Uputstva orfičkom iskušeniku
PALJBA U ZORU
Topovi s mora okomiše se na nas:
Zgusnuti dim nas ljuja u kazamatu
I krik na smrt osuđenih se izvija.
Mi brojimo i pozdravljamo svaki nov i težak
Potres — orobljeni čekamo izbavljenje.
Posećuju nas anđeli s kosom divlje vatre
Koji su nas u snu ohrabrivali noćas
Dok smo ležali okovani,
Smeju nam se kad smo budni — naša lica
Tako su zgrčena nadom da suze kaplju.
DA SE MRTVI OŽIVE
Da se mrtvi ožive,
Ne treba mnogo madije.
Malo je potpuno mrtvih:
Duni u žar mrtvaca
I živ će plamen da bukne.
Dozovi njegove svenule nade,
I jade zaboravljene;
Podvrgni pero njegovom rukopisu,
Dok s istom prirodnošću
Ne potpišeš njega kao sebe.
Hramlji ko što je hramao,
Kuni se ko što se kleo;
Nosi crno odelo, ako ga je nosio;
Ako je reumatične prste imao,
Nek takvi budu i tvoji.
Prikupi njegove lične stvari —
Prsten, novčanik, stolicu;
Na tim elementima sagradi
Dom poznat i blizak
Pohlepnom povratniku.
I tako daj mu život,
A1 znaj da grob u kom je bio
Ne može prazan da bude:
Moraćeš sam da ležiš tamo
U nečistoj njegovoj odeći.
MASLINJAK
Sada, iznenadnim migom oka,
Dodanašnji primerni svet
Preuzima neposrednu divljinu
I ptice i drveće, i vetrovi i sama slova
Azbuke našeg detinjstva, menjaju se
U duguljaste tajne.
Meso više nije meso, već moć;
Brojke, ne više aritmetičke,
Skaču kao jagnjad, lete kao golubovi;
I tišina se uspostavi, iako svilene grane
Nežno trepere u susednom maslinjaku
A mutni oblaci nastavljaju dalje.
Čija beše munja letnjeg duha,
Vinuta s planinske stene
Gde beloglavi sup vije,
Što dade da čitamo našu skrivenu budućnost
Lako kao molitvenik
Širom otvoren na kolenu?
KONVERZACIONI KOMAD
Na mesećini
U ponoć,
Pod lozom,
Hotelska stolica
Sumorno se smešta ispred naslova
Savijenih večernjih novina.
Druga stolica,
Iz para,
Leži na leđima,
Ukrućena kao u bolu,
Pošto je prevrnuta uz ljutit prasak;
I tu do jutra, avaj, mora ostati.
Na terasi
Nema tragova krvi,
Setnog bljeska
Noža, ništa:
Čak ni fino iscepanih parčića pisma
Ni tupog sjaja bačenog prstena.
Još postojane
Na stolu
Dve visoke čaše,
Jedna puna pića,
Posmatraju, kako kroz lozu klizi
I kako drhti, mesec na rubu grebena.
OSTACI
Kada sve je gotovo i pođete kući,
Lako je lišiti se ostataka rata:
Barjaci, puške, šlemovi, doboši
Mogu ukrasiti stepenište il radnu sobu,
Dok se manji pabirci s bojnog polja,
Novčići, satovi, prstenje, zlatni zubi i slično,
Potajno prodaju za znatnu gotovinu.
Ljubavni ostaci drugačiji su slučaj,
Kada sve je gotovo i pođete kući:
Taj pramen kose, ova pisma i portret
Ne mogu se baš javno pokazati ili prodati;
Ni spaliti; ni vratiti (srce je uporno) —
A čovek ne sme da ih poveri sefu
U strahu da kroz čelik ne progore rupu duboku 61 cm.
OSTAJUĆI NEDOREČEN
Finis, očigledan na nekoj ranijoj stranici,
Sa palim obeliskom na koricama,
Mora li i ovde biti ponovljen?
Smrt je žalosno oglašena
A umreti jednom dovoljno je smrti,
Budite sigurni, za ma koliki život.
Mora li se ova knjiga završiti, kako bi je vi završili,
Sa testamentalnim dodacima
I grobljanskim natpisima?
