Ceo roman u nastavcima vidi :
Romani u nastavcima br. 33 ( 12 delova)
"Reći ću vam u čemu je prokleti problem", reče Robert Doniger sevajući pogledom prema posetiocima. "Problem je oživiti prošlost. Načiniti je stvarnom."
Pred njim su bila dvojica mladića i jedna mlada žena, i svi su se izvalili na kauč u njegovoj kancelariji. Bili su od glave do pete obučeni u crno, na sebi su imali jakne uskih ramena koje su izgledale kao da su se stisnule u pranju. Muškarci su imali dugu kosu, a žena je imala kratko ošišanu kosu. To su bili ljudi iz medija koje je Diane unajmila. Ali Doniger je primetio da je ona danas sedela nasuprot njima, diskretno se distanciravši od njih. Pitao se je li već videla njihov materijal.
To je Donigera učinilo razdražljivim. Ionako nije voleo ljude iz medija. A ovo je danas bio njegov drugi sastanak s tom vrstom. Ujutro se sastao sa senatorima iz predstavništva za medije, a sad ovi seratori.
"Problem je", reče on, "to što imam tridesetoricu direktora; koji sutra dolaze čuti moju prezentaciju. Naslov moje prezentacije je “Obećanje prošlosti” i nemam nikakvih neobično zanimljivih slika koje bih im pokazao."
"Razumem", odrešito će jedan od mladića. "Upravo je to bila nasa početna tačka ovde, gospodine Doniger. Klijent želi oživiti prošlost. To je ono što se mi spremamo učiniti. Uz pomoć gospodjice Kramer, zatražili smo od vaših posmatrača da načine probne video snimke za nas. I mi verujemo da će taj materijal imati izuzetan kvalitet."
"Da vidimo", reče Doniger.
"Da, gospodine. Možda ako spustimo svetla."
"Ostavite svetla kako jesu."
"Da, gospodine Doniger." Kad se uključio, videoekran na zidu postade plav. Dok su čekali sliku, mladić reče: "Razlog zbog kojeg nam se svidja ovaj prvi je taj što je to poznati istorijski dogadjaj koji traje samo dve minute od početka do kraja. Kao što znate, mnogi su se istorijski dogadjaji desavali vrlo sporo, pogotovo za moderni ukus.
Ovaj je bio brz. Na nesreću, dogodio se na ponešto kišan dan." Ekran je pokazao sivu, tmurnu sliku i oblake na nebu. Kamera je pratila neku vrstu skupa, snimanu nad glavama velike gomile. Visoki čovek se penjao na jednostavnu, neobojenu drvenu platformu.
"Šta je ovo? Vešanje?"
"Ne", reče klinac iz medija. "To je Abraham Lincoln, koji se sprema održati govor u Gettvsburgu."
"Da? Isuse, izgleda kao govno. Izgleda kao les. Odeća mu je skroz zgužvana. Ruke mu vire iz rukava."
"Da, gospodine, ali-"
"I to je njegov glas? Škripav je."
"Da, gospodine Doniger, niko nikad pre nije čuo Lincolnov glas, ali to je njegov pravi-"
"Jeste li vi popizdeli?"
"Ne, gospodine Doniger-"
"Za ime Božje, ne mogu ovo upotrebiti", reče Doniger. "Niko ne želi da Abraham Lincoln zvuči kao Minnie Mouse. Sta još imate?"
"Ovde je, gospodine Doniger." Mladić neuzrujano promeni vrpcu, govoreći: "Za drugi video pošli smo od drugačije premise. Želeli smo dobru akcijsku scenu, ali opet, slavni dogadjaj koji će svi poznavati. Tako je ovo Božić 1778. na reci Delavvare, gdje-"
"Kurca ne vidim", reče Doniger. "Da, bojim se da je malo tamno. To je prijelaz po noći. Ali mislili smo da bi prelazak Georgea Washingtona preko Delawarea bio dobar-" "George Washington? Gdje je George Washington?" "Evo ga ovdje", reče mladac, pokazujući na ekran. "Gdje?" "Ovdje." "On je ovaj tip skutren u kutu čamca?" "Tako je, i-" "Ne, ne, ne", reče Doniger. "On mora stajati na pramcu, ka general." "Znam da je to način na koji ga slika prikazuje, ali to nije ondl što se zaista dogodilo. Ovdje vidite pravog.
" Georgea Washingtona| kako stvarno prelazi-"
"Izgleda kao da ima morsku bolest", reče Doniger. "Želite da pokažem video Georgea Washingtona koji izgleda kao da ima morsku bolest?"
"Ali ovo je realnost."
"Jebeš realnost", reče Doniger, bacajući jednu od videovrpcal preko prostorije. "Što je vama, ljudi? Briga me za realnost. Želim nešto intrigantno, nešto seksi. Vi mi pokazujete živi les i utopljenog! štakora."
"Pa, možemo se vratiti i početi ponovno-" "Moj govor je sutra", reče Doniger. "Ovde dolaze trojica direktora. I već sam im rekao da će videti nešto vrlo inteesantno." Podigao je ruke. "Isuse Hriste."
Kramerova pročisti grlo. "A da upotrebimo fotografije?"
"Fotografije?"
"Da, Bobe. Mogao bi uzeti pojedinačne slike iz ovih videosnimaka, i to bi moglo biti prilično efektno", reče Kramerova.
"A-ha, to bi upalilo", reče žena iz medija, brzo kimajući glavom.
Doniger reče: "Lincoln bi svejedno izgledao zgužvano."
"Odstranićemo nabore u Photoshopu."
Doniger razmotri tu ideju. "Možda", reče naposletku.
"Ionako", reče Kramerova, "im ne želiš previše pokazati. Manje je više."
"U redu", reče Doniger. "Izradite fotografije, i pokažite mi ih za jedan sat."
Ljudi iz medija u redu po jedan izadjoše napolje. Doniger je ostao sam s Kramerovom. Otišao je iza svog stola i proprčkao po svojoj prezentaciji. Onda je rekao: "Misliš li da bi trebalo biti “Obećanje prošlosti” ili “Budućnost prošlosti”?
"Obećanje prošlosti”", reče Kramerova, "definitivno “obećanje”."
07.34.49
Praćen dvojicom vitezova, Marek je jahao u prašini kola za prtljagu, krećući se prema čelu kolone. Još uvek nije video Chrisa ni Kate, ali njegova se mala skupina brzo kretala. Brzo će ih sustići.
Pogledao je vitezove koji su mu bili s obe strane. Raimondof sleva, u kompletnom oklopu, sa svojim bledunjavim osmehom.! Zdesna mu je bio okoreli ratnik u oklopu, očito čvrst i sposoban. Ni jedan od muškaraca nije na njega obraćao mnogo pažnje, toliko su bili sigurni da ga imaju pod kontrolom. Pogotovo što su mu ruke bile vezane uzetom, s petnaest centimetara razmaka izmedju zglobova.
Jahao je dalje, kašljući zbog prašine. Naposletku je uspeo maleni bodež spustiti ispod tunike, i prekriti ga dlanom ruke dok je držao drvenu hvataljku sedla pred sobom. Pokušao je smestiti nož tako da nežni pokreti gore-dole koje je konj činio polako izgloduju uže na njegovim zglobovima. Ali to je bilo lakše reći nego učiniti; nož je, čini se, uvek bio u krivom položaju, i spone mu nisu bile prerezane. Marek je bacio pogled na brojač u traci oko zgloba; na i njemu je pisalo 07.31.02. Još uvek je ostalo više od sedam sati pre no što se baterije istroše.
Uskoro su ostavili put uz reku iza sebe i počeli se uspinjati uz krivudavu cestu kroz selo La Roque. Selo je bilo izgradjeno na stenama iznad reke, gotovo sve kuće bile su od kamena, što je gradu davalo jedinstven, mračan izgled, pogotovo sad, kad su na sva vrata i prozore bile pribijene daske u očekivanju rata.
Kretali su se medu glavnim četama Arnautovih vojnika, još vitezova u oklopima, a njihove pratnje išle su za njima. Muškarci i konji penjali su se strmim, kamenom popločenim ulicama, konji su njištali, kola s prtljagom se klizala dok su se uspinjali. Ovi vitezovi na čelu imali su osećaj da se moraju požuriti, mnoga su kola prenosila delove rastavljenih opsadnih naprava.
Očito su planirali započeti opsadu pre no što padne mrak.
Još uvek su bili unutar grada kad je Marek ugledao Chrisa i Kate koji su jahali jedno pokraj drugoga na bednim konjima. Bili su možda stotinjak metara ispred, na trenutke vidljivi, a na trenutke sakriveni kako je cesta krivudala. Raimondo stavi svoju ruku na Marekovu. "Nećemo se više približavati."
U prašini ispred njih, zastava se vijorila preblizu glave konja. Životinja je krenula unazad, propevši se; kola su se prevrnula, topovske kugle poispadale i počele se kotrljati nizbrdo. Ovo je bio trenutak zbrke koji je Marek čekao, i odmah je krenuo u akciju. Za-mamuzao je konja koji je odbio krenuti. Onda je vidio da je okorjeli vitez spretno pograbio uzde.
"Moj prijatelju," Raimondo reče mirno, jašući pokraj njega, "nemoj me terati da te ubijem. Bar ne još." Kimnuo je prema Marekovim šakama. "I skloni taj budalasti mali nož pre no što se ozlediš."
Marek je osetio kako su mu se obrazi zažarili. Ali učinio je kako mu je rečeno: stavio je maleni bodež natrag ispod halje. Jahali su dalje u tišini. Začuli su kreštanje ptice iza kamenih kuća koje se dvaput ponovilo. Raimondova se glava naglo tržne unatrag kad je to čuo; jednako naglo okrenuo se i vitez s druge strane. Očito to nije bila ptica. Muškarci osluhnuše i uskoro se začulo kreštanje u odgovor dalje s brda. Raimondo osloni ruku na svoj mač, ali ne učini ništa drugo.
"Šta je?" reče Marek. "Pametnoga se to ne tiče." I ne rekoše više ništa.
Vojnici su bili zaposleni i nitko nije obraćao pažnju na njih, pogotovo jer su im sedla bila u Arnautovim bojama zelenoj i crnoj. Naposletku su stigli na vrh litice i izašli na otvoreno polje s dvorcem njima zdesna. S leve strane bila im je blizu šuma, a na severnoj strani široka, nakošena, travnata ravnica. S Arnautovim vojnicima posvuda oko njih, Marek nije razmišljao o činjenici da prolaze nekih pedesetak metara od vanjskog jarka i stražarnica na ulazu u dvorac. Chris i Kate još uvek su bili stotinjak metara ispred njih u koloni.
Napad je došao zaprepašćujućom brzinom. Petorica vitezova na konjima pojurili su iz šume njima sleva, izvikujući borbene pokliče i zamahujući mačevima iznad svojih glava. Krenuli su ravno na Mareka i ostale.
Bila je to zaseda.
Uz uzvik, Raimondo i drugi vitez isukali su svoje mačeve spremivši se za borbu. Konji su se okretali, oštrice zveketale. Arnautje osobno dogalopirao i pridružio se boju, žestoko se boreći. Mareka su na trenutak zanemarili. Pogledavši uz kolonu, video je da je druga skupina napala Kate i Chrisa. Marek je krajičkom oka ugledao crno pero sir Guya, a onda su ih konjanici okružili. Marek zamamuza svog konja i počne galopirati duž kolone.
Ispred sebe je ugledao viteza koji je pograbio Chrisa za tuniku i pokušavao ga povući s konja, drugi je pograbio uzde Kateina konja koji je njištao i okretao se. Drugi vitez je uzeo Chrisove uzde, ali je udario konja tako da je ovaj krenuo unazad; vitez je pustio uzde, ali Chris je odjednom bio obliven krvlju te povikao od iznenadjenja. Izgubio je kontrolu nad svojim konjem, koji se propeo i odgalopirao u šumu dok je on skliznuo postrance u sedlu, jedva se držeći. Za kratko vreme nestao je medju drvećem.
Kate je još uvek pokušavala istrgnuti svoje uzde iz ruku viteza koji ih je držao. Posvuda oko njih bio je metež; Arnautovi ljudi vikali su i kretali se ukrug, trčali po svoje oružje, ubadajući kopljima vitezove koji su ih napadali. Jedan je ubo viteza koji je držao njezina konja, i vitez ispusti uzde.
Marek, iako nenaoružan, jurne u središte borbe i odvoji Kate od njezina napadača. Ona uzvikne: "Andre!" ali on joj reče: "Idi! Idi!" a zatim Marek povikne: "Malegant!" i sir Guy se okrene kako bi se našao licem u lice s njim.
Marek istog trenutka natera konja dalje od borbe, galopirajući ravno prema La Rouqueu. Ostali vitezovi okrenuli su konje i oslobodili se vojnika, jurnuvši preko otvorenog polja za Marekom. Nešto niže, Marek je ugledao Arnauta i Raimonda kako se bore u velikom oblaku prašine.
Kate podbode konja, okrenuvši ga prema šumi na severu. Gledajući iza sebe dok je jahala, videla je Mareka kako jaše preko podiznog mosta La Roquea prema dvorcu i izlazi iz vidokruga. Vitezovi koji su ga progonili, krenuli su za njim. A onda se teška podizna rešetka uz tresak spusti i podizni se most podigne. Marek je nestao. Chris je nestao. Bilo koji od njih ili obojica mogu biti mrtvi. Ali jedna stvar je bila jasna. Ona je jedina još uvek bila slobodna. Sad je sve zavisilo o njoj.
07.24.33
Sa svih strana okružena vojnicima, sledećih pola sata provela je probijajući put kroz Arnautovu zapregu sastavljenu od konja i kola, i pokušavajući se dokopati šume na severu. Arnautovi ljudi postavljali su golem logor sa šatorima na rubu šume koji je gledao na veliku travnatu ravnicu koja se spuštala prema dvorcu. Muškarci su joj dovikivali da dodje i pomogne im, a ona je mogla samo odmahnuti na način za koji se nadala da predstavlja muževan pozdrav, i nastavila se kretati. Konačno je stigla do ruba šume i sledila ga dok nije ugledala uzan puteljak koji je vodio u tamni i odeljeni deo. Ovde je na trenutak zastala kako bi dopustila konju da se odmori, i da dopusti svojem vlastitom srcu koje je ludjački udaralo da uspori pre no što udje u šumu.
Na ravnici je skupina inženjera ubrzano sastavljala katapulte. Katapulti su izgledali nezgrapno - prevelike praćke s teškim drvenim gredama koje su držale okvir za lopatu pomoću koje se ispaljuje kamen.
Ona se preko vitla podizala pomoću čvrstih konopaca od konoplje, a zatim bi je se otpustilo prema naprijed i time bi se tovar zavitlao preko zidova dvorca. Činilo se da cijela naprava teži dvjesto pedeset kilograma, ali muškarci su je brzo sastavili, radeći brzo i složno, a zatim odlazili do sljedeće ratne naprave. Ali sad je barem razumjela kako je, u nekim slučajevima, crkva ili dvorac mogla biti sagrañena u dvije godine. Radnici su bili tako dobro obučeni, tako samozatajni da upute jedva da su im bile potrebne.
Okrenula je konja i ušla u gustu šumu severno od dvorca.
000
Puteljak je bio uzana staza kroz šumu koja je ubrzano postajala tamnijom kako je dublje ulazila u nju. Bilo je jezivo biti ovde sam: čula je hukanje sova i udaljeno kreštanje nepoznatih ptica. Prošla je pokraj jednog drveta na čijim je granama sedelo desetak gavranova. Izbrojala ih je, pitajući se je li to neki znak i šta bi mogao nagoveštavati.
Polako jašući kroz šumu, imala je osećaj da klizi unatrag kroz vreme, da preuzima primitivniji način razmišljanja. Drveće se zatvaralo nad njom; tlo je bilo tamno poput večeri. Osećala se nekako zatvoreno, potišteno.
Nakon dvadeset minuta joj je laknulo kad je došla do suncem obasjane čistine s visokom travom. Ugledala je otvor u drveću na drugoj strani gde se puteljak nastavljao. Jahala je kroz čistinu kad je ugledala dvorac njoj sleva. Nije se sećala nikakve gradjevine s njezinih karata, ali svejedno je bio ovde. Dvorac je bio malen - gotovo vlastelinski dvorac - i okrečen, tako da se jarko sjajio na suncu. Imao je četiri tornjića i krov od plavih crepova. Na prvi je pogled delovao veselo, ali onda je primetila da svi prozori imaju rešetke; deo krova se urušio, ostavivši rupu neravnih rubova; sporedne zgrade su propadale i bile su ruševne. Čistina je nekad bila travnjak ispred dvorca, sad zarasla i zapuštena. Osećala je mrtvilo i propadanje.
Zadrhtala je i zamamuzala konja da krene dalje. Primetila je da je trava ispred nje nedavno ugažena - koracima drugoga konja koji se kretao u istom smeru kao i ona. Pogledavši, ustanovila je da se dugačke vlati trave polako uzdižu, vraćajući se u svoj prvotni položaj.
Neko je nedavno bio ovde. Možda tek nekoliko minuta pre. Ona oprezno produži prema drugom kraju čistine. Tama se ponovno zatvorila oko nje kad je opet kliznula u šumu. Staza pred njom postala je blatnjava, i mogla je jasno videti tragove kopita koji su vodili prema napred.
S vremena na vreme bi zastala i napeto oslušnula. Ali baš nije ništa čula pred sobom. Ili je jahač bio daleko ispred nje, ili je bio vrlo tih. Jednom ili dva puta pomislila je da je čula zvuk konja, ali nije mogla biti sigurna.
Verovatno je sve to umislila.
Krenula je dalje prema zelenoj kapeli. Onome što je na njezinim kartama nazvano la chapelle verte morte.
Kapela zelene smrti.
o o o
U tami šume naišla je na figuru koja se umorno naslonila na srušeno stablo. Bio je to smežuran star čovek koji je imao kukuljicu ii nosio je sekiru drvoseče. Dok je jahala pokraj njega, on reče: "Preklinjem vas, dobri gospodaru, preklinjem vas." Glas mu je bio tih i hrapav. "Dajte mi nešto malo da pojedem, jer siromašan sam i nemam hrane."
Kate je pomislila kako nema nikakve hrane, ali onda se setila da im je vitez dao mali zamotuljak koji je bio zavezan iza njezinog sedla. Posegnula je otraga, pronašla koricu hleba i komadić sušene govedine. Nije izgledalo privlačno, pogotovo što je sad prilično zaudaralo po konjskom znoju. Pružila mu je hranu.
Čovek pohlepno pridje napred i ispruži koščatu ruku prema hrani - ali umesto toga pograbi njezinu ispruženu ruku kod zgloba “. Iznenadjujuće snažnim stiskom i, uz brzi trzaj, pokuša je povući sa konja. Zakokodakao je od oduševljenja; bio je to gadan zvuk dok se borio s njom, kukuljica mu padne s glave i ona vide da je mladji no što je ona mislila. Sad su još trojica muškaraca potrčala iz sene s obe strana staze, i ona shvati da su to godini, seoski banditi. Kate je još uvek bila u sedlu, ali očito, ne zadugo. Podbola je konja, ali on je bio umoran i nije trznuo. Stariji ju je čovek nastavio vući za ruku, celo vreme mrmljajući: "Budalasti dečače! Ti luckasti dečače!"
Ne znajući šta drugo da učini, zavikala je upomoć, vičući na sav glas, i činilo se da ih je to iznenadilo, tako da su zastali na trenutak pre no što su nastavili sa svojini napadom. Ali onda su začuli zvuk konja u galopu koji je dolazio prema njima i riku ratničkog pokliča. Godini pogledaše jedan drugog i razbežaše se. Svi osim smežuranog čoveka koji je odbio pustiti Kate i sad joj je pretio sekirom koju je podigao svojom drugom rukom. Ali u tom je trenutku prikaza, krvavocrveni vitez na konju dojurio niz stazu, konj mu je njištao, blato je letelo, a sam vitez bio je tako žestok i krvav da je i poslednji čovek pobegao da spasi život zaronivši u tamu šume. Chris je zauzdao konja i obišao je. Osetila je golem val olakšanja kako prolazi kroz nju; bila se gadno uplašila.
Chris se smešio, očito zadovoljan sam sobom.
"Jeste li dobro, gospodjice?" reče on. "Jesi li ti?" reče Kate zapanjeno.
Chris je bio doslovno natopljen krvlju: sasušila mu se po celom licu i telu i kad se smešio, napukla bi mu u krajevima usana, otkrivajući ispod ružičastu kožu. Izgledao je kao da je pao u badanj s crvenom bojom.
"Dobro sam", reče Chris. "Neko je sasekao konja pokraj mene, presekao mu arteriju ili nešto slično. Bio sam natopljen u sekundi. Krv je vruća, jesi li to znala?"
Kate je još uvek buljila u njega, začudjena što se neko ko tako izgleda šali, a onda je on uzeo uzde njezinog konja i brzo je poveo dalje. "Ja mislim", reče Chris, "da nećemo čekati da se regrupisu. Nije li ti mama rekla da ne razgovaraš sa strancima, Kate? Pogotovo kad ih sretneš u šumi?"
"Zapravo, mislim da se očekuje da im daš hranu, a onda ti oni pomognu."
"Samo u bajkama", reče on. "U stvarnom svetu, ako zastaneš kako bi pomogla siromašnom čoveku u šumi, on i njegovi prijatelji će ti ukrasti konja i ubiti te. Zato to niko ne čini."
Chris se još uvek smejao, i činilo se da je tako samouveren i da se zabavlja, da je ona imala osećaj da nikad nije primetila, da nikad nije bila svesna, da je on prilično privlačan muškarac, da ima jednu originalnu privlačnost.
Ali naravno, pomisli ona, on joj je spasio život. Bila je samo zahvalna.
"Sto si radio, uostalom?" reče ona. On se nasmeje.
"Pokušavao sam te sustići. Mislio sam da si i leko ispred mene."
o o o
Puteljak se račvao. Činilo se da se glavni put nastavlja nadesno, započinjući polagano spuštanje. Mnogo uža staza išla je nalevo poj ravnom tlu. Ali činila se mnogo manje korištenom
"Šta misliš?" reče Kate.
"Krenimo glavnim putem", reče Chris.
Krenuo je napred, i Kate je bila posve sretna idući za njim. Šuma oko njih postala je bujnija, paprati visoke gotovo dva metra, poput golemih slonovskih ušiju, zaklanjale su joj vidik. Začula je udaljen šum vode. Tlo se počelo oštrije nakošavati i zbog paprati nije mogla videti tlo pod nogama. Oboje su sjahali i labavo zavezali konje za drvo. Nastavili su peške.
Sad se tlo strmo naginjalo prema dole i put se pretvorio u blatnjavu stazu. Chris se spotaknuo i pograbio grane i šipražje kako bi i zaustavio klizanje. Promatrala ga je kako posrče i kliže se, a onda je uz uzvik nestao.
Pričekala je. "Chris?"
Nije bilo odgovora. Lupnula se po umetku u uhu.
"Chris?" Ništa.
