guy. Ko je Gomezovoj odsekao glavu? Sir Guy i njegovi ljudi. Za koga je najverovtnije da je otišao natrag do tela i pokupio umetak za uvo? Za sir Guya. Ostali su ljudi bili prestravljeni bljeskajućim strojem. Jedino sir Guy nije bio uplašen. Jer je on znao šta je to. On je iz našeg stoleća.
"Mislim da Guy nije bio tamo", rekao je Chris, "kad je stroj bljeskao."
"Ali nepobitan argument da je to sir Guy", reče Marek, "jest to da je njegov oksitanski užasan. On zvuči kao stanovnik New Yorka koji govori kroz nos."
"Pa, nije li on iz Middlesexa? I mislim da nije plemenitaš. Dobio sam utisak da je proglašen vitezom zbog svog junaštva, ne zbog porekla."
"Nije bio dovoljno dobar takmicar da te ubije prvim kopljem", reče Marek. "Nije bio dovoljno dobar mačevalac da mene ubije u borbi prsa o prsa. Kažem vam, to je Guy od Maleganta."
"Pa," reče Chris, "ko god da je, sad znaju da idemo u samostan."
"Tako je", reče Marek, odmičući se od Kate i gledajući je, procenjujući. "Zato podjimo."
Kate oprezno dotakne svoju kosu. Reče: "Treba li mi biti drago što nemam ogledalo?"
Marek kimne. "Verovatno."
"Izgledam li kao muško?"
Chris i Marek se pogledaju. Chris reče: "U neku ruku."
"U neku ruku?"
"Da. Izgledaš. Izgledaš kao muško."
"U svakom slučaju, dovoljno blizu", reče Marek. Ustali su. .
15.12.09
Masivna drvena vrata otvorila su se u prorez. Iz tame iznutra prema 1 njima je provirilo zasjenjeno lice u bijeloj fratarskoj kapuci.
"Bog vam dao rast i blagostanje", reče fratar svečano.
"Bog vam dao zdravlje i mudrost", odgovori Marek na oksitanskom.
"Kojim poslom?"
"Došli smo videti brata Marcela."
Fratar kimne, gotovo kao da ih je očekivao. "Zasigurno, možete ući", rekao je fratar. "Došli ste na vreme, jer on je još uvek ovde." Malo je šire otvorio vrata, tako da su mogli proći, jedan po jedan.
Našli su se u malenom kamenom predsoblju, vrlo mračnom. Osetili su miomiris ruža i naranči. Iz unutrašnjosti samog samostana začuli su tihi zvuk pevanja. "Ovde možete ostaviti svoje oružje", reče fratar, pokazujući prema uglu prostorije.
"Dobri brate, bojim se da ne možemo", reče Marek.
"Ovde se nemate čega bojati", reče on. "Ostavite oružje ili odlazite."
Marek počne protestirati, a zatim otkopča svoj mač.
o o o
Fratar je klizio ispred njih niz tihi hodnik. Zidovi su bili od golog kamena. Zašli su za ugao i krenuli niz još jedan hodnik. Samostan je bio vrlo velik i nalikovao na labirint.
Ovo je bio cisterijanski samostan; fratri su nosili bele halje od običnog sukna. Strogost cisterijanskog reda očitovala se kao nameran prekor korumpiranim redovima benediktinaca i dominikanaca. Od cisterijanskih fratara se očekivalo da održavaju strogu disciplinu u atmosferi strogog asketizma. Cisterijanci stolećima nisu dopuštali nikakve izrezbarene ukrase na svojim jednostavnim zgradama, ni ikakve dekorativne ilustracije na svojim rukopisima. Njihova prehrana se sastojala od povrća, hleba i vode, bez mesa ili umaka. Kreveti su im bili tvrdi, sobe gole i hladne. Svaki aspekt njihovog samostanskog života bio je nepogrešivo spartanski. Ali u stvari, to je kvaliteta stroge discipline. Tup!
Marek se okrene prema zvuku.
Tup! Sad su čuli smeh. Glasne povike muškaraca.
Tup! Tup!
Kad su došli u klaustar, Marek je video da su fontana i vrt u središtu uklonjeni. Tlo je bilo gola, čvrsto nabijena zemlja. Četiri muškarca koja su se znojila u platnenim ogrtačima stajala su na zemlji, igrajući neku vrstu rukometa.
Tup!
Lopta se otkotrljala na zemlju, a muškarci su gurali jedan drugoga, puštajući je da se kotrlja. Kad se zaustavila, jedan ju je muškarac podigao i zavikao: "Tenez!" i servirao rukom loptu, udarivši je ispruženim dlanom. Lopta se odbila od bočnog zida klaustra. Muškarci su vikali i laktovima se borili za položaj. Ispod lukova, fratri i plemenitaši su izvikivali ohrabrenja, zveckajući vrećama s novcem kojim su se kladili, držeći ih u rukama.
Na jednom je zidu bila pričvršćena dugačka drvena ploča, i svaki put kad je lopta udarila u tu ploču - proizvevši glasan bonk! -začuli su se dodatni povici ohrabrenja kockara na galerijama.
