Arto Paasilinna, o autoru

Arto Pasilina (Arto Paasilinna), jedan od najznačajnijih i bez premca najprevođeniji finski pisac, privukao je pažnju svetske javnosti na savremeno finsko književno stvaralaštvo i pokrenuo internacionalno interesovanje za ovu malu nordijsku zemlju. Njegove knjige prodate su u milionskim tiražima širom sveta, što je posebno značajno kad se ima na umu da finski jezik govori samo oko pet miliona ljudi.

Rođen je 1942. godine u finskoj Laponiji, u gradiću Kitila, na oko sto pedeset kilometara od polarnog kruga. Njegova porodica je izbegla iz Petsama, kad je taj grad, koji je do Drugog svetskog rata bio finski, pripao Sovjetskom Savezu i promenio ime u Pečong. Živeli su u prilično teškim uslovima, „kao izbeglice u sopstvenoj zemlji“, posebno nakon očeve smrti, koji je državnom službom porodici obezbeđivao egzistenciju. Arto je tada imao sedam godina. Uprkos finansijskim teškoćama, osmoro dece provelo je detinjstvo ispunjeno avanturama i kreativnošću i odraslo u poznate i priznate ljude. Arto, Erno i Mauri postali su pisci, Rejno je novinar, TV voditelj, režiser i član Evropskog parlamenta, a njihova sestra Sirpa slikarka.
Аrto je rano počeo da piše. Kad je imao deset godina, napravio je novine koje je delio svojim ukućanima. Iako je morao da počne da radi već sa sedamnaest godina, i to kao drvoseča, nije prestajao da piše – što publicistiku, što romane. Članke je objavljivao pod pseudonimom dok nije postao glavni urednik regionalnog časopisa Pohjolan Työ. Potom je radio kao novinar u Nuoren Voiman Liitto i Nuori Voima-lehti, a krajem šezdesetih bio je urednik i kolumnista u nedeljniku Apu.
Pasilinin prvi književni pokušaj završio se nesrećno: izdavač je toliko izmenio njegov roman da je duboko povređeni dvadesetogodišnjak spalio rukopis. Dve godine kasnije objavio je prvu knjigu, reportažnu prozu Lovac na medvede (Karhunkaataja Ikä-Alpi, 1964), a potom prvi roman Operacija Finlandija (Operatio Finlandia) 1972. godine. Pasilina kaže da je, kako se bližio tridesetoj, osećao da novinarstvo postaje „sve površnije i besmislenije“ i želeo je promenu. Prekretnica u njegovom životu bio je roman Godina zeca (Jäniksen vuosi) čije je objavljivanje 1975. godine sam finansirao, prodavši čamac, baš kao što i junak ovog romana prodaje čamac da bi došao do novca za bekstvo od dotadašnjeg života. Knjiga je odmah doživela ogroman uspeh, i sve do danas jedna je najpriznatijih i najpoznatijih finskih knjiga. Godina zeca prevedena је na preko četrdeset jezika, dobila je nekoliko internacionalnih nagrada, između ostalih Air Inter (Francuska, 1989), Acerbi (Italija, 1994), a 1994. godine uvršćena je u Uneskovu zbirku reprezentativnih umetničkih dela, na kojoj se nalaze odabrana remek-dela svetske književnosti. Na osnovu ove knjige napravljene su mnoge pozorišne predstave i dve filmske adaptacije, jedna istoimena u Finskoj (1977), a druga u Francuskoj pod imenom Knjiga o Vatanenu (Le Lièvre de Vatanen, 2006).
Zahvaljujući uspehu Godine zeca, Pasilina je mogao da se posveti književnosti. Objavljivao je jedan roman godišnje i povremeno pisao za novine. Pored Godine zeca, njegovi najpoznatiji romani su Sretan čovek (Onnellinen mies, 1976), Mlinar koji zavija (Ulvova mylläri, 1980), Za boga miloga (Herranen aika, 1980), Šuma obešenih lisica (Hirtettyjen kettujen metsä, 1983), Gromovnikov sin (Ukkosenjumalan poika, 1984), Slatka trovačica (Suloinen myrkynkeittäjä, 1988), Nezaboravno kolektivno samoubistvo (Hurmaava joukkoitsemurha, 1990), Život je kratak (Elämä lyhyt, Rytkönen pitkä, 1991), Leteći drvoseča (Lentävä kirvesmies, 1996). Objavio je i desetak knjiga iz oblasti dokumentarne literature. Na Pasilinin šezdeseti rođendan, pojavile su se dve knjige o njegovom životu – biografija koju je napisao novinar Ejno Lejno (Lentojätkä. Arto Paasilinnan Elama) i autobiografija Devet noći sna (Yhdeksän unelmaa). Njegova dela prevođena su širom sveta, u mnogim zemljama postala su bestseleri, a pogotovo su popularna u Francuskoj, Italiji i Nemačkoj.