Nije bila sigurna šta da učini, da li da krene dalje ili da se vrati svojim tragom natrag. Odučila je krenuti za njim, ali oprezno, sad kad je znala koliko je staza skliska, i što se njemu dogodilo. A ipak, nakon samo nekoliko opreznih koraka, stopala su joj pobegla i bespomoćno se klizala u blatu, udarajući o debla drveća, i ostavši bez daha.
Teren je postajao strmiji. Kate je pala na ledja u blato i odsklizala se, pokušavajući se poslužiti stopalima kako bi se odgurnula o debla drveća pokraj kojih je u brzini prolazila. Grane su joj greble lice i oderale ruke kad ih je ispružila prema njima. Činilo se da nije u mogućnosti zaustaviti svoju bezglavu jurnjavu prema dole.
I sve to vreme teren je postajao strmiji. Drveće pred njom sad se proredilo, videla je svetlo izmedju debala i čula buku vode. Klizila je niza stazu koja je išla paralelno s malenim potokom. Drveće se još proredilo, i sad je videla da šuma naglo završava oko šest metara ispred nje. Buka vode postala je glasnija.
A onda je shvatila zašto šuma završava.
Bio je to rub litice.
A iza njega je bio vodopad. Ravno ispred.
Prestravljena, Kate se preokrene na trbuh i zarine prste poput kandži u blato, ali bez uspeha. Nastavila je i dalje kliziti. Nije se mogla zaustaviti. Preokrenula se na ledja, još uvek klizeći niz blatnu strminu, nemoćna da učini bilo šta osim da promatra kako joj dolazi kraj, a onda je izletela iz šume i letela je u vazduhu, jedva se usudjujući pogledati dole.
o o o
Gotovo odmah je udarila u lišće, zgrabila ga i zadržala se. Ljuljala se gore-dole. Bila je u granama velikog drveta i visila preko litice. Vodopad je bio tačno ispod nje. Nije bio toliko velik kao što je mislila. Možda tri, ili četiri i po metara visok. Na podnožju je bio bazen vode. Nije mogla odrediti koliko bi mogao biti dubok.
Pokušala se uspeti natrag po granama drveta, ali ruke su joj bile vrlo skliske od blata. Nastavila je kliziti stišćući granu. Naposletku je visila pod granama, grabeći ih rukama i nogama poput ljenivca, pokušavajući se uspeti natrag. Uzdigla se još metar i po, kad je shvatila da neće uspeti.
Pala je.
Udarila je o drugu granu, oko metar niže. Ondje je visjela na trenutak, držeći granu skliskim, blatnjavim rukama. Onda je ponovno pala, ponovno udarila nižu granu.
Sad je bila samo tridesetak centimetara iznad vodopada koji je krivudao i bučio nad rubom litice. Grane drveta bile su mokre od izmaglice. Pogledala je uskovitlani bazen vode u podnožju. Nije mogla videti dno; nije mogla biti sigurna koliko je duboko.
Viseći nesigurno na grani, pomislila je: Gde je Chris? Ali u sledećem trenutku, stisak joj je popustio i ona padne do kraja.
o o o
Voda je bila ledeni šok, uspenjena i neprozirna, neobuzdano okretala oko nje. Ona se prevrtala, bila je dezorentisana, izbila je na površinu, pa opet lupnula o kamenje na dnu. Naposletku je došla ispod vodopada koji joj je udarao po glavi neverovatnom snagom. Nije mogla disati. Ponovno je zaronila, otplivala dalje i izašli nekoliko metara dalje nizvodno. Voda u bazenu bila je mirnija, i ledeno hladna.
Izašla je napolje i sela na stenu. Videla je da joj je uskovitlana voda isprala sve blato s odeće i tela. Osećala se nekako novo i bila vrlo zadovoljna što je živa.
Hvatajući dah, pogledala je uokolo.
Bila je u uzanoj, maloj dolini, a popodnevna svetlost bila je i vodenoj izmaglici od vodopada. Dolina je bila bujna i vlažna, trava je bila mokra, a drveće i stene pokrivene mahovinom. Tačno ispred nje bila je staza od kamenja koja je vodila u malenu kapelu.
Kapela je takodjer bila vlažna, a njezine stranice pokrivene nekom vrstom ljigave plesni koja je krivudala niz zidove i curkala i ruba krova. Plesan je bila jarkozelene boje.
Zelena kapela.
Takodje je ugledala razbijene oklope neuredno nabacane na hrpu pokraj vrata kapele, stare pršnjake koji su hrdjali na suncu i ulupljene kacige koje su ležale postrance; posvuda uokolo bilo je nemarno odbačenih sekira i mačeva.
Kate je pogledom potražila Chrisa, ali ga nije videla. Očito, on nije pao do kraja kao ona. On je verovatno sad silazio nekom drugom stazom. Pomislila je da će ga pričekati; ranije je bila sretna što ga vidi, i sad joj je nedostajao. Ali nigde ga nije videla. I osim vodopada, u malenoj dolini nije čula nikakav zvuk, čak ni ptice.
Bilo je zlokobno tiho
A ipak, osećala je da nije sama. Imala je jak osećaj da je još nešto ovde -prisutnost u dolini.
A onda je začula rezanje iz unutrašnjosti kapele: grlen, živtinjski zvuk.
Ustala je i oprezno se pomaknula uza stazu od kamenja prema oružju. Podigla je jedan mač i uhvatila držak obema rukama, iako se osećala budalasto; mač je bio težak, i znala je da nema ni, snagu ni veštinu da ga upotrebi. Sad je bila blizu vrata kapele i osetila je snažan smrad truleži koji je dolazio iz unutrašnjosti. Rezanje se ponovi.
I odjednom, vitez u oklopu stupi napred zablokiravši prolaz. Bio je golem, gotovo dva metra i deset centimetara visok, a oklop mu je bio zamrljan zelenom plesni.
Nosio je tešku kacigu, tako da mu nije mogla videti lice. Imao je tešku sekiru s dvostrukom oštricom, poput krvnikove.
Sekira je zamahivala gore-dole dok joj se vitez približavao.
o o o
Ona se instinktivno povuče, držeći pogled na sekiri. Njezina prva pomisao bila je da pobegne, ali vitez ju je brzo zaskočio; smatrala je da bi bio u stanju dostići je. U svakom slučaju, nije mu htela okrenuti ledja. Ali nije mogla napasti; izgledao je kao da je dvostruko veći od nje. On uopste nije progovarao; čula je samo stenjanje i rezanje ispod kacige - životinjske zvukove, zvukove poremećenog. Mora da je lud, pomisli ona.
Vitez joj se brzo približi, prisilivši je da deluje. Zamahnula je mačem svom snagom; on podigne sekiru kako bi blokirao udarac i metal udari o metal; njezin mač je tako snažno zavibrirao da ga je gotovo ispustila. Ponovno je zamahnula, nisko, pokušavajući mu zaseci noge, ali on ju je lako ponovno blokirao; i brzim okretom sekire mač joj izleti iz ruku i sleti na travu iza nje
Okrenula se i potrčala. Režeći, vitez pojuri napred i pograbi punu šaku njene kratke kose. Povlačio ju je dok je ona urlala, prema bočnoj strani kapele. Teme joj je gorelo; ispred sebe na tlu ugledala je zakrivljen komad drveta na kojem su se videli tragovi mnogobrojnih dubokih raseklina. Znala je sto je to: panj za odrubljivanje glave.
Bila je nemoćna odupreti mu se. Vitez ju je grubo gurnuo prema dole, silom joj smestivši vrat na panj. Stajao je stopalom na sredini njezinih ledja, kako bi je održao u položaju. Ona je bespomoćno mahala rukama.
Ugledala je senu koja se micala kroz travu dok je podizao sekiru uvis.
06.40.27
Telefon je zvonio uporno i glasno. David Stern zevne, uključi noćnu svetiljku i digne slušalicu. "Halo", reče on, mamurnim glasom.
"Davide, ovde John Gordon. Bilo bi dobro da dodješ u prostoriju za prenos."
Stern petljajući posegne za svojim naočalama i pogleda na satj Bilo je 6.20 ujutro. Spavao je tri sata.
"Treba doneti odluku", rekao je Gordon. "Pokupiću te za i pet minuta."
"U redu", reče Stern i spusti slušalicu. Ustao je iz kreveta i podigao roletne na prozorima; jarka sunčana svetlost zasjala je unutra, toliko jarka da ga je naterala da zaškilji. Uputio se prema kupaonici kako bi se istuširao. Bio je u jednoj od tri sobe koje je ITC imao u svojoj laboratorijskoj zgradi za naucnike koji su morali raditi preko noći. Bila je opremljena poput hotelske sobe, čak i s malim bočicama šampona i hidratantnom kremom na umivaoniku. Stern se obrije i odene, a zatim izadje na hodnik. Nigdje nije vidio Gordona, ali je čuo glasove s drugog kraja hodnika. Otišao je niz hodnik, pogledavajući kroz staklena vrata u različite laboratorije. U ovo doba, svi su bili pusti.
Ali na kraju hodnika pronašao je laboratorij s otvorenim vratima. Radnik sa žutom trakom merio je visinu i širinu vratnica. Unutra su svi tehničari stajali oko velikog stola i gledali u njega. Na stolu se nalazio model u velikom odnosu izgradjen od bledog drveta koji je prikazivao tvrdjavu La Roque i okolno područje. Ljudi su mrmljali jedan drugome, a jedan je provizorno pridigao rub stola. Činilo se da pokušavaju smisliti način na koji će ga pomaknuti.
"Doniger je rekao da ga mora imati", rekao je tehničar, "kao izložak nakon prezentacije."
"Ne vidim kako ćemo ga iznijeti odavde", reče drugi. "Kako su ga unijeli?"
"Sagradili su ga ovde."
"Biće upravo dovoljno", reče muškarac na vratima, sklopivši svoj metar. Stern znatiželjno udje u sobu i izbliza pogleda model. Prikazivao je dvorac, prepoznatljiv i tačan, u središtu mnogo većeg kompleksa. Iza dvorca bio je krug zelenila, a izvan toga kompleks zbijenih zgrada i mreža putova.
A ipak, ništa od toga nije postojalo. U srednjovekovna vremena dvorac je stajao sam u ravnici.
Stern reče: "Kakav je to model?" "La Roque", reče tehničar. "Ali ovaj model nije točan."
"O da", reče tehničar, "posve je tačan. Barem po poslednjim arhitektonskim crtežima koje su nam dali."
"Kakvim arhitektonskim crtežima?" Na to tehničari zacute, sa zabrinutim pogledima na licima. Sad je Stern video da ima i drugih modela : modeli Castelgarda i samostana Sainte-Mere. Video je velike crteže na zidu. Ovo je poput arhitektonskog ureda, pomisli on.
U tom je trenutku Gordon gurnuo glavu kroz vrata. "Davide? Idemo."
o o o
Prošetao je niz hodnik s Gordonom. Gledajući preko njegovog ramena, video je da su tehničari okrenuli model postrance i izneli ga kroz vrata.
"O čemu se tamo radi?" reče Stern.
"Studija razvoja nalazišta", reče Gordon. "Radimo ih za svaki projekt. Ideja je da se odredi bliska okolica oko spomenika, tako da je samo nalazište sačuvano za turiste i naucnike. Proučavaju se obrisi okolice, stvari poput toga."
"Ali zašto se to vas tiče?" reče Stern.
"To nas se apsolutno tiče", reče Gordon. "Potrošit ćemo milione pre no što nalazište bude u potpunosti rekonstruisano. I ne želimo da se zagadi trgovačkim centrom i gomilom skupih hotela. Stoga nastojimo načiniti veći plan nalazišta, videti možemo li pridobiti lokalne vlasti da daju odrednice." Pogledao je Sterna. "Iskreno, nikad nisam mislio da je to naročito zanimljivo."
"A što je s prostorijom za prenos? Šta se tamo dogadja?"
"Pokazaću ti."
o o o
Gumeni pod platforme za prenos račišćen je od krhotina i očišćen. Na mestima gde je kiselina progrizla gumu, radnici na rukama i kolenima menjali su podnu oblogu. Dva staklena štita bila su na mestu, a muškarac koji je imao debele zaštitne naočale i u ruci čudnovato svetlo sa zaslonom, izbliza je proveravao jednog od njih. Ali Stern je gledao prema gore dok su sledeće staklene ploče prebacivali dizalicom iznad njihovih glava s druge platforme za prenos koja još uvek nije bila izgradjena do kraja.
"Srećom smo izgradjivali ovu drugu platformu za prenos", reče mu Gordon. "Da nije bilo tako, trebalo bi nam cela nedelja da dopremimo ove staklene ploče. Ali ploče su već bile ovde. Sve što moramo učiniti jest prebaciti ih ovamo. Velika sreća."
Stern je gledao prema gore. Nije bio shvatio koliko su velike zaštitne ploče. Obešene iznad njega, zakrivljene staklene ploče mogle su biti visoke tri metra i široke pet metara, i gotovo šezdeset centimetara duboke. Prenošene su u podstavljenom remenju prema posebnim konzolama za montiranje na podu. "Ali", reče Gordon, "nemamo rezervnih. Imamo samo jedan potpuni set."
"Pa?"
Gordon pridje jednoj od staklenih ploča koja je već bila na svome mestu. "U biti, ove stvarčice možete smatrati velikim staklenim pljoskama", reče Gordon. "To su zakrivljeni kontejneri koje punimo kroz rupu na vrhu. I jednom kad ih napunimo vodom, vrlo su teške. Oko pet tona svaka. Zaobljenost zapravo povećava snagu. Ali upravo zbog snage se brinem."
"Zašto?" reče Stern.
"Pridjite bliže." Gordon predje prstima preko površine stakla. "Vidite ove male udubine? Ove sive tačkice? Malene su, tako da ih nikad ne biste primetili da pažljivo ne pogledate. Ali to su greške kojih pre ovde nije bilo. Mislim da je eksplozija odbacila sićušne kapljice hidrofluorne kiseline u drugu prostoriju."
"I sad je staklo izgrebeno."
"Da. Pomalo. Ali ako su ove udubine oslabile staklo, onda štitovi mogu napuknuti kad ih se ispuni vodom i staklo se stavi pod pritisak. Ili još gore, celi stakleni štit može se rasprsnuti."
"I šta ako se to dogodi?"
"Onda nećemo imati potpunu zaštitu oko platforme", reče Gordon, gledajući ravno u Sterna. "U tom slučaju, ne možemo sigurno vratiti vaše prijatelje. Riskirali bi previše transkripcijskih grešaka."
Stern se namršti. "Postoji li način da se ploče iskušaju? Da vidite hoće li izdržati?"
"Zapravo i ne. Mogli bismo jednu podvrgnuti testu napregnutosti, kad bismo bili voljni razbiti je, ali budući da nemamo rezervnih ploča, ne bih to učinio. Umesto toga, obavljamo mikroskopsku polarizacijsku vizuelnu proveru." Pokazao je na tehničara u uglu koji je nosio zaštitne naočale i proveravao staklo. "Taj test može otkriti već postojeće linije napregnutosti - koje uvek postoje u staklu - i dati nam grubu ideju o tome hoće li se razbiti. A ima i digitalnu kameru iz koje podaci odlaze ravno u kompjuter."
"Izvesćete kompjutersku simulaciju?" reče Stern.
"Bit će vrlo nedoradjena", reče Gordon. "Verovatno se ne isplati izvoditi, toliko je nedoradjena. Ali ipak ćemo je izvesti."
"Pa, koja je odluka? Kad napuniti ploče."
"Ne razumem."
"Ako ih sad napunimo i one izdrže, onda je verovatno sve u redu. Ali ne možemo biti sigurni. Jer jedan od rezervoara može imati slabo mesto koje može prsnuti tek nakon odredjenog vremena pod pritiskom. Stoga je to argument za odluku da se svi rezervoari napune u poslednjem trenutku."
"Za koliko vremena ih možete napuniti?"
"Prilično brzo. Ovde imamo vatrogasnu cev. Ali kako bismol napregnutost smanjili na minimum, vjerojatno ih treba puniti pola-J ko. U tom slučaju, trebat će gotovo dva sata da se napuni svih devet| štitova."
"Ali ne dobivate li otpore u polju dva sata unapred?"
"Da - ako kontrolna soba propisno funkcionira. Ali opremaj kontrolne sobe bila je izvan funkcije deset sati.
Dovde su stigla kisela isparavanja. To je moglo imati uticaja na elektroniku. Ne znamo radi li ispravno ili ne."
"Sad razumem", reče Stern. "I svaki od rezervoara se razlikuje od ostalih."
"Tačno. Svaki se razlikuje od ostalih."
Bio je to, pomisli Stern, klasičan naucni problem u realnom svetu. Odmeravanje rizika, odmeravanje neizvesnosti. Većina ljudi nikad nije razumela da većina naucnih problema preuzima ovaj oblik. Kisela kiša, globalno zatopljenje, čišćenje okoliša, kancerogene tvari, ta kompleksna pitanja oduvek su bila stvar vaganja, stvar odluke. Koliko su pouzdani bili podaci dobijeni istraživanjima? Koliko se moglo verovati naucnicima koji su obavili posao? Koliko su pouzdane bile kompjuterske simulacije? Koliko značajna predvidjanja za budućnost? Ta su se pitanja stalno ponavljala. Mediji se, naravno, nikad nisu zabrinjavali komplikacijama, jer one nisu dobro izgledale kao naslovi u novinama. Rezultat toga bio je da su ljudi mislili da je nauka stereotipna na način na koji nikad nije bila. Čak i najustaljeniji koncepti - poput one da bakterije prouzrokuju bolesti - nisu onako temeljito dokazani kao što to ljudi veruju.
A baš u ovom slučaju, slučaju u koji je direktno bila upletena sigurnost njegovih prijatelja, Stern je bio suočen sa više slojeva neizvesnosti. Bilo je neizvesno jesu li rezervoari sigurni. Bilo je neizvesno hoće li kontrolna prostorija oglasiti odgovarajuće upozorenje. Bilo je neizvjesn hoće li polako napuniti rezervoare sada ili brzo kasnije. Moraće odlučiti. A životi zavise o toj odluci.
Gordon ga je napeto posmatrao. I čekao.
"Je li ikoji od rezervoara bez ogrebotina?" upita Stern.
"Da. Četiri."
"Onda hajde da napunimo te rezervoare sad", reče Stern. "I pričekajmo polarizacijsku analizu i kompjutersku simulaciju pre no što napunimo ostale."
Gordon polako kimne. "Tačno to i ja mislim", reče on.
Stern reče: "Šta mislite, jesu li ostali rezervoari u redu ili ne?"
"Mislim", reče Gordon, "da jesu. Ali više ćemo znati za dva sata."
06.40.22
"Dobri sir Andre, molim vas da podjete sa mnom", rekao je Guy od Maleganta, graciozno se naklonivši i mahnuvši rukom.
Marek je pokušao sakriti svoje zaprepaštenje. Kad je ugalopirao u La Roque, očekivao je da će ga Guy i njegovi ljudi odmah ubiti. Umesto toga, bili su puni poštovanja, gotovo kao prema počasnom gostu. Sad je bio duboko u dvorcu, u unutrašnjem delu, gde je video veliku dvoranu već osvetljenu iznutra. Malegant ga je poveo pokraj velike dvorane u čudnu kamenu” gradjevinu zdesna. Ta je zgrada imala prozore opremljene ne samo drvenim žaluzinama, već i prozorima načinjenima od svinjskih mehura koji su propuštali svetlost. Na prozorima su bile sveće, ali su bile s vanjske strane svinjskih mehura, umjest unutar same prostorije.
Znao je zašto čak i pre no što je zakoračio u zgradu, koja se sastojala od jedne jedine velike prostorije. Naslonjene na zidove, poslagane u visoke hrpe na podignutim drvenim platformama na podu, stajale su sive platnene vrećice veličine šake. U jednom uglu gvozdenu su meci bili poslagani u tamne piramide. Prostorija je imala specifican miris - oštar, suh smrad - i Marek je tačno znao gde se nalazi.
Bio je u oružarnici.
Malegant reče: "Pa, magistre, našli smo jednog pomoćnika koji će vam pomoći."
"Zahvaljujem vam na tome." Na podu u sredini prostorije, prekrstenih nogu sedeo je profesor Edvvard Johnston. Dva kamena lavora u kojima se nalazila mešavina praha ostavljena su sa strane. On je treći lavor držao izmedju kolena i kamenim je žarom mleo sivi prah jednoličnim, kružnim pokretima. Johnston nije zastao kad je ugledao Mareka. Uopste nije pokazao iznenadjenje.
"Zdravo, Andre", reče on.
"Zdravo, profesore." Još uvek meljući, on reče: "Dobro si?" "Da. U redu sam. Malo sam ozledio nogu." U stvari, Marekova noga je podrhtavala, ali rana je bila čista; reka ju je temeljito isprala, i očekivao je da će zaceliti za nekoliko dana.
Profesor je nastavio mljeti, strpljivo i bez prestanka. "To je dobro, Andre", reče on istim mirnim glasom. "Gde su ostali?"
"Ne znam za Chrisa", reče Marek. Razmišljao je o tome kako je Chris bio obliven krvlju. "Ali Kate je u redu, i ona će naći-"
"To je u redu", reče profesor tiho, očima pokazujući prema sir Guyu. Promenivši temu, on kimne prema zdeli. "Naravno, znaš što radim?"
"Sjedinjujete", reče Marek. "Valja li što?" "Nije loše, kad se sve uzme u obzir. Ugljen žalosne vrbe, koji je idealan. Sumpor je prilično loš, a nitrat je organski."
"Ptičji izmet?"
"Tako je."
"Znači da je otprilike kako ste mogli očekivati", reče Marek. Jedna od prvih stvari koje je Marek učio bila je tehnologija baruta, tvari koja se prvi put počela upotrebljavati sirom Evrope u četrnaestom stoleću. Barut je bio jedan od onih izuma, poput mlinskog točka ili automobila, koji se nisu mogli pripisati ni jednoj osobi ili mestu posebno. Originalni recept - jedan deo ugljena, jedan deo sumpora, šest delova salitre - došao je iz Kine. Ali detalji o tome kako je stigao u Evropu bili su sporni, kao i najranija upotreba baruta, kad je korišten manje kao eksploziv nego kao zapaljivo sredstvo. Barut se u početku upotrebljavao u vatrenom oružju kad je vatreno oružje značilo “orudje koje se može poslužiti vatrom”, a ne u modernom smislu eksplozivnih projektila poput pušaka i topova.
Bilo je to zato što najraniji baruti nisu bili jako eksplozivni, jer se kemija baruta još nije razumela, i jer još uvek nije bila razvijena. Barut eksplodira kad ugljen i sumpor izgore izuzetno brzo, a izgaranje je omogućeno bogatim izvorom kisika - tačnije, nitratnih soli, posle nazvanih salitra. Najčešći izvor nitrata bio je šišmišji izmet iz špilja. U ranim godinama, taj ptičji izmet uopste nije bioj preradjivan, već jednostavno dodavan u mešavinu.
Ali veliko otkriće četrnaestog stoleća bilo je da barut bolje eksplodira kad se izuzetno sitno samelje. Taj je proces nazvani "sjedinjavanje", i ako bi se pravilno obavio, davao bi barut finoće pudera. Tokom beskrajnih sati mljevenja dogadjalo se da sićušne čestice salitre i sumpora nasilno uñu u mikroskopske pore ugljena. Zato su odredjene vrste drveta, poput žalosne vrbe, bile omiljenije, njihov je ugljen bio porozniji.