Mareku je trebao trenutak da shvati šta je gledao: najraniji oblik tenisa.
Tenez - od povika onog koji je servirao, što je značilo "primi!" bio je nova igra, izumljena tek pre dvadeset pet godina, i odmah je postala strast tog vremena. Reketi i mreže doći će stolećima posle; za sada je igra bila neka vrsta rukometa, i igrale su je sve društvene klase. Deca su igrala na ulicama. Medju plemstvom je igra bila toliko popularna da je izazvala trend gradnje novih samostana - koje se ostavljalo nedovršenima, jednom kad su klaustri bili izgradjeni. Kraljevske porodice brinule su se da prinčevi zanemaruju svoju vitešku obuku zbog dugih sati na teniskim igralištima, često igrajući uz svetla baklji dugo u noć. Kockanje je bilo široko rasprostranjeno. Francuski kralj Ivan II., sad zarobljenik u Engleskoj, tokom godina potrošio je malo bogatstvo kako bi platio svoje teniske dugove. (Kralj Ivan bio je poznat kao Ivan Dobri, ali govorilo se da u čemu god je Ivan bio dobar, to svakako nije bio tenis.)
Marek reče: "Igrate li često ovde?"
"Vežba osnažuje telo i izoštrava duh", fratar je odmah odgovorio. "Ovde igramo u dva klaustra."
Dok su prolazili kroz klaustar, Marek je primetio da nekoliko kockara ima na sebi zelene halje obrubljene crnim. Bili su to grubi, prosedi ljudi s ponašanjem bandita. Zatim su ostavili klaustar za sobom, i pošli uz niz stepenica.
Marek reče fratru: "Čini se da red s dobrodošlicom prima ljude Arnauta od Cervole."
"To je istina," reče fratar, "jer će nam učiniti uslugu i vratiti nam mlin."
"Zar je bio oduzet?" upita Marek.
"Takoreći." Fratar je prišao prozoru s kojeg se pružao pogled na reku Dordogne i vodenički most, četiristo metara uzvodno. "Svojim su rukama fratri iz Sainte-Merea izgradili mlin po nalogu našeg duboko poštovanog brata Marcela. Marcela duboko poštuju u samostanu. Kao što znate, on je bio arhitekt bivšega opata, biskupa Laona. Stoga je mlin koji je on projektovao, i mi izgradili, vlasništvo ovog samostana, kao i pristojbe od njega."
"A ipak, Sir Oliver zahteva daće od mlina za sebe, iako za to nema opravdanog razloga, osim što njegova vojska kontrolise ovo područje. Stoga je moj gospodin opat vrlo zadovoljan što se Arriaut zavetovao da će vratiti mlin samostanu i zaustaviti plaćanje daća. I stoga smo mi prijateljski raspoloženi prema Arnautovim ljudima."
Chris je sve to slušao misleći, to je moja teza! Sve je bilo onako kako je pokazalo njegovo istraživanje. Iako su neki ljudi još uvek razmišljali o srednjem veku kao o zaostalom vremenu, Chris je znao da je to zapravo bilo vreme intenzivnog tehnološkog razvoja, i u tom smislu, ne tako različitom od našeg vlastitog. U stvari, industrijska mehanizacija koja je postala karakteristična crta Zapada započela je u srednjem veku. Vodena energija - najveći izvor energije koji je bio na raspolaganju u to vreme - agresivno se razvijala i upotrebljavala da bi se obavljali svakovrsni poslovi - ne samo mlevenje žita, već i valjanje sukna, rad u kovačnici, namakanje slada, obrada drveta, mešanja žbuke i cementa, izrada papira, užeta, teštenje ulja, pripremanje boja za tkaninu, i pokretanje mehova koji su zagrevali visoke peći za čelik. Sirom Evrope na rekama su gradjene brane, i ponovno gradjene osamsto metara nizvodno; vodenički čamci bili su privezani ispod svakog mosta. Na nekim su mestima nizovi mlinova, jedan za drugim, uspešno koristili energiju tekuće vode.
Mlinovima se uglavnom upravljalo kao s monopolom, i oni su osiguravali sjajan izvor prihoda - i sukoba. Pravne parnice, ubistva i bitke bili su stalna pratnja aktivnosti mlinova.
"A ipak," Marek je govorio, "vidim da je mlin još uvek u rukama gospodara Olivera, jer se njegovi plamenci još uvek vijore s tornjeva i njegovi su strelci još uvek na bedemima."
"Oliver drži mlinski most", rekao je fratar, "jer je most blizu puta za La Roque, i ko god nadzire mlin, nadzire i put. Ali Arnaut će im uskoro oduzeti mlin."
"I vratiti ga vama."
"Uistinu."
"A što će samostan zauzvrat učiniti za Arnauta?"