Pasilina uglavnom piše pitke, duhovite, otkačene avanturističke romane o Fincima i njihovoj naravi. Njegovi junaci su najčešće autsajderi i čudaci koji raskidaju veze sa dotadašnjim životom i beže od civilizacije, odbacujući urbane okove radi života u divljini i idilične samodovoljnosti. To mu je, s jedne strane, donelo reputaciju oštrog kritičara savremenog društva i birokratije, pobunjenika protiv ispraznosti modernih društvenih okvira, i, s druge, reputaciju ironičnog, reskog eko-filozofa. Finci su, načelno, narod okrenut prirodi, a oko tri četvrtine njihove zemlje prekriveno je šumama. Međutim, u Pasilininim romanima nije reč o uživanju u divljini koje je blisko finskom mentalitetu, još manje o povratku u pastoralnu prošlost ili o romantičarskom ili new age veličanju jednostavnog života u prirodi. Sasvim suprotno, Pasilina je zagledan u budućnost ljudskog roda, u natkolektivno ljudsko stanje, krajnji razvoj individue koja je prerasla svaku potrebu za kolektivom, u pojedinca kojem više nije potrebno gotovo ništa od onoga što ljudska zajednica nudi, ili kojem se šteta od života s drugima čini veća od blagodeti. Arto Pasilina pripoveda o eskapizmu, o pobuni modernog čoveka koga guše društvene stege. Ta pojava prelazi nacionalne granice i zapravo govori o čitavoj jednoj evropskoj generaciji – zato su njegove knjige tako toplo primljene širom Evrope. Kao u nekakvom naučnom ogledu, Pasilina izmešta čoveka iz interakcije sa savremenim svetom, jer se u tako zamućenoj sredini ne može jasno sagledati, i smešta ga u laboratorijske uslove, u nekultivisanu prirodu, u divljinu, da bi ga tamo posmatrao izolovanog, prepuštenog elementarnim potrebama, kako onim materijalnim tako i duhovnim. Pred očima čitalaca odvija se gorko-zabavan eksperiment u kome, pod sečivom analitičnog, ciničnog a ipak saosećajnog pripovedača-naučnika, posmatramo ogoljenog čoveka, oslobođenog svega što je društveni konstrukt, koji je prinuđen da se suoči sa sobom, otkrije šta mu je zaista neophodno da bi pronašao novi modus vivendi koji više neće biti u neskladu sa njegovim bićem. Tako, ako bi se i moglo reći da Pasilina zagovara poštovanje prirode i život u skladu s prirodom – on prvenstveno ima na umu ljudsku prirodu, osakaćenu i ugušenu. Zato gotovo svaki njegov junak pokušava da se izbori za pravo da poštuje sebe, svoje najličnije, najsebičnije porive (makar i suicidalne), za pravo da provede život u skladu sa sopstvenim karakterom i potrebama, nauštrb društvenih normi, konvencija i svih oblika stega. Pripovedač u Godini zeca ovako sumira svoj utisak o junaku romana (i najslavnijem Pasilininom junaku): „Po mom shvatanju, Vatanenov život je, sa stanovišta istorijskog razvoja individualnosti, revolucionaran i u pravom smislu prevratnički; u tome je njegova veličina.“ Premda im se smeje i bespoštedno ih razotkriva, Pasilina svoje junake po pravilu nagrađuje prosvetljujućom samospoznajom i, nakon neočekivanog susreta sa nestvarno zgodnom srodnom dušom – ljubavlju. Delom zahvaljujući takvom raspletu, a delom zahvaljujući karakterističnom Pasilininom humoru, njegovim delima dominira optimističan duh.
Pasilinin „pobunjeni čovek“ nije mislilac ni heroj, već odmetnik i skitnica. Begunac od poznatog, sumornog i besmislenog života, on se upušta u lutanje kroz nepoznato, zaboravljeno, izolovano, naizgled bez cilja, a zapravo s jedinim ciljem da otkrije sebe i pronađe način života koji može da prihvati. To traganje gotovo sve Pasilinine junake vodi na putovanjе kroz predele van glavnih tokova savremene civilizacije, sporednim putevima, divljinom, zabačenim mestima. Iako smo u književnosti već sretali slične obrasce, na primer u pikarskim romanima, karakteristično pasilinovsko putovanje mnogo je bliže jednom filmskom žanru: road movie. Načelno, analogija s filmom često se nameće kad treba opisati duh njegovog stvaralaštva, jer se, umesto tradicionalnim romanesknim sredstvima usmerenim ka pružanju dubokog uvida u psihologiju likova, Pasilina služi filmskim jezikom: kreira situacije u kojima su junaci prisiljeni da delovanjem iskažu svoj karakter. Njegovi junaci „delaju a ne pripovedaju“, iz čega i izvire pretežno dramski karakter njegovih dela. Zato i ne čudi što se Pasilinini romani često izvode na pozornici i doživljavaju brojne filmske adaptacije.