Marek reče: "Ne vidim sito. Hoćete li ga slepiti?"
"Ne." Johnston se nasmeši. "Sljepljivanje još uvek nije izumljeno, sećaš se?"
Sljepljivanje je proces dodavanja vode mešavini baruta, čime se dobivala pasta koja se potom sušila. Slepljeni barut bio je mnogo snažniji nego suho mešani barut. Hemijski, dogadjalo se to da je voda delomično otapala salitru, dopuštajući joj da prekrije unutrašnjost ugljenih mikropora, i u tom je procesu takodjer prenosila i netopive čestice sumpora u unutrašnjost ugljena. Barut koji je tako nastajao bio je ne samo snažniji, nego i stabilniji i trajniji. Ali Johnston je bio u pravu; Sljepljivanje je otkriveno tek oko 1400. godine - otprilike oko četrdeset godina kasnije od vremena u kojem su bili.
"Da preuzmem?" reče Marek. Sjedinjavanje je bilo dug proces; ponekad je drobljenje trajalo šest ili osam sati.
"Ne, sad sam gotov." Profesor ustane i reče sir Guyu: "Recite mom gospodaru Oliveru da smo spremni za demonstraciju."
"Grčke vatre?"
"Ne baš", reče Johnston.
o o o
Na kasno poslepodnevnom suncu, gospodar Oliver nestrpljivo je hodao gore-dole uz golemi vanjski zid tvrdjave. Krunište bedema ovde je bilo više od pet metara široko, i stršilo je iznad obližnjeg reda topova. Sir Guy je bio s njim, kao i zlovoljni Robert od Kerea; svi su u iščekivanju pogledali kad su ugledali profesora.
"I? Jeste li napokon spremni, magistre?"
"Moj gospodaru, jesam", rekao je profesor, hodajući s dve zdele, s jednom pod svakom rukom. Marek je nosio treću zdelu, u kojoj je fini sivi prašak bio izmešan s gustim uljem koje je snažno zaudaralo na smolu. Johnston mu je rekao da ni u kojem slučaju ne dotakne tu mešavinu, i nije ga trebalo podsećati na to. Bilo je to odbojno, smrdljivo blato. Nosio je takodjer i posudu s peskom.
"Grčka vatra? Je li to grčka vatra?" "Ne, moj gospodaru. Ovo je vatra Atenjanina od Naukratisa, koja se naziva “automatska vatra”."
"A tako?" reče gospodar Oliver. Oči mu se skupiše. "Pokažite mi." Iza topa na istoku bila je široka ravnica, gde su u nizovima sastavljali katapulte. Bili su upravo izvan puškometa, udaljeni dvestotinjak metara. Johnston smesti svoje zdele na zemlju izmedju prva dva topa. Prvi je top nabio vrećom iz oružarnice. Zatim je u top stavio debelu metalnu strelu s metalnim perima. "Ovo je vaš barut i vaša strela."
Okrenuvši se prema drugom topu, on oprezno istrese sitno mljeveni barut u vreću koju je nabio u usta topa. Onda reče: "Andre, pesak molim." Marek pridje i postavi lavor s peskom pred profesorove noge.
"Čemu služi taj pesak?" upita Oliver.
"Opreznosti radi, moj gospodaru, radi pogrešaka." Johnston podigne drugu metalnu strelu, oprezno njome rukujući, držeći je samo za krajeve i nežno je umetne u top. Vrh strele bio je ižliebljen, a utori ispunjeni gustom smeñom jetkom pastom.
"Ovo je moj barut i moja strela."
Topnik doda profesoru tanki drveni štapić, užaren na jednom kraju. Johnston dotakne prvi kamen.
Nastala je skromna eksplozija: oblačići crnog dima, i strela poleti prema polju, sletevši stotinjak metara od najbližeg katapulta.
"A sad moj barut i moja strela." Profesor dotakne drugi top.
Nastala je glasna eksplozija i obilje gustog dima. Strela je sletela uz katapult, promašivši za tri metra. Ležala je na travi. Oliver frkne nosom.
"Je li to sve? Oprostićete mi ako ja-" Upravo u tom trenutku strela eksplodira u vatreni krug, pljujući kuglice vatre u svim smerovima. Katapult se odmah zapalio i ljudi na polju potrčali su prema njemu, noseći vodu u bisaga kako bi ugasili vatru.
"Vidim..." reče gospodar Oliver. Ali činilo se da voda širi vatru umesto da je gasi. Sa svakim novim polevanjem, plamenovi su poskočili još više. Ljudi su zbunjeno odstupili. Na kraju su bespomoćno gledali kako im katapulti gori pred očima. U nekoliko trenutaka, bio je hrpa pougljenjenihf greda iz kojih se dimilo.
"Za ime Boga, Edwarda i svetog Jurja73", reče Oliver. Johnston se lagano nakloni i nasmeši.
"Imate dvostruki domet i samozapaljivu strijelu - kako?"
"Barut je sitno samljeven i stoga snažnije eksplodira. Strele su ispunjene uljem, sumporom i živim vapnom pomešanima s kudeljom. U dodiru s vodom se zapale - u ovom slučaju bila je u pitanju vlaga trave. Zato imam lavor s peskom, u slučaju da se i najmanji delić mešavine našao na mojim prstima i počeo goreti od vlage mojih ruku. To je vrlo profinjeno oružje, moj gospodaru, i tako njime treba rukovati."
Okrenuo se prema trećem lavoru blizu Mareka. "A sad, moj gospodaru," reče Johnston, uzimajući drveni štapić, "molim vas da promatrate šta će uslediti." Umočio je štapiću treću zdelu, natopivši vršak uljanom mešavinom užasnog smrada. Podigao je štapić u vazduh. "Kao što vidite, nema promene. I neće je biti još satima, ili danima, sve dok..." Uz teatralnost čarobnjaka, on polije štapić malenom šalicom vode.
Štapić zašišti i počne se dimiti, a zatim plane dok ga je profesor držao. Plamen je bio jarkonarančaste boje. "Ah", reče Oliver uzdišući od zadovoljstva. "Moram imati veću količinu ovoga. Koliko vam je ljudi potrebno za mljevenje i izradu te tvari?"
"Moj gospodaru, dvadeset će biti dovoljno. Pedeset će biti bolje."
"Dobit ćete pedesetoricu, ili više ako želite", reče Oliver, trljajući ruke. "Koliko brzo ga možete načiniti?"
"Priprema nije dugotrajna, moj gospodaru", reče Johnston, "ali ne može biti napravljena u žurbi, jer je to opasan posao. A kad Hršćanski mučenik, poznat kao borac sa zmajevima koji su rigali vatru je jednom načinjena, tvar je opasnost unutar vašeg dvorca, jer Arnaut će vas sigurno napasti zapaljivim napravama."
Oliver frkne nosom. "To me se ne tiče, magistre. Načinite ga sad, i ja ću ga iskoristiti još ove noći."
o o o
Ponovno u oružarnici, Marek je posmatrao dok je Johnston svrstavao vojnike u redove po deset, sa zdelom za drobljenje pred svakim od njih. Johnston je šetao niz redove, zaustavljajući se tu i tamo kako bi dao upute. Vojnici su gundjali oko onoga što su oni nazivali "kuhinjski posao", ali Johnston im je rekao da su to, njegovim rečima, začini rata.
Nekoliko minuta kasnije profesor mu je prišao kako bi seo s njim u uglu. Posmatrajući vojnike kako rade, Marek reče: "Je li vam Doniger izrecitovao onaj govor o tome kako ne možemo promeniti istoriju?"
"Da. Zašto?"
"Čini se da pružamo Oliveru mnogo pomoći da obrani dvorac od Arnauta. Ove strele će naterati Arnauta da povuče svoje opsadne naprave - predaleko da bi bile efikasne. Bez opsadnih naprava neće biti ni napada na tvrdjavu. A Arnaut se neće igrati igre čekanja. Njegovi ljudi žele brze rezultate - sve plaćeničke čete žele. Ako ne mogu odmah zauzeti dvorac, idu dalje."
"Da, to je istina..."
"Ali sudeći po istoriju, ovaj je dvorac pao u Arnautove ruke."
"Da", rekao je Johnston. "Ali ne zbog opsade. Nego zato što je izdajnik pustio Arnautove ljude unutra."
"I o tome sam razmišljao", reče Marek. "To nema smisla. U ovom dvorcu ima previše vrata koja treba otvoriti.
Kako bi to izdajnik ikako mogao učiniti? Mislim da ne bi mogao." Johnston se nasmeši. "Misliš da mi možda pomažemo Oliveru da zadrži svoj dvorac i tako menjamo istoriju ."
"Pa, samo sam se pitao." Marek je razmišljao o tome kako je, hoće li dvorac pasti ili ne, zapravo vrlo značajan dogadjaj za budućnost.
Istorija Stogodišnjeg rata mogla se sagledati kao niz značajnih opsada i osvajanja. Na primer, za nekoliko godina, odmetnici će osvojiti Moins, grad na ušću Seine, što će im omogućiti da osvoje dvorce na putu natrag sve do Pariza. Onda je tu bilo i pitanje ko ostaje živ, a ko pogine. Jer su vrlo često, kad bi dvorac pao, njegovi stanovnici bili poubijani. U La Roqueu je bilo nekoliko stotina ljudi. Ako svi oni prežive, hiljade njihovih potomaka lako bi mogle načiniti drugačiju budućnost.
"Nikad nećemo znati", reče Johnston. "Koliko nam je sati^ ostalo?"
Marek pogleda na svoju narukvicu. Brojčanik je pokazivao 05.50.29. On se ugrize za usnicu. Bio je zaboravio da sat otkucava.: Kad je zadnji put pogledao ostalo je gotovo devet sati, činilo se da ima dovoljno vremena. Šest sati nije zvučalo baš tako dobro.
"Manje od šest sati", reče Marek. "A marker je kod Kate?"
"Da."
"A gde je ona?" "Otišla je pronaći prolaz." Marek je pomislio kako je sad kasno poslepodne; ako je pronašla prolaz, lako je mogla ući u dvorac = za dva ili tri sata.
"Gde je otišla pronaći prolaz?"
"Kod zelene kapele." Johnston uzdahne. "To je pisalo na Marcelovu ključu, da se tamo nalazi?"
"Da."
"I otišla je sama?"
"Da." Johnston odmahne glavom. "Tamo niko ne odlazi."
"Zašto?"
"Navodno, zelenu kapelu čuva poludeli vitez. Govori se da je njegova istinska ljubav tamo umrla i da je izgubio razum od tuge. Zarobio je sestru svoje supruge u obližnjem dvorcu i sad ubija svakoga ko se približi dvorcu ili kapeli."
"Mislite li da je sve to istina?" reče Marek. Johnston slegne ramenima. "Niko ne zna", reče on. "Jer se niko nikad nije vratio živ."
05.19.55
Oči su joj se čvrsto zatvorile. Kate je čekala da sekira padne. Vitez iznad nje frktao je nosom i stenjao, dah mu se ubrzavao sve više i više. Bio je uzbudjen pre zadavanja ubojitog udarca-
A onda je zamuknuo.
Osetila je kako se stopalo u sredini njezinih ledja okreće.
Pogledavao je uokolo. Sekira je lupnula na panj, nekoliko centimetara od njezina lica. Ali on ju je odložio, oslonivši se na nju dok je posmatrao nešto iza sebe. Ponovno je zastenjao i sad je zvučao ljutito.
Kate je pokušala videti šta je to posmatrao, ali plosnata oštrica sekire zaklanjala joj je pogled.
Začula je korake iza sebe. Još je neko bio ovde.
Sekira je ponovno podignuta, ali stopalo joj se maknulo s ledja. Žurno se otkotrljala s panja, okrenula i ugledala Chrisa koji je stajao udaljen nekoliko metara i držao mač koji je ona bila ispustila.
"Chris!" Chris se nasmeši kroz stisnute zube. Videla je da je prestrašen. On je držao pogled na zelenome vitezu. Zarežavši, vitez se zavrti, a sekira fijukne kad je zamahnuo njome. Chris je podigao mač kako bi mu parirao. Iskre su poletele od sudara metala. Muškarci su kružili jedan oko drugoga. Vitez je ponovno zamahnuo, i Chris se sagne, posrne unatrag, te se žurno uspravi dok je sekira sletala u travu. Kate je prtljala po svojoj vreći i pronašla cilindar s plinom. Strani predmet iz drugog vremena sad se doimao apsurdno malenim i laganim, ali to je bilo sve što su imali.
"Chris!" Stajala je iza zelenog viteza i podignula cilindar tako da ga može videti. On jedva primjetno kimne, nastavivši izbjegavati vitel za i uzmicati. Ona je shvatila da će se on brzo umoriti, da uzmičej a zeleni vitez mu se primicao sve bliže.
Kate nije imala izbora: potrčala je napred, skočila u zvazduh i sletela na ledja zelenog viteza. Osetivši težinu, zastenjao je od iznenadjenja. Ona se uhvatila za njega, premestila limenku s prednje strane njegove kacige i istisnula plin kroz prorez. Vitez je zakašljao i zadrhtao. Ona ponovno pritisne, i vitez počne teturati. Ona padne na zemlju.
Rekla je: "Učini to!"
Chris je bio oslonjen na jedno koleno i hvatao dah. Zeleni je vitez još uvek bio na nogama, ali je krivudao.
Chris mu je polako prišao i zabo mu mač s bočne strane, izmedju ploča oklopa. On zaurla od bijesa i padne na ledja.
Chris je odmah skočio na njega, odrezavši mu vezove kacige ti odbacivši je udarcem nogom. Ona ugleda zapetljanu kosu, čupavu! bradu i divlje oči kad je Chris zamahnuo sekirom i odrezao vitezovu glavu.
o o o
Nije upalilo. Oštrica je pala, zdrobila kost i zadržala se onde, samo delomično prošavši kroz vitezov vrat. Vitez je još uvek bio živ, besno gledajući Chrisa, a usta su mu se pomicala.
Chris je pokušao izvući mač, ali se zaglavio u vitezovom grlu. Dok ga je pokušavao izvući, vitezova leva ruka se uzdignula i ugrabila ga za rame. Vitez je bio neizmerno snažan i povlačio ga je dole sve dok im lica nisu bila na centimetar udaljenosti. Oči su mu bile podlivene krvlju. Zubi su mu bili polomljeni i truli. Uši su mu puzale po bradi medju delićima izbledele hrane. Smrdeo je po truleži.
Chris je osetio gnušanje. Osećao je njegov vrući, smrdljivi dah. Hrvajući se s njim, uspeo je staviti stopalo na vitezovo lice i usta, silom se oslobodivši stiska. U istom trenutku mač se oslobodio i on ga podigne kako bi ga ponovno spustio.
Ali vitezove oči se prevrnuše prema gore i čeljust mu se opusti. Već je bio mrtav. Muhe su mu počele zujati oko lica.
Chris se sruši i sedne na mokro tlo, pokušavajući doći do daha. Gnušanje ga preplavi poput vala, i počne se nekontrolisano tresti. Obgrlio se rukama, pokušavajući zaustaviti. Zubi su mu cvokotali.
Kate mu stavi ruku na ramena. Reče mu: "Moj junače." Jedva da ju je čuo. Ništa nije rekao. Ali naposljetku je prestao drhtati i ponovno je stao na noge.
"Bilo mi je drago videti te", reče ona.
On kimne i nasmeši se. "Sišao sam lakšim putem." Chris je uspeo zaustaviti svoje klizanje po blatu. Proveo je mnoge teške minute ponovno se uspinjući uz kosinu, a onda je krenuo dole drugim putem. Ispalo je da je laganom šetnjom došao do podnožja vodopada, gde je naišao na Kate koja je upravo trebala biti obezglavljena.
"Ostalo znaš", reče on. Ustao je i oslonio se o mač. Pogledao je prema nebu. Počelo se smračivati. "Što misliš, koliko nam je vremena ostalo?"
"Ne znam. Četiri, pet sati."
"Onda je bolje da krenemo."
o o o
Svod zelene kapele urušio se na nekoliko mesta, a unutrašnjost je bila u ruševinama. Postojao i maleni oltar, gotički okviri oko razbijenih prozora, lokve ustajale vode na podu. Bilo je teško vidjeti da je ova kapela nekad bila dragulj s pažljivo izrezbarenim vratnicama i lukovima. Sad je ljigava plijesan kapala s rezbarija koje su erodirale do neprepoznatljivosti.
Crna zmija je odgmizala dok je Chris silazio niz spiralne stepenice koje su vodile u podzemne grobnice. Kate ga je polako sledila. Tu je bilo mračnije, jedino svetlo dolazilo je iz pukotina u podu iznad njih. Neprekidno se čuo zvuk kapanja vode. U sredini prostorije ugledali su jedan jedini celi sarkofag isklesan od crnog kamena, i razbijene deliće nekoliko drugih. Na poklopcu netaknutog sarkofaga bio je izrezbaren vitez u oklopu. Kate je pogledala u vitezovo lice, ali kamen je erodirao od sveprisutne plesni, i crte lica su nestale.
"Koji je ono bio ključ?" reče Chris. "Nešto u vezi s divovim stopalima?"
"Tako je, toliko i toliko koraka od divovih stopala? Ili divovskih stopala?"
"Od divovih stopala", ponovi Chris. Pokazao je prema sarkofagu, na kojem su stopala izrezbarenog viteza bila dva zaobljena! batrljka. "Veruješ li da se misli na ova stopala?"
Kate se namršti. "Nije baš div."
"Ne..."
"Hajde da pokušamo", reče ona. Stala je kod podnožja sarkofaga, okrenula se nadesno i napravila pet koraka.
Zatim se okrenula nalevo i napravila četiri koraka. Opet se okrenula nadesno i napravila tri koraka pre no što je došla do zida.
"Čini se da nije", reče Chris.
Oboje su se okrenuli i počeli smerno pretraživati. Kate je gotovo odmah došla do ohrabrujućeg otkrića: šest baklji naslaganih u uglu, gde su ostale suve. Baklje su bile grubo izradjene, ali mogle su poslužiti.
"Prolaz mora biti ovde negde", reče ona. "Mora biti."
Chris joj ne odgovori. Tražili su u tišini sledećih pola sata, brišući plesan sa zidova i poda, pregledavajući izjedene rezbarije, pokušavajući odlučiti predstavlja li neka od njih divove noge.
Naposletku, Chris reče: "Je li ona stvar rekla da su stopala unutar kapele ili kod kapele?"
"Ne znam", reče Kate. "Andre mi ga je pročitao. On je preveo tekst."
"Jer možda bismo trebali tražiti vani.
Baklje su bile ovde." "Istina."
Chris se frustrirano okrene i pogleda.
"Ako je Marcel napravio ključ koji polazi od nekog karakterističnog predmeta", reče Kate, "ne bi upotrebio sarkofag, jer se on može pomaknuti. Upotrebio bi nešto nepomično. Nešto na zidovima."
"Ili na podu."
"Da, ili na podu."
Stajala je blizu drugog zida na kojem je bila mala niša urezana u kamen. Isprva je mislila da su to maleni oltari, ali bili su premaleni i videla je komadiće voska; očito, bili su načinjeni kako bi držali sveće. Ugledala je nekoliko tih niša za sveće na zidovima grobnice. Unutrašnja površina ove niše bila je prekrasno izrezbarena, primetila je, sa simetričnim uzorkom ptičjih krila koja se uzdižu s obe strane. I rezbarija je bila netaknuta, možda zato što je vrućina svića sprečila rast plesni.
Ona pomisli, simetrično.
Uzbudjena, ona brzo ode do sledeće niše za sveće. Rezbarija je prikazivala dve lisnate loze. Sledeća niša: dve ruke sklopljene u molitvi. Prošla je celu prostoriju na taj način, proveravajući svaku nišu.
Nijedna nije imala stopala.
Chris je u širokim lukovima nad podom prolazio nožnim prstom, stružući pljesan s kamena koji se nalazio ispod.
Mrmljao je: "Velika stopala, velika stopala."
Pogledala je prema Chrisu i rekla: "Stvarno se osećam glupo."
"Zašto?" Pokazala je na vrata iza njega, vrata kroz koja su prošli kad su sišli niz stepenice. Vratnice koje su nekoć bile pažljivo izrezbarene, ali sad izjedene.
Čak i sad je bilo moguće videti šta je bio originalni crtež rezbarije. I s leve i s desne strane vratnice su bile izrezbarene u niz kvrga. Pet kvrga, s najvećom na vrhu vrata i najmanjom na dnu. Velika kvrga imala je neku vrstu plosnatog ureza na površini, ne ostavljajući nikakvu sumnju u to što su sve kvrge trebale predstavljati.
Pet nožnih prstiju sa svake strane vrata.
"O moj Bože", reče Chris. "Pa to su cela prokleta vrata."
Ona kimne. "Divova stopala."
"Zašto bi to učinili?" Ona slegne ramenima. "Ponekad stavljaju odvratne i demonske prizore na ulaze i izlaze kako bi simbolizovali beg ili izgon zlih duhova."
Brzo dodjoše do vrata i Kate zatim napravi pet koraka, zatimi pet, a onda devet. Sad je bila licem okrenuta prema hrdjavom kolutu na zidu. Oboje su bili uzbudjeni zbog ovog otkrića,] ali kad su ga povukli, kolut im se razbio u rukama i smrvio u crvene komadiće.
"Mora da smo nešto krivo učinili." "Izbroji ponovno."
Vratila se i pokušala manjim koracima. Desno, levo, ponovo desno. Sad je bila pred drugim delom zida.
Ali bio je to samo zid, bez ikakvih oznaka. Ona uzdahne.
"Ne znam, Chris", reče ona. "Mora da nešto činimo krivo. Ali ne znam šta." Obeshrabrena, ona ispruži ruku i nasloni se na zid.
"Možda su koraci još uvek preveliki", reče Chris.
"Ili premaleni."
Chris joj pridje i stane pokraj nje. "Hajde, shvatićemo."
"Misliš?"
"Da, mislim." Odmaknuli su se od zida i krenuli natrag prema vratima kad su začuli tih štropot iza sebe. Veliki kamen u podu, tačno gde su bili stajali, sad je kliznuo u stranu. Ugledali su kamene stepenice koje su vodile prema dole. Začuli su udaljen huk reke. Otvor je | delovao crno i zlokobno.
"Pogodak", reče on.
03.10.12
U prostoriji bez prozora iznad platforme za prenos, Gordon i Stern buljili su u monitor ekrana. Pokazivao je sliku na kojoj je bilo pet ploča koje su predstavljale pet izgrebanih staklenih rezervoara. Dok su posmatrali, malene bele tačke pojavile su se na pločama.
"To su mesta na kojima se nalaze ogrebotine", reče Gordon.
Svako mesto bilo je popraćeno skupinom brojeva, ali bili su premaleni da bi ih se pročitalo.
"To je veličina i dubina svake ogrebotine", reče Gordon. Stern nije ništa rekao. Simulacija se nastavila. Ploče su se počele ispunjavati vodom koja je prikazana rastućom horizontalnom plavom linijom. Na svakoj ploči bila su postavljena dva velika broja: celokupna težina vode i pritisak po kvadratnom centimetru na staklenu površinu, na dnu svake ploče, gde je pritisak bio najveći. Iako je simulacija bila jako stilizovana, Stern se uhvatio kako zadržava dah. Linija vode se podizala sve više.
