KATEGORIJE

17. 3. 2024.

Michael Crichton , Niz vreme ( nastavak 9)

Ceo roman u nastavcima vidi :


000

o Chris Hughes se zagledao kroz prozor.
Osamnaest metara ispod njega, dvorište je ležalo u seni. Muškarci i žene u otmenoj odeći laganim su se tempom kretali prema osvetljenim prozorima velike dvorane. Čuo je slabašne zvukove muzike. Svečani prizor učinio ga je još zlovoljnijim, još izoliranijim. Njih troje biće ubijeno - i ništa nisu mogli učiniti s tim u vezi. Bili su zaključani u malenu sobu, visoko u središnjoj kuli dvorske utvrde koja je bacala pogled na zidove dvorca i grad iza njih. Ovo je bila ženska soba s kolovratom i oltarom na jednoj strani, površnim znakovima pobožnosti koji su bili nadjačani golemim krevetom s crvenim plišanim prekrivačem s krznenim obrubom u sredini sobe. Vrata sobe bila su od pune hrastovine, a na njih je postavljena nova brava. Sir Guy je sam zaključao vrata, nakon što je smestio jednog stražara u sobu, da sedi pokraj vrata, i dvojicu izvana.
Ovog puta ništa nisu prepustili slučaju.
Marek je sedeo na krevetu, gledajući pred sebe, zamišljen. je možda osluškivao; imao je ruku preko jednog uva. U medjuvremenu, Kate je nemirno šetkala gore-dole, krećući se od jednog prozora do drugog, proveravajući pogled sa svakog od njih. Na najudaljenijem se prozoru duboko nagnula gledajući prema dole, a zatim otišla do prozora gde je stajao Chris i ponovno se nagnula.
"Ovde je pogled isti", rekao je Chris. Njezin ga je nemir živcirao.
Onda je video da ona pruža ruku van kako bi ispipala zid uz prozor, pregledavajući kamenje i žbuku. Upitno ju je gledao. "Možda", rekla je ona kimajući glavom. "Možda."
Chris je ispružio ruku van i dodirnuo zid. Žbuka je bila gotovo posve glatka, zid zakrivljen i okomit. Bio bi to pad direktno u dvorište ispod njih.
"Zezaš se?" reče on.
"Ne", reče ona. "Ne zezam se." Ponovno je pogledao van. U dvorištu je bilo mnogo drugih ljudi osim dvorana. Grupa paževa razgovarala je i smejala se dok su čistili oklope i timarili konje vitezova. S desne strane, vojnici su stražarili na zidu prsobrana. Bilo koji od njih mogao se okrenuti i pogledati gore ako bi im njezino kretanje zapelo za oko.
"Videće te."
"S ovog prozora, da. Ne i s drugog. Naš jedini problem je on." Kimnula je glavom prema stražaru na vratima. "Možeš li išta učiniti kako bi mi pomogao?"
Sedeći na krevetu, Marek reče: "Ja ću se pobrinuti za to."
"Šta je dodjavola to?" reče Chris, vrlo uzrujan. Progovorio je glasno. "Misliš da ja to sam ne mogu učiniti?"
"Mislim da ne."
" Zlo mi je od načina na koji se ponašaš prema meni", reče Chris. Bio je besan; tražeći uokolo nešto čime bi se mogao potući podigao je mali stolac koji se nalazio kraj kolovrata i krenuo prema Mareku.
Stražar je to video i brzo izgovorio: "Non, non, non", dok je kretao prema Chrisu. Uopste nije video Mareka koji ga je odostraga udario metalnim svećnjakom. Stražar se sruši, a Marek ga uhvati i tiho ga i lagano spusti na pod. Iz stražareve glave curila je krv na orijentalni tepih.
"Je li mrtav?" reče Chris gledajući u Mareka.
"Koga briga?" reče Marek. "Samo nastavite tiho razgovarati, tako da ovi vani čuju naše glasove." Pogledali su preko ramena, ali Kate je već bila izašla kroz prozor.

