Lavkraft Hauard, Niarlatotep ( Negronomikon )

Ova minijatura, ili pesma u prozi,
napisana je u novembru ili decembru
1920. godine. Objavlje na je prvi put
u časopisu United Amateur, u broju
sa datumom iz novembra 1920.god.koji
je izašao najmanje dva meseca kasnije.

Kao što je slučaj sa većinom Lavkraftove
proze, i ovo delo je inspirisano snom;
šta više, početni pasus napisan je neposredno
po buđenju. Kao moguću inspiraciju za
Niarlatotepa pojedinci pominju čak i
Nikolu Teslu, čije su demonstracije tehnoloških
inovacija izazivale slična osećanja misterije,
uzbuđenja, pa i straha — ali ako ta
asocijacija i postoji, ona je zanemarljiva.
Zlokobna figura Niarlatotepa, glasnika Starih
Bogova, srodna je arhetipskim likovima
iz svetskih mitologija i okultnih tradicija:
lutalica, luda, čovek sa Raskršća.







Niarlatotep… puzavi haos… ja sam poslednji… ja ću kazivati praznini što osluškuje… Ne pamtim
tačno kada je započelo, ali beše to pre nekoliko meseci. Opšta napetost beše nepodnošljiva. Periodu političkih i društvenih prevrata pridruži se čudna i sumorna slutnja od vratne telesne opasnosti; opasnosti rasprostranjene i sve obuhvatne, takve opasnosti kakva se može pojmiti jedino u najstrašnijim prikazama u noći. Prisećam se da su ljudi hodali okolo bledih i zabrinutih lica, i šaputali upozorenja i proročanstva koja se niko nije usuđivao da svesno ponovi ili sebi prizna da ih je ćuo. Osećaj monstruozne krivice beše nad zemljom, a iz ponora između zvezda hujale su ledene struje od kojih su ljudi drhtali u mračnim i usamljenim mestima. Beše primetna demonska izmena u sledu godišnjih doba — jesenja čega se zlokobno zadržavala, i svima se činjaše da su naš svet, a možda i čitav univerzum, iz ruku poznatih bogova i sila prešli u vlast bogova i sila neznanih.

         I upravo tada nastupi čas kada se Niarlatotep pojavi iz Egipta. Ko je on bio, niko ne mogaše da kaže, ali očito je bio od stare tamošnje krvi i izgledao poput Faraona. Domoroci klećahu pred njim, ne umevši da objasne zašto. On im kaza da se podigao iz crnila dvadeset i sedam vekova, i da je čuo poruke sa mesta izvan ove planete. Među zemlje civilizovane dođe Niarlatotep, tamne kože, vitak i zlokoban, stalno kupujući čudne instrumente od stakla i metala i kombinujući ih u instrumente
još čudnije. Pričao je mnogo o naukama elektriciteta i psihologi je i na predstavama demonstrirao moći koje posetioce ostavljahu bez reči, a koje mu, opet, donesoše slavu neprevaziđene veličine. Ljudi savetovahu jedni druge da odu i vide Niarlatotepa, i pri tom drhtahu. A gde je Niarlatotep hodio, mir je iščezavao, jer tamo sitni noćni sati behu pokidani vriskovima košmara. Nikada do tada vrištanje u koš ma ru ne beše toliki javni problem; sada mudraci gotovo poželeše da zabrane san u sitnim satima, ne bi li vriskovi gradova manje grozno uznemiravali bledi, sažaljivi mesec dok je ovaj svetlucao na zelenim vodama što tekoše pod mostovima i na starim zvonicima što su se ronili
naspram bolešljivog neba.

        Sećam se kada je Niarlatotep došao u moj grad — veliki, stari, užasni grad nebrojenih zločina. Moj prijatelj mi je kazao o njemu, i o neodoljivoj fascinaciji i primamljivosti njegovih otkrovenja, i ja počeh da gorim od žudnje da istražim njegove najdublje misterije. Prijatelj mi reče da one po užasu i impresivnosti prevazilaze moje najgroznomornije maštarije; a da su slike odražene na platnima u zamračenim sobama prorokovale o stvarima koje se niko sem Niarlatotepa ne usuđivaše da pominje, i u prštanju njegovih varnica beše od ljudi oduzimano ono im nikada ranije oduzeto ne beše a što se ispoljavalo samo u očima. I čuo sam još, iz tuđine, da su oni što poznaše Niarlatotepa gledali prizore koje drugi ne videše.

     Beše vrela jesen kada odoh kroz noć sa nemirnom gomilom da vidim Niarlatotepa; kroz sparnu noć i uz beskrajno stepenište do zagušljive sobe. I senovita na platnu videh zakukuljena obličja međ
ruševinama, i žuta zla lica što vire onostran palih spomenika. I videh svet kako se sukobi sa crni lom; sa talasima uništenja iz ultimativnog svemira; kako se sumanuto vrti i okreće i bori oko sve bleđeg, sve hladnijeg sunca. Onda se varnice začudno razigraše oko glava posmatrača, i kosa im beše nakostrešena dok su im seni, grotesknije nego što ih umem opisati, iskočile i čučale na glavama. A kada ja, hladnijeg i naučnijeg duha od ostalih, promrmljah drhtavi protest zbog opsene i statičkog elektriciteta, Niarlat tep nas sve otera van, niz strmo stepenište na vlažne, tople, napuštene ponoćne ulice. Vrištao sam glasno da se ne bojim; da se nikada ne mogu uplašiti; a drugi sa mnom vrištahu
zarad utehe. Zaklesmo se jedni drugima da je grad bio potpuno istovetan, i još uvek živ; a kada električno osvetljenje poče da bledi mi se dadosmo u beskrajno psovanje gradskih službi, i smejasmo se čudnim izrazima lica koja smo pri tom pravili.

      Verujem da smo osećali kako se nešto spušta sa zelenkastog meseca, jer onda kada počesmo da zavisimo od njegovog svetla ponesoše nas čudne, nevoljne formacije što krenuše u marš sa prividno jasnim odredištima, iako se o njima niko ne usuđivaše da pomišlja. Jednom ja pogledah ka pločniku i nađoh da su ploče razlabavljene i zamenjene travom, sa jedva opazivom trakom zarđalog metala tamo gde su nekada šine tramvaja ležale. I ponovo spazismo vagon tramvaja, usam ljen, bez prozora, zapušten, i bezmalo prevrnut. Kada se osvrnusmo ka horizontu, ne mogasmo videti treću kulu kraj reke, i primetismo da je silueta one druge kule zubasto polomljena na vrhu. Onda se podelismo
u uske kolone, od kojih svaku kao da je privlaćio drugi pravac. Jedna nestade u uskoj uliici levo, ostavivši za sobom samo odjek potmulog leleka. Druga se zaputi niz ulaz u podzemnu železnicu šibljem urastao, urlajući smehom koji beše sumanut. Moja kolona beše usisana ka otvorenom prostranstvu, i tog trena osetih studen što ne pripadaše vreloj jeseni; jer dok smo se teturali izvan mračnih močvara, spazismo oko sebe kako na paklenoj mesečini belesaju zli snegovi. Snegovi neobjašnjivi, bez tragova u sebi, naneseni samo u jednom smeru, gde ležaše procep tim mračniji zbog svetlucavih zidova. Kolona izgledaše zaista tanušna dok je sneno i mehanički kora čala ka procepu. Ja sam zaostajao za njima, jer crna jama usred zeleno obojenog snega beše zastrašujuća, i učini mi se da čujem odjeke uznemirujućih jauka dok su moji družbenici nestajali; ali moja moć zadržavanja za
njima beše krhka. Kao da sam prizvan onima što odoše pre mene, ja upola zalebdeh izmešu titanskih nanosa snega, drhteći i uplašen, kroz bezvidni vrtlog nezamislivog.

     Vrišteći u bezumlju, otupeo od delirijuma, samo bogovi što jesu mogu da odrede. Mučaljiva, osetljiva sen što se uvija u rukama koje i nisu ruke, nasumice bačena kroz neznanu tminu truležne kreacije, strvine negdašnjih svetova u urvnama što behu gradovi, mrtvački vetrovi što hukte pokraj bledih zvezda i čine da mutno trepere. Onostran svetova nejasni duhovi čudovišnih stvorova; jedva vidljivi stubovi neposvećenih hramova što se gnezde na bezimenim stenama pod pokrovom nebesa i uzdižu se ka vrtoglavom vakuumu iz van sfera svetlosti i tmine. A kroz ovo ogavno groblje univerzuma prigušeno, izluđujuće lupanje bubnjeva, i tanušan, monotoni fijuk bestidnih frula dopiru iz nepojmljivih, neosvetljenih odaja izvan Vremena; gnusobni poj frula uz koje sporo, nezgrapno i apsurdno plešu golemi, mračnjački ultimativni bogovi — slepi i bezglasni, bezumni gargojli čija je duša Niarlatotep.

Hauard Lavkraft, Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda, Glava prva  

Hauard Lavkraft,Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda, Glava druga 

Robin Šarma, KALUĐER KOJI JE PRODAO SVOJ FERARI

Prvo poglavlje

Poziv na buđenje

Pozlilo mu je upravo usred prepune sudnice. Bio je jedan od najpoznatijih parničnih advokata u ovoj zemlji. Isto tako bio je čovek poznat, kako po svojim italijanskim odelima od 3.000 dolara, tako i po nizu izvanrednih pravnih pobeda. Jednostavno sam stajao tamo, paralisan šokom zbog onoga što sam upravo video. Veliki Džulijan Mentl se pretvorio u žrtvu i sada se savijao na podu poput bespomoćnog deteta, tresući se, drhteći i znojeći se kao pomahnitao.

Od tog trenutka, sve je izgledalo kao usporen film. „Bože moj, Džulijan je u nevolji", vrisnula je njegova asistentkinja, uzbuđeno nam pokazujući potresan prizor koji smo veći sami videli. Sudija je izgledala upaničeno i brzo je promrmljala nešto u slušalicu privatnog telefona, koji je tu postavila za hitne slučajeve. Što se mene tiče, mogao sam samo da stojim tamo, ošamućen i zbunjen. Molim te, nemoj da umreš matora budalo. Prerano je za tebe da odeš. Ne zaslužuješ da umreš tako.

Sudski čuvar, koji je pre toga izgledao kao da je balzamovan u stojećem stavu, pokrenuo se i počeo da reanimira palog heroja sudnice. Pored njega bila je asistentkinja, čiji su dugi plavi uvojci padali preko Džulijanovog lica crvenog kao rubin, dok mu se obraćala nežnim rečima utehe, koje on očigledno nije mogao da čuje.