Godina zeca, publici i autoru najdraži roman, sadrži sve ključne teme Pasilininog opusa. Protagonista, novinar Karlo Vatanen, sažali se na zeca kojeg je njegov kolega, fotograf, pregazio kolima. Vatanen pronalazi povređenu, uplašenu životinju, napravi joj udlagu za nogu, uzima je pod zaštitu i bez ikakvog plana zalazi dublje u šumu. Od tog trenutka, on i zec su nerazdvojni. Vatanen napušta posao, kuću i ženu, prodaje brodić i luta finskom divljinom sa zecom koji mu viri iz džepa, a kad poraste, iz korpe. Njih dvojica će biti toplo primani ali i hapšeni, i uplešće se u bezbroj avantura. Uvek spreman da se baci na neki težak, fizički posao koji oslobađa um, i uvek spreman da pomogne, Vatanen će ostaviti snažan utisak na ljude koje sreće. Prepuštajući se stihiji života, Vatanen će čak pronaći i srodnu dušu, zanosnu advokaticu – za koju se ne seća ni kako ju je sreo, ni kako se zove, ni šta su radili, ali će mu dobro doći kad završi u zatvoru i koja nakon Vatanenovog bekstva iz zatvora, i sama nestaje, na osnovu čega se da zaključiti da će mu se priključiti u lutalačkom životu. Od trenutka kad je utekao od sopstvenog sumornog života, Vatanena više ne sputavaju nikakve društvene norme, ambicije niti inhibicije. Čvrsto se drži jedino – zeca. Taj zec je zapravo oličenje neukrotivog dela Vatanenove duše, divljeg i plašljivog, privrženog i nestalnog, krvoločnog i saosećajnog, spremnog na sve u borbi za opstanak – opstanak koji odjednom znači nešto posve drugo. Ma koliko bio spreman da se prosto prepusti događajima, prihvatajući sve što mu život donese, Vatanen ne pristaje samo na jedno: da mu oduzmu njegovog zeca, taj slobodni delić njegovog duha. Vatanena i njegovog zeca nemoguće je zarobiti, porobiti, ukrotiti. Svako ko to pokuša, doći do istog zaključka kao i pripovedač, koji ovu priču završava rečima: „S Vatanenom nema šale.“
Pasilina koristi Vatanenova lutanja i da bi, kroz niz labavo povezanih epizoda, predstavio niz neobičnih, bizarnih, zanimljivih likova, i da bi se satirično osvrnuo na razne delove društva, profesije, pa i osobine raznih nacija. Taj postupak srećemo i u ostalim njegovim romanima, koji strpljivom čitaocu otkrivaju živopisno, karikaturalno i surovu preciznu ocrtanu mapu finskog i savremenog evropskog društva.

Pasilinini junaci i junakinje su, poput Vatanena, jake ličnosti, a uglavnom i ekscentrici i usamljenici. Junak romana Mlinar koji zavija, Gunar Hutunen, postepeno se odvaja od sveta – najpre pokušava da renovira stari mlin, i usput usavršava svoj dar da imitira životinje, što beskrajno zabavlja decu, ali do ludila dovodi komšije koji ne mogu da spavaju od njegovog zavijanja. Za njega ima razumevanja samo zaljubljena Sanelma, žena koja populariše gajenje organskog povrća. Kad ga proglase manično-depresivnim i strpaju u psihijatrijsku bolnicu, Gunar pobegne u šumu i živi od onog što tamo ulovi i ubere. Iako samo želi da ga ostave na miru, vlasti ga ipak progone. Gunar pribegava nasilju – preseče seoske telefonske žice, napadne banku – a njegovo vučje zavijanje postaje očajnički vrisak osujećene slobode. Većina stanovnika sela prikazana je satirično, izvrgnuta ruglu zbog korupcije, sitničavosti, razmetljivosti i izbegavanja obaveza prevarom i prenemaganjem. Pasilinina oštrica usmerena je pre svega ka lokalnim moćnicima koji su mlinarevi „tužioci, progonitelji i tamničari”. Međutim, i pored kritike, preovlađuje utisak komičnog pogleda na svet, jer se Pasilina smeje svim svojim likovima, pa i glavnom protagonisti, koji nije ni pozitivan ni negativan junak već tipičan „junak našeg doba“.

Najčuvenija Pasilinina junakinja je Linea Raskava iz romana Slatka trovačica, sedamdesetosmogodišnja udovica koja živi sama u selu na južnoj obali Finske. Njen nećak grubijan dolazi s namerom da joj ukrade penziju. Stiže sa dva pajtosa u ukradenim kolima, naprave joj haos u kući i ubiju joj mačku, čime u njoj bude novo osećanje – mržnju i odluku da otruje mučitelje. Iako na kraju nikoga ne otruje, Linea uspeva da preokrene situaciju i nadjača siledžije, i usput pronalazi srodnu dušu, penzionisanog mornara pijanca. Roman se završava ironičnim obrtom: slatka bakica završiće u paklu, „gde se šalju svi članovi finskog porekla, uvek i bez izuzetaka“. Svi Pasilinini junaci mogli bi da završe u paklu, čak i da nisu Finci, jer su to ponosna, svojevoljna i, kad treba braniti slobodu životnog izbora, vrlo tvrdoglava stvorenjа.

