Ceo roman u nastavcima vidi :
Romani u nastavcima br. 33 ( 12 delova)
U ITC-ovu laboratoriju, David Stern se odmaknuo od prototipa.! Pogledao je maleni elektronički zamotuljak slijepljen ljepljivom tra-{ kom, koji je sastavljao i testirao posljednjih pet sati.
"To je to", reče on. "To će im poslati poruku."
Bila je noć u laboratoriju; stakleni prozori bili su mračni. Oni reče: "Koliko je tamo sati?"
Gordon prebroji na prste. "Stigli su oko osam ujutro. Prošlo je i dvadeset sedam sati. Znači da je sad jedanaest ujutro sljedećeg dana."
"Dobro. To bi trebalo biti dobro."
Stern je uspeo napraviti elektroničku komunikacijsku napravu usprkos dvama Gordonovim jakim argumentima da se takvo nešto ne može napraviti. Gordon je rekao da tamo ne možeš poslati poruku jer ne znaš gde će se stroj prizemiti. Statistički, šanse su bile velike da će se stroj prizemiti tamo gde tim nije. I tako nikad ne bi dobili poruku. Drugi problem bio je to što nije bilo načina da se sazna jesu li primili poruku ili ne.
Ali Stern je rešio oba prigovora na užasno jednostavan način. Njegov je zamotuljak sadržavao umetak za uvo koji je odašiljač i primao, identičan onima koje je tim već imao, i dva malena kasetofona. Prvi je kasetofon prenosio poruku. Drugi je snimao poruku koja je mogla doći u odašiljač umetka u uvo. Cela je naprava bila, kao što ju je Gordon zadivljeno nazvao, multiverzumska automatska sekretarica.
Stern je snimio poruku koja je glasila: "Ovde David. Tamo ste već dvadeset sedam sati. Ne pokušavajte se vratiti dok ne prodje trideset dva sata. Onda ćemo ovde biti spremni za vas. U medjuvremenu, recite nam jeste li dobro. Samo govorite i sve će se snimiti. Zasad dovidjenja. Vidimo se uskoro."
Stern je poslednji put poslušao poruku, a onda rekao: "U redu, pošaljimo je natrag." Gordon je pritisnuo dugme na kontrolnoj ploči. Stroj je počeo zujati. Bio je okupan plavom svetlošću.
o o o
Pre nekoliko sati, kad je počeo raditi na svom stroju s porukom, Sternova jedina briga bila je da njegovi kolege možda ne znaju da se ne mogu vratiti. Kao rezultat toga, mogao je zamisliti da upadaju u nepriliku, možda da ih napadaju sa svih strana i pozivaju stroj u poslednjem trenutku, pretpostavljajući da se odmah mogu vratiti kući. Zato je Stern mislio da im mora reći da se, zasad, ne mogu vratiti.
To je bila njegova prva briga. Ali sad se pojavila druga, čak i veća. Vazduh u špilji bio je očišćen već šesnaest sati. Ekipe radnika bile su ponovno unutra, ponovno izgradjujući platformu za prenos. Kontrolnu kabinu se neprestano nadzirale već mnogo sati.
Nije bilo nikakvih otpora u polju.
Što je značilo da nije bilo pokušaja da se vrate. A Stern je imao osećaj - naravno, niko ne bi ništa direktno rekao, ponajmanje Gordon - ali imao je osećaj da ljudi iz ITC-a misle da je više od dvadeset sati bez otpora u polju loš znak. Osećao je da velik deo ljudi unutar ITC-a veruje da su članovi tima već mrtvi.
Zato je zanimanje za Sternovu napravu postojalo više zbog toga jer su hteli videti mogu li primiti nekakvu poruku, nego može li se poslati. Jer to bi bio dokaz da su članovi tima još uvek živi.
Stern je opremio napravu s antenom i napravio spravicu sa zupčanikom koja je okretala pomičnu antenu u različitim smerovima i ponavljala izlaznu poruku tri puta. Tako bi postojale tri šanse da tim odgovori. Nakon toga bi se cela naprava automatski vratila u sadašnjost, baš kao i kad su upotrebljavali kameru.
"Idemo", reče Gordon.
Uz bljeskove laserske svetlosti, stroj se počeo smanjivati prema podu.
o o o
Čekanje je bilo neugodno. Deset minuta kasnije, stroj se vratioJ Hladna para vukla se po podu dok je Stern uzimao svoj elektroničkfj zavežljaj, otkinuo ljepljivu traku i počeo vrtjeti snimku.
Začula se izlazna poruka.
Nije bilo odgovora.
Opet se čula izlazna poruka.
Opet nije bilo odgovora. Krčanje statike, ali ništa.
Gordon je gledao Sterna, a lice mu je bilo bezizražajno. Stern i reče: "Može postojati mnoštvo objašnjenja..."
"Naravno da može, Davide." Izlazna poruka se začuje po treći put. Stern zadrži dah.
Još krčanja statike, a onda, u tišini laboratorija, on začuje Katein glas kako govori: "Momci, jeste li upravo nešto čuli?"
Marek: "O čemu govoriš?"
Chris: "Isuse, Kate, isključi svoj umetak u uhu."
Kate: "Ali-"
Marek: "Isključi ga."
Još statike. Više nije bilo glasova.
Ali željeno je postignuto.
"Živi su", reče Stern.
"Svakako da jesu", reče Gordon.
"Idemo videti, kako im ide na platformi za prenos."
ooo
Doniger je hodao po svojoj kancelariji ustima oblikujući reči govora, vežbajući pokrete rukama i okrete. Imao je reputaciju izuzetnog, čak karizmatičnog govornika, ali Kramerova je znala da to nije dolazilo prirodno. Bio je to više rezultat dugih priprema pokreta, načina izražavanja, gesta. Doniger ništa nije prepuštao slučaju.
Nekad je Kramerova bila zbunjena njegovim ponašanjem: njegove beskrajne, opsesivne probe za bilo kakav javni nastup činile su se čudne za čoveka koji u većini situacija nije mario za to kakav utisak ostavlja na druge.
Naposletku je shvatila da Doniger uživa u javnim nastupima jer je to bilo tako otvoreno manipulatorski. Bio je uveren da je pametniji od bilo kog drugog, i uverljiv govor, "Nikad neće znati šta ih je zadesilo", bio je još jedan način da to dokaže.
Doniger je hodao gore-dole, koristeći Kramerovu kao jednočlanu publiku. "Svima nama vlada prošlost, iako je niko ne razume. Niko ne prepoznaje moć prošlosti", rekao je zamahnuvši rukom.
"Ali ako malo razmislite, prošlost je oduvek bila važnija od sadašnjosti. Sadašnjost je poput koralnog ostrva koji strši iznad vode, ali je izgradjen povrh miliona mrtvih korala koje niko ne vidi pod površinom. Isto tako naš je svakodnevni svet izgradjen na milionima i milionima dogadjaja i odluka koje su se dogodile u prošlosti. A ono što dodajemo u sadašnjosti je trivijalno.
Tinejdžer doručkuje, a zatim odlazi u trgovinu kupiti poslednji CD nove grupe. Klinac misli da živi u modernom trenutku. Ali ko je definisao šta je to “grupa”? Ko je definisao “trgovinu”? Ko je definisao “tinejdžera”? Ili “doručak”? Da i ne spominjemo ostalo, njegov kompletan društveni okvir - porodicu, školu, odeću, prevoz i vladu.
Ni o čemu od toga nije odlučivano u sadašnjosti. O većini je odlučeno stotinama godina pre. Petsto godina, hiljadu godina. Taj klinac sedi na vrhu planine koja je prošlost. I nikad to ne primećuje. Njime vlada ono što nikada ne vidi, o čemu nikada ne razmišlja, ne pozna. To je oblik prisile koja je prihvaćena bez pitanja. Taj isti klinac je skeptičan prema drugim oblicima kontrole - roditeljskim ograničenjima, reklamama, vladinim zakonima. Ali nevidljivo pravilo prošlosti, koje odlučuje o gotovo svemu u njegovom životu, prolazi bez preispitivanja. To je prava moć. Moć koju se može uzeti i iskoristiti. Jer kao što prošlost vlada sadašnjošću, tako vlada i budućnošću. Zato kažem, budućnost pripada prošlosti. A razlog.."
Doniger se ozlovoljeno prekine. Krameričin mobilni je zazvonio i ona odgovori na poziv. Koračao je gore-dole, čekajući. Pokušavši s jednom gestom, a zatim s drugom
Napokon je Kramerova spustila slušalicu i pogledala ga. On reče: "Da? Šta je?"
"To je bio Gordon. Živi su, Bobe."
"Jesu li se već vratili?"
"Ne, ali imamo snimljenu poruku s njihovim glasovima. Troje njih zasigurno živi."
"Poruku? Ko se setio kako to napraviti?"
"Stern."
"Stvarno? Možda i nije tako glup kao što sam mislio. Treba bismo ga zaposliti." Zastao je. "Znači, želiš mi reći da ćemo ih ipak vratiti?"
"Ne, nisam sigurna u to."
"U čemu je problem?"
