9
Bio je vedar i hladan dan. Napolju je stajao čitav niz kola, saonica i žandarma. Gomile lepo obučena sveta, sa šeširima koji su se prelivali na suncu, vrvele su na ulazu i raščišćenim stazama, između kućica načinjenih u ruskom stilu, sa rezbarijom na krovu; stare kitnjaste breze, čije su se grane povijale pod snegom, izgledale su kao obučene u novo svečano ruho.
On je išao stazom ka klizalištu i govorio u sebi:
»Ne treba se uzrujavati, treba se stišati. Šta ti je? Šta hoćeš? Ćuti, budalo!« govorio je svome srcu. I što se većma trudio da se umiri, sve većma ga je nešto gušilo. Neki poznanik ga srete i viknu ga po imenu, ali Ljevin ga i ne poznade. Pope se na brdo; tu su zvečali lanci sportskih saonica koje su se dizale i spuštale niz breg, tutnjale i prevrtale se uz pratnju veselog smeha. On prođe još nekoliko koraka i dođe do glavnog klizališta, i odmah između sviju klizača poznade nju.
Saznao je da je ona tu po radosti i strahu koji mu obuzeše srce.
Ona je stajala i razgovarala s jednom gospođom na suprotnom kraju klizališta. Činilo se da nema ničeg osobitog ni u njenom odelu ni u njenom držanju; ali Ljevin je nju tako lako poznao u gomili, kao što bi se lako poznala ruža među koprivama. Kiti je osvetljavala sve. Ona je bila osmejak koji je obasjavao sve unaokolo. »Je li mogućno da ću sići dole na led, da joj mogu prići?« pomisli on. Mesto gde je ona stajala činilo mu se kao nepristupačna svetinja, i u jednom trenutku zamalo nije otišao, toliko ga beše spopao strah. Morao se savladati i reći sam sebi kako oko nje prolaze i drugi svakovrsni ljudi i on može otići tamo da se kliza. Siđe dole, izbegavajući da dugo gleda u nju, kao u sunce, ali ju je video, kao i sunce, i ne gledajući je.
U isti dan u nedelji, i u isto vreme, skupljala su se na ledu lica koja su se poznavala i pripadala istom društvu. Tu bili majstori u klizanju, koji su se razmetali svojom veštinom i oni koji su tek učili gurajući pred sobom naslonjače, nevešti i plašljivi; i deca i starci koji su se klizali iz higijenskih potreba. Svi su se Ljevinu činili kao srećni izabranici, zato što su bili u njenoj blizini. Svi klizači jurili su hladnokrvno pored nje, čas sustižući je a čas prestižući je; čak su i razgovarali s njom, i nezavisno od nje uživali u divnom ledu i lepom vremenu.
Nikolaj Ščerbacki, Kitin brat od strica, u kratkom kaputu i uzanim pantalonama, sedeo je na klupi sa klizaljkama na nogama, i kad ugleda Ljevina, viknu:
- A, evo najboljeg klizača u Rusiji! Kad ste došli? Led je divan. Namestite klizaljke.
- Nemam ih - odgovori Ljevin čudeći se toj smelosti i slobodi u njenom prisustvu, i ne gubeći je ni za trenutak iz vida, mada nije u nju gledao. Osećao je da mu se sunce približava. Ona se nalazila na uglu; iskrenuvši malo svoje uske nožice u visokim cipelama, očigledno bojažljivo se klizala pravo k njemu. Nekakav dečko u ruskom odelu, očajno mašući rukama i saginjući se do zemnjlje, projuri mimo nje. Ona se klizala nesigurno; izvadivši ruke iz mufa koji joj je visio o vratu, držala ih je u pripravnosti; gledajući u Ljevina koga je poznala, smešila se na njega u svome strahu. Kad dovrši krug, ukrućenom nogom se odupre i doklizi do Ščerbackog, pa, uhvativši se za njega i osmehujući se, klimnu glavom Ljevinu. Bila je lepša nego što je on zamišljao.
Kad god je o njoj mislio, živo ju je umeo sebi predstaviti, naročito lepotu male plavokose glave koja je tako slobodno bila postavljena na lepo razvijenim devojačkim ramenima i imala izraz detinjske vedrine i dobrote. Detinjski izraz njena lica i vitak, lep stas davali su joj naročitu lepotu i toga se on dobro sećao; ali ono što ga je uvek iznenađivalo, to je bio izraz njenih krotkih, mirnih i providnih očiju koje nisu umele lagati; a osobito njen osmejak, koji je Ljevina prenosio u čaroban svet, u kojem se osećao mek i ganut, kakav je bivao, sećao se, u retke dane svoga ranoga detinjstva.
- Kad ste došli? - reče ona pružajući mu ruku. - Hvala! - dodade, kad joj on podiže maramicu što beše ispala iz mufa.
- Ja? Skoro, juče... to jest, danas... sam došao, - odgovori koji od uzbuđenja u prvi mah nije ni razumeo šta ga ona pita. Hteo sam da dođem k vama - reče, i setivši se s kojom namerom ju je tražio, zbuni se i pocrvene. - Nisam ni znao da se klizate, i to tako lepo.
Ona ga pažljivo pogleda, kao da je htela da dokuči zašto je zbunjen.
- Vaša pohvala mnogo vredi. Ovde, vas su ljudi zadržali u uspomeni kao najboljeg klizača - reče stresajući ručicom u rukavici inje koje joj beše palo na muf.
- Jest, nekad sam se sa strašću klizao - reče on - hteo sam da postanem savršen veštak.
- Vi, čini mi se, sve radite sa strašću - reče ona smešeći se. - Ja bih tako rado posmatrala kako se klizate. Hajdete, namestite klizaljke, pa ćemo se zajedno klizati.
»Klizati se zajedno! Je li mogućno?« pomisli Ljevin gledajući je. - Odmah ću ih namestiti - reče.
I ode da namesti klizaljke.
- Niste nam odavno dolazili, gospodine – reče poslužitelj, pridržavajući mu nogu i nameštajući klizaljke. - Posle vas nije bilo više majstora među gospodom. - Je li dobro? - zapita, pritežući kaiš.
- Dobro, dobro, samo brže, molim te - odgovori Ljevin mukom zadržavajući osmejak sreće što mu se i nehotice pokaza na licu. »Jeste, mislio je on, eto to je život, eto to je sreća! Zajedno, reče ona, hajde da se klizamo zajedno. Kako bi bilo da joj sad kažem? Ali se baš zato i bojim da joj sad kažem, što sam sad srećan, srećan makar samo u nadi... A onda?... Ali moram! Moram, moram! Dalje od mene, slabosti!«
Ljevin ustade, skide zimski kaput, i rastrčavši se po hrapavome ledu oko kućice podignute na klizalištu, izlete na gladak led i poče se tako lako klizati kao da je samo svojom voljom ubrzavao i usporavao kretanje. On joj priđe plašljivo, ali ga njen osmejak umiri.
Ona mu pruži ruku, i pođoše zajedno, ubrzavajući što su brže jurili, ona mu je sve jače stezala ruku.
- S vama bih brže naučila; ne znam zašto, ali osećam poverenje prema vama - reče mu ona.
- I ja verujem u sebe kad se vi oslonite na mene - dodade on, ali se odmah uplaši onoga što je rekao i pocrvene. I zbilja, čim izgovori te reči, odjednom, kao kad sunce zađe za oblake, njeno lice izgubi svu svoju umiljatost, i Ljevin opazi onu poznatu mu živu promenu na njenu licu koja je pokazivala napregnutost misli: na njenu glatkom čelu pojavi se bora.
- Vi imate neku neprijatnost? Uostalom, ja nemam prava da pitam - brzo progovori on.
- Po čemu to mislite?... Ne, nije mi ništa neprijatno odgovori ona hladno, i odmah dodade: - Jeste li videli m-lle Linon?
Još nisam.
- Priđite joj, ona vas mnogo voli.
»Šta li je to? Uvredio sam je. Bože, pomozi mi!« - pomisli Ljevin i pojuri staroj Francuskinji sa sedim uvojcima, koja je sedela na klupi.
Smešeći se i pokazujući svoje veštačke zube, ona ga predusrete kao staroga prijatelja.
- Da, eto rastemo - reče ona pokazujući očima na Kiti, i - starimo. Tiny bear[12] već je veliki! - nastavi Francuskinja smejući se i podseti ga na njegovu šalu o trima gospođicama koje je on poređivao sa tri medveda iz jedne engleske basne. - Sećate li se, tako ste često govorili?
On se toga apsolutno nije sećao, a ona se deset godina smeje toj njegovoj šali koja joj je bila po volji.
- Nego, idite, idite, klizajte se. Je l’ te da se naša Kiti sad lepo kliza?
Kad je Ljevin ponovo prišao Kiti, lice njeno više nije bilo strogo, oči su gledale isto onako iskreno i ljupko; Ljevinu se činilo da u njenoj ljubaznosti ima izveštačene mirnoće. I bi mu teško. Pošto su porazgovarali o staroj guvernanti i njenim nastranim navikama, Kiti zapita kako on živi.
- Zar vam nije dosadno na selu?