"Blagoslovićemo ga, naravno", reče fratar. I nakon jednog* trenutka doda: "I obilato ćemo mu platiti, takodje."
o o o
Prošli su kroz skriptarnicu gde su fratri sedeli u redovima za svojim stolicama, u tišini kopirajući rukopise. Ali Mareku je sve to izgledalo krivo: umesto meditativnog pevanja, njihov je posao bio popraćen uzvicima i lupom od igre u klaustru. I usprkos staroj cisterijanskoj zabrani ilustrovanja, mnogi su fratri slikali ilustracije u uglovima i uzduž margina rukopisa. Slikari su sedeli s nizom kistova i kamenih posuda različitih boja. Neke od ilustracija bile su odlično ukrašene.
"Ovuda", rekao je fratar i poveo ih niz stepenice u malo suncem obasjano dvorište. Na jednoj je strani Marek ugledao osmoricu vojnika u Arnautovim bojama kako stoje na suncu. Primetio je da imaju mačeve.
Fratar ih je poveo prema malenoj kući na rubu dvorišta, a zatim kroz vrata. Začuli su kapanje tekuće vode i ugledali slavinu s velikim lavorom. Čuli su pevane molitve na latinskom. U središtu prostorije dvojica fratara u haljama prali su golo, bledo telo koje je ležalo na stolu.
"Fratar Marcelus", fratar prošapće, lagano se naklonivsi.
Marek razrogači oči. Trebao mu je trenutak da shvati šta je video.
Brat Marcel bio je mrtav.
14.52.07
Njihova ih je reakcija odala. Fratar je jasno mogao videti da nisu znali da je Marcel mrtav. Mršteći se, zgrabio je Mareka za ruku i rekao: "Zašto ste ovde?"
"Nadali smo se razgovarati s bratom Marcelom."
"Umro je prošle noći."
"Kako je umro?" reče Marek.
"Ne znamo. Ali kao što vidite, bio je star."
"Hitno smo ga trebali", rekao je Marek. "Možda bih mogao videti njegove privatne stvari-"
"Nije imao privatnih stvari."
"Ali sigurno neki privatni članci-"
"Živeo je vrlo jednostavno."
Marek reče: "Mogu li videti njegovu sobu?"
"Žao mi je, to nije moguće."
"Ali jako bih cenio ako-"
"Brat Marcel je živeo u mlinu. Njegova je soba bila tamo već mnogo godina."
"Ah." Mlin je sad bio pod nadzorom Oliverovih trupa. Nisu mogli otići tamo, barem ne ovog trenutka. "Ali možda vam mogu pomoći. Recite mi, zašto ste ga hitno trebali?" upitao je fratar.
Govorio je ležerno, ali Marek odmah postade oprezan. "Bila je to privatna stvar", reče Marek. "Ne mogu o tome govoriti."
"Ovde nema ničeg privatnog", reče fratar. Povlačio se prema vratima. Marek je imao izrazit osećaj da on namerava dići uzbunu.
"Bila je to molba magistra Edwardusa."
"Magistra Edwardusa?" Fratrovo se ponašanje potpuno izmenilo. "Zašto niste tako rekli? A što ste vi magistru Edwardusu?"
"Vere mi, mi smo njegovi pomoćnici."
"Zasigurno?"
"Uistinu, tako je."
"Zašto niste rekli? Magistar Edwardus je dobrodošao ovde, jer on je obavljao posao za opata kad ga je Oliver zarobio."
"Ah."
"Doñite sad odmah sa mnom", reče on. "Opat će vas želeti videti."
"Ali mi smo-"
"Opat će to željeti. Dodjite!"
o o o
Ponovno na suncu, Marek je primetio koliko je još vojnika sad bilo u samostanskim dvorištima. I ti vojnici nisu lenčarili; oni su bili na oprezu, spremni za borbu.
Opatova kuća bila je mala, načinjena od ukrasno izrezbarenog drveta, i smeštena u udaljenom uglu samostana.
Uveli su ih u maleno, drvom popločeno predsoblje gde je postariji fratar, pogrbljen i debeo poput žabe, sedeo ispred zatvorenih vrata.
"Je li moj gospodin opat unutra?"
"Vere mi, upravo savetuje pokajnicu."
Iz susedne su sobe čuli ritmičko škripanje.
"Koliko dugo će je držati u molitvi?" upitao je fratar.
"Moglo bi potrajati". "Ona je recidivist. I njezini se gresi često ponavljaju."
"Želeo bih da predstaviš ove časne ljude našem gospodinu opatu," rekao je fratar, "jer oni nose vesti o Edwardusu od Johnesa."
"Budi siguran da ću mu reći", reče s tonom dosade. Ali Marek je uhvatio tračak iznenadnog zanimanja u starčevim očima. Registrovao je neko značenje. "Skoro će terca"( devet sati), reče starac, pogledavajući gore prema suncu.
"Hoće li tvoji gosti objedovati našu jednostavnu hranu?"
"Zahvaljujemo, ali ne ", prokašlje Chris. Kate bocne Mareka u leda. Marek reče: "Hoćemo, ako to neće biti preveliki problem."
"Božjom milošću, dobrodošli ste."