"Oni drže svoje umetke u ušima isključene." "Da? Ali zašto? Baterije u umetcima za uši imaju dovoljno! snage da traju trideset sedam sati. Nema razloga da ih drže isključene." Zabuljio se. "Misliš? Misliš da je to on? Misliš da je Decard?"
"Možda. Da."
"Kako? Prošlo je više od godine dana. Deckard bi već dosad morao biti mrtav - sećaš se kako je sa svima započinjao svadje?"
"Pa, nešto ih je nateralo da isključe svoje umetke u ušima..."
"Ne znam", reče Doniger. "Rob je imao previše transkripcijskih grešaka i bio je izvan kontrole. Dodjavola, završio bi u zatvoru."
"Da. Zato što je pretukao nekog tipa u baru kog nikad ranije nije video", reče Kramerova. "U policijskom izveštaju piše da ga je Deckard udario pedeset dva puta metalnom stolicom. Tip je godinu dana bio u komi. I Rob bi definitivno završio u zatvoru. Zato se dobrovoljno javio da ode natrag još jedanput."
"Ako je Deckard još uvek živ," rekao je Doniger, "onda su još uvek u nevolji."
"Da, Bobe. Još uvijek su u prilično velikoj nevolji."
09.57.02
Kad su se ponovno našli u prohladnoj tami šume, Marek je štapom na tlu nacrtao grubu kartu. "Trenutačno smo ovde, iza samostana. Mlin je ovde, oko četiristo metara od mesta gde se nalazimo. Moraćemo proći pokraj kontrolne tačke."
"A-ha", reče Chris.
"A onda moramo ući u mlin."
"Nekako", reče Chris.
"Tačno. Nakon toga imamo ključ. I idemo do zelene kapele. Koja je gde, Kate?"
Ona uzme štap i nacrta četverougao. "Ako je ovo La Roque, na vrhu litice, onda je na severu šuma. Put je otprilike ovde. Mislim da kapela nije jako daleko - možda ovde."
"Dva kilometra? Tri?"
"Recimo tri kilometra."
Marek kimne.
"Pa, sve je to lako", reče Chris ustajući i otirući zemlju s ruku. "Sve što moramo učiniti jest proći pokraj naoružanih stražara na kontrolnoj točki, ući u utvrñeni mlin i zatim otići do neke kapele -i ne biti ubijeni putem. Krenimo."
o o o
Ostavivši šumu za sobom, krenuli su kroz prizore uništenja. Plamenovi su poskakivali iznad samostana Sainte- Mere, oblaci dima zatamnjivali su sunce. Crni pepeo pokrivao je tlo, padao im na lica i ramena, te zgušnjavao vazduh. U ustima su osećali zrnca peska. S druge strane reke jedva su mogli razaznati tamne obrise Castelgarda koji je sad bio pocrnela ruševina na bregu nad kojom se nadvijao dim.
Hodajući kroz opustošeni predeo dugo vremena nisu videli nikoga. Prošli su pokraj jedne seoske kuće zapadno od samostana gde je postariji čovek ležao na zemlji s dvema strelama u prstima. Iznutra se čulo dete koje je plakalo. Kad su pogledali unutra,ugledali su raskomadanu ženu kako leži pokraj vatre licem prema” zemlji i malog dečaka od šest godina kako bulji u nebo, s razderanom utrobom. Nisu videli detešce, ali činilo se da zvukovi dolaze od tkanine u uglu.
Kate je krenula prema njoj, ali je Marek zadrži. "Nemoj." Nastavili su dalje.
o o o
Dim se povijao preko praznog podrucja, napuštenih koliba i polja. Osim seoske kuće s poklanim ukućanima, nisu videli nikoga drugog.
"Gde su svi?" reče Chris.
"Svi su u šumi", reče Marek. "Tamo imaju kolibe i podzemna i skloništa. Znaju šta trebaju učiniti."
"U šumi? Kako žive?"
"Tako da napadnu svakog vojnika koji prodje. Zato vitezovi ubijaju svakoga koga nadju u šumi. Pretpostavljaju da su godini razbojnici i znaju da će godini uzvratiti istom merom ako budu mogli."
"Znači to se nama dogodilo kad smo došli?"
"Da", reče Marek. "Neprijateljstvo izmedju pučana i plemića je trenutačno na najgorem nivou. Obični ljudi su ljuti što su prisiljeni izdržavati taj viteški stalež s porezima i desetinama, ali kad dodje vreme, vitezovi ne ispunjavaju svoj deo pogodbe. Oni ne mogu dobiti bitke da zaštite zemlju. Francuski je kralj zarobljen, što je običnom puku vrlo simbolično. I sad kad je rat izmedju Francuske i Engleske prestao, oni vrlo jasno vide da su vitezovi uzrok daljnjem uništenju. I Arnaut i Oliver borili su se za svoje kraljeve kod Poitiersa. I sad obojica pljačkaju zemlju kako bi platili svoje trupe. Ljudima se to ne svidja. Stoga su oformili skupine godina koje žive u šumi i uzvraćaju udarce kad god mogu."
"A ona seoska kuća?" reče Kate. "Kako se to dogadja?"
Marek slegne ramenima. "Možda su ti oca u šumi ubili seljaci razbojnici. Možda ti se brat jedne noći malo previše napio i odlutao, pa su ga seljačke bande ubile i skinule do gola. Možda su ti žena i deca putovala od jednog do drugog dvorca i nestala ne ostavivši traga. Napokon, spreman si iskaliti svoj bes i frustraciju na nekom. I naposletku to i činiš."
"Ali-"
Marek zacuti i pokaže prema napred. Iznad linije drveća zeleno-crna zastava vijorila je na vetru i brzo kretala nalevo, a nosio ju je jahač koji je galopirao na konju.
Marek pokaže nadesno. Tiho su krenuli uzvodno. I naposletku su došli do mlinskog mosta i kontrolne tačke. a
000
Na obali reke mlinski je most završavao visokim kamenim zidom s nadsvodjenim otvorom. S obe strane luka bile su kamene naplatne kućice. Jedina cesta za La Roque vodila je kroz taj prolaz, što je značilo da su Oliverovi vojnici koji su nadzirali most takodje nadzirali i cestu.
Iznad ceste su vapnenačke stene bile visoke i strme. Nije bilo druge nego proći kroz nadsvodjeni prolaz. A pokraj nadsvodjenog prolaza stajao je i razgovarao s vojnicima pokraj naplatne kučić Robert od Kerea.
Marek odmahne glavom.
Reka seljaka, uglavnom žena i dece, od kojih su neki nosili! nekoliko svojih stvari, hodala je uz cestu. Uputili su se pod zaštitu!" dvorca La Roque. Kere je razgovarao sa stražarom i s vremena na vreme pogledavao prema seljacima. Činilo se da ne obraća previse pažnje, ali nikad ne bi mogli neotkriveni proći pokraj njega. Naposletku je Kere ponovno otišao u utvrdjeni most. Marek je laktom trknuo ostale i oni krenuše cestom, polako se krećući prema kontrolnoj tački. Marek je osetio da se počinje znojiti.
Stražari su gledali ljudima u stvari i oduzimali im sve što je izgledalo vredno, odbacujući to na hrpu pokraj ceste.
Marek je stigao do nadsvodjenog prolaza, a zatim nastavio 1 dalje. Stražari su ga promatrali, ali on im nije susreo pogled. On je” prošao, a zatim Chris, pa Kate.
Sledili su gomilu uz reku, ali, kad je gomila skrenula u grad : La Roque, Marek je skrenuo u suprotnom smeru, prema rubu reke.
Ovde nije bilo baš nikoga, i mogli su pogledati kroz lišće prema utvrdjenom mlinskom mostu, koji je sad bio oko četiristo metara nizvodno.
Ono što su videli nije bilo ohrabrujuće.
Na svakom kraju mosta bile su masivne stražarske kule na dva sprata, s visokim nogostupima i prorezima za strele na svim stranama. Na vrhu bliže stražarske kule videli su desetak vojnika u smedjem i sivom kako gledaju preko bedema, spremni na borbu. Jednak broj vojnika bio je i na drugoj kuli gde je plamenac gospodara Olivera lamatao na povetarcu.
Izmedju dve kule, most se sastojao od dve gradjevine različite veličine koje su bile spojene rampom. Četiri mlinska kotača okretala su se ispod, a pokretala ih je struja vode, koja je bila ubrzana nizom brana i koritima reke.
"Šta misliš?" reče Marek Chrisu. Ova je gradjevina ipak bila njegovo područje interesa. Proučavao ga je dve godine. "Možemo li ući?" Chris odmahne glavom. "Nema šanse. Vojnici su posvuda. Nema načina da udjemo."
"Kakva je ovo gradjevina bliže nama?" reče Marek, pokazujući na jednokatnu drvenu strukturu. "To bi morao biti mlin za brašno", reče Chris. "Verovatno s mlinskim kotačima na gornjem spratu. Brašno ide niz žleb prema košarama na donjem spratu, gde je lakše staviti brašno u vreće i izneti ga van."
"Koliko ljudi tamo radi?"
"Verovatno dvoje ili troje. Ali trenutačno", pokazao je na trupe, "možda niko."