- Nije, nije mi dosadno, jer sam uvek u poslu – reče on osećajući da ga ona potčinjava svome mirnom tonu, iz kojeg neće imati snage da se otrgne, kao što je bivalo s početka zime.
- Hoćete li dugo ostati? - upita ga Kiti.
- Ne znam - odgovori on, ne misleći o onom što govori. Pomisao na to, da će, ako se upusti u taj ton mirnog prijateljstva, opet otputovati ne učinivši ništa, dođe mu u glavu i on odluči da se bori.
- Kako da ne znate?
- Ne znam. To zavisi od vas - reče, i odmah se uplaši.
Da li Kiti nije čula njegove reči, ili nije htela da ih čuje, tek kao da se spotače, udari dvaput nogom o led, i brzo odjuri od njega. Otkliza se do m-lle Linon, reče joj nešto i uputi se kućici gde su dame skidale klizaljke.
»Bože, šta sam uradio! Gospode bože, pomozi mi, nauči me«, govorio je Ljevin moleći se Bogu i istovremeno osećajući potrebu silnog kretanja: razleteo se opisujući spoljašnje i unutrašnje krugove.
U taj mah jedan od mlađih ljudi, najbolji od novih klizača, s cigaretom u ustima i sa klizaljkama na nogama, iziđe iz kafane, zatrča se, polete s klizaljkama niz stepenice lupajući i odskačući. Slete dole, i ne promenivši čak ni slobodan položaj ruku poče se klizati po ledu.
- Ah, to je nešto novo! - reče Ljevin i odmah otrča gore da i on to proba.
- Pazite da se ne ugruvate, treba se navići! - doviknu mu Nikolaj Ščerbacki.
Ljevin se pope gore, zalete se koliko je mogao i polete dole rukama ravnotežu u tom za njega neobičnom kretanju. Na poslednjoj stepenici zape, ali, dodirnuvši samo malo rukom led, učini snažan pokret, povrati ravnotežu i smejući se otkliza se dalje.
»Divan čovek - pomisli u taj mah Kiti, izlazeći iz kućice s m-lle Linon i gledajući ga s osmejkom nežne milošte, kao dragoga brata. - Jesam li ja kriva, da li sam učinila nešto rđavo? Vele: koketerija. Ja znam da njega ne volim, ali mi je ipak prijatno s njim. On je tako krasan. Samo, zašto mi je ono kazao?...« mislila je.
Kad vide Kiti da odlazi, i njenu mater koja ju je čekala na stepenicama, Ljevin, sav rumen od brzog kretanja, zastade i zamisli se.
Skide klizaljke, i na izlasku iz bašte stiže majku i ćerku.
- Milo mi je što vas vidim - reče kneginja. - Mi primamo kao i uvek, četvrtkom.
- Dakle danas? Milo će nam biti da vas vidimo - reče kneginja hladno.
Ta hladnoća ožalosti Kiti, i ona pošto-poto htede da zagladi materinu hladnoću. Okrenu glavu i reče smešeći se:
- Doviđenja!
U taj mah Stepan Arkadijevič, sa nakrivljenim šeširom, vedra lica i pogleda, uđe u baštu kao veseli pobedilac. Ali kad priđe tašti, on joj, tužna lica, i kao krivac, odgovori na njeno pitanje kako je Doli sa zdravljem. Pošto porazgovara s taštom tiho i setno, isprsi se i uze Ljevina pod ruku.
- Hoćemo li? - upita. - Neprestano sam mislio o tebi i vrlo, vrlo mi je milo što si došao - reče, značajno mu gledajući u oči.
- Hajdemo, hajdemo - odgovori srećni Ljevin, jer je još čuo zvuk glasa koji mu je kazao »do viđenja«, i gledao osmejak kojim su bile propraćene te reči.
- Hoćemo li u »Ermitaž« ili kod »Engleske«[13]?
- Meni je svejedno.
- Onda hajdemo kod »Engleske«[14] - reče Stepan Arkadijevič, izabravši »Englesku«, zato što je tamo bio više dužan nego u »Ermitažu«, pa je smatrao da nije lepo da obilazi tu gostionicu. - Imaš li kola?
Divota, Jer ja sam svoja poslao kući.
Celoga puta prijatelji su ćutali. Ljevin je mislio: šta je značila ona promena na licu Kiti, i čas je uveravao sebe da ima nade, čas je očajavao uviđajući da je ludo nadati se; a međutim, osećao je da je sad sasvim drugi čovek, ni nalik na onog pre njenog osmeha i reči »do viđenja«.
Stepan Arkadijevič je uz put sastavljao meni za ručak.
- Ti, čini mi se, voliš turbot[15] - reče on Ljevinu kad stigoše. - Šta? - upita Ljevin. - Tirbo? Da, strašno volim tirbo.
10
Kad Ljevin sa Oblonskim uđe u gostionicu, nije mogao da ne primetiti na licu i u celoj pojavi Stepana Arkadijeviča naročiti izraz koji je ličio na neko uzdržano zadovoljstvo. Oblonski skide kaput, i sa šeširom na uho prođe u trpezariju i poče izdavati naredbe kelnerima Tatarima koji, obučeni u frakove, i sa ubrusima, obletahu oko njega. Pozdravljajući se desno i levo s poznanicima kojih je bilo i ovde, kao i svuda, i koji su ga radosno dočekivali, on priđe bifeu, pojede parče ribe, ispi rakiju, i reče nešto nabeljenoj Francuskinji koja je sedela za kasom sva u pantljikama, čipkama i kovrdžicama, čemu se čak i ta Francuskinja iskreno nasmejala. Ljevin samo zato ne uze čašicu rakije što ga je vređala ta žena koja mu se činila sva sazdana od lažne kose, poudre de riz i vinaigre de toilette[16]. On pohita da se odmakne od nje, kao od nečistog mesta. Duša mu je bila puna uspomena na Kiti, a u očima mu je sijao osmejak pobede i sreće.
- Ovamo, vaša svetlosti, izvolte, ovde vaša svetlost neće biti uznemiravana - govorio je, lepeći se za Oblonskog, stari, prosedi Tatarin, širokih kukova, iznad kojih se razdvajale pole fraka. - Izvolte, svetlosti - govorio je i Ljevinu, iz poštovanja prema Stepanu Arkadijeviču udvarajući se i njegovom gostu.
Prostrevši začas čist pokrivač po okruglom stolu, koji je već bio zastrt, i na kojem je stajao bronzani svećnjak, on primače somotske stolice, i sa ubrusom i jelovnikom u ruci stade pred Stepana Arkadijeviča, očekujući naredbe.
- Ako želite zasebnu sobu, vaša svetlosti, odmah će biti slobodna; tamo je sad knez Galicin s jednom gospođom. Dobili smo svežih ostriga.
- A! ostrige?
Stepan Arkadijevič se zamisli.
- Kako bi bilo, Ljevine, da promenimo plan - reče on metnuvši prst na jelovnik. Na licu mu se ogledala ozbiljna nedoumica.
- Jesu li dobre ostrige? Pazi dobro!
- Flensburške, vaša svetlosti, ostendskih nema.
Flensburške, flensburške, dobro, samo jesu li sveže?
- Juče smo ih dobili.
- Da li da počnemo od ostriga, i zatim da izmenimo i ceo plan? A?
- Meni je svejedno. Ja najviše volim čorbu sa kiselim kupusom i kašu od heljde, ali ovde toga nema.
- Želite li kašu a la russe?[17] - reče Tatarin, naginjući nad Ljevinom kao dadilja nad detetom.
- Bez šale, što god izabereš, biće dobro. Klizao sam se, pa sam gladan. I ne misli - dodade, spazivši da Oblonski nije zadovoljan - da neću ceniti tvoj izbor. Ja ću sa zadovostvom i dobro jesti.
- Pa dabogme! Može se reći šta se hoće, ali to je jedno od zadovoljstava u životu - reče Stepan Arkadijevič. - Dakle, daj nam ti, brate, ostrige, jedno dvadeset, ili biće malo, trideset komada; supu od zeleni...
- Printaniere - prihvati Tatarin. Ali Stepan Arkadijevič nije hteo da mu učini zadovoljstvo te da jela naziva francuskim imenom.
- Od zeleni, znaš? Zatim tirbo u gustom sosu, zatim... rostbif, ali pazi da bude dobar. Zatim donesi kopuna, ili tako nešto i kompota.
Setivši se da Stepan Arkadijevič ne naziva jela po francuskom jelovniku, Tatarin ne ponavljaše nazive za njim, ali učini i sebi zadovoljstvo da celu porudžbinu ponovi prema jelovniku: »sup prentanier, tirbo sos Bomarše, pular a l’ Estragon, masedoan de frui... i odmah, spustivši jednu ukoričenu kartu, on, kao na oprugama, dohvati drugu, u kojoj su bila pobrojana vina, i dade je Stepanu Arkadijeviču.
- A šta ćemo piti?
- Ja? Što god hoćeš, samo najpre malo... šampanjca - reče Ljevin.
- Šta? Zar odmah? Uostalom, možemo. Ti voliš onaj s belim pečatom?