Ali ne, neću tek tako leći
I dati da vaša suzna muzika
Naruši časnu tajnu mog uzleta.
A sada, mudri moji, ostajući nedorečen
Dižem se u zrak kao na guščijim krilima
Pri ovom nemarnom zarezu,
LOPOV
Na galiju, lopove, nek ti znoj popije telo
Od groznog dirinčenja i groznog bičevanja,
Tvom lopovluku široko polje!
Dok si, pre, krao prstenje, cveće i satove,
Zakletve, šale i poslovice,
Mada plaćen za krevet i hranu kao častan čovek,
Nek ovo sada bude tvoje kraljevstvo: krašćeš
San od mučnih rana, hranu od budavog hleba,
Drugarstvo od prokletih, deset godina okovanih
I šta više, izvinjenje za život sam
Od broda usmerenog u bitke koje nisu tvoje.
SEĆAJUĆI SE RATA
Ulazna i izlazna rana su srebrno čiste,
Zigaju me na kišu.
Jednonogi čovek zaboravlja drvenu nogu,
Jednoruki drvenu ruku.
Slepac vidi ušima i šakama
Možda više nego ikad.
Njihov rat bi pre ovih dvadeset godina
A sada uzima prirodan izgled vremena,
Kao kad se jutarnji putnik osvrne
Na divlje noćno spoticanje upisano u brdo.
Šta to, onda, beše rat? Ne samo nesklad barjaka
Već zaraza zajedničkog neba
Što se kobno nadvilo nad zemlju
Pa i kad doba beše najvetrovitiji maj.
Pritislo nebo, a mi, stešnjeni, plazimo
Hvalisave jezike, stisnute pesti i smele organe.
Prirodne slabosti ne behu u modi,
Jer Smrt ponovo beše mlada: štitnik
Zdravog umiranja, ranog sudbingrča.
Strah je pravio dobre suložnike. Bolesna
Od ushićenja, pri otkritim kratkoćama života,
Naša mladost posta meso i napusti um
Ne beše nikad takve romanse,
Takvog meda što liše iz srca.
Drevne vrednosti su vaskrsle —
Vino, meso, panj u vatri, krov nad glavom,
Oružje na bedru, hirurzi-kasapi pri ruci.
Mogao se čak ponovo opsovati Bog —
Reč besa u nedostatku vina, vatre i mesa,
U bolu jačem od kasapljenja
Rat beše povratak zemlje ružnoj zemlji,
Rat beše potapanje uzvišenog,
Ukidanje svake umetnosti i svake vere
U kojoj svet držaše glavu visoko,
Objavljujući logiku ili ljubav,
Dok neizdržljivi tren ne bane —
Nutarnji krik, poziv da se ludo potrči.
I sećajući se veselih igara topova —
Kako grickaju fabričke zidove i crkve
Kao deca pitu; kako obaraju krošnje
Kao deca maslačke.
Mitraljezi zveče ko igračke s brda,
A dole hrabro padaju olovni vojaci:
Prizor kog se treba setiti pod sedim kosama
Kad učeno posvećujemo budućnost
Još hvalisavijim utvarama očaja
____________________________________
BELA BOGINJA
Svi je sveci grde, i svi zreli ljudi
kojim vlada zlatna sredina boga Apolona -
al ipak da je nađemo zajedrismo
u daljine gde kažu da živi ona
koju želesmo da upoznamo,
sestru privida i eha.
Bila je vrlina ne stati,
već ići tim jogunastim, herojskim putem
tražeći je na grotlu vulkana,
u slomljenom ledu, na mestu bez traga
u špilji sedam spavača:
čela široka visoka bela kao u gubavca,
očiju plavih, s usnom smrdljike,
mednom kosom do belih bedara.
Sok proleća u uzavreloj šumi,
proslaviće zelenilom Majku,
i sve ptice pevaće za nju;
A mi smo darovani, čak u novembru,
najsvirepijem od doba, golemim osećanjem
njene nago nošene velelepnosti,
i već zaboravljamo okrutnost i izdaje,
nehajni prema ciljevima sledeće munje.
(preveo Moma Dimić)
Нема коментара:
Постави коментар