Krenuli su prema blagovaonici kad je mladi fratar bez daha utrčao u sobu. "Moj gospodar Arnaut dolazi! Želi odmah videti opata!"
Starac skoči na noge i reče im: "Idite sad." I otvori bočna vrata.
o o o
I tako su se našli u maloj, jednostavnoj sobi koja je bila spojena s opatovim odajama. Škripanje kreveta je prestalo; čuli su tiho mrmljanje starca koji je hitno razgovarao s opatom.
Trenutak kasnije otvorila su se još jedna vrata i kroz njih udje žena golih nogu, užurbano nameštajući odeću, crvena u licu. Bila je izuzetno lepa. Kad se okrenula, Chris sa zaprepaštenjem otkrije da je to gospa Claire. Ona uhvati njegov pogled i reče: "Zašto se tako zagledaste?"
"Uf, ovaj, moja gospo..."
"Pažu, vaš je izraz lica vrlo nepravedan. Kako se usudjujete osudjivati me? Ja sam slaba žena, sama u stranoj zemlji, bez ikoga da bude moj šampion, da me štiti ili vodi. A ipak moram naći put do Bordeauxa koji je udaljen osamdeset liga ( 4,83 km) a zatim do Engleske ako želim položiti pravo na posede svoga muža. To je moja dužnost kao udovice, i, u ovo vreme rata i gungule, ja ću bez oklevanja učiniti sve što je potrebno da to postignem."
Chris je pomislio kako oklevanje nije deo karaktera ove žene. Bio je osupnut njezinom smelošću. S druge strane, Marek ju je promatrao s otvorenim divljenjem. Rekao je nežno: "Molim vas da mu oprostite gospo, jer on je mlad i često nepromišljen."
"Okolnosti se menjaju. Bilo mije potrebno poznanstvo koje mi je samo opat mogao omogućiti. Koje sredstvo mi je pri ruci, ja ću ga upotrijebiti." Gospa Claire sad je skakutala na jednoj nozi, pokušavajući održati ravnotežu dok je navlačila štrample. Jako ih je nategnula, izravnala haljinu, a zatim namjestila redovnički veo na glavu, stručno ga vežući pod bradom, tako da joj je jedino lice bilo otkriveno.
Za nekoliko trenutaka izgledala je poput redovnice. Držanje joj je postalo smerno, a glas tiši, nežniji.
"Sad, slučajnom okolnošću znate ono što sam nameravala održati tajnom pred svima. Po tome sam na vašoj milosti, i preklinjem| vas za cutanje."
"Imaćete ga," reče Marek, "jer vaši poslovi nisu naši."
"Imat ćete moje cutanje zauzvrat," reče ona, "Jer je očito da opat ne želi obznaniti vašu prisutnost Cervoleu. Svi ćemo čuvati svoje tajne. Imam li vašu reč?"
"Uistinu da, moja gospo", reče Marek.
"Da, gospo", reče Chris.
"Da, gospo", reče Kate.
Čuvši njezin glas, Claire se namršti na Kate, a zatim joj pridje.: "Govorite li istinu?"
"Da, gospo", reče Kate ponovno.
Claire prodje rukom preko Kateinih prsa i napipa grudi ispod suknenog poveza koji ih je spljoštio. "Odsekli ste kosu, djevo", reče ona. "Znate li da je predstavljanje kao muškarac kažnjivo smrću?" Bacila je pogled prema Chrisu dok je to govorila.
"Znamo", reče Marek.
"Mora da ste izuzetno odani svom magistru, kad ste se odrekli svog spola."
"Moja gospo, jesam."
"Onda ću se najiskrenije moliti da preživite."
Vrata se otvoriše i starac im pokaže rukom da podju. "Časni, dodjite. Moja gospo, molim ostanite, opat će uskoro izvršiti vaš nalog. Ali vi časni - dodjite sa mnom."
o o o
Vani u dvorištu, Chris se nagnuo blizu Mareka i šapnuo: "Andre, ta je žena otrov."
Marek se smešio. "Slažem se da ima odredjenu iskru..."
"Andre, kažem ti. Ne možeš verovati ničemu što kaže."
"Stvarno? Činilo mi se da je izuzetno otvorena", reče Marek. "Ona želi zaštitu. I u pravu je."
Chris se zagleda u njega. "Zaštitu?"
"Da. Ona želi šampiona", reče Marek zamišljeno.
"Šampiona? O čemu ti govoriš? Imamo samo - koliko nam je sati ostalo?"
Marek pogleda na svoju narukvicu. "Jedanaest sati i deset minuta."
"Onda, o čemu govoriš, kakav šampion?"
"Oh. Samo razmišljam", reče Marek. Prebacio je ruku preko Chrisova ramena. "Nije važno."
11.01.59
Posjeli su ih za dugačak sto s mnoštvom fratara u velikoj prostoriji. Pred njima je bila kipuća zdela mesne supr, a u sredini stola nalazili su se pladnjevi natrpani povrćem, govedinom i pečenim kopunima. I niko nije pomicao ni prstom, samo su sve glave bile pognute u molitvi dok su fratri pevali.