Jedan je rezervoar počeo propuštati: pojavila se blešteća crvena tačka.
Jedan propušta", reče Gordon. I drugi je rezervoar počeo propuštati, i kako se voda nastavljala uspinjali, nazubljena crta prošla je po ploči i ona nestane s ekrana.
"Jedan se smrskao."
Stern je odmahivao glavom. "Šta mislite, koliko je gruba ova simulacija?"
"Prilično je brza i neprecizna."
Na ekranu se drugi rezervoar smrskao. Poslednja dva napunila su se vodom do vrha bez incidenta.
"Pa", reče Gordon. "Kompjuter nam govori da tri od pet ploča ne mogu biti napunjene."
"Ako verujete u to. Verujete li?" "Licno, ne", reče Gordon. "Podaci koje smo stavili u kompjuter nisu dovoljno dobri i kompjuter čini svakojake pretpostavke o opterećenju koje su prilično hipotetske. Ali mislim da je bolje da te rezervoare napunimo u poslednjem trenutku."
Stern reče: "Šteta što nema načina da ojačamo rezervoare."
Gordon brzo podigne pogled. "Kako?" reče on. "Imate li ideju?"
"Ne znam. Možda bismo izgrebane delove mogli ispuniti plastikom, ili nekom vrstom kita. Ili bismo možda mogli-"
Gordon je odmahivao glavom. "Šta god učinili, mora biti jednoliko. Morali bismo jednolično prekriti celu površinu rezervoara. Savršeno jednolično."
"Ne vidim načina na koji bi se to moglo učiniti", reče Stern.
"Ne u tri sata", reče Gordon. "A toliko nam je ostalo."
Pomislio je, ja čak i ne volim automobile. U New Havenu je imao prastaru Volkswagenovu bubu. Očito, njegov jureći um želeo je izbeći neugodnu stvarnost - nešto s čim se nije želeo suočiti.
"Znači, jednostavno ćemo napuniti ploče u poslednjem trenutku i moliti se?" reče Stern.
"Upravo tako", reče Gordon. "Upravo to ćemo učiniti. Malo je opasno. Ali mislim da će upaliti."
"Koja je alternativa?" reče Stern. Maskota kompanije Michelin koja proizvodi automobilske gume. Osnivač kompanije koja se isprva bavila isključivo proizvodnjom guma.
Gordon odmahne glavom. "Da sprečimo njihov povratak. Ne dopustimo vašim prijateljima da se vrate. Dopremimo posve nove staklene ploče, ploče koje nemaju nesavršenosti i ponovno sve postavimo."
"I koliko to traje?" "Dve nedelje."
"Ne", reče Stern. "Ne možemo to učiniti. Moramo pokušati."
"Tako je", reče Gordon. "Moramo."
02.55.14.
Marek i Johnston popeli su se kružnim stepenicama. Na vrhu su sreli Kerea koji je izgledao samozadovoljno. Još jednom su stali na široke bedeme La Roquea. Oliver je bio onde i koračao gore-dolje, crven u licu i ljutit.
"Osećate li miris?" povikao je, pokazujući prema polju gde su se Arnautove trupe i dalje okupljale.
Bila je rana večer, sunce je zašlo i Marek je pretpostavljao da mora biti oko šest sati.
Ali u svetlosti sumraka videli su da Arnautove snage sad imaju dvanaest sklopljenih katapulta poslaganih u razmaknutim redovima u polju ispod njih. Nakon primera s prvom zapaljivom strelom, odmaknuli su svoje naprave dalje tako da se bilo kakva vatra ne bi rasprostrla dalje od jedne od njih.
Iza nizova katapulta bilo je okupljalište, gde su se trupe grupirale oko vatri koje su se dimile. I u pozadini, stotine šatora s vojnicima koji su se ugodno smestili uz tamnu liniju šume.
Izgledalo je, pomisli Marek, savršeno uobičajeno. Početak opsade. Nije mogao zamisliti zbog čega je Oliver uzrujan.
Smrad paljevine došao je do njih od vatri. Podsetio je Mareka na miris koji su proizvodili pokrivači krovova. I s dobrim razlogom: radilo se o istoj tvari. "Osećam, moj gospodaru", rekao je Johnston. "To je borova smola."
Johnstonov bezizražajni izraz lica odavao je da ni on ne zna zbog čega je Oliver tako uzrujan. Standardna praksa bila je da se u opsadnim stanjima goruća smola baca preko zidova dvorca.
"Da, da," reče Oliver, "to je smola. Naravno da je smola. Ali to nije sve. Osećate li miris? Nešto mešaju sa smolom." Marek omiriše vaduh, pomislivši da je Oliver gotovo sigurno u pravu. Kad gori, čista smola ima tendenciju da se ugasi. Stoga je smola obično kombinovana s drugom tvari - uljem, kudjeljom ili sumporom - kako bi se načinila trajnija goruća mešavina.
"Da, moj gospodaru", reče Johnston. "Osećam."
"I šta je to?" reče Oliver optužujućim glasom. "Ceraunia, verujem."
"Takodjerzvana i “gromoviti kamen”?"
"Da, moj gospodaru."
"Upotrebljavamo li i mi taj gromoviti kamen?"
"Ne, moj gospodaru-" počeo je Johnston.
"Ah! Tako sam i mislio."
Oliver je sad kimao Kereu, kao da su njihove sumnje potvrdjene. Očito je Kere bio iza ovoga.
"Moj gospodaru," reče Johnston, "gromoviti kamen nije nam potreban. Imamo bolji kamen. Mi upotrebljavamo čisti sulfure."
"Ali sulfure nije isto." Još jedan pogled prema Kereu.
"Moj gospodaru, jest. Gromoviti kamen je pyrite kerdonienne. Kad se fino samelje, nastaje sulfure."
Oliver frkne nosom. Zakorača gore-dole. Mrko ih pogleda.
"A kako se Arnaut", reče on napokon, "dočepao tog gromovitog kamena?"
"Ne bih znao," reče Johnston, "ali gromoviti kamen vrlo dobro je poznat vojnicima. Spominje ga čak i Plinije."
"Izvlačite se pomoću trikova, magistre. Ne govorim o Pliniju. Govorim o Arnautu. Taj čovek je nepismena svinja. Ne zna ništa o cerauniae ni gromovitom kamenu."
"Moj gospodaru-"
"Osim ako mu se nije pomoglo", reče Oliver mračno. "Gde su sad vaši pomoćnici?"
"Moji pomoćnici?"
"Hajde, hajde, magistre, nemojte mi dalje izmicati."
" Jedan je ovde", reče Johnston pokazujući prema Mareku. "Podrazumevam da je drugi mrtav, a nemam vesti o trećemu."
"A ja verujem", reče Oliver, "da vrlo dobro znate gde su. Oboje rade u Arnautovom kampu, čak i u ovom trenutku. Tako se on dočepao ovog tajanstvenog kamena."
Marek je ovo slušao s rastućim osećajem nelagode. Oliver mu se nikad nije činio mentalno stabilnim, čak ni u bolja vremena. Sad je, suočen s predstojećim napadom, postajao otvoreno paranoičan - obodren Kereom. Oliver je bio nepredvidivim i opasan.
"Moj gospodaru-" započne Johnston. "Štaviše, verujem ono u što sam od početka sumnjao! Vi ste Arnautov čovek, jer ste proveli tri dana u Sainte- Mereu, a opat je Arnautov čovek."
"Moj gospodaru, čućete-"
"Neću! Vi ćete čuti. Verujem da radite protiv mene, da vi, ili vaši pomoćnici, znate gde se nalazi tajni ulaz u moj dvorac, usprkos svim vašim protestima, i da planirate pobeći čim se pruži prilika - možda čak noćas, pod zaštitom Arnautovog napada."
Marek je zadržao oprezno bezizražajan izgled. To je, naravno, bilo upravo ono što su nameravali, ako Kate ikad nadje ulaz u prolaz.
"Aha!" reče Oliver, pokazujući na Mareka. "Vidite? Čeljust mu se stisnula. On zna da je ono što govorim istina."
Marek je počeo govoriti, ali ga je Johnston zadržao rukom. Ni profesor ništa nije rekao, samo je odmahnuo glavom.
Šta je? Zar ćete zaustaviti njegovo priznanje?"
"Ne, moj gospodaru, jer vaše su pretpostavke netačne."
Oliver ih mrko pogleda i počne koračati gore-dole. "Onda mi donesite oružja koja sam ranije od vas tražio."
"Moj gospodaru, nisu spremna."
"Ha!" Još jedno kimanje prema Kereu.
"Moj gospodaru, drobljenje baruta traje mnogo sati."
"Za mnogo sati bit će prekasno."
"Moj gospodaru, biće na vreme."
"Lažete, lažete, lažete!" Oliver se okrene i zagleda se u opsadne naprave. "Pogledajte prema ravnici. Vidite kako su se pripremili. Sad mi odgovorite, magistre. Gde je on?"
"Moj gospodaru, ne bih znao..."
"Elthamska veštica je ovdje - vidite je, kako stoji pokraj ratnih mašina? Vidite? Posmatra nas. Prokleta žena."
Marek se brzo okrene kako bi pogledao. Claire je doista bila medju vojnicima, hodajući pokraj sir Daniela. Marek je osetio kako mu je srce brže zakucalo samo zato što ju je video, iako nije bio siguran zašto je šetala tako blizu linije opsade. Pogledavala je gore prema zidinama. I odjednom je naglo stala. I on pomisli, sa svojevrsnom sigurnošću, da ga je videla. Dobio je gotovo neodoljiv nagon da joj mahne, ali naravno da nije. Ne uz Olivera koji je frktao nosom i otpuhivao pokraj njega. Ali pomisli, nedostajaće mi kad odem natrag.
"Gospa Claire", zareži Oliver, "je Arnautov špijun, i bila je to od početka. Ona je pustila njegove ljude u Castelgard. Sve je dogovoreno, bez sumnje, s onim spletkarošem opatom. Ali gde je zločinac licno? Gdje je svinja Arnaut? Nigde ga se ne može videti."
Nastala je neugodna tišina. Oliver se odbojno nasmeši.
"Moj gospodaru," započne Johnston, "razumem vašu zabrinutost".
"Ne razumete!" Zatoptao je nogom i besno ih pogledao. A onda reče: "Obojica. Dodjite sa mnom."
o o o
Površina vode bila je masna od ulja i smrdela je čak gledajući s visine od deset metara. Stajali su pokraj kružne rupe, smeštene duboko u unutrašnjosti dvorca. Posvuda oko njih zidovi su bili tamni i vlažni, jedva osvetljeni treperavim bakljama.
Na Oliverov znak, vojnik pokraj rupe počeo je okretati gvozdeno vitlo. Uz štropot, debeli se lanac počeo uzdizati iz vodenih dubina.
"Ovo nazivaju gospodinom kupkom", reče Oliver. "Načinio ju je Frangois le Groš, koji je voleo ovakve stvari. Kažu da je Henri od Renauda ovde držan deset godina pre no što je umro. Dole su mu bacali žive štakore, koje je on ubijao i jeo sirove. Tokom deset godina."
Voda se namreškala, i na površinu je izbio težak metalni kavez i počeo se dizati u zrak. S njega je kapala voda. Rešetke su bile crne i prljave. Smrad je bio sveprožimajući.
Promatrajući ga kako se diže, Oliver reče: "U Castelgardu sam vam obećao, magistre, da ću vas ubiti ako me prevarite. Kupaćete se u gospodjinoj kupki."
Napeto ih je pogledao divljim pogledom.
"Priznajte sad."
"Moj gospodaru, nemam što priznati."
"Onda se nemate čega bojati. Ali čujte ovo, magistre. Ako otkrijem da vi, ili vaši pomoćnici, znate gde se nalazi tajni ulaz u dvorac, zaključaću vas ovde odakle nikad nećete pobeći, nikad u životu, i ostaviću vas ovde, u tami, da gladujete i trunete zauvek."
Držeći baklju u kutu, Robert od Kerea dopustio si je smešak.
02.22.13
Stepenice su se strmo spuštale u mrak. Kate je išla prva noseći baklju. Chris je išao za njom. Prošli su kroz uzak prolaz, gotovo tunel, za koji se činilo da je napravljen ljudskom rukom, a zatim su došli do mnogo veće prostorije. To je bila prirodna špilja. Negde visoko gore nalevo ugledali su bled sjaj prirodne svetlosti; mora da je gore bio ulaz u špilju.
Tlo pred njima još uvek se spuštalo. Pred sobom je ugledala veliku lokvu crne vode i začula huk reke.
Unutrašnjost je imala jak kiselo-slatkast smrad, poput urina. Uspentrala se po kamenju dok nije došla do crne lokve. Oko ruba vode nalazio se malen rub od peska.
A u pesku je ugledala otisak stopala. Nekoliko otisaka.
"Nisu sveži", reče Chris.
"Gde je staza?" reče ona. Glas joj je odjekivao. Onda ju je ugledala: sleva, deo stene koji je virio bio je namerno odsečen i tako je nastala udubina koja je dopuštala da se lokva zaobidje i prodje.
Krenula je dalje. Špilje je nisu zabrinjavale. Bila je u nekoliko njih u Coloradu i Novom Meksiku sa svojim prijateljima penjačima. Kate je sledila stazu, tu i tamo primetivši otiske stopala i blede crte u steni koje su mogle biti ogrebotine od oružja.
"Znaš," reče ona, "ova špilja ne može biti jako dugačka ako su je koristili za donošenje vode u dvorac tokom opsada."
"Ali nisu", reče Chris. "Dvorac se snabdeva vodom iz drugog izvora. Donosili su hranu ili druge potrepštine."
"Svejedno. Koliko daleko su mogli ići?"
"U četrnaestom stoleću", reče Chris, "seljaci nisu smatrali da je šetnja od tridesetak ili više kilometara dnevno nešto posebno. Čak su i hodočasnici hodali dvadesetak ili dvadeset pet kilometara dnevno, a medju njima je bilo žena i staraca."
"Oh", reče ona.
"Ovaj bi prolaz mogao ići petnaestak kilometara", reče on. "Ali nadam se da ne ide."
Nakon što su prošli izbočenu stenu ugledali su usečeni prolaz koji je vodio od tamnog jezera. Prolaz je bio oko metar i po visok i širok nešto manje od metra. Ali je na rubu tamnog jezera bio zavezan drveni čamac. Maleni čamac, poput onoga na vesla. Tiho je udarao o stene.
Kate se okrene. "Šta misliš? Da hodamo ili krenemo čamcem?"
"Idemo čamcem", reče Chris.
Uspeli su se u čamac. Unutra su bila vesla. Ona je držala baklju, a on je veslao. Kretali su se iznenadjujuće brzo, jer ih je nosila struja. Bili su na podzemnoj reci.
o o o
Kate je bila zabrinuta zbog vremena. Pretpostavljala je da im je ostalo samo dva sata. To je značilo da moraju doći do dvorca, sastati se s profesorom i Marekom i doći do otvorenog prostora tako da mogu pozvati stroj - sve unutar dva sata.
Bilo joj je drago zbog rečne struje, zbog brzine kojom su klizili sve dublje u špilju. Baklja u njezinoj ruci šištala je i pucketala. Onda su začuli šuškanje, poput papira na vetru. Zvuk je postao glasniji. Začuli su skvičanje, poput miševa.
Dolazilo je odnekud dublje iz špilje. Upitno je pogledala Chrisa.
"Veče je", reče Chris, a onda ih je počela primećivati - isprva samo nekoliko, a zatim magličast oblak, a potem gomilu šišmiša koji su izletali iz špilje, smedju reku u vazduhu iznad njihovog čamca. Osetila je povetarac od stotina lepećućih krila.
Šišmiši su preletali sledećih nekoliko minuta, a onda je opet nastupila tišina, osim pucketanja baklje.
Nastavili su kliziti dalje, niz tamnu reku.
o o o
Njezina baklja zapucketa i počne se gasiti. Brzo je pripalila jednu od onih koje je Chris uzeo iz kapele. Poneo je četiri baklje, i sad im je ostalo tri. Hoće li im još tri baklje biti dovoljne za ponovni dolazak na površinu? Sta će učiniti ako se poslednja baklja ugasi, a oni budu imali još - možda kilometre - puta pred sobom? Hoće li puzati dalje u tami, opipavajući pred sobom, možda danima? Hoće li ikad uspeti, ili će umreti ovde, u tami?
"Prestani", reče Chris.
"Da prestanem?"
"Razmišljati o tome."
"Razmišljati o čemu?" Chris joj se nasmeši. "Ide nam dobro. Uspećemo."
Nije ga pitala kako je znao. Ali to što je rekao utešilo ju je, čak i ako su to bile prazne reči.
Prolazili su kroz krivudav prolaz, vrlo nizak, ali sad se špilja otvorila u golemu prostoriju, špilju prave veličine sa stalaktitima koji su visili sa svoda i na nekim mestima dosezali do tla, i čak ulazili u vodu. Posvuda je treperavo svetlo baklje nestajalo u mraku. Ali onda je ipak ugledala stazicu uz jednu mračnu obalu. Očito je postojala staza koja je išla duž cele špilje.
Reka se suzila i ubrzala, probijajući put izmedju stalaktita. To ju je podsetilo na močvaru u Louisiani, osim što je sve bilo pod zemljom. U svakom slučaju, imali su dobro prolazno vreme; počela se osećati pouzdanije.
Ovom brzinom, čak će i petnaestak kilometara preći za nekoliko minuta. Možda stignu sve obaviti u roku od dva sata. U stvari, lako bi mogli stići.
Nezgoda se dogodila tako brzo da je jedva shvatila šta se dogodilo. Chris je rekao: "Kate!" i ona se okrenula upravo na vreme da vidi stalaktit tačno pokraj svog uha. Glava joj žestoko udari u stenu, a isto tako i njezina baklja - vrh zapaljene tkanine oslobodi se od štapa za koji je bio zavezan i u nekoj vrsti sablasne usporene snimke, ona je promatrala kako pada s baklje na površinu vode i pridružuje se svom odrazu. Plamen je zapucketao, zašištao i ugasio se.
Bili su u potpunom mraku.
Ona stane hvatati dah.
Nikad pre nije bila u takvom mraku. Nije bilo apsolutno nikakve svetlosti. Čula je kapanje vode, osetila lagan hladan povetarac, veličinu prostora oko nje. Čamac se još uvek kretao; udarali su o stalaktite, naizgled bez nekog reda. Začula je stenjanje, čamac se divlje zaljuljao, i čula je glasan pljusak s krme.
"Chris?" Potiskivala je osećaj panike.
"Chris?" rekla je. "Chris, što ćemo sad?"
Glas joj je odjekivao.
01.33.00
Bila je rana noć, boja neba prelazila je iz plave u crnu, i zvezde su se pojavljivale u velikom broju. Gospodar Oliver, čije su pretnje i hvalisanja zasad bili završeni, otišao je s Kereom u veliku dvoranu na večeru. Iz dvorane su čuli uzvike i pijančevanje; Oliverovi vitezovi pili su pre bitke.
Marek je s Johnstonom otišao natrag u oružarnicu. Bacio je pogled na svoj brojač. Na njemu je pisalo 01.32.14. Profesor ga nije pitao koliko je vremena ostalo, a Marek se nije dobrovoljno javio da mu kaže. Tad je začuo fijuk. Ljudi na bedemima zavrištali su kad je golema vatrena gruda u luku preletela preko zidina, preokrećući se u vazduhu dok je padala prema ljudima u dvorištu.
"Počinje", profesor će smireno.
Dvadeset metara od njih, vatra je udarila o tlo. Marek je video da se radi o mrtvom konju čije su noge ukočeno stršile iz plamenova. Osetio je smrad goruće dlake i mesa. Mast je prsnula i zapucketala.
"Isuse", reče Marek.
"Mrtav već dugo vremena", reče Johnston pokazujući na ukočene noge. "Vole bacati stare lešine preko zidina. Videćemo i gore stvari od ovoga pre kraja noći".
Vojnici su potrčali s vodom kako bi ugasili vatru. Johnston se vratio u prostoriju s barutom. Pedesetorica su muškaraca još uvek bila onde i mljela prah. Jedan od njih mešao je veliku zdelu biljne smole i živog vapna, što je davalo smedju lepljivu mešavinu.
Marek je posmatrao kako rade, a onda je začuo još jedan fijuk izvana. Nešto teško lupnulo je o krov; sve su se sveće u prozorima zatresle. Začuo je povike ljudi koji su potrčali na krov.
Profesor uzdahne. "Pogodili su ga iz drugog pokušaja", reče on. "Ovo je upravo ono čega sam se bojao."
"Šta?"
"Arnaut zna da postoji oružarnica, i otprilike zna gde se nalazi - možeš je videti ako se popneš na brdo. Arnaut zna da će ova prostorija biti puna baruta. Kad bi je mogao pogoditi nečim zapaljivim, zna da bi prouzrokovao veliku štetu."
"Eksplodiraće", rekao je Marek, gledajući okolo na poslagane vreće s barutom. Iako većina srednjovekovnog baruta ne bi eksplodirala, već su pokazali da Oliverov barut može detonirati top.
"Da, eksplodiraće", reče Johnston. "I mnoštvo ljudi unutar dvorca će poginuti; nastaće zbrka, i golema vatra koja će da gori u sredini dvorišta. To znači da će ljudi morati sići sa zidina kako bi gasili vatru. A ako skineš ljude sa zidina tokom opsade..."
"Arnaut će se popeti po ljestvama."
"Istog trenutka, da."
Marek reče: "Ali može li Arnaut stvarno ubaciti zapaljivi predmet u ovu prostoriju? Ovi kameni zidovi mora da su debeli šezdeset centimetara."
"Neće ići kroz zidove. Nego preko krova."
"Ali kako..."
"On ima top", reče profesor. "I kugle. Ugrejaće te topovske kugle do usijanja, a zatim ih ispaliti preko zidina, nadajući se da će pogoditi ovu oružarnicu. Kugla od dvadeset pet kilograma razderaće krov i upasti unutra. Mi ne želimo biti ovde kad će to dogodi." Cinično se nasmešio. "Gde, je dodjavola, Kate?"
01.22.12 Bila je izgubljena u beskrajnoj tami. Ovo je noćna mora, pomislila je, dok je čučala u čamcu koji je plutao u struji i sudarao se sa stalaktitima. Usprkos prohladnom vazduhu, počela se znojiti. Srce joj je lupalo. Disanje joj je bilo plitko; osećala se kao da ne može duboko udahnuti.
Bila je prestravljena. Premestila se, i čamac se opasno zaljuljao. Ispružila je obe ruke kako bi ga umirila. Rekla je: "Chris?"
U tami je začula pljuskanje iz daljine. Kao da neko pliva. "Chris?"
Iz velike daljine čulo se: "Da."
"Gde si?"
"Ispao sam." Zvučao je tako daleko. Gde god je Chris bio, ona je svakom minutom plutala sve dalje i dalje od njega. Bila je sama. Morala se dokopati svetla. Nekako se morala dokopati svetla. Počela je puzati prema krmi čamca, opipavajući rukama, nadajući se da će joj prsti naići na drveni štap koji je značio jednu od preostalih baklji.
