Mark Twen, Doživljaji Toma Sojera XXVI, XXVII, XXVIII

 

Dvadeset i šesto poglavlje

Sutradan oko podneva dečaci se opet nađoše kraj osušenoga stabla: bili su došli po oruđe. Tom je jedva čekao da krenu do uklete kuće, a i s Huckom je u priličnoj meri bilo tako, no on ipak najednom reče:

 »Gle ‘vamo, Tome, je l’ ti znaš koji je danas dan?« 

Tom u mislima preleti dane u nedelji, a onda brzo podiže oči iz kojih je izbijala isprepadanost: 

»Ojoj! Nisam se toga ni setio, Huck!«

 »Pa ni ja, al’ mi je najednom došlo u pamet da je danas petak.« 

»Prokletstvo, Huck, nikad ne možeš biti dovoljno oprezan. 

Verovatno bismo se gadno usosili da se ovakvog posla prihvatimo u petak.« »Verovatno! Radije reci da bi se sigurno usos’li! Može biti da ima i neki’ sretni’ dana, al’ petak ti sigurno nije takav.«

 »Pa to već i vrapci znaju! Nisi ti to prvi otkrio, Huck.«

 »Pa, nisam ni reko da jesam. A i nije samo petak u pitanju. Noćas sam sanja’ gnusno loš san – sanja’ san štakore.« 

»Nisi valjda! To znači sigurnu nevolju. Jesu li se tukli međusobno?«

 »Nisu.« 

»E, Huck, to je dobro.Kad se ne tuku, to samo znači da se sprema neka nevolja. Moramo jedino dobro gledati oko sebe i paziti da ne upadnemo u nju. Danas ćemo to ostaviti na miru i igrati se. Jesi li čuo za Robina Hooda, Huck?« 

»Ne. Ko ti je taj Robin Hood?« 

»Pa, on ti je jedan od najvećih ljudi što su ikad živeli u Engleskoj – i najbolji.Pljačkaš.« 

»Prvorazredna stvar, i ja bi to volio bit’. A koga je robija?«

»Samo šerife i biskupe i bogataše i kraljeve i njima slične. Ali siromahe nikad nije gnjavio. Njih je voleo. S njima je uvek sve delio najpoštenije što može biti.«

 »E, pa, mora da je bio duša od čoveka.« 

»Nego šta, Huck. Ma, bio ti je on najplemenitiji čovek što ga se ikad moglo naći. 

Danas više nema takvih, mogu ti reći. Mogao je izmlatiti bilo koga u Engleskoj, i to s jednom rukom vezanom na leđima, a iz tisovog luka mogao je svaki put pogoditi novčić od deset centi, i to na daljinu od milju i po.« 

»A šta ti to dođe tisov luk?«

»Ne znam. Nekakav luk, jasno. A ako ne bi novčić pogodio u sredinu, spustio bi luk i rasplakao se – i počeo psovati. Igraćemo se Robina Hooda – to ti je prava zabava.Objasniću ti.«

»Važi.«

I tako su se celo poslepodne igrali Robina Hooda, tu i tamo bacajući čeznutljive poglede prema ukletoj kući i izmenjujući napomene o sutrašnjim izgledima i mogućnostima što ih onde očekuju. Kada je sunce stalo tonuti prema zapadu, kroz duge se senke drveća zaputiše kući te ih doskora šuma na Cardiff Hillu sakri od svačijeg pogleda.

      U subotu, malo nakon podneva, dečaci se opet nađoše kod suhoga stabla. U hladu popušiše po jednu i malo probrbljaše, a potom mrvicu pročeprkaše po poslednjoj jami, bez velike nade, već naprosto zato što je Tom rekao kako su u mnogo slučajeva ljudi digli ruke od blaga, a samo im je još šest palaca trebalo do njega, pa je onda tuda prošao neko drugi i iskopao ga jedan jedini put zabivši lopatu u zemlju. Ovom prilikom, međutim, nije bilo tako pa dečaci podigoše oruđe na rame i odoše odande s osećajem da nisu tek okusili sreću, nego su udovoljili svim zahtevima što ih pred čoveka postavlja potraga za skrivenim blagom

     Kada stigoše do uklete kuće, u mrtvoj se tišini što je onde vladala pod žarkim suncem, krilo nešto tako sablasno i sumorno, a u vezi se s osamljenošću i pustoši toga mesta osećalo nešto tako teskobno da se u prvi tren nisu usuđivali prići. Onda se prikradoše vratima i dršćući proviriše u kuću. Unutra ugledaše prostoriju zaraslu u korov, bez poda i sa zidovima s kojih beše otpala žbuka, a u njoj stari kamin, prozori bez stakala i ruševno stepenište. Napuštena je paučina u krpama visila na sve strane. Malo potom i uđoše, tiho, dok im je bilo ubrzano tuklo, govor se bio spustio do šapta, uši naćulile da uhvate ma i najmanji šum, a mišići napeli, spremni na brzi uzmak.

     Domalo se naviknuše pa im se strah ublaži i krenuše u pomno i radoznalo razgledanje celoga mesta, zapravo se diveći, a isto tako i čudeći vlastitoj smelosti. Zatim smisliše da bi mogli pogledati šta ima na spratu. To je doduše značilo da će sami sebi odseći odstupnicu, no njih se dvojica stadoše uzajamno izazivati pa je to moglo, dakako, dovesti samo do jednoga – obojica baciše oruđe u ugao i krenuše na sprat. I gore naiđoše na iste znakove oronulosti kao i dole. U jednom je uglu stajao ormar koji je slutio na tajanstvenost, ali je ta slutnja bila lažna – ormar je bio prazan. Sada su se već bili potpuno pribrali i ohrabrili pa su se upravo spremili da pođu dole i prihvate se posla kadli…

»Pst!« reče Tom.

»Šta biva?« šapnu Huck probledevši od straha.

»Pst!… Slušaj! Čuješ ih?«

»Čujem!… Ojooooj! Kidajmo odavde!«

»Miruj! Ne miči se! Idu ravno prema vratima.«

Dečaci se ispruže na pod prislonivši svaki oko na rupu nastalu od čvora u dasci pa ostadoše tako ležati u smrtnome strahu.

»Stali su… Ne… dolaze… Evo ih. Da nisi više ni pisnuo, Huck. Nebesa, da bar nisam ni nosa pomolio ovamo!«

Uđoše dvojica muškaraca. Dečaci rekoše u sebi: »To je onaj stari i gluhonemi Španac koji se u zadnje vreme u jedan ili dva navrata motao po mestu, a drugog još nikad nisam video.«

»Drugi« je bio odrpan, zapušten stvor na čijem licu nije bilo ama baš ničeg prijaznog. Španac se bio zaogrnuo serapom,  nosio je čupave bele zaliske, dugačka mu je bela kosa visila ispod sombrera, a na nosu je imao zelene naočale. Dok su ulazili, onaj je »drugi« tihim glasom nešto govorio, a kada sedoše na pod, licem okrenuti prema vratima, a leđima prema zidu, on nastavi ono što je ranije bio započeo. Što je duže govorio, ponašanje mu je bivalo manje oprezno, a reči razgovetnije:

»Ne«, reče, »razmislio sam o tome i stvar mi se ne sviđa. Opasno je.«

»Opasno!« progunđa »gluhonemi« Španac na silno iznenađenje dvojice dečaka.

»Baš si mekušac!«

Od ovoga glasa dečaci ostadoše bez daha i uhvati ih drhtavica. Bio je to glas Crvenokošca Joea! Neko je vreme vladala tišina. Onda Joe reče:

»Šta je moglo biti opasnije od onog posla tamo gore pa se ništa nije dogodilo.«

»To je nešto drugo. Visoko gore uz reku, a u blizini nijedne kuće. Uostalom, ko će i znati da smo nešto pokušavali sve dok u tome ne uspemo?«

»Pa, što je opasnije nego po danu dolaziti ovamo? Bićemo sumnjivi svakome ko nas vidi.«

»Znam ja to. Ali posle one ludorije nije bilo zgodnijeg mesta. Najradije bih da odemo iz ove straćare. Hteo sam da to napravimo već juče, samo uz ona dva mala prokletnika i njihovu igru na brdu odakle su nas mogli jasno videti, ko bi se mogao maknuti odavde?«

Na ove reči »dva mala prokletnika« ponovno uhvati drhtavica te pomisliše kako su se na svu sreću bili setili da je petak i zaključili da će pričekati naredni dan. U srcu požališe što nisu pričekali i celu godinu!

Ona dva čoveka izvadiše pak nešto hrane i prihvatiše se jela. Crvenokožac Joe najpre je dugo i zamišljeno ćutao, a onda reče:

»Slušaj me sad, momče – ti pođi uzvodno, onamo odakle si i došao. Čekaj dok ti se nekako ne javim. Ja ću se još jednom odvažiti na to da odem do mesta i malo vidim šta se zbiva. ‘Opasni’ posao ćemo obaviti tek kad ja malo pronjuškam okolo i zaključim da je trenutak povoljan. A onda u Teksas! Zajedno ćemo dati nogama maha!«

Ovo zadovolji obojicu. Ubrzo i jedan i drugi stadoše zevati pa Crvenokožac Joe reče:

»Umirem od pospanosti! Na tebi je red da čuvaš stražu.« Sklupča se među korovom i uskoro zahrka. Njegov ga drug jedanput-dvaput prodrma pa hrkanje prestade. Domalo i stražar zakunja: glava mu je sve niže padala pa tako obojica zahrkaše.

Dečaci duboko i zahvalno odahnuše. Tom prošapta:

»Ovo nam je prilika – dođi!«

Huck reče:

»Ne smemn –umreću ako se neki od nji’ dvoj’ce probudi.«

Tom ga je požurivao, a Huck se opirao. Na keraju Tom polagano i tiho ustade pa krenu sam. No, već pri prvom koraku što ga je napravio, trošni pod tako grozno zaškripa da on klonu, jedva živ od straha. Na ponovni pokušaj nije ni pomišljao.

Dečaci su mirno ležali brojeći beskrajne trenutke, sve dok im se ne učini da je vreme stalo, a i sama beskonačnost ostarila: bili su presretni primetivši da barem sunce zalazi.

Jedan od one dvojice prestade hrkati. Crvenokožac Joe sede i ogleda se pa se zlobno podsmehnu svojem drugu kojem je glava padala na kolena, udari ga nogom i reče:

»Ej! Krasno ti to stražariš! Ipak, svejedno, ništa se nije dogodilo.«

»Ojoj! Zaspao sam?«

»Malčice jesi. Skoro nam je i vreme da krenemo, ortače. Što ćemo s onom sitnicom od plena što nam je još ostala?«

»Ne znam – da to ostavimo ovde kao što smo uvek i radili? Nema to smisla nositi odavde pre nego krenemo prema jugu. Šest stotina i pedeset u srebru treba bome i nositi.«

»Pa… dobro… ništa se neće desiti ako još jednom i dođemo ovamo.«

»Ne, ali bih rekao da je bolje dolaziti ovamo noću kako smo to ranije radili.«

»Da, ali gledaj: može proći dosta vremena pre nego se meni pruži prava prilika za taj posao. Svašta se može desiti, a ovde nije na dovoljno sigurnom mestu. Najbolje da ga zakopamo kako se to već i radi – i to duboko.«

»Dobar predlog«, reče njegov drug, pređe preko sobe, kleknu, podiže jedan kamen sa stražnje strane ognjišta pa izvadi vrećicu koja veselo zazveketa. Izvadi iz nje dvadeset-trideset dolara za sebe i isto toliko za Crvenokošca Joea pa dodade vrećicu polutanu koji je već klečao u jednom uglu kopajući zemlju velikim lovačkim nožem. Dečaci u času zaboraviše na sav strah i na sve jade. Pohlepnim su pogledom pratili svaki pokret. Kakve li sreće! Na ovako sjajnu priliku ni u snu nisu pomišljali! Šest stotina dolara dovoljno je novaca da se od toga obogati pola tuceta dečaka! Njihova se potraga za blagom odvija u najsretnijim mogućim okolnostima – bez one mučne neizvesnosti o tome gde treba kopati! Svaki su čas laktom gurkali jedan drugoga – a to je gurkanje bilo rečito i lako se razumevalo jer mu je značenje naprosto bilo: ‘A, je l’ ti sad drago što smo ovde?’

Joeov nož udari o nešto tvrdo.

»Hej!« reče on.

»Šta je sad?« reče njegov drug.

»Napola trula daska… ne, nekakav sanduk, izgleda. Daj, prihvati pa da vidimo šta će on ovde. Ne treba, probio sam rupu.«

Gurnu ruku unutra, a onda je izvuče…

»Čoveče, pa to su pare!«

Njih dvojica pregledaše šaku kovanica. Bile su zlatne. I dečaci iznad njih bijahu jednako uzbuđeni kao i oni, a i jednako tako ushićeni.