"U redu. Druga zgrada?" Marek je pokazao na drugu zgradu koja je kratkom rampom bila spojena s prvom. Ova je zgrada bila duža i niža. "Nisam siguran", reče Chris. "Mogla bi biti za obradu metala, za izradu kaše za papir, ili tučak za pivski slad, ili čak mlin za obradu drva."
"Misliš s pilama?"
"Da. U ovo vreme imaju pile koje pokreće voda. Ako je to to."
"Ali ne možeš biti siguran?"
"Ne, samo gledajući, ne."
Kate reče: "Oprostite, zašto se uopste trudimo razgovarati o tome? Pogledajte samo, nema načina da ikad udjemo unutra."
"Moramo ući", reče Marek, "kako bismo pretražili ćeliju brata Marcela i našli ključ koji se tamo nalazi."
"Ali kako, Andre? Kako ćemo ući?" Marek je dugo u tišini promatrao most. Naposletku je rekao: "Preplivaćemo." Chris odmahne glavom. "Ni u ludilu." Stupovi mosta u vodi bili su okomiti, a kamenje zeleno i sklisko od algi. "Nikad se nećemo popeti."
"ko je govorio išta o penjanju?" reče Marek.
09.27.33
Chris je počeo hvatati dah kad je osetio hladnoću reke. Marekjej već odmicao od obale, plutajući nizvodno sa strujom. Kate je bila j odmah iza njega, pokušavajući se uključiti u središte struje. Chris; se bacio za njima, nervozno pogledavajući prema obali.
Dosad ih vojnici nisu videli. Glasno klokotanje reke u ušima i bio je jedini zvuk koji je čuo. Okrenuo se i pogledao prema napred, prema mostu kojem su se približavali. Osetio je kako mu telo postaje napeto. Znao je da ima samo jednu priliku - ako promaši, struja će ga odneti nizvodno i nije bilo verovatno da bi se ikad uspeo vratiti a da ga ne zarobe.
To je bilo to. Jedna prilika.
Niz malenih kamenih zidova bio je izgradjen od jedne do druge strane reke kako bi se voda ubrzala, i sad se kretao sve brže. Ravno ispred njega bila je kosina korita, tčno ispred točka. Bili su u seni mosta. Sve se dogadjalo brzo. Reka je bila bela voda, jureća tutnjava. Dok se približavao, mogao je čuti škripanje drvenih točkova.
Marek je stigao do prvog točka, primio se za njegove zavore, zaljuljao se, stao na lopaticu i podigao se nošen točkom, a onda je nestao s vidika.
Izveo je to tako da se činilo lako.
Sad je Kate stigla do drugog točka, blizu središta mosta. Okretno je i lako uhvatila uzdižući zavor, ali ga je u sledećem trenutku gotovo ispustila, pokušavajući se pridržati. Naposletku se zaljuljala na lopatici i čučnula.
Chris je kliznuo dole prema nagnutom koritu, stenjući dok mu je telo odskakivalo po kamenju. Voda oka njega je kipela poput brzaca, a struja ga je brzo odnosila prema mlinskom točku koji se okretao.
Sad je bio njegov red.
točak je bio blizu.
Chris je posegnuo za najbližim zavorom dok je razbijao vodu i zgrabio - hladno i klisko - ruka mu se poskliznula na alge - iveri su mu razrezali prste - pustio se - primio se drugom rukom - očajnički - zavor se podizao u vazduh - nije se mogao držati - pustio se, pao natrag u vodu - primio se za sledeći zavor dok se podizao - promašio - promašio - a onda ga je struja nemilosrdno povukla dalje, natrag na svetlo, nizvodno.
Promašio je!
Dodjavola!
Struja ga je nosila dalje. Dalje od mosta, dalje od ostalih.
Bio je sam. .
09.25.12
Kate je stavila jedno koleno na lopaticu vodenog točka i osetila kako je podiže izvan vode. Onda drugo koleno i čučnula je, osetivši kako joj se telo podiže u vazduh. Pogledala je otraga preko ramena na vreme da vidi Chrisa kako odlazi nizvodno, a glava mu poskakuje na sunčanoj svetlosti. A onda ju je ponelo gore i preko, pa u mlin.
000
Pala je na zemlju i čučnula u tami. Drvene daske pod nogama činile su joj se rasklimane i osetila je smrad truleži i vlage. Nalazila se u malenoj prostoriji i nizom rotirajućih drvenih zupčanika koji su s njene desne strane glasno škripali. Ti su zupčanici mleli okomitom osovinom i time okretali okomiti stub. Stub je nestajao u stropu. Osetila je kako je voda zasipa dok je stajala i osluškivala. Ali nije čula ništa osim zvuka vode i škripe drveta.
Niska vrata bila su ravno ispred nje. Primila je svoj bodež i polako otvorila vrata.
ooo
Žito je šištalo niz drveni žleb iz stropa i praznilo se u četvrtaste drvene posude na podu pokraj nje. Vreće sa žitom slagane su u visoku hrpu u uglu. Vazduh je bio magličast od žute prašine. Prašina je pokrivala sve zidove, površine i stepenice u uglu prostorije koje su vodile na prvi sprat. Setila se da je Chris jednom rekao da je ta prašina eksplozivna i da bi plamen digao mlin u vazduh. I zaista, nije videla sveće u prostoriji ni svećnjake na zidovima. Nikakve vatre.
Oprezno je otpuzala prema stepenicama. Tek kad je stigla do njih ugledala je dvojicu muškaraca koji su ležali izmedju vreća i glasno hrkali, a kod stopala su im bile prazne vinske boce. Ali nijedan nije davao nikakvih znakova budjenja.
Počela se penjati po stepenicama.
Prošla je pokraj rotirajućeg granitnog točka koji se glasno okretao tarući se o drugi ispod njega. Žito je silazilo niz neku vrstu cevi i ulazilo u rupu u središtu gornjeg točka. Onda je samleveno žito izlazilo sa strane, cureći kroz rupu na podu donjeg sprata.
U uglu prostorije ugledala je Mareka nagnutog nad telom vojnika koji je ležao na zemlji. On je stavio prst na usta i pokazao na vrata zdesna. Kate je začula glasove; vojnici u stražarnici. Marek je tiho podigao stepenice i pomaknuo ih do vrata kako bi ih zablokirao.
Zajedno su vojniku uzeli teški mač, luk i tobolac sa strelama. Mrtvo telo bilo je teško, bilo je iznenadjujuće teško odvojiti ga od oružja. Činilo se da je prošlo dugo vremena. Pogledala je muškarčevo lice - imao je dvodnevnu bradu i izjedenu ranu na usni. Oči su mu bile smedje i širom otvorene.
Odskočila je u strahu kad je čovek iznenada podigao ruku prema njoj. Onda je shvatila da je svojim mokrim rukavom zakvačila njegovu narukvicu. Oslobodila ga je. Ruka padne natrag uz tup zvuk.
Marek je uzeo vojnikov teški mač. Njoj je dao luk i strele.
Nekoliko belih fratarskih halja visilo je u nizu na klinovima na zidu. Marek obuče jednu, i drugu doda njoj. Onda je pokazao nalevo, prema rampi koja je vodila u drugu zgradu. Vojnici u smedjem i zelenom stajali su na rampi i prečili im prolaz.
Marek pogleda uokolo i pronadje teški štap koji služi za mešanje žita i doda ga njoj. Video je još boca vina u uglu. Uzeo je dve, otvorio vrata i rekao nešto na oksitanskom, mašući bocama prema vojnicima. Oni požuriše prema njima. Marek odgurne Kate iza vratnica i reče jednu reč: "Jako."
Prvi vojnik udje, a odmah iza njega i drugi. Zamahnula je štapom prema njegovoj glavi i udarila ga tako jako da je bila sigurna da mu je razbila lobanju. Ali nije: čovek je pao, ali je odmah počeo ponovno ustajati. Udarila ga je još dvaput, i onda je pao ravno na lice i više se nije pomaknuo. U medjuvremenu je Marek razbio vinsku bocu na glavi drugog vojnika i trenutačno ga je udarao u trbuh. Čovjek se borio, podigavši ruke kako bi se zaštitio, svej dok ga ona nije lupila štapom po glavi. Tada se prestao micati.
Marek kimne glavom i gurne teški mač ispod halje, a zatim krene preko rampe lagano pognute glave, poput fratra. Kate ga je sledila.
Nije se usudila pogledati u vojnike na stražarskim kulama. Sakrila je tobolac ispod halje, ali je luk morala nositi izvana, izložen pogledima. Nije znala je li neko primetio ili nije. Došli su do i druge zgrade i Marek je na vratima zastao. Osluhnuli su, ali nisu i čuli ništa osim glasnog repetitivnog lupanja i navale vode ispod njih.
Marek otvori vrata.
o o o
Chris je kašljao i pijuckao poskakujući po vodi. Struja je sad bila sporija, ali on je već bio stotinjak metara nizvodno od mlina. Na obe strane reke stajali su Arnautovi vojnici, očito čekajući naredbu da napadnu most. U blizini je stajao velik broj konja koje su pridržavali paževi.