Nezaboravno kolektivno samoubistvo objedinjuje tipične Pasilinine teme. Kao i u ostalim romanima, Pasilina se bavi finskim mentalitetom. Na samom početku nam kaže da su Finci narod sklon depresiji, povlačenju u sebe i u svoj svet, a s druge strane vrlo nepopustljivi u svemu što započnu i spremni na saradnju čim primete zajedničkog protivnika. Pasilina nudi insajderski uvid u finske ćudi i ćefove, ali se i poigrava sa zapadnjačkom predstavom o narodu koji ne važi baš za veseljake: čudaci iz severnih šuma, koji žive u polumraku tokom zimskih meseci, u saunama udaraju jedni druge brezovim grančicama i među prvima su u svetu po stopi samoubistava. Glavni junaci, pukovnik Kempajnen i direktor Relonen, zato se i ne čude što su obojica odabrali isto mesto i vreme za samoubistvo. Međutim, slučajni susret obojicu spreči da svoj naum izvedu do kraja, i služi kao povod da se sklopi prijateljstvo i da se samoubistvo sagleda na drugi način, ne više kao jedini izlaz iz sopstvene tame već kao pojavu raširenu u njihovom društvu. Tako dolaze na ideju da daju oglas i okupe ljude sa sličnim mislima. Kad se neočekivano velika grupa kandidata za samoubistvo jednom okupila, od isprva neodređenog poduhvata, brzo se razvija konkretan plan: iznajmiće autobus u kome će zajednički okončati život na nekom svečanom, lepom mestu. Kolektiv samoubica kreće na putovanje Evropom, tražeći to idealno mesto, a razni krajevi Finske, severne Norveške, Nemačke, francuskog Alzasa, Švajcarske i Portugalije služe kao scenografija za nove epizode, ponovo pasilinovski labavo povezane, u kojima se uvode novi likovi i nove teme, a glavni junaci iznova dovode u nove apsurdne situacije. Likovi su opisani u nekoliko reči, pre svega svojom profesijom, što je često izvor komike usled nesklada sa onim što rade u datom trenutku. Čini se da Pasilina ta razna zanimanja koristi ne samo kao način individualizacije junaka već i kao šlagvort za novu epizodu i povod da se pozabavi problemima koji se tiču tih profesija, da bi se satirično osvrnuo na apsurdno funkcionisanje finskog društva i ljudsku tragikomičnu nesposobnost da se u tom haosu snađu. Jednako se slatko smeje vojnicima bez vojske i malim preduzetnicima čija bankrotstva preživi samo poneko odelo, bilo da su ulagali u cirkus s vidrama, brod koji ne može da zaplovi, penzionerima i zanatlijama koje je prosto pregazilo vreme, pa i ljudima koji prosto nisu imali sreće u životu, poput zlostavljane nastavnice domaćinstva bez doma ili obolelima od neizlečivih bolesti. U životu nema ničega toliko ozbiljnog da se ne može nasmejati na njegov račun. Ipak, Pasilina je posebno oštar prema birokratama: za njih kao da nema iskupljenja, čak i kad su i sami žrtve apsurdnog sistema kojem služe, poput inspektora tajne službe Rankale čiji požrtvovan rad ostaje bez priznanja zato što je – tajan. Rankala i Odbor sastavljen od predstavnika državne vlasti iz raznih oblasti, koji pokušava da dokuči misteriju autobusa krcatog anonimnim samoubicama, nikada neće uspeti da razjasne slučaj, jer bezdušni državni aparat ne može da razume nasumično životno kretanje, promenu planova, transformišuća iskustva, kompleksnost odluke živeti ili umreti za koju je neophodno najpre utvrditi šta za koga znači život. Zato je slepo poslušni birokrata, inspektor Rankala, i morao da umre, jer jednoznačni, nedvosmisleni odgovor koji je toliko istrajno pokušavao da dobije – daje jedino smrt. Rasplet ovog romana mogao bi se sažeti na zaključak da se junacima okruženim prijatnim društvom i čarima leta vratila volja za životom, ili, možda: da su se, putujući preko sopstvenih granica, umesto na kolektivno samoubistvo u nečovečnim društvenim okvirima, odlučili za individualni život na slobodi.
Zanimljiv je podatak da je te godine kad je knjiga Nezaboravno kolektivno samoubistvo objavljena značajno opala stopa samoubistva u Finskoj, što je inspirisalo norveškog izdavača da je reklamira kao antidepresiv, sa promoterima maskiranim u doktore.

Retki su pisci koji o ozbiljnim temama govore tako pitko i zabavno. Satirični aspekt, kritika društva, najbolje se i prihvata kroz humor. Međutim, Pasilinino umeće ogleda se u veselom predstavljanju složene ljudske prirode: suštinski sebične uprkos povremenim instinktivnim saosećajnim potezima, bezobzire u svojoj potrebi za slobodom, divlje i neukrotive. Arto Pasilina je, poput najboljih filmova, pronašao način da se obrati širokom krugu savremene publike i da bude po ukusu književnih sladokusaca.

Arto Paasilinna, Kolektivno samoubistvo ( odlomak )

Pukovnik Hermanni Kemppainen ostao je na odmoru u vikendici direktora Onnija Rellonena. Njih
su dvojica imali o koječemu razgovarati. Pripovedali su o događajima u životu, temeljito pretresli stvari. Bila je to prava terapija, rodilo se prijateljstvo kakvo nijedan nije do tada iskusio. Povremeno
bi zagrijali saunu, ili išli loviti ribu. Pukovnik je veslao, direktor je povlačio vabac. Uhvatili su tri štuke koje su zatim ispekli.

Nakon jela gađali su u metu Rellonenovim revolverom. Pukovnik je u tome bio bolji. Ispili su nekoliko boca piva. Rellonen se dosetio i otišao po stari sat. Stavio ga je na glavu i zamolio Kemppainena da ga pogodi hicem iz revolvera. Pukovnik je oklevao; metak bi mogao pogoditi Rellonena među oči.

- Nema veze, samo ti pucaj.

Pohabani sat se razbio, a Rellonen nije umro. Na neki posebno mračan način ta ih je igra obojicu zabavljala. Uz vatru u kaminu Rellonen je rekao kako bi možda bilo dobro okupiti više
sapatnika. Koliko je znao, u Finskoj se godišnje počini hiljadu  petsto samoubistava, a deseterostruko više ljudi planira skončati život. Uglavnom muškaraca. Rellonen je rekao da je negde čitao statistike. Ubistava se počini stotinjak.