Joeov drug reče:

»Brzo ćemo to srediti. Tamo u uglu meñđu korovom, s druge strane ognjišta, ima jedan stari zahrđali pijuk – maločas sam ga video.«

On potrča onamo pa donese trnokop i lopatu koje su dečaci bili onde ostavili. Crvenokožac Joe uze trnokop, ispitivački ga pogleda, odmahnu glavom, promrmlja nešto sebi u bradu, a onda zamahnu. Brzo iskopaše sanduk. Nije bio naročito velik, ali je bio okovan gvožđem, a mora da je bio veoma jak pre no što su ga načele duge godine. Zamuknuvši od blaženstva, dva su čoveka neko vreme promatrala blago.

»Ortače, ovde ima na hiljade dolara«, reče Crvenokožac Joe.

»Uvek se pričalo da se Murrelova banda motala ovuda jednog leta«, primeti neznanac.

»Znam«, reče Crvenokožac Joe, »a po ovome bih rekao da je tako i bilo.«

»Sad se nećeš morati gnjaviti s onim drugim poslom.«

Polutan se namršti pa reče:

»Ne razumeš ti mene. Ili bar ne razumeš šta je tu na stvari. Nije meni u tome važna pljačka, nego osveta!« I zlokobno mu svetlo bllesnu u očima. »U tome ću trebati tvoju pomoć A kad to bude gotovo, onda u Teksas. Idi sad kući, svojoj Nance i deci, i ostani tamo dok ti se ne javim.«

»Pa, ako ti tako kažeš. A što ćemo s ovim – da ga opet zakopamo?«

»Da. (Neizmerna ushićenost na spratu iznad njih.) Ne! Tako mi velikog poglavice, ne! (Na spratu iznad njih gorka ojađenost.) Skoro sam zaboravio. Na ovom pijuku ima vlažne zemlje! (Dečaci na čas premreše od užasa.) Što pijuk i lopata uopšte ovde rade? Otkud sveža zemlja na njima? ko ih je doneo ovamo i gde je taj neko nestao? Jesi li nekoga čuo? Nekoga video? Ma, da! Da ove pare opet zakopamo pa da drugi dođu i nađu raskopano prizemlje? Nikako, nipošto. Odnećemo ga u moje skrovište.«

»Pa jasno! Trebao sam se i sâm toga setiti! Misliš na broj jedan?«

»Ne… broj dva… ispod krsta. Ono drugo mesto nije dobro, previše je izloženo.«

»Dobro. Već se skoro dovoljno smračilo pa možemo krenuti.«

Crvenokožac se Joe uspravi i pođe od prozora do prozora oprezno izvirujući. Malo potom reče:

»ko je mogao ovamo doneti taj pijuk i lopatu? Misliš da ima nekoga gore?«

Dečaci ostadoše bez daha. Crvenokožac Joe položi ruku na nož, na tren neodlučno zastade, a onda krenu prema stepenicama. Dečacima pade na pamet ormar, ali ih snaga beše ostavila. Koraci su škripali uza stepenice, a nepodnošljivost strašnoga položaja probudi u dečacima pokolebanu odlučnost pa su već hteli jurnuti prema ormaru, kadli se začu prasak trule slomljene daske i Crvenokožac se Joe nađe na zemlji usred ostataka srušenog stepeništa. On psujući ustade, a drug mu reče:

»Čemu sve to? Ako nekog i ima i ako se nalazi onde gore, neka gore i ostane – šta nas briga? Ako baš i želi skočiti ovamo dole i upasti u nevolje, ko mu brani? Za petnaest minuta će se spustiti mrak pa neka ide za nama ako baš hoće. Nemam ništa protiv. Kako ja mislim, ko god da je dovukao ovamo taj pijuk i lopatu, već nas je opazio i pomislio da smo duhovi, đavoli ili nešto slično. Kladim se da se od straha još nije zaustavio.«

      Joe je još neko vreme gunđao, a onda se složi s prijateljem da ostatak danjega svetla treba iskoristiti i sve pripremiti za polazak. Brzo nakon toga njih se dvojica išuljaše iz kuće u sumrak koji se sve jače spuštao i sa svojim se dragocenim sandukom uputiše prema reci. Tom i Huck ustadoše, s osećajem slabosti, ali i silnoga olakšanja, pa se kroz pukotine između brvana na zidovima zagledaše za njima. Da ih slede? Ni u ludilu. Bili su zadovoljni što su se domogli prizemlja ne slomivši pri tome vrat i što su mogli preko brda krenuti natrag u mesto. Nisu mnogo razgovarali. Iz dubine su duše proklinjali sami sebe – proklinjali zlu sreću koja ih je navela da ponesu sa sobom u kuću lopatu i trnokop. Da toga nije bilo, Crvenokožac Joe nikada ne bi ništa posumnjao. Sakrio bi srebro pored zlata i ostavio sve onde dok on ne izvrši onu »osvetu«, a onda bi na svoj veliki jad otkrio da je novca nekim čudom nestalo. Gorke li, gorke sudbine što su poneli oruđe sa sobom!

     Odluče da će budno motriti na Španca kada opet dođe u mesto da izvidi priliku za onu svoju osvetničku rabotu i slediti ga do »broja dva«, ma gde to bilo. Onda Tomu na pamet doñđe jeziva pomisao:

»Osveta? A što, Huck, ako misli na nas?«

»Joj, ne!« reče Huck gotovo se onesvestivši.

Podrobno to pretresoše pa su na ulasku u mesto bili skloni uverenju da je verovatno mislio na nekoga drugog – odnosno da je u najmanju ruku mislio samo na Toma jer je samo Tom i svedočio protiv njega. Slaba je, vrlo slaba uteha Tomu bila što je u opasnosti ostao sam! U društvu bi mu, mislio je, bilo daleko lakše.

Dvadeset i sedmo poglavlje

 Dvadeset i sedmo poglavlje

Pustolovina koju je doživio u toku dana, cele je noći u snovima silno uznemiravala Toma. Četiri je puta već bio položio ruke na ono pregolemo blago i četiri mu se puta pod prstima sve rasplinulo u ništavilo kada ga je san izdao, a java ga suočila s krutom stvarnošću i vlastitim jadom. Dok je tako rano ujutro ležao prisećajući se pojedinosti svoje velike pustolovine, shvati da mu se one čine čudno nejasne i daleke – kao da su se zbile u nekom drugom svetu ili u davno minulom vremenu. Tada mu pade na um kako mora da je cela ta velika pustolovina bila tek san! U prilog je toj njegovoj pomisli govorio vrlo čvrst dokaz – naime, količina novca što ga beše video, bila je prevelika da bi bila stvarna. Do tada nikada nije na hrpi video više od pedeset dolara pa je, kao i svi dečaci njegove dobi i životnih prilika, svaki spomen na »stotine« i »hiljade« shvaćtao kao kićeni govorni ukras te mislio da takve svote uistinu ne postoje na ovom svetu. Ni na trenutak nije pretpostavljao da se tako golema svota kao što je stotinu dolara u gotovu novcu može naći u ma čijem vlasništvu. Da je ko pobliže zagledao njegove pojmove o skrivenom blagu, otkrio bi kako to blago sačinjavaju pregršt stvarnih kovanica od deset centi i celi vagan sjajnih, neuhvatljivih dolara.

No, zgode doživljene u toku ove pustolovine pod pritiskom su se stalnog razmišljanja o njima ocrtavale sve oštrije i jasnije tako da Tom doskora stade naginjati uverenju kako, na kraju krajeva, sve skupa možda i nije bilo tek san. Tu je neizvesnost trebalo odagnati. Na brzinu će pojesti nešto za doručak, a onda potražiti Hucka.

Huck je sedeo na rubu teglenice, ravnodušno brčkajući nogama po vodi i doimajući se veoma turobno. Tom odluči kako će Hucka pustiti da sam načne razgovor o blagu. Ako to ne učini, time će se dokazati da je cela pustolovina zapravo bila samo san.

»Zdravo, Huck!«

»Zdravo i tebi!«

Ćutanje, no samo na čas.

»Tome, da smo onaj prokleti pijuk i lopatu pust’li kod onog suvog drveta, sad bi pare bile naše! Ma, je l’ to nije grozno?«

»Znači, nije san, nije! Nekako mi je i krivo da nije. Džavo me odneo ako nije tako,Huck.«

»Šta nije san?«

»Ma, ono jučer. Napola sam poverovao da jeste.«

»San! Da se one stepen’ce nisu survale, vidio bi ti svoj san! Ja sam dosta celu noć sanjao, i to sve neke snove u kojim me progonio onaj Španac s povezom na oku, džavo ga odneo!«

»Ma, ne! Ako ga odnese, nikad ga više nećemo naći! Ni ući novcu u trag!«

»Tome, nikad mi njega nećemo nać’! Čoveku se samo jednon može posrećit’ da se dočepa take ‘rpe para, a nama je ta sreća pobegla. A i jako bi mi gadno bilo da ga moran opet videt’.«

»Pa, i meni, ali bih ga ipak rado video i sedio do onog broja dva.«

»Do broja dva, da, ta ti piva. Razmišljao sam o tom, ali se ničem nemogu dosetit’. Šta tebi izgleda da bi to moglo bit’?«

»Ne znam. Tako tajanstveno zvuči. Čuj, Huck, možda je to broj neke kuće!«

»Sjajno!… Ne, Tome, neće to bit’. A ako i jest, onda to neće bit’ u ovoj selendri. Ovde nema brojeva.«

»Pa, bome je tako. Čekaj čas da razmislim. Evo – to je sigurno broj sobe – znaš, kao u svratištu!«

»A, to će bit’ to! Samo su dva svratišta. Brzo se to more otkrit’.«

»Huck, ostani ovde dok se ne vratim.«

I Tom brzo otrča. Na javnim mu je mestima bilo draže da ne bude u Huckovu društvu. Nije ga bilo natrag pola sata. Otkrio je da se u sobi broj dva u boljem od dva svratišta već odavno nastanio neki mladi advokat i da još uvek onde stanuje. U manje otmenoj gostionici u vezi je sa sobom broj dva postojala neka tajna.

Gostioničarov mu sinčić reče kako je ta soba celo vreme zaključana, a da on nikada nije nikoga video da ulazi onamo ili odande izlazi, osim noću: ne zna koji je tome razlog, malo ga mori radoznalost, ali ne previše, a najviše čemu se mogao domisliti u vezi s tom tajnom bilo je da se zabavlja predodžbom o tome kako je soba broj dva »ukleta«, pa je čak prethodne noći primetio u njoj i svetlo.

»Toliko sam uspeo saznati, Huck. Izgleda mi da je to baš onaj broj dva koji tražimo.«

»I ja bi to reko, Tome. Šta ćeš sad?«

»Čekaj da razmislim.«

Tom je dugo razmišljao, a onda reče:

»Ovako ćemo. Stražnja vrata sobe broj dva, to su ti ona vrata koja vode u uski prolaz između krčme i ostataka srušenog starog dućana. Ti se sada domogni svih ključeva koji ti dođu pod ruku, a ja ću maznuti sve tetine, pa ćemo, čim dođe prva noć bez mesečine, otići onamo i iskušati ih. I ne zaboravi pripaziti na Crvenokošca Joea jer znaš da će, sam je to rekao, navratiti u mesto i možda uvrebati priliku za osvetu. Ako ga vidiš, samo pođi za njim pa ako ne ode do sobe broj dva, onda to nije pravo mesto.«

»Bogo, ne bi’ ja njega sam sledio!«

»Pa to će ti sigurno biti noću. Možda te čak neće ni videti, a da te i vidi, možda neće ništa posumnjati.«

»Pa, ako bude dosti veliki mrak, reka’ bi da ću poć za njin. Ne znam – ne znam. Probaću.«

»Tako da znaš, Huck, ja bih ga po mraku sledio. Možda neće imati prilike za osvetu pa će odmah otići po novac.«

»Imaš pravo, Tome, imaš pravo. Poć’ ću za njim,‘oću!«

»Tako se govori! Drži se toga, Huck, a bome ću i ja!

Dvadeset i osmo poglavlje

Te se noći Tom i Huck spremiše za novu pustolovinu. Sve do iza devet sati motali su se u blizini svratišta, jedan izdaleka motreći na prolaz, a drugi na ulaz u svratište. Niko nije ušao u prolaz niti izašao iz njega, niko nalik na Španca nije prošao kroz ulaz svratišta. Činilo se da će noć biti obasjana mesečinom pa Tom ode kući dogovorivši se s Huckom da, zađe li mesec dovoljno za oblake, dođe po njega i »zamijauče«, a Tom će se tada iskrasti i poći s njime da iskuša ključeve. No, noć je i dalje bila vedra pa Huck oko dvanaest sati napusti stražu i povuče se na počinak u neku praznu bačvu u kojoj se ranije držao šećer.

U utorak je dečake pratila jednako zla sreća. Isto tako i u sredu. No, u četvrtak se učini da stvari kreću na bolje. Tom se u pravi čas iskrade iz kuće noseći tetkinu staru limenu svetiljku i veliki peškir kojim će je zakloniti. Svetiljku sakri u Huckovu bačvu za šećer i njihovo stražarenje otpoče.