Sunce se na licima Arnautovih vojnika žarko odsijavalo od površine vode. Video je da škilje i okreću ledja reci. Verovatno ga nisu videli zbog odsjaja, shvatio je Chris.
Dokopao se severne obale Dordogne bez pljuskanja ili podizanja ruku i kliznuo medu grane rogoza koje su stršile iznad ruba reke. Ovde ga niko neće videti. Moći će doći do daha na trenutak. A morao je biti na ovoj strani reke - francuskoj strani - ako se nadao ponovno pridružiti Mareku i Kate.
Naravno, uz pretpostavku da su iz mlina izašli živi. Chris nije znao kolike su šanse da se to dogodi. Mlin je bio krcat vojnicima.
A onda se setio da je keramički marker još uvek kod Mareka. Ako Marek pogine ili nestane, nikad se neće vratiti kući. Ali verovatno se ionako nikad neće vratiti, pomisli on.
Nešto ga je lupnulo po zatiljku. Okrenuo se i ugledao mrtvog štakora, napuhnutog od plinova, kako pluta na vodi. Trenutak odvratnosti potaknuo ga je da izadje iz reke. Tu gde je sad bio nije bilo vojnika; stajali su u seni hrastova luga, desetak metara nizvodno. Uspeo se iz vode i utonuo u šikaru. Osetio je kako ga sunce greje. Začuo je vojnike kako se smeju i šale. Znao je da se mora pomaknuti na neko usamljenije mesto. Tu gde je sad bio, ležeći medu niskim grmljem na obali, bilo ko ko bi prošetao stazom pokraj reke vrlo lako bi ga video. Ali kako mu je postajalo toplije, takodje je počeo osećati da ga svladava umor. Kapci su mu bili teški, udovi umorni i usprkos osećaju opasnosti koji je imao, rekaoje da će samo na nekoliko trenutaka zatvoriti oči.
Samo na nekoliko trenutaka.
o o o
U mlinu je buka bila zaglušujuća. Kate se trznula kad je zakoračila na podest prvog sprata i pogledala dole na prostoriju ispod sebe. Duž cele zgrade mlatarali su dvostruki nizovi maljeva sa zupčanicima na kovačkim nakovnjima, proizvodeći neprestano lupanje koje je odjekivalo od kamenih zidova. Pokraj svakog nakovnja nalazio se kabao s vodom i žeravnik s užarenim ugljenom. Ovo je očito bila kovačnica gde se kalio čelik naizmeničnim zagrevanjem, drobljenjem i hladjenjem u vodi; snagu za drobljenje osiguravali su tockovi.
Ali sada su maljevi mlatarali a da ih niko nije nadzirao, dok su sedmorica ili osmorica vojnika u smedjem i sivom metodički pretraživali svaki ugao prostorije, pogledavajući ispod rotirajućih cilindara i ispod maljeva koji su lupali, opipavajući zidove tražeći tajne pretince u kamenu i čeprkajući po škrinjama s alatom.
Nije sumnjala oko toga šta su tražili: ključ brata Marcela. Marek se okrenuo prema njoj i dao joj znak da trebaju sići niz stepenice i krenuti prema bočnim vratima koja su sad bila odškrinuta. Bila su to jedina vrata u bočnom zidu; nisu imala brave i gotovo sigurno su vodila u Marcelovu sobu. A ona je očito već bila pretražena. Iz nekog razloga to nije uzrujalo Mareka, koji je odmah krenuo dole. Na dnu stepenica prošli su pokraj maljeva koji su lupali i uvukli se u Marcelovu sobu.
Marek je zatresao glavom. To je uistinu bila fratrova ćelija, vrlo malena i napadno ogoljena: samo uzan sklopivi krevet, lavor za vodu i stolica. Pokraj kreveta je stajao malen sto sa svećom. To je bilo sve. Dve Marcelove bele halje visile su na klinu s unutrašnje strane vrata.
I ništa drugo.
Nakon jednog letimičnog pogleda bilo je jasno da u ovoj sobi nema nikakvih ključeva. A čak i ako ih je bilo, vojnici su ih već našli.
Bez obzira na to, na Kateino iznenadjenje, Marek se spustio na ruke i kolena i počeo metodički pretraživati ispod kreveta.
ooo
Marek se setio što mu je opat rekao netom pre no što je ubijen.
Opat nije znao gde se nalazi prolaz i očajnički je hteo saznati, tako da tu informaciju može dati Arnautu. Opat je potaknuo profesora da pretraži stare dokumente - što je imalo smisla, ako je Marcel bio toliko lud da više nikom nije mogao reći šta je učinio.
Profesor je pronašao dokument koji je spominjao ključ, i činilo se da je mislio da je to otkriće važno. Ali opat je bio nestrpljiv: "Naravno da ključ postoji. Marcel ima mnogo ključeva..." Znači da je opat već znao za postojanje ključa. On je znao gde se ključ nalazi. Ali ga nije mogao upotrebiti.
A zašto ne?
Kate je potapšala Mareka po ramenu. Pogledao je prema njoj i video da je odmaknula bele halje u stranu. Na stražnjoj strani vrata video je tri urezana znaka u nekakvom rimskom stilu. Znakovi su imali formalnu, čak dekorativnu stranu koje se činila izrazito nesrednjovekovna.
A onda je shvatio da to uopste nisu znakovi. To su bili objašnjavajući dijagrami. To su bili ključevi.
ooo
Treći dijagram bio je onaj koji mu je zaokupio pažnju, najdalji s desne strane. Ovako je izgledao:
IX VJJV
Dijagram je bio izrezbaren u drvu vrata pre mnogo godina. Dvojica vojnika nesumnjivo su ga već videla. Ali ako su još uvek tražili, onda nisu razumeli šta je značio.
Ali Marek je razumeo.
Kate je buljila u njega, a onda je ustima oblikovala reči: stepenice?
Marek je pokazao na sliku. On ustima oblikuje reč: karta. Jer sad mu je napokon sve bilo jasno.
VIVIX se nije moglo naći u rečniku jer to nije bila reč. Bio je to niz brojeva: V, IV i IX. A ti su brojevi imali posebne upute koje su išle uz njih, kao što je naznačavao tekst na pergamentu: DESI-DE. Što takodje nije bila reč, već je označavalo dextra, sinistra, dextra. Ili na latinskom: "desno, levo, desno."
Stoga je ključ bilo ovo: kad dodješ u zelenu kapelu, odbrojiš pet koraka nadesno, četiri koraka nalevo i devet koraka nadesno.
I to će te dovesti do tajnog prolaza. Nasmejao se prema Kate.
Napokon su našli ono što su svi tražili. Našli su ključ za La Roque.
09.10.23
Sve što su sad trebali učiniti bilo je da izadju iz mlina živi, pomisli Kate. Marek je otišao do vrata i oprezno pogledao prema vojnicima u glavnoj prostoriji. Ona dodje i stane pokraj njega. Izbrojala je devetoricu vojnika. Plus Kere. To je sve zajedno činilo desetoricu.
Desetorica protiv dvoje.
Vojnici su izgledali manje zaokupirani svojom potragom no ranije. Mnogi od njih gledali su jedan drugoga preko mlatarajućih maljeva i slegali ramenima kao da žele reći: Zar nismo završili? Ima li smisla?
Očito, bilo je nemoguće da Kate i Marek odu neprimećeno.
Marek je pokazao na stepenice gornje rampe. "Otidji ravno do stepenica i idi odavde", reče on. "Pokrivaću te. Kasnije ćemo se regrupisati nizvodno na severnoj obali. U redu?"
Kate pogleda vojnike. "Desetorica protiv jednog. Ostajem", reče ona.
"Ne. Jedno od nas mora izaći odavde. Mogu ovo rešiti. Ti idi." Posegnuo je u džep. "I ponesi ovo sa sobom." Pružio joj je keramički marker.
Osetila je navalu hladnoće. "Zašto, Andre?"
"Uzmi to."
Ušli su u prostoriju. Kate se uputila prema stepenicama, okrenuvši se kad je stigla do njih. Marek se kretao posred prostorije, prema prozorima s druge strane s kojih se pružao pogled na reku.
Kate je bila na polovici stepenica kad je začula povik. Posvuda po prostoriji vojnici su trčali prema Mareku koji je odbacio svoju fratarsku kapucu i već se borio s jednim od njih.
Jedan je vojnik vikao pokazujući prema njoj. Pogodila ga je strela u vrat kod ramena. Čovek je zateturao unatrag i upao u žeravnik, zavrištavši kad je pao u užareni ugljen. Drugi vojnik pokraj njega je uzmicao, tražeći zaklon kad ga je Kate pogodila ravno u prsa. Pao je mrtav na zemlju poput vreće.
Ostala su osmorica.
Marek se borio s trojicom odjednom, uključujući Kerea. Mačevi su zvečali dok su se muškarci izmicali izmedju maljeva koji su drobili, i preskakali zupčanike koji su se okretali. Marek je već ubio jednog vojnika koji je ležao iza njega.
Ostala su sedmorica.
Ali onda je videla da vojnik ustaje; njegova je smrt bila varka i sad se oprezno kretao prema napred, nameravajući straga napasti Mareka. Kate namesti još jednu strelu i pogodi ga. Čovek se sruši na pod, držeći se za bedro; bio je samo ranjen, dok je ležao na drvetu, Kate ga je pogodila u glavu.