Poznavao sam Džulijana sedamnaest godina. Prvi put smo se sreli kada me je kao mladog studenta prava, jedan od njegovih partnera angažovao preko leta kao istraživača pripravnika. Već tada, on je imao sve. Bio je briljantan, lep, neustrašiv advokat koji je sanjao da postane veliki. Džulijan je bio mlada zvezda firme, čovek od akcije koji je čekao svoj trenutak.

Još uvek se sećam kako sam jedne noći dok sam radio do kasno, prolazeći pored njegove kraljevski velike kancelarije, krišom bacio pogled na uramljeni citat na njegovom masivnom hrastovom stolu. To je bio citat Vinstona Čerčila o veličini čoveka, kakav je bio Džulijan:

Siguran sam, da smo mi danas gospodari naše sudbine, da zadatak koji je stavljen pred nas nije izvan naših moći, da muke i bol nisu van granica moje izdržljivosti. Dokle god verujemo u svoje sopstvene ideale i nesavladivu volju za pobedom, pobeda nam neće biti uskraćena.

Džulijan je takođe stajao iza svojih reči. Bio je nepopustljiv, preopterećen poslom i voljan da radi osamnaest časova dnevno radi uspeha za koji je verovao da je njegova sudbina. Uz čašu vina, čuo sam da je njegov deda bio istaknuti senator, a njegov otac izuzetno poštovan sudija Saveznog suda. Bilo je očigledno da potiče iz bogate porodiceda su na njegova pleća ogrnuta Armanijem bila postavljena ogromna očekivanja. Ipak, priznaću jednu stvar: on je trčao svoju sopstvenu trku. Bio je predodređen da radi na svoj osobeni način - voleo je da pravi predstavu.

Džulijanove skandalozne predstave u sudnici, redovno su punile naslovne strane novina. Bogati i slavni bi se sjatili oko njega kad god bi im zatrebao izvanredan pravni taktičar agresivnog nastupa. Njegove vanprofesionalne aktivnosti su verovatno bile dobro znane. Kasne noćne posete najboljim restoranima u društvu seksepilnih mladih manekenki ili bezobzirno pijančenje sa gomilom siledžija koje je on nazivao svojim „razbijačkim timom", postale su legenda u firmi.

Još uvek ne shvatam zašto je izabrao mene da radim s njim na senzacionalnom slučaju ubistva, koji je on vodio tog prvog leta. Iako sam diplomirao na pravnom fakultetu na Harvardu, na kome je i on studirao, sigurno nisam bio najbolji pripravnik u firmi, a moje porodično poreklo nije bilo aristokratsko. Moj otac je proveo ceo život kao čuvar u lokalnoj banci nakon službe u marinama. Moja majka je odrasla u Bronksu, živeći sasvim jednostavno. Uprkos tome, on je između svih koji su tiho lobirali kod njega za privilegiju da budu njegov potrčko, u procesu poznatom pod imenom „Prototip svih suđenja o ubistvima", izabrao mene. Rekao je da mu se dopala moja „glad". Pobedili smo, naravno, i poslovni čovek koji je bio optužen za brutalno ubistvo svoje žene, sada je bio slobodan - odnosno slobodan onoliko koliko mu je to njegova nečista savest dozvoljavala.

Moje lično obrazovanje se upotpunilo tog leta. To je bilo mnogo više od lekcije - kako u potpunosti otkloniti opravdanu sumnju koju bi bilo koji advokat uspešan u svom poslu, mogao da učini. To je bila psihološka lekcija o pobeđivanju i retka prilika da se posmatra majstor na delu. Upijao sam to kao sunđer.

Na Džulijanov poziv, pridružio sam se firmi i ubrzo se među nama razvilo trajno prijateljstvo. Priznaću da nije bilo jednostavno sarađivati s njim. Raditi kao njegov mlađi kolega često je bilo frustrirajuće i dovodilo je do glasnih prepirki u gluvo doba noći. To je bio njegov način. Taj čovek nikada nije mogao da pogreši. Međutim, iza njegove otresite spoljašnosti, krila se osoba koja je zaista brinula o ljudima.

Bez obzira koliko je bio zauzet, uvek bi pitao za Dženi, ženu koju ja još uvek zovem „moja nevesta" iako smo bili venčani i pre mog odlaska na fakultet. Kada je nakon druge letnje prakse shvatio da sam u finansijskom škripcu, Džulijan je sredio da dobijem poveću stipendiju. Voleo je da ponekad divlja, i mada je znao da bude beskompromisan prema svojim prijateljima, nikad ih nije zanemarivao. Jedini pravi problem je bila činjenica da je Džulijan bio opsednut svojim poslom.

Prvih nekoliko godina opravdavao je svoje dugačko radno vreme govoreći da on to „čini za dobrobit firme" i da je planirao da uzme mesec dana odmora i ode na Kajmane , "sledeće zime sasvim sigurno". Međutim, kako je vreme prolazilo Džulijanova brilijantna reputacija se širila i njegova opterećenost poslom je rasla. Slučajevi su postajali veći i značajniji, a Džulijan, koji nikad nije bežao od dobrog izazova, probijao se sve dalje i dalje. U retkim trenucima opuštenosti, priznavao je da više ne može da spava duže od par sati a da se ne probudi sa osećanjem krivice što ne radi na predmetu. Uskoro mi je postalo jasno da je njime ovladala glad da postigne više: više ugleda, više slave i više para.

Kao što se i očekivalo, Džulijan je postao enormno uspešan. Postigao je sve što je većina ljudi ikad mogla da poželi: zvezdanu profesionalnu reputaciju sa prihodom od sedam
6cifara, spektakularni dvorac u susedstvu slavnih, privatni avion, letnjikovac na tropskom ostrvu i ono sto je veoma cenio — sjajni crveni ferari parkiran na centralnom mestu njegovog prilaza kući.

Ipak, znao sam da stvari nisu tako idilične kao što su se činile u prvi mah. Primetio sam znakove zle kobi koja se primicala, ne zato što sam bio vidovitiji od ostalih u firmi, već jednostavno zato što sam pr-vodio najviše vremena s njim. Bili smo stalno zajedno, jer smo uvek radili. Izgledalo je da posao nikad ne jenjava. Na horizontu se uvek pojavljivao neki nov senzacionalan slučaj veći od prethodnog. Priprema nikad nije bila dovoljno dobra za Džulijana. Šta ako se desi da sudija postavi ovo ili ono pitanje? Šta bi se desilo ako naše istraživanje ne bi bilo savršeno? Šta bi bilo ako bi iznenađen nečim usred prepune sudnice, ostao kao jelen paralisan pod svetlima farova koji su ga iznenada obasjali? Tako smo se naprezali do krajnjih granica i ja sam se takođe našao zaglavljen u njegovom svetu gde je centralno mesto zauzimao posao. Eto gde smo bili - dva roba vremena, koji rintaju na šezdeset četvrtom spratu nekog čelično-staklenog solitera, dok većina normalnog sveta sedi kod kuće sa svojim porodicama. Mislili smo da smo uhvatili boga za bradu, zaslepljeni iluzijom uspeha.

Što sam više vremena provodio sa Džulijanom, to sam više uviđao kako on tone sve dublje ka dnu. Izgledalo je kao da ima neku potajnu želju za smrću. Ništa ga nije zadovoljavalo. Konačno, njegov brak je propao, nije više razgovarao sa ocem i uprkos činjenici da je u materijalnom smislu posedovao sve što je neko mogao da poželi, još uvek nije bio pronašao šta je to što traži. To se ogledalo na emotivnom, psihičkom i duhovnom planu.

U pedeset trećoj godini, Džulijan je izgledao kao da je bio u kasnim sedamdesetim. Lice mu je bilo puno bora, neslavan danak njegovoj osnovnoj životnoj devizi „živeti bez sputavanja" i ogromnom stresu usled neuravnoteženog načina života. Kasne noćne večere u skupim francuskim restoranima, pušenje debelih kubanskih cigara, ispijanje konjaka za konjakom dovelo ga je do opterećujuće gojaznosti. Konstantno se žalio da mu je puna kapa toga da bude bolestan i umoran. Izgubio je smisao za humor i više se uopšte nije smejao. Džulijanov nekadašnji entuzijazam zamenila je smrtna ozbiljnost. Lično, mislim da je njegov život bio izgubio svaku svrhu.

Možda je najtužnije bilo to, što je čak i u sudnici izgubio fokus. Tamo, gde bi nekada zabljesnuo sve prisutne svojim elokventnim i neoborivim argumentima, sada je satima pričao pred sudom monotono i nesuvislo, o nerazjašnjenim slučajevima koji su imali malo ili nimalo veze sa predmetom. Tamo gde bi nekada zahvalno reagovao na primedbe protivnika, sada je pokazivao gorki sarkazam i tako više puta iskušavao strpljenje sudija, koji su ranije u njemu gledali pravnog genija. Jednostavno rečeno, Džulijanova životna iskra počela je da se gasi.

Nije samo sklonost ka frenetičnom tempu vodila Džulijana u preranu smrt. To je bilo nešto mnogo dublje. Izgleda da je to bila stvar duha. Skoro svakog dana mi je pominjao kako ne oseća nikakvu strast prema onome što radi i kako je okružen prazninom. Govorio je da je kao mlad advokat zaista voleo pravo, iako je u startu društvenim položajem svoje porodice bio gurnut u to. Pravne začkoljice i intelektualni izazovi su ga fascinirali i punili energijom. Njihova moć da utiču na društvene promene, inspirisala ga je i motivisala. Već tada je bio nešto više od bogatog klinca iz Konektikata. Zaista je video sebe kao snagu dobra, kao instrument društvenog napretka, kao nekoga ko može da koristi
svoje bogom dane talente da pomogne drugima. Ta vizija davala je njegovom životu smisao. To mu je dalo svrhu i pothranjivalo njegove nade.

Međutim, u Džulijanovom neradu krilo se nešto više nego što je zanemarivanje posla od koga je živeo. Džulijan je doživeo neku veliku tragediju, pre nego što sam se ja pridružio firmi. Kako reče jedan od starijih partnera, desilo mu se nešto o čemu zaista nije moglo da se govori i ja nisam mogao da nađem nikoga ko bi mi to ispričao. Čak je i stari Harding, notorni brbljivac, vodeći partner u firmi, koji je provodio više vremena u baru Ric-Karltona nego u svojoj neprijat-no velikoj kancelariji, rekao da se zakleo na ćutanje. Šta god da je bila ta duboka mračna tajna, sumnjao sam da ima veze sa Džulijanovom silaznom putanjom. Zaista sam bio radoznao, ali pre svega želeo sam da mu pomognem. On nije bio samo moj mentor, on je bio moj najbolji prijatelj.