- Kaše blan - prihvati Tatarin.
- Dakle, daj nam tu marku uz ostrige, a posle videćemo.
- Razumem. A kakvo stolno vino želite?
- Donesi nui, ili, bolje, klasiči šabli.
- Razumem. Želite li vašega sira?
- Jest, jest, parmezana. Možda ti voliš drugi koji?
- Ne, meni je svejedno - odgovori Ljevin, ne mogavši da zadrži osmeh.
I Tatarin s razapetim polama fraka otrča, i vrati se posle pet minuta s
činijom ostriga u sedefskim otvorenim školjkama i s bocom između prstiju.
Stepan Arkadijevič malo izgužva uštirkani ubrus, zadenu ga za prsnik, i namestivši ruke zgodno, lati se ostriga.
- A, dobre su - govorio je poduhvatajući viljuškom ljigave ostrige sa sedefskih školjki, gutajući jednu za drugom.
- Dobre su - ponovi, podižući vlažne i sjajne oči čas na Ljevina čas na Tatarina.
Ljevin je jeo i ostrige, mada mu je beli hleb sa sirom bolje prijao. Ali je sa uživanjem posmatrao Oblonskog. Čak i Tatarin, pošto je izvukao zapušač iz boce i nalio penušavo vino u tanke bokaste čaše, namesti svoju belu mašnu i posmatraše Stepana Arkadijeviča s očigledno zadovoljnim osmejkom.
- A ti baš ne mariš za ostrige? - reče Arkadijevič ispijajući čašu naiskap - ili si nešto brižan? A?
On je želeo da Ljevin bude veseo. Ali Ljevin ne samo da nije bio veseo nego se prosto osećao skučen. S onim što mu je ležalo na duši, njemu je bilo teško i nelagodno u gostionici sa zasebnim sobama gde se ručavalo sa ženama, usred trčkaranja i jurenja; bronza, ogledala, razno osvetljenje, Tatari - sve ga je to vređalo. Bojao se da ne uprlja ono što mu je ispunjavalo dušu.
- Ja? Jest, nešto sam zabrinut; ali i osim toga, sve ovo skučava me - reče on. - Ne možeš zamisliti kako se meni, koji živim na selu, sve to čini čudnovato, baš kao i onoga gospodina koga sam video kod tebe...
- Jest, video sam da su te nokti jadnog Grinjeviča jako zanimali - reče Stepan Arkadijevič smejući se.
- Ne mogu to da gledam - odgovori Ljevin. - molim te, na moje gledište, na gledište jednog seoskog stanovnika. Mi se na selu trudimo da nam ruke budu takve kako bismo njima što lakše mogli raditi; zato opsecamo nokte i ponekad zasukujemo rukave. A ovde, ljudi namerno puštaju nokte da im izrastu koliko god mogu, i, mesto dugmeta, pridenu na manšete čitave tanjiriće, te ne mogu rukama ništa da rade.
Stepan Arkadijevič se veselo osmejkivaše.
- E, to je dokaz da onome grub rad nije potreban. Kod radi um...
- Može biti, ipak, meni to izgleda čudnovato, kao što mi se čini čudno i ovo: mi, seoski stanovnici, žurimo da se što pre najedemo, pa da radimo, a ja i ti se staramo da se što duže ne najedemo, i zato jedemo ostrige. »
- Pa razume se - prihvati Stepan Arkadijevič. - U tome i jeste cilj obrazovanja: da čovek od svega ume sebi uživanje.
E, ako je to cilj, onda bih ja voleo da sam divljak.
- Ti si i tako divljak. Svi ste vi Ljevini divljaci.
Ljevin uzdahnu. Seti se svoga brata Nikolaja, i bi ga stid i dođe mu teško, pa se namršti; ali Oblonski poče govoriti o predmetu koji Ljevina odmah otrže od tih misli.
- A hoćeš li ići večeras kod naših, to jest, kod Ščerbackih? - reče, odmičući prazne, hrapave školjke, primičući sir i značajno sijajući očima.
- Jest, svakako ću otići - odgovori Ljevin - mada mi se učinilo da me je kneginja nerado pozvala.
- Bog s tobom! Koješta! To je njen način... E, donesi nam supu!... To je njen način, grande dame[18] - reče Stepan Arkadijevič. Doći ću i ja, ali prvo moram ipi na probu pevanja kod grofice Bonino. E, reci, zar nisi divljak? Čime da se objasni što si najedanput iščezao iz Moskve? Ščerbacki su me neprestano pitali o tebi, kao da ja moram znati stvar. A ja znam samo toliko da ti uvek radiš ono što niko ne radi.
- Da - reče Ljevin polako i uzbuđeno. - Imaš pravo – ja sam divljak. Samo, moje divljaštvo nije u tome što sam onda pobegao, već u tome što sam sad došao. Sad sam došao...
- O, kako si ti srećan čovek! - prihvati Stepan Arkadijevič, gledajući Ljevina u oči.
- Po čemu?
- Poznajem vatrene konje po nekim njihovim žigovima[19], a zaljubljene mladiće po očima - odeklamova Stepan Arkadijevič. - Sve je pred tobom.
- A zar je kod tebe iza tebe?
- Ako i nije baš iza, tek - pred tobom je budućnost, a kod mene je sadašnjost - i to baš preizdašna.
- Kako to?
- Pa, nije dobro. Uostalom, neću o sebi da govorim, a sve se i ne da objasniti - dodade Stepan Arkadijevič. - Dakle, zašto si došao u Moskvu?... Hej, diži ovo! - viknu on Tatarinu.
- Ti nagađaš? - odgovori Ljevin, ne skidajući sa Stepana Arkadijeviča očiju koje su iz dubine sijale.
- Nagađam, ali ne mogu ja početi da o tom govorim. Već po tome možeš videti da li je moje nagađanje tačno ili nije – reče Stepan Arkadijevič gledajući Ljevina s lakim osmehom.
Pa, šta veliš? - reče Ljevin dršćućim glasom i osećajući kako mu na licu igraju mišići.
- Kako ti na to gledaš?
Stepan Arkadijevič polako ispi čašu šablija, ne skidajući očiju s Ljevina.
- Ja?... - reče Stepan Arkadijevič - ništa na svetu ne bih želeo kao to, ništa! To je nešto najbolje što bi moglo biti.
- A da se ti ne varaš? Znaš li o čemu mi govorimo? - reče Ljevin i upre pogled u svoga sagovornika. - Misliš li da je to mogućno?
- Mislim da je mogućno. A zašto bi bilo nemogućno?
- Ah, ti zbilja misliš da je to mogućno? Reci, reci mi sve što misliš! A ako me... ako me odbiju?... I ja sam čak uveren...
- Zašto tako misliš? - reče Stepan Arkadijevič smešeći se kad ga vide onako uzbuđena.
- Tako mi se ponekad čini. A to će biti strašno i za mene i za nju.
- U svakom slučaju, za devojku tu nema šta da bude strašno. Svaka se devojka ponosi kad je prose.
- Jest, svaka devojka, ali ne ona.
Stepan Arkadijevič se osmehnu. Njemu je bilo poznato to Ljevinovo osećanje, znao je da Ljevin sve devojke na svetu deli u dve vrste: jedna vrsta - to su sve devojke i osim nje, i sve te devojke imaju ljudske slabosti, i sasvim su obične; druga vrsta - to je ona jedina, bez ikakvih slabosti i uzvišena iznad svega čovečanskog.
- Stani, uzmi sosa - reče, zadržavajući Ljevinov koja je gurala sos.
Ljevin poslušno izvadi sosa, ali ne dade Stepanu Arkadijeviču da jede.
- Stani, čekaj! - reče on. - Razumej da je to za mene pitanje života i smrti. Ja nikad ni s kim nisam govorio o tome. I ni s kim i ne bih mogao govoriti, osim s tobom. Da, ja i ti smo po svemu različiti: imamo različite ukuse, poglede, sve; ali ja znam da me ti voliš i razumeš, i zato te strašno volim. Za ime božje, budi sasvim iskren.
- Rekoh ti ono što ja mislim - reče Stepan Arkadijevič smeškajući se. - Ali, reći ću ti i više: moja žena, to je čudesna žena... - Stepan Arkadijevič uzdahnu kad se seti svojih odnosa prema ženi, i poćutavši malo, nastavi: Ona ima dar da sve predvidi. Ona skroz vidi čoveka. Ali i to nije sve - ona zna šta će se desiti, osobito u pitanjima braka. Ona je, na primer, prorekla da će se Šahovskaja udati za Brenteljna. Niko u to nije verovao, a to se dogodilo. I ona je na tvojoj strani.
To jest, kako?
- Tako što ne samo da te voli, nego tvrdi da će Kiti biti zacelo tvoja žena.
Kad Ljevin to ču, lice mu odjednom obasja osmejak, onaj osmejak koji graniči sa suzama ganutosti.
- To kaže! - uzviknu Ljevin. - Ja sam uvek govorio da je tvoja žena prosto divna. A sad dosta, dosta o tome - ustajući s mesta.
- Dobro, ali sedi.