o o o

To je samo samostalno slobodno penjanje, govorila je dok se držala za zid kule, osamnaest metara u vazduhu. Vetar ju je povlačio, naboravajući joj odeću. Vrhovima prstiju grabila je male izbočine žbuke. Ponekad se žbuka odmrvila, pa je morala grabiti i ponovno se hvatati. Ali ovde-onde je našla ureze u žbuci dovoljno velike da joj vrhovi prstiju stanu unutra.
S uspehom je svladala i teže uspone. Bilo koja zgrada na Yaleu bila je teža - iako je tamo uvek imala kredu za ruke, adekvatne cipele za penjanje, i sigurnosno uže. Nikakve sigurnosti ovde.
Nije fer.
Izašla je kroz zapadni prozor jer je bio iza stražara, jer je bio okrenut prema gradu i time je bilo manje verovatno da će je videti iz dvorišta - i jer je bio na najmanjoj udaljenosti od sledećeg prozora koji se nalazio na kraju hodnika koji je prolazio pokraj sobe. Nije daleko, govorila je. Najviše tri metra. Ne brzaj. Ne žuri. Samo jedna ruka, pridrži se nogom... druga ruka... Skoro sam tamo, pomisli ona. Skoro sam tamo.
Onda je dodirnula prozorsku dasku. Dočepala se prvog čvrstog uporišta za ruku. Jednom se rukom povukla prema gore, zatim oprezno provirila niz hodnik.
Nije bilo stražara. Hodnik je bio prazan. Sad koristeći obe ruke, Kate se podigne, tresne na izbojak i klizne preko njega na pod. Stajala je u hodniku ispred zaključanih; vrata. Tiho reče: "Uspela sam."
Marek reče: "Stražari?"
"Nema ih. Ali ni ključa, takodjer." Pregledala je vrata. Bila su debela i čvrsta.
Marek reče: "Šarke?"
"Da, s vanjske strane." Bile su izradjene od teškog kovanog željeza. Znala je što je pita. "Vidim igle." Ako bi mogla izbiti igle iz šarki, vrata bi bilo lako provaliti. "Ali potreban mi je čekić ili nešto slično. Ovde nema ničega što mogu upotrebiti."
"Nadji nešto", reče Marek tiho. Otrčala je niz hodnik.

o o o

"Kere", reče gospodar Oliver kad je vitez s ožiljkom ušao u prostoriju. "Magistar savetuje da se preselimo u La Roque."
Kere promišljeno kimne glavom. "Rizik bi bio velik, sir."
"A rizik ostanka ovde?" reče Oliver.
"Ako je magistrov savet točan i dobar, i bez drugih namera, zašto su njegovi pomoćnici prikrili svoj identitet kad su prvi put došli na vaš dvor? Takvo skrivanje nije obeležje poštenja, moj gospodaru. Želeo bih da budete zadovoljni njihovim objašnjenjem njihova ponašanja pre no što ja poklonim poverenje tom novom magistru i njegovim savetima."
"Budimo svi zadovoljni", reče Oliver. "Dovedite mi sad pomoćnike, i pitaćemo ih što želite znati."
"Moj gospodaru." Kere se nakloni i napusti sobu.