I tada se desilo. U ponedeljak ujutro, baš u sudnici broj sedam, sudnici u kojoj smo pobedili u slučaju „Prototip svih suđenja o ubistvima". Jak srčani napad oborio je s nogu briljantnog Džulijana Mentla podsetivši ga na sopstvenu smrtnost.




Drugo poglavlje

Misteriozni posetilac


Bio je to hitan sastanak svih članova firme. Kad smo se nagurali u glavnu salu za sastanke, shvatio sam da postoji ozbiljan problem. Stari Harding je bio prvi koji se obratio okupljenoj masi.

„Bojim se da imam veoma loše vesti. Džulijan Mentl je doživeo jak srčani napad juče u sudnici, dok je diskutovao o slučaju ,,Er Atlantik". Trenutno je na odelenju intenzivne nege, ali njegovi lekari su me obavestili da mu se stanje stabilizovalo i da će se oporaviti. Pa ipak, Džulijan je doneo odluku koju, mislim, da svi morate da znate. Odlučio je da napusti našu kuću i odustane od advokatske prakse. On se neće vratiti u firmu.

"Bio sam šokiran. Znao sam da je imao svojih problema, ali nikad nisam mislio da će da da otkaz. Takođe sam, nakon svega sto smo zajedno prošli, smatrao da je trebalo da bude ljubazan da mi to kaže lično. Nije mi čak dozvolio ni da ga vidim u bolnici. Svaki put kad bih svratio, sestre su imale instrukcije da mi kažu da spava i da ne sme da se uznemirava. Odbijao je i moje telefonske pozive. Možda sam ga podsećao na život koji je želeo da zaboravi. Ko zna? Ipak, reći ću vam, to boli.

Cela ta epizoda desila se pre tri godine. Poslednje što sam čuo, bilo je da je Džulijan krenuo za Indiju, na neku vrstu ekspedicije. Rekao je jednom od partnera da želi da pojednostavi svoj život, da su mu „potrebni neki odgovori" i nadao se da će ih pronaći u toj u toj mističnoj zemlji. Prodao je svoj dvorac, avion i privatno ostrvo. Prodao je čak i svoj ferari. Džulijan Mentl kao indijski Jogi", pomislio sam. Pravo radi na najmisteriozniji način".

Prošle su tri godine, I ja sam se promenio od prezaposlenog mladog advokata postao sam prezasićen, pomalo ciničan stariji advokat. Moja supruga Dženi i ja smo imali porodicu. Naposletku, počeo sam i ja da tragam za smislom. Mislim da su deca uticala na to. Oni su iz temelja promenili način na koji sam posmatrao svet i moju ulogu u njemu. Moj otac je to najbolje objasnio kad je rekao: Džone, kad budeš na samrtnoj postelji neće ti biti žao što nisi provodio više vremena u kancelariji". Tako sam počeo da provodim malo više vremena kod kuće i da živim prilično dobrim svakodnevnim životom. Pridružio sam se Rotari klubu, igrao sam golf subotom da bih usrećio moje partnere i klijente. Ali moram da priznam, da sam u trenucima opuštenosti često mislio na Džulijana i pitao se u šta se on pretvorio tokom godina od kada smo neočekivano prekinuli da se družimo.

 Možda se skrasio u Indiji, negde gde je toliko drugačije, da je čak i nemirna duša poput njegove mogla sebi da stvori dom. Ili možda planinari po Nepalu? Ili roni na Kajmanskim ostrvima? Jedno je sigurno: nije se vratio profesiji pravnika. Niko nije čak ni razglednicu primio od njega, od kada je otišao u svoj samonametnuti egzil i napustio pravo. Kucanje na moja vrata, pre otprilike dva meseca, ponudilo mi je prve odgovore na neka od mojih pitanja. Upravo sam završio sastanak sa mojim poslednjim klijentom tog napornog dana, kada je Ženevjev, moja inteligentna asistentkinja, promolila glavu u moju malu, elegantno nameštenu kancelariju.

"Tu je neko, ko želi da vas vidi Džone. Kaže da je hitno i da neće da ode dok ne porazgovara sa vama."
"Ja upravo izlazim, Ženevjev", odgovorio sam nestrpljivo. "Žurim da nešto pojedem, pre nego što završim kratak pregled slučaja Hamilton. Nemam vremena nikoga da vidim. Recite mu da zakaže sastanak kao i svi ostali i pozovite obezbeđenje ako vam bude pravio bilo kakav problem."

"Ali on kaže da zaista mora da vas vidi. Odbija da prihvati negativan odgovor."

Na trenutak sam pomislio da sam pozovem obezbeđenje, ali shvativši da sam nekome možda zaista potreban, pomirio sam se sa situacijom: U redu, pošaljite ga unutra", popustio sam. Sigurno ću moći da se opravdam poslom."

Vrata moje kancelarije polako su se otvarala. Konačno su se potpuno otvorila, otkrivajući nasmejanog čoveka u srednjim tridesetim godinama. Bio je visok, vitak i mišićav, zračio je velikom količinom vitalnosti i energije. Podsetio me je na one savršene klince sa kojima sam pohađao pravni fakultet, iz savršenih po-rodica, sa savršenim kućama, savršenim kolima i savršenom kožom. Ali kod mog posetioca, postojalo je nešto više od njegovog mladalački dobrog izgleda. Unutarnji mir davao mu je skoro božanski izgled. A tek njegove oči. Prodorne plave oči čiji me je pogled sekao, kao oštrica brijača meku put na svežem licu adolescenta, uplašenog prvim brijanjem.

 'Još jedan maestralni advokat koji cilja na moj posao', pomislio sam u sebi. 'Pobogu, zašto samo stoji tamo i posmatra me? Nadam se da nisam zastupao njegovu ženu u onom velikom slučaju razvoda, koji sam dobio prošle nedelje. Pozvati obezbeđenje, na kraju krajeva, možda i nije bila tako loša ideja.' Mladi čovek je nastavio da me gleda na način na koji je nas-mejani Buda mogao da gleda omiljenog učenika. Posle dugog trenutka neprijatne tišine, progovorio je iznenađujuće zapovednim tonom.

"Da li ti na ovaj način tretiraš sve svoje posetioce Džone, čak i one koji su te naučili svemu što znaš o umetnosti uspeha u sudnici? Trebalo je da moje profesionalne tajne zadržim za sebe", rekao je, a njegove pune usne razvukle su se u širok osmeh. Čudno treperenje zagolicalo je moj stomak. Istog časa sam prepoznao taj hrapav, medeno mekan glas. Srce je počelo da mi lupa.

"Džulijane? To si ti? Ne mogu da verujem! Da li si to zaista ti?"

Glasan smeh posetioca potvrdio je moje sumnje. Mladi čovek koji je stajao preda mnom nije bio niko drugi do davno izgubljeni indijski jogi: Džulijan Mentl. Bio sam zapanjen njegovom neverovatnom transfor-macijom. Bled ten kao u duha, bolesno iskašljavanje i beživotne oči mog bivšeg kolege nestali su. Iščezli su i ostareli izgled i morbidno izražavanje koje je bilo njegov lični zaštitni znak. Umesto toga, čovek ispred mene izgledao je savršeno zdrav, njegovo lice bez bora bilo je rumeno i blistavo. Oči su mu bile svetle, a u njima se ogledala njegova izvanredna vitalnost. Ono što je možda još više fasciniralo bio je spokoj kojim je Džulijan zračio. Osečao sam se potpuno smireno samo sto sam sedeo tamo i posmatrao ga. On više nije bio zabrinut tip A' stariji partner vodeće pravne firme. Umesto toga čovek ispred mene bio je mladolik, vitalan i nasmejan - model promene.


Treće poglavlje

Čudesni preobražaj Džulijana Mentla

.

Čajna Mjevil, Stanica Perdido

"Nakratko sam se čak predao, zastavši kod prozora sobeda pogledam svjetla i tamu, osvijetljene ulice. Jedan od oblikaumiranja je i kad na taj način izgubiš vezu s gradom."Philip K. Dick,


    Mi vas možemo oblikovati. Od otvorenih kamenih stepa do polja, do seoskih imanja, do tih prvih naherenih kućeraka koji se uzdižu iz tla. Već je jako dugo noć. Te kolibe, koje prekrivaju obalu reke, izrasle su u tami oko mene poput gljiva.
     Ljuljamo se. Bačeni smo u jaku struju
     Čovek iza mene nespretno vuče kormilo i lađa se ispravlja. Svetlost posrne svaki puta kad se svetiljka zaljulja. Taj čovek me se boji. Nagnuo sam se iznad ramca male brodice, nad mračnu vodu koja promiče.
     Brektanje podmazanih motora i tiho milovanje reke polako nadglasavaju domaći zvuči. Daske šapću, a vetar dirka slamu kojom su prekriveni krovovi, zidovi se sležu i podovi pomiču kako bi ispunili prazninu; deseci kuća prerasli su u stotine, u hiljade ; udaljavaju se od obala i prolevaju svjtlost po celoj ravnici.
      Okružuju me. Rastu. Više su, deblje i bučnije, krovovi su im od škriljca, zidovi od izdržljive opeke.
      Reka krivuda i zakreće prema gradu. On se ukazuje iznenada, golem, utisnut u pejzaž. Njegova se svetlost gomila oko rubova stenovitih brda, kao krv porubovima modrice. Njegovi prljavi tornjevi svetle. Ponižen sam. Prisiljeno poštovati tu čudnovatu prisutnost što se izdigla iz blata na ušću dve reke. On je strašan zagađivač, širi smrad, stvara buku. Debeli dimnjaci bljuju prljavštinu čak i sada, u gluho doba noći. Ne nosi nas struja nego nas privlači sam grad, usisava nasnjegov utjecaj. Jedva čujni povici, tu i tamo glasanje kakve zveri, ružni zveket i udarci iz tvornica u kojima se iz golemih strojeva diže para. Tračnice, poput vena koje su iskočile, prate anatomiju grada. Crvene opeke i tamni zidovi, zdepaste crkve koje podsećaju na pustinjake, lepršaju otrcane tende; labirinti starog grada opločeni kamenim kockama, slepe uličice, odvodni kanali presecaju tlo poput svetovnih grobova, novo područje smetlišta, smrskan kamen, biblioteke prepune zaboravljenih svezaka, stare bolnice, tegljači, brodovi i metalne pandže koje podižu teret iz vode.
Kako bi nam moglo promaći približavanje nečeg takvog? Kakvim se to trikom služi topografija, koja dopušta tom čudovištu opruženom po tlu skrivati se iza uglova i iznenada iskakati pred putnika?
       Više nema uzmaka.
       Čovek nešto mrmlja, govori mi gde smo. Ne okrećem se prema njemu.
       Ovo su Gavranova Vrata, ovo izmučeno, ograđeno područje oko nas. Trule kuće iscrpljeno se naslanjaju jedna na drugu. Reka razmazuje mulj po obalama od opeke, gradske se zidine izdižu iz dubina kako bi zadržale vodu. Smrad je nepodnošljiv.