Sat vremena pre ponoći zatvori se gostionica i svetla se u njoj (jedina u okolici) pogasiše.

Nikakvaog Španca nisu videli. Niko nije ulazio u prolaz ni izlazio iz njega. Sve im je išlo na ruku. Posvuda vladaše mrkli mrak, a gluhu tišinu prekidao tek povremeni mrmor daleke grmljavine. Tom poñđe po svetiljku, zapali je u bačvi, čvrsto je omota peškirok pa se dvojica pustolova kroz tamu odšuljaše prema svratištu. Huck ostade na straži, a Tom oprezno krenu niz prolaz. Nastade razdoblje teskobna iščekivanja koje je poput kakve planine nalegalo Hucku na dušu. Poželi čak ugledati i bljesak svetiljke – zbog toga bi se doduše prepao, ali bi barem znao da je Tom još živ. Činilo mu se da su već prošli i sati od Tomova odlaska. Sigurno će biti da se onesvestio, a možda je čak i mrtav: možda mu srce nije izdržalo sve to uzbuđenje i stravu. U svojem se nemiru Huck sve više primicao prolazu, strahujući od svakojakih grozota i svaki čas očekujući da se dogodi neka užasna nesreća od koje će mu se preseći dah. I nije bilo baš mnogo toga što bi se moglo preseći jer je ionako jedva uspevao tu i tamo usrknuti ponešto vazduha, a sudeći po načinu kako je tuklo, i srce mu se spremalo uskoro smalaksati. Odjednom ugleda bljesak svetla i Tom kao vihor prohuja pored njega:

»Beži!« reče. »Beži koliko te noge nose!«

Hucku nije trebalo dvaput reći – dosta je bilo i jednom: pre no što je drugi put čuo upozorenje, već je bio postigao brzinu od trideset-četrdeset milja na sat. Dečaci se ni na čas nisu zaustavljali, sve dok ne stigoše do šupe kraj napuštene klaonice na drugom kraju sela. Tek što se skloniše u njezin zaklon, izbi oluja i spusti se pljusak. Čim mu se vratio dah, Tom reče:

»Huck, bilo je grozno! Probao sam dva ključa što sam tiše mogao, ali se od toga čulo tako glasno škljocanje da sam od straha jedva dolazio do daha. A nijedan se nije hteo ni okrenuti u bravi. I onda, ma nisam ni primetio šta radim, nego sam uhvatio za kvaku i vrata su se otvorila! Uopšte nisu bila zaključana! Uleteo sam unutra, maknuo peškir i… tako mi duše moje!

»Šta, Tome, što si video?«

»Huck, skoro sam stao na ruku Crvenokošcu Joeu!«

»Nisi valjda!«

»Jesam! Ležao je na podu i spavao kao zaklan, s onim povezom preko oka, a ruke je bio raširio u stranu.«

»Bože! I šta s’ onda? Je l’ se probudio?«

»Ne, ni maknuo se nije. Bio je pijan, izgleda mi. A ja sam zgrabio peškir i zbrisao!«

»Bome se ja peškira ne bi setio!«

»Pa, ja sam se toga morao setiti. Tetka bi mi uši izvukla da ga izgubim.«

»Čuj, Tome, a je l’ si video onaj sanduk?«

»Huck, nije mi uopšte bilo do razgledavanja. Nisam video sanduk. Nisam video krst. Nisam video ništa osim boce i limenog lončića na podu kraj Crvenokošca Joea. Da, vidieo sam u sobi i dve bačve i još gomilu boca. Sad shvaćaš što je zapravo s tom ‘ukletom’ sobom?«

»Šta?«

»Ma, od viskija je ukleta! Možda u svim trezvenjačkim krčmama postoji po jedna takva ukleta soba, a, Huck?«

»Pa, reka’ bi da može bit i jes’ tako. Ko bi to mislio? Nego, čuj, Tome, ako se Crvenokožac Joe napije, sad bi baš bilo pravo vreme da uzmemo onaj sanduk.«

»Kako da ne! Izvoli, idi po njega!«

Huck se strese. »Pa, ne… izgleda mi da baš i ne bi’.«

»I meni tako izgleda, Huck. Samo jedna boca kraj Crvenokošca Joea nije dosta. Da ih ima tri, tek bi onda bio dosta pijan pa bih i ja uzeo sanduk.«

Zastadoše pa su dugo ćutke razmišljali, a potom Tom reče:

»Pazi ovamo, Huck, bolje da više ništa ne pokušavamo sve dok ne budemo sigurni da Crvenokošca Joea nema u sobi. Ovo je da umreš od straha. Nego, ako budemo svaku noć stražarili, sasvim sigurno ćemo ga pre ili kasnije videti kad bude izlazio, a onda ćemo brzom brzinom maznuti sanduk.«

»Pa, važi što se mene tiče. Ja ću stražarit’ cielu noć, i to svake noći, samo ako ti ‘oćeš obavit’ onaj drugi deo posla.«

»Može. Ti onda samo protrči kroz Hooperovu ulicu do prvog ugla i zamijauči, a ako ja budem spavao, baci mi kamenčić u prozor da me probudiš.«

»Važi. Dogovorito!«

»Čuj, Huck, oluja je prestala pa ja idem kući. Za sat-dva će i svanuti. Ti se vrati i stražari do jutra, može?«

»Rekao sam ti da ‘oću, Tome, pa onda i ‘oću. Neću se maknut’ od te krčme, makar i celu godinu! Po danu ću spavat’, a noću stražarit’.«

»Izvrsno. A gde ćeš spavati?«

»Na senu kod Bena Rogersa. On mi je dopustio, a pustiće me i čiča Jake, onaj crnjo što pripada njegovom tati. Ja čiči Jakeu uvek donesem vode kad god mu treba, a on mi, svaki put kad ga pitam, da nešto za jest’ ako mu štogod ostane. To ti je strašno dobar crnjo, Tome. Mene voli jer se nikad ne držin ka’ da nešto više vredim neg’ on. Nekad čak i sednemo zajedno pa i jedem s njim. Al’ nemoj to dalje govorit’. Kad si grozno gladan, moraš radit’ i neke stvari koje inače ne bi radio.«

»Znači, ako te po danu ne budem trebao, pustiću te da spavaš. Neću te gnjaviti. A ti, čim noću vidiš da se nešto dešava, odmah skoči do mene i zamijauči.«

Dvadeset i deveto  poglavlje

Kritički esej o neurotičnim elementima u Kafkinoj književnosti

 

       Godine 1917. Kafka je saznao za svoje tuberkulozno stanje, koje se pojavilo u jednoj noći uz obilno krvarenje. Kada se to dogodilo ne samo da ga je uplašilo, već ga je i oslobodilo hronične nesanice. Iako je ovaj aspekt olakšanja na prvi pogled iznenađujući, postaje razumljiv kada uzmemo u obzir da je bio itekako svestan dubokog efekta koje je to imalo na njegovu budućnost: nateralo ga je da raskine zaruke s Felice Bauer i odustane od svih bračnih planova, iako su možda bili probni. Ideja o braku, međutim, značila je više od odluke o njegovoj budućnosti sa drugim ljudskim bićem u Kafkinom životu – to je, doslovno govoreći, bio jedini način života koji je veličao. Biti oženjen, imati porodicu, biti u stanju da se suoči sa životnim begom od usamljenosti i pripadnošću — to su bile ambicije koje nikada nije imao snage da ostvari.

Poniženje koje je Kafka pretrpeo od strane svog oca je tema za sebe, ali se mora spomenuti jer se njegova bolest ili njegovo razumevanje ne može videti odvojeno od nje. Ovde je dovoljno reći da se osećao poniženim, ne samo očevom bezosećajnošću i brutalnošću ( Pismo njegovom ocu ), već i samim postojanjem. Za Kafku, on je pripadao onim zdravim, velikim, životno-potvrđujućim likovima čija je sama praktičnost u njemu ulivala i zavist i strah. Ovaj otac nikada ne može da pogreši. Što se njegove bolesti tiče, to je značilo da se Kafka složio sa stavom svog oca da, kao jedini muški potomak porodice, ima dužnost da ima sina. Ironično je da je Kafka imao sina sa Gretom Bloh, Felisinom prijateljicom, ali to je bilo vanbračno i, osim toga, on nikada nije saznao za njega.

Ipak, Maks Brod je 1917. rekao da je Kafka svoju bolest predstavio kao psihološku, kao neku vrstu "spasitelja života iz braka". Citira se da je i sam Kafka rekao Brodu: "Moja glava je u dosluhu sa plućima iza leđa." Drugačije rečeno, da napiše sve fantastične stvari koje je napisao, Kafka nije mogao sebi dozvoliti da svoje korene zarije u praktičnu sferu svog oca, ako je, zaista, to uopšte mogao. Ipak, poistovetio se sa težnjama svog oca. Iz ovog sukoba morala je nastati kriza: ono što nije mogao da reši u svom umu rešilo je, na neki način, njegovo telo. U pismu napisanom 1922. on sebe naziva "jadnim malim čovekom opsjednutim svim vrstama zlih duhova".

 

Kafkina tuberkuloza je napredovala. Sve više vremena provodio je uzimajući lekove za odmor, tada jedinu terapiju. "Ja sam mentalno bolestan, moje stanje pluća je samo poplava nad obalama mentalne bolesti", napisao je svojoj drugoj verenici, Mileni Jesenskoj. Ova bolest se sastojala od neraskidive disonance, duboko ukorenjene opozicije u njemu. Imao je dva glavna protivnika, jednog u zbiru karakteristika kojima se divio kod svog oca, ali koje je u isto vreme mrzeo; drugi u svojoj žudnji da piše o onome što je sam doživljavao sa takvim intenzitetom - njegovom nedostatku zaštite, njegovom mučnom skepticizmu, njegovom povlačenju i otuđenju. Njegov beskompromisni pokušaj da prikaže svet gotovo isključivo u smislu ove dileme nazvan je njegovom neurozom. Ipak, trebali bismo barem biti svesni činjenice da je i sam to nazvao prvim korakom ka uvidu, u smislu da i mentalna bolest može biti suštinski prozor kroz koji se vidi istina. U tom svetlu trebamo tumačiti da on nije pronašao način da živi vlastitim snagama "osim ako mi tuberkuloza nije jedna od prednosti".

Pravi užas njegove bolesti, kako je on to video, nije bila njegova fizička patnja. Njegov otac je mislio da je to infekcija, a Brod je verovao da je to rezultat njegove krhke konstitucije i nezadovoljavajućeg advokatskog rada. Kafka je video izvan ovih, u najboljem slučaju površnih objašnjenja, kao izraz svoje metafizičke ranjivosti. Gledano na ovaj način, postaje jasno šta ga je sprečilo da postane žrtva nihilizma. Kako je sam rekao: "Sve ove navodne bolesti, ma koliko bile tužne, su činjenice vere, očajnički pokušaji čoveka da se usidri u nekom zaštitnom tlu. Tako psihoanaliza (s kojom je on bio upoznat) ne nalazi nikakvu drugu osnovu religije već ono što leži na dnu bolesti pojedinca."

U Procesu se mogu pronaći i njegovi paradoksi, oni se mogu posmatrati kao odraz K.-ovih nerešivih problema. U vezi sa onim što smo ovde rekli, zanimljivo je primetiti da je učinjeno nekoliko pokušaja da se priča K. pročita kao priča medicinskog pacijenta. Sam naslov na nemačkom, Der Prozess, definitivno znači i medicinski proces. Takođe, moguće je čitati čitave odlomke bez ikakvih promena ako zamenimo lekara za advokata, bolest za krivicu, medicinski pregled za ispitivanje, medicinsku sestru za poslužitelja, pacijenta za optuženog, a lek za oslobađajuću presudu. Uopšte ne bismo ugrozili smisao priče; sve što bi ostalo kao parabolično je takođe prisutno u originalnoj verziji. Zasigurno argument da Kafka nije bio svestan svog narušenog zdravlja kada je pisao roman nije dobar protuargument jer je, prvo, njegova duboka duhovna dilema postojala je mnogo pre njenog fizičkog ispoljavanja (odnosno, tuberkuloza prema njegovoj vlastitom prikazu); i drugo, zato što bi mu njegova preosetljivost sigurno omogućila da piše iz ugla posmatrača.

Sve ovo ne bi trebalo da pokaže da je Kafka jednostavno izjednačio veru i zdravlje ili odsustvo vere i bolesti. Svakako, međutim, postoji veza između njegove beskompromisne potrage za potpunom istinom i njegove ranjivosti, njegovog neograničenog samoizlaganja životnim poteškoćama. Mora biti potrebna nadljudska snaga da se neprestano otima svaki komadić čvrstog tla ispod svojih nogu u gotovo manijakalnom nastojanju da posumnja u vlastiti položaj. Kafka je bio notorno nesposoban da živi od mnogih malih belih laži koje prosečna osoba usvaja kao način preživljavanja, i istovremeno se čudio i zavideo onima koji su to mogli. Kako je napisala Milena Jesenska, „On je bez i najmanjeg azila... To što je napisano o Kafkinoj abnormalnosti je njegova velika zasluga. Pre verujem da je celi svet bolestan i da je on jedini zdrav, jedini koji razume, oseća se ispravno, jedino čisto ljudsko biće. Znam da se ne bori protiv života kao takvog, samo protiv ovakvog života." Priznanje zaljubljene žene?