Pater noster qui es in coelis Sanctivicetur nomen tuum Adveniat regnum tuum Fiat voluntas tua Kate je stalno poskrivećki pogledavala prema hrani. Kopuni su se pušili! Izgledali su debelo, i žuti se sok cedio na tanjire. Onda je primetila da su fratri blizu nje izgledali zbunjeno zbog njezinog cutanja. Trebala je znati ovu molitvu, činilo se.
Pokraj nje, Marek je glasno pevao.
Panem nostrum quotidianum
Da nobie hodie
Et dimmitte nobis
debita nostra
Ona nije razumela latinski i nije im se mogla pridružiti, pa je cutala do završnog "Amen".
Fratri svi pogledaše gore i kimnuše prema njoj. Pripremila se: bojala se ovog trenutka. Jer obratit će joj se, a ona im neće moći odgovoriti.
Šta će učiniti? Pogledala je Mareka koji je izgledao savršeno opušteno. Naravno da je bio; on je govorio taj jezik.
Jedan fratar joj doda pladanj s govedinom, ništa ne rekavši. U stvari, cela prostorija je utihnula. Hrana se dodavala bez reči; nije bilo zvuka osim tihog zveketa tanjira i noževa. Jeli su u tišini!
Uzela je pladanj, kimnuvši, i obilato se poslužila, zatim još jednom dok nije uhvatila Marekov neodobravajući pogled. Dodala mu je pladanj.
Iz ugla prostorije, jedan je fratar počeo čitati tekst na latinskom, a reči su proizvodile neku vrstu ritma u njezinim ušima dok je pohlepno jela. Bila je izgladnela! Nije se mogla setiti kad je više uživala u obroku. Bacila je pogled prema Mareku koji je jeo s nemim smeškom na licu. Okrenula se svojoj supi koja je bila izvrsna i nakon nekog vremena ponovno bacila pogled prema Mareku.
Više se nije smešio.
ooo
Marek je držao ulaze na oku. Bila su tri ulaza u ovu pravougaonu prostoriju; jedan njemu zdesna, jedan sleva i jedan tačno njemu nasuprot, u sredini prostorije.
Pre nekoliko trenutaka video je skupinu vojnika u zelenom i crnom kako se okupljaju blizu vrata s desne strane.
Provirili su unutra, kao da ih zanima jelo, ali su ostali vani.
Onda je ugledao drugu skupinu vojnika koja je stajala na vratima tačno ispred njega. Kate ga je pogledala i on se nagnuo vrlo blizu njezina uva i šapnuo joj: "Leva vrata." Fratri oko njih su ih prostrelili neodobravajućim pogledima. Kate je pogledala Mareka i lagano kimnula glavom, što je značilo da razume.
Gde su vodila vrata s leve strane? Na tim vratima nije bilo vojnika, a prostorija iza njih bila je mračna. Gde god da su vodila, moraće rizikovati. On uhvati Chrisov pogled i lagano tržne palcem: vreme je da ustanemo.
Chris gotovo neprimetno kimne. Marek odgurne svoju supu i počne ustajati, kad mu pridje fratar u beloj halji, nagne se i prošapće: "Opat će vas sada primiti."
ooo
Opat Sainte-Merea bio je energičan čovek u ranim tridesetima, s telom sportaša i oštrim okom trgovca. Njegova crna halja bila je elegantno izvezena, njegova teška ogrlica bila je od zlata, a ruka ispružena za poljubac nosila je dragulje na četiri prsta. Susreo se s njima u suncem obasjanom dvorištu, a zatim je krenuo uz Mareka dok su Kate i Chris išli iza njih. Posvuda je bilo vojnika u zelenom i crnom. Opatovo držanje bilo je veselo, ali imao je običaj naglo menjati temu, kao da želi uhvatiti svog slušatelja nespremnog.
"Svim srcem žalim ove vojnike," reče opat, "ali se bojim da su uljezi zašli na samostanske posede - Oliverovi ljudi - i dok ih ne nadjemo, moramo biti na oprezu. I moj gospodar Arnaut nam je milostivo ponudio zaštitu. Dobro ste jeli?"
"Milošću Božjom i vašom vlastitom, vrlo dobro, moj gospodine opate."
Opat se ugodno nasmeši. "Ne volim laskanje", reče on. "I naš ga red zabranjuje."
"Paziću na to", reče Marek.
Opat pogleda prema vojnicima i uzdahne. "Tako mnogo vojnika uništava lov."
"O kakvom lovu se radi?"
"Lovu, lovu", reče on nestrpljivo. "Jučer ujutro smo otišli u lov i vratili se praznih ruku, čak ni sa srndaćem za pokazati. A Cervoleovi ljudi još nisu stigli. Sad su ovde - njih dve hiljade. Divljač koju ne uzmu, preplaše. Proći će meseci pre no što se šuma ponovno smiri. Kakve su vijesti o magistru Edvvardusu? Recite mi, jer umirem od potrebe za njima."