Ljevin nije mogao da sedi. Svojim sigurnim korakom prođe dva puta po sobici, trepnu očima da sakrije suze, i tek onda ponovo sede za sto.
- Razumej me - poče on. - Ovo nije ljubav. Ja sam i ranije bivao zaljubljen, ali ovo je drugo. Ovo nije moje osećanje, već je neka spoljašnja sila zavladala mnome. Otputovao sam, jer sam došao do zaključka da se to ne može zbiti, razumeš li, takve sreće nema na zemlji; i borio sam se sa sobom, ali vidim da bez toga nema života. I treba odlučiti...
- Pa zašto si onda otputovao?
- Ah, stani! O, koliko misli! Koliko imam da te pitam! Slušaj. Ti ne možeš ni zamisliti koliko si mi učinio time što si mi to rekao. Toliko sam srećan, da sam postao i odvratan, i na sve drugo sam zaboravio. Danas sam doznao da je moj brat Nikolaj... znaš, on je ovde... i na njega sam zaboravio. Meni se čini da je i on srećan. Ovo je nalik na ludilo. Jedno je užasno... ti si oženjen, ti znaš to osećanje... užasno je to što mi stari, već sa prošlošću... ne ljubavi, već grehova... odjednom dolazimo u najbliži dodir sa čistim, nevinim stvorenjem; to je odvratno, i čovek mora osećati da nije toga dostojan.
- Ti bar nemaš mnogo grehova.
- Ah, ipak - reče Ljevin - ipak, »s gađenjem čitam knjigu svoga života,
dršćem i proklinjem, i gorko se jadam...«[20] Da!
- Šta ćeš, tako ti je to u svetu - reče Stepan Arkadijevič.
- Jedina mi je još uteha, kao što stoji u onoj molitvi koju sam vazda voleo: oprosti mi ne po zaslugama mojim, već po milosrđu svome. Tako samo može mi i ona oprostiti.
11
Ljevin ispi čašu i obojica ućutaše
Moram ti još jedno reći. Poznaješ li Vronskog? - upita Stepan Arkadijevič Ljevina.
- Ne, ne poznajem. Zašto pitaš?
- Donesi drugu - reče Stepan Arkadijevič Tatarinu, koji im je sipao vino u čaše i vrteo se oko njih baš onda kad je najmanje bio potreban.
- Zašto bi trebalo da poznajem Vronskog?
- Zato treba da poznaješ Vronskog, jer ti je to jedan od takmaca.
- Ko je to Vronski? - reče Ljevin, i njegovo dotle ushićeno lice, u kojem je maločas uživao Oblonski, postade najedanput pakosno i neprijatno.
- Vronski, to je jedan od sinova grofa Kirila Ivanoviča Vronskog, jedan od najboljih predstavnika zlatne mladeži petrogradske. Ja sam ga upoznao u Tveri, kad sam tamo bio sa službom, a on dolazio kao član regrutne komisije. Strašno je bogat, lep je, ima velika poznanstva, ađutant je u dvoru, i uz to je vrlo prijatan i dobar. Još više nego dobar. A otkad sam ga ovde izbliže upoznao, video sam da je obrazovan i veoma inteligentan: to je čovek koji će daleko otići.
Ljevin je ćutao i mrštio se.
- Ovamo je došao Vronski ubrzo posle tvoga odlaska, i, kako mi se čini, do ušiju se zaljubio u Kiti; a, ti ćeš razumeti, da njena mati...
- Izvini, ali ja ne razumem ništa - reče Ljevin, sve više natmuren. I seti se svog brata Nikolaja, i kako je on, Ljevin, gadan što ga je mogao zaboraviti.
- Stani malo, stani - reče Stepan Arkadijevič smeškajući se i dodirujući Ljevinovu ruku. Rekao sam ono što znam, a ponavljam ti: meni se čini da u tom delikatnom pitanju, koliko se može nagađati, preteže tvoja strana.
Ljevin se navali na stolicu; lice mu beše bledo.
- I ja bih ti savetovao da što pre svršavaš – nastavi Oblonski dolivajući mu u čašu.
- Nemoj, hvala! ne mogu više - reče Ljevin odmičući čašu. - Opiću se... A kako ti živiš? - nastavi, želeći očevidno da promeni razgovor.
- Samo još jednu reč: u svakom slučaju, savetujem ti da što pre svršiš s tim. Danas ti ne bih savetovao da govoriš s njom o tome - reče Stepan Arkadijevič. - Idi sutra ujutru, i, po starinski, zaprosi je, i neka ti je bog u pomoći.
- A šta bi s onim: govorio si da ćeš doći k meni u lov. Dođi na proleće - reče Ljevin.
Sad se od svega srca kajao što je počeo taj razgovor sa Stepanom Arkadijevičem. Njegovo osobito osećanje bilo je oskvrnjeno tim razgovorom o suparništvu nekakvog petrogradskog oficira, pretpostavkama i savetima Stepana Arkadijeviča.
Stepan Arkadijevič se osmehnu. On je znao šta se zbiva u Ljevinovoj duši.
- Doći ću ti jednom - reče. - Tako ti je to, brate, žene su stožer oko kojeg se sve okreće. Eto, kod mene je zlo, vrlo zlo. I sve zbog žena. Reci mi iskreno - nastavi on izvadivši cigaru i držeći jednom rukom čašu - posavetuj me.
- U čemu?
- Evo u čemu. Recimo, ti si oženjen, i voliš ženu, ali te je zanela druga žena...
- Oprosti, ja to apsolutno ne razumem, kao što... svejedno, kao što ne razumem kako bih ja sad, ovako sit, prošao pored pekara i ukrao kolač.
Oči Stepana Arkadijeviča sijale su više nego obično.
- Zašto ne? Kolač ponekad tako miriše da se čovek ne može uzdržati. Himmlisch ist’s, wenn ich bezwungen
Meine irdische Begier;
Aber doch, wenn’s nicht gelungen,
Hatt’ ich auch recht hubsch Plaisir![21]
Govoreći to, Stepan Arkadijevič lako se smeškao. I Ljevin nije mogao da
se ne osmehne.
- Šala na stranu - nastavi Oblonski. - Razumej, u pitanju je žena, milo, krotko stvorenje koje te voli, sirota, nema nigde nikog, i sve ti je žrtvovala. Sad kad je već učinjeno, razumećeš me, zar sad da je odgurnem? Recimo da se i rastanem s njom, da ne bih razorio svoj porodični život, ali zar da je ne požalim, ne obezbedim, ne zagladim ono što sam učinio.
E tu mene sad izvini. Ti znaš da ja sve žene delim u dve vrste... to jest, ne... bolje reći: ima žena, a ima... Ja još nisam video, niti ću videti posrnula stvorenja koja bi bila divna[22]; a ovakva, kao ova namazana Francuskinja na kasi, sa uvijenim kovrdžicama, ta je za mene grdoba, kao što su i sve te koje su posrnule.
- A reč iz Jevanđelja?
- Ah, ostavi se toga. Hristos nikada ne bi kazao te reči, da je znao koliko će ih zloupotrebljavati. Iz celog Jevanđelja upamtili su ljudi samo te reči. Uostalom, ja ne govorim ono što mislim, nego ono što osećam. Ja osećam odvratnost prema propalim ženama. Ti se bojiš pauka, a ja se bojim tih gadura. Sigurno je da nisi proučavao pauka i ne znaš njihov moral; tako i ja.
- Lako je tebi tako govoriti; to je kao onaj gospodin u Dikensovom romanu[23] koji levom rukom prebacuje preko desnog ramena sva zapletena pitanja. Ali odricanje činjenica nije odgovor. Šta da se radi, reci ti meni, šta da se radi? Žena stari, a ti si pun života. Nisi se još ni osvrnuo, a već osećaš da je ne možeš voleti, ma koliko da je poštuješ. I tu se odjednom poturi ljubav, i onda si propao, propao! - reče Stepan Arkadijevič s tugom i očajanjem.
Ljevin se osmehnu.
- Jest propao - nastavi Oblonski. - Ali šta da radim? - Ne kradi kolače.
Stepan Arkadijevič se nasmeja.
- O, moralisto! Ali, razumej, ima dve žene: jedna traži svoje pravo, a to pravo to je tvoja ljubav, koju joj ne možeš dati: a druga ti žrtvuje sve, a ništa ne traži. Šta da radiš? Na šta da se odlučiš? To je strašna drama.
- Ako hoćeš da ti iskreno kažem šta ja o tome mislim, reći ću ti da ne verujem da tu ima drame. A evo zašto. Po mome shvatanju, ljubav... upravo obe ljubavi, koje, sećaš se, Platon definiše[24] u svojoj Gozbi, obe te ljubavi služe kao probni kamen za ljude. Jedni razumeju samo jednu, a drugi samo drugu ljubav. I oni koji znaju samo za neplatonsku ljubav, uzalud pričaju o drami. Pri takvoj ljubavi ne može biti drame. »Hvala vam lepo na provodu, zbogom« eto ti cele drame. A pri platonskoj ljubavi, opet ne može biti drame, jer je pri takvoj ljubavi sve jasno i čisto, jer je...