      (Pitam se kako sve ovo izgleda iz visine; gledan odozgo, grad se ne može sakriti, ako biste mu se približili nošeni vetrom ugledali biste ga izdaleka; izgledao bi vam kao prljava mrlja, kao opružena strvina koju su preplavili crvi. Ne bih trebao razmišljati na takav način, ali sada ne mogu prestati, mogao bih uzjahati ramenove dima koje izbacuju dimnjaci pa na njima jedriti visoko iznad ponosnih tornjeva i posrati se na sve koji su vezani za tlo, mogao bih jahati na haosu i sjašiti gde mi se prohte; ne smem razmišljati na taj način, ne smem to sada raditi, moram prestati, ne sada, ne to, ne još.)
Ima kuća koje ispuštaju bledu sluz, organski premaz koji se razmazuje po pročelju i kaplje s najviših prozora. Dodatni spratovi niču u hladnom, belom gnoju koji ispunjava pukotine između kuća i slepih uličica. Područje je nagrđeno naborima sličnim otopljenom vosku koji se iznenada prelio preko krovova. Neka druga inteligencija prisvojila je ove ulice ljudi.

      Žice su čvrsto zategnute preko reke i streha, i zacementirane mlečnim gomilama sluzi. Zvuče poput žica kontrabasa. Iznad nas je nešto šmugnulo. Lađar je s gađenjem pljunuo u vodu.
      Njegov ispljuvak se razleva. Gomila pljuvačke-žbuke iznad nas se smanjuje. Pojavljuju se uske ulice. Voz zviždi dok ispred nas prelazi reku po uzdignutim tračnicama. Pratim ga pogledom prema jugu i istoku, vidim niz malih svetala kako promiču, kako ih guta ova tmina, ova neman koja jede svoje građane. Uskoro ćemo proći pokraj tvornica. Dizalice se poput vretenastih ptica izdižu iz tame; tu i tamo se pokreću, kako bi zadržali posade skeleta, ponoćne posade na radnim mestima. Lanci njišu brodski teret poput beskorisnih udova, a kada se pokrenu zupci i okrenu zamašnjaci, njega iznenada zahvata zombijevsko lelujanje.
       Nebom se šuljaju debele, grabljive sene. Odjeknula je tutnjava, odjek, kao da je jezgra grada šuplja. Crna barka se probija kroz gomilu svojih družica pretovarenih koksom i drvetom i gvožđem i čelikom i staklom. Ovde voda odražava zvezde kroz smrdljivu dugu nečistoće, otpadnih voda i hemijskih pomija od kojih je troma i nepostojana.
      (Oh, uzdići se iznad ovoga, ne udisati ovu prljavštinu, ovaj gnoj, ne ući u grad kroz ovu latrinu, ali moram prestati, moram, ne mogu nastaviti, moram.)
     Motor smanjuje okretaje. Okrećem se i gledam čoveka iza sebe, on skreće pogled i kormilari, pravi se da gleda kroz mene. Vodi nas prema doku, tamo iza skladišta, koje je toliko prepuno da se sadržaj izliva s druge strane potpornih stupova u labirint od golemih kutija. Probija se između ostalih brodića. Iz reke izranjaju krovovi. Niz potopljenih kuća, podignutih s pogrešne strane zida, naguranih uz poplavljenu obalu, čije se crne opeke premazane bitumenom cede. Ispod nas komešanje. Reka ključa od vrtloga iz dubina. Mrtve ribe i žabe, koje su se predale i prestale disati u ovom gnjilom gulašu otpadaka, pomahnitalo se kovitlaju između ravnog boka barke i betonske obale, zarobljene u uzburkano mvrtlogu. Praznina je premoštena. Moj kapetan iskače na obalu i privezuje barku. Izluđuje me što vidim da mu je laknulo. Pobednički i mrzovoljno mudruje i požuruje me, govoreći neka se iskrcam i udaljim, a ja izlazim polagano kao da hodam po žeravici, birajući put kroz smeće i razbijeno staklo.
     Zadovoljan je kamenjem koje sam mu dao. Nalazim se u Smog Okuci, kaže mi,a ja se prisiljavam skrenuti pogled dok me upućuje u kojem smeru trebam krenuti kako ne bi znao da sam izgubljen, da sam nov u gradu, da se bojim ovih mračnih i zastrašujućih zdanja od kojih se ne mogu osloboditi, da mi je mučno od klaustrofobije i zlih slutnji.
     Malo dalje prema jugu iz reke se uzdižu dva velika stupa. To su gradska vrata kroz koja se ulazilo u Stari Grad, nekad grandiozan, a sada derutan i uništen. Uklesane istorije koje obavijaju te obeliske sastrugali su vreme i kiselina, opstaju samo grube spirale, kao one od starih vijaka. Iza njih, neki niski most (Druidsko Raskrižje, kaže on.) Ne obraćam pozornost na čovekova užurbana objašnjavanja i odlazim kroz ovu ispranu zonu, pokraj zjapećih vrata koja obećavaju uživanje u pravoj tami i beg od rečnog smrada. Od lađara je ostao samo tihi glas, i moram reći kako mi pomisao da ga nikada neću videti pruža barem malo zadovoljstvo.
      Nije hladno. Na istoku se obećavajuće pojavljuju gradska svetla
     .Slediću tračnice. Prikradaću se u njihovoj seni dok prolaze iznad kuća i tornjeva i baraka i kancelarija i zatvora grada, slediću ih po lukovima koji ih vezuju za tlo. Moram pronaći način kako ću ući.
      Ogrtač (od teške, nepoznate tkanine koja mi ranjava kožu) me stišće i mogu osetiti težinu vreće s novcem. To je ono što me ovde štiti; to, i iluzija koju sam prisvojio, izvor moje tuge i moga srama, teskobe koja me je dovela do ove velike izrasline, ovog prašnjavog grada podignutog u snovima od kostiju i opeke, ove urote industrije i nasilja uronjene u istoriju i opkoljenu moć, ove zle zemlje koja nadilazi moju sposobnost shvatanja.

Novi Krobuzon.

scribd

Robert Graves ( Grejvs) , poezija

Uputstva orfičkom iskušeniku



PALJBA U ZORU

Topovi s mora okomiše se na nas:
Zgusnuti dim nas ljuja u kazamatu
I krik na smrt osuđenih se izvija.
Mi brojimo i pozdravljamo svaki nov i težak
Potres — orobljeni čekamo izbavljenje.

Posećuju nas anđeli s kosom divlje vatre
Koji su nas u snu ohrabrivali noćas
Dok smo ležali okovani,
Smeju nam se kad smo budni — naša lica
Tako su zgrčena nadom da suze kaplju.



DA SE MRTVI OŽIVE

Da se mrtvi ožive,
Ne treba mnogo madije.
Malo je potpuno mrtvih:
Duni u žar mrtvaca
I živ će plamen da bukne.

Dozovi njegove svenule nade,
I jade zaboravljene;
Podvrgni pero njegovom rukopisu,
Dok s istom prirodnošću
Ne potpišeš njega kao sebe.

Hramlji ko što je hramao,
Kuni se ko što se kleo;
Nosi crno odelo, ako ga je nosio;
Ako je reumatične prste imao,
Nek takvi budu i tvoji.

Prikupi njegove lične stvari —
Prsten, novčanik, stolicu;
Na tim elementima sagradi
Dom poznat i blizak
Pohlepnom povratniku.

I tako daj mu život,
A1 znaj da grob u kom je bio
Ne može prazan da bude:
Moraćeš sam da ležiš tamo
U nečistoj njegovoj odeći.



MASLINJAK

Sada, iznenadnim migom oka,
Dodanašnji primerni svet
Preuzima neposrednu divljinu
I ptice i drveće, i vetrovi i sama slova
Azbuke našeg detinjstva, menjaju se
U duguljaste tajne.

Meso više nije meso, već moć;
Brojke, ne više aritmetičke,
Skaču kao jagnjad, lete kao golubovi;
I tišina se uspostavi, iako svilene grane
Nežno trepere u susednom maslinjaku
A mutni oblaci nastavljaju dalje.

Čija beše munja letnjeg duha,
Vinuta s planinske stene
Gde beloglavi sup vije,
Što dade da čitamo našu skrivenu budućnost
Lako kao molitvenik
Širom otvoren na kolenu?



KONVERZACIONI KOMAD


Na mesećini
U ponoć,
Pod lozom,
Hotelska stolica
Sumorno se smešta ispred naslova
Savijenih večernjih novina.

Druga stolica,
Iz para,
Leži na leđima,
Ukrućena kao u bolu,
Pošto je prevrnuta uz ljutit prasak;
I tu do jutra, avaj, mora ostati.

Na terasi
Nema tragova krvi,
Setnog bljeska
Noža, ništa:
Čak ni fino iscepanih parčića pisma
Ni tupog sjaja bačenog prstena.

Još postojane
Na stolu
Dve visoke čaše,
Jedna puna pića,
Posmatraju, kako kroz lozu klizi
I kako drhti, mesec na rubu grebena.




OSTACI

Kada sve je gotovo i pođete kući,
Lako je lišiti se ostataka rata:
Barjaci, puške, šlemovi, doboši
Mogu ukrasiti stepenište il radnu sobu,
Dok se manji pabirci s bojnog polja,
Novčići, satovi, prstenje, zlatni zubi i slično,
Potajno prodaju za znatnu gotovinu.

Ljubavni ostaci drugačiji su slučaj,
Kada sve je gotovo i pođete kući:
Taj pramen kose, ova pisma i portret
Ne mogu se baš javno pokazati ili prodati;
Ni spaliti; ni vratiti (srce je uporno) —
A čovek ne sme da ih poveri sefu
U strahu da kroz čelik ne progore rupu duboku 61 cm.



OSTAJUĆI NEDOREČEN


Finis, očigledan na nekoj ranijoj stranici,
Sa palim obeliskom na koricama,
Mora li i ovde biti ponovljen?

Smrt je žalosno oglašena
A umreti jednom dovoljno je smrti,
Budite sigurni, za ma koliki život.

Mora li se ova knjiga završiti, kako bi je vi završili,
Sa testamentalnim dodacima
I grobljanskim natpisima?