Čamac se ponovno zaljuljao. Sranje.
Zastala je, čekajući da se smiri pod njom.
Gde li su te proklete baklje? Mislila je da su u sredini čamca. Ali nije ih nigde mogla napipati. Napipala je vesla. Napipala je daske na dnu čamca. Ali nije napipala baklje. Jesu li pale s broda zajedno s Chrisom? Dočepati se svetla. Mora se dočepati svetla.
Pročeprkala je oko struka tražeći svoju vrećicu, uspela je otvoriti ne videvši je, ali nije mogla videti šta je unutra. Tablete... limenka... prsti joj se sklope oko kocke, poput kocke šećera. Bila je to jedna od crvenih kocki!
Izvadila ju je i stavila medju zube. Zatim je izvadila bodež i razrezala rukav tunike, odsekavši komad dugačak oko trideset centimetara. Taj je komad tkanine omotala oko crvene kocke i povukla uzicu.
Pričekala je.
Ništa se nije dogadjalo. Možda se kocka namočila kad je ušla u reku kod mlina. Kocke su trebale biti vodootporne, ali bila je u reci dugo vremena. Ili je ova samo bila neispravna. Trebala bi probati s drugom. Imala je još jednu. Kad je ponovno posegnula u vrećicu, tkanina u njezinoj ruci plane.
"Jao!" povikala je. Ruka joj je gorela. Nije ovo baš dobro promislila. Ali odbila ju je odbaciti; stisnuvši zube, podignula ju je visoko iznad glave i odmah ugledala baklje njoj zdesna, odgurnute u stranu. Zgrabila je jednu baklju, približila je zapaljenoj krpi i baklja se zapali. Odbacila je krpu u reku i gurnula ruku pod vodu.
Ruka ju je stvarno bolela. Pogledala ju je izbliza; koža je bila crvena, ali inače se nije činilo jako loše. Zanemarila je bol. To će posle rešavati.
Zamahnula je bakljom. Bila je okružena bledim stalaktitima koji su visili odozgo prema reci. Izgledalo je kao da se nalazi u poluotvorenim ustima neke divovske ribe i kreće se izmeñu njezinih zuba. Čamac je udarao od jednog do drugog.
"Chris?" Iz daljine se čulo:
"Da."
"Vidiš li moje svetlo?"
"Da." Pograbila je stalaktit rukom i osetila klisku, kredastu teksturu. Uspela je zaustaviti čamac. Ali nije mogla odveslati natrag do Chrisa, jer je morala držati baklju.
"Možeš li doći do mene?"
"Da." Čula ga je kako pljuska negde u tami iza nje.
000
Kad se ponovno dočepao čamca, promočen, ali nasmešen, ona je pustila stalaktit i počeli su se kretati niz struju. Proveli su još nekoliko minuta u šumi stalaktita, a onda su ponovno izbili u otvorenu prostoriju. Struja je bila brža. Čuli su riku odnekud ispred. Zvučalo je poput vodopada. Ali onda je ugledala nešto od čega joj je srce poskočilo. Bila je to kamena gromada pokraj reke. Kamen je na rubovima bio izlizan od glodanja užeta. Očito je bio korišten za vezivanje čamaca.
"Chris..."
"Vidim." Videla je iza stene nešto što je izgledalo kao izgažena staza, ali nije mogla biti sigurna. Chris je odveslao u stranu, zavezali su čamac i izašli van. Staza je definitivno postojala i vodila je do tunela glatkih, ljudskom rukom rezanih zidova. Krenuli su niz tunel. Ona je držala baklju pred sobom. Došla je do daha.
"Chris? Ovde je stepenica."
"Molim?"
"Stepenica. Usečena u kamenu. Oko petnaest metara ispred nas." Krenula je brže. Oboje su krenuli brže. "U stvari", reče ona podigavši više baklju, "ima više od jedne stepenice. Tu je celo stubište."
Pod treperavom svetlošću baklje ugledali su više od desetak stepenica koje su se uzdizale pod oštrim uglom bez ograde, i završavale kamenim svodom - vratima u svodu sa gvozdenom kvakom.
Dodala je baklju Chrisu, a zatim se uspela po stepenicama. Povukla je prsten, ali ništa se nije dogodilo. Gurnula ga je ramenom.
Uspela je podignuti kamen nekoliko centimetara. Ugledala je žutu svetlost, toliko jarku da je morala zaškiljiti. Začula je riku obližnje vatre i smeh muških glasova. Onda više nije mogla izdržati težinu, i kamen se ponovno spusti.
Chris je već dolazio stepenicama do nje. "Uključit ćemo umetke u ušima", reče on i kvrcne se po uvu.
"Misliš?"
"Moramo rizikovati."
Ona se kvrcne po uhu i začuje krčanje. Čula je Chrisa kako diše, pojačano jer je stajao pokraj nje na uskom podestu.
Ona reče: "Ja idem prva." Posegnula je u džep, izvadila marker i dodala ga njemu. On se namršti. Ona reče: "Za svaki slučaj. Ne znamo šta je s druge strane."
"U redu." Chris spusti baklju, a zatim se ramenom nasloni na vrata u stropu. Kamen zaškripi i pomakne se prema gore. Ona se provuče kroz otvor, a zatim mu pomogne da tiho otvori vrata do kraja i spusti ih na pod.
Uspeli su. Bili su u La Roqueu.
01.13.52
Robert Doniger se okrene držeći mikrofon u ruci. "Zapitajte se," reče on praznom, mračnom auditoriju, "koji je dominantni oblik iskustva na kraju dvadesetog stoleća? Kako ljudi vide stvari, i kako očekuju da će ih videti? Odgovor je jednostavan. U svakom polju, od posla preko politike i marketinga do obrazovanja, dominantni oblik postao je zabava."
Na uskoj pozornici postavljene su tri podstavljene kabine u nizu. Svaka kabina imala je sto i stolicu, blok za pisanje i čašu s vodom. Svaka je kabina s prednje strane bila otvorena, tako da je osoba u kabini mogla videti samo Donigera, ali ne i ljude u ostalim kabinama.
Na ovaj je način Doniger održavao svoje prezentacije. Bio je to trik koji je naučio iz stare psihološke studije o takmicenju izmedju kolega. Svaka je osoba znala da se neko nalazi u ostalim kabinama, ali ih nije mogla čuti ni videti. A to je ostavljalo strahovit pritisak na slušače. Jer su se morali brinuti o tome šta će ostali učiniti. Morali su se brinuti o tome hoće li ostali uložiti.
Hodao je gore-dole po pozornici. "Danas svi očekuju da ih se zabavlja, i očekuju da ih se zabavlja celo vreme. Poslovni sastanci moraju biti brzi, s listama prioriteta i animiranim grafikonima, tako da direktorima ne bi bilo dosadno. Trgovačke kuće i centri moraju vam zaokupljati pažnju, tako da zabavljaju / prodaju. Političari.
Oni moraju imati ugodnu televizijsku licnost i govoriti nam samo ono što želimo čuti. Škole moraju biti oprezne da ne dosadjuju mladim mozgovima koji očekuju brzinu i zamršenost poput televizijske. Učenike se mora zabaviti - sve ljude se mora zabaviti, ili će se prebaciti; promeniti marku proizvoda, promeniti televizijski kanal, stranku za koju glasaju, ljude kojima će biti verni. To je intelektualna stvarnost zapadnog društva i kraja stoleća.
U drugim stolećima ljudska su se bića želela spasiti, ili su želela napredovati, ili se osloboditi ili obrazovati. Ali u našem stoleću, oni žele da ih se zabavi. Veliki strah nije od bolesti ili smrti, već od dosade. Od osećaja vremena u našim rukama, osećaja da nemamo šta raditi. Osećaja da se ne zabavljamo.
Ali gde će ta manija za zabavom završiti? Šta će ljudi učiniti kad se umore od televizije? Kad se umore od filmova? Mi već znamo odgovor - oni odlaze u aktivnosti u kojima mogu biti s drugima: sportove, tematske parkove, vožnje u luna-parkovima. Organizovana zabava, isplanirana uzbudjenja. A šta će učiniti kad se umore od tematskih parkova i isplaniranih uzbudjenja? Pre ili posle, licemerje postaje previše primetno.
Počinju shvatati da je luna-park zapravo neka vrsta zatvora u kojem plaćaš da bi bio zatvorenik.
To će ih licemerje naterati da potraže autentičnost. Autentičnost će biti reč koja će biti svima na ustima u dvadeset prvom stoleću. A što je autentično? Bilo šta što nije smišljeno i napravljeno kako bi se ostvarila zarada. Bilo šta što ne kontrolisu korporacije. Bilo šta što postoji radi sebe samog, što uzima svoj vlastiti oblik. Ali naravno, ništa u savremenom svetu ne sme preuzeti svoj vlastiti oblik. Moderni svet korporacijski je ekvivalent pažljivo uzgojenog vrta u kojem je sve posadjeno i posloženo radi učinka. Gde ništa nije nedirnuto, gde ništa nije autentično.
Gde će se onda ljudi obratiti radi retkog i poželjnog iskustva autentičnosti? Okrenuće se prošlosti. Prošlost je autentična. Prošlost je svet koji je već postojao pre Disnevja i Murdocha i Nissana i Sonvja i IBM-a i svih ostalih oblikovatelja sadašnjosti.
Prošlost je bila ovde pre njih. Prošlost se uzdigla i pala bez njihova upletanja, oblikovanja i prodaje. Prošlost je stvarna. Autentična. I to će prošlost učiniti neverovatno privlačnom. Zato ja kažem, budućnost je prošlost. Prošlost je jedina prava alternativa - Da? Diane, sta je?"
Okrenuo se kad je ona ušla u prostoriju.
"Imamo problem u prostoriji za prenos. Izgleda da je eksplozija oštetila preostale vodene štitove. Gordon je izveo kompjutersku simulaciju koja je pokazala da četiri štita pucaju kad ih se napuni vodom."
"Diane, to je prokleto kretenski jednostavno", reče Doniger, povlačeći kravatu. "Govoriš li mi da bi se mogli vratiti nezaštićeni?!"
"Da."
"Pa, to ne možemo rizikovati."
"Nije tako jednostavno..."
"Da, tako je jednostavno", reče Doniger. "Ne možemo preuzeti rizik. Radije bih da se uopste ne vrate nego da se vrate ozbiljno oštećeni."
"Ali-"
"Ali šta? Ako Gordon ima tu kompjutersku projekciju, zašto nastavlja?"
"Ne veruje projekciji. Kaže da je brzo napravljena i neprecizna, i misli da će prenos dobro proteći."
"Ne možemo to rizikovati", reče Doniger, odmahujući glavom. "Ne mogu se vratiti bez štitova. I tačka."
Zastala je uzgrizavši se za usne. "Bobe, mislim da-"
"Hej", reče on. "Imamo li ovde gubitak kratkotrajne memorije? Ti si ona koja nije htela dopustiti Sternu da ide natrag zbog rizika od transkripcijskih grešaka. Sad želiš dopustiti celoj prokletoj skupini da se vrati nezaštićena? Ne, Diane."
"U redu", reče ona, očito nevoljno. "Idem razgovarati s-"
"Ne. Bez razgovora. Završi to. Izvuci utikač iz struje, ako moraš. Ali ne daj tim ljudima da se vrate. U pravu sam u ovome, i znaš to."
o o o
U kontrolnoj prostoriji Gordon reče: "Rekao je što?"
"Ne mogu se vratiti. Apsolutno ne. Bob je bio odlučan."
"Ali moraju se vratiti", reče David Stern. "Morate im dopustiti."
"Ne, ne moram", reče Kramerova.
"Ali-"
"John", reče Kramerova okrećući se prema Gordonu. "Je li on video Wellseyja? Jesi li mu pokazao Wellseyja?"
"Tko je Wellsey?"
"Wellsey je mačka", reče Gordon.
"Wellsey je rascepljen", reče Kramerova Sternu. "On je bio jedna od prvih pokusnih životinja koje smo poslali natrag. Prije no što smo znali da se u prijenosu moraju koristiti vodeni štitovi. I on je vrlo gadno rascepljen."
"Rascepljen?" Kramerova se okrene prema Gordonu. "Zar mu ništa nisi rekao?"
"Naravno da sam mu rekao", reče Gordon. On reče Sternu: "Rascepljen znači da je imao vrlo ozbiljne transkripcijske greške." Ponovno se okrenuo prema Kramerovoj. "Ali to se dogodilo pre mnogo godina, Diane, onda kad smo takodje imali problema i s kompjuterima "
Pokaži mu", reče Kramerova. "A onda mi reci da li još uvek tako žarko želi dovesti svoje prijatelje natrag. Ali bit ovog razgovora je da je Bob doneo svoju odluku o ovome i odgovor je ne. Ako nemamo sigurnosne štitove, niko se ne može vratiti. Ni u kom slučaju."
Za konzolama jedan od tehničara je rekao: "Imamo otpore u polju."
o o o
Nagurali su se oko monitora gledajući u krivulju vala i sitne nabore na površini.
"Koliko je još do njihova povratka?" reče Stern.
"Sudeći po ovom signalu, oko sat vremena."
"Možete li reći koliko ih je?" reče Gordon.
"Ne još, ali... više od jednog. Možda četvero ili petero."
"To su svi", reče Gordon. "Mora da su pokupili profesora i svi dolaze kući. Učinili su što smo tražili da učine i vraćaju se kući." Okrenuo se prema Kramerovoj.
"Žao mi je", reče ona. "Ako nema štitova, niko se ne vraća. I gotovo."
01.01.52
Pokraj vrata u podu, Kate je iz čučnja polako ustala. Stajala je u uskom prostoru, širokom ne više od jednog metra i dvadeset centimetara, s visokim kamenim zidovima sa svake strane. Iz otvora njoj sleva dolazilo je svetlo od vatre. Pod žutom svetlošću ona ugleda vrata ravno ispred sebe. Iza nje je bio niz stepenica koje su se strmo uspinjale prema vrhu prostorije, nekih desetak metara iznad.
Ali gde se nalazila?
Chris proviri preko ruba vrata u podu i pokaže na svetlo od vatre. Prošapće: "Mislim da znam zašto nikad nisu našli vrata koja vode u ovaj prolaz."
"Zašto?" "Iza kamina su."
"Iza kamina?" prošapće ona. A onda shvati da je on u pravu. Ovaj je uski prostor bio jedan od tajnih prolaza La Roquea: iza kamina velike dvorane.
Kate oprezno krene dalje pokraj zida njoj sleva - i zatekne se kako proviruje iz stražnjeg zida iza kamina u velikoj dvorani. Kamin je bio visok dva metra i sedamdeset centimetara. Kroz plamenove koji su poskakivali videla je Oliverov stol za uglednike za kojim su njegovi vitezovi sedeli i jeli ledjima okrenuti prema njoj. Nije mogla biti više od četiri i po metra daleko od njih.
Ona prošapće: "U pravu si. Iza kamina je."
Ponovno je pogledala prema Chrisu, a zatim ga pozvala rukom da dodje napred. Upravo se spremala nastaviti prema vratima koja su bila ravno ispred, kad je sir Guy bacio pogled prema vatri i odbacio pileće krilo u plamen.
Okrenuo se prema stolu i nastavio jesti.
Ona pomisli, idemo odavde. Ali bilo je prekasno. Guyevo rame se trznulo; već se okretao natrag. Jasno ju je video, njegove oči susrele su se s njezinima i on poviče: "Moj gospodaru!" Odmaknuo se od stola i izvukao mač.
Kate je potrčala prema vratima i povukla ih, ali bila su zaključana ili zaglavljena. Nije ih mogla otvoriti. Ponovno se okrenula prema uzanim stepenicama iza sebe. Ugledala je sir Guya koji je oklevajući stajao s druge strane vatre. Ponovno ju je pogledao i zaronio kroz vatru prema njoj. Videla je Chrisa koji je izlazio kroz vrata u podu i rekla mu: "Dole!" On se sagnuo dok je ona potrčala uza stepenice.
Sir Guy je zamahnuo prema njezinim nogama za dlaku je promašivši, a mač mu je uz zveket udario o kamen. On je opsuje, a zatim pogleda dole u otvor koji je vodio u prolaz. Očito nije video Chrisa, jer ga je odmah zatim čula kako dolazi po stepenicama za njom.
Nije imala nikakvo oružje, nije imala ništa. Potrčala je.
o o o
Na vrhu stepenica, deset metara iznad zemlje, nalazila se uska platforma i kad je stigla do nje, osetila je klupko paukovih mreža kako joj se lepi za lice. Nestrpljivo ih je maknula. Platforma nije mogla imati više od šezdeset kvadratnih centimetara. Bilo je nesigurno, ali ona je penjačica i to joj nije smetalo.
Ali je smetalo sir Guyu. Vrlo se polako uspinjao uza stepenice prema njoj, oslanjajući se ramenom o zid, držeći se sto je dalje mogao od ruba stepenica i grabeći za sićušne drške u žbuci zida. Imao je očajnički izraz na licu i teško je disao. Tako znači, hrabri vitez bojao se visine. Ali ne dovoljno da stane, videla je. Ako išta, činilo se da ga je njegova nelagoda učinila još ljućim. Besno ju je pogledao s ubojitim namerama.
Platforma je bila okrenuta prema drvenim vratima koja su imala okruglu rupicu za virenje veličine manje kovanice. Stepenice su očito napravljene kako bi dovele do ove rupice, dopuštajući promatraču da pogleda dole na veliku dvoranu i vidi sve što se ondje dogadja. Kate gurne vrata oslanjajući se svom težinom o njih, ali umesto da se vrata otvore, celi deo propadne na pod velike dvorane, a ona dopola propadne.
Bila je unutar velike dvorane. Bila je visoko gore, medju teškim drvenini gredama otvorenog stropa. Pogledala je prema stolovima deset metara ispod. Tačno ispred nje bila je golema centralna kosa greda koja je prolazila celom dužinom dvorane. Ova je greda na svakih metar i po bila ispresijecana vodoravnim gredama koje su se pružale prema zidovima s obe strane. Sve su grede bile pažljivo izrezbarene i isprepletene s okomitim gredama u pravilnim razmacima
Bez oklevanja, Kate istupi na središnju gredu. Svi dole gledali su prema gore; duboko su udahnuli kad su je ugledali kako se uspravila. Začula je sir Olivera koji je glasno povikao: "Sveti Juraj i prokletstvo! Pomoćnik!
Izdani smo! Magistra!" Zalupao je po stolu i stao, gledajući je besno.
Ona reče: "Chris, nadji profesora." Začula je krčanje, " Uredu." "Jesi li me čuo? Chris." Samo krčanje statike.
Kate se brzo kretala niz središnju gredu. Usprkos visini iznad poda, osećala se savršeno ugodno. Greda je bila trideset centimetara široka. Nikakav problem. Začuvši još jedan dubok uzdah od ljudi odozdo, ona baci pogled prema natrag i ugleda sir Guya koji je zakoračivao na središnju gredu. Izgledao je prestrašeno, ali prisutnost publike ga je ohrabrila. Ili to, ili nije bio voljan pokazati strah u tako javnom trenutku. Guy oklevajući zakorači, pronadje ravnotežu, i krene ravno po nju, brzo se krećući. Labavo je zamahivao mačem. Došao je do prve okomite spone, udahnuo i držeći se za uspravni stub, zaobišao ga manevrirajući telom. Nastavio je niz središnju gredu.
Kate je uzmaknula, shvativši da je ta središnja greda preširoka, prelagana za njega. Ona krene postrance po vodoravnoj gredi, uputivši se prema bočnom zidu. Ova je vodoravna greda bila široka samo petnaest centimetara; to će mu zadati problema. Uzverala se oko teškog križišta greda, a zatim nastavila dalje.
Tek je tad shvatila svoju grešku.
Otvoreni srednjovekovni svodovi uglavnom su imali strukturalni detalj na kojem su se spajali sa zidom - još jedno križište, ukrasnu gredu, neku vrstu kose grede uz koju bi se mogla kretati. Ali ovaj je svod odražavao francuski stil: greda je išla ravno u bočni zid, gde je bila uglavljena u utor nekih metar i dvadeset centimetara ispod linije krova. Uopste nije bilo zidnog detalja. Sad se setila da je stajala u ruševinama La Roquea i videla te utore.
Gde joj je bio mozak? Bila je zarobljena na gredi. Nije mogla ići dalje, jer je greda završavala u zidu.
Nije se mogla vratiti u središte, jer je Guy bio tamo i čekao je. A nije mogla otići ni do sledeće paralelne grede, jer je bila udaljena metar i po, vrlo daleko da skoči. Nije nemoguće, ali daleko. Osobito bez sigurnosne opreme.
Pogledavši natrag, ugledala je sir Guya koji je dolazio po gredi prema njoj, oprezno balansirajući i lagano zamahajući mačem u ruci. Mračno joj se nasmešio prilazeći joj. Znao je da ju je uhvatio. Sad nije imala izbora. Pogledala je sledeću gredu udaljenu metar i po. Morala je to učiniti. Problem je bio da se dobije dovoljna visina. Morala je skočiti u vis kako bi doskočila do tamo.
Guy je prolazio oko križišta greda. Sad je bio na samo nekoliko sekunda od nje. Ona čučne na gredu, udahne, zgrči mišiće -i snažno se odrazi nogama, odaslavši svoje telo u let u otvoren prostor.
000
Chris se podigne kroz vrata u podu. Pogledao je kroz vatru i video da svi u prostoriji bulje u strop. Znao je da je Kate tamo, ali ništa nije mogao učiniti za nju. Otišao je ravno do bočnih vrata i pokušao ih otvoriti. Kad se nisu ni pomaknula, udario je celom težinom o njih i osetio da su popustila za koji centimetar. Ponovno ih je gurnuo; vrata su zaškripala i zatim se otvorila.
Zakoračio je u unutarnje dvorište La Roquea. Vojnici su trčali posvuda okolo. Vatra je izbila na jednoj od drvenih galerija koje su išle duž vrha zidina. Nešto je gorelo poput kresa u sredini samog dvorišta. Usred tog haosa niko nije obraćao pažnju na njega.
On reče: "Andre, čuješ li me?" Krčanje statike. Ništa.
A onda: "Da."
Bio je to Andreov glas.
"Andre? Gde si?"
"S profesorom."
"Gde?"
"U oružarnici."
"Gde je to?"
00.59.20
U kavezima u laboratorijskom skladištu nalazile su se dvadeset četiri životinje, uglavnom mačke, ali takodjer i nekoliko zamoraca i miševa. Prostorija je zaudarala po krznu i izmetu. Gordon ga je poveo niz prolaz, rekavši: "Rascepljene držimo izolovane od ostalih. Moramo."
Stern ugleda tri kaveza uzduž stražnjeg zida. Rešetke ovih kaveza bile su debele. Gordon ga povede do jednog, gde je video mali sklupčani krzneni smotuljak. Bila je to usnula mačka, perzijska, svetlosiva.
"Ovo je Wellsey", reče Gordon kimajući glavom.
Mačka se činila posve normalnom. Polako i tiho je disala; spavala je. Mogao je videti pola njuške iznad nagiba krzna. Sape su bile tamne. Stern se nagne bliže, ali Gordon mu stavi ruku na prsa. "Ne preblizu", reče on.