Posegnula je za još jednom strelom kad je videla da se Kere odvojio iz borbe s Marekom i potrčao uza stepenice prema njoj iznenadjujućom brzinom.
Kate se sprtljala posežući za još jednom strelom, namestila je i naciljala prema Kereu. Ali bila je brzopleta i promašila je. Sad je Kere brzo dolazio.
Kate je odbacila svoj luk i strelu i otrčala napolje.
o o o
Trčala je niz rampu prema mlinu, gledajući dolje prema reci. Svugde ispod šumeće bele vode mogla je videti kamenje u reci: bilo je preplitko da skoči. Morala bi otići dole istim putem kojim je i došla gore. Iza nje je Kere nešto vikao. Na stražarskoj kuli ispred nje skupina strelaca natezala je lukove.
Do trenutka kad su prve strele poletele, ona je došla do vrata žitnog mlina. Kere je do tada već trčao unatrag, vičući na strelce i mašući šakom po zraku. Strele su padale posvuda oko njega.
U gornjoj prostoriji mlina trupe su provaljivale kroz vrata koja su bila blokirana ljestvama. Znala je da ljestve neće dugo izdržat| Otišla je do rupe u podu i zaljuljala se u prostoriju ispod. Uza svu tu zbrku pijani su se vojnici počeli buditi, teturajući mutnih očiju i ustajući. Ali s toliko žute prašine u zraku, bilo ih je teško dobro videti.
To joj je dalo ideju, sva ta prašina u zraku.
Posegnula je u svoju vreću i izvadila jednu od crvenih kockica. Na njoj je pisalo “60”. Povukla je jezičak i bacila je u ugao prostorije,
Počela je u sebi brojita unazad. Pedeset devet. Pedeset osam.
Kere je sad bio na spratu tačno iznad nje, ali je oklevao sići jer nije bio siguran je li naoružana. Čula je mnogobrojne glasove i korake iznad sebe; vojnici iz stražarnice su se probili. Mora da je gore bilo desetak muškaraca. Možda i više.
Krajičkom oka videla je jednog od pijanih vojnika pokraj vreće kako se baca prema napred i grabi prema njoj. Snažno ga je udarila izmedju nogu i on padne cmizdreći, skvrčivši se na zemlji.
Pedeset dva. Pedeset jedan.
Čučnula je i pomaknula se u malenu bočnu prostoriju u koju! je prvo došla. Mlinski točak je škripao, prskajući vodu. Zatvorila je niska vrata, ali na njima nije bilo zasuna ni brave. Svako je mogao ući.
Pedeset. Četrdeset devet.
Pogledala je dole. Otvor u podu, gde je točak nastavljao svoju rotaciju prema dole, bio je dovoljno širok da prodje kroz njega. Sad je sve što je trebala učiniti bilo da zgrabi jednu od lopatica i na tocku se poveze dole sve dok ne bude dovoljno nisko da bez opasnosti skoči u plitku vodu.
Ali dok je stajala pred mlinskim točkom pokušavajući odrediti pravi trenutak kad da krene, shvatila je da je to lakše reći nego, učiniti. Izgledalo je da se točak okreće vrlo brzo, a lopatice su postajale zamagljene prolazeći pokraj nje. Osetila je da joj voda ide po licu, zamagljujući joj pogled. Koliko joj je vremena preostalo?
Trideset sekundi? Dvadeset? Izgubila se gledajući u točak. Ali znala je da ne može čekati. Ako je Chris bio u pravu, celi mlin će svake sekunde eksplodirati. Kate je posegnula prema napred, zgrabila lopaticu koja je prolazila - počela padati s njom - prepala se -pustila je - ponovno posegnula - usplahirila se - a onda se povukla natrag, udahnula, smirila se i ponovno pripremila.
Začula je mukle udarce kad su muškarci skočili s gornjeg sprata, jedan za drugim, u susednu prostoriju. Nije više imala vremena.
Morala je krenuti.
Duboko je udahnula, zgrabila sledeću lopaticu obema rukama, stisnuvši telo uz točak. Kliznula je kroz otvor - i izronila na svetlost - uspela je! - dok odjednom nije trzajem povučena s točka te se našla kako visi u vazduhu.
Podigla je pogled.
Robert od Kerea držao ju je za ruku čeličnim stiskom. Posegnuvši kroz otvor, on ju je uhvatio u zadnjem trenutku dok je silazila. I sad ju je držao, ljuljajući je u vazduhu. Na nekoliko centimetara od nje, točak se i dalje okretao. Pokušala se izmigoljiti iz Kereova stiska. Njegovo je lice bilo surovo i odlučno dok ju je posmatrao.
Borila se.
On je čvrsto držao.
Onda je videla da se nešto u njegovim očima menja - neki trenutak nesigurnosti - i raskvašen drveni pod je počeo popuštati pod njim. Težina njih dvoje zajedno bila je previše za stari drveni pod, koji se godinama natapao vodom iz točka. Podne ploče sad su se polako savijale prema dole. Jedna ploča je bez zvuka puknula i Kereovo koleno prošlo je kroz rupu, ali on je i dalje čvrsto držao Kate.
Koliko još vremena, pomisli ona. Svojom slobodnom rukom počela je tući po Kereovu zglobu, pokušavajući ga naterati da je oslobodi. Koliko još vremena?
Kere je bio poput buldoga, držao ju je ne ispuštajući. Još jedna ploča u podu pukne i on zatetura u stranu. Kad bi još jedna puknula, on bi propao zajedno s njom.
A njega nije bilo briga. On će izdržati do kraja. Koliko još vremena ?
Svojom je slobodnom rukom zgrabila lopaticu koja je prolazila! i upotrebila snagu točka da joj telo povuče prema dole, dalje od Kereova sputavajućeg stiska. Ruke su je bolele od napinjanja, ali je upalilo - daske su zaškripale - Kere je propadao - pustio ju je - i ona je pala nekoliko zadnjih decimetara prema uspenjenoj vodi oko točka.
A onda je usledio bljesak žutog svetla i drvena je zgradai iznad njega nestala u vrućoj tutnjavi. Krajem oka ugledala je daske koje su letele u svim smerovima, a onda se okrenula naglavce i skočila na glavu u ledenu vodu. Nakratko je ugledala zvezde, a onda je izgubila svest pod uzavrelom vodom.
09.04.01
Chrisa su probudili povici vojnika. Podigao je pogled i ugledao vojnike koji su trčali preko mlinskog mosta u užasnoj strci. Ugledao je fratra u beloj kapuci kako izlazi kroz prozor veće zgrade, a onda je shvatio da je to Marek koji je nekoga unutra komadao svojim mačem. Marek je klizio niz lozu sve dok nije bio dovoljno nisko da se odluči na skok, a zatim se bacio u reku. Chris nije video Mareka da izlazi na površinu.
Još uvek je posmatrao kad je žitni mlin eksplodirao u prasku svetla i letećih greda. Vojnici su, odbačeni u zrak snagom eksplozije, padali s bedema poput lutaka. Kad su se dim i prašina raščistili, video je da je žitni mlin nestao - sve što je ostalo bile su drvene grede koje su sad gorele. Mrtvi vojnici plutali su u reci ispod njega, koja je bila natrpana daskama iz raznesenog mlina.
Ako je tako, onda je on sam. Izlažući se opasnosti zbog komuniciranja, potapšao se po umetku u uvu i tiho rekao:
"Kate. Andre."
Nije bilo odgovora.
8 "Kate, čuješ li me? Andre?" U umetku u uvu nije ništa čuo, čak ni statiku.
Ugledao je muškarčevo telo kako pluta licem prema dole u reci; izgledao je kao Marek. Je li to bio on? Chris je bio siguran: tamnokos, velik, snažan, imao je na sebi donju lanenu košulju. Chris zastenje. Vojnici su dalje uz obalu vikali; okrenuo se da vidi koliko su blizu. Kad je ponovno pogledao prema reci, telo je otplutalo.
Chris se ponovno bacio iza grmlja i pokušao smisliti šta da sledeće učini.
o o o
Kate je izbila na površinu ležeći na ledjima. Bespomoćno je plutala i nizvodno, nošena strujom. Posvuda oko nje u vodu su se poput projektila obrušavali komadi otkrhnutog drveća. Bol u vratu bila je tako jaka da ju je naterala da hvata dah, i sa svakim su joj udahom električni udari prolazili niz ruke i noge. Nije uopste mogla pomaknuti telo i mislila je da je paralizovana, sve dok nije shvatila da može pomicati vrhove prstiju na rukama i nogama. Bol se počela povlačiti, pomičući se udovima prema gore i sad se lokalizovala u vratu, gde je bila vrlo jaka. Ali mogla je malo bolje disati i pomicati sve svoje udove. Učinila je to ponovno: da, mogla je pomicati udove.