Krajnje je pitanje nije li upravo ta fiksacija na čistoću i savršenstvo njegova duhovna bolest, njegova neuroza, njegov greh. Svako Kafkino vlakno bi poželelo da uzvikne sa Brauningovim Andreom del Sartom: "Ah, ali čovekov domet bi trebalo da prevaziđe njegov domet, ili čemu služi raj?" Njegova sudbina je bila da su doseg i hvatanje, u njegovom svetu, bili osuđeni da ostanu sinonimi jednostavno zato što nije bilo mogućnosti neba.

Hronične neuroze Franca Kafke, Vladeta Jerotić

 

Kafkini crteži 

Vladeta Jerotić

Strah i nemoć postojanja – I 

 Smiluj se na mene, grešan sam

 do u najskriveniji kutak svoga

 bića. A imao sam dara, sklonosti

 koje nisu bile sasvim za preziranje, 

male dobre sposobnosti, rasipao 

sam ih, nerazborito stvorenje 

kakvo sam bio, sad se bližim kraju, 

upravo u vreme kada bi se 

spolja sve moglo okrenuti na dobro 

po mene. Ne guraj me među izgubljene. 

 Iz Kafkinog Dnevnika, 20. jula 1916.

Kafkini crteži 

      Malo je pisaca koji su kao Franc Kafka ostavili za sobom tako dubok trag i tako se snažno utisnuli u psihu čoveka dvadesetog veka i u isto vreme nosili u sebi ne samo obilje protivrečnosti, što je uvek tipično za značajne stvaraoce, već i obilje bolesti, što takođe može biti tipično za izuzetne ljude, ali nije uvek. 

      Kada psihijatar počne da proučava biografiju ovog neobičnog pisca i njegova dela: pripovetke, romane, aforizme i dnevnike i kada je on u prvi mah toliko zapljusnut podacima, primedbama, saopštenjima, koji upravo kipte od nerazmrsive mešavine neobičnog, skoro genijalnog, abnormalnog, još u granicama normalnog, pa sve do nesumnjivo bolesnog, onda se psihijatar najpre oseća pobuđenim da strese sa sebe ono profesionalno i naučeno, kako bi mogao da priđe ovom mučeniku (nije slučajno da ga je neki slikar tražio kao model za sliku sv. Sebastijana) najpre kao čoveku, zatim kao nesumnjivo vrlo značajnom piscu i naročito kao sabratu. Ovo izlaganje treba da bude posvećeno fenomenu straha kao jednoj od osnovnih karika u Kafkinoj ličnosti, onako kako smo ga mogli sagledati, pre svega kroz njegov dnevnik, zatim pisma, aforizme, pripovetke i romane.

      Ima neurotičnog i neneurotičnog straha. Nije neurotično, na primer, biti u strahu, brizi i proživljavati krivicu, jer bez ovih egzistencijalija, kako ih je nazvao Hajdeger, nema za čoveka napretka, individuacije, stvaralaštva i slobode. Neurotično je i bolesno, međutim, kada čovek odbaci stvarnu krivicu, pa se zadovolji samo doživljavanjem osećanja krivice, kada odbaci egzistencijalnu brigu, pa počne da brine o komforu i karijeri, kada nema snage da se sukobi sa strahom, pa počne da se boji svakog šušnja u travi i svakog podozrivog pogleda svoga bližnjeg. Žao nam je svakog čoveka koji je na ovaj način neurotičan, ali kada je na ovakav ili sličan način neurotičan Franc Kafka i kada još uz to ovako neurotičan ostane do smrti, koju je sebi sam prizvao i svoj grob unapred ocrtao, onda osećanje žaljenja u nama, prerasta u bol. 

Kafkini crteži 

     Postavljamo sebi najpre pitanje da li ćemo uspeti da objasnimo zašto je Kafka prototip stvaraoca – neurotičara našeg veka. Možda odgovor nije težak, jer od dveju komponenti koje tek zajedno čine Kafkinu ličnost, a to su natprosečan književni talenat i neuroza, ovu drugu komponentu čini nam se da prilično poznajemo, ako već pred onom prvom stojimo gotovo sasvim nemoćni.

O neurozi kao bolesti postojanja, čvornovatom štapu u točku čovekovog individualnog razvoja, o neurozi kao posledici ometenog seksualnog razvoja, ili pak kao smetnji u njegovoj nagonskoj potrebi za važenjem i moći, ne mislimo da pišemo, jer je o ovoj temi bilo dosta rečeno i pisano, tako čitalac ima bar približnu predstavu o tome šta je to neuroza. Dovoljno je da napomenemo dve činjenice. Prvo: nema ozbiljne, hronične neuroze, od koje je Kafka nesumnjivo patio, bez psihičkih trauma u ranom detinjstvu i drugo: neuroza bez bilo kakvog oblika straha nezamisliva je.

      Kao što svako ljudsko biće mora neminovno da prođe kroz izvesne stadijume u razvoju, svejedno da li je ono rođeno kao sasvim prosečno ili sve ovo biće zove Leonardo da Vinči, Dostojevski ili Kafka, tako je i razvojni put neuroze vrlo sličan, naravno u njenim osnovnim linijama postanka i razvoja, i kod sasvim običnog i kod genijalnog čoveka. Kada ovo ne bi bilo tako onda bismo morali imati ne samo dve nauke o neurozama, od kojih bi jedna važila za obične a druga za izuzetne ljude, već i više ovakvih teorija od kojih bi svaka bila konstruisana samo za jednog određenog čoveka. Da je jedna ovakva pretpostavka sama po sebi apsurdna, govori nam ne samo praksa i iskustvo velikog broja psihologa i psihijatara u celom svetu, koji su se složili u nekim bitnim pitanjima čovekovog psihološkog razvoja uopšte, pa, dakle, i psihopatološkog razvoja, već i izvanredne i od većine stručnjaka priznate patografije velikih ljudi iz pera skoro isto tako velikih psihologa i psihoanalitičara. Dovoljno je da pomenemo samo Frojdove studije o Leonardu i Dostojevskom, pa da razumemo o čemu se radi. Bez poznavanja osnovnih činjenica psihološkog i naročito psihoseksualnog deteta, bez pomoći izvesnih psihoanalitičkih postavki koje danas teško da mogu naići na ozbiljnu kritiku, Sigmundu Frojdu bilo bi nemoguće da nam jasno i logično prikaže neke poremećaje u detinjstvu Leonarda ili u pubertetu Dostojevskog koji objašnjavaju neke njihove karakterne crte i osnovni tip njihovog ponašanja.

      Tragičnost Kafkinog genija počiva na strahovitom sudaru između njegovog velikog talenta, čiji ćemo izvor i uzrok sasvim ostaviti po strani, jer ga jednostavno ne znamo, i njegove neuroze. Čak je suvišno prepustiti se privlačnom nagađanju šta bi bilo od Kafke da je njegov talenat bio jači od njegove neuroze, kao što je to (možemo s pravom da pretpostavimo) bio slučaj kod Dostojevskog, ili šta bi se desilo sa Kafkinim stvaranjem da je njegova i onako jaka neuroza bila još jača.

Može neko da primeti da je Kafka i takav kakav je bio, sa čitavom svojom još u ranom detinjstvu razvijenom neurozom, sasvim dovoljno napisao i dovoljno snažno uticao na duhove našeg veka i da zbog toga nije potrebno osvrtati se na suštinu i oblik njegove neuroze. Kada bismo čuli jednu ovakvu, dosta opravdanu primedbu, mogli bismo iskoristiti priliku da kažemo dve stvari. Najpre onu značajniju, o kojoj je već bilo povremeno reči – ovoga puta reč je istina o našem subjektivnom, ali upečatljivom utisku – da je Kafka nosio u sebi više nego što je to mogao da iskaže. I upravo to što on nije mogao do kraja u sebi da proživi, mnogo manje zato što nije bio pisac ranga jednog Dostojevskog, mnogo više zato što je bio sputan mrežama teške neuroze, možda je to bilo ono što je imalo da donese svetlost i njemu i možda nekima koji ga čitaju. Ja ne znam šta bi drugo ovo neiskazano i nedoživljeno moglo biti nego ono što neki egzistencijalisti zovu „skok u veru“, sa drugom vrstom profetskog nego što je Kafka ovo profetsko u stvarnosti nosio.

Kafkini crteži  

        Druga stvar koju smo želeli da iznesemo, kao odgovor na pretpostavljenu primedbu, jeste naša hipoteza da je Kafkino delo moralo i moglo da ima svima poznati snažan odjek u dušama ljudi samo i jedino u našem veku. Nezamisliv je Kafkin uspeh i uticaj u prošlom ili bilo kojem ranijem veku, i, sada ovo smelo pretpostavljamo, Kafka neće biti jedan od prvih pisaca u idućem veku, bez obzira na to kako zamišljali čovekov razvoj u budućnosti.

Strah i nemoć postojanja – IV

     Može nekome da izgleda pomalo uprošćeno i svojstveno psihijatrima da raznolike teškoće i raznovrsne prepreke sa kojima se susreće i na kojima pada jedan neurotičar, svejedno sada što je taj neurotičar još i veliki pisac, svode na jednu traumu u detinjstvu, na snažnu frustraciju kojoj je neko bio jednom u prošlosti izložen, jedan samo kompleks, zvao se na Edipov kompleks, Elektrin kompleks, osećanje inferiornosti ili tome slično. Ovakva opasnost uprošćavanja i svođenja svega obilja i bogatstva duševnog života nekog natprosečnog i još obdarenog neurotičara realno postoji. Činilo nam se, ipak, pa nam se i sada, u Kafkinom slučaju čini, da kada je ova svest o opasnosti stalno prisutna u psihijatriji, kada ovaj nije zaslepljen nekom privlačnom psihološkom teorijom i kada, najzad, dovoljno uloži vrijeme i truda da jednog pisca sagleda sa raznih strana, opasnost uprošćavanja može uspješno ili bar djelomično uspješno da bude izbjegnuta. Moramo još jednom da naglasimo da naša ambicija i nikada nije bila da pružimo takvu studiju o Francu Kafkiju koja bi bila u stanju da osvetli sve uglove njegove bogate ličnosti i na taj način zadovolji većinu čitalaca. Upravo o velikim ljudima, setimo se samo Leonarda, Getea ili Dostojevskog, jedva da je uopšte moguće pružiti ovakve sveobuhvatne studije. Iz veka u vek, kamičak po kamičak izgrađen je i nikada do kraja završen mozaik ovih genijalnih ljudi. setimo se samo Leonarda, Getea ili Dostojevskog, jedva da je uopšte moguće pružiti ovakve sveobuhvatne studije. Iz veka u vek, kamičak po kamičak izgrađen je i nikada do kraja završen mozaik ovih genijalnih ljudi. setimo se samo Leonarda, Getea ili Dostojevskog, jedva da je uopšte moguće pružiti ovakve sveobuhvatne studije. Iz veka u vek, kamičak po kamičak izgrađen je i nikada do kraja završen mozaik ovih genijalnih ljudi.

       Pa i ovaj naš skromni pokušaj odgonetanja Kafkine ličnosti nema drugog cilja nego da iz jednog specifičnog, psihološkog i psihoanalitičkog ugla doprinese boljem razumevanju njegovih pokušaja i njegovih neuspeha, ako se uopšte može govoriti o neuspesima u Kafkinom književnom opusu.

     Ovo kažemo da bismo se ponovo vratili već davno poznatim ili pretpostavljenom uzročniku Kafkinih kompleksa i njegovog neslućenog mučenja sa samim sobom, njegovom ocu. Jer, mi ponovo, i kada je reč o pisanju, nema nikakvog ubedljivog razloga da tražimo na nekom drugom mestu taj kamen spoticanja; opet se vraćamo Kafkinom pismu ocu.