o o o

Kate je izašla iz stubišta i kliznula u gomilu u dvorištu. Razmišljala je kako bi mogla iskoristiti stolarov alat, ili kovačev čekić, ili neki alat kojim se potkivač služio pri potkivanju konja. Na levoj strani videla je konjušare i konje i počela se lagano kretati u tom smeru. U uzbudjenoj svetini niko nije obraćao pažnju na nju. S lakoćom je kliznula prema istočnom zidu i počela razmišljati kako da odvrati pažnju konjušara, kad je ravno ispred sebe ugledala viteza koji je mirno stajao i gledao u nju.
Robert od Kerea.
Oči su im se na trenutak srele, a onda se ona okrenula i potrčala. Iza sebe je začula Kerea kako traži pomoć i vojnike kako se odazivaju posvuda uokolo. Gurala se napred kroz gomilu, koja joj je odjednom postala zapreka; ruke koje su je hvatale, povlačeći joj odeću. Bilo je poput noćne more. Kako bi pobegla svetini, prošla je kroz najbliža vrata, zalupivši ih za sobom.
Našla se u kuhinji. Prostorija je bila zastrašujuće vruća, a u njoj se nalazilo još više ljudi nego u dvorištu. Golemi gvozdeni kotlovi vreli su na vatrama u golemom kaminu. Desetak kopuna okretalo se na nizu ražnjeva, a ručku je okretalo dete. Zastala je, nesigurna šta da čini, a onda je Kere ušao kroz vrata za njom i zarežao: "Ti!" i zamahnuo mačem. Sagnula se i četveronoške se počela probijati izmedju stolova na kojima se pripremala hrana. Mač je udario, odaslavši tanjure u zrak. Probijala se, nisko se saginjući ispod stolova.
Kuhari su počeli vikati. Ugledala je divovski model dvorca, načinjen od neke vrste testa, i krenula prema njemu. Kere je bio odmah iza nje. Kuhari su vikali; "Non, sir Robert, non!" u nekoj vrsti zbora posvuda iz prostorije, i neki od ljudi su bili toliko uznemireni da su krenuli napred ne bi li ga zaustavili.
Kere ponovno zamahne. Ona se sagne, a mač obezglavi kruništa bedema dvorca, podigavši oblak belog praha. Na to su kuhari ispustili zajednički vrisak agonije i sa svih strana se bacili na Kerea, uzvikujući da je to omiljena poslastica gospodara Olivera, da ju je odobrio, da sir Robert ne sme počiniti više štete. Robert se zakotrlja po podu, psujući i pokušavajući ih otresti sa sebe. U toj zbrci, ona je ponovno potrčala prema vratima na popodnevno svetlo.

000

Na desnoj je strani videla zakrivljen zid kapele. Kapela je bila pod rekonstrukcijom; uza zid su bile lestve i neke traljave skele na krovu, gde su crepari obavljali popravke.
Želela se odmaknuti od gomile i vojnika. Znala je da na drugoj strani kapele uzak prolaz vodi izmedju zgrade kapele i vanjskog zida kule dvorca. Ako ode tamo, biće barem izvan gomile. Dok je trčala prema prolazu, začula je Kerea iza sebe koji je dovikivao vojnicima; izašao je iz kuhinje. Trčala je iz sve snage, pokušavajući dobiti na udaljenosti. Zašla je za ugao kapele. Osvrćući se, ugledala je druge vojnike koji su trčali drugim putem oko kapele, s namerom da joj preseku put na drugom kraju prolaza.
Sir Robert je prolajao daljnje naredbe vojnicima kad je došao; iza ugla za njom - a onda naglo zastao. Vojnici su stali pokraj njega; i svi počeše zbunjeno mrmljati.
Gledali su niz prolaz širok metar i dvadeset centimetara izmedju dvorca i kapele. Prolaz je bio prazan. Na drugom kraju prolaza > pojavili su se drugi vojnici okrenuti prema njima.
Žena je nestala.