Marek se namršti. Opat je zaista delovao napeto, žarko želeći čuti. Ali činilo se da očekuje tačno odredjenu informaciju.
"Moj gospodine opate, on je u La Rouqueu."
"Oh? Sa sir Oliverom?"
"Da, moj gospodine opate."
"Vrlo nezgodno. Je li vam dao poruku za mene?" Mora da je video Marekov zbunjeni pogled. "Nije?"
"Moj gospodine opate, Edvvardus mi nije dao nikakvu poruku."
"Možda šifrovanu? Neku trivijalnu ili pogrešno formulisanu frazu?"
"Žao mi je", reče Marek.
"Ne tako kao što je meni. I sad je u La Roqueu?"
"Tako je, moj gospodine opate."
"Uistinu, nisam tako želio", reče opat. "Jer mislim da se La Roque ne može zauzeti."
"A ipak, ako postoji tajni prolaz u tvrñavu..." reče Marek.
"Oh, prolaz, prolaz", reče opat, odmahujući rukom. "To će biti moja propast. To je sve o čemu čujem da se govori. Svatko želi znati gdje je prolaz - a Arnaut više od svih. Magistar mi je pomagao, pretražujući stare Marcelusove dokumente. Jeste li sigurni da vam ništa nije rekao?"
"Rekao nanije da potražimo brata Marcela."
Opat frkne nosom. "Zasigurno, taj je tajni prolaz bio delo Laonova pomoćnika i pisara, koji je bio brat Marcel. Ali tokom poslednjih godina, Marcel nije bio dobroga duha. To je razlog zbog kojeg smo ga pustili da živi u mlinu. Tokom celog dana on je mrmljao i mumljao sebi u bradu, a onda bi odjednom povikao da je video demone i duhove, oči bi mu se zakolutale u glavi i udovi mu divlje mlatarali, dok vizije nisu prošle." Opat odmahne glavom. "Ostali su ga fratri duboko poštovali, shvativši njegove vizije kao dokaz pobožnosti, a ne nereda, što su u stvari i bile. Ali zašto vam je magistar rekao da potražite njega?"
"Magistar je rekao da Marcel ima ključ."
"Ključ?" reče opat. "Ključ?" Zvučao je vrlo ozlovoljeno. "Naravno da je imao ključ, imao je mnogo ključeva, i svi se mogu naći u mlinu, ali ne možemo-" Posrnuo je prema napred, zatim sa zaprepaštenim izrazom pogledao Mareka.
Posvuda po dvorištu, ljudi su vikali i pokazivali prema gore. Marek reče: "Moj gospodine opate-"
Opat ispljune krv i sruši se u Marekovo naručje. Marek ga lagano spusti na zemlju. Osetio je strelu u opatovim ledjima i pre no što ju je video. Još je strela zazviždalo prema dole i zatreperivši lupnulo u travu pokraj njih. Marek digne pogled i ugleda smedje figure na zvoniku crkve kako brzo streljaju. Jedna strela strgne šešir s Marekove glave; još jedna mu prodje kroz rukav tunike. Još jedna se zabije duboko u opatovo rame.
Sledeća strela pogodi Mareka u bedro. Osetio je razdiruću užarenu bol kako mu prolazi niz nogu i on izgubi ravnotežu i padne ledjima na tlo. Pokušao je ustati, ali bio je omamljen i ravnoteža ga l je napustila. Ponovno je pao, dok su strele zviždale posvuda oko njega.
o o o
Na suprotnoj strani dvorišta Chris i Kate su potrčali da nadju zaklon kroz kišu strela. Kate je povikala, spotaknula se i pala na zemlju, a strela joj je stršala iz ledja. Onda se pridigla i Chris je video da joj je prošla kroz tuniku ispod pazuha, ali je nije pogodila. Jedna strela mu je okrznula nogu i poderala štrample. A onda su došli do natkrivenog prolaza gde su se srušili iza jednog od lukova, hvatajući dah. Strele su odzvanjale od kamenih zidova i pogadjale kamene lukove posvuda oko njih.
Chris reče: "Dobro si?" Kimnula je, otpuhujući. "Gde je Marek?"
Chris ustane i oprezno proviri iza potpornog stupa. "O, ne", reče i počne trčati niz hodnik.
o o o
Marek je, zateturavši, ustao i video da je opat još uvek živ. "Oprostite mi", rekao je Marek, te podigao opata na rame i odneo ga do ugla. Vojnici u dvorištu popustili su s odgovorima na napade sa zvonika. Sad je prema njima dolazilo manje strela.
Marek je odneo opata iza lukova natkrivenog prolaza i smestio ga bočno na zemlju. Opat je izvukao strelu iz svog ramena i odbacio je u stranu. Uspuhao se od napora. "Moja ledja... ledja..." Marek ga nežno okrene. Štap strele u njegovim ledjima pulsirao je sa svakim otkucajem srca.
"Moj gospodine, želite li daje izvučem?"