- Dva bataljona ljudi godišnje se ubije, a čitava brigada na to pomišlja, izračunao je pukovnik. – Zar nas stvarno ima tako puno? Čitava armija.

Rellonen je dalje razmišljao:

- Baš mi je palo na pamet – kad bismo okupili to mnoštvo, mislim, sve te koji se kane ubiti, mogli bismo popričati o zajedničkim stvarima i razmeniti iskustva. Kad bi dobili priliku razgovarati
o svojim problemima s drugim istomišljenicima, mislim da bi mnogi ostavili samoubistvo za posle. Kao što to mi već nekoliko dana činimo. Pričali smo od jutra do mraka, i to nam je bitno
olakšalo dušu.

Pukovnik nije verovao da bi razgovor bio jako vedar. Kad se okupi društvo ljudi koji planiraju samoubistvo, tu se mora govoriti o gadnim stvarima. To ne bi bio posebno radostan sastanak. A bi
li pomogao? Društvo bi se moglo samo još i više da deprimira.

Rellonen nije odustajao. Smatrao je da bi sastanak mogao imati terapeutsko značenje. Čovek dobije želju za životom kad vidi da i drugima ide loše, da nije jedini jadničak na svetu.

- Pa tako se i nama dogodilo. Da se nismo sreli, bili bismo pokojni. Zar nije
tako?

Pukovnik je morao priznati da im je u ovom slučaju zajednička sudbina pomogla, barem na kratko. Ali ipak je još verovao da će se na kraju obesiti. Problemi nisu nestali u poslednjih nekoliko dana. Stvar je samo odgođena. Nije prijateljstvo s Rellonenom nadomestilo ženu niti odagnalo druge
probleme.

- Ti si turoban po prirodi, Hermanni.

Pukovnik je priznao da su vojnici najčešće turobni, a pogotovo oni koji razmišljaju o samoubistvu. Procenio je da će verojatno već iduću nedelju da visi obešen o gredu, čim ode odavde svojim putem.

Rellonen je smatrao da o tome valja porazmisliti. Mogli bi baš i okupiti oveću skupinu ljudi sklonu samoubistvu. Zajedno bi mogli potražiti rešenje svojih problema, a ako to ne uspeju, niko ništa ne bi izgubio. Rellonen se domislio kako bi se grupno barem mogao pronaći bolji način samoubistva
od dosadašnjih, moglo bi se poraditi na stilu. Zajedničkim naporom mogao bi se smisliti neki gladak način za skončavanje života – zar smrt ne može biti bezbolna, elegantna, dostojna čoveka, čak i na neki uzvišeni način lepa? Zar se ljudi moraju zadovoljavati tradicionalnim
sredstvima? Osim toga, prilično je primitivno obesiti se i postati produžetak konopcu. Lom kralježnice u predelu vrata uzrokuje istegnuće jednjaka za pola metra, lice poplavi, jezik
se isplazi – takav leš nije lepo pokazati ni rodbini.

Pukovnik se pogladio po vratu. Masnica od konopca kojim se hteo obesiti u nekoliko je dana primetno je potamnela. Sada je sličila na neku neprimerenu izraslinu.

- Možda si u pravu, priznao je pukovnik podižući ovratnik jakne odore.

Rellonen se zanio:

- Zamisli, Hermanni! U većoj skupini mogli bismo unajmiti zajedničkog terapeuta, mogli bismo provesti poslednje dane uživajući u životu. Uvek je lepše živeti u društvu nego sâm. Mogli
bismo fotokopirati oproštajno pismo za rodbinu, zajednički platiti nekom advokatu  da se pobrine za ostavštinu, tu bi se uštedelo dosta novca... možda bismo dobili i popust na obavest o smrti kad
bi nas bilo u dovoljnom broju. Mogli bismo ugodno živeti jer bi se sigurno u grupi našao i neko bogat, bogataši počine danas toliko samoubistva da to nije za verovati. I žene bismo mogli pridobiti,
znam ja da u Finskoj ima mnogo žena koje planiraju samoubistvo, a nisu baš sve ni ružne, naprotiv deprimirane žene su na svoj žalostan način privlačne...

Pukovnik Kemppainen se polako počeo zagrijavati za tu zamisao. U velikoj skupini samoubica video je veliku prednost u racionalizaciji. Treba izbeći amaterizam u samoubilačkom poslu. Kad je razmislio o celoj stvari iz oficirske perspektive, video je prednost koju donosi brojnost. Ni dobar vojnik ne može sâm dobiti bitku, ali kad se okupi složna četa koja ima zajednički cilj, rezultat ne izostaje. Ratna istorija  puna je primera učinaka grupnog delovanja.

Rellonen se oduševio:

- Ti bi kao pukovnik mogao organizirati masovno samoubistvo Finaca na profesionalan način i s najboljim mogućim rezultatom. Već po svojem položaju poseduješ veštinu vođenja. Možeš uzeti
pod svoju komandu čak i hiljadu finskih pacijenata-samoubica. Najpre bismo ih mogli pokušati urazumiti, ali ako to ne bi pomoglo, ti bi mogao voditi svoju jedinicu u smrt.