Kafkini crteži 

      U pisanju, zaista, mogao sam da se od Tebe za jedan pedalj udaljim i postanem samostalan, iako sam pomalo podsećao na crvu koja, zgažen pozadi, prednjim delom se otcepljuje i vuče u stranu. Na neki način bio sam u sigurnosti, imao sam predah; odbojnost koju si Ti naravno odmah ispoljio prema mome pisanju, bila mi je, izuzetno, dobrodošla. Moja sujeta, moje častoljublje, patili su, doduše, od za nas poznatog pozdravljanja mojih knjiga: 'Stavi je na noćni stočić', ali u osnovi bilo mi je pri tome ipak dobro, ne samo iz željene zloće, ne samo iz radosti zbog nove potvrde moga shvatanja naših odnosa, već sasvim iskonski, jer mi je ta formula zvučala kao: 'Sada si slobodan!' Naravno da je to bila obmana, nisam bio ili u najboljem slučaju još nisam bio slobodan. Moje pisanje govorilo je o Tebi,

Možda bi nekom neopreznom psihijatru, zaljubljenom u teoriju o neurozi, prema kojoj se ovakvi kompleksi neurotičara, pri izuzetnoj maštovitosti i inteligenciji deteta, uzimaju kao neposredni i često jedini uzrok otpočinjanja umetničkih aktivnosti, ovaj Kafkin citat, ova njegova ljudska ispovest, koju zaista ne treba shvatiti samo kao literaturu, mogao da posluži kao dokaz ispravnosti njegove teorije. Mi tako ne mislimo. Naprotiv, smatramo da bi Kafka bez svoje teške neuroze pisao, ako je preterano reći i bolje i više, svakako drugačije, što ne znači da poričemo očevidnu činjenicu da je upravo ovaj kompleks pružio najviše sadržaja njegovom pisanju, što uostalom potvrđuje sam Kafka u ovome pismu. . Videli smo maločas zbog čega i sa kakvim ishodom.

     Tako je Kafka i na trećem ispitu zrelosti, u poslednjem pokušaju zbacivanja neurotičnog oklopa, našao za sebe neko opravdanje, koje ga je moglo samo za kratko zavarati, ostajući i sada, da se poslužimo njegovim sopstvenim izrazom „paklen u svojoj nevinosti“.

Kafkini crteži 

       Zaista ne mislimo da smo ovim poduhvatom da objasnimo pisca njegovom neurozom, približili stvarnom biću Franca Kafkea. Osećali smo samo, i to na mahove neobično intenzivno, dok smo proučavali Kafkua, neko duboko i bolno razumevanje, saosećanje sa intimnim bićem ovog duboko nesrećnog iu srži čistog čoveka. Bili smo zbog toga srećni i uzbuđeni kada smo pročitali Milenino pismo upućeno Maksu Brodu još za Kafkinog života. Odjednom nam se vrlo snažno učinilo da je jedino biće koje je Franca Kafku stvarno do srži osetilo (ako i ovo nije mala preteranost), i ne samo osetilo nego i svojim natprosečnim intelektom razumelo i čak Maksu Brodu Kafku objasnilo, bila treća i pretposlednja, po nekima, kojima bismo se rado pridružili, najveća ljubav Kafkina, Milena Jesenska. Čehinja i hrišćanka, udata za Jevrejina i sama pisac i sam nesrećan čovek.

„Za njega je život nešto potpuno drugo nego za sve ostale. Pre svega, za njega su novac, devizna centrala, neka pisaća mašina potpuno mistične stvari (i one to jesu stvarno, samo ne za nas ostale), one su za njega najčudnovate zagonetke prema kojima on ne stoji nikako tako kao mi… Ah ne, čitav ovaj svet jeste i ostaje njemu zagonetan. Mistična tajna. Nešto što on nije u stanju da ostvari i što on sa dirljivom, čistom naivnošću visoko ceni… Sve je to za njega nešto tuđe. Čovek koji brzo kuca u mašinu i onaj koji ima mnogo ljubavnica isto su mu tako neshvatljivi kao češka kruna u poštanskom nadleštvu i kruna kod prosjakinje, neshvatljivi zbog toga što živi. Ali Franc ne može da živi. On nema sposobnosti za život… On neće nikada biti zdrav sve dok ima ovaj strah. A nikako psihičko snaženje ne može da savlada ovaj strah, jer strah sprečava jačanje. Ne odnosi se ovaj strah samo na mene, već na sve što živi bez srama… Franc će brzo umreti.“

Tek zahvaljujući ovoj značajnoj dopuni opisa ličnosti Kafke možemo da završimo svoj studij Kafkine neuroze, jer nam se samo ovako čini opravdanim i poštenim naš rad na studijima o Kafki.

                                                      Kafkini crteži 

      U zaključku možemo reći da Kafkina neuroza nosi u sebi nešto koliko tipično toliko i atipično. Tipični su u njoj uslovi pod kojima se neuroza uopšte stvara, zapletena mreža zbivanja u kojoj se žrtva neumitno zapliće, nemoć da se izvuče i, u Kafkinom slučaju, još i izuzetno zloćudan tok ove neuroze. Zbog izuzetnog bogatstva dinamičkih zbivanja u neurozi, kvantitativne i kvalitativne zaoštrenosti suprotnih sila u njoj, ali i zbog snažno prisutnih težnji ka izbavljenju iz nje, posle poraza koji je Kafka doživeo na tri odlučujuća polja bitke, tok njegove neuroze uzeo je svoj najgori, samodestruktivni put. . Pošto se psiha u jednom trenutku nepovratno predala, nerešeni, a razdirući unutrašnji sukob, prešao je na telo, proizvodeći u njemu relativno brzo i smrtonosno oboljenje – tuberkulozu. Psihosomatska medicina nam je poslednjih godina pomogla da razjasnimo i dokažemo ono što su stari grčki lekari davno ne samo naslućivali nego u šta su bili uvereni. Gotovo da nema nijedne telesne bolesti, uključujući tuberkulozu, pa i rak, u čijem nastajanju, toku i ishodu psihički faktori ne predstavljaju jednu ili u svakom slučaju vrlo značajnu komponentu. Ni Kafkino telo nije izdržalo višegodišnju tešku, upornu, ali i neravnopravnu borbu koja se vodila u Kafkinoj duši, borbu za i protiv života. (O svome telu, uostalom, Kafka je imao posebno loše mišljenje smatrajući „da takvim telom nije moguće ništa postići“.) Tako je, ovaj toliko hipotetični Frojdov nagon smrti, Tanatos, odneo u nevreme, u 41. godini života još jednu svoju pobedu. Dok je Oto Vajninger, jedan drugi skoro genijalni Jevrejin,

     Najzad, ono što je atipično u Kafkinoj neurozi, to je ne samo relativno ređa forma kompleksa neurotične vezanosti uz roditelje, ovoga puta ne uz majku već uz oca, dakle neka vrsta obrnutog Edipovog kompleksa, već je u njoj atipično naročito to što je verovatno urođena. Kafkina umetnička obdarenost, u snažnom sudaru sa neurozom, možda i delimično urođenom (u Kafkinoj porodici sa majčine strane postojali su slučajevi duševnih bolesti i samoubistava), izvojevala je za sebe deo slobodnog prostora za samostalnu i sasvim originalnu aktivnost. Atipično je svakako i to što je, za razliku od običnih neurotičara, koje je Kafka dramatičnom istinitošću prikazao u svojoj pripoveci Jazbina kao iu liku Jozefa K. iz Procesa, ljudi uplašenih pred odgovornostima života i pri tome nepokolebljivo uverenih u svoju ispravnost i nevinost, Franc Kafka bio neurotičar drugog, ako možemo tako da kažemo, plemenitijeg tipa. To je ona vrsta neuroze, svojstvena samo značajnim stvaraocima, u kojoj ne može više biti egoizma običnih, ni straha prosječnih ljudi, već kod kojih je izdvojenost iz života i lišavanje sebe neke uloge u njemu, podjednako vrednih i obaveznih za svakoga, simbožrtve i odricanja. Ovu posebnu vrstu neuroze, kojoj pripada Franc Kafka, a koje vreme što je drukčija od ostalih ne prestaje da bude neuroza, Milena Jesenska ocrtala je bolje od bilo kog psihijatra rečima: „To nije čovek koji svoju askezu konstruiše kao sredstvo prema nekom cilju, to je čovek koji je svojom strašnom vidovitošću, čistotom i nesposobnošću za kompromis, prinuđen na askezu“. u kojoj ne može više biti egoizma običnih, ni straha prosječnih ljudi, već kod kojih je izdvojenost iz života i lišavanje sebe nekih uloga u njemu, podjednako vrednih i obaveznih za svakoga, simbol žrtve i odricanja. Ovu posebnu vrstu neuroze, kojoj pripada Franc Kafka, a koje vreme što je drukčija od ostalih ne prestaje da bude neuroza, Milena Jesenska ocrtala je bolje od bilo kog psihijatra rečima: „To nije čovek koji svoju askezu konstruiše kao sredstvo prema nekom cilju, to je čovek koji je svojom strašnom vidovitošću, čistotom i nesposobnošću za kompromis, prinuđen na askezu“. u kojoj ne može više biti egoizma običnih, ni straha prosječnih ljudi, već kod kojih je izdvojenost iz života i lišavanje sebe nekih uloga u njemu, podjednako vrednih i obaveznih za svakoga, simbol žrtve i odricanja. Ovu posebnu vrstu neuroze, kojoj pripada Franc Kafka, a koje vreme što je drukčija od ostalih ne prestaje da bude neuroza, Milena Jesenska ocrtala je bolje od bilo kog psihijatra rečima: „To nije čovek koji svoju askezu konstruiše kao sredstvo prema nekom cilju, to je čovek koji je svojom strašnom vidovitošću, čistotom i nesposobnošću za kompromis, prinuđen na askezu“.

Kafkini crteži 

        Nema velikog stvaraoca koji nije okusio slasti slobode, onog najvećeg poslednjeg dostignuća čovekovog bića na Zemlji, koja je za sve druge ili za većinu onih koji nisu stvarali samo praznu apstrakciju i reč koja se može nekažnjeno bezbroj puta ponavljati. Njenu pravu vrednost, možda zaista jedini božanski dar, poznaju do kraja jedino velike stvaraoce. I nema veće tragedije za stvaraoca, zvao se na Van Goga, Šumana, Gogolja, Ničea ili Kafku, kada se ova jednom okušana i doživljena sloboda ne može do kraja ostvariti i izrekne. U ovoj nemoći i vidimo tragediju Kafkinog genija i njegove neuroze, ali i lucidnu dalekovidost Kafkinog najboljeg prijatelja Makse Broda koji je nama, ljudima XX veka, borcima i mučenicima za svaku vrstu slobode, najpre onu unutrašnju, ostavio Kafkino zaveštanje, kao poruku i podsticaj. 

 Kraj 

 Izvor: Bolest i stvaranje, Sabrana dela, II kolo, Zadužbina Vladete Jerotića u saradnji sa IP Ars libri, Beograd 2007.

na ćirilici : Projekat Rastko

Jenny Woolf, Promenjiv ugled Lewisa Carrolla

 

Mlada Alisa

     Velečasni Charles Lutwidge Dodgson bio je đakon Anglikanske crkve i profesor matematike na Sveučilištu u Oxfordu. Neki od njegovih kolega doživljavali su ga kao pomalo povučenog mucavca, no uopšteno govoreći  je slovio za pobožnog učenjaka; jedan od dekana na Univerzitetu  za Dodgsona je rekao da je “čista srca”. Čitaoci širom sveta upoznali su ga kao Lewisa Carrolla, autora Alisinih pustolovina u Zemlji čudesa. Popularnost Alice počinje gotovo u trenutku njenog objavljivanja 1865. godine i od tada ne jenjava; trajno prisutna na književnom tržištu kroz nebrojena ponovljena izdanja, Alica je tokom desetljeća poslužila kao izvor nadahnuća za brojne umetnike, od Walta Disneyja do Salvadora Dalíja. Alica u Zemlji čudesa Tima Burtona (Alice in Wonderland, 2010.) tek je najnoviji u nizu od barem 20 filmskih i televizijskih adaptacija romana. No dok je ugled romana o Alici kroz godine ostao nepromenjen, isto se ne može utvrditi za njihova autora.

Salvador Dali, Alisa u Zemlji čuda 

     Od 30-ih godina prošloga veka , biografi i naučnici bave se pitanjem prirode Dodgsonovog odnosa s desetogodišnjom devojčicom kojoj je najpre ispričao priču o Alici, a od 1960-ih se godina njegova dela povezuje s psihodeličnim strujanjima unutar kontrakulturnog pokreta. Kada su 1999. godine javnosti predstavljene neke od fotografija koje je snimio Dodgson (inače vrstan portretist), kritičar New York Timesa citirao je Vladimira Nabokova (prevodioca Alice na ruski jezik) koji je primetio “patetičnu srodnost” između fotografa i pedofilskog pripovedača u njegovom romanu Lolita. Režiser Tim Burton Dodgsonove je priče opisao kao “droge za decu”, a Zemlju čudesa kao mesto na kojemu je “sve pomalo ‘pomaknuto’, čak i dobri likovi”. Desetljeća interpretacija i reinterpretacija stvorila su golem jaz između načina na koji savremeni čitaoci doživljavaju samog Carrolla i načina na koji doživljavaju njegova dela. “Lewis Carroll slovi kao neko koga ne želite u blizini vlastite dece”, kaže Will Brooker, autor studije Alice’s Adventures: Lewis Carroll in Popular Culture (Alisine pustolovine: Lewis Carroll u popularnoj kulturi, 2004.), “no njegove priče i dalje vrede kao klasici čiste, nevine književnosti”. I dok nas Burtonov film poziva da se još jednom spustimo niz zečju rupu, s pravom bismo se mogli zapitati: šta je uzrok tako neobičnom stanju stvari?