Gordon posegne za štapom, i prodje njime po rešetkama kaveza.
Mačkino se oko otvori. Ne polako i leno - otvorilo se širom, u istom trenutku na oprezu. Mačka se nije pomaknula, niti protegnula. Samo se oko pomaknulo.
Gordon po drugi put prodje štapom po rešetkama.
Uz besno psikanje, mačka se baci na rešetke, raširenih usta i iskeženih zuba. Udarila je o rešetke, odmaknula se i ponovno napala - i ponovno, neumorno, bez zastajkivanja, sikćući i režeći.
Stern je užasnuto promatrao.
Lice životinje bilo je stravično iskrivljeno. Jedna se strana činila normalnom, ali je druga bila napadno niža, oko, nosnica, sve je bilo spušteno, s linijom koja je išla niz sredinu lica i delila polovine. Zato to nazivaju "rascepljenost", pomisli on.
Ali još gora je bila stražnja strana glave, koju nije isprva video od mačkina bacanja i udaranja o rešetke, ali sad je mogao videti da je na stražnjoj strani glave, iza iskrivljenog uha, postojalo treće oko, manje i samo delomično razvijeno. A ispod tog oka nalazio se komad nosnog mesa, a zatim stršeći komad čeljusti koji je virio poput tumora s bočne strane njuške. Zaobljeni niz zuba stršio je iz krzna, iako nije bilo usta.
Transkripcijske greške. Sad je razumeo što je to značilo.
Mačka je udarala i udarala; njuška joj je počela krvariti od ponovljenih udaraca. Gordon reče: "Činiće to dok ne odemo."
"Onda je bolje da odemo", reče Stern.
Neko su vreme hodali u tišini.
Onda Gordon reče: "Nije samo ono što možete videti. Postoje i psihičke promene, takodje. To je bila prva primetna promena kod osobe koja se rascepila."
"To je osoba o kojoj ste mi govorili? Ona koja je ostala onde?"
"Da", reče Gordon. "Deckard. Rob Deckard. On je bio jedan od naših marinaca. Davno pre no što smo videli fizičke promene na njegovom telu, postojale su psihičke promene. Ali tek kasnije smo shvatili da su transkripcijske greške uzrok tome."
"Kakva vrsta psihičkih promena?"
"Prvobitno, Rob je bio vedar momak, vrlo dobar sportaš, izuzetno talentovan za jezike. Sedeo bi s nekim strancem pijući pivo, i do kraja piva počeo bi govoriti njegov jezik. Znate, fraza tu, rečenica tamo. Samo bi počeo govoriti. Uvek sa savršenim naglaskom. Nakon nekoliko nedelja bi mogao govoriti poput domoroca. To su prvo primetili marinci, i poslali su ga u jednu od njihovih škola za jezike. Ali kako je vreme prolazilo i Rob akumulirao oštećenja, više nije bio tako vedar. Postao je zao", rekao je Gordon. "Stvarno zao."
"Da?"
"Ovde je ludjački pretukao stražara na vratima, jer je stražaru trebalo predugo da mu proveri identifikacijsku iskaznicu. I praktički je ubio tipa u kafiću u Albaquerqueu. Tad smo počeli shvatati da Deckard ima trajno oštećenje mozga i da se to neće popraviti, da će se u najmanju ruku pogoršati."
o o o
U kontrolnoj su prostoriji našli Kramerovu koja su nadvila nad monitor i buljila u ekran koji je pokazivao fluktuacije u polju. Sad su snažnije dolazile. I tehničar je rekao da dolazi barem troje, a možda četvero ili petero.
Po njezinom izrazu lica videlo se da je rastrgana, želela je videti da se svi vraćaju.
"Još uvek mislim da je kompjuter u krivu i da će ploče izdržati", reče Gordon. "Svakako sad možemo napuniti rezervoare i videti hoće li držati."
Kramerova kimne. "Da, možemo to učiniti. Ali čak i ako se napune bez pucanja, ne možemo biti sigurni da kasnije neće eksplodirati, usred prenosa. A to bi bila katastrofa."
Stern se premesti u stolici. Odjednom je osetio nelagodu. Nešto ga je grizlo, škakljalo u mozgu. Kad je Kramerova rekla "eksplodirati", opet je u mislima ugledao automobile - isti niz slika, sve ponovno. Automobilske trke. Goleme kamionske gume. Figuricu Michelin. Veliki ekserna cesti i gumu koja prelazi preko njega.
Eksplozija.
Rezervoari s vodom će eksplodirati. Gume će eksplodirati. O čemu se radilo?
"Da ovo izvedemo," reče Kramerova, "nekako moramo ojačati.. rezervoare."
"Da, ali to smo već prošli", reče Gordon. "Jednostavno nema načina da se to napravi."
Stern uzdahne. "Koliko vremena je ostalo?" Tehničar reče: "Manje od pedeset jedne minute."
00.54.00
Na Kateino zaprepaštenje, čula je pljesak s poda. Skok joj je uspeo; zaljuljala se napred-nazad, viseći ispod grede. A dole na podu, oni su pljeskali kao da je ovo bila cirkuska tačka.
Brzo je podignula noge i uzverala se na gredu. Na kosoj gredi iza nje, Guy Malegant je žurio prema središnjoj gredi. Očito je imao nameru pokušati joj zaprečiti povratak s grede na kojoj se sad nalazila.
Potrčala je niz gredu, natrag prema sredini svoda. Bila je okretnija od Guya i stigla do široke središnje grede puno pre njega. Imala je trenutak da se sabere i odluči šta će učiniti.
Zaista, šta će učiniti?
Stajala je na sredini otvorenog krova, držeći se za debeli okomiti potporanj, dijametra otprilike dvaput većeg od dijametra telefonskog stupa. Potporanj je imao spone koje su s obe strane išle dijagonalno, počevši od sredine tela stuba i zatim se spajajući s krovom. Te su spone bile tako nisko da će Sir Guy, ako namerava doći do nje morati čučnuti pri prolasku oko potpornja.
Kate je sad čučnula, proveravajući kako izgleda kretati se oko spone. Bilo je nespretno, i bilo bi sporo. Ponovno se uspravila. Dok je to činila, rukom je okrznula svoj bodež. Bila je zaboravila da ga ima. Sad ga je izvukla i podignula ispred sebe.
Guy je vide i nasmeje se. Gomila koja je posmatrala s poda nasmejala se zajedno s njim, Guy im nešto dovikne, zbog čega su se još jače nasmejali.
Posmatrala ga je kako dolazi prema njoj, te je uzmaknula. Davala mu je prostora da prodje oko okomitog potpornja. Pokušala je izgledati prestrašeno - nije bilo teško - i ustukne, a nož joj je drhtao u ruci.
Sve će biti u dobrom izboru trenutka, pomisli ona.
Sir Guy je zastao s druge strane potpornja, na trenutak je promotrivši. Onda je čučnuo i počeo prolaziti oko potpornja. Ruka mu je bila sklopljena oko drveta, a mač u desnoj ruci privremeno pritisnut o potporanj.
Potrčala je napred i zabola mu bodež u ruku, pribivši je za potporanj. Zatim je zamahnula prema suprotnoj strani potpornja i izbila mu noge sa središnje grede. Guy padne u prazno, viseći na svojoj pribijenoj ruci. Stisnuo je zube, ali nije ispustio ni zvuka. Isuse, ovi momci su bili čvrsti!
Još uvek grčevito držeći svoj mač, on se pokuša vratiti na gredu. Ali dotad se ona već vratila u svoj prvobitni položaj na drugoj strani grede. Njegove oči sretnu se s njezinima.
Znao je šta će ona učiniti. "Truni u paklu", zareži on.
"Prvo ti", reče ona. Izvukla je bodež iz drveta. Guy je tiho padao na zemlju, a telo mu se smanjivalo. Na pola puta prema dole udario je u motku na kojoj je visila zastava; telo mu se zakvačilo za šiljak od kovanog gvozdja i za trenutak je ostao da visi tamo. Tada se motka slomila i on mlatne na sto, poslavši sudje u vazduh . Gosti su odskočili. Guy je ležao medu razbijenim sudjem.
Nije se micao.
Oliver je pokazivao gore na Kate i vikao: "Ubijte ga! Ubijte ga!" Uzvik se proširio prostorijom. Strelci potrčaše po oružje.
Oliver nije čekao; u besu je izjurio iz dvorane i poveo nekolicinu vojnika sa sobom.
Čula je sobarice, malu decu, sve živo kako skandira: "Ubijte ga!" i ona potrča duž središnje grede prema zidu na drugom kraju velike dvorane. Strele su fijukale pokraj nje i zabijale se u drvo. Ali stigle su prekasno; videla je da na drugom zidu postoje još jedna vrata koja su odgovarala onima prvima, i ona snažno udari u njih. Vrata su se od udarca otvorila, te ona otpuže iz dvorane u tamu.
Našla se u vrlo malenom prostoru. Udarila je glavom o strop i shvatila je da je to severni deo velike dvorane, što je značilo da samostalno stoji i da se ne naslanja na zidine dvorca. Stoga..
. Krenula je gore prema krovu. Jedan deo pod njom popusti. Zakoračila je na krov i odatle se s lakoćom uspela na krunište bedema unutrašnjeg zida.
Otuda je mogla videti da je opsada u punom toku. Pljusak strela fijukao je iznad nje u pravilnim lukovima, a zatim se spuštao prema dvorištu ispod nje. Strelci na bedemima uzvraćali su vatru. Top na bedemu punili su metalnim strelama, a Kere je velikim koracima koračao gore-dole, izvikujući upute. Kere je nije primetio. Okrenula se, pritisnula uvo i rekla: "Chris?"
Kere se okrene, a ruka mu je bila sklopljena oko uva. Odjednom se počeo okretati, gledajući svuda uokolo, uzduž bedema i dole u dvorište.
To je stvarno Kere. A onda ju je Kere ugledao. Odmah ju je prepoznao. Kate potrči.
000
Chris reče: "Kate? Ja sam ovde dole." Plamteće strele šibale su po celom dvorištu. Mahnuo joj je gore prema zidu, ali nije bio siguran da ga može videti u mraku.
Ona reče: "To je-" ali ostalo se izgubilo u statici. Do tog trenutka, on se već okrenuo i posmatrao Olivera i četiri vojnika kako prelaze dvorište i ulaze u zgradu za koju je pretpostavio da je oružarnica.
Chris je odmah krenuo za njima, kad mu plamteća kugla sleti kod nogu, odbije se, otkotrlja i zaustavi se. Kroz plamenove je mogao videti da se radi o ljudskoj glavi, otvorenih očiju i razvučenih usta. Meso je gorelo, mast pucketala. Vojnik u prolazu udario ju je poput fudbalske lopte.
Jedna od strela koje su pljuštale po dvorištu okrznula mu je rame i ostavila goruću liniju na njegovom rukavu.
Mogao je osetiti smolu i vrućinu na svojoj ruci i licu. Chris se baci na zemlju, ali vatra se nije ugasila. Činilo se da tinja; vrućina postade jača. Stao je na kolena i, koristeći se bodežom, raspori svoj pršnjak. Zbacio je sa sebe goruću tuniku i odbacio je u stranu. Gornji deo dlana još uvek mu je bio u plamenu od sićušnih kapljica smole. Protrljao je ruku u prašini dvorišta.
Vatra se napokon ugasila.
Ponovno na nogama, on reče: "Andre? Dolazim." Ali nije bilo odgovora.
Uznemiren, on brzo ustane, upravo na vreme da vidi Olivera kako se pojavljuje iz oružarnice odvodeći Mareka i profesora i uputivši se prema vratima na suprotnoj strani zida dvorca. Vojnici su ih terali pred sobom šiljcima mačeva.
Chrisu se to nije svidjalo. Imao je neugodan osećaj da će ih Oliver ubiti.
"Kate."
"Da, Chris."
"Vidim ih."
"Gde?"
"Idu prema vratima u uglu."
Krenuo je za njima, a onda shvatio da mu je potrebno oružje. Samo nekoliko metara od njega goruća strela pogodila je vojnika u ledja i srušila ga licem na tlo. Chris se sagne i uzme njegov mač, a zatim ponovno ustane i okrene se kako bi pošao.
"Chris."
Muškarčev glas u njegovu umetku u uvu. Nepoznat glas koji nije prepoznavao. Chris pogleda uokolo, ali vide samo vojnike u trku, plamteće strele koje su frjukale kroz vazduh i dvorište u plamenu.
"Chris." Glas je bio tih. "Ovamo."
Kroz plamenove je ugledao mračnu figuru koja je stajala nepomično poput kipa i buljila u njega s druge strane dvorišta. Ta je mračna figura ignorisala bitku koja se u komešanju odvijala oko njega. Nepomično je buljio u Chrisa. Bio je to Robert od Kerea.
"Chris, znaš li šta ja želim?" reče Kere.
Chris mu ne odgovori. Nervozno je podigao mač u ruci, osećajući njegovu težinu. Kere ga je samo posmatrao. Tiho se zasmejao, "Borićeš se sa mnom, Chris?"
A onda je Kere krenuo prema njemu.
Chris udahne, ne znajući da li da ostane ili potrči. Iznenada, vrata iza velike dvorane se s praskom otvore i izadje vitez u punom oklopu osim kacige i zaviče: "Za Boga i Vrhovnog svestenika Arnauta!" On prepozna zgodnog viteza, Raimonda. Deseci vojnika u zelenom i crnom nagrnu u dvorište, upustivši se u borbu izbliza s Oliverovim trupama.
Kere ga je još uvek vrebao, ali sad je zastao, nesiguran zbog najnovijeg razvoja dogadjaja. Iznenada je Arnaut pograbio Chrisa za grlo, držeći mač visoko. Arnaut ga privuče bliže, povikavši: "Oliver! Gde je Oliver!"
Chris pokaže na vrata na drugoj strani zida. "Pokaži mi!"
Pošao je s Arnautom preko dvorišta i kroz vrata. Sledeći stepenice koje su se spiralno spuštale došli su do niza podzemnih prostorija. Bile su velike i sumorne, s visokim zakrivljenim stropovima.
Arnaut je dahćući išao dalje, lica crvenog od besa. Chris se žurio kako bi održao korak. Prošli su kroz drugu prostoriju, praznu poput prve. Ali Chris je sad čuo glasove ispred sebe. Jedan od njih zvučao je kao profesorov.
00.36.02
Na monitorima u kontrolnoj prostoriji, kompjuterski proizvedeno valovito polje počelo je pokazivati šiljke. Grizući usnu, Kramerova je posmatrala kako šiljci postaju viši i širi. Bubnjala je prstima po stolu. Naposletku reče: "U redu. Hajde da barem napunimo rezervoare. Da vidimo kako će se ponašati."
"Dobro", reče Gordon, koji je izgledao kao da mu je laknulo. Uzeo je radio i počeo izdavati naredbe tehničarima koji su se nalazili dole u prostoriji za prenos.
Stern je na videomonitorima posmatrao kako su teške gumene cevi dovukli do prvog od praznih rezervoara vodenih štitova. Ljudi su se penjali po Ijestvama i nameštali štrcaljke. "Mislim da je ovako najbolje", reče Gordon. "Barem ćemo-"
Stern skoči na noge. "Ne", reče on. "Nemojte to napraviti."
"Šta?"
"Nemojte napuniti rezervoare."
Kramerova se zabulji u njega. "Zašto? Šta možemo-"
"Nemojte to napraviti!" reče Stern. Vikao je u malenoj kontrolnoj prostoriji. Na ekranu su tehničari držali štrcaljke iznad otvora za punjenje. "Recite im da prestanu! Nikakve vode u rezervoaru! Niti kapi!"
Gordon izda naredbu preko radija. Tehničari su iznenadjeno podignuli poglede, ali su prestali s poslom i ponovno spustili cevi na pod.
"David", reče Gordon. "Mislim da moramo-"
"Ne", reče Stern. "Nećemo puniti rezervoare."
"Zašto ne?" "Jer će sjebati lepilo."
"Lepilo?"
"Da", reče on. "Znam kako ćemo ojačati rezervoare."
Kramerova reče: "Znate? Kako?"
Gordon se okrene prema tehničarima. "Koliko još vremena?"
"Trideset pet minuta." Ponovno se okrenuo prema Sternu. "Imamo samo trideset pet minuta. Sad više nema vremena da bilo što učinimo."
"Ima", reče Stern. "Još uvek ima dovoljno vremena. Ako požurimo."
00.33.09
Kate je ušla u središnje dvorište La Roquea, na mesto gde je poslednji put videla Chrisa. Ali Chris je nestao.
"Chris?" U umetku u uvu nije čula nikakav odgovor.
A kod njega je bila keramička pločica, pomisli ona.
Posvuda oko nje u dvorištu ležala su zapaljena tela. Trčala je od jednoga do drugog, proveravajući je li medju njima Chris.
Videla je Raimonda, koji joj je lagano kimnuo i mahnuo joj -a onda je zadrhtao. Za trenutak je pomislila da je to od toplinskog vala od plamenova, ali onda je videla Raimonda kako se okreće i krvari na boku. Pokraj njega je stajao čovek, sekući svojim mačem, zasecajući Raimonda po ruci, ramenu, trupu, nozi. Svaka posekotina bila je dovoljno duboka da rani, ali ne i da ubije. Raimondo zatetura unatrag, obilno krvareći. Čovek krene prema napred, još uvek sekući. Raimondo padne na kolena. Čovek je stajao iznad Raimonda, režući i režući. Raimondo padne unatrag, i sad je čovjek počeo rezati Raimondovo lice, dijagonalno preko usana i nosa, šaljući deliće mesa u vazduh. Napadačeve lice bilo je sakriveno plamenovima, ali čula ga je kako govori: "Kopile, kopile, kopile", sa svakim udarcem. Shvatila je da govori engleski. A onda je shvatila ko je on bio.
Napadač je bio Kere.
ooo
Chris je sledio Arnauta dublje u tamnicu. Negde ispred čuli su glasove kako odjekuju. Arnaut se sad kretao opreznije, držeći se bliže zidovima. Napokon su mogli videti u sledeću prostoriju kojom je dominirala velika jama u zemlji. Iznad jame je na lancu visio težak metalni kavez. Profesor je stajao unutar rešetaka, a lice mu je bilo bezizražajno dok su dvojica vojnika okrećući vitlo spuštala kavez. Mareka su pritisnuli uza zid s druge strane i vezali mu ruke. Dvojica vojnika stala su blizu njega.
Gospodar Oliver stajao je na rubu jame i smešio se dok se kavez spuštao. Otpio je iz zlatnog pehara i obrisao bradu. "Obećao sam vam ovo, magistre," reče on, "i održaću obećanje." Vojnicima koji su okretali vitlo, reče: "Polakše, polakše."
Buljeći u Olivera, Arnaut zareži poput ljutog psa i isuče svoj mač. Okrene se prema Chrisu i prošapće. "Oliver je moj. Ti možeš uzeti ostale." Chris pomisli, ostale? U prostoriji su bila četiri vojnika. Ali nije imao vremena da protestujemjer je Arnaut uz povik besa potrčao napred, vičući: "Olivereee!"
Gospodar Oliver se okrene, još uvek držeći pehar. Uz prezriv podsmeh, on reče: "Tako. Svinja se približava." Odbacio je pehar u stranu i isukao mač. Za trenutak bitka počne.
Chris je pojurio prema vojnicima na vitlu, ne baš siguran šta će učiniti; vojnici pokraj Mareka podigli su svoje mačeve. Oliver i Arnaut žestoko su se borili, mačevi su udarali, a njih su dvojica psovali jedan drugog izmedju udaraca. Sad se sve zbivalo brzo. Marek je podmetnuo nogu jednom od vojnika pokraj sebe i probo ga tako malenim nožem da ga Chris nije mogao videti. Drugi se vojnik okrenuo kako bi bio licem u lice s Marekom, a Marek ga udari tako jako da je zateturao unatrag do vitla i onesvestio se.
Ostavljeno bez nadzora, vitlo se počelo brže spuštati. Mehanizam je imao nekakav zupčast kotač, pa se bučno okretao, ali se očito kretao brže nego pre. Chris je video kako se profesorov kavez spustio ispod razine tla i nestao u jami.
Dotad je Chris stigao do prvog od vojnika koji mu je bio okrenut ledjima. Čovjek se počeo okretati i Chris zamahne teško ga oz-lijedivši. Ponovno zamahne; čovjek padne.
Sad su ostala samo dva vojnika. Marek je, s još uvek svezanim zglobovima, uzmicao od jednoga izbegavajući zamahe oštrice. Drugi je vojnik stajao pokraj vitla. Mač mu je bio isukan i bio je spreman za borbu. Chris je zamahnuo; čovjek mu je s lakoćom parirao. Tada je Marek, uzmičući u krugu, udario o vojnika koji se istog trenutka okrenuo. Marek poviče: "Sad!" i Chris ga probode mačem. Čovek se sruši.
Vitlo se još uvek okretalo. Chris ga pograbi, a zatim odskoči kad se mač četvrtog vojnika uz zveket spustio. Kavez potone dublje. Chris uzmakne. Marek je pružio svoja svezana zapešća prema Chrisu, ali Chris nije bio siguran da može ovladati mačem. Marek je vikao: "Hajde!" pa je Chris zamahnuo; uže pukne, a onda je četvrti vojnik navalio na njega. Vojnik se borio žestinom čoveka u klopci; dok je uzmicao, Chris je zadobio posekotinu na podlaktici. Shvatio je da je u nevolji, kad je odjednom njegov napadač, užasnut, spustio pogled i ugledao krvavi šiljak koji mu je virio iz trbuha. Vojnik se sruši, i Chris vide Mareka kako drži mač.
Chris potrči prema vitlu. Pograbio je ručicu i uspeo zaustaviti spuštanje. Sad je mogao videti daje kavez duboko u zauljenoj vodi; profesorova glava jedva da je bila iznad površine. Još jedan okret ručice i bio bi pod vodom. Marek pridje i zajedno počeše okretati ručicu i ponovno podizati kavez. Chris reče: "Koliko je vremena ostalo?"
Marek pogleda na svoj brojač. "Dvadeset šest minuta."
U medjuvremenu, Arnaut i Oliver nastavili su se boriti; sad su bili u mračnom kutu tamnice i Chris je mogao vidjeti iskre koje su letjele od sudara mačeva.
Kavez se podigne u vazduh. S njega je kapala voda. Profesor se nasmeši Chrisu. "Mislio sam da ćeš stići na vreme", reče on.
U Chrisovim su rukama crne rešetke kaveza bile skliske kad je zaljuljao kavez iznad glave, dalje od jame. Mulj i crna voda kapali su na zemljani pod tamnice, ostavljajući malene lokve. Chris ponovno ode do vitla; on i Marek spustili su kavez na pod. Profesor je bio potpuno mokar, ali činilo se da mu je laknulo što je ponovno na čvrstom tlu. Chris ode otvoriti kavez, ali shvati da je zaključan. Na njemu se nalazila teška brava veličine muške šake.
"Gde je ključ?" reče Chris okrećući se prema Mareku.
"Ne znam", reče Marek. "Ja sam bio na zemlji kad su ga stavili unutra. Nisam video šta se dogodilo."
"Profesore?"