Znači da nije paralizovana. Je li joj vrat slomljen? Pokušala je s malim pokretom, okrećući vrat vrlo malo na levu stranu, a zatim na desnu. Bolelo je, ali činilo se u redu. Plutala je. Nešto gusto joj je kapalo u oko, otežavajući joj gledanje. Obrisala je oko i ugledala krv na vršcima prstiju. Morala je dolaziti negde s njezine glave. Čelo joj je gorelo. Dotaknula ga je dlanom. Ruka joj je bila jarko crvena od krvi. Plutala je nizvodno, još uvek na ledjima. Bol je još uvek bila tako jaka da nije bila sigurna sme li se okrenuti i zaplivati. Trenutačno je plutala. Pitala se zasto je vojnici nisu videli. Onda je začula povike s obale i shvatila da jesu.
000
Chris je pogledao preko grmlja baš na vreme da vidi Kate koja je plutala nizvodno na ledjima. Bila je ozledjena; cela leva strana njezina lica bila je zalivena krvlju koja je tekla iz temena. I nije se puno micala. Mogla bi biti paralizovana.
Pogledi su im se na trenutak susreli. Ona se lagano osmehne. On je znao da će ga ako se sad otkrije, zarobiti, ali nije oklevao. Sad kad više nije bilo Mareka, nije imao šta da izgubi; onda mogu i ostati zajedno do kraja. Pljusnuo je u vodu, gacajući prema njoj. Tek je tada uvideo svoju pogrešku.
Bio je unutar dosega strelaca koji su još uvek bili na preostaloj kuli mosta, i koji su počeli ispaljivati strele prema njemu. Strele su šištale padajući u vodu.
Gotovo u istom trenutku, vitez u kompletnom oklopu jašući se zaletio u vodu s Arnautove strane reke. Vitez je imao kacigu i bilo je nemoguće videti njegovo lice, ali se očito ničega nije bojao, jer je postavio svoje telo i konja tako da je zablokirao strelce. Kako je napredovao, konj mu je tonuo dublje i na kraju je plivao, a bio je do struka u vodi kad je izvukao Kate i prebacio je preko sedla poput mokre vreće, a zatim zgrabio Chrisa za ruku, rekavši: "Al-lons!" i okrenuo se natrag prema obali.
ooo
Kate je skliznula sa sedla na zemlju. Vitez je zaurlao naredbu i muškarac koji je nosio zastavu s dijagonalnim crvenim i belim prugama dotrča. Pregledao je Kateinu ozledu glave, očistio je i zaustavio krvarenje, a zatim joj povezao ranu lanenim platnom.
U medjuvremenu, vitez je sjahao, odvezao kacigu i skinuo je. Bio je visok i snažan, izuzetno zgodan i elegantan, s tamnom valovitom kosom, tamnim očima i punim senzualnim usnama. Sjaj u njegovim očima nagoveeštao je da ga ljudska glupost zabavlja. Put mu je bila tamna i izgledao je poput Španca.
Nakon što su Kate previli ranu, vitez se nasmešio i pokazao savršene bele zube. "Učinite mi veliku čast i pridružite mi se." Poveo ih je natrag prema samostanu i njegovoj crkvi. Na bočnim vratima crkve stajala je skupina vojnika i još jedan na konju koji je nosio zeleno-crnu zastavu Arnauta od Cervole.
Idući za njim, Chris trkne Kate laktom. "To je on."
"Arnaut."
"Ovaj vitez? Šališ se."
"Pogledaj kako se vojnici ponašaju."
"Arnaut nam je spasio život", reče Kate.
Chris je bio svestan ironije. U istorijskim izvještajima iz i desetog stoleća o ovom vremenu, sir Oliver je bio opisan poput i nika-sveca, dok je Cervole bio mračna figura, "jedan od zločinaca svog vremena", rečima jednog istoricara. A očito, istina je bila upravo suprotno od onoga što su priče tvrdile. Oliver je bio nitkov, a Cervole elegantan primer viteštva - kojem su sad zahvalili život.
Kate reče: "Sta je s Marekom?"
Chris odmahne glavom.
"Jesi li siguran?"
"Mislim da da. Mislim da sam ga video u reci."
Kate ne reče ništa.
Pred crkvom Sainte-Mere bili su dugački nizovi muškaraca i rukama vezanim na ledjima koji su čekali da udju. To su uglavnon bili Oliverovi vojnici u smedjem i sivom i nekoliko seljaka u gruboj odeći. Po Chrisovom mišljenju, svekupno ih je bilo otprilike četrdeset ili pedeset. Dok su prolazili pokraj njih, muškarci su ih mrzovoljno pogledavali. Neki od njih bili su ranjeni; svi su izgledallj umorno.
Jedan od njih, vojnik u smedjem, sarkastičnim je tonom rekao drugom: "Evo kopilanskog gospodara Narbonne.
8 On tako prljavoj obavlja posao, da je to previše čak i za Arnauta."
Chris ga je još uvek pokušavao razumeti kad se zgodni vitez naglo okrenuo: "Tako kažeš?" povikne on i zgrabi šaku muškarceve kose, trzajem mu podigne glavu i drugom rukom mu bodežomj prereze grkljan. Krv sukne niz muškarčeva prsa. Ostao je stajati na trenutak, proizvodeći nekakav hrapav zvuk.
"Izrekao si svoju poslednju uvredu", reče zgodni vitez. On ustane, smešeći se muškarcu dok je gledao kako krv teče, cereći se dok su se muškarčeve oči širile od straha. A ipak je još uvek ostao stajati. Chrisu se činilo da će ostati stajati zauvek, ali mora da je prošlo trideset ili četrdeset sekundi. Zgodni vitez samo je u tišini posmatrao, ne pomičući se, a smešak nije napuštao njegovo lice.
Naposletku je čovek pao na kolena, pognute glave kao da se moli. Vitez je mirno stavio svoju nogu pod muškarčevu bradu i udario ga tako da je pao unazad. Nastavio je gledati muškarčeve samrtne hropce koji su se nastavili još otprilike minutu. Napokon je umro.
Zgodni se vitez sagne, obriše oštricu svog bodeža o muškarčeve štrample i svoju krvavu cipelu o njegov haljetak.
Tada je kimnuo Chrisu i Kate.
Ušli su u crkvu Sainte-Mere.
o o o
Unutrašnjost je bila u magli od dima. Prizemlje je bilo velik, otvoren prostor; ovde sledećih dvesto godina neće biti klupa ni klecala. Stali su u pozadinu sa zgodnim vitezom, koji se nije uzrujavao zbog čekanja. Na jednoj su strani videli nekoliko vojnika u zbijenom krugu kako šapću.
Osamljeni vitez u oklopu bio je na kolenima u središtu crkve; molio se.
U središtu prostorije, čovek u oklopu se prekrstio i ustao. Zgodni vitez mu reče: "Moj gospodaru Arnaute, evo pomoćnika."
"Ha? Šta kažeš? Pomoćnici?"
Vitez se okrene. Arnaut od Cervole bio je mišićav, imao je oko trideset pet godina i usko, neugodno i prepredeno lice. Imao je tik od kojeg mu se nos trzao i koji mu je davao izgled štakora koji njuška. Oklop mu je bio prošaran krvlju. Leno ih je pogledao očima koje su izražavale dosadu. "Kažeš mi da su oni pomoćnici, Rai-mondo?"
"Da, moj gospodaru. Pomoćnici magistra Edwardusa."
"Ah." Arnaut prošeta oko njih. "Zašto su mokri?"
"Izvukli smo ih iz reke, moj gospodaru", reče Raimondo. "Bili su u mlinu i pobegli su u zadnjem trenutku."
"A tako?" Arnautu više nije bilo dosadno. Oči su mu se sjajile od zanimanja. "Molim vas, recite mi, kako ste uništili mlin?"
Chris pročisti grlo i reče: "Moj gospodaru Arnaute, mi to nismo učinili."
"Oh?" Arnaut se namršti. Pogledao je drugog viteza. "Koji je ovo govor? Nerazumljiv je."
"Moj gospodaru, oni su Irci, ili možda Hebrideanci."
Chris reče: "Da, moj gospodaru." Činilo se da se to razumelo.
"Jeste li Englezi?"
"Ne, moj gospodaru."
"Vere mi, ne izgledate tako. Izgledate preblago i neratnički." Pogledao je Kate. "Ovaj je svež poput mlade devojke. A ovaj..." Stisnuo je Chrisov biceps. "On je činovnik ili pisar. Zasigurno nije Englez." Arnaut odmahne glavom trzajući nosom."Jer su Englezi divljaci", reče on glasno, a glas mu je odjekivao u zadimljenoj crkvi. "Slažete se?"
"Slažemo se, moj gospodaru", reče Chris.
"Englezi ne znaju nikakav način života osim beskrajnog nezadovoljstva i neprekidnog sukoba. Oni uvek ubijaju svoje vlastite kraljeve, to je njihov divlji običaj. Naša su ih normanska braća pobedila i pokušala ih naučiti civilizovanosti, ali naravno da nisu uspeli. Saksonska krv previše je barbarska. Englezi uživaju u uništavanju, smrti i mučenju. Nisu zadovoljni borbom izmedju sebe na svom odvratnom hladnom ostrvu, nego dovode svoju vojsku ovde, u ovu mirnu i uspešnu zemlju, i seju pustoš nad ovim jednostavnim ljudima. Slažete se?