U tom trenutku Ljevin se seti svojih grehova i unutarnje borbe koju je preživeo. I iznenada dodade:
Uostalom, možda i imaš pravo. Vrlo lako može biti... Ali ja ne znam, apsolutno ne znam.
Vidiš li - reče Stepan Arkadijevič - ti si vrlo sređen čovek. To je tvoja vrlina i tvoja mana. Tvoj je karakter sređen, i ti bi hteo da se i ceo život sastoji iz tako sređenih pojava, a to ne biva. Ti prezireš državnu službu, jer bi hteo da posao uvek odgovara cilju, a to ne biva. Ti bi tako isto hteo da čovek, radeći, uvek ima pred sobom cilj, da ljubav i porodični život budu jedno isto - a toga nema. Sva raznolikost, sva draž, sva lepota u ovom životu baš se i sastoji u odmeni svetlosti i senke.
Ljevin uzdahnu i ništa ne odgovori. On je mislio o svojim stvarima i nije ni slušao Oblonskog.
I najedanput obojica osetiše: iako su prijatelji, iako su zajedno ručali i pili vino koje je trebalo da ih još zbliži, ipak svaki od njih misli samo o sebi, i jednom nije stalo za drugog. Oblonski, koji je već toliko puta, posle ovakvih ručkova, osetio razdvojenost mesto zbliženja, znao je šta u takvim prilikama treba raditi.
- Da platim! - viknu i iziđe u susednu dvoranu, gde odmah nađe poznanika ađutanta i poče s njim da razgovara o nekoj glumici i njenom ljubavniku. I odmah, u tom razgovoru s ađutantom, Oblonski oseti da mu je lakše i da se odmara od razgovora s Ljevinom, koji ga je uvek navodio da se odveć napreže i umno i duševno.
Kad Tatarin dođe s računom od dvadeset i šest rubalja i nekoliko kopjejaka i s dodatkom za napojnicu, Ljevin, koji bi se inače, kao stanovnik sa sela, zgranuo kad bi video toliki račun, po kojem je trebalo da on plati četrnaest rubalja, sad se i ne osvrnu na to, već plati i ode kući da se presvuče, pa da ide Ščerbackima, gde će se rešiti njegova sudbina
12
Kneginjica Kiti Ščerbacka imala je osamnaest godina. Ovo je bila prva zima kad je počela da izlazi u društvo. Imala je više uspeha u velikom svetu nego obe njene starije sestre, i više nego što je očekivala kneginja. Ne samo da su mladići, koji igraju na moskovskim balovima, skoro svi bili zaljubljeni u Kiti, nego je već prve zime imala dve ozbiljne prilike da se uda: Ljevina i, odmah posle njegova odlaska, grofa Vronskog.
Ljevinov dolazak na početku zime, njegove česte posete i otvorena ljubav prema Kiti, bili su povod da se povede prvi ozbiljan razgovor između njenih roditelja o njenoj budućnosti, a u isto vreme bili i razlog da se knez i kneginja počnu prepirati. Knez je bio za Ljevina i govorio je da ništa bolje ne želi za Kiti. Kneginja pak, naviknuta, kao i sve žene, da okoliši, govorila je da je Kiti suviše mlada, da Ljevin ničim ne pokazuje da ima ozbiljne namere, da Kiti ne mari mnogo za njega, i vazdan drugo; a nije govorila ono što je glavno: da ona očekuje bolju priliku za kćer, da joj Ljevin nije simpatičan, i da ga ona ne razume. I kad Ljevin iznenada otputova, kneginja se obradova i likujući reče mužu: »Vidiš da sam imala pravo.« A kad se pojavi Vronski, ona se još više obradova, uverena u svoje mišljenje da Kiti treba da se uda ne samo dobro, nego sjajno.
Za mater, nije moglo biti nikakvog poređenja između Vronskog i Ljevina. Majci se nije sviđao kod Ljevina ni njegov čudnovat i odsečan način mišljenja; ni njegova nespretnost u društvu, osnovana, kako se njoj činilo, na oholosti; ni, kako je ona mislila, poludivljački život na selu gde se bavio stokom i seljacima; nije joj se sviđalo ni to što on, zaljubljen u njenu kćer i gost u kući mesec i po dana, kao da nešto očekuje i gleda iz prikrajka, baš kao da se boji da će za njih biti odveć velika čast ako devojku zaprosi; i što, najzad, ne razume da kad se stalno dolazi u kuću gde ima devojka na udaju, treba da se izjasni. I najedanput otputovao bez objašnjenja. »Dobro je što nimalo nije primamljiv, te se Kiti nije zaljubila u njega«, mislila je mati.
Vronski je potpuno odgovarao svima željama majke, bio je veoma bogat, inteligentan, čuven, na putu da načini sjajnu vojničku karijeru na dvoru,
čovek koji može da zanese. Ništa se bolje nije moglo poželeti.
Vronski se na balovima javno udvarao Kiti, igrao je s njom, dolazi u kuću, dakle nije moglo biti sumnje da ima ozbiljne namere. Pa ipak, pored svega toga, mati je cele te zime bila strašno uznemirena i uzbuđena.
Sama kneginja udala se pre trideset godina po tetkinu navodadžiluku. Mladoženja, o kome se sve unapred znalo, došao je, video je devojku, videli su i oni njega; tetka navodadžika doznala je i saopštila uzajamno načinjen utisak; utisak je bio dobar; zatim su je u određeni dan zaprosili od roditelja, koji su dali pristanak. Sve je išlo prosto i lako. Bar tako se činilo kneginji. Ali, sa svojim kćerima, osetila je ona kako to nije ni laka, ni prosta, ni obična stvar - udavati kćer. Koliko se samo nastrahovala, koliko joj je samo misli prošlo kroz glavu, šta je novca prtrošeno, koliko je puta dolazila u sukob s mužem - dok nije udala dve starije kćeri. Darju i Nataliju! Sad, kad je počela izvoditi u svet najmlađu, preživljavala je ista strahovanja i sumnje i još veće sukobe s mužem nego kad je izvodila starije kćeri. Stari knez, kao i svi očevi, bio je neobično osetljiv u pogledu časti i nevinosti kćeri; on je bio ludo ljubomoran prema kćerima, a prema Kiti, koja je bila njegova ljubimica, i na svakom koraku je pravio scene kneginji: zašto kompromituje kćer. Kneginja je na to od njega bila navikla još sa prvim ali sad je osećala da kneževa osetljivost ima više razloga.
Videla je da se u poslednje vreme mnogo šta promenilo u društvu, i da su materinske dužnosti postale još teže. Videla je da su vršnjakinje njene Kiti stvarale nekakva društva, išle na neke kurseve[25], slobodno se ponašale prema muškarcima, šetale same po ulicama, mnoge nisu htele da prave duboke poklone, i, što je glavno, sve su bile čvrsto uverene da je izbor muža njihova stvar, a ne stvar njihovih roditelja. »Sad se drukčije udaje, a ne kao pre«, mislile su i govorile sve te mlade devojke, pa čak i stari ljudi. Ali kako se to sad udaje, kneginja koga nije mogla da dozna. Francuski običaj - da roditelji rešavaju dečju sudbinu - bio je odbačen, osuđivan. Engleski običaj - da devojka bude potpuno slobodna - takođe nije bio usvojen, jer nije bio mogućan u ruskom društvu. Ruski običaj navodadžisanja smatrao se kao nešto užasno; to su ismevali svi, pa i sama kneginja. Ali kako se to treba udavati, i kako udavati kćeri, to niko nije znao. Svi s kojima je kneginja imala prilike da razgovara o tome, govorili su uvek isto: »Ta molim vas, u današnje vreme treba već jednom napustiti taj starovremski običaj. Ne udaju se i ne žene se roditelji, nego deca; zato treba ostaviti mladež neka radi kako zna.« Lako je tako govoriti onima koji nemaju kćeri! Međutim, kneginja je znala da joj se kćer pri tim upoznavanjima može zaljubiti, i to zaljubiti u onoga koji nije za nju, ili u onoga koji se ne misli njom oženiti. I ma koliko da su kneginji govorili kako u sadanje vreme mladež sama treba da rešava o svojoj sudbini, ona nije mogla u to da veruje, kao što ne bi mogla verovati, da bi za petogodišnju decu najbolja igračka bio napunjen pištolj. I zato se kneginja više brinula za Kiti nego što se brinula za starije kćeri.
Sada, bojala se da se Vronski ne zadrži samo na udvaranju njenoj kćeri. Videla je da joj je kćer već zaljubljena u čega, ali se tešila: on je pošten čovek, pa neće to učiniti. Ipak, znala je kako je pri današnjoj slobodi u ponašanju lako zavrteti mozak devojci, i kako muškarci na to površno gledaju. Prošle nedelje Kiti je ispričala materi šta je razgovarala s Vronskim za vreme mazurke. Taj je razgovor unekoliko umirio kneginju; ipak nije mogla biti potpuno mirna. Vronski je kazao Kiti: on i njegov brat tako su navikli da u svemu slušaju svoju majku, da nikad ne preduzimaju ništa važno dok se s njom ne posavetuju. »I sada očekujem, kao osobitu sreću, da mi dođe majka iz Petrograda«, rekao je Vronski.