o o o

Kate se držala na zidu kapele tri metra iznad njih, a linije njezina tela sakrili su ukrasni okviri prozora kapele i debele grane bršljana. Čak i tad, bilo ju je lako videti, samo da je neko pogledao gore. Ali prolaz je bio mračan, i niko to nije učinio. Čula je Kerea kako ljutilo viče: "Idite do drugih pomoćnika i odmah ih se rešite!"
Vojnici su oklevali. "Ali sir Roberte, oni pomažu magistru gospodara Olivera-"
"I sam gospodar Oliver to zapoveda! Sve ih pobijte!"
Vojnici otrčaše u dvorac. Kere opsuje. Razgovarao je s preostalim vojnikom, ali su šaptali, i njezina je sprava-prevodilac u uvu krčala i nije mogla razaznati šta govore. Zapravo, bila je iznenadjena da je uspela čuti onoliko koliko je čula. Kako ih je mogla čuti? Činilo se da su predaleko da čuje Kerea tako jasno. A ipak, njegov je glas bio jasan, gotovo pojačan. Možda akustika prolaza...
Bacivši pogled prema dole, videla je da neki vojnici nisu otišli. Samo su se vrteli na mestu. Nije mogla ponovno dole. Odlučila je popeti se na krov i čekati dok se stvari ne smire. Krov kapele još uvek je bio obasjan sunčanom svetlošću; običan šiljast krov od crepa, s malim otvorima na mestima gde su se izvodili popravci. Kosina je bila strma; čučnula je u krovni žleb i rekla: "Andre."
Krčanje. Mislila je da je čula Marekov glas, ali je statika bila jaka. "Andre, dolaze vas ubiti."
Nije bilo odgovora, samo još statike.
"Andre?"
Nije bilo odgovora. Možda su zidovi oko nje ometali transmisiju; moglo bi biti bolje s vrha krova. Počela se uspinjati strmom kosinom, polako se krećući tako da je zaobilazila mjesta na kojima su pločice bile popravljane. Na svakom je mjestu zidar načinio malu platformu s lavorom za žbuku i hrpicom crepova. Cvrkutanje ptica natjeralo ju je da zastane. Vidjela je da su na mjestima gdje se postavljao crijep zapravo rupe u krovu.
Zvuk grebanja naterao ju je da pogleda gore. Ugledala je vojnika koji je dolazio preko vrha krova. Zastao je, vireći dole prema njoj.
A onda je došao i drugi vojnik.
Znači zato je Kere šaptao; ipak ju je video na zidu i poslao vojnike uz lestve na suprotnoj strani.
Pogledala je dole i ugledala vojnike u prolazu ispod sebe. Sad su gledali u nju.
Prvi je vojnik prebacio nogu preko hrpta krova i počeo silaziti prema njoj. Mogla je učiniti samo jednu stvar. Zidarska rupa imala je u promeru oko šezdeset centimetara. Mogla je kroz nju videti potpornje krova i, oko tri metra ispod toga, kamene lukove stropa kapele. Iznad lukova je postojala neka vrsta drvenog nogostupa.
Kate ispuže kroz rupu i padne dole na strop. Osetila je kiseo smrad prašine i ptičjeg izmeta. Posvuda su bila gnezda, uz ravnu stazu, u uglovima i po poprečnim gredama. Sagnula se kad joj je nekoliko vrabaca cvrkućući proletelo pokraj glave. I odjednom ju je progutao uskomešani tornado kreštavih ptica i letećeg perja. Bilo ih je na stotine ovde, shvatila je, i ona ih je uznemirila. Na trenutak, nije mogla učiniti ništa osim prekriti rukama lice i tiho stajati.
Zvukovi su se utišali. Kad je ponovno pogledala, bilo je samo nekoliko ptica u letu.
A dvojica su se vojnika spuštala kroz rupe u krovu na zemlju.
Brzo se uputila prema vratima na drugoj strani koja su verovatno vodila u crkvu. Dok im se približavala, ona se i otvore i kroz njih uñe treći vojnik.
Trojica protiv nje same.