Salvador Dali, bronza 

Dobri ujak Dodgson

        Charles Dodgson rođen je 1832. godine u Daresburyju, selu u severozapadnoj Engleskoj, kao treće dete (i prvi sin) anglikanskog sveštenika Charlesa Dodgsona i njegove supruge Frances. Broj dece u domu Dodgsonovih postupno se popeo na jedanaest, pa Charlesu nije manjkalo društva. “Svojoj braći i sestrama pričao je priče, izmišljao za njih igre i s njima pravio časopise”, navodi Edward Wakeling koji je punih dvanaest godina priređivao komentare i beleške za Dodgsonove dnevnike. U odrasloj dobi “zaista je uživao zabavljajući decu, a ona su ga zbog toga volela”. Nakon što se kao osamnaestogodišnjak upisao na Univerzitet u Oxfordu (1850. godine), Dodgson postaje “viši student” (ekvivalent naučnog saradnika) na koledžu Christ Church. Pravila koledža nalagala su da viši studenti moraju pristupiti sveštenstvu i položiti zavet čistoće; Dodgson je, međutim, uspeo izbeći zaređivanje te je kao neženja živeo na koledžu sve do smrti 1898. godine, manje od dve nedelje pre svog 66. rođendana.

      Poput mnogih viktorijanskih neženja, Dodgson je deci svojih prijatelj(ic)a bio neka vrsta ujaka, izmišljajući za njih priče i igre i vodeći ih na kratka putovanja; ta mu je uloga u brojnim domovima osigurala srdačan prijem. Godina 1855. označila je dolazak dekana Henryja Liddella, koji u Christ Church stiže u pratnji supruge Lorine i njihove dece: sina Harryja i kćeri Lorine (zvana Ina), Alice i Edith (Liddellovi će kasnije imati još petero dece). Dodgson se vrlo brzo sprijateljio s devetogodišnjim Harryjem. “Učio ga je veslati i učio ga aritmetici, s njime provodio vreme i vodio ga na izlete”, tvrdi Wakeling. Kad su Harryjeve sestre porasle, “Dodgson je i njih – uz blagoslov njihovih roditelja – uzeo pod svoje okrilje.” Dodgson je posebno volio spakovati košaru za piknik i otisnuti se čamcem niz reku Temzu u društvu dece Liddellovih, te odraslih prijatelja i članova porodice koji su pomagali pri veslanju. Jednog poslepodneva u 1862. godine dok je u društvu tri sestre Liddell plovio Temzom na potezu između Oxforda i Godstowa, Dodgson je devojčicama ispričao priču koja će kasnije prerasti u Alicu. Desetogodišnja Alice Liddell bila je oduševljena što glavna junakinja nosi njeno ime, te zamolila Dodgsona da priču zabeleži.

     U to vreme, Dodgson se aktivno bavio fotografijom. Fotoaparat, tada još uvek relativno nov izum, otkrio je rano (1856.) i za nj odmah pokazao veliki entuzijazam. Prijatelja koji su želeli da Dodgson fotografiše njih ili njihovu decu nije nedostajalo. Alfred, Lord Tennyson, engleski poeta laureatus sprijateljio se s tada još nepoznatim univerzitetskim  profesorom te ga, zadivljen jednim od njegovih dečijih portreta, zamolio da ga fotografiše. “Vi, pretpostavljam, sanjate fotografije”, primetio je Tennyson. Od oko 3 000 fotografija, koliko ih je za života snimio Dodgson, nešto više od polovine prikazuje decu (među njima je i 30 fotografija nage ili polunage dece). Neki od njegovih portreta (čak i oni na kojima su modeli odeveni) savremene bi gledaoce mogli šokirati, no prema viktorijanskim su standardima bili... pa, prilično konvencionalni. Fotografije obnažene dece ponekad su krasile i razglednice ili rođendanske čestitke, a (vešto izrađeni) nagi portreti hvaljeni su kao umetničke studije, što je bio slučaj s radovima Dodgsonove savremenice Julie Margaret Cameron. Za viktorijance, detinjstvo je bilo doba dražesti i vrline, pa je čak i fotografija nagog deteta smatrana slikom i prilikom nevinosti. Raspravljajući o mogućnosti fotografiranja jedne nage osmogodišnje devojčice, Dodgson u pismu njenoj majci navodi sledeće: “Priliku da se napravi nekoliko dobrih fotografija Anniene ljupke figure i lica ne treba propustiti – jer iduće bi godine (iako se iskreno nadam da to neće biti slučaj) mogla zaključiti da je prestara da bi i dalje bila ‘Evina kći’.” Na sličan način Dodgson dobiva dopuštenje Liddellovih za izradu danas poznatog portreta šestogodišnje Alice prerušene u prosjakinju, odevene u otrcanu haljinu razgolićenih ramena. Porodica je rukom obojenu reprodukciju držala u okviru od safijanske kože i baršuna.

Salvador Dali, bronza

          Čini se da je  1863. došlo do nesuglasica između Dodgsona i Liddellovih: Dodgson, naime, narednih nekoliko meseci nije viđao ni decu ni njihove roditelje. Iako se kasnije nastavio družiti s dekanom i njegovom suprugom, više nikada nije izveo njihove kćeri. Ipak, 1864. godine Alici je uručio dar: uvezani rukopis naslovljen Aličine pustolovine u podzemlju. Naredne je godine proširena verzija priče objavljena u obliku romana Alisine pustolovine u Zemlji čudesa, koji je vrlo brzo proslavio ime “Lewisa Carrolla”. Godine 1871. Carroll je objavio i nastavak, Šta je Alica otkrila iza ogledala, a 1876. i dugačku poemu Lov na Snarka. Dodgsonov identitet autora Alice bio je javna tajna koja je pridonela stvaranja širokog kruga njegovih obožavatelja, sačinjenog od dece i njihovih roditelja. Aura tajanstvenosti koja ga je okruživala samo je pridonela njegovoj slavi koja se širila usmenom predajom. Na kraju je pozvan da zabavlja dvoje unučadi same kraljice Viktorije. Dodgson se 1881. godine povlači sa Univerziteta i prestaje predavati matematiku. 1898. odlazi u posetu jednoj od svojih sestara u Guildford (gradić u blizini Londona); tamo je obolio, a ubrzo iste godine i preminuo od upale pluća. U trenutku njegove smrti slika Dodgsona kao veselog (i sasvim doličnog) prijatelja dece i tvorca besmislica bila je opšteprihvaćena u javnosti. Posmrtnica objavljena u listu London Daily Graphic navodi da je autor Alice, “poput mnogih neženja”, “jako voleo decu” među kojom je bio “izuzetno omiljen”. Pre isteka godine Dodgsonov nećak Stuart Collingwood objavio je njegovu biografiju s dva naglašeno emocionalna poglavlja posvećena Dodgsonovim brojnim “detinjim prijateljicama”, prepuna referenci na grljenje i ljubljenje  djevojčica, no bez spomena njegovih mnogobrojnih odraslih družica. “U viktorijanskoj popularnoj percepciji, Lewis Carroll bio je neka vrst svetačke figure ispunjene ljubavlju prema deci”, navodi Brooker. “Ta slika, čijem je stvaranju pridoneo i sam Dodgson, u potpunosti je odgovarala viktorijanskim nazorima.”

Salvador Dali, bronza 

     1932. godine povodom stotog jubileja Dodgsonova rođenja, Alice Liddell, u to vreme 80-godišnja udovica, u društvu sina i sestre otputovala je u New York gde joj je dodeljen počasni doktorat Univerziteta Columbia, jer je “svojim devojačkim šarmom probudila ingenioznu maštu matematičara upoznatog s imaginarnim veličinama, potičući ga da vlastite spoznaje razotkrije srcu deteta”. Neformalna skupina obožavatelja obeležila je stogodišnjicu slaveći Dodgsona kao “velikog ljubitelja dece” i prikupljajući gotovo 800.000 američkih dolara (u današnjoj protuvrednosti) za otvaranje dečjeg odeljenja londonske bolnice St. Mary koje bi nosilo Carrollovo ime. To je možda poslednji primjer tako jednostavnog i neokaljanog sećanja na Carrolla.

Carrollovske kontroverze

       1933. godine A. M. E. Goldschmidt u Oxfordu je predstavio esej naslovljen “Alice in Wonderland Psycho-Analysed” (Psihoanaliza Alice u Zemlji čudesa) u kom sugeriše da je Dodgson potiskivao seksualnu žudnju prema Alice Liddell (njen pad niz bunar, piše on, “najpoznatiji je simbol koitusa”). Goldschmidt je stremio postati piscem, ne psihoanalitičarem, i neki naučnici tvrde da mu je namera zapravo bila parodirati u ono vreme vrlo pomodne Freudove ideje. Bez obzira na to je li mu to zaista bio cilj, nedvosmisleno ozbiljni pisci prihvatili su Goldschmidtove ideje. “Prilično smo sigurni da male devojčice predstavljaju supstitut za objekt incestuozne ljubavi”, zapisao je 1938. godine profesor na Univerzitetu  New York Paul Schilder. Značenje ilustracije koja prikazuje Alicu izduženog vrata “gotovo je previše očito da bi se to izrazilo rečima”, 1947. beleži psihoanalitičar Martin Grotjahn. S porastom količine literature o autoru Alice ovakve i slične analize postaju sve učestalijima.

     U prvoj modernoj, kritičkoj biografiji Dodgsona naslovljenoj Victoria Through the Looking Glass (Viktorija s onu stranu zrcala, 1945.), Florence Becker Lennon iznosi  ideju da je autor osećao nezdravu privlačnost prema Alice Liddell. “Ljudi se pitaju o njegovom ljubavnom životu”, piše Lennon. “Sada možemo otkriti da je voleo devojčice, no da ih, poput Petra Pana, nije nameravao oženiti.” Ipak, Alice je bila “prva i najdraža među njegovim detinjim prijateljicama”; Lennon stoga nagađa da bi uzrok raskola između Dodgsona i Liddellovih mogla biti Dodgsonova ponuda “časnog braka s Alice”, upućena 1863. godine, “ili direktno  njoj, ili njenim roditeljima”. Alice je u to vreme bilo 11 godina, dob koja je čak i prema viktorijanskim standardima bila premlada za stupanje u brak. Čini se da Lennon svoje tvrdnje temelji na čvrstim dokazima: naime, među njene izvore ubraja se i Ina Liddell (Alice nije razgovarala s Lennon jer je, prema Ininim rečima, bila bolesna). Međutim, u pismu sestri Ina otkriva da “strepi” nad onime što je Lennonovoj otkrila o navodnom raskolu između njihove porodice i Dodgsona. “Rekla sam da ti je on s godinama postajao sve privrženiji i da je majka s njime razgovarala o tome, da ga je to uvredilo i da nas je stoga prestao posećivati.” Ina je Lennonovoj rekla i da je njoj u to vreme bilo 10 godina – no u stvarnosti joj je bilo 14, što znači da je bila dovoljno stara da ima službene udvarače. Pismo ne otkriva je li se Ina u razgovoru s Lennonovom jednostavno prevarila, zbunila ili možda namjerno lagala (možda zato da prikrije Dodgsonov interes za nju, ili njen interes za njega: naime, s obzirom na njegovu novčanu situaciju i tadašnje buduće izglede, njeni roditelji zasigurno ne bi pozdravili mogućnost njihove veze).

                                              

Salvador Dali, bronza 

      Iako za nju ne postoje konkretni dokazi, pretpostavka o Dodgsonovoj nezdravoj vezi s Alice se održala. Tri važne biografije objavljene 1990-ih godina koje potpisuju Donald Thomas, Michael Bakewell i Morton Cohen sugerišu da je Dodgson osećao pedofilske porive, ali da nikada nije delovao u skladu s njima. Sama Lennon priznala je da se pri pisanju nije služila Dodgsonovim dnevnicima koji su u skraćenom obliku objavljeni 1954. (celovito izdanje s Wakelingovim anotacijama objavljeno je početkom 1993.). No čak ni dnevnici nisu posve pouzdan izvor: od ukupno trinaest svezaka nedostaju njih četiri, a manjkaju i stranice koje opisuju kraj  1863. godine, kada se dogodio raskol s Liddellovima. Čini se da ih je neki od Dodgsonovih nasl ednika izrezao nakon piščeve smrti.