"Ne." Opat očajnički prebaci ruku oko Marekova vrata, privlačeći ga bliže sebi. "Ne još... Svestenika... svestenika..." Oči mu se okrenuše. Svestenik je trčao prema njima.
"Upravo dolazi, moj gospodine opate." Činilo se da je opatu laknulo zbog toga, ali je još uvek držao Mareka u čvrstom zagrljaju. Glas mu je bio tih, gotovo je šaptao. "Ključ za La Roque..."
"Da, moj gospodine?"
"... soba..."
Marek je pričekao. "Koja soba, moj gospodine? Koja soba?"
"Arnaut..." rekao je opat, odmahujući glavom kao da je želi raščistiti. "Arnaut će biti ljut... soba..." I stisak popusti. Marek izvuče strelu iz njegovih ledja i pomogne mu leći na pod. "Svaki put, naterao bi... ne kažem nikome... tako... Arnaut..." Sklopio je oči.
Fratar se progurao izmedju njih, i žurno progovorio na latinskom, skinuvši opatove papuče i odloživši bocu ulja na tlo. Počeo mu je davati poslednju pomast.
o o o
Naslonivši se na jedan od potpornih stupova klaustra, Marek je izvukao strelu iz svog bedra. Zapravo ga je više okrznula, i nije se zarila tako duboko kako je mislio; na štapu strele bilo je samo dva i pol centimetra krvi. Odbacio je strelu na zemlju upravo kad su se Chris i Kate pojavili.
Pogledali su u njegovu nogu i u strelu. Krvario je. Kate povuče svoj pršnjak prema gore i bodežom odreže traku platna s dna svoje donje lanene košulje. Zavezala ju je oko Marekova bedra kao improvizirani zavoj.
Marek reče: "Nije tako strašno."
"Onda ti neće škoditi da ga imaš", reče ona. "Možeš li hodati?"
"Naravno da mogu hodati", reče Marek.
"Bled si."
"Dobro sam", reče on i odmakne se od potpornog stupa, gledajući u dvorište. Četvorica vojnika ležala su na tlu koje je bilo izbodeno strelama. Ostali vojnici su otišli; više niko nije gadjao sa zvonika: s visokih prozora sukljao je dim. Na suprotnoj strani dvorišta videli su još dima, gustog i tamnog, koji je dolazio iz smera blagovaonice. Celi samostan je počeo da gori.
"Moramo pronaći ključ", reče Marek. "Ali u njegovoj je sobi."
"Nisam u to siguran." Marek se setio da je jedna od poslednjih stvari koje mu je Elsie, grafologinja, rekla na nalazištu imala veze s ključem. I s nekom rečju koja ju je zbunila. Nije se mogao setiti detalja - bio je zabrinut zbog profesora u to vreme - ali se dovoljno jasno sećao da je Elsie bila proučavala jedan od pergamenata s hrpe koja je pronadjena u samostanu. Iste one hrpe koja se sadržavala profesorovu poruku.
A Marek je znao gde će pronaći te pergamente.
o o o
Požurili su niz hodnik prema crkvi. Neki od prozora od mutnog stakla bili su razbijeni i kroz njih je izlazio dim. Iz unutrašnjosti su čuli povike muškaraca, i trenutak kasnije skupina vojnika provalila je kroz vrata. Marek se okrene na peti i povede ih natrag puteni kojim su došli.
"Šta radimo?" reče Chris.
"Tražimo vrata."
"Koja vrata?"
Marek jurne nalevo, duž nadsvodjenog hodnika, a zatim opet levo, kroz vrlo uzak otvor koji ih je doveo u skučeni prostor, nešto poput spremišta. Bio je osvetljen bakljom. Na podu su se nalazila vrata; on ih otvori i ukazu se stepenice koje su vodile dolje u tamu. On zgrabi baklju i svi krenuše niz stepenice. Chris je bio zadnji, i on zatvori vrata za sobom. Sišao je stepenicama u vlažnu, tamnu prostoriju.
000
Baklja je pucketala na prohladnom zraku. Pod njezinom treperavom svjetlošću vidjeli su goleme bačve promjera jedan metar i osamdeset centimetara uzduž cijelog zida. Bili su u vinskom podrumu.
"Znate da će vojnici uskoro naći ovo mesto", reče Marek. Poveo ih je kroz nekoliko soba s bačvama, krećući se bez oklijevanja.
Sledeći ga, Kate reče: "Znaš li gde ideš?"
"A ti ne?" reče on.
Ali nije znala; ona i Chris su ostali blizu Mareka, želeći biti u utešnom krugu svetlosti baklje. Sad su prolazili pokraj grobnica, malih ispupčenja u zidovima gde su tela bila položena, a mrtvačke ponjave trunule. Ponekad su videli vrhove lubanja, s delićima kose koji su se još uvek držali; ponekad su videli stopala delomično otkrivenih kostiju. Čuli su slabašno skvičanje štakora u tami.
Kate je drhtala.
Marek je nastavio dalje, sve dok napokon nije naglo stao u prostoriji koja je bila gotovo prazna.