Ali ne, neću tek tako leći
I dati da vaša suzna muzika
Naruši časnu tajnu mog uzleta.

A sada, mudri moji, ostajući nedorečen
Dižem se u zrak kao na guščijim krilima
Pri ovom nemarnom zarezu,


LOPOV


Na galiju, lopove, nek ti znoj popije telo
Od groznog dirinčenja i groznog bičevanja,
Tvom lopovluku široko polje!
Dok si, pre, krao prstenje, cveće i satove,
Zakletve, šale i poslovice,
Mada plaćen za krevet i hranu kao častan čovek,
Nek ovo sada bude tvoje kraljevstvo: krašćeš
San od mučnih rana, hranu od budavog hleba,
Drugarstvo od prokletih, deset godina okovanih
I šta više, izvinjenje za život sam
Od broda usmerenog u bitke koje nisu tvoje.




SEĆAJUĆI SE RATA


Ulazna i izlazna rana su srebrno čiste,
Zigaju me na kišu.
Jednonogi čovek zaboravlja drvenu nogu,
Jednoruki drvenu ruku.
Slepac vidi ušima i šakama
Možda više nego ikad.
Njihov rat bi pre ovih dvadeset godina
A sada uzima prirodan izgled vremena,
Kao kad se jutarnji putnik osvrne
Na divlje noćno spoticanje upisano u brdo.


Šta to, onda, beše rat? Ne samo nesklad barjaka
Već zaraza zajedničkog neba
Što se kobno nadvilo nad zemlju
Pa i kad doba beše najvetrovitiji maj.
Pritislo nebo, a mi, stešnjeni, plazimo
Hvalisave jezike, stisnute pesti i smele organe.
Prirodne slabosti ne behu u modi,
Jer Smrt ponovo beše mlada: štitnik
Zdravog umiranja, ranog sudbingrča.


Strah je pravio dobre suložnike. Bolesna
Od ushićenja, pri otkritim kratkoćama života,
Naša mladost posta meso i napusti um
Ne beše nikad takve romanse,
Takvog meda što liše iz srca.
Drevne vrednosti su vaskrsle —
Vino, meso, panj u vatri, krov nad glavom,
Oružje na bedru, hirurzi-kasapi pri ruci.
Mogao se čak ponovo opsovati Bog —
Reč besa u nedostatku vina, vatre i mesa,
U bolu jačem od kasapljenja


Rat beše povratak zemlje ružnoj zemlji,
Rat beše potapanje uzvišenog,
Ukidanje svake umetnosti i svake vere
U kojoj svet držaše glavu visoko,
Objavljujući logiku ili ljubav,
Dok neizdržljivi tren ne bane —
Nutarnji krik, poziv da se ludo potrči.



I sećajući se veselih igara topova —
Kako grickaju fabričke zidove i crkve
Kao deca pitu; kako obaraju krošnje
Kao deca maslačke.
Mitraljezi zveče ko igračke s brda,
A dole hrabro padaju olovni vojaci:
Prizor kog se treba setiti pod sedim kosama
Kad učeno posvećujemo budućnost
Još hvalisavijim utvarama očaja


____________________________________


BELA BOGINJA

Svi je sveci grde, i svi zreli ljudi
kojim vlada zlatna sredina boga Apolona -
al ipak da je nađemo zajedrismo
u daljine gde kažu da živi ona
koju želesmo da upoznamo,
sestru privida i eha.

Bila je vrlina ne stati,
već ići tim jogunastim, herojskim putem
tražeći je na grotlu vulkana,
u slomljenom ledu, na mestu bez traga
u špilji sedam spavača:
čela široka visoka bela kao u gubavca,
očiju plavih, s usnom smrdljike,
mednom kosom do belih bedara.

Sok proleća u uzavreloj šumi,
proslaviće zelenilom Majku,
i sve ptice pevaće za nju;
A mi smo darovani, čak u novembru,
najsvirepijem od doba, golemim osećanjem
njene nago nošene velelepnosti,
i već zaboravljamo okrutnost i izdaje,
nehajni prema ciljevima sledeće munje.


(preveo Moma Dimić)

Sigizmund Kržižanovski – Spinoza i pauk

Biograf Bendetika Spinoze, Kolerus (17. vek) saopštava o filozofu: “On je voleo, u časovima odmora od naučnog rada, da bacivši muvu u mrežu pauku, koji je živeo u uglu njegove sobe, posmatra kretanja žrtve i grabljivca. Ponekad, priča se, on se pri tome smejao“.

* * * * *

Stari čupavi pauk krstaš, osetivši na sebi pogled filozofa, malo se, što je s njim bilo veoma retko, uzrujao. Razume se, trenutak je bio više nego značajan. Verovatno, usled tog čisto umetničkog uznemirenja majstora, dve-tri niti se prekinuše i umrsiše ,ali, uopšte gledano, posao je svršen, kao i uvek: brzo i uredno.

Osam tankih unutra nagnutih nožica pauka, korača po tesno zategnutom vezu paučine, metodično, sa potpunom doslednošću, tačno numerisanom u notnoj svesci sa vežbanjima za palce pijanista, histerično čupajući telo muve u srebrnasto-sivi vilozni pokrivač. Trougaoni cefalotoraks majstora, sa prodornim okicama na krajevima,našao je na muvinom stomaku potrebno mesto, sastavivši unutar stomaka oštro-zakrivljene čeljusti.

Muva je trznula krilima. Još jednom. I to je sve.

Onda pauk i podiže zajedljive izbrušene oči na gore: i tada se paukove oči i zenice metafizičara susretoše. Na trenutak. A zatim: i pauk krstaš, i metafizičar, raziđoše poglede.

Metafizičar dođe za sto kraj prozora; ispruži desnu ruku – škljocnu bronzani poklopac mastionice, zašaptaše stranica za stranicom rukopisa.

A pauk protrljavši lagano zakrvavljene prednje noge o par srednjih, ispuzao se po mokrom somotskom smaragdu prašine u mračnu pukotinu među zidovima i ne suviše k njoj primaknutim traktatima Kartezija, Gereborda i Klaubergusa. Prošavši po zbijenim ivicama listova jednog iz knjižnih ugnuća, pauk uvuče u sebe što je mogao više svih osam nožica i zamre.

Metafizičar je kraj prozora napisao: “…prirodno pravo se prostire po celoj prirodi i u svakom pojedincu isto daleko, kao i sila. Shodno tome, sve, što čovek ostvaruje u sili svojih prirodnih zakona, on radi sa apsolutnim prirodnim pravom, i njegovo pravo na Prirodu se meri stepenom njegove sile.”

Stranice su padale jedna na drugu, slova su se dodiravala sa slovima i usled tog razumeše jedan drugog. Pero je škripalo. I još jedared metafizičar, skrenuvši oči od rukopisa, pogleda na paučinaste niti u tamnom uglu sobe i osmehnu se.

A pauk? Naslonivši se stomakom na prašnjavog Klaurbergusa, pogruzi se u čisto nerazmišljanje. Filozof je imao šta da nauči od pauka, ali šta je mogao naučiti pauk od filozofa. Taj je, u neiscepanim crnim redovima, znao manje, nego što mu je bilo potrebno da zna. I pisao je, i pisao. A ovaj, u neiskidanim sivim nitima, znao tačno onoliko, koliko mu je bilo potrebno da zna: on je bio sazdan do kraja, i njemu nije bilo potrebno, niti je imao razloga da se savetuje sa gomilom listova rukopisa i štampanih tomova. Sedevši u ulegnuću folijanta, on se naslađivao velikom privilegijom, od drevnih vremena darovanom drevnom i uglednom paučjem rodu, – od predede dedi, od dede ocu, i od oca njemu, čupavom – od razmišljanja slobodnom.

izvor 

Antoan de Sent-Egzipri, Noćni let

1


Bregovi pod avionom već su izbrazdali mrakom zlaćano veče. Ravnice se osvetlile neiscrpnom svetlošću:u ovom kraju neprekidno blistaju zlatom, kao što poslezime neprekidno blistaju snegom.
A pilot Fabijan, koji je s dalekog juga pristizao poštanskim, patagonskim avionom u Buenos Aires,naslućivao je blizinu večeri po istim znacima kojinagoveštavaju i vodu neke luke: po tom spokoju, po tim neznatnim naborima, što jedva ocrtavaju mirne oblake. Ulazio je u golemo i blaženo pristanište.
Mogao bi čak i pomisliti, usred takvog spokoja, da se lagano šeta, gotovo kao pastir. Patagonski pastiri bez žurbe idu od stada do stada: on je išao od grada do grada, bio je pastir malenih gradova. Svaka dva sata sreo bi poneke kako dolaze da se napiju na obali reke ili kako pasu na livadi.
Ponekad, preletevši sto kilometara stepa, koje su pustije od mora, nadletao bi vrh zabačena imanja, koje je, reklo bi se, nosilo na krmi, posred uzbibanoga
prerijskog talasja, teret ljudskih života, i tada bi on krilima domahnuo toj lađi.
— San-Žiljan na vidiku; spuštamo se za deset minuta.

Navigacioni radiotelegrafist je predavao vest svim linijskim stanicama.
Uzletišta, činilo se, behu nanizana duž čitavih dvesta hiljada i pet stotina kilometara, od Magelanovog moreuza do Buenos Airesa; ali ovo se uzletište otvaralo
pred rubovima noći, kao što se otvara, u Africi, poslednji pokoreni zaselak pred tajanstvom.
Radio-telegrafista dodade papir pilotu:
„Tako je olujno da mi sve bruji u slušalicama. Hoćete li prenoćiti u San-Žiljanu?“
Fabijan se osmehnu: nebo je bilo mirno kao akvarijum i sva uzletišta pred njim su im javljala: „Nebo vedro, bez vetra.“ On odvrati:
„Produžićemo. “
Ali je radio-telegrafist mislio da su se olujine negde uvukle, kao što se crvi zavlače u voće; noć će biti lepa, a ipak pomućena: bilo mu je mrsko ući u tu
pomrčinu što bi se mogla ucrvati.