Johnston odmahne glavom. "Nisam siguran. Gledao sam tamo." Kimnuo je prema jami.
Marek udari mačem po bravi. Iskre poleteše, ali brava je bila čvrsta; mač ju je samo izgrebao. "To neće upaliti", reče Chris. "Treba nam prokleti ključ, Andre."
Andre se okrenuo i pogledao po tamnici. Chris reče: "Koliko vremena je ostalo?"
"Dvadeset pet minuta."
Odmahujući glavom, Chris ode do najbližeg vojnika i počne pretraživati telo.
00.21.52
U kontrolnoj sobi, Stern je posmatrao dok su tehničari umakali bledu gumenu membranu u kantu s lepilom, a zatim je stavljali, dok je s nje još uvek curilo, unutar usta vodenog štita. Zatim bi nataknuli cev s komprimovanim vazduhom i guma bi se počela širiti. Na trenutak je bilo moguće videti da je to meteorološki balon, ali onda se još više raširio, guma se širila i stanjivala, postajala gotovo prozirna i preuzimala zakrivljeni oblik staklenog štita sve dok nije dosegla do svakog dela kontejnera. Tad bi ga tehničari zatvorili čepom, uključili štopericu i čekali dok se lepilo ne stvrdne.
Stern reče: "Koliko još vremena?"
"Još dvadeset jedna minuta." Gordon pokaže na balone. "Priprosto je, ali će upaliti."
Stern zatrese glavom. "Motalo mi se po glavi zadnjih sat vremena."
"Šta to?"
"Pucanje automobilskih guma", reče on. "Mislio sam, što ovde pokušavamo izbeći? I odgovor je, pucanje. Baš kao kod auta, kad guma pukne. Stalno sam razmišljao o pucanju automobilskih guma. I činilo se čudnim, jer gume danas tako retko pucaju. Novi automobili gotovo nikad nemaju gumi-defekt. Jer nove gume imaju unutrašnju membranu koja se sama krpa." On uzdahne. "Stalno sam razmišljao zašto mi je baš to stalno na pameti, a onda sam shvatio da je u tome cela stvar: i ovde, takodje, postoji način da se napravi membrana."
"Ova se neće sama pokrpati", reče Kramerova.
"Ne," reče Gordon, "ali će dodati debljinu staklu i rasporediti napregnutost."
"Tako je", reče Stern.
Tehničari su stavili balone u sve rezervoare i začepili ih. Sad su čekali da se lepilo stvrdne. Gordon baci pogled na svoj sat. "Još tri minute."
"A onda koliko još za svaki rezervoar?"
"Šest minuta. Ali možemo puniti dva rezervoara odjednom."
Kramerova uzdahne. "Osamnaest minuta. U zadnji čas."
"Uspećemo", reče Gordon. "Možemo brže pumpati vodu."
"Neće li to staviti rezervoare pod dodatni pritisak?"
"Da. Ali možemo to učiniti, ako budemo morali."
Kramerova ponovno pogleda na monitor na kojem se videlo valovito polje. Ali šiljci su sad bili jasniji. Ona reče: "Zašto se otpori u polju menjaju?"
"Ne menjaju se", reče Gordon i ne pogledavši.
"Da", reče ona. "Menjaju se. Šiljci se smanjuju." "Smanjuju?" Gordon pridje kako bi pogledao. Namrštio se dok je gledao u ekran. Na ekranu su bila četiri šiljka, zatim tri, pa dva. Onda opet četiri, na kratko vreme.
"Seti se da je ovo što vidiš zapravo funkcija verovatnosti", reče on. "Amplitude u polju odražavaju verovatnost da će se dogadjaj dogoditi."
"Jednostavnim jezikom?"
Gordon se zabulji u ekran. "Nešto je tamo pošlo naopako. I što god to bilo, promenilo je verovatnost da će se vratiti."
00.15.02
Chris se znojio. Stenjao je dok je preokretao vojnikove nepomično telo na ledja i nastavio s pretraživanjem. Proveo je izbezumljene minute pretražujući smedjesive uniforme dvojice mrtvih vojnika, pokušavajući pronaći ključ. Tunike su bile dugačke, a ispod njih su vojnici nosili podstavljene košulje; sve u svemu, mnogo tkanine. A nije verovatno da se ključ mogao baš tako lako zametnuti, Chris je znao da bi za bravu na kavezu bio potreban ključ dugačak nekoliko centimetara, načinjen od gvozdja.
Ali Chris ga nije pronašao. Ni kod prvog, ni kod drugog vojnika. Psujući, on ustane.
Na drugoj strani tamnice, Arnaut se još uvek borio s Oliverom; udarci njihovih mačeva nastavljali su se bez prestanka, uz stalan, metalni ritam. Marek je držeći baklju hodao uzduž zidova, i pretraživao mračne uglove tamnice. Ali činilo se da ni on nema uspeha.
Chris je u svojoj glavi gotovo mogao čuti sat kako otkucava. Pogledao je uokolo pitajući se gde bi ključ mogao biti sakriven. Na nesreću, shvatio je, mogao je biti gotovo bilo gde: obešen na zidu, ili zataknut za podnožje drška za baklju. Otišao je do vitla i pogledao oko mehanizma. T onde ga je našao - veliki gvozdeni ključ u podnožju vitla. "Imam ga!"
Marek podigne pogled, i dok je Chris žurio prema kavezu kako bi stavio ključ u bravu, on pogledom okrzne brojač na zglobu. Ključ je odmah ušao, ali se nije hteo okrenuti. Isprva je mislio da se mehanizam zaglavio, ali nakon trideset sekunda očajničkih pokušaja, bio je prisiljen zaključiti da to ipak nije pravi ključ. Osećajući se bespomoćno i ljuto, odbacio je ključ na tlo. Okrenuo se profesoru zaključanom iza rešetaka.
"Žao mi je", reče Chris. "Stvarno mi je žao."
Kao i uvijek, profesor je bio hladnokrvan. "Razmišljao sam, Chris," reče on, "o tome što se tačno dogodilo."
"A-ha..." "I mislim da je kod Olivera", rekao je profesor. "On sam me je zaključao. Mislim da je zadržao ključ."
"Oliver?" Na drugoj strani prostorije, Oliver se nastavljao boriti, iako je sad već očito gubio. Arnaut je bio bolji mačevalac, a Oliver je bio pijan i zadihan. Odbojno se smešeći, Arnaut je dobro odmerenim udarcima doveo Olivera do ruba jame. Onde se Oliver, hvatajući dah i znojeći se, naslonio na ogradu, preiscrpljen da nastavi dalje.
Arnaut nježno stavi vrh svog mača na Oliverov vrat. "Milost", reče Oliver dahćući. "Preklinjem za milost." Ali bilo je očito da je ne očekuje. Arnaut je polako pritiskao jače. Oliver zakašlje. "Moj gospodaru Arnaute", reče Marek prišavši napred. "Treba nam ključ od kaveza."
"Eh? Ključ? Od kaveza?" Hvatajući dah, Oliver se nasmeši. "Znam gde je."
Arnaut ga bočne mačem. "Reci nam."
Oliver odmahne glavom. "Nikad."
"Ako nam kažeš," reče Arnaut, "poštedeću ti život."
Na to Oliver odmah podigne pogled. "Zasigurno?"
"Ja nisam prevarantski, licemerni Englez", reče Arnaut. "Daj nam ključ, i kunem se kao pravi francuski plemić da te neću ubiti."
Dahćući, Oliver se zagleda u Arnauta na nekoliko sekunda. Naposletku on ustane i reče: "U redu." On odbaci mač, posegne ispod halje i izvuče težak ključ. Marek ga uzme.
Oliver okrene leda Arnautu. "Tako, ja sam učinio svoje. Jesi li čovek od reči?"
"Zaista", reče Arnaut. "Neću te ubiti..." Brzo mu je prišao i obuhvatio Olivcrova kolena. "Okupaću te." I prebaci Olivera preko ograde u jamu. Oliver je uz pljusak sleteo u crnu vodu; izronio je pijuckajući. Psujući, on otpliva do ruba jame i posegne prema stenama kako bi pronašao nešto za što će se uhvatiti. Ali stene koje su obrubljivale jamu bile su crne od mulja. Oliverove ruke skliznu. Nije mogao pronaći uporište. Probijao se po vodi, lupajući po površini. Pogledao je gore prema Arnautu i opsovao.
Arnaut reče: "Plivaš li dobro?"
"Vrlo dobro, ti sine francuske svinje."
"Odlično", reče Arnaut. "Onda ćeš se neko vreme kupati." I okrene se od jame. Kimnuvši Chrisu i Mareku, reče: "Vaš sam dužnik. Neka vam Bog podari milost celoga života." A onda brzo otrči kako bi se pridružio borbi. Čuli su njegove korake kako se udaljavaju. Marek otključa bravu i vrata kaveza se otvore. Profesor izadje napolje. On reče: "Vreme?"
"Jedanaest minuta", reče Marek. "Požurili su iz tamnice. Marek je šepao, ali uspevao se brzo kretati. Iza sebe su čuli Olivera kako prska po vodi.
"Arnaute!" povikao je Oliver, a glas mu je odjekivao od tamnih kamenih zidova. "Arnaute!!
00.09.04
Veliki ekrani na udaljenom kraju kontrolne prostorije pokazivali su tehničare koji su punili štitove vodom. Štitovi su posve dobro držali. Ali niko u kontrolnoj prostoriji nije gledao u štitove. Umesto toga, svi su u tišini buljili u monitor konzole, promatrajući valovito gibanje svetlucavog, kompjuterski generisanog polja. Tokom poslednjih deset minuta, šiljci su postali trajnije niži, sve dok sad nisu gotovo nestali; kad bi se uopste pojavili, bila su to samo sporadična mreškanja na površini.
Svejedno, oni su posmatrali.
Na trenutak se učinilo da mreškanja postaju jača, odredjenija. "Dogaña li se što?" upita Kramerova s nadom u glasu.
Gordon odmahne glavom. "Mislim da ne. Mislim da su to samo sporadične fluktuacije."
"Mislila sam da možda postaju jače", rekla je Kramerova.
Ali Stern je video da to nije istina. Gordon je bio u pravu; promena je bila samo sporadična. Mreškanje na ekranu i dalje je bilo stalno i nestabilno.
"Kakav god problem tamo postoji," reče Gordon, "i dalje ga imaju."
00.05.30
Kate je kroz vatru koja je plamtjela u središnjem dvorištu La Roquea ugledala profesora i ostale kako izlaze kroz vrata na suprotnoj strani. Potrčala je kako bi im se pridružila. Činilo se da su svi dobro. Profesor joj kimne. Svi su se brzo kretali. Kate reče Chrisu: "Imaš li keramičku pločicu?"
"Da, imam." Izvadio ju je iz džepa i okrenuo je kako bi pritisnuo dugme.
"Nema dovoljno prostora."
"Ima prostora..." reče Chris.
"Ne. Potrebno je dva metra sa svih strana, sećaš se?" Bili su okruženi vatrom. "To nećemo naći nigde u ovom dvorištu", reče Marek.
"Tačno", reče profesor. "Moramo otići do sledećeg dvorišta."
Kate pogleda ispred sebe. Stražarnica koja je vodila u vanjsko dvorište bila je udaljena oko četiri metra. Ali je unutar stražarnice podizna rešetka bila podignuta. U stvari, izgledalo je kao da stražarnica uopste nije čuvana; svi vojnici su otišli kako bi se borili s uljezima,
"Koliko vremena?"
"Pet minuta."
"U redu", reče profesor, "Idemo."
o o o
Laganim su trkom krenuli preko zapaljenog dvorišta, zaobilazeći plamenove i vojnike koji su se borili. Profesor i Kate bili su na čelu.
Marek, koji se grčio od boli u nozi, išao je iza njih. A Chris, koji je bio zabrinut za Mareka, štitio im je odstupnicu.
Kate je stigla do prvih vrata. Onde uopstee nije bilo stražara. Protrčali su kroz vrata, prolazeći ispod šiljaka podignute rešetke. Ušli su u srednje dvorište. "O, ne", reče Kate.
Svi Oliverovi vojnici bili su smešteni u srednjem dvorištu, i onde je, izgleda, bilo na stotine vitezova i paževa koji su trčali amo--tamo, dovikivali ljudima na bedemima i nosili oružje i namirnice.
"Ovde nema prostora", reče profesor. "Moraćemo izaći kroz sledeća vrata. Izvan dvorca."
"Izvan?" reče Kate. "Nećemo proći čak ni preko dvorišta."
Marek im pridje, šepajući i dahćući. Bacio je jedan pogled na dvorište i rekao: "Ogradjeni prolaz."
"Da", reče profesor kimnuvši glavom. Pokazao je na zidove. "Ogradjeni prolaz." Ogradjeni prolaz bio je drveni prolaz izgradjen oko vanjskog ruba zida. Bila je to natkrivena bojna platforma koja je omogućavala vojnicima da pucaju na trupe napadača. Mogli bi proći uzduž ogradjenog prolaza i probiti se do druge strane dvorišta i sledećih vrata.
Marek reče: "Gde je Chris?" Pogledali su prema središnjem dvorištu. Nigde ga nisu videli.
o o o
Chris je sledio Mareka, razmišljajući o tome kako će možda morati nositi Mareka i pitajući se hoće li to moći, kad je iznenada bio gurnut u stranu. Udario je celim tijelom o zid. Začuo je glas iza sebe kako govori na savršenom engleskom: "Ne ti, stari. Ti ostaješ ovde." I osjetio je vrh mača kako ga bode u ledja.
Kad se okrenuo, ugledao je Roberta od Kerea koji je stajao pred njim i držao mač. Kere ga je grubo pograbio za okovratnik i gurnuo prema drugom zidu, Chris je uznemireno primetio da su tačno ispred oružarnice, s dvorištem u plamenu, ovo nije bilo mesto na kojem je trebalo biti.
Činilo se da Kere ne mari za to. Nasmešio se. "U stvari," reče on, "niko od vas kopilana ne ide nigde."
"Zašto?" reče Chris, držeći na oku njegov mač. "Jer ti, stari, imaš njihov marker."
"Ne, nemam."
"Čujem vaše razgovore, sećaš se?" Kere je ispružio ruku. "Hajde, daj mi ga." Ponovno je pograbio Chrisa i gurnuo ga kroz vrata. Chris je posrnuo i našao se u oružarnici. Sad je bila prazna jer su vojnici pobegli. Posvuda oko njega bile su naslagane vreće s barutom. Lavori u kojima su vojnici mljeli prah još uvek su ležali na podu.
"Vaš jebeni profesor", reče Kere, ugledavši cinije. "Mislite da sve znate. Daj mi ga."
Chris proprčka pod pršnjakom, posežući za svojom vrećicom. Kere nestrpljivo pucne prstima.
"Hajde, hajde, požuri."
"Samo trenutak", reče Chris.
"Vi ste momci svi isti", reče Kere. "Baš kao Doniger. Znaš što je Doniger rekao? Ne brini, Robe, izradjujemo novu tehnologiju koja će te srediti. Uvek će te nova tehnologija srediti. Ali on nije napravio nikakvu novu tehnologiju. Nije ni nameravao. Jednostavno je lagao, kako to uvek i čini. Moje prokleto lice." Dotaknuo je ožiljak koji mu je prolazio sredinom lica. "Sve vreme boli. Nešto s kostima. Boli. I moja unutrašnjost je sjebana. Boli."
Kere je razdraženo ispružio dlan. "Hajde. Nastavi ovako i ubiću te sad."
Chris je osetio kako su mu se prsti sklopili oko limenke. Na kolikoj će udaljenosti plin funkcionisati? Ne na udaljenosti mača. Ali nije bilo druge mogućnosti. Chris duboko udahne i poprska.
Kere zakašlje, više iznerviran nego iznenadjen, i pridje mu. "Šupčino", reče on. "Mislio si da je to sjajna ideja? Stvarno lukavo. Pravi lukavac." Mačem je bocnuo Chrisa, nateravši ga da uzmakne. Chris je uzmaknuo. "Za ovo ću te rasporiti i dati ti da gledaš kako ti se utroba cedi van." Zamahnuo je prema gore, ali Chris lako izbegne udarac, i pomisli kako je to imalo neki efekat. Ponovno je poprskao, bliže Kereovu licu, a zatim se sagnuo kad je ovaj ponovno zamahnuo mačem i udario o pod, srušivši jedan od lavora.
Kere je zateturao, ali je još uvek bio na nogama. Chris ga poprska po treći put, a Kere je nekako ostao stajati. Zamahnuo je mačem, oštrica je fijuknula; Chris ju je izbegao, ali mu je oštrica zasekla desnu ruku iznad lakta. Krv je počela kapati iz rane i škropiti pod. Limenka mu ispadne iz ruke. Kere se naceri.
"Trikovi ovde ne pale", reče on. "Ovo je stvarno. Pravi mač. Samo gledaj, stari."
Pripremio se ponovno zamahnuti. Još uvek je bio nestabilan, ali je brzo postajao jači. Chris se sagne kad je oštrica fijuknula iznad njegove glave i zabila se u naslagane vreće s barutom. Vazduh se ispuni sivim česticama.
Chris ponovno zakorači unazad, i ovaj put oseti kako mu se noga zaustavila uz lavor na podu. Lupnuo ga je kako bi ga odbacio u stranu, i primetio koliko je težak pod nogom. To nije bio jedan od lavora s barutom, bila je to teška smesa. I gadno je smrdela. Odmah ga je prepoznao: bio je to smrad živog vapna. Što je značilo da je lavor pod njegovom nogom bio ispunjen automatskom vatrom
Brzo, Chris se sagne i rukama podigne lavor. Kere zastane. Znao je šta je to.
Chris iskoristi trenutak oklevanja i baci lavor ravno Kereu u lice. Pogodio ga je u prsa. Smedja smesa poprskala ga je po licu, rukama i telu. Kere zareža. Chrisu je trebala voda. Gde bi ovde bila voda? Pogledao je uokolo, očajan, ali je već znao odgovor: u ovoj prostoriji nema vode. Sad je bio steran u ugao. Kere se nasmeši. "Nema vode?" reče on. "Šteta, zeznuti momče."
Podigao je mač vodoravno ispred sebe i krenuo napred. Chris je osetio kamen iza ledja i znao je da je gotov. Barem će se ostali izvući. Posmatrao je Kerea koji mu se polako i samopouzdano približavao. Mogao je osetiti Kereov dah; bio je dovoljno blizu da može pljunuti na njega.
Pljunuti na njega. U trenutku kad se toga dosetio, Chris pljune na Kerea, ne u lice, već na prsa. Kere zgadjeno frkne nosom: malac nije čak znao ni pljuvati. Gde god je pljuvačka dotaknula smesu, počelo se dimiti i prštati. Kere prestravljen spusti pogled. Chris ponovno pljune. I još jednom.
Šištanje postade glasnije. Pojavile su se prve iskre. Za trenutak, Kere će planuti. Kere mahnito počne brisati smesu prstima, ali ju je samo razmazao; sad mu je cvrčala i pucketala na vršcima prstiju od vlage na koži.
"Samo gledaj, stari", reče Chris. Potrčao je prema vratima. Iza sebe je čuo pfum! kad je Kere planuo. Chris je bacio pogled iza sebe i video da je vitezov celi gornji deo tela zahvaćen vatrom. Kere je kroz plamenove buljio u njega.
Tada Chris potrči. Koliko je jače i brže mogao, on potrči. Dalje od oružarnice.
o o o
Na središnjim su ga vratima ostali videli kako trči prema njima. Mahao je rukama. Nisu razumeli zašto. Stajali su u sredini vrata, čekajući ga da ih stigne.
On je vikao: "Idite, idite!" i pokazivao im da zamaknu za ugao. Marek je pogledao natrag i video plamenove koji su se počeli uzdizati kroz prozor oružarnice.
"Krenite!" rekao je. Gurnuo je ostale kroz vrata u sledeće dvorište.
Chris je dotrčao kroz vrata i Marek ga zgrabi za ruku, povukavši ga u zaklon, baš kad je oružarnica eksplodirala. Golema plamena kugla podigla se nad zidinama; celo dvorište bilo je okupano u plamenoj svetlosti. Vojnike, šatore i konje oborio je na zemlju udarni val. Sve je bilo u dimu i haosu.
"Zaboravite na ogradjeni prolaz", reče profesor. "Idemo." I potrčali su ravno preko dvorišta. Ravno ispred sebe mogli su videti zadnju stražarnicu.
00.02.22
U kontrolnoj su se prostoriji začuli uzvici i klicanja. Kramerova je skakala gore-dole. Gordon je lupao Sterna po ledjima. Monitor je ponovno pokazivao fluktuacije u polju. Snažne i intenzivne.
"Vraćaju se kući!" povikala je Kramerova.
Stern pogleda na videozaslone koji su pokazivali rezervoare u donjoj prostoriji. Tehničari su već nekoliko štitova napunili vodom, i štitovi su držali. Preostali rezervoari još uvek su se punili, ali je nivo vode bio gotovo do vrha.
"Koliko još vremena?" reče on.
"Dve minute i dvadeset."
"Koliko treba da se napune rezervoari?"
"Dve minute i deset."
Stern se ugrize za usnicu. "Hoćemo li uspeti?"
"Dajem glavu da hoćemo", reče Gordon.
Stern ponovno pogleda fluktuacije u polju. Postajale su jače i jasnije, a boje sjajile su se na šiljcima. Nestabilni vrh planine sad je bio stabilan, izbijao je iznad površine i zadobijao oblik. "Koliko ih se vraća?" reče on. Ali već je znao odgovor, jer se planinski vrh delio u odvojene izbojke.
"Troje", reče tehničar. "Izgleda da ih se troje vraća."
00.01.44
Vanjska stražarnica bila je zatvorena; teška rešetka bila je spuštena i podizni most podignut. Petorica stražara ležala su ispružena na zemlji. Marek je podigao rešetku onoliko koliko je bilo dovoljno da prodju ispod nje. Ali podizni je most još uvek bio čvrsto zatvoren.
"Kako ćemo ga otvoriti?" reče Chris. Marek je gledao lance koji su ulazili u samu stražarnicu. "Ovde gore", reče on pokazujući prema gore. Na prvom se spratu nalazio mehanizam s vitlom.
"Ostanite ovde", reče Marek. "Ja ću to srediti."
"Odmah se vrati", reče Kate.
"Ne brini. Hoću."
Šepajući uz spiralne stepenice Marek je dospeo u malenu kamenu prostoriju, usku i praznu, kojom je dominiralo gvozdeno vitlo koje je podizalo podizni most. Onde je ugledao starog čoveka sede kose koji se tresao od straha držeći gvozdenu šipku meñu karikama lanca. Ta je šipka držala podizni most zatvorenim. Marek odgurne starca u stranu i izvuče šipku. Lanac zaštropoće; podizni se most počeo spuštati. Marek je promatrao kako se spušta. Pogledao je na svoj brojač i zaprepastio se kad je video da na njemu piše 00.01.19.
"Andre." Začuo je Chrisa u umetku u uvu. "Idemo."