Kiti ispriča to, ne pridavajući nikakav značaj tim rečima. Ali mati je to drukčije razumela. Ona je znala da staru očekuju svakog dana; znala je da će se stara obradovati sinovljevom izboru, i bilo joj je čudno što on, bojeći se da ne uvredi majku, ne prosi devojku; međutim, ona je toliko želela taj brak, i, više svega, da jedanput odahne od briga, da je verovala u sve. Iako je kneginji bilo teško gledati nesreću najstarije kćeri Doli, koja se spremala da ostavi muža, uzbuđenje zbog najmlađe kćeri, čija se sudbina sad rešavala, preovlađivalo je u njoj nad svim drugim osećanjima. Današnji dan, sa pojavom Ljevinovom, dodao je novu brigu: ona se bojala da Kiti, koja je, kao što joj se činilo, imala u jedan mah naklonost prema Ljevinu, da Kiti ne odbije Vronskog iz preterane savesnosti, i da, uopšte, Ljevinov dolazak ne zadrži i ne zaplete stvar koja je tako blizu svršetka.
- Je li odavno došao? - upita kneginja o Ljevinu kad stigoše kući.
- Danas, maman.[26]
- Hoću samo jedno da ti kažem... - poče kneginja, a po njenom ozbiljnom i živahnom licu Kiti se seti o čemu će govoriti.
- Mama - reče Kiti, porumenevši i okrećući materi - molim vas, molim vas, ne govorite ništa o tome, ja znam, ja znam sve.
Ona je želela isto što i mati, ali pobude iz kojih je mati to želela, vređale su je.
- Hoću samo da ti kažem da devojka, kad probudi nadu u jednom...
- Mama, draga, ako boga znate, ne govorite. Strah me je da o tome govorimo.
Neću, neću - reče mati spazivši joj suze u očima - jedno samo, dušo moja, ti si mi obećala da nećeš ništa kriti od mene. Je li da nećeš?
- Nikad, mama, i ništa - odgovori Kiti porumenevši i pogledavši majci pravo u lice. - Ali sad nemam šta da vam kažem. Ja... ja... i kad bih htela, ne znam šta da vam kažem, i kako... ne znam...
»Ne, ne, ko ima ovakve oči, taj ne može lagati«, pomisli mati i osmehnu se, gledajući kćer uzbuđenu i srećnu. Kneginja se osmejkivala videći kako se njoj, Kiti, sirotoj, činilo kao nešto veliko i značajno ono što joj se u taj mah zbivalo u duši.
13
Kiti je posle ručka i sve do početka večernjeg posela osećala nešto nalik na ono što oseća mladić pre boja. Srce joj je jako udaralo, i nije mogla ni na čem da zaustavi misli. Osećala je da je današnje poselo, na kojem će se njih dvojica prvi put videti, presudno za nju. I ona ih je neprestano zamišljala, čas svakog za se, čas obojicu zajedno. Kad je mislila na prošlost, ona se sa zadovoljstvom i s nežnošću zaustavljala na uspomenama o svojim odnosima prema Ljevinu. Uspomene iz detinjstva i uspomene na njegovo drugovanje s njenim pokojnim bratom pridavale su osobitu, poetičnu draž njenim odnosima njemu. Njegova ljubav prema njoj, u koju je ona potpuno verovala, laskala joj je i radovala je. I bilo joj je prijatno da se seća Ljevina. A u sećanja na Vronskog upletalo se nešto nelagodno, mada je on bio u velikoj meri svetski i sređen čovek; kao da je bilo nečeg lažnog, ne u njemu - on je bio veoma pristupačan i mio - već u njoj samoj; dok se sa Ljevinom osećala prosto, iskreno i otvoreno. Ali, čim bi pomislila na budućnost sa Vronskim, pred oči bi joj izlazila srećna i sjajna perspektiva; budućnost sa Ljevinom činila joj se maglovita.
Kad se pope gore da se obuče za poselo, i kad se pogleda u ogledalo, radosno opazi da je ovo jedan od onih dana koji su po nju vrlo dobri, da potpuno vlada svom svojom snagom, a to joj je bilo potrebno radi onog što joj je predstojalo; osećala je u sebi i spoljašnju mirnoću i slobodnu ljupkost u kretanju.
U sedam i po, tek što siđe u salon, lakej prijavi: »Konstantin Dmitrič Ljevin.« Kneginja je bila još u svojoj sobi, a knez još ne beše izišao. »Eto ti«, pomisli Kiti, i sva joj krv pojuri k srcu. Ona se prestraši kad u ogledalu spazi kako je bleda.
Pouzdano je znala da je on zato i došao ranije da bi je zastao samu, i da je zaprosi. I tek sad i prvi put, pokaza joj se cela stvar sa sasvim druge, nove strane. Tek sad razumede da se pitanje ne tiče same nje - s kim će ona biti srećna i koga ona voli - već da ovog trenutka mora uvrediti čoveka koga voli. I to uvrediti ga strašno... Zašto? Zato što je on, mili čovek, voli, što je aljubljen u nju. Ali, nema se kud, tako treba da bude, tako se mora.
»Bože moj, zar baš ja treba to da mu kažem? - pomisli ona. - Zar da mu kažem da ga ne volim? To bi bila laž. Šta da mu kažem? Da mu kažem da drugoga volim? Ne, to je nemogućno. Idem odavde, idem.«
Već je bila prišla vratima, kad ču njegove korake. »Ne! to nije lepo! Čega se bojim? Nisam ništa ružno učinila. Biće što će biti. Reći ću istinu. S njim neće biti teško. Evo ga!« - reče u sebi ugledavši njegovu snažnu i bojažljivu priliku, sa sjajnim, u nju uprtim očima.
Ona mu pogleda pravo u lice kao da ga moli da je poštedi, i pruži mu ruku.
- Čini mi se, došao sam u nevreme, suviše rano - reče on obazrevši se po praznom salonu. Kad vide da su mu se očekivanja ispunila, da mu eto ništa ne smeta da se izjasni, lice mu se namrači.
- O, ne - reče Kiti i sede kraj stola.
- A ja sam baš i želeo da vas zateknem samu – poče on, ne sedajući i ne gledajući u nju, da ne bi izgubio hrabrost.
- Mama će odmah doći. Ona se juče mnogo umorila. Juče...
Kiti je govorila ne znajući sama šta joj usne govore, i ne skidajući s njega molećiv i umiljat pogled.
On je pogleda; ona porumene i ućuta.
- Rekao sam vam da ne znam koliko ću u Moskvi ostati... da to od vas zavisi...
Ona je sve niže obarala glavu, ne znajući šta da odgovori na ono što ima da dođe.
- To zavisi od vas - ponovi on. - hteo sam da kažem... hteo sam da kažem... Došao sam zato da... budete moja žena! - reče, ne znajući šta govori; ali osećajući da je ono što je bilo najstrašnije već rekao, zastade i pogleda je.
Ona je duboko disala i nije ga gledala. Osećala je zanos. Duša joj je bila prepuna sreće. Nije se nadala da će njegova izjava ljubavi učiniti na nju takav utisak. Ali to je trajalo samo za trenutak. Ona se seti Vronskog. Podiže na Ljevina svoje sjajne, iskrene oči, i ugledavši njegovo očajno lice, brzo odgovori:
- To ne može biti... Oprostite mi.
Kako mu je pre jednog trenutka bila bliska, kako važna za njegov život! I kako mu je sad postala tuđa i daleka!
- Drukčije nije ni moglo biti - reče on, ne gledajući je. Pokloni joj se i htede otići.
14
Ali baš u taj mah uđe kneginja. Na licu joj se ocrta strah kad ih spazi same i uzrujane. Ljevin joj se pokloni i ne reče ništa. Kiti je sedela oborenih očiju i ćutala. »Hvala bogu, odbila ga je«, pomisli mati, i lice joj ozari običan kojim je dočekivala goste svakog četvrtka. Ona sede i poče raspitivati Ljevina o njegovu životu na selu. On još jedared sede, očekujući da dođu gosti, pa da se neopaženo udalji.
Posle pet minuta uđe drugarica Kiti, koja se prošle zime udala, grofica Nordston.
To je bila žena suva, žuta, crnih, sjajnih očiju, bolešljiva i nervozna. Ona je volela Kiti, i njena ljubav prema mladoj devojci, kao i uvek ljubav udatih žena prema devojkama, ispoljavala se u želji da Kiti uda prema svom idealu sreće; ona je želela da je uda za Vronskog. Ljevin, koga je početkom zime sretala kod njih, bio joj je uvek neprijatan. Njeno stalno i omiljeno zanimanje, kad bi se našla s kim, bilo je da mu se podsmeva.
- Volim kad on s visine svoje veličine gleda na mene, ili prekida svoj pametni razgovor sa mnom zato što sam glupa, ili se spusti do mene. Veoma volim tu reč: spusti se! Baš mi je milo što me ne voli – govorila je ona o njemu.
Imala je i pravo, jer je Ljevin zaista nije trpeo, i prezirao je zbog onog čime se ona ponosila i što je smatrala za svoju odliku - zbog nervoznosti, prefinjenog preziranja i ravnodušnosti prema svemu grubom i običnom.