Direktor Rellonen zamišljao je pukovnika Kemppainena kako vodi svoju vojsku u smrt. Uzeo je za primer Stari zavet, usporedio je Kemppainena s Mojsijem koji je vodio svoj narod u
obećanu zemlju. To bi bila fantastična selidba! Umesto obećane zemlje odredište bi bila smrt koju bi sami izazvali, fantastičan kraj sveg živog! Rellonen je predočio Kemppainenu prizor u kojem
pukovnik vodi svoje ljudstvo preko Crvenog mora kao što je Mojsije nekad vodio narod Izraela. On bi se sâm zadovoljio ulogom Aarona.

Pukovnik je počeo da planira:

- Kolektivno samoubistvo moglo bi se zamaskirati u, recimo, oveću katastrofu... vlak sletio s tračnica, stotinu mrtvih!

Po Rellonenovu mišljenju, takva veličanstvena nesreća bila bi izvrstan primer timskog rada, to bi pokazalo kako Finci nisu sposobni samo za musavo samotno vešanje negde u trulom seniku, već se
znaju složiti i prirediti stvarno, masovno samouništenje, uzvišenu i tragičnu nesreću. Na kraju krajeva, smrt nije svakodnevni događaj. To je užasavajući kraj života, pa ga treba uprizoriti na prikladno sumoran, ali veličanstven način.

Pukovnik se prisetio velikog kolektivnog samoubistva počinjenog desetak godina prije u Latinskoj Americi. I Rellonen je čuo za taj slučaj. Događaj je izazvao sućut i gađenje celog sveta. Neki karizmatični američki sveštenik okupio je na stotine vernika koji su skrenuli pameću i darovali mu sve što su posedovali. Pomoću pristaša i njihova novca sveštenik je u Latinskoj Americi
osnovao neku vrstu verničke države. Kad su vlasti doznale za taj suludi pokret, vođa sekte je odlučio da izvrši samoubistvo, ali ne sâm, već je odveo u smrt i sve svoje pristaše. U tom masovnom samoubistvu pomrlo je na stotine zaluđenih vernika. Rezultat je bio odvratan: truli leševi naduli su se na tropskoj vrućini, muhe mesaruše zujale su nad čitavim područjem gde je sekta boravila... gnjusno.

Ovakvo kolektivno samoubistvo nije privlačilo ni direktora Rellonena ni pukovnika Kemppainena. Postignuće je doduše bilo količinski znatno, ali kvaliteta smrti je bila slaba, konačni rezultat
je zapravo bio odbojan.

Jednodušno su se složili da nikome ne treba preporučiti smrt, a ako se neko
ipak odluči na samoubistvo, to treba izvesti sa stilom.

U ovoj fazi razgovora direktor Onni Rellonen je nazvao broj crkvenog SOS telefona u Helsinkiju. Blagi ženski glas s druge strane zamolio ga je da s punim poerenjem ispripoveda sve svoje brige.
Rellonen je pitao je li te večeri bilo puno poziva.

- Mislim, je li vas zvalo mnogo ljudi koji razmišljaju o samoubistvu?

Službenica crkve je rekla da ona nema ovlasštenja da da informaciju o poverljivim
razgovorima. Držala je da je pitanje neukusno i zapretila prekidom veze.

Pukovnik Kemppainen je uzeo slušalicu. Predstavio se i ispričao ukratko o onome što se dogodilo nekoliko dana pre u seniku u pokrajini Häme. Nije tajio da su se on i njegov prijatelj tada
pokušali ubiti. Zatim je otkrio kako njih dvojica sad planiraju osnovati terapeutsku grupu u koju bi pozvali Fince koji se nalaze u istovetnoj životnoj situaciji. Zbog toga je hteo znati od koga bi mogao dobiti adrese i telefonske brojev kandidata za samoubistvo.

Terapeutkinja na liniji za pomoć bila je nepoverljiva. Smatrala je da to nije bio prikladan trenutak za razgovor o kolektivnom samoubistvu. Ona je imala dovoljno posla i s pojedinačnim pokušajima.
Te je večeri već šestoro ljudi zvalo zbog tog istog problema. Ako gospodu doista zanima taj problem, mogu nazvati neku duševnu bolnicu, možda bi im tamo mogli savetovati šta i kako dalje.
– Linija za pomoć ne daje liste potencijalnih samoubica, naša delatnost je poverljiva.

- Nikakve pomoći od te ženske, frknuo je pukovnik i nazvao duševnu bolnicu u Nikkili. Izložio je razlog zbog kojeg zove, ali osoblje nije htelo da razgovara. Dežurni je lekar doduše priznao da u njihovoj ustanovi leče i pacijente koji su skloni samouništenju, ali njihova se imena ne mogu dati u
javnost. Osim toga, pacijenti su već započeli lečenje, dobivaju lekove i u7čestvuju u terapiji onoliko koliko im je to potrebno, a po nekima i previše. Bolnica u Nikkili nije trebala pomoć u tretmanu
duševnih poremećaja od amatera. Lekar nije baš verovao da pukovnik u sastavu oružanih snaga poseduje veštinu i znanje potrebno za sprečavanje samoubistva. Štaviše, smatrao je da vojno školovanje i vežbe služe upravo suprotnim ciljevima.

Pukovnik se naljutio i rekao dežurnom lekaru kako mu se čini da je on isti kao i njegovi pacijenti te je spustio slušalicu.

- Moramo dati oglas u novine, dosetio se direktor Rellonen.