"Dolazim." Marek se okrenuo kako bi pošao. Onda je začuo trk nogu i shvatio da su se na krovu stražarnice nalazili stražari koji su sad silazili da vide zašto se podizni most spušta. Kad bi sad izišao iz prostorije, odmah bi zaustavili daljnje spuštanje mosta. Marek je znao što to znači. Morao je duze ostati.
o o o
Chris je u prizemlju posmatrao kako se podizni most spušta dok su lanci štropotali. Kroz otvor je mogao videti mračno nebo i zvezde. On reče: "Andre, hajde."
"Vojnici dolaze."
"Pa?"
"Moram čuvati lanac."
"Što to znači?" reče Chris. Marek ne odgovori. Chris začuje stenjanje i urlik bola. Marek je bio gore i borio se. Chris je posmatrao most koji se nastavio spuštati. Pogledao je profesora. Ali njegovo je lice bilo bezizražajno.
o o o
Marek je, stojeći pokraj stepenica koje su vodile dole s krova, visoko držao svoj mač. Prvog je vojnika ubio čim je izišao. Drugog je takodjer ubio, i odgurnuo je tela kad bi pala, ostavljajući pod čistim. Ostali su vojnici na stepenicama zbunjeno zastali, i on začuje mrmljanje i zgražavanje.
Lanac podiznog mosta još uvek je štropotao. Most se i dalje spuštao.
"Andre. Idemo." Marek baci pogled na brojač. Na njemu je pisalo 00.01.04. Sad je bilo malo više od minute. Pogledavši kroz prozor video je da ostali nisu čekali da se most spusti do kraja; potrčali su prema rubu koji se spuštao i skočili na polje iza dvorca. Sad ih je jedva mogao videti u mraku.
"Andrć." Ponovno će Chris. "Andre." Još jedan vojnik sišao je niza stepenice i Marek zamahne mačem koji je udario o vitlo odbacujući iskre. Čovek žurno uzmakne, vičući i odgurujući ostale.
"Andre, potrči", rekao je Chris. "Imaš vremena." Marek je znao da je to istina. Mogao je stići. Ako sad ode, vojnici ne bi mogli podići most pre no što on pretrči preko i stigne na ravnicu do ostalih. Znao je da su tamo, čekaju ga. Njegovi prijatelji. Koji čekaju da se vrate.
Kad se okrenuo da sidje niz stepenice, pogled mu padne na starca koji je još uvek čučao u uglu. Marek se zapitao kako to izgleda živeti celi svoj život u ovom svetu. Živeti i voleti, neprestano na rubu, s boleštinama i gladju, smrću i ubijanjem. Biti živ u ovom svetu.
"Andre. Dolaziš li?"
"Nema vremena", reče Marek.
"Andre." Pogledao je na ravnicu i ugledao niz bljeskova svetlosti. Pozvali su strojeve. Spremali su se na odlazak.
o o o
Strojevi su bili onde. Svi su stajali na svojim platformama. Hladna para isparavala se iz podnožja i povijala se nad tamnom travom.
Kate reče: "Andre, hajde." Čula se kratka tišina.
A onda: "Ja ne idem", rekao je Marek. "Ostajem ovde."
"Andre. Na razmišljaš bistrom glavom."
"Da, razmišljam."
Ona reče: "Ne šališ se?"
Kate pogleda profesora.
On samo polako kimne. "Celi je svoj život želeo ovo."
Chris stavi keramički marker u prorez kod svojih stopala.
o o o
Marek je promatrao s prozora stražarnice. "Hej, Andre." Bio je to Chris.
"Vidimo se, Chris."
"Čuvaj se."
"Andre." To je bila Kate. "Ne znam šta bih rekla."
"Zbogom, Kate." Onda je čuo profesora kako govori: "Zbogom, Andre."
"Zbogom", rekao je Marek. Kroz umetak u uvu čuo je snimljeni glas: "Budite mirni - oči držite otvorenima - duboko udahnite - zadržite dah... Sad!"
Na ravnici je ugledao jarki bljesak plave svetlosti. A onda još jedan, pa još jedan, sve slabiji i slabiji, dok više ničega nije bilo.
Doniger je hodao gore-dole po zatamnjenoj pozornici. U publici su u tišini sedela tri korporacijska direktora i posmatrala ga. "Pre ili posle", rekao je on, "licemerje zabave - neprestane, beskrajne zabave nateraće ljude da potraže autentičnost. Autentičnost je reč koja će svima biti na ustima u dvadeset prvom stoleću. A što je autentično? Bilo šta što nije smišljeno i napravljeno kako bi se ostvarila zarada. Bilo šta što ne kontrolisu korporacije. Bilo šta što postoji radi sebe samog, što uzima svoj vlastiti oblik. A što je najautentičnije od svega? Prošlost. Prošlost je svet koji je već postojao pre Disnevja i Murdocha i British Telecoma i Nissana i Sonvja i IBM-a i svih ostalih oblikovatelja sadašnjosti. Prošlost je bila ovde pre njih. Prošlost se uzdigla i pala bez njihova upletanja, oblikovanja i prodaje. Prošlost je stvarna. Autentična. I to će prošlost učiniti nevjerojatno privlačnom. Jer prošlost je jedina alternativa korporacijskoj sadašnjosti.
Sta će ljudi učiniti? Već to čine. Oblik putovanja koji se danas najbrže razvija kulturalni je turizam. To su ljudi koji žele posetiti ne druga mesta, već drugo vreme. Ljudi koji žele uroniti u srednjovekovne, zidinama opasane gradove, goleme budističke hramove, piramidalne gradove Maja, egipatske nekropolise. Ljudi koji žele hodati i nalaziti se u svetu prošlosti. Nestalom svetu.
I ne žele da on bude lažan. Ne žele da se načini lepim ili očišćenim. Žele da bude autentičan. Ko će garantovati tu autentičnost? Ko će postati zaštitno ime prošlosti? ITC. Pokazaću vam", rekao je on, "naše planove za mesta za kulturalni turizam širom sveta. Usredotočiću se na jedno u Francuskoj, ali imamo i mnoga druga. U svakom slučaju, predajemo mesto vladi te zemlje. Ali mi posedujemo okolni teritorij, što znači da ćemo posedovati hotele, restorane i prodavaonice, celu turističku mašineriju. Da i ne govorimo o knjigama, filmovima, vodičima, kostimima, igračkama i ostalom. Turisti će potrošiti deset dolara za ulaznicu. Ali će potrošiti petsto dolara na troškove života izvan mesta na koje su došli. I sve to ćemo kontrolisati mi." On se nasmeši. "Kako bismo se osigurali da se sve izvede s ukusom, naravno."
Iza njega se pojavi grafikon. "Procenjujemo da će nam svako mesto donositi više od dve milijarde dolara godišnje, uključujući i prihod od trgovine. Procenjujemo da će ukupni prihod kompanije prelaziti stotinu milijardi dolara godišnje do druge decenije novog stoleća. To je jedan razlog da se obavežete.
Drugi je razlog važniji. Pod maskom turizma, mi u stvari gradimo intelektualno zaštitno ime. Takva zaštitna imena danas postoje za kompjuterske programe, na primer. Ali nijedno ne postoji za istoriju. A ipak, istorija je najjače intelektualno orudje koje društvo ima. Da se razumemo. Istorija nije nepristrano beleženje mrtvih dogadjaja. Niti je igralište za naucnike gde oni mogu udovoljavati svojim trivijalnim raspravama. Svrha istorije je da objasni sadašnjost - da kaže zašto je svet oko nas takav kakav jest. Istorija nam govori šta je važno u našem svetu i kako je do toga došlo. Govori nam zašto su stvari koje vrednujemo stvari koje bismo trebali vrednovati. I govori nam šta bismo trebali zanemarivati ili odbaciti. To je istinska moć - dubokoumna moć. Moć da se odredi celo društvo.
Budućnost leži u prošlosti - u bilo kome ko nadzire prošlost. Takav nadzor nikad pre nije bio moguć. Sada jest. Mi u ITC-u želimo pomoći našim klijentima u oblikovanju sveta u kojem svi živimo, radimo i trošimo. I u tome ćemo, ja verujem, imati vašu punu i nesebičnu pomoć."
Nije bilo pljeska, samo zaprepaštena tišina. Tako je uvek bilo. Trebalo im je neko vreme da shvate šta je tvrdio. "Hvala na pažnji", rekao je Doniger i odšetao s pozornice.
o o b
"Nadam se da je važno", reče Doniger. "Ne volim skraćivati ovakve sastanke."
"Važno je", reče Gordon. Hodali su niz hodnik, prema prostoriji sa strojevima. "Vratili su se?"
"Da. Popravili smo štitove i troje ih se vratilo."
"Kada?"
"Pre otprilike petnaest minuta."
"I?"
"Puno su toga prošli. Jedan od njih je prilično gadno ranjen i trebaće ga hospitalizovati. Ostalo dvoje je dobro."
"Pa? U čemu je problem?" Prošli su kroz vrata.
"Žele znati", reče Gordon, "zašto im nisu priopsteni planovi ITC-a."
"Jer to nije njihova stvar", reče Doniger.
"Stavili su živote na kocku-"
"Dobrovoljno su se javili."
"Ali oni-"
"Ma, zajebi ih", reče Doniger. "Otkud odjednom sva ta zabrinutost? Koga briga? Oni su gomila istoričara - ionako će svi ostati bez posla, osim ako ne budu radili za mene."
Gordon mu nije odgovorio. Gledao je preko Donigerova ramena. Doniger se polako okrene. Johnston je stajao iza njega, i devojka, koja je sad imala nevesto odrezanu kratku kosu, i jedan od muškaraca. Bili su prljavi, izderani i natopljeni krvlju. Stajali su pokraj videomonitora koji je prikazivao publiku. Direktori su sad izlazili van, a pozornica je bila prazna. Ali mora da su čuli govor, ili barem jedan njegov deo.
"Pa," reče Doniger, odjednom se smešeći, "vrlo mi je drago što ste se vratili."
"I nama je", reče Johnston. Ali on se nije nasmešio. Niko ne progovori. Samo su buljili u njega.
"Ma jebite se, ljudi", reče on. Okrenuo se prema Gordonu. "Zašto si me doveo ovde? Jer su istričari uzrujani? Ovo je budućnost, svidjalo se to njima ili ne. Nemam vremena za ovo sranje. Moram upravljati kompanijom."
Ali Gordon je držao maleni cilindar s plinom u ruci. "Raspravljalo se, Bobe", reče on. "Mi mislimo da bi neko umereniji sad trebao upravljati kompanijom." Začulo se šištanje. Doniger oseti oštar miris, poput etera.
Probudio se uz zvuk glasnog zujanja i nečega što je zvučalo kao trganje metala. Bio je unutar stroja. Ugledao ih je sve kako bulje u njega iza štitova. Znao je da ne sme iskoračiti van, ne kad je već počelo. Glasno je rekao: "Ovo neće ići", a onda ga je ljubičasto svetlo lasera zaslepilo. Bljeskovi su sad dolazili brzo. Video je kako se prostorija za prenos oko njega uzdiže kako se on smanjivao - a zatim šišteća pena dok je silazio prema njoj - a potom finalni vrisak u njegovim ušima, i on zatvori oči, čekajući udar.
Crnilo.
Začuo je cvrkut ptica, i on otvori oči. Prva stvar koju je učinio bila je da pogleda prema nebu. Bilo je čisto. Znači da nije bio Vezuv. Bio je u pretistorijskoj šumi s golemim drvećem. Znači da nije bio Tokio. Cvrkutanje ptica bilo je ugodno, a vazduh topao. Nije bila Tunguska.
Gde je, bio? Stroj se zaustavio pomalo nakrivljen; šumsko tlo naginjalo se ulevo prema dole. Vidio je ponešto udaljenu svjetlost izmeñu de-bala drveća. Izašao je iz stroja i krenuo niz kosinu. Negde u daljini čuo je polagano udaranje osamljenog bubnja.
Došao je do čistine medu drvećem i pogledao dole na utvrdjeni grad. Bio je delomično zasenjen dimom mnogobrojnih vatri, ali odmah ga je prepoznao. Oh, dodjavola, pomisli on, ovo je samo Castelgard. Zašto je bilo tako važno prisiliti ga da dodje ovde?
Gordon je, naravno, bio iza ovoga. Ta seratorska rečenica kako su naucnici bili razočarani. Bio je to Gordon. Kučkin sin je upravljao tehnologijom i sad je pomislio da može upravljati i kompanijom. Gordon ga je poslao natrag, misleći da se ne može vratiti.
Ali Doniger se mogao vratiti, i to će i učiniti. Nije bio zabrinut, jer je uvek sa sobom nosio keramički marker. Držao ga je u prorezu u peti cipele. Izuo je cipelu i pogledao u prorez. Da, bela keramička pločica bila je ovde. Ali bila je gurnuta duboko u prorez i činilo se da se zaglavila unutra. Kad je pretresao cipelu nije ispala napolje.
Pokušao je s grančicom, pročeprkavši po prorezu, ali se grančica savila.
Zatim je pokušao strgnuti petu s cipele, ali nije imao dovoljno snage; peta je ostala na cipeli. Trebala mu je neka vrsta metalne alatke, klin ili dleto. Mogao ih je naći u gradu, bio je siguran.
Ponovno je obuo cipelu, skinuo jaknu i kravatu i krenuo niz padinu. Pogledavši grad, primetio je neke čudne detalje. Bio je tačno nad istočnim vratima u gradskim zidinama, ali vrata su bila širom otvorena. I nije bilo vojnika duž zidina. To je bilo čudno. Koja god je ovo bila godina, očito je bilo doba mira - bilo je takvih vremena, izmedju engleskih invazija. Ali svejedno, čovek bi mislio da će vrata uvek biti čuvana. Bacio je pogled na polja i nije video nikoga da ih obradjuje. Činila su se zapuštenima, s velikim busenima korova. Sta je to dodjavola, pomisli on.
Prošao je kroz vrata i ušao u grad. Video je da vrata nisu čuvana jer je vojnik na straži ležao na ledjima, mrtav.
Doniger se nagne kako bi ga pogledao. Oko očiju su mu curili svijetli potočići krvi. Mora da je udaren po glavi, p omisli on.
Okrenuo se prema samom gradu. Dim je, sad je video, dolazio iz malenih lonaca koji su posvuda postavljeni - na zemlju, zidove, ogradu. Činilo se da je grad napušten, prazan, tog vedrog, sunčanog dana. Došetao je do tržnice, ali onde nikog nije bilo. Čuo je zvuk fratara koji su pevali molitvu; dolazili su prema njemu. I čuo je bubanj.
Oseti žmarce. Desetak fratara, svi odjeveni u crno, zašli su za ugao u nekoj vrsti procesije, pjevajući molitvu. Polovica ih je bila gola do pojasa, i bičevali su se kožnatim bičevima prošaranima komadićima metala. Ramena i ledja su im obilato krvarila. Flagelanti. To je ono što su bili, flagelanti. Doniger tiho zajauče i uzmakne od fratara koji su dostojanstveno prošli pokraj njega, ignorisući ga. Nastavio je odmicati, sve dalje i dalje, sve dok mu ledja nisu dodirnula nešto drveno. Okrenuo se i ugledao drvena kola, ali konja nije bilo. Ugledao je zavežljaje tkanine nagomilane na visoku hrpu na kolima. A onda je ugledao dečiju nogu koja je stršila iz jednog od zavežljaja. Žensku ruku koja je stršila iz drugog. Zujanje muha bilo je vrlo glasno. Oblak muha koje su se rojile nad telima.
Doniger počne drhtati. Na ruci su se nalazile čudnovate crnkaste kvrge.
Crna smrt.
Sad je znao koja je godina. Bila je 1348. Godina kad je kuga prvi put pogodila Castelgard i pobila trećinu stanovništva. I znao je kako se širila - ugrizima buha, dodirom i vazduhom. Samo udisanje vazduha moglo te ubiti. Znao je da može brzo ubiti, da bi se ljudi jednostavno srušili na ulici. U jednom trenutku bio si savršeno dobro, a onda bi počelo kašljanje, glavobolja. Sat kasnije bio si mrtav.
Bio je vrlo blizu vojniku na vratima. Bio je blizu njegovog lica. Vrlo blizu.
Doniger se skljokao uza zid, osećajući tupost straha kako mu se uvlači pod kožu. Dok je tako sedeo, počeo je kašljati. EPILOG Kiša je šibala sivim engleskim predelom. Brisači na prednjem staklu automobila pomicali su se amo-tamo. Na vozačkom se sedalu Edward Johnston nagne napred i zaškilji pokušavajući videti kroz kišu. Vani su bili niski, tamni, zeleni brežuljci, razgraničeni tamnom živicom. Sve je bilo zamućeno od kiše. Posljednja farma bila je nekoliko milja iza njih.
Johnston reče: "Elsie, jesi li sigurna da je ovo pravi put?"
"Apsolutno", rekla je Elsie Kastner, sedeći s otvorenom kartom u krilu. Pratila je rutu prstom. "Šest i po kilometara iza Cheatham Crossa do Bishop”s Valea, i jedan i po kilometar dalje trebalo bi biti ovde, nadesno." Pokazala je na obronak brežuljka s raštrkanim hrastovim drvećem.
"Ja ništa ne vidim", rekao je Chris sa zadnjeg sedista.
Kate reče: "Je li klima-uredjaj uključen? Vruće mi je." Bila je u sedmom mesecu trudnoće i uvek joj je bilo vruće.
"Da, uključen je", reče Johnston.
"Do maksimuma?"
Chris je potapše po kolenu umirujući je. Johnston je vozio polako, pogledom tražeći putokaz uz rub ceste. Kiša se stišala. Mogli su bolje videti. A onda je Elsie rekla: "Tamo."
Na vrhu brežuljka nalazio se tamni objekat s urušenim zidovima. "To je to?"
"To je dvorac Eltham", reče ona. "Ono sto je ostalo od njega."
Johnston zaustavi auto uz rub ceste i ugasi motor. Elsie je čitala iz vodiča. "Na ovom ga je mestu izgradio John Eltham u jedanaestom stoleću, uz nekoliko kasnijih nadogradnji. Na primer, glavna kula iz dvanaestog stoleća i kapela u engleskom gotičkom stilu iz četrnaestog. Nije povezan s dvorcem Eltham u Londonu, koji je iz kasnijeg perioda."
Kiša je jenjavala. Sad su to bile samo raštrkane kapljice na vetru. Johnston otvori vrata auta i izadje, stisnuvši se pod svojom kabanicom. Elsie je izišla sa suvozačke strane s dokumentima zaštićenima plastikom. Chris je potrčao na drugu stranu auta kako bi otvorio vrata Kate i pomogao joj da izadje. Prekoračili su niski kameni zid i počeli se uspinjati prema dvorcu.
Ruševine su bile u boljem stanju no što se činilo s ceste; visoki kameni zidovi tamni od kiše. Nije bilo stropa; sobe su bile otvorene prema nebu. Niko nije progovorio dok su hodali kroz ruševine. Nisu videli nikakve znakove, nikakve oznake antikviteta, baš ništa što bi ukazivalo na to što je ovo mesto nekad bilo, čak ni njegovo ime.
Napokon Kate reče: "Gde je?"
"Kapela? Tamo." Zaobišavši visoki zid ugledali su kapelu koja je bila iznenadjujuće cela, s ponovno izgradjenim krovom nekad u prošlosti. Prozori nisu bili ništa drugo do otvoreni lukovi u kamenu, bez stakla. Vrata nije bilo.
Unutar kapele vetar je duvao kroz pukotine i prozore. Sa stropa je kapala voda. Johnston izvadi veliku baterijsku lampu i njome osvetli zidove.
Chris reče: "Kako si saznala za ovo mesto, Elsie?"
"Proučavajući dokumente, naravno", reče ona. "U arhivima Trovesa nalazi se beleška o bogatom engleskom odmetniku pod imenom Andrew od Elthama koji je u poznim godinama posetio samostan Sainte-Mere. Sa sobom je iz Engleske poveo celu svoju porodicu, uključujući suprugu i odrasle sinove. To me pokrenulo."
"Evo ga", rekao je Johnston, obasjavši pod svetlošću lampe. Svi mu pridjoše kako bi videli.
Potrgane grane drveta i sloj mokrog lišća pokrivali su pod. Johnston se spustio na ruke i kolena i odmicao ih kako bi razotkrio istrošene nadgrobne ploče uložene u pod. Chris je uvukao dah kad je ugledao prvu. Ona je predstavljala ženu, smerno odevenu u dugačku halju, kako leži na ledjima. Rezbarija je očito predstavljala gospu Claire. Za razliku od mnoštva rezbarija, Claire je prikazana otvorenih očiju, otvoreno gledajući u gledaoca.
"Još uvek lepa", reče Kate koja je stajala pognutih leda, podbočivši se rukom.
"Da", reče Johnston. "Još uvek lepa."
Raščistili su i drugu ploču. Polegnutog pokraj Claire videli su Andrea Mareka. I on je, takodje, imao otvorene oči. Marek je izgledao starije i na jednoj je strani lica imao nabor koji je mogao biti od godina, ili je bio ožiljak. Elsie reče: "Prema dokumentima, Andrevv je otpratio gospu Claire iz Francuske natrag u Englesku i zatim se njome oženio. Nije mario za glasine da je Claire ubila svog prethodnog muža. Po svim navodima, bio je vrlo zaljubljen u svoju suprugu. Imali su petoricu sinova i bili su nerazdvojni celi svoj život.
U poznim godinama", rekla je Elsie, "stari se routier smirio i bio je zaljubljen u svoje unuke. Njegove poslednje reči bile su “Izabrao sam dobar život.” Pokopan je u porodicnoj kapeli u Elthamu u 1382."
"Hiljadu tristo osamdeset druge", reče Chris. "Imao je pedeset četiri godine."
Johnston je čistio ostatak ploče. Ugledali su Marekov grb: propinjući engleski lav na polju francuskih ljiljana. Iznad grba bile su reči na francuskom. “ Elsie reče: "Njegov porodicni moto, koji oponaša Rikarda Lavljega Srca, pojavljuje se na vrhu grba: Mes compaingnons cuij amoie et cui j”aim,... Me di, chanson." Ona zastane. "Prijatelji koje sam voleo i još uvek volim... Recite im moju pesmu." Gledali su u Andrea dugo vremena.
Johnston dodirne kamene crte Marekova lica vršcima prstiju. "Pa," reče on, "barem znamo što se dogodilo."
"Mislite li da je bio sretan?" reče Chris.
"Da", reče Johnston. Ali mislio je kako, koliko god ga Marek voleo, to nikad nije mogao biti njegov svet. Ne zaista. Mora da se onde uvek osećao poput stranca, osoba odvojena od svoje okoline, jer je došao s nekog drugog mesta.
Vetar zafijuče. Nekoliko je listova poletjelo i zastrugalo po podu. Zrak je bio vlažan i hladan. Stajali su u tišini.
"Pitam se je li mislio na nas", reče Chris, gledajući u kameno lice. "Pitam se jesmo li mu nedostajali."
"Naravno da jesmo", reče profesor. "Zar on tebi ne nedostaje?"
Chris kimne. Kate šmrcne, i obriše nos.
"Meni nedostaje", reče Johnston.
Ponovno su izišli van. Otišli su niz brežuljak do auta. Dotad je kiša već sasvim prestala, ali su oblaci ostali tamni i teški, nisko se nadvivši nad udaljenim brdima.
K R A J
svi delovi romana : Romani u nastavcima
Нема коментара:
Постави коментар