Spuštajući se ugašena motora prema San-Žiljanu, Fabijan oseti tegobu. Sve što je ugodnim činilo život ljudi, narastalo mu je u susret: njihove kuće, kafanice,
drveća i šetališta. Bio je nalik osvajaču, koji se posle pobede nadnosi nad zemlje carstva i otkriva skromnu ljudsku sreću. Fabijan je trebalo da odloži oružje, da
ponovo oseti svoju težinu i nemoć, jer su ljudi bogati i svojim nevoljama, i da postane običan čovek, koji posmatra kroz okno prizor koji se više neće izmeniti. Pristao bi na ovo sitno seoce: kad jednom odabereš, zadovoljan si slučajnošću u svom životu i možeš je zavoleti. Zaokupi te kao i ljubav, Fabijan bi voleo ovde dugo da živi, da ovde provede svoj deo večnosti, jer mu se činilo da su ti gradići, u kojima bi živeo po jedan sat, i ti vrtovi, ograđeni drvenim zidovima, koje bi preleteo, večni, jer traju van njega. A seoce se približavalo letaču i pred njim se otvaralo. I Fabijan je mislio o prijateljstvima, o nežnim devojkama, o prisnosti belih stolnjaka, o svemu onome što se polako priprema za večnost. I selo je već promicalo u visini krila, prostirući tajanstvo svojih ograđenih vrtova koje zidovi više ne zatvaraju. Ali Fabijan, spustivši se, pojmi da nije video ništa do lagano kretanje nekolicine ljudi među kamenjem. Ovo je seoce već svojom nepokretnošću skrivalo tajnu svojih strasti, to je selo uskraćivalo
nežnost: valjalo bi se odreći akcije, kad bismo hteli da ga osvojimo.

Kad prođe deset minuta odmora na uzletištu, Fabijan je morao da odleti.
Okrenu se prema San-Žiljanu: bila je to pregršt svetala, zatim zvezda, tada se prosu prašina, koja ga poslednji put dovede u iskušenje.
„Ne vidim više brojčanike, palim svetlo.“
Dotače prekidače, ali crvene svetiljke kabine obasjaše kazaljke sjajem, koji je u ovakvom plavom svetlu bio još uvek tako blag, da se one i ne obojiše. Prođe prstima ispred sijalice: prsti mu se jedva zarumeneše.
„Prerano.“
Međutim, noć je nailazila, slična mrkom dimu, i već napunila udoline. Nisu se više razlikovale od ravnica.
Ali su se sela već bila rasvetlila, a njihova se sazvežđa stapala. Pritiskao je prstom, kako bi namigivala njegova navigaciona svetla, odgovarao je selima. Zemlja
je bila posuta blistavim signalima, svaka je kuća palila svoju zvezdu pravo u beskrajnu noć, kao što svetionik okrećemo prema moru. Treperilo je već sve ono što
skriva jedan ljudski život. Fabijan je uživao što je ulazak u noć ovoga puta lagan i lep kao ulazak u pristanište.
Uvuče glavu u kabinu. Radijum na kazaljkama poče svetlucati. Pilot redom proveri brojke i oseti zadovoljstvo. Osetio je da se čvrsto smestio na nebu. Dotače prstom čeličnu uzdužnicu i oseti kako metalom teče život: metal nije drhtao, već živeo. Motor od pet stotina konjskih snaga stvarao je u materiji blagu struju koja je njenu studen pretvarala u baršunasto meso. I ovoga puta pilot u vazduhu nije osećao ni vrtoglavicu ni opojnost, već tajanstveno podrhtavanje živog mesa.
Sada je on sebi sazdao ceo svet i u njemu se laktao kako bi se što udobnije smestio.
Dotače ploču s električnim uređajima, spoji redom sve prekidače, malo se pomaknu, čvršće nasloni i pokuša da pronađe ponajbolji položaj, u kome bi mogao potpuno da oseti njihanje pet tona metala, koje je noć bila uprtila na ramena. Tada uze pipati, namesti pomoćnu svetiljku, okani je se, ponovo je pronađe, uveri
se da ne izmiče, opet je pusti da bi dotakao sve poluge, primakao ih na dohvat ruke i priučio prste na slepački svet. Kada ga prsti dobro upoznaše, upali jednu svetiljku,
i ukrasi tako svoju kabinu dragocenim uređajima i samo na brojčanicima proveri ulazak u noć, sličan nekom uranjanju. Zatim, budući da ništa nije titralo ni igralo, ni
podrhtavalo, budući da su žiroskopii, visinomer i rad motora bili stalni, on se malo protegnu, položi zatiljak na kožni naslon i unese se u ono duboko letačko razmišljanje, kad se uživa u nekoj neobjašnjivoj nadi.
I odjednom, kao noćobdija usred noći, saznaje da noć otkriva čoveka: ti signali, ta svetla, taj nemir. Ta priprosta zvezda u pomrčini je usamljena kuća. Jedna se
gasi: to je kuća koja u sebi zatvara ljubav. Ili dosadu. To je kuća, koja više ne daje znakove ostalom svetu. Ti seljaci nalakćeni pred svetiljkom na
stolu, ne znaju šta očekuju. Ne znaju da njihova žudnja seže tako daleko u golemu noć koja ih okružuje. Ali Fabijan to saznaje dolazeći iz daljine od hiljadu
kilometara i oseća kako prostrani dubinski talasi dižu i spuštaju avion što diše, nakon što je prošao kroz deset olujina nalik na zaraćene zemlje i, između njih, kroz
vedrine od mesečine, dok nadleće ta svetla, jedno za drugim, s osećanjem da pobeđuje. Ti ljudi veruju da njihova svetiljka obasjava skromni sto, ali osamdesetak
kilometara dalje drugi su dirnuti zovom tog svetla, kao da njime domahuju očajnici s pustog ostrva, okruženi morem.




2



Tako su se tri poštanska aviona iz Patagonije, Čilea i Paragvaja vraćala s juga, sa zapada i sa severa u Buenos Aires. Očekivali su njihove pošiljke, kako bi oko
ponoći otpravili evropski avion.
Tri pilota, svaki iza oklopa teškog poput teglenice, prepušteni noći, razmišljali su o svom letu i u susret velikom gradu silazili s njihovog olujnog ili spokojnog neba, kao što neznani seljaci silaze sa planina.
Rivjer, koji je odgovarao za celu mrežu, šetao je gore-dole po avionskoj pisti u Buenos Airesu. Bio je ćutljiv, budući da je taj dan za njega bio mučan, sve dok
ne bi sletela sva tri aviona. Svake pojedine minute, kako su mu pristizali telegrami, Rivjer je imao utisak da nešto otkida sudbini, da ublažuje neizvesnost i da svoje letače
izvlači iz noći na obalu.
Jedan radnik pristupi Rivjeru da mu saopšti poruku radio-stanice.
— Poštanski avion iz Čilea javlja da primećuje svetla Buenos Airesa.
— U redu.
Uskoro će Rivjer čuti taj avion: noć će mu već predati jednoga, kao što more puno plime i oseke i tajanstva, izbacuje na žal blago s kojima se tako dugo titralo. A malo kasnije će mu noć uručiti i druga dva.
I taj će dan biti završen. I iscrpljeni momci će otići na počinak, a zameniće ih odmorni. Ali Rivjer neće imati nimalo predaha: tada će mu opet evropski poštanski avion zadati briga. Uvek će tako biti. Uvek.
Prvi put je taj stari borac zatekao samoga sebe skrhanog umorom. Dolazak aviona neće nikada biti pobeda koja okončava rat i otvara razdoblje srećnog mira. Za njega će
večito postojati tek takvo delo kojem je prethodilo hiljadu sličnih dela. Rivjeru se činilo da već odavno, napetih mišica, podiže težak uteg: napor bez odmora i bez nade. „Starim...“ Stario bi, kad u samom delovanju ne bi više nalazio okrepe. Zateče samoga sebe gde razmišlja o problemima koje nikad ranije nije razmatrao. A međutim, oblivalo ga je uz melanholičan mrmor, mnoštvo ugodnosti koje je uvek odbijao: kao beskrajni okean: „Zar je sve to tako blizu?...“ Primeti da je malopomalo odgađao do starosti, do onda „kad bude imao vremena“, sve ono što ljudski život čini ugodnim. Kao da čovek jednoga dana zaista može imati vremena, kao da na kraju života zasluži nepomućeni mir koji sebi
dočarava. Ali mira nema. Možda nema ni pobede. Nema konačnog dolaska svih poštanskih aviona.

Rivjer zastade kraj Lerua, starog predradnika, koji je bio u poslu. I Leru je takođe radio četrdeset godina. A posao mu je crpao svu snagu. Kad bi se Leru vraćao kući oko deset sati uveče, pred njim se ne bi otvarao drugi svet, to ne bi bio nikakav beg. Rivjer se osmehnu tom čoveku, koji podiže svoje tegobno lice i pokaza osovinu od plavog čelika: „Bilo je previše zategnuto ali sam namestio.“ Rivjer se nadnese nad osovinu. Iznova ga zaokupi zanat. „Treba reći da se ti delovi u radionici olabave.“ Prstom opipa tragove nastale od trenja, a tada iznova promotri Lerua. Pri pogledu na te oštre bore besmisleno pitanje navre mu na usta. On se tome osmehnu:
- Jeste li se u svom životu mnogo bavili ljubavlju, Leru?
- Oh, ljubav, znate, gospodine direktore...
- Vi ste kao i ja, nikada niste imali vremena.
- Ne odviše...

Rivjer je osluškivao zvuk glasa kako bi dokučio nije li odgovor bio zajedljiv. Nije bio zajedljiv. Taj je čovek osećao, u odnosu na svoj protekli život, spokojno
zadovoljstvo tesara koji je u tom trenutku orendisao lepu dasku: „Eto. Gotovo je.“ „Eto“, mislio je Rivjer ,„moj život je gotov.“ Odagna sve tegobne misli, što su ga saletele i krenu prema hangaru, jer je avion iz Čilea već tutnjao.


3



Zvuk dalekogmotora postajao je sve jači. Sazrevao je. Sinuše svetla. Crvene svetiljke aerodromske rasvete obasjaše hangar, telegrafske stubove, četvrtasto
zemljište. Spremali su svečanost.
— Eno ga!
Avion je već klizio u snopu reflektora. Tako blistav, da se stoga činio novim. Ali, kada naposletku stade pred hangarom, i kad mehaničari i radnici pohitaše da istovare poštu, pilot Peleren se ne pomaknu.
— Onda? Što oklevate da siđete?
Pilot, zabavljen nekim tajanstvenim poslom, ne udostoji se da odgovori. Možda je osluškivao kako u njemu neprestano bruji šum leta. Lagano je klimao glavom i, nagnut napred, rukovao ko zna čime. Naposletku se okrenu šefovima i drugovima i ozbiljno ih promotri, kao svoje vlasništvo. Reklo bi se da ih broji i odmerava, i mislio je da ih je uistinu zaslužio, a takođe i ovaj svečani hangar i ovaj čvrsti cement i taj grad, nešto dalje, pun pokreta, žena i topline. Držao je te ljude u krupnim šakama, kao neke podanike, budući da ih je mogao doticati, slušati i vređati. Isprva pomisli da će ih uvrediti zbog toga što su ovde tako mirni, sigurni za život, kadri da uživaju u mesečini, ali postupi dobrodušno:
— ... Platićete piće!
I siđe.
Htede da priča o svom putu.
— Kad biste znali!...
Zaključivši, nema sumnje, da je dosta rekao, ode da svuče kožno odelo.
Kad ga kola povezoše prema Buenos Airesu u društvu tmurnog nadzornika i ćutljivog Rivjera, on se rastuži: lepo je kad se čovek izvuče iz neprilike i, hvatajući tlo pod nogama, hrabro ospe masne psovke. Kakvo silno uživanje! Ali kasnije, kad se prisetiš, počinješ da sumnjaš, ne znajući ni sam u šta.