Pukovnik Kemppainen i direktor Rellonen objavili su oglas u nacionalnim dnevnim novinama. U njemu je ukratko pisalo:

RAZMIŠLJAŠ LI O SAMOUBiSTVU?
Ne brini, nisi sam.
Ima nas još koji mislimo isto, a neki imaju u tome i iskustva.
Napiši nam ukratko o sebi i svojoj životnoj situaciji, možda ti možemo pomoći.
Pošalji nam svoje ime i adresu, javićemo ti se. Podatke ćemo koristiti uz puno poverenje i nećemo ih dati trećoj osobi.
Avanturisti isključeni.
Odgovore molim poslati na Poste Restante u Helsinkiju, šifra «Pokušajmo zajedno».

Pukovnik je smatrao da je spominjanje avanturista u tekstu oglasa bilo suvišno, ali direktor Rellonen hteo je to svakako spomenuti. On je u mladosti imao iskustva s oglasima u rubrici dopisivanja
te su mu se znale javljati mnoge žene sklone avanturi premda je on tražio iskreno i uravnoteženo društvo.

Pukovnik je smatrao da taj oglas ne treba staviti u rubriku usamljenih srca. Oglase u toj rubrici smatrao je glupostima, smetlištem ljudi koje muči glad za romansom i erotikom. Samoubistvo
je mnogo ozbiljnija stvar. Predložio je da se oglas stavi u rubriku umrlih.

Pukovnik je procenio da ljudi koji smišljaju samoubistvo sasvim sigurno rado čitaju obavesti o smrti. Tako će njihova vest sigurno dopreti do zainteresovanih čitaoca. Rellonen je obećao odneti
tekst oglasa u redakciju novina.

Pukovnik je ostao u vikendici, a Rellonen se za to vreme odvezao u Helsinki da obavi neke poslove.
Istovremeno su se dogovorili da Rellonen na povratku donese još hrane i drugih potrepština. Pukovnik je rekao da će se on u međuvremenu javiti u komandu da  obavesti poslodavca kako
kani ostati na godišnjem odmoru. Bi li mogao provesti barem početak godišnjeg u Rellonenovoj vikendici? Kod kuće u Jyväskyli nije imao nikakvog posla, tamo je sve bilo prazno.

- Ma naravno, možemo provesti udvoje i čitavo leto ovde na obali jezera Humala.

Prilikom davanja oglasa u novine Rellonen je saznao da mora da plati u gotovini. Službenik je pročitao tekst i odlučio da naplatu ne može izvršiti računom. Koliko je razumevao stvar, bilo je upitno kako bi se naplata mogla izvršiti naknadno. Moglo se pretpostaviti da će račun morati platiti naslednici, a njihova voljnost pri izvršenju plaćanja bila bi dvojbena.

Rellonen je otišao kući po posteljinu. Žena ga je pitala kako je prošlo Ivanje. Rellonen je rekao da su ivanjska noć i jutro bili deprimirajući, ali da je onda slučajno naleteo u nekom starom seniku na nekog čojeka iz Jyväskyle, baš pravu ljudinu. Čak ga je i pozvao kao gosta u vikendicu.

- Samo sve pospremite, izjavila je žena.
- To je neki Kemppainen.
- Hmmm, ne poznajem ja sve Kemppainene.

Rellonen je pitao jesu li dolazili ljudi za uterivanje duga za vreme njegova izbivanja. Žena je rekla da je neko nazvao nekoliko dana pre Ivanja. Uterivač je pretio da će staviti zabranu na prodaju
vikendice na jezeru Hulama dok se istraga o proletnom stečaju ne završi.

Navraćanje kući deprimiralo je direktora Rellonena. Bilo mu je drago što se vraća u vikendicu u Häme. Vozeći se natrag, uplašila ga je pomisao: a što ako se pukovnik Kemppainen u međuvremenu
obesio? Ako je Kemppainen sebi nešto učinio, šta bi se njemu dogodilo?
Morao bi si sigurno odmah ispaliti metak u glavu.

Hodajući duž škriputave šljunčane ceste prema obali svoje vikendice, Rellonen je udisao pun miris leta, slušao je neprekidni cvrkut ptica, a došavši u dvorište svoje vikendice, video je kako pukovnik Kemppainen izlazi iz drvarnice s naramkom drva za saunu. Rellonen je s olakšanjem viknuo:

- Zdravo, Hermanni! Još smo živi i dobro nam ide, zar ne?
- Pa eto... Obojio sam tu tvoju vikendicu da mi prođe vreme, video sam da ti to nisi uspeo da dovršiš.

Rellonen je priznao da tog proleća baš nije bio raspoložen za posao.
Pukovnik ga je razumeo.

Obojica su provela nedelju dana u tom jezerskom kraju očekujući žetvu odgovora na novinski oglas. Živeli su mirnim, ugodnim životom, uživali su u letu, razgovarali o životnim problemima
i promatrali prirodu. Ponekad bi popili malo vina, sedeli na moliću s pecaljkama u ruci i gledali jezero Humala. Pukovnik Kemppainen se čudio rastrošnom načinu na koji je Rellonen trošio
alkohol: kad bi boca bila dve trećine ispijena, Rellonen bi je brižno zatvorio čepom i svaki put kad bi otišao do obale, bacio bi bocu u jezero. Boca bi ostala plutati i s vremenom bi otplutala na
suprotnu obalu. Udaljenost do te obale iznosila je nekoliko kilometara, a pošiljatelj pića nije mogao biti siguran gde će boca biti izbačena.