Kate kimne i pokloni se.
"Kao što i trebate", reče Arnaut. "Njihova je okrutnost nenadmašna. Znate li njihovog starog kralja? Drugog Edwarda? Znate kako su izabrali ubiti ga, usijanim žaračem? Tako kralju! Nije ni čudo da se prema našoj zemlji odnose još okrutnije."
Setkao je gore-dole. Onda se ponovno okrene prema njima.
"A čovek koji je sledeći došao na vlast, Hugh Despenser. Po engleskom običaju, u dogledno vreme i njega je trebalo ubiti. Znate li kako? Zavezali su ga za ljestve na javnom trgu, odsekli su mu intimne delove tela i spalili ih pred njim. A to je bilo pre no što su mu odrezali glavu! Eh! Charmant."
Opet ih je pogledao tražeći da se slože. Oni opet kimnuše.
"A sada je poslednji kralj, Edward III., naučio lekciju od svojih prethodnika - da mora neprestano voditi rat, ili rizikuje smrt od ruku vlastitih podanika. Stoga on i njegov kukavički sin, princ od Walesa, donose svoje barbarske običaje u Francusku, zemlju koja nije poznavala nemilosrdni rat dok oni nisu došli na naše tlo sa svojim chevauchees, poubijali naš puk, silovali naše žene, poklali naše životinje, uništili nam useve, razorili nam gradove i prekinuli trgovinu. Zbog čega?
Tako da krvožedni engleski duh može biti zaokupljen izvan domovine. Tako da mogu krasti bogatstva iz časnije zemlje. Tako da svaka engleska gospa može posluživati svoje goste iz francuskih tanjira. Tako da mogu tvrditi da su časni vitezovi, kad ne rade ništa drugo, već komadaju decu do smrti."
Arnaut je zastao sa svojom tiradom i pogledom prešao po njihovim licima, nemirnim i sumnjičavim očima. "I zbog toga", reče on, "ne mogu razumeti zašto ste se priključili strani engleske svinje Olivera."
Chris brzo reče: "Nije istina, moj gospodaru."
"Ja nisam strpljiv. Govorite istinu, pomažete Oliveru, jer vaš je magistar u njegovoj službi."
"Ne, moj gospodaru. Magistra su odveli protiv njegove volje."
"Protiv... njegove..." Arnaut zgadjeno podigne ruke. "ko mi može reći što ovaj utopljeni nitkov govori?"
Zgodni vitez im pridje. "Moj engleski je dobar", reče on. Chrisu reče: "Reci ayain." Reci ponovno.
Chris zastane, razmišljajući, a onda reče. "Magistar Edwardus..."
"Da..."
"... je zatočenik."
"Zatočenik?" Zgodni se vitez namršti. Bio je zbunjen. "Zatočenik?"
Chris je imao osećaj da vitezov engleski nije tako dobar kako je on mislio. Odlučio je ponovno isprobati svoj latinski, koliko god | bio jadan i arhaičan. "Est in carcere - captus - heri captus est de coe-nobio sanctae Mariae." Nadao se da je to značilo: "On je odveden iz samostana Sainte-Mere i zarobljen juče ujutro."
Vitez podigne obrve. "Invite?" Protiv njegove volje? "Uistinu, moj gospodaru."
Vitez reče Arnautu: "Oni kažu da je magistar Edwardus juče odveden iz samostana protiv svoje volje i sad je Oliverov zatočenik."
Arnaut se brzo okrene i izbliza im pogleda u lica. Tihim, pretećim glasom reče: "Sed vos non capti estis. Nonne?" A ipak, vas nisu odveli?
Chris ponovno zastane. "Ovaj, mi..."
"Oui?"
"Ne, ne, moj gospodaru", reče Chris žurno. "Ovaj, non. Mi smo pobegli. Ovaj, ef-effugi-i-imus. Effugimus." Je li to bila prava reč? Znojio se od napetosti.
Očito je bila dovoljno dobra, jer je zgodni vitez kimnuo glavom. "Kažu da su pobegli."
Arnaut prasne: "Pobegli? Otkud?"
Chris reče: "Ex Castelgard heri..."
"Pobegli ste iz Castelgarda jučer?"
"Etiam, mi domine." Da, moj gospodaru.
Arnaut se zagleda u njega, i ne reče ništa dugo vremena. Na balkonu prvog sprata muškarcima su stavljali užad oko vrata i zatim bi ih gurnuli preko. Pad im ne bi slomio vratove, pa bi tako visili, grgljajući i grčeći se dok su polako umirali.
Arnaut pogleda gore prema njima kao da ga je ozlovoljen što ga prekidaju njihovi samrtni hropci. "Nekoliko je užadi preostalo", reče on. Ponovno je pogledao prema njima. "Doznaću istinu od vas."
Chris reče: "Govorim istinu, moj gospodaru."
Arnaut se okrene na peti. "Jeste li govorili s redovnikom Marcelom pre no što je umro?"
"Da, da. Marcelom. Cognovistine fratrem Marcellum?" Poznajete li brata Marcela?
"Ne, moj gospodaru."
"Transitum ad Roccam cognitum habesne?" Za ovo Chris nije trebao čekati prevod: Prolaz za La Roque, znate li gde je?
"Prolaz... transitum... " Chris ponovno slegne ramenima, glumeći neznanje. "Prolaz?... Za La Roque? Ne, moj gospodaru."
Arnaut je delovao kao da zaista ne veruje. "Čini se da vi uopste ništa ne znate." Pogledao ih je izbliza, nos mu se trzao, odajući utisak kao da ih njuši. "Sumnjam. U stvari, lažete."
Okrenuo se prema zgodnom vitezu. "Obesi jednog, tako da ostali progovore."
"Kojega, moj gospodaru?"
"Ovoga", reče Arnaut, pokazujući na Chrisa. Pogleda Kate, uštipne je za obraz, a zatim je pogladi. "Jer me ovaj lepi momak dirnuo u srce. Ugostiću ga večeras u svom šatoru. Ne bih ga pre toga odbacio."
"Vrlo dobro, moj gospodaru." Zgodni vitez zareži naredbu, i s prvog sprata muškarci počeše vezivati još jedno uže.
Ostali muškarci zgrabiše Chrisove zglobove i brzo mu ih zavezaše na ledjima.
Chris pomisli, Isuse, učiniće to. Pogledao je Kate, čije su se oči raširile od užasa. Muškarci su počeli odvlačiti Chrisa.
"Moj gospodaru", došao je glas s boka crkve. "Ako dopustite." Krug vojnika koji su čekali rastvori se i pojavi se gospa Claire.
o o o
Claire nežno reče: "Moj gospodaru, preklinjem vas, razgovarala bih s vama nasamo."
"Eh? Naravno, kako želite." Arnaut doñe do nje, i ona mu ne što prošapće na uho. On zastane, slegne ramenima.
Ona ponov prošapće, pažljivije. Nakon jednog trenutka, on reče: "Eh? Čemu će to poslužiti?*; Još šaptanja. Chris ništa nije mogao čuti.
Arnaut reče: "Dobra gospo, već sam odlučio." Opet šaptanje.
Napokon, odmahujući glavom, Arnaut se vrati do njih. "Gospa traži siguran prolaz odavde do Bordeauxa. Kaže da vas poznaje i da ste časni ljudi." Zastao je. "Kaže da vas trebam osloboditi."
Claire reče: "Samo ako želite, moj gospodaru. Jer vrlo se do| bro zna da Englezi nemaju predrasuda kad ubijaju, dok Franc nisu takvi. Francuzi pokazuju milost koja dolazi od inteligencije i odgoja."
"To je zaista tako", reče on. "Istina je da smo mi Francuzi civilizovani ljudi. I ako ova dvojica ne znaju ništa o bratu Marcelu i prolazu, onda ih više ne trebam. I zato, dajte im konje i hranu i šaljite ih njihovim putem. Želeo bih biti u milosti vašeg magistra] Edwardusa i stoga mu se preporučam, i želim da vam Bog poda siguran put kako biste mu se pridružili. Stoga idite."
Gospa Claire se nakloni. Chris i Kate se naklone.
Zgodni vitez prereze Chrisove spone i ponovno ih povede napolje. Chris i Kate su bili tako zaprepašteni ovim obratom da uopste ništi nisu rekli dok su hodali natrag prema reci. Chris se osećao smušeno. Kate je neprestano trljala lice, kao da se pokušava razbuditi.
Napokon, vitez reče: "Dugujete svoje živote lukavoj gospi."
Chris reče: "Zasigurno..."
Prizor kod reke potpuno se promenio. Arnautovi ljudi su zauzeli mlinski most na čijim je bedemima sad bila izvešena zeleno-crna zastava. Obe strane reke zauzeli su Arnautovi vitezovi na konjima. I sad je reka ljudi i opreme marširala cestom prema La Roqueu, podižući oblake prašine. Bilo je tu ljudi s kolima natovarenima zalihama koja su vukli konji, kola na dva točka s brbljavim ženama i odrpanom dečurlijom, i drugih kola natovarenih golemim drvenim gredama - rastavljenim divovskim katapultima koji mogu zavitlati kamenje i goruće projektile preko zidova dvorca.