Bitka sa ciklonom, to je, u najmanju ruku, nešto stvarno, to je otvoreno. Ali takvi nisu oblici stvari, oblici koje one poprimaju, kad misle da su same.
Mislio je:
„To je sasvim nalik na bunu: oblici koji jedva da poblede, a toliko se promene!“
Napregne se, ne bi li se prisetio.
Mirno je leteo nad lancem Anda. Pritisnuli ih zimski snegovi svojim spokojem. Zimski su snegovi uneli spokoj u tu gromadu, kao što ga stoleća unose u mrtve dvorce. Na pokrivaču od dve stotine kilometara nigde ni jednog čoveka, ni daška života, ni pokušaja. Tek uspravni grebeni, koje očešeš na toj visini od šest hiljada metara, tek plaštevi stenja, koji se okomito ruše, tek užasna mirnoća.

Zbilo se to nedaleko od vrha Tupungata...
On razmisli. Jest, upravo je onde doživeo čudo.
Isprva, naime, nije ništa video, već je prosto osetio nelagodnost, slično čoveku, koji misli da je sam, a više nije sam, drugi ga posmatraju. Osetio je, prekasno i
ne shvatajući na koji način, da je opkoljen besom. Upravo tako. Otkud taj bes?

Kako je pogodio da izvire iz stena, da izvire iz snega? Jer ne bi se moglo reći da je išta doprlo do njega, nikakva potmula nepogoda nije se spremala. Ali pomalo drugačiji svet, ovde pred njim, pomaljao se iz prvoga. Dok mu se srde iz neobjašnjivog razloga bilo steglo, Peleren posmatraše te bezazlene vrhunce, te grebene, te kreste snega, što su postajale tek nešto sivlje, a ipak počinjale živeti — kao neko ljudstvo.

Iako borba nije bila nužna, on je stiskao šake na polugama. Spremalo se nešto što on nije shvatao. Napeo je mišice, kao zver što će da napadne, ali nije video ništa
što ne bi bilo mirno. Jest, mirno, ali nabijeno nekom čudnom silom.

Tada se sve ušilji. Ti grebeni, ti vrhunci, sve postade šiljasto: osećalo se kako paraju snažnu vetrinu poput pramaca. A zatim mu se učini da se obrću oko njega tamo-amo, poput divovskih lađa, koje se pripravljaju za boj. Tad se prosu prašina pomešana s vazduhom: uzdizala se nad snegovima, lebdeći lagano poput koprene. Kako bi pronašao izlaz u slučaju da se mora povući, obrne se i zadrhta: činilo se da Andi iza njega ključaju.
— Propao sam.

S jednog vrhunca, pred njim, vrcao je sneg: pravi snežni vulkan. Zatim s jednog drugog, malo udesno. I svi vrhunci planuše jedan za drugim, kao da ih je redom dotakao nevidljivi trkač. A u taj su se čas u prvim zvučnim vrtlozima zanjihale planine oko pilota. Žestoko delovanje ostavlja malo tragova: nije mogao da se priseti velikih vrtloga koji su ga valjali. Jedino je upamtio kako se pomamno koprcao u sivim ognjevima.
Porazmisli.
„Ciklon nije ništa. Spasavaš kožu. Ali ono pre! Ali onaj susret s njim!“
Verovao je da će među hiljadama poznati jedno jedino lice, a ipak ga je već bio zaboravio.




4



Rivjer je posmatrao Pelerena. Kad on za dvadesetak minuta izađe iz kola, utopiće se u mnoštvu, osećajući umor i težinu. Možda će pomisliti: „Dobro sam se izmorio. . . Gadan posao!“ A svojoj će ženi priznati nešto kao „ovde je bolje nego nad Andima.“ A ipak ga je ostavilo sve ono do čega ljudi toliko drže: upravo je shvatio svu nevolju što leži u tome. Upravo je bio proživeo nekoliko sati s druge strane kulisa, ne znajući da li će mu biti dopušteno da iznova sazda za sebe taj grad prepun svetla. Da li će pronaći i dosadne, ali mile drugarice iz detinjstva, sve svoje sitne čovečje slabosti. „U mnoštvu“, mislio je Rivjer, „ima uvek ljudi koji se ne ističu, a koji su izvanredni vesnici. A da i sami to ne znaju. Ukoliko...“ Rivjer je zazirao pred nekim poštovaocima. Oni nisu shvatali posvećeni značaj pustolovine i njihovo odobravanje je izopačavalo njen smisao, ponižavalo čoveka. Ali Peleren je tu sačuvao svu veličinu čoveka koji prosto zna, bolje nego iko, koliko vredi svet viđen u posebnom svetlu, i koji zna, neverovatno prezirno, odbaciti otrcane pohvale. Rivjer mu takođe čestita: „Kako ste uspeli?“ I sviđa mu se što govori prosto zanatski, što govori o letu kao što govori o nakovnju.

Peleren najpre ispriča kako mu je uzmak bio presečen. Gotovo se izvinjavao: „Nisam uopšte mogao birati.“ Posle toga više ništa nijevideo: zaslepio ga je sneg. Ali ga besne struje spasiše, dignuvši ga na visinu od sedam hiljada. „Mora da sam za vreme prelaza neprekidno bio u visini grebenova.“ Takođe spomenu žiroskop, na kojem je valjalo pronaći otvor za vazduh: oblepio ga sneg: „Tako zamrzne, znate.“ Kasnije su se druge struje titrale s Pelerenom, i, na visini od tri hiljade nije shvatao kako nije ni u šta udario. Samo zbog toga što je tada već leteo nad ravnicom. „Primetio sam to odjednom, uzletevši u vedro nebo.“ Naposletku doda kako mu se u tim trenucima činilo da izlazi iz pećine.
— Je li i u Mendosi olujno?
— Nije. Sleteo sam po vedrom vremenu, bez vetra. Ali me oluja sledila u stopu.
On je opisa, jer, kako reče, „ipak je to bilo neobično“. Vrhunac se gubio visoko u snežnim oblačinama, ali je podnožje teklo ravnicom poput crne lave. Proždiralo je gradove jedan za drugim. „Nikad tako nešto ne v i d eh .. T ad ućuta, obuzet uspomenom.

Rivjer se obrati nadzorniku.
— To je ciklon s Pacifika, prekasno su nas upozorili. Osim toga, ti cikloni nikad ne prelaze Ande.
Nije se moglo predvideti da će ovaj produžiti prema istoku.
Nadzornik, koji se u to nije nimalo razumeo, složi se.
Kao da malo okleva, nadzornik se okrene Pelerenu i jabučica mu zaigra. ALI oćuta. Razmislivši, ponovo poprimi svoje melanholično dostojanstvo i zagleda se pravo preda se.

Tu melanholiju je nosio poput prtljaga. Iskrcavši se juče u Argentini, kuda ga je pozvao Rivjer zbog nekih maglovitih poslova, beše sputan svojim krupnim šakama
i nadzorničkim dostojanstvom. Nije imao pravo da se divi ni maštanju, ni zanosu: po dužnosti se divio tačnosti. Nije imao pravo da iskapi čašicu u društvu, da se drugu
obrati sa „ti“ ili da se osmeli da izusti kakvu dvosmislenu rečenicu ukoliko ne bi, pukim slučajem, na istom uzletištu sreo nekog drugog nadzornika.

Teško je“, mislio je, „biti sudija.“

Istini za volju, on nije sudio, već je samo klimao glavom. Ne znajući ništa, blago je klimao glavom na sve što bi iskrslo pred njim. To je uznemiravalo nečiste
savesti i pridonosilo pažljivom postupanju s imovinom. Nije baš bio omiljen, jer nadzornik nije stvoren zato da bi uživao u omiljenosti, nego zato da bi podnosio
izveštaje. Odustao je da u njima predlaže nove metode i tehnička rešenja otkako je Rivjer bio napisao: „Zamolili bismo nadzornika Robinoa da nam ne dostavlja pesme,
već izveštaje. Nadzornik Robino će srećno upotrebiti svoje sposobnosti ako bude podsticao revnost osoblja.“ Tako se otada, kao na hleb svakodnevni, okomio na
ljudske slabosti. Na mehaničara koji pije, na šefa uzletišta koji provodi besane noći, na pilota koji odskakuje pri spuštanju.

Rivjer bi govorio o njemu: „Nije baš osobito pametan, stoga je od velike koristi.“ Propis koji je Rivjer postavio značio je za nj poznavanje ljudi; ali za Robinoa
je postojalo jedino poznavanje propisa.
— Robino, zbog svakog zakasnelog odlaska— reče mu jednom Rivjer — morate skresati dodatke za tačnost.
— Zar čak i u nepredviđenim slučajevima? Čak i za magle?
— Čak i za magle.

I Robinoa je prožimala neka vrsta ponosa što ima šefa koji je toliko jak, da se ne boji biti nepravedan. A i sam Robino bi stekao nešto dostojanstva u toj nasilnoj moći.
— Dali ste znak za polazak u šest časova i petnaest minuta — ponavljao je kasnije šefovima uzletišta. — Ne možemo vam isplatiti vaš dodatak.
— Ali, gospodine Robino, u pet i trideset nije se videlo ni na deset metara.
— Takav je propis.
— Ali gospodine Robino, nismo mogli oduvati maglu.

I Robino bi se uvukao u svoju tajnovitost. On je pripadao upravi. On je jedini među tim slabićima shvatao kako se može poboljšati vreme, kažnjavajući ljude.
— On ne misli ništa — govorio je o njemu Rivjer — to ga sprečava da ne greši. Razbije li pilot mašinu, izgubiće dodatak za nerazbijanje.
— A kad se kvar desi nad šumom? — zanimalo je Robinoa.
— I kad se desi nad šumom.

I Robino se toga pridržavao.