      Dodgsonovi dnevnici možda ne otkrivaju ništa o autorovim romantičnim interesima, no postoje drugi dokumenti koji su rečitiji o toj temi. Među njima je i beleška, koju je navodno sastavila jedna od Dodgsonovih nećakinja i koja sažima sadržaj stranica koje nedostaju: “L.C. od gđe. Liddell doznaje da decu navodno iskorištava kako bi se udvarao guvernanti – također navodno... udvara Ini”, što bi značilo da je gđa. Liddell Dodgsonu prenela tračeve koji su kružili o njemu, a prema kojima je on udvarao ili guvernanti Liddellovih ili njihovoj najstarijoj kćeri Ini. Osim toga, sačuvana pisma Charlesa Dodgsona sugerišu da je bio itekako zainteresovan za žene i trudio se zaobići stroga viktorijanska pravila o druženju neoženjenih muškaraca i žena. “Volieo bih da dođete i neko vreme ostanete ovde!”, napisao je 1888. godine 22-godišnjoj Edith Rix. “Verujem da bi se opasnost od ‘gospođe Grundy’ mogla posve izbeći dogovaranjem dve ili tri uzastopne posete” (gospođa Grundy bila je fikcionalna čuvarica morala britanskog društva). 1879. novoj poznanici Gertrude Thomson (u to vreme u kasnim 20-ima) uputio je sledeći predlog: “Jeste li dovoljno nekonvencionalni (a mislim da jeste) da prkosite gospođi Grundy i dođete u Oxford kako bismo zajedno proveli dan?” (Thomson je doista bila dovoljno nekonvencionalna i odazvala se pozivu). U memoarima iz 1967. pozorišni dizajner Laurence Irving, sin jednog od Dodgsonovih prijatelja, sažima oksfordske tračeve o autoru iz prethodnih desetljeća nazvavši ga “ostarelim satirom u janjećoj koži”.

      1999. pojavila se još jedna Dodgsonova biografija, ovoga puta iz pera Karoline Leach (In the Shadow of the Dreamchild, “U seni djeteta iz snova”). Leach citira sažetak stranica dnevnika koje nedostaju tvrdeći da su njeni prethodnici, pogrešno tumačeći društvo u kojem je Dodgson živio, stvorili “mit o Carrollu” utemeljen prvenstveno na njegovoj seksualnosti. Autorica zaključuje da su pisca ipak privlačile starije žene (među njima i gospođa Liddell). Reakcije na njene tvrdnje među proučavateljima Dodgsona poprimile su nesagledive razmere. “Slabo verovatno, slabo potkrepljeno dokumentima... tendenciozno”, grmio je Donald Rackin sa stranica časopisa Victorian Studies. Geoffrey Heptonstall, pak, u tekstu za Contemporary Review odgovara da knjiga donosi “celu istinu”.

      Spomenute oprečne reakcije savršeno ilustruju suavremeni status slike o Dodgsonu, koji predstavlja tačku razmimoilaženja unutar struke a možda i popularne kulture. Njegova reputacija čoveka sumnjive seksualnosti “govori više o našem društvu i njegovim kompleksima nego o samom Dodgsonu”, smatra Will Brooker, budući da autora posmatramo kroz prizmu savremene kulture koja istovre,meno  seksualizira mladost (naročito mlade žene) i zgraža se nad pedofilijom. Kakva je tačno narav Dodgsonove veze s Alice, s drugim devojčicama i ženama možda nikada nećemo znati sa sigurnošću. S obzirom na to da je upravo neizvesnost jedna od stalnih tema u knjigama o Alici, drugačije možda i ne bi trebalo biti.

Tekst je prethodno objavljen u Smithsonian Magazine

izvor

Jane Austin, Biografija

Džejn Ostin (engl. Jane Austen; Stiventon, 16. decembar 1775 — Vinčester, 18. jul 1817) je bila engleska književnica. Njeni romani spadaju u klasike svetske književnosti.

             Džejn Ostin rođena je 16. decembra 1775. godine u Stiventonu od oca Džordža Ostina (koji je bio parohijski sveštenik) i Kasandre Ostin (devojačko prezime Lejn). Za Stiventon ostaje vezana čitav život, nikada se ne udavši. Imala je šestoro braće i stariju sestru Kasandru sa kojom je bila jako bliska. Jedini portret po kome znamo kako je Džejn Ostin izgledala je loše obojena skica koju je izradila njena sestra i koja se danas nalazi u muzeju u Londonu. Njena braća Fransis i Čarls pristupili su mornarici gde su obojica dogurali do čina admirala. Osnovno obrazovanje dobila je u školi za devojke 1783; prvo u Oksfordu, pa u Sautempton. Od 1785. do 1786. pohađala je školu za devojke u Redingu. Džejn Ostin je dobila iznadprosečno obrazovanje u odnosu na ono koje su dobijale devojke u njeno vreme, pa se već rano posvetila pisanju i prvu priču je već objavila 1789.

      Džejnin život je bio relativno dosadan, bez nekih posebnih događaja. Godine 1801. njena porodica se seli u Bat a život u Batu vidljivo je uticao na njena kasnija dela. Godine 1802. Džejn dobija bračnu ponudu od bogatog ali i „krupnog i nazgrapnog“ čoveka pod imenom Haris Big-Vider koji je bio šest godina mlađi od nje. Takav brak bi joj osigurao budućnost i oslobodio je epiteta „usedelice“ koja se mora osloniti na svoju porodicu. Džejn je pristala ali se uskoro predomislila pošto nije volela svog budućeg supruga. „Sve se može izdržati i istrpeti, ali brak bez ljubavi ne“, napisala je u pismu nećaku. Posle smrti oca 1805. godine, Džejn, njena majka i sestra preselile su se u Sautempton kod brata Fransisa i njegove porodice gde su živeli četiri godine, dok se nisu 1809. preselili u Čoton gde su jedno vreme živeli na imanju njenog brata. Ta kuća je danas muzej i otvorena je za javnost. Kuća u kojoj je Džejn Ostin provela poslednjih osam godina svoga života.

      U Čotonu je Džejn mirno živela sa svojom porodicom. Godine 1816. njeno zdravlje se narušilo. Danas se misli da je imala Adisonovu bolest čiji je uzrok bio nepoznat. Bolest se povremeno smirivala da bi se konačno 1817. pogoršala u toj meri da je Džejn morala otputovati u Vinčester. Tu je i umrla dva meseca kasnije (18. jula 1817.) a pokopana je u Vinčesterskoj katedrali.



Izabrana dela

Spletkarica
Zamak Lesli


Razum i osećaji (izdat 1811)
Ponos i predrasude (1813)
Mansfield Park (1814)
Emma (1815)
Opatija Northanger (1818) izdat nakon smrti
Pod Tuđim Uticajem (1818) izdat nakon smrt

Nina Auerbach, Alica i Zemlja čudesa: neobično dete

 

     Na samom početku svojih pustolovina, Alica sebi postavlja pitanje koje se provlači kroz čitavu priču: “Da se možda nisam noću ja promenila? Čekaj da promislim: jesam li bila ista kad sam se jutros ustala? Ako pravo razmislim, malo se sećam da mi je bilo nekako drukčije. Ali ako nisam ista, sledeće je pitanje: ko sam zaboga onda? Eto, to ti je zagonetka!” (21).1 Druge devojčice koje putuju kroz fantastične zemlje, poput Princeze Irene Georgea MacDonalda i Dorothy Gale L. Franka Bauma, ponavljajući se pitaju “Gde sam?” a ne “Ko sam?”. Jedino Alica od samog početka pogled skreće ka vlastitoj unutrašnjosti, naslućujući da je tajna njene okoline ujedno i tajna njenog identiteta. Čak i Alica “iznad zemlje”, poput mnogih viktorijanaca, govori sa dva glasa:

   Ona je  davala samoj sebi vrlo dobre savete (premda ih je vrlo retko sliedila) a katkada bi sama sebe tako strogo izgrdila da bi joj to nateralo suze na oči; setila se kako je jednom htela sebi izvući uši jer je samu sebe varala u partiji kroketa što ju je sama protiv sebe igrala, jer se to neobično dete vrlo rado i često pretvaralo da su u njoj dve osobe. 

Poigravanje rečju “neobično” (eng. curious: neobično, ali i znatiželjno) definiše Aličinu nesta(bi)lnu ličnost. Njena žarka želja da dozna i da uvek bude u pravu, njeno kompulzivno recitovanje lekcija izvrće se u bizarnu anarhiju njene zemlje snova, kao što se i same lekcije izvrću u neobične i surove priče o životinjama koje proždiru jedna drugu. Prodirući sve dublje u Zemlju čudesa, Alica postaje sve “neobičudnija” u svakom smislu te reči. Ona je istovremeno i partija kroketa bez pravila i njen siloviti sudac, Kraljica Herca. More u kojem se zamalo utopi sačinjeno je od njenih vlastitih suza, a san koji ju gotovo uništi od fragmenata njene vlastite ličnosti.

Alica, Dina i Cerigradska Mačka

Staložena dvoličnost kojom odišu ilustracije Alice Johna Tenniela možda su dovele do toga da čitatelji(ce) protagonisticu romana Alica u Zemlji čudesa doživljavaju pasivnijom nego što ona to doista jest. Iako se promene njene veličine mogu činiti nasumičnim i zastrašujućim, zapravo je ona ta koja njima upravlja; završna scena u sudnici jedini je slučaj u kojem se promena veličine događa bez da ju Alica najpre poželi a to je ujedno i situacija u kojoj joj njen iznenadan rast daje moć da pobegne iz sna koji je postao preopasan. Većinu surovih pesama Zemlja čudesa duguje Alici. Za životinje Zemlje čudesa ona gotovo uvek predstavlja izvor pretnje: miševe i ptice koji za dlaku izbegnu utapanje u lokvi njenih suza promatra s neobičnom gladi u očima koja podseća na Morža iz romana Iza zrcala koji plače nad sudbinom oštriga dok ih istovremeno potajice proždire skrivajući se iza rupčića. Njene ponavljanje aluzije na vlastitu grabežljivu mačku Dinu i na “jako zgod[nog] psa kraj naše kuće” koji “ubija sve, štakore” na kraju oteraju sve životinje, ostavljajući Alicu da se očajnički (i podmuklo) pita zašto niko u Zemlji čudesa ne voli Dinu.

Sama Dina neobična je figura: ona je jedini lik izvan Zemlje čudesa kojeg Alica opetovano spominje, gotovo uvek kroz reference na njeno proždiranje neke manje životinje. U konačnici, čini se da mačka funkcioniše kao personifikacija Aličine vlastite, suptilno kanibalističke gladi, baš kao što pas personificira “oštro pseto” (32) iz Miševe “vijugave priče”. U jednom trenutku, Alica mašta o tome da se njen identitet doista stapa s Dininim:

– Kako je to neobično –  rekla je sebi Alica – da te po nešto šalje jedan zec! Valjda će me na kraju još i Dina slati po svojim poslovima! I ona je stala zamišljati kako bi to bilo: “Gospođice Alice! Smesta ovamo i da ste se spremili za šetnju!” “Evo me za čas, dadiljo! Ali sad moram paziti na tu mišju rupu, da miš ne izađe dok se Dina ne vrati.” 

   Čak i u slučajevima kada ne spominje Dinu, Alica prema životinjama koje susreće često iskazuje nehajnu okrutnost. Ona žali guštera Billa i udara ga nogom tako da izleti kroz dimnjak, što i opet anticipira pretvornog Morža. Pri susretu s Lažnom Kornjačom, tugujućim utelovljenjem dobre viktorijanske večere, dva se puta suzdržava nakon što spomene jastoge, no potom izobličuje pesmu Isaaca Watta “Sluggard” (Lenčina) u pesmu o prekuhanom jastogu okruženom gladnim morskim psima. Uz izuzetak moćne Cerigradske Mačke, većina životinja Zemlje čudesa u opasnosti je od iskorištavanja ili proždiranja. Prototip spomenute žrtve predstavlja izbirljiv i mrzovoljan Puh, pun zlobnosti samosvesne žrtve, koji na koncu biva gurnut u čajnik, kao što će i Lažna Kornjača, naričući vlastitu elegiju, biti gurnuta u lonac za supu.

  Alisin pristojno preteći odnos prema životinjama jasnije dolazi do izražaja u njenim  pustolovinama u podzemlju: tamo, naime, pre igraćih karata susreće isključivo životinje. Proširujući rukopis za objavljivanje, Carroll je dodao Lakaja Žabu, Kuvaricu, Vojvotkinju, dete-prase, Cerigradsku Mačku, Klobučara, Ožujskog Zeca i Puha, a Kraljicu Herca razvio u složeniji lik. Drugim rečima, svi ljudski ili kvazi-ljudski likovi dodani su u fazi proširivanja i svi razvijaju aspekte Alice koji se naziru ispod površine njenih dijaloga. Osim toga, domaćinstvo Vojvotkinje izvrće romantičarski ideal doma naglavačke: bacanje deteta i prosipanje bibera pastoralni mir pretvaraju u vihor surove seksualnosti. Silovita Kuharica utelovljuje sponu između jedenja i ubijanja koja se krije u pozadini Alisinih naizgled nevinih primedbi o Dini. Nasilna Vojvotkinja koja u svemu traži “pouku” odraz je nasilne Alice u potrazi za “pravilima”.Na “ćaknutoj čajanci” Klobučar proširuje Alisino “lično zanimanje za pitanja jela i pila” u suludi modus vivendi. Poput Alice, i Klobučar i Vojvotkinja pevaju nasilne pesme o proždiranju koje utelovljuju naličje viktorijanske književne melase. Kraljičina partija kroketa uvećava Alisinu vlastitu želju da vara u toj igri te da se istovremeno zbog toga oštro kazni. Korištenje živih životinja u igri možda je suptilnije proširenje Alisine želje da životinjsko carstvo rastegne do apsurdnih pravila civilizacije, koja se naizgled najvećim delom vrte oko proždiranja i bivanja požderanim. Alica je u stanju tako brzo razumeti Kraljičinu surovost, jer su joj promene veličine pojačale sviest o tome ko ona sama jest, iz perspektive Gusenice, Miša, Golubice te naročito Cerigradske Mačke.