Vitez je za njih pronašao par konja - dva jadna kljuseta koja su imala tragove orme. Vodeći životinje, poveo ih je kroz kućicu kod kontrolne tačke.
Iznenadno komešanje na reci nateralo je Chrisa da se okrene. Ugledao je desetak muškaraca do kolena u vodi, koji su se borili s topom sa zatvaračem izlivenim od gvoždja i s okvirom od drveta u jednom komadu. Chris se fascinirano zagleda. Nijedan ovako rani top nije preživeo, ili čak bio opisan.
Svi znaju da je u to vreme korištena primitivna artiljerija; arheolozi su iskopali topovske kugle na nalazištu bitke kod Poitiersa. Ali istoričari su verovali da su topovi bili retki i da su primarno služili za pokazivanje - bila je to stvar prestiža. Ali dok je Chris posmatrao muškarce u reci kako se bore da podignu cilindar i ponovno ga postave na kolica, bilo mu je jasno da se nikad ne bi toliko trudili zbog naprave posve simboličnog značenja. Top je bio težak; usporavao je napredovanje cele vojske, koja je sigurno htela stići do zidova La Roquea do sumraka. Nije bilo razloga da se top ne doveze posle. Trenutačni je napor mogao značiti samo da će top biti značajan u napadu.
Ali na koji način? pitao se. Zidovi La Roquea bili su debeli tri metra. Topovska kugla nikad ne bi mogla proći kroz njih.
Zgodni vitez ih kratko pozdravi i reče: "Podario vam Bog milosti i sigurnosti."
"Blagoslovio te Bog i osigurao ti blagostanje", odgovori Chris, a onda vitez opali konje po trtici, i oni odjahaše prema La Roqueu.
o o o
Dok su jahali, Kate mu je ispričala šta su našli u Marcelovoj sobi o zelenoj kapeli.
Chris uzdahne. "Znači, znamo gde je prolaz," reče on, "Ali Andre je imao keramički marker, a on je sad mrtav, što znači da ionako nikad nećemo moći otići."
"Ne", reče ona. "Ja imam keramički marker."
"Da?"
"Andre mi ga je dao na mostu. Mislim da je znao da nikad neće izaći živ. Mogao je otrčati i spasiti se. Ali nije. Ostao je i umesto toga spasio mene." Počela je tiho plakati.
Chris je jahao u tišini, ništa ne govoreći. Setio se kako je Marekov žar uvek zabavljao ostale diplomce, "Možeš li zamisliti? i stvarno veruje u ta viteška sranja!" I kako su pretpostavljali da je njegovo ponašanje neka vrsta čudnovatog poziranja. Uloga koju je igrao, pretvaranje. Jer u kasnom dvadesetom stoleću, nisi moga ozbiljno tražiti od drugih ljudi da misle da veruješ u čast i istinu i čistoću tela, odbranu žena, svetost istinite ljubavi i sve ostalo.
Ali očito, Andre je zaista verovao u to.
o o o
Kretali su se kroz predeo koji je nalikovao na noćnu moru. Sunce je bilo slabo i bledo u dimu i prašini. Ovde su bili vinogradi, ali sve su loze bile spaljene, ostavivši kvrgave patuljaste panjeve s dimom koji se dizao uvis. Voćnjaci su takodjer bili crni i opustošeni, stabla su nalikovala na kosture. Sve je bilo spaljeno. Posvuda oko sebe čuli su jadne vapaje ranjenih vojnika. Mnoštvo vojnika u povlačenju palo je pokraj same ceste. Neki su još uvek disali; ostale je zahvatilo mrtvačko bledilo.
Chris je zastao da uzme oružje od jednog od mrtvaca, kad obližnji vojnik podigne ruku i poviče glasom koji je izazivao sažaljenje: "Secors, secors!" (upomoc)
Chris ode do njega. Imao je strelu duboko zabodenu u trbuh, i još jednu u prsima. Vojnik je bio u ranim dvadesetim i činilo se da zna da umire. Ležeći na ledjima, molećivo je pogledao Chrisa i izgovarao reči koje Chris nije mogao da razume. Naposletku je vojnik počeo pokazivati na svoja usta govoreći: "Aquam. Da mihi aquam." Bio je žedan; želeo je vode. Chris bespomoćno slegne ramenima. Nije imao vode. Čovek ga ljutito pogleda, trgne se od boli, zatvori oči i okrene se. Chris se udalji. Kasnije, kad su prolazili pokraj muškaraca koji su tražili pomoć, nastavljao je bez zaustavljanja. Ništa nije mogao učiniti.
U daljini su mogli videti La Roque, visoku i neosvojivu tvrdjavu povrh litica Dordogne. I stići će do nje za manje od jednog sata.
000
U tamnom uglu crkve Sainte-Mere, zgodni je vitez pomogao Andreu Mareku da ustane. Reče mu: "Tvoji su prijatelji otišli."
Marek zakašlje i zgrabi vitezovu ruku kako bi se smirio kad mu je udar boli krenuo uz nogu. Zgodni se vitez nasmeši. Zarobio je Mareka netom nakon eksplozije u mlinu.
Kad je Marek izišao kroz prozor mlina, čistom srećom pao je u maleno mirno mesto u reci tako duboko da se nije ozledio. I kad je ponovno izronio na površinu, otkrio je da je još uvek pod mostom. Bazen u kojem se našao proizvodio je vrtlog, tako da ga struja nije odnela nizvodno.
Marek je skinuo sa sebe redovničku halju i odbacio je nizvodno. U tom trenutku mlin je eksplodirao, a debla i tela poletela su u svim smerovima. Jedan vojnik je pljusnuo u vodu blizu njega, a telo mu se počelo okretati u vrtlogu. Marek se počeo četveronoške uspinjali na obalu - kad mu je zgodni vitez stavio vrh mača pod grlo i pozvao ga da dodje napred. Marek je još uvek nosio Oliverove smedje i sive boje, počeo je blebetati na oksitanskom, tvrdeći da je nevin i moleći za milost.
Vitez mu jednostavno reče: "Zacuti. Video sam te." Video je Mareka kako izlazi kroz prozor i odbacuje redovničku odeću. Odveo je Mareka u crkvu, gde je našao Claire i Arnauta. Vrhovni svestnik bio je mrzovoljnog i opasnog raspoloženja, ali činilo se da Claire ima odredjenu moć da utiče na njega, čak i ako je to bilo samo tako da mu protureči. Claire je bila ta koja je naredila Mareku da tiho sedi u mraku kad su Chris i Kate ušli. "Ako te Arnaut može postaviti nasuprot drugo dvoje, možda ipak poštedi tet tvoje prijatelje. Ako ste troje zajedno pred njim, u besu će vas! ubiti."
Dosad.
Sad ga je Arnaut skeptično promatrao. "Znači, tvoji prijatelj znaju mesto na kojem se nalazi taj prolaz?"
"Moj gospodaru, mudri ste," reče Claire, "jer vešanje jednog čoveka može razvezati jezike njegovih prijatelja koji posmatraju.. jednako često, to može i učvrstiti njegovu odlučnost, tako da prijatelj odnese tajnu sa sobom u grob. A ova je tajna tako važna da bih želela da je vaše gospodstvo ima sigurno u svojim rukama."
"Onda ćemo slediti ono dvoje, i videti gde će nas odvesti." Kimnuo je Mareku. "Raimondo, pobrini se za konja ovoga jadnog čoveka. I osiguraj mu pratnju dvojice od tvojih najboljih chevaliera, a ti idi iza njega." Zgodni vitez se nakloni. "Moj gospodaru, ako dopustite, ja ću ga sam pratiti."
"Učini tako," reče Arnaut, "jer tu još uvek može biti nekih psina." I uputi vitezu značajan pogled.
U medjuvremenu je gospa Claire otišla do Mareka i toplo stisnula njegovu ruku s obe svoje. Osetio je nešto hladno u njezinim] prstima, i shvatio da je to sićušan bodež, dugačak jedva deset centimetara. "Moja gospo, mnogo vam dugujem."
"Onda se pobrinite da otplatite taj dug, viteže", reče ona, gledajući ga u oči.
"Bog mi je svedok, hoću." Gurnuo je bodež ispod halje.
"A ja ću se moliti Bogu za vas, viteže", reče ona. Nagnula se; da ga kreposno poljubi u obraz. Dok je to činila, šapne mu: "Vaša je pratnja Raimondo od Narbonne. On voli rezati grkljane. Kad sazna tajnu, pobrinite se da ne prereze vaš, i vaših prijatelja, takodje." Odmaknula se, smešeći se.
Marek reče: "Gospo, izuzetno ste ljubazni. Uzeću vaše ljubazne želje k srcu."
"Dobri viteže, Bog vam dao sigurnost i istinu."
"Gospo, vi ste uvek u mojim mislima."
"Dobri gospodine viteže, želim vam-"
"Moj gospodaru." Zgodni vitez se nakloni. On povede Mareka prema vratima i napolje na sunčanu svetlost.
Nastavak ; Romani u nastavcima
Нема коментара:
Постави коментар