— Žao mi je — govorio bi kasnije pilotima u nekom živom zanosu — štaviše, beskrajno mi je žao, ali trebalo je da negde drugde pretrpite kvar.
— Ali, gospodine Robino, tu se ne bira!
— Takav je propis.
„Propis“ — mislio je Rivjer, „naliči na neke verske obrede, koji izgledaju besmisleni, a koji ipak izgrađuju ljude.“ Rivjeru beše svejedno da li će ga smatrati pravednim ili nepravednim. Možda te reči, štaviše, njemu nisu ništa značile. Mali građani po malim gradovima vrte se u predvečerje oko paviljona s muzikom, a Rivjer je mislio: „Bio pravedan ili nepravedan prema njima ne znači ništa: oni ne postoje.“ Čovek je za njega bio netaknut vosak koji treba oblikovati. Valjalo je toj materiji udahnuti dušu, stvoriti u njoj volju. Tom okrutnošću nije nameravao da ih pokori, već da ih uzdigne iznad njih samih. Ako je toliko kažnjavao svako zakašnjenje, postupao je nepravedno,
ali je usredsredio „volju“ svakog uzletišta na odlazak aviona; on je stvarao tu volju. Ne dopuštajući ljudima da uživaju u nepogodnom vremenu kao u obećanju odmora,
on ih je nagonio da streme ka vedrini, a čekanje je ponižavalo i najneznatnijeg radnika. Tako bi iskoristili prvu rupu u oklopu: „Otvor na severu, polazak!“
Zahvaljujući Rivjeru, duž celih petnaest hiljada kilometara, kult poštanskog aviona isticao se iznad svih ostalih.

Rivjer bi kadkad govorio:
— Ti ljudi su srećni, jer vole svoj posao, a vole ga zato što sam ja okrutan.
On je možda prilično nanosio bol, ali je takođe pričinio ljudima i velikih radosti: „Treba ih naučiti“, mislio je „snažnom životu, koji donosi i bol i radost, ali
koji jedini nešto znači.“ Kad kola uđoše u grad, Rivjer se odveze do kompanije. Robino, ostavši nasamo s Pelerenom, pogleda ga i zausti.



Preveo
Ivan Kušan
PDF

Frida Kalo Dijegu Riveri

NE umem da pišem ljubavna pisma, ali želim da ti kažem da je moje srce otvoreno za tebe. Otkad sam se zaljubila sve se promenilo i svuda vidim sreću i lepotu. Ljubav je kao miris, kao reka, kao kiša...( 1946)



Dijego,


Istina je, tako velika, da ne bih želela da pričam, ili spavam, slušam, volim. Istina je da se osećam zarobljeno, bez straha od krvi, van vremena i magije, u tvom strahu i bolu, i sa otkucajima tvog srca. Svo ovo ludilo, ako bih te pitala, znam, u tvom ćutanju bila bi samo konfuzija. Pitala sam te za nasilje, u nekom svom ludilu, a ti, dao si mi milost, svoju svetlost i toplinu. Volela bih da te naslikam, ali ne postoje boje, jer ih ima mnogo u mojoj konfuziji, materijalnom obliku moje velike ljubavi.
Ništa se ne može uporediti sa tvojim rukama, ništa poput zelenog zlata u tvojim očima. Moje telo ispunjeno je tvojim danima i danima, ti si ogledalo noći. Jaka munja, vlaga zemlje. Tvoje rame je moje sklonište...
Moj Dijego, ogledalo moje noći. Tvoje oči su zeleni mačevi u mom telu, talasi između naših ruku.
Ti u prostoru punom zvukova – u mraku i na svetlu. Ti si nazvan auxochrome – onaj koji hvata boju. Ja sam chromophore – onaj koji daje boju.
Ti si kombinacija brojeva. Život. Ti ispunjavaš a ja dobijam. Tvoja reč putuje kroz svemir i stiže do mojih ćelija, koje su moje zvezde, zatim ide do tvojih koja su moje svetlo.
... To nije ljubav, ili nežnost, ili zaljubljenost, to je život sam, moj život, koji sam videla u tvojim rukama, u tvojim ustima i u tvojim grudima. Osećam ukus badema sa tvojih usana u mojim ustima. Naš svet nikada nije bio spoljni. Samo jedna planina može da zna srž druge planine...“

__________________________________________

Ti sve razumeš.
Konačno jedinstvo.
Patiš, uživaš, voliš, besniš,
ljubiš, smeješ se.
Rođeni smo za isto.
Puni želje za otkrićem i ljubavi
prema otkrivenom,
skrivenom i boli što ga uvek gubimo.
Lep si.
Tvoju lepotu ja ti dajem.
Naoružaj se protiv svega što te ne oslobađa. Pobuni se protiv svega što te okiva.
Ti voliš sebe. Voli me kao centar.
Kao sebe.
Čuj me, miluj me onim što tražiš i onim što si našao.
Idem ka tebi i ka sebi.
Kao svaka dobra pesma.

_____________________________

 Dijego,

Volim te više nego sebe, i iako mislim da ti mene ne voliš na isti način, svejedno me voliš. Čak i ako nije tako, ja se uvek nadam da ćeš me voleti, i ja sam zadovoljna sa time. Voli me malo. Ja tebe obožavam.

Diego,

Ništa se ne može porediti sa tvojim rukama, ništa sa zeleno-zlatnom bojom tvojih očiju. Moje telo je ispunjeno tobom danima. Ti si ogledalo noći, nasilna svetlost munja, vlažnost zemlje. Udubljenja tvojih pazuha moja su skloništa. Moji prsti dodiruju tvoju krv. Sva je moja radost osetiti život koji izvire iz tvoje cvetne fontane, koju moja ne prestaje puniti, osetiti sve moje nerve koji su tvoji.

Moj Diego,

Ogledalo noći,

Tvoje oči su zeleni mačevi u mom mesu, talasi među rukama.
Ti si sav u prostoru punom zvuka – u senci si i u noći. Tebi je ime AUXOCHROME – onaj koji zarobljava boju. Meni CHROMOPHORE – ona koja daje boju.
Ti si svaka moguća kombinacija brojeva. Život. Moja želja je da razumem linije koje čine pokret senki. Ti ispunjavaš, ja primam. Tvoja reč proputuje celost svemira i stigne do mojih ćelija koje su moje zvezde, a onda putuje nazad do tvojih ćelija koje su moja svetlost.

Diego,

To je bila ona od mnogih godina zadržanih u našem telu. Okovane reči koje nismo mogli izgovoriti, sem na usnama snova. Sve je bilo okruženo zelenim čudom pejzaža tvog tela. Na tvom obličju latice cveća su odgovarale na moj dodir, žuborenje vodotoka. Sve je bilo poput voća u soku tvojih usana, krvi tvog nara, vidiku mamee i pročišćenog ananasa. Privila sam te na svoje grudi i čudovište tvog oblika mi je ušlo u krv kroz vrhove mojih prstiju. Miris hrastovine, sećanja oraha, zeleni dah jasena.

Vidici i pejzaž= pratila sam ih poljupcem. Zaborav reči će stvoriti precizan jezik za razumevanje bljeska iza tvojih zatvorenih očiju. Ti si ovde nedodirljiv i ti si celi svemir kojem dajem oblik svoje sobe. Tvoje odsustvo rađa drhtanje u otkucajima sata, u treperenju svetla; ti dišeš kroz ogledalo. Od tebe ka mojim rukama, milujem ti celo telo i sa tobom sam jedan minut i sa sobom sam jedan tren. I moja krv je čudo koja teče venama vazduha od mojeg srca ka tvom.

Zeleno čudo pejzaža moga tela postaje tvoja priroda. Ja letim kroz nju da bih milovala obla brda vrhovima prstiju, ruke mi tonu u senovite doline u toj potrebi za posedovanjem i bivam uvijena u zagrljaj nežnih grana zelenih i hladnih. Prožimam pol cele zemlje, njezino srce me boji ugljenom i celo mi je telo dodirnuto svežinom nežnog lišća. Njihova je rosa znoj ikad-nikad ljubavnika.

Nije to ljubav ili nežnost ili privrženost, to je sam život, moj život je ono što sam pronašla u tvojim rukama, tvojim usnama i grudima. U svojim ustima osećam ukus badema sa tvojih usana. Naši svetovi nikada nisu izašli van. Samo jedna planina može znati srž druge planine.

Tvoje prisustvo lebdi trenutak ili dva, kao da obavija moje celo biće u nestrpljivo iščekivanje jutra. Primećujem da sam s tobom. U momentu ispunjenom osećanjima, ruke su mi potopljene u narandže, a telo se oseća obavijeno tvojim rukama.

Dijego, moja ljubavi

Ne zaboravi da kada završiš mural, mi žemo biti zajedno zauvek, jednom za svagda, bez argumenata ili izgovora, samo da volimo jedno drugo. Budi dobar i uradi sve što Emi Lu traži od tebe. Obožavam te, više nego ikada. Tvoja devojčica, Frida



Za mog Diega.

Tihi davaču života svetovima, ono što je najvažnije jeste ne-iluzija. Jutro se lomi – prijateljske crvene, velike plave, ruke pune lišća, bučne ptice, prsti u kosi, gnezda golubova, retko razumevanje ljudske borbe, jednostavnost besmislene pesme, ludi vetar u mom srcu – ne dopusti da se rimuje devojko – slatka čokolada drevnog Meksika, oluje u krvi koja dolazi od usta – grčenja, predskazanje, smeh i igle bisera za neki dar za sedmi juli, tražila sam, dobila sam, pevam, pevala sam, pevaću od sada našu magiju – ljubav.



The Diary of Frida Kahlo: An Intimate Self-Portrait



                                           


SEĆANJE DIJEGA 

- Kroz vrata je ušla devojka od svega 140, možda 150 cm... Bila je obučena kao i svaki drugi srednjoškolac, ali nešto ju je izdavalo iz mase. Imala je neobično dostojanstvo i samopouzdanje, vatru u očima. Bila je detinje lepa, ali su njene grudi već porasle - prva su sećanaj čuvenog Meksikanca na malenu Fridu.

- Sedela je tri sata i u tišini me posmatrala, njene oči su prikovane za svaki moj potez četkicom. Tada je naišla Lupe (njegova tadašnja žena) i u naletu ljubomore vređala je devojku. Ali, ona nije obraćala pažnju na nju. To je iznerviralo Lupe, pa je sa rukama na bokovima ratoborno krenula ka Fridi. Frida ju je samo pogledala kruto i ledeno bez reči. Vidno zapanjena, Lupe mi je posle nekog vreman rekla: "Pogledaj tu devojku, tako je mala i sitna, a ne boji se visoke, jake žene kao što sam ja. Sviđa mi se". Nisam imao pojma da će jednog dana Frida postati moja žena - napisao je ovaj politički aktivista.