Uzmaknula je, krećući se po rubu koji je išao iznad nagiba kupola na stropu. Ali ostali su se vojnici kretali prema njoj. Izvadili su svoje bodeže. Nije imala iluzija oko toga šta su nameravali.
Uzmaknula je. Setila se kako je visila pod tim stropom, ispitujući mnogobrojne pukotine i popravke koji su obavljeni tokom stoleća. Sad je stajala iznad te iste gradjevine. Rub je očito implicirao da su sami zakrivljeni lukovi bili slabi. Koliko slabi? Da li bi izdržali njezinu težinu? Muškarci su joj se uporno približavali.
Pažljivo je zakoračila na jednu od kupola, isprobavajući je, Stala je na nju celom svojom težinom.
Držala je.
Vojnici su dolazili za njom, ali su se polako kretali. Ptice odjednom ponovno ožive, krešteći i podigavši se poput oblaka. Vojnici pokriše lica. Vrapci su leteli tako blizu da su joj njihova krila udarala po obrazima. Ponovno je krenula unatrag, stopalima gazeći debeo sloj nagomilanog izmeta.
Sad je stajala na nizu kupola i udubina, s debljim kamenim rebrima u središtu gde su se lukovi spajali. Krenula je prema rebrima jer je znala da moraju biti strukturalno jača i, hodajući po njima, uputila se prema udaljenom kraju kapele gde je ugledala malena vrata. Ona će je verovatno odvesti u unutrašnjost crkve, možda iza oltara. Jedan je od vojnika potrčao niz rub i zatim stao na izbočinu zakrivljenog luka. Pomaknuo se kako bi joj se isprečio na putu. Ispred sebe je držao nož.
Čučnuvši, pokušala ga je zavarati, ali vojnik je ostao na istom mestu. Drugi je vojnik dotrčao i stao pokraj njega. Treći je vojnik bio iza nje. I on je zakoračio na kupolu.
Krenula je nadesno, ali dvojica muškaraca krenula su ravno prema njoj. Treći joj se približavao odostraga. Dvojica muškaraca bila su samo nekoliko metara od nje kad je začula glasan prasak poput pucnja iz puške i, pogledavši dole, videla kako se otvara nazubljena linija u žbuci izmedju kamenja. Vojnici su požurili unatrag, ali se pukotina već širila, granajući se poput drveta. Pukotine su im išle izmedju nogu; oni su s užasom gledali prema dole. Onda im se kamenje urušilo pod nogama te su pali izvan vidokruga, vrišteći od straha.
Bacila je pogled prema trećemu koji se spotaknuo i pao dok je trčao prema rubu. Sletio je uz tresak, i Kate je videla njegovo uplašeno lice dok je ležao, osećajući kako kamenje pod njegovim telom polako popušta, jedan za drugim. A onda je nestao, uz dugotrajan vrisak straha.
I odjednom, bila je sama.
Stajala je na svodu, s pticama koje su kreštale oko nje. Previše uplašena da bi se pomaknula, samo je stajala onde, pokušavajući usporiti disanje. Ali bila je dobro. Bila je dobro. Sve je bilo dobro. Začula je pucketanje. Onda ništa. Čekala je.
Još jedno pucketanje. Osetila ga je tačno ispod svojih nogu,! Kamenje se pomicalo. Gledajući dole, videla je da se žbuka lomi u nekoliko smerova, granajući se od nje. Brzo je zakoračila nalevo, uputivši se prema sigurnosti rebra, ali bilo je prekasno. Jedan kamen padne, i noga joj propadne kroz rupu. Pala je do struka, zatim ispružila telo, raširivši ruke i rasporedjujući težinu. Nekoliko je sekunda tako ležala, dahćući. Pomislila je kakof mu je rekla da je konstrukcija loša.
Pričekala je, pokušavajući smisliti kako da se izvuče iz te rupetine. Pokušala je migoljiti telo.
Pucketanje. Točno ispred nje žbuka se otvorila u liniju, i nekoliko se kamenova oslobodilo. A onda je osetila kako ih još nekoliko popušta; i u jednom je trenutku sa užasom shvatila da će i ona, takodje, propasti.