Između grofice Nordston i Ljevina vladali su odnosi koji se često zapažaju u društvu, kad dvoje, ostajući prividno prijatelji, toliko preziru jedno drugo, da se ne mogu ozbiljno obraćati jedno drugom, niti jedno drugo mogu uvrediti.
Grofica Nordston odmah okupi Ljevina.
- Konstantine Dmitriču! Opet ste došli u naš razvratni Vavilon - reče pužajući mu majušnu žutu ruku i sećajući se njegovih reči koje je nekako u početku zime rekao da je Moskva Vavilon. - Šta velite, ili se Vavilon popravio, ili ste se vi pokvarili? - dodade ona podsmešljivo i pogleda u Kiti.
- Veoma mi laska, grofice, što tako pamtite moje reči – odgovori Ljevin, koji se već beše pribrao, pa odmah, kao što beše navikao, okrenu s groficom šaljivo-neprijateljski ton. - Mora da na vas jako utiču.
- Kako da ne! Ja ih beležim... Je li, Kiti, jesi li se opet klizala?...
I poče razgovarati s Kiti. Ma koliko da je Ljevinu bilo nezgodno da sad ode, ipak mu je to bilo lakše učiniti nego sedeti celo veče i gledati u Kiti, koja ga je pokatkad pogledala izbegavajući da im se pogledi susretnu. Htede da ustane, ali kneginja opazivši da on ćuti, zapita:
- Hoćete li dugo ostati u Moskvi? Vi, čini mi se, radite u zemstvu, pa ne možete na dugo.
- Ne kneginjo, više ne radim u zemstvu - reče on. - Došao sam na nekoliko dana.
»Šta li mu je? - pomisli grofica Nordston upirući pogled u njegovo strogo, ozbiljno lice - nešto neće da se upusti u svoja razlaganja. Ali ja ću ga naterati. Baš volim da ga pred Kiti načinim budalom, i načiniću ga.«
- Konstaktine Dmitriču - reče ona - objasnite mi, molim vas, šta to znači - jer vi sve to znate - na našem imanju u Kaluškoj guberniji seljaci i seljanke, svi odreda, propili su sve što su imali, i sad nam ništa ne plaćaju. Šta li će to da znači? Vi uvek toliko hvalite seljake.
U taj mah uđe u sobu još jedna gospođa, i Ljevin ustade.
- Oprostite, grofice, ali ja, bogami, ništa o tome ne znam i ništa vam ne mogu reći - reče i osvrte se na oficira koji uđe odmah za gospođom.
»To mora biti Vronski«, pomisli Ljevin, i da bi se uverio, pogleda u Kiti. Ona je već bila pogledala u Vronskog i okrenula se Ljevinu.
Već po samom pogledu njenih očiju, koje se namah zasvetleše, Ljevin razumede da ona voli toga čoveka, razumede to tako jasno kao da mu je ona izrekom kazala. Ali, kakav je to čovek?
Sad - da li je to bilo dobro ili ne - Ljevin nije mogao da ne ostane: mora doznati kakav je to čovek koga ona voli.
Ima ljudi koji kad sretnu svoga srećnog suparnika, gotovi su da odmah previde sve što je na njemu dobro, da vide u njemu samo rđave osobine; a ima ljudi koji, naprotiv, najviše žele da kod tog srećnog suparnika nađu one osobine kojima ih je on pobedio, i, s bolom u srcu, traže kod njega samo ono što je dobro. Ljevin je bio od tih ljudi. Uostalom, njemu nije ni bilo teško naći ono što je kod Vronskog bilo lepo i primamljivo. To mu odmah pade u oči.
Vronski je bio osrednjeg rasta, snažan čovek, crnomanjast, dobroćudnog, lepog, mirnog i odlučnog lica. Na njegovu licu i u celoj njegovoj pojavi, počevši od kratko ošišane crne kose i maločas izbrijane brade, pa do širokog, novog novcatog mundira, sve je bilo jednostavno i u isti mah elegantno. Sklonivši se malo, da bi mogla proći gospođa koja je ulazila, Vronski prvo priđe kneginji, pa ona Kiti.
U taj mah, kad je prilazio njoj, njegove lepe oči sinuše osobito nežno, i sa lakim, srećnim, i skromno-pobedničkim osmejkom (bar tako se činilo Ljevinu) on joj se pažljivo i s poštovanjem pokloni i pruži joj svoju ne veliku, ali široku ruku.
Pošto se pozdravio sa svima i progovorio po nekoliko reči, on sede, ne pogledavši nijedanput Ljevina koji nije skidao očiju s njega.
- Dopustite da vas upoznam - reče kneginja pokazujući na Ljevina: - Konstantin Dmitrič Ljevin. Grof Aleksije Kirilovič Vronski.
Vronski ustade, i prijateljski gledajući Ljevina stište mu ruku.
- Trebalo je, čini mi se, zimus, da vi i ja budemo na jednom ručku - reče on osmejkujući se svojim prirodnim, iskrenim osmejkom - ali vi ste iznenada otputovali na selo.
- Konstantin Dmitrič prezire i mrzi varoš i nas varošane - reče grofica Nordston.
- Mora biti da moje reči jako utiču na vas, kad ih tako pamtite - reče Ljevin, i setivši se da je to jednom već rekao, porumene.
Vronski pogleda u Ljevina i groficu Nordston, i osmehnu se.
- Živite li uvek na selu? - upita on. - Ja mislim da je zimi dosadno.
- Nije dosadno kad je čovek zaposlen, a i kad je čovek sam sa sobom, nije dosadno - odgovori oštro Ljevin.
- Ja volim selo - reče Vronski, čineći se kao da ne opaža ton kojim je govorio Ljevin, mada ga je opazio.
- Ali nadam se, grofe, da ne biste pristali da uvek živite u selu - reče grofica Nordston.
- Ne znam, nisam pokušavao da dugo ostanem. Ali jedanput sam osetio nešto čudnovato - nastavi on. - Nigde se nisam tako zaželeo sela, ruskog sela, s opancima i seljacima, kao u Nici gde sam sa majkom proveo jednu zimu. Nica je sama po sebi dosadna, kao što znate. A i Napulj i Sorento prijatni su samo za kratko vreme. I eto baš tamo se čovek živo seća Rusije, i to baš sela. Kao da su...
On je govorio obraćajući se čas Kiti, čas Ljevinu, gledajući čas nju, čas njega svojim mirnim, prijateljskim pogledom; govorio je, očevidno, ono što mu je padalo na pamet.
Opazivši da grofica Nordston hoće nešto da kaže, on zastade, iako ne beše dovršio pričanje, i poče pažljivo nju slušati.
Razgovor nije prestajao ni za trenutak, tako da stara kneginja, koja je imala u pripravnosti dve teške baterije ako bi razgovor prestao: klasično i realno obrazovanje, i opštu vojnu obavezu - nije nijedanput morala da ih krene, niti je grofica Nordston imala prilike da zadirkuje Ljevina.
Ljevin je hteo, ali nije mogao da se umeša u opšti razgovor; svakog trenutka je govorio sebi: »Sad treba otići«, pa ipak nije odlazio, očekujući nešto.
Razgovor pređe na stolove koji se okreću i na duhove, i grofica Nordston, koja je verovala u spiritizam, poče pričati o čudima što ih je videla.
- Ah, grofice, odvedite me tamo, molim vas, odvedite me. Nikad još nisam video ništa neobično, mada to svugde tražim – reče Vronski osmejkujući se.
- Dobro, iduće subote - odgovori grofica Nordston. - A verujete li vi, Konstantine Dmitriču? - upita ona Ljevina.
- Zašto me pitate? Znate šta ću vam reći.
- Ja želim da čujem vaše mišljenje.
- Moje mišljenje - odgovori Ljevin - da ti stolovi što se okreću dokazuju samo to da je takozvano obrazovano društvo isto što i seljaci. Oni veruju u čini, u uroke, u vradžbine, a mi...
- Šta, vi dakle ne verujete?
- Ne mogu da verujem, grofice.
- Ali ako sam ja sama videla?
- I seljanke vele da su videle vampira.
- Vi dakle mislite da ja govorim neistinu? - I ona se zasmeja, ali ne veselo.
- Ne, Maša, Konstantin Dmitrič samo veli da on ne može da veruje - reče Kiti crveneći zbog Ljevina; a Ljevin, razumevši to, i naljutivši se još više, htede da odgovori, ali Vronski sa svojim otvorenim, veselim osmejkom priteče u pomoć razgovoru koji je pretio da postane neprijatan.
- Zar vi baš nikako ne dopuštate da to može biti? - upita on. - Zašto? Dopuštamo da postoji elektricitet, iako još ne znamo o njemu mnogo; pa zašto onda ne bi moglo biti i jedne snage koja nam je nepoznata, i koja...
Kad je pronađen elektricitet - prekide ga brzo Ljevin - bila je pronađena samo pojava, a nije se znalo otkud ona dolazi i šta proizvodi, i prošli su vekovi pre nego ljudi pomislili da elektricitet primene. Spiritiste pak, naprotiv, počeli su tim da im stočići pišu i duhovi dolaze, pa su tek onda uzeli govoriti da je to neka nepoznata snaga.