"Zašto smo stali?" reče ona.
"Zar ne znaš?" reče Marek. Pogledala je uokolo, a zatim shvatila da je u istoj podzemnoj prostoriji u koju je upuzala pre nekoliko dana. Bio je tu isti sarkofag viteza, sad s poklopcem na kovcegu Uz drugi zid nalazio se grubi drveni sto na kojem su bila nagomilana voštana platna, a zamotuljci rukopisa bili su povezani konopljom. Na jednoj strani bio je nizak kameni zid na kojem je stajao samo jedan zamotuljak s rukopisima - i video se odsjaj od leće iz profesorovih naočala.
"Mora da ju je juče izgubio", reče Kate. "Vojnici su ga ovde zarobili."
"Verovatno."
Promatrala je dok je Marek krenuo pregledavati zamotane listove, jednog za drugim. Brzo je našao profesorovu poruku, a zatim se vratio na prethodni list. Namrštio se, buljeći u njega pod svetlošću baklje.
"O čemu se radi?" reče ona.
"To je nekakav opis", reče on. "Podzemne reke, i... evo ga." Pokazao je na rub rukopisa gde je bila naškrabana beleška na latinskom. "Piše: “Marcelus ima ključ.” " Pokazao je prstom. "A onda piše nešto o, ovaj, vratima ili otvoru, i velikim stopalima."
"Velikim stopalima?"
"Čekaj malo", reče on. "Ne, to nije to." Vraćalo mu se ono što je Elsie bila rekla. "Piše: “Stopala diva.” Divova stopala."
"Divova stopala", reče ona, sumnjičavo ga gledajući. "Jesi li siguran da je to tačno?"
"To je ono što piše."
"A što je ovo?" reče ona. Ispod njegova prsta bile su dve reči, smeštene jedna iznad druge:
DESIDE VIVIX
"Sećam se", reče Marek. "Elsie je rekla da je ovo nova reč za nju, vivuc. Ali nije rekla ništa o deside. A to mi čak i ne deluje kao latinski. A nije ni oksitanski, ni starofrancuski."
Svojim je bodežom odsekao kut pergamenta, a zatim ugrebao te dve reči na njega, savio ga i gurnuo u džep.
"Ali što to znači?" reče Kate.
Marek odmahne glavom. "Nemam blage veze."
"Bilo je dodano na margini", reče ona. "Možda ništa ne znači. Možda je žvrljotina, ili računanje, ili nešto tome slično .
Sumnjam."
"Mora da su žvrljali u to vreme."
"Znam, ali to ne izgleda kao žvrljotina, Kate. Ovo je ozbiljna beleška." Ponovno se okrenuo prema rukopisu, povlačeći prstom po tekstu. "U redu, u redu... Ovde kaže da Transitus occultus inčipit... prolaz počinje... propre ad capellam viridem, sive capellam mor-tis- kod zelene kapele, takodje poznate i kao kapela smrti - i-"
"Zelene kapele?" reče ona čudnim glasom.
Marek kimne. "Tako je. Ali ne kaže gde se kapela nalazi." On uzdahne. "Ako prolaz stvarno vodi do vapnenačkih špilja, mogla bi biti bilo gde."
"Ne, Andre," reče ona, "nije."
"Šta hoćeš reći?"
"Hoću reći", reče ona, "da znam gde je zelena kapela."
o o o
Kate reče: "Bila je označena na katastarskim kartama za projekt Dordogne - to je ruševina, baš izvan područja projekta. Sećam se da sam se pitala zašto nije uključena u projekat kad je tako blizu. Na karti je označana kao chapelle verte morte i mislila sam da to znači kapela zelene smrti. Sećam se, jer je to zvučalo kao nešto od Edgara Allana Poa."
"Sećaš li se gde je tačno?"
"Ne baš tačno, osim da je u šumi, oko kilometar severno od Bezenaca."
"Onda je moguće", reče Marek. "Kilometar dugačak tunel je moguć." Iza sebe su začuli vojnike koji su silazili u podrum. "Vreme za odlazak."
Poveo ih je nalevo u hodnik, gde su se nalazilo stepenice. Kad ga je Kate poslednji put videla, nestalo je u hrpi zemlje. Sad je vodilo ravno gore do drvenih vrata u podu. Marek se popeo uza stepenice i prislonio rame uz vrata. Lako su se otvorila. Ugledali su sivo nebo i dim. Marek je prošao kroz njih, a oni su ga sledili.
o o o
Izašli su u voćnjaku sa stablima voćaka u urednim redovima i proletnim listovima jarke zelene boje. Potrčali su napred kroz drveće, naposletku došavši do samostanskog zida. Bio je visok tri metra i šezdeset centimetara, previsok da se popnu preko njega. Ali popeli su se na drveće, a zatim se bacili preko zida, prizemljivši se s vanjske strane. Ravno ispred ugledali su komad guste, neraščišćene šume. Potrčali su prema njemu, još jednom ulazeći pod mračne krošnje drveća.
.jpg)