o o o

U crvenoj plišanoj sobi u kuli, Chris nije bio siguran šta je to bio čuo u umetku u uvu. Zvučalo je kao da je Kate rekla: "Dolaze vas ubiti." I onda još nešto što nije shvatio, pre no što je statika postala stalna.
Marek je otvorio drvenu komodu pokraj malenog oltara i užurbano počeo prekopavati po njoj. "Hajde, pomozi mi!"
"Šta je?" reče Chris.
"Oliver u ovoj sobi drži svoju ljubavnicu", reče Marek. "Kladim se da ovde drži i oružje."
Chris ode do druge komode pri podnožju kreveta i trzajem je otvori. Izgleda da je ova komoda bila ispunjena rubljem, haljinama, svilenim odjevnim predmetima. Bacao ih je u vazduh dok je tražio; one su lepršale oko njega padajući prema podu. Nije našao nikakvo oružje.
Ništa.
Pogledao je prema Mareku. On je stajao usred hrpe haljina, odmahujući glavom. Nije bilo oružja. Chris je u hodniku začuo vojnike u trku koji su dolazili prema njima. I kroz vrata je čuo metalni zing kad su izvukli mačeve iz korica.

29.10.24

"Mogu vam ponuditi Coca-Colu, dijetnu Coca-Colu, Fantu ili Spri-te", rekao je Gordon. Stajali su kraj automata s osvježavajućim pićima u hodniku ITC-ovih laboratorija.
"Može Cola", reče Stern.
Limenka je zviznula na dno stroja. Stern je uzme i povuče otvarač. Gordon je uzeo Sprite. "Važno je ne dehidrirati u pustinji", reče on. "Imamo ovlaživače vazduha u zgradi, ali oni ne rade dovoljno dobro." Nastavili su niz hodnik do sledećih vrata.
"Mislio sam da biste možda ovo želeli videti," reče Gordon, povevši Sterna u sledeći laboratorij. "Ako ništa drugo, onda kao istorijsku činjenicu. Ovo je bio laboratorij u kojem smo prvi put demonstrirali tehnologiju."
Upalio je svetla.
Laboratorij je bio velika i neuredna prostorija. Pod je bio pokriven sivim antistatičkim pločicama; svod je bio otvoren i pokazivao zakrivene lampe i metalne pladnjeve na kojima su se nalazili debeli kabeli koji su poput pupčane vrpce vodili prema dolje do kompjutera na stolovima. Na jednom su se stolu nalazile dvije sićušne sprave nalik na kaveze; svaka je bila visoka oko trideset centimetara. Nalazile su se na otprilike metar i dvadeset centimetara udaljenosti jedna od druge i bile su spojene kabelom.
"Ovo je Alice", reče Gordon ponosno, pokazujući na prvi kavez. "A ovo je Bob."
Stern je znao da su prema dugotrajnoj konvenciji kvantne transmisijske sprave označavane kao "Alice" i "Bob", ili "A" i "B". Pogledao je malene kaveze. U jednom se nalazila dečja plastična lutka, devojčica u kariranoj haljini u stilu prvih doseljenika.
"Prva transmisija se dogodila ovde", reče Gordon. "Uspešno smo premestili ovu lutku iz jednog kaveza u drugi. To je bilo pre četiri godine."
Stern podigne lutku. Bila je to samo jeftina figurica; video je plastične šavove koji su išli po strani lica i tela.
Oči su se otvarale i zatvarale dok ju je naginjao u ruci.
"Vidite," reče Gordon, "naša prva namera bila je usavršiti transmisiju trodimenzionalnih predmeta. Trodimenzionalno faksiranje. Možda znate da je bilo mnogo zanimanja za to."
Stern kinine glavom; čuo je za istraživanja na tom polju.
"Stanford je imao najraniji projekt", reče Gordon. "I bilo je mnogo rada u Silikonskoj dolini. Ideja je temeljena na tome da su u zadnjih dvadeset godina sve transmisije dokumenata postale elektronske - ili pomoću faksa ili e- maila. Više ne trebate fizički poslati papir; samo pošaljete elektroničke signale. Mnogo ljudi mislilo je da će se pre ili posle svi predmeti slati na isti način. Ne biste trebali otpremati nameštaj, na primer, mogli biste ga samo odaslati od jedne baze do druge. Takvo što."
"Ako biste to mogli napraviti", reče Stern.