- To ovdje rade gotovo svi vlasnici vikendica. Postao je običaj ostaviti trećinu pića u boci i poslati dalje, objasnio je Rellonen.

Pukovnik još nije shvatao takvu rastrošnost. Alkohol je u Finskoj skup, zar  se isplati bacati ga u jezero?

Rellonen mu je kazao da je reč o starom proverenom načinu održavanja veze. Neko je to napola slučajno započeo pre mnogo godina. Do Rellonenova je molića doplutala prva boca pića pre sedam godina, bio je to izvrsni konjak Charante. Slađahno je doplovio u mamurno kolovoško jutro i
spasio situaciju. Čim se trgovina s alkoholnim pićima ujutro otvorila, Rellonen je platio svoj dug jezeru. Povremeno, a poslednjih godina sve češće, na obali bi se pojavilo još boca. Običaj se polako
raširio celim jezerom. O tome se nije previše govorilo, bila je to skrivena tajna ljudi koji su letovali na jezeru Humala.

- Prošlog leta dobio sam tri boce sherryja, a malo pre no što se jezero zamrznulo još i jednu bocu votke i jednu rakije. Bile su tako pune da su se jedva održavale na površini. To čoveka razgali. Čovek pomisli kako negde na suprotnoj obali postoji srodna duša, darežljiv ljubitelj dobroga konjaka, ili
neki pošteni pijanac koji bocom votke misli na nepoznatog bližnjeg negde na drugom kraju jezera.


Jedne je večeri na klupi u sauni pukovnik Kemppainen gledao golo telo svojeg prijatelja na kojem je bio popriličan ožiljak. Rekao je da se već dugo čudio kakav je to ožiljak. Je li kolega bio ranjen u ratu, ili odakle mu tragovi rezanja? Rellonen je rekao kako je premlad te da nije stigao ratovati. Kad je izbio rat, bilo mu je samo godinu dana. Ali život u Finskoj je i u mirnodopsko vreme bilo poprilično ratovanje. Rekao je da je četiri puta otišao u stečaj. Od toga su mu ostali ožiljci.

- Mogu ti priznati da sam nakon svakog stečaja bio tako deprimiran da sam svaki put odlučio počiniti samoubistvo. Nije ovaj pokušaj na Ivanje bio prvi. A neće valjda biti ni poslednji, ko zna. Rellonen je rekao kako je već tri puta pokušao samoubistvo. U vreme prvog stečaja, šezdesetih, odlučio se
razneti. U to je vreme imao građevinsku firmu. Poslednje gradilište bilo je u Lohji. Eksploziva mu nije nedostajalo, ali profesionalnog znanja jest. Rellonen se povukao u građevinsku baraku s popriličnom količinom eksploziva na koju je pričvrstio dva upaljača i dva fitilja. Eksploziv je stavio
u hlače.

Samoubica je seo s eksplozivom na svoj radni stolac i zapalio oba fitilja. Istovremeno je pripalio i poslednju cigaretu. Eksplozija je samo delomično uspela. Zapaljeni fitilji su propalili na gaćama dve velike rupe i prouzročili grdne opekotine na nogama. Rellonen nije mogao da podnese žarenje rastaljenih fitilja te je urlajući izleteo iz barake. Komadi trotila kliznuli su duž nogavice niz nogu jer se jedan upaljač otkinuo. Upaljač eksploziva je prasnuo i gadno mu ozledio stražnjicu i rebra. Preživeo je, ali ostali su poveći ožiljci. Drugi upaljač je eksplodirao utaknut u eksploziv koji je ostao u baraci, što je rezultiralo rasprskavanjem čitave građevine čiji su komadi odletjeli na udaljenost veću od 70 metara.

Nakon idućeg stečaja 1974. godine Rellonen se pokušao upucati sačmaricom koju je vezao uz deblo na ladanju kod svojeg punca u Sonkajärviju. Nameravao je napraviti lovačku klopku u kojoj bi puška ubila plen, to jest njega. Rellonen je bio poprilično pijan kad je pripremao samoubistvo, pa ga je
pucanj umalo promašio.

Rellonen se okrenuo na klupi u sauni i pokazao pukovniku ožiljke na leđima. Tu su se videli tragovi sudbonosnog pucnja. Jedno olovno zrno prodrlo je sve do plućne maramice, ali Rellonen je,
nažalost, preživio vlastitu klopku. Pretposljednji put Rellonen je odlučio da prereže žile. Uspeo je prepiliti tek venu na levoj ruci. Tu se onesvestio videvši vlastitu krv. Kao uspomena na taj pokušaj ostao je još jedan popriličan ožiljak.

Zbog svih tih neuspelih pokušaja Rellonen je odlučio nabaviti revolver. Procenio je da bi se time konačno mogao ubiti. Ali, kao što je to pukovnik znao, i to je ostalo na pokušaju. Pukovnik Kemppainen je gledao ožiljke. Smatrao je da je Rellonen iskazao u svojim ubojitim pokušajima
veliku odlučnost. Sâm pukovnik pre nije pokušavao samoubistvo. Ali kolega mu je bio iskusni veteran kojeg je valjalo poštovati zbog dugogodišnje predanosti toj zanimaciji.


S finskoga preveo Boris Vidović