Vronski je pažljivo slušao Ljevina, kao što je uvek i svakog slušao, očigledno interesujući se njegovim rečima.
- Jest, ali spiritiste vele: mi ne znamo kakva je to snaga, tek ona je tu, a evo pod kakvim se pogodbama javlja. Naučnici neka sad pronađu u čemu se ona sastoji. Doista, ja ne vidim zašto da ne bi mogla doći nova snaga, kada ona...
- Zato - upade opet Ljevin - što se kod elektriciteta, kad god protrljate smolu vunenom krpom, ukaže izvesna pojava; a ovde to ne biva uvek, dakle, to nije prirodna pojava.
Verovatno osećajući da razgovor postaje suviše ozbiljan da bi se mogao u salonu voditi, Vronski ne odgovori ništa, nego gledajući da predmet razgovora okrene na drugu stranu, veselo se osmehnu i okrete se gospođama.
- Hajdete da odmah probamo, grofice – reče on; ali Ljevin htede da dovrši svoju misao.
- Ja mislim - nastavi on - da je pokušaj spiritista svoja čuda objasne nekom novom snagom, veoma nepodesan. Oni otvoreno govore da je ta snaga duhovna, međutim hoće da je ogledaju na materijalan način.
Svi su očekivali da on jedanput već završi, i oseti.
- A ja mislim da ćete vi biti odličan medijum - grofica Nordston - u vama ima nešto zaneseno.
Ljevin zinu da nešto kaže, ali porumene i ne reče ništa.
- Hajdete, kneginjice, da odmah pokušamo sa stolovima, molim vas - reče Vronski. - Dopuštate li, kneginjo?
I Vronski ustade tražeći očima stočić.
Kiti se diže da donese stočić, i prolazeći pored Ljevina, susrete se sa njegovim pogledom. Žalila ga je od sveg srca, utoliko više što ga je žalila zbog nesreće kojoj je ona sama bila uzrok. »Ako možete da mi oprostite, oprostite mi - govorio je njen pogled - ja sam tako srećna.«
«Mrzim sve, i vas, i sebe«, odgovori njegov pogled i on se maši šešira. Ali mu ne beše suđeno da ode. Tek što htedoše da zasednu oko stočića, a Ljevin da ode, uđe stari knez, i pozdravivši se s gospođama, okrete se Ljevinu.
A! - poče radosno. - Kad si došao? Nisam ni znao da si tu.
Milo mi je što vas vidim.
Stari knez je govorio Ljevinu čas vi čas ti. On ga zagrli, i razgovarajući s njim nije ni opazio Vronskog koji beše ustao i mirno očekivao da se knez okrene k njemu.
Kiti je osećala da Ljevinu teško pada očeva ljubaznost posle svega onog što je bilo. Videla je takođe kako otac najzad hladno odgovori na pozdrav Vronskog, i kako Vronski s ljubaznom nedoumicom pogleda u njenog oca, pokušavajući da razume, i ne razumevajući kako i zašto može neko ne biti prema njemu prijateljski raspoložen, i ona porumene.
- Kneže, otpustite nam Konstantina Dmitriča - hoćemo da načinimo ogled.
- Kakav ogled? Da okrećete stolove? E, oprostite, gospođe i gospodo, ali ja mislim da je prijatnije igrati prstena – reče stari knez gledajući Vronskog i nagađajući da je on to zapodenuo. - U prstenu bar ima smisla.
Vronski začuđeno pogleda kneza svojim odlučnim pogledom, i osmehnuvši se poče razgovarati s groficom Nordston o velikom balu koji će biti iduće nedelje.
- Nadam se da ćete i vi doći? - okrete se on Kiti.
Čim stari knez ostavi Ljevina, ovaj neopaženo ode; poslednji utisak koji je poneo s toga posela bilo je nasmejano, srećno lice Kiti koja je odgovarala Vronskom kad ju je pitao da li će doći na bal.
15
Kad se poselo svršilo, Kiti ispriča majci svoj razgovor s Ljevinom; bez obzira na sažaljenje koje je osećala prema Ljevinu, nju je radovala pomisao da su je prosili. Ona nije sumnjala da je postupila kao što treba. Ali, u postelji, dugo nije mogla da zaspi. Jedan joj utisak nikako nije davao mira. To bilo Ljevinovo lice sa sumorno tužnim, ali dobrim očima koje su gledale ispod natmurenih obrva, kad je stojao i slušao njenog oca, a pogledao u nju i u Vronskog. I tako joj ga bi žao da joj se zavrteše suze u očima. Ali odmah zamisli - s kim ga je zamenila. Živo se seti muškog, odlučnog lica, plemenite mirnoće i dobrote koja se u svemu i prema svakom ogledala; seti se ljubavi onog koga je i sama volela, i opet joj bi lako na srcu, i leže na uzglavlje sa srećnim osmejkom. »Žao mi je, žao, ali šta da radim? Ja nisam kriva«, govorila je u sebi; a unutarnji glas joj je govorio nešto drugo. Da li se kajala što je zanela Ljevina, ili što ga je odbila nije znala. Tek, sreća joj beše pomućena sumnjom. »Bože pomozi, bože pomozi!« govorila je u sebi dok nije zaspala.
U isto vreme, dole, u kneževu kabinetu, odigravao se jedan prizor koji se često ponavljao među roditeljima zbog ljubimice kćeri.
- Šta je? Evo šta je! - vikao je knez razmahujući rukama i odmah zatim pritežući oko sebe halat postavljen veveričjom kožom. - Vi nemate ponosa, dostojanstva, vi sramotite i upropašćujete kćer tom podlom, ludačkom udadbom.
- Ali, za ime boga, kneže, šta sam učinila? - govorila je kneginja, gotova da zaplače.
Srećna i zadovoljna posle razgovora s kćeri, ona je, po običaju, otišla knezu da mu poželi laku noć; i premda nije mislila da mu govori o Ljevinu kao prosiocu i o tome kako ga je Kiti odbila, ipak nagovesti mužu kako joj se čini da je stvar s Vronskim svršena i da će se rešiti čim mu dođe mati. I eto tu, kad ona to reče, knez odjedared planu i poče vikati neuljudne reči.
- Šta ste učinili? Evo šta: prvo, domamljujete u kuću mladoženju, i cela će Moskva o tome govoriti, i to s razlogom. Kad već pravite posela, onda pozovite sve, a ne samo izabrane mladoženje. Pozovite sve te fićfiriće (tako je knez zvao moskovske mladiće), najmite čoveka koji će im svirati u klavir i neka igraju, a ne ovako kao sad - skupljate mladoženje i sastavljate parove. Meni je odvratno, odvratno mi je da gledam to. I uspeli ste, zavrteli ste mozak devojčici. Ljevin je hiljadu puta bolji čovek. A ovo je petrogradski kicoš, njih pravi mašina, svi su na jedan kalup, i svi su mizerije. A makar bio i princ od carske krvi, moja kći ne treba da se nameće.
- Ali šta sam ja učinila?
- To... - viknu ljutito knez.
- Znam, kad bih tebe slušala - prekide ga kneginja - nikad ne bismo udali kćer. Ako je tako, onda treba otići u selo, na imanje.
- Pa bolje bi i bilo.
- Ali stani. Zar ga ja dovodim? Ja to baš ne činim. Nego mladić, i to vrlo dobar mladić, zaljubio se, a i ona, čini mi se...
- Aha, eto, čini mi se! A ako se ona zaista zaljubi u njega, a on, međutim, isto toliko misli da se ženi koliko i ja?... O ne mogu to da gledam očima!... »Ah, spiritizam! ah Nica!« ah na balu«... - I knez, uobražavajući da predstavlja ženu, klanjaše se kod svake reči. - A ako Kaćenjku učinimo nesrećnom, ako zaista uvrti sebi u glavu...
- Ali zašto tako misliš?
- Ne mislim, već znam, za takve stvari imamo mi bolje oči od žena. Ja vidim čoveka koji ima ozbiljne namere, to je Ljevin; a vidim i propalicu kao što je ovaj vetrogonja koji hteo samo da se provede.
- E, kad ti nešto uvrtiš u glavu...
- Dobro, setićeš se mojih reči, ali će biti dockan kao i za Dašenjku.
- Dobro, dobro, nećemo više o tome govoriti - prekide ga kneginja setivši se nesrećne Doli.
- Lepo, zbogom!
I prekrstivši jedno drugo i poljubivši se, ali osećajući da su ostali svako pri svom mišljenju, raziđoše se muž i žena.
Kneginja je doista mislila i tvrdo bila uverena da je današnje poselo rešilo sudbinu Kitinu, i da se ne može sumnjati u namere Vronskog; ali je muževljeve reči zbuniše. I kad se vratila u svoju sobu, ona, isto onako kao i Kiti, plašeći se neizvesne budućnosti, nekoliko puta ponovi u sebi: pomozi, bože pomozi, bože pomozi!«
Nastavci : Romani u nastavcima
.jpg)