"Da. I dok god smo radili s jednostavnim predmetima, mogli smo. Bili smo ohrabreni. Ali, naravno, nije dovoljno preneti izmedju dve baze povezane kablovima. Morali smo preneti na daljinu, preko vazdusnih valova, da tako kažem. Pa smo to i probali. Ovde."
Prešao je prostoriju i došao do još dva kaveza, nešto veća i razradjenija. Počeli su nalikovati na kaveze koje je Stern video u špilji. Ovi kavezi nisu imali kablove koji su ih medjusobno povezivali.
"Alice i Bob, drugi deo", reče Gordon. "Ili, kako smo ih mi nazvali, Allie i Bobbie. Ovo je bio naš pokusni primerak za prenos na daljinu."
"I?"
"Nije radilo", reče Gordon. "Odašiljali smo od Allise, ali nikad nije došlo do Boba. Baš nikad."
Stern polako kimne glavom. "Jer je predmet iz Allise odlazio u drugi univerzum."
"Da. Naravno, nismo to odmah znali", reče Gordon. "Mislim, to je bilo teoretsko objašnjenje, ali ko bi očekivao da se to stvarno dogadja? Trebalo nam je prokleto mnogo vremena da shvatimo.| Naposletku smo sagradili navodjeni stroj - koji odlazi i automatski se vraća. Tim ga je nazvao “Allise-Allise-koja-se-vraća”.
Eno je tamo."
Još jedan kavez, još veći, možda visok oko metar, i prepoznatljivo nalik na kaveze koje su sad koristili. Iste tri rešetke, isti raspored lasera.
"I?" reče Stern.
"Potvrdili smo da predmet odlazi i vraća se", reče Gordon. "Stoga smo poslali kompliciranije predmete.
Uskoro smo uspeli poslati kameru, i dobili smo snimak."
"Da?" "Bila je to snimka pustinje. U stvari, upravo ova lokacija. Ali pre no što su bilo kakve zgrade bile ovde."
Stern kimne glavom. "I mogli ste je datirati?"
"Ne odmah", reče Gordon. "Nastavili smo slati kameru, uvek | iznova, ali sve što smo dobili bila je pustinja. Ponekad na kiši, ponekad pod snijegom, ali uvijek pustinja. Očito smo odlazili u druga vremena, ali koja vremena? Datiranje slike bilo je prilično zeznuto. Mislim, kako upotrijebiti kameru da datirate krajolik poput toga?"
Stern se namršti. Problem mu je bio jasan. Većina starih fotografija bila je datirana prema predmetima ljudske izrade na slici -po grañevini, automobilu, odjeći ili ruševinama. Ali nenastanjena pustinja u Novom Meksiku jedva bi promijenila izgled tokom tisuću, možda stotinu tisuća godina.
Gordon se nasmeši. "Okrenuli smo kameru okomito, upotrebili leću ribljeg oka, i snimili nebo noću."
"Ah." "Naravno da ne pali uvek - mora biti noć, i nebo ne sme biti pokriveno oblacima - ali ako imate dovoljno planeta na slici, možete prilično tačno identifikovati nebo. Do u godinu, dan i sat. I tako smo počeli razvijati našu navigacijsku tehnologiju."
"I tako se celi projekt promenio..."
"Da. Znali smo šta imamo, naravno. Više nismo obavljali prenos predmeta - nije bilo smisla pokušavati. Obavljali smo prenos izmedju univerzuma."
"I kad ste počeli slati ljude?"
"Ne još neko vreme."
Gordon ga povede oko zida elektronske opreme u drugi deo laboratorija. I tamo je Stern ugledao goleme plastične ploče ispunjene vodom, poput vodenih kreveta okrenutih uspravno. I u središtu, kavez-stroj pune veličine, ne onako doradjen kao oni koje je video u sobi za prenos, ali očito se radilo o istoj tehnologiji.
"Ovo je bio naš prvi pravi stroj", reče Gordon ponosno.
"Čekajte malo", reče Stern. "Radi li ova stvar?"
"Da, naravno."
"Radi li sad?"
"Nije korištena već neko vreme", reče Gordon.
"Ali verujem da radi. Zašto?"
"Znači, ako bih želeo otići natrag i pomoći im," rekao je Stern, "onda bih mogao - u ovom stroju. Je li tako?"
"Da", reče Gordon, polako kimajući glavom. "Mogli biste otići natrag u ovom stroju, ali-"
"Gledajte, ja mislim da su oni tamo u nevolji - ili nešto još gore."
"Verovatno. Da."
"I vi mi govorite da imate stroj koji radi", reče Stern, "ovog trenutka."
Gordon uzdahne. "Bojim se daje malo kompliciranije od toga, Davide."