   William Empson detaljno razmatra duhovno srodstvo između Alice i Cerigradske Mačke, jedinog stvorenja u Zemlji čudesa koje devojčica naziva svojom “prijateljic[om]” . Florence Becker Lennon Cerigradsku Mačku naziva “Dininim snolikim sebstvom”  a i mi smo ovde ukazali na suptilne promene identiteta između Alice i Dine koje se javljaju kroz čitavu priču. Mačka deli Alisinu dvosmislenu mirnoću: “Mačka se samo nacerila kad je videla Alicu. – Deluje dobroćudno – , pomislila je Alica; ipak, ima vrlo duge kandže i jako mnogo zuba, pa je ipak bolje da prema njoj postupa s poštovanjem” . Mačka je jedino stvorenje koje eksplicira identifikaciju Alice s ludilom Zemlje čudesa: “... svi smo mi ovde ludi. Ja sam luda. Ti si luda. – Odakle znaš da sam luda? – rekla je Alica. – Mora da jesi – rekla je Mačka – inače ne bi došla ovamo. Alica uopšte nije smatrala da je to nekakav dokaz...” . Iako Alica to ne može prihvatiti, Mačkina primedba mogla bi biti odgovor za kojime je tragala neprestano postavljajući pitanje, “Ko sam ja?” . Delujući kao alter ego, Mačka je mudrija (i sigurnija) od Alice jer je jedina od svih likova u knjizi svesna vlastitog ludila. Smireno prihvatajući silovitost unutar i izvan nje, s potpunom kontrolom nad vlastitim pojavljivanjem i nestajanjem, Mačka deluje gotovo kao post-analitička verzija zbunjene Alice.

Oralna agresija

     Kao što Alica sve više nestaje stapajući se sa Zemljom čudesa, tako i Mačka postupno nestaje sve dok od nje ne ostane jedino glava, a potom i iscerena usta. Čini se da se središte Alisine prirode također krije u njenim ustima: jedenje i pijenje koje uzrokuje promene njene veličine i motiviše velik deo njenih postupaka, pesmice i stihovi koje nehotice izgovara – sve su to stvari koje ulaze i izlaze iz njenih usta. Prva Alisina pesma sadrži zlokobnu sliku iscerenih usta. Naše sećanje na krokodilov cerek lebdi nad kasnijim opisom Mačkinog “cerek[a] bez mačke” , utičući na naše poimanje Alisinih nepogrešivih manira: “Sedne i glanca sjajni rep,/ Sav uredan, čist i lep./ A usput ribe nežno šalje/ U blago nasmešene ralje” .

Martin Gardner mršti se na ideju “oralne agresije” koju psihoanalitičari iščitavaju iz Carrollovog trajnog fokusa na jedenje i pijenje, podsećajući nas na elementarnu činjenicu da su “mala deca naprosto opsednuta jedenjem te o tome vole čitati u svojim knjigama” . Njegov zdravorazumski pristup možda je ispravan, no Lewisa Carrolla zanimale su besmislice a čini se i da je čitav život na jedenje gledao s određenom dozom užasa. Kao što navodi njegov nećak i prvi biograf Stuart Dodgson Collingwood, Carroll je čitav život bio suzdržan pri obrocima a “zdravi apetiti njegovih mladih prijatelja i prijateljica ispunjavali su ga čuđenjem, pa čak i strahom”. “Dodgson je bio dobro obavešten o hrani, čuvao je stare jelovnike i bio kušač vina na Univerzitetu. No jeo je vrlo malo ... i nije video razloga zašto bi poricao da prejedanje povezuje s drugim oblicima senzualnosti”, piše William Empson (263–64).9 Za Carrolla, “blago nasmešene ralje” sadržavale su zube kojima je valjalo pristupiti oprezno. Za njega su one, kako se čini, predstavljale privatni simbol prvoga greha za koji se na kraju romana sudi i Alici i Pubu Herca.

Kad Vojvotkinjina Kuvarica iznenada zareži: “Svinjo!” (autorica pogrešno pripisuje tu reč Kuvarici – zapravo je Vojvotkinja ta koja govori “Svinjo!”; op. prev.) Alica pomisli da se reč odnosi na nju, iako je dete (još jedan fragment Alisine prirode) to koje se na koncu pretvara u prase. Naricanje Lažne Kornjače nad vlastitim budućim ja skuhanim u supi (tužbalica požderanog) kasnije se  stapa s pozivom na sud. Prispevši u sudnicu, Alica istog trena uočava medenjake: “U sredini sudnice stajao je sto na kojem se nalazio veliki pladanj medenjaka: delovali su tako privlačno da je Alica upravo ogladnela dok ih je gledala – ‘Da barem brzo svrše s tim suđenjem’, pomislila je, ‘i ponude nam svima kakvu zakusku!’” . Njena glad povezuje ju s gladnim optuženikom Pubom: u tipično dvosmislenoj maniri, Carrollovo suđenje istovremeno je pred-orwellovska travestija pravde i objektivni korelat stvarnog osećaja greha. Slično oštrom psetu iz vijugave priče, Alica na sebe preuzima sve uloge. No za razliku od pseta, ona je i optužena i tužiteljica, stapajući se sa sucem, porotom, svedocima i optuženim: ona je ta koja deli zaušnice ali i ona koja “vara”.

        Zemlja čudesa završava dvosmislenim suđenjem u kojem Alica igra sve uloge i koje završava bez presude. Iza ogledala, pak, započinje nedvosmislenom presudom: “Izvesno je bilo samo jedno: da bela maca nema s time ama baš ništa – za sve je, od A do Ž, kriva crna” . U toku romana povećava se raskol između Crnih (kasnije Crvenih) i Belih. Alica, toga puta nevinija i pasivnija, identifikuje se s belim pijunom Lili. Prevladavajuća metafora igre šaha u kojoj poteze određuju nevidljivi igrači jača njen osećaj bespomoćnosti i predodređenosti kroz čitavu knjigu. Činjenica da je većina likova preuzeta iz dečijih pesmica također pridonosi utisku predodređenosti njihovih postupaka; nasuprot tomu, stanovnici Zemlje čudesa kao da sami stvaraju vlastite pesme. Provodno pitanje više nije “ko sam ja?” već “ko je sanjao koga?” . Ako je priča san Crnoga kralja (usnulo utelovljenje strasti i muževnosti), tada je Alica – Beli Piun (ili čisto žensko dete) – iskupljena od njenog nasilja iako je u drugom smislu, kako i sama uviđa, u većoj opasnosti od uništenja. Postajući dražesnijom i nevinijom, junakinja romana sve je više nalik sablasti, stoga je prigodno da iza ogledala sadrži više šala o smrti od svog romanesknog prethodnika.

Viktorijansko dete

    Viktorijanski koncepti deteta uglavnom se kreću između du ekstrema: izvorne nevinosti i istočnoga greha. Kao predmet tako ekstremnih sukoba stavova, deca su neretko bila izvor boli i neugode za odrasle, koji su im stoga poručivali da ih se treba “videti, a ne čuti”. Tretman dece u književnosti mnogo je slobodniji nego onaj u stvarnome životu, zbog čega se i sukobi odraslih po tom pitanju u knjigama slobodnije izražavaju. U neprestanom traganju za poreklom i izvorima postojanja, viktorijanska književnost  se bavi nejasnom figurom deteta, nastojeći u njoj prepoznata proturečja razriešiti ekstremnim rodnim podelama.

Dečake se u viktorijanskoj književnosti uglavnom veže uz životinjsko, sotonsko i mahnito. To je razlog zbog kojih su romani fokusirani na likove dečaka najčešće romani razvoja koji prikazuju junake koji nadrastaju vlastite urođene nasilnosti, dosežući pritom višu duhovnu razinu. Preludij Williama Wordswortha kao da anticipira tu tradiciju. Grabežljivo dete čije se putovanje kroz mračne krajolike sazdane od projekcija vlastitih strahova i žudnji opisuje u prve dve knjige poeme ima mnogo toga zajedničkog s Carrollovom Alicom. U odnosu na svoje savremenike, Carroll se u mnogo većoj meri približava neodređenosti Wordsworthovih dečjih likova; štaviše, smeštajući devojčicu u središte pripovednog interesa, Carroll odlazi korak dalje i od samog Wordswortha, čiji su likovi devojčica svedeni na anđeoske, korektivne figure koje uglavnom postoje kako bi ublažile nemir muškog protagonista. I David Copperfield Charlesa Dickensa mora se osloboditi nekontrolisane animalnosti koja graniči s ludilom, za što mu je potrebno Agnesino vodstvo. Žene i devojke predstavljaju katalizator koji je nužan da bi junak nadrastao svoje opasno životinjsko stanje i stupio u kontakt s božanskim unutar i izvan sebe.

    S obzirom na to da im se obično dodeljuju uloge emocionalnih i duhovnih katalizatora, ne čudi da je i devojkama koje figuriraju kao protagonistice u viktorijanskoj književnosti razvoj retko dopušten: odbijajući podvrgnuti ženske likove procesu evolucije, viktorijanski roman osetno nazaduje u odnosu na jedno od svojih glavnih izvorišta, romane Jane Austen. Čak i kada su zanimljive i “zločeste”, viktorijanske su junakinje statične figure poput Becky Sharp. Kada su “dobre”, manjak njihova razvoja pretvoren je u njihovu glavnu vrlinu. Devojčice u viktorijanskoj književnosti retko su deca, no istovremeno im se retko dopušta da odrastu. Umesto toga, one postoje isključivo kao spoj emocionalne i verske milosti. Lik Florence Dombey iz Dickensova romana Dombey i sin u tom je smislu gotovo paradigmatičan. Utelovljujući spasonosno milosrđe kćeri u svetu kojim dominira muška gramzivost, svetu koji ubija njenog nežnog brata Paula, Florence lebdi kroz kuću gospodina Dombeyja u iščekivanju povratka svoga oca; ona stari ali se nikada ne menja. Dickensove mala Nell i mala Dorritt podjednako su bezvremenske i bezlične. Iako više nisu deca (maloj Nell su četrnaest, a maloj Dorrit 22 godine), one kombinuju mitsku čistoću i nevinost devojčice sa ženidbenim potencijalom žene, kreirajući auru ne-lične, nepromenjive ljubavi.

Jane Eyre Charlotte Brontë i Maggie Tulliver George Eliot dve su jasno ocrtane devojčice koje odrastaju u žene, no čak i one ne predstavljaju mnogo više od utelovljenja ljubavi. Ni Jane ni Maggie se ne razvijaju jer se ni jedna od njih ne treba menjati: sve što obe trebaju jeste prihvatanje ljubavi koju nude a koja je (u slučaju Jane Eyre) grozničavo erotična i etična, odnosno (u slučaju Maggie Tulliver) strastveno sestrinska i obuhvatna. Obe trijumfuju na kraju romana jer im je dopušteno da svojom ljubavlju iskupe muškarce koje su odabrale i koji su, u skladu s konvencijom viktorijanskog romana, prethodno podvrgnuti razvojnom procesu. To nas podseća na činjenicu da se u viktorijanskoj književnosti dečacima dopušta (a katkad ih se u tome i potiče) učestvovati u istočnom grehu; kod devojčica to je retkost.

     To nas vraća anomaliji Carrollove Alice koja iz Zemlje čudesa izbija gladna i nimalo pokajnička. Suptilnom dramatizacijom Alisina odnosa prema životinjama, kao i prema životinji u sebi, te fokusiranjem na simbol njenih usta, Carroll ispituje podzemni svet u svoj njegovoj složenosti. Dvosmislenost završnog suđenja u konačnici mudro otklanja pitanje istočnog greha i nevinosti. Završni učinak Aličinih pustolovina samu junakinju (iako je žensko dete) upliće u problematično stanje čovečanstva, status koji je većina viktorijanaca uskraćivala ženama i deci. Saosećajna delikatnost i preciznost s kojom Carroll ocrtava haos psihe male devojčice usporediva je jedino s kasnijim radovima poput Duge D. H. Lawrencea u kojoj haotičan rast mlade Ursule Brangwen obuhvata njenu težnju za nasiljem, seksualnošću, slobodom i blaženstvom. U kontekstu fantastične književnosti stoleća u kojem je nastala, Alica u Zemlji čudesa ostaje usamljeni primer svoje vrste.

Deo iz teksta Nine Auerbach “Alice and Wonderland: A Curious Child” objavljenog 1973. godine u časopisu Victorian Studies br. 17 (1), str. 31–47).

izvor