29.10.00

Kate je padala kao u usporenoj snimci dok je kamenje iz svoda popuštalo. Prsti su joj se u padu sklopili oko nazubljenog žbukanog ruba i, izvježbana tokom mnogo godina, ona ga zgrabi i pridrži se. Visjela je na jednoj ruci, gledajući dolje kako je kamenje koje je padalo tresnulo u oblaku prašine na pod kapele. Nije vidjela što se dogodilo s vojnicima. Podigla je drugu ruku, posegnuvši za kamenim rubom. Ostalo će se kamenje osloboditi svakog trena, znala je. Cijeli se svod uru-šavao. Strukturalno, najsnažniji dio bio je pojačana linija križišta, gdje su se lukovi spajali. Ili tamo, ili na bočnom zidu kapele koji je bio okomit. Odlučila je pokušati doći do bočnog zida. Kamenje se odlomi; visjela je na lijevoj ruci. Prekrižila je jednu ruku preko druge, dosegnuvši najdalje dokle je mogla, ponovno pokušavajući rasporediti težinu tijela. Kamen u njezinoj lijevoj ruci se oslobodi i padne na pod. Opet je visjela u zraku, i našla još jedno uporište za ruku. Sad je bila samo metar daleko od bočnog zida, i kamen je postajao primjetno deblji dok se izdizao kako bi se spojio sa zidom. Rub za koji se držala činio se stabilnijim. Čula je vojnike ispod sebe koji su se derali i trčali u kapelu. Još malo i počet će ispaljivati strijele na nju. Pokušala je zaljuljati lijevu nogu prema gore. Što više rasporedi težinu, bit će u boljem položaju. Podigla je nogu; svod je izdržao. Izvijajući trup, povukla je tijelo na policu, a zatim privukla gore i drugu nogu. Prve strijele prozviždale su pokraj nje; ostale su lup-nule o kamen, podižući bijele oblačiće. Ležala je spljoštena na vrhu krova. Ali nije mogla tamo ostati. Otkotrljala se s ruba prema liniji križnog svoda. Dok je to radila, još se kamenja oslobodilo i palo. Vojnici su prestali vikati. Možda je kamenje u padu pogodilo jednog od njih, pomisli ona. Ali ne: čula ih je kako užurbano trče van iz crkve. Čula je ljude vani kako viču, konje koji njište. Što se dogañalo?

o o o

Unutar sobe u kuli Chris je čuo grebanje ključa u bravi. Onda su vojnici vani zastali i povikali kroz vrata - zazivali su stražara u sobi.
U medjuvremenu je Marek tražio poput ludaka. Bio je na kolenima, tražeći ispod kreveta. "Evo ga!!" poviče on.
Podigao se na noge, držeći težak mač i dugačak bodež. Dobacio je bodež Chrisu.
Vani su vojnici ponovno dovikivali stražaru u sobi. Marek se primaknuo vratima i pokazao Chrisu da stane na drugu stranu.
Chris se stisnuo uza zid kraj vrata. Čuo je glasove ljudi vani -mnogobrojne glasove. Srce mu počne lupati. Bio je šokiran načinom na koji je Marek ubio stražara.
Dolaze vas ubiti.
Čuo je te reči kako mu se ponavljaju u glavi, s osećajem nerealnosti. Nije bilo moguće da ga naoružani ljudi dolaze ubiti.
Čitao je izveštaje o davnim nasilnim činima, ubistvima i pokoljima u udobnom okruženju biblioteke. Čitao je opise ulica skliskih od krvi, vojnika natopljenih crvenom krvlju od glave do pete, rasporenih žena i dece, uprkos njihovim dirljivim molbama. Ali nekako, Chris je uvek pretpostavljao da su te priče bile preterane. Na univerzitetu je bilo moderno interpretirati dokumente ironično, razgovarati o naivnosti naracije, kontekstu teksta, privilegovan) u moći... Takvo teoretiziranje okrenulo je istoriju u lukavu intelektualnu igru. Chris je bio dobar u igri, ali igrajući je, on je nekako izgubio osećaj za pravu realnost - da su stari tekstovi prepričavali zastrašujuće priče i nasilne epizode koje su i prečesto bile istinite. Zaboravio je činjenicu da čita istoriju.
Do sada, kad je nasilno upozoren na nju. Ključ se okrene u bravi. Na drugoj strani vrata Marekovo lice bilo je iskeženo, a usnice povučene unatrag otkrivajući stisnute zube. Izgleda poput životinje, pomisli Chris. Marekovo telo bilo je napeto dok je grčevito držao mač, spreman zamahnuti. Spreman ubiti.
Vrata se otvoriše, istog trenutka zagradivši pogled Chrisu. Ali video je Mareka koji je visoko zamahnuo, i začuo je vrisak. Golem mlaz krvi zašikljao je po podu, a telo je palo ubrzo nakon toga.
Vrata su ga tresnula po telu, zaustavivši se pre punog zamaha i pribivši Chrisa iza njih. Na drugoj je strani muškarac udario o njih, zatim izdahnuo kad je mač rascepio drvo. Chris se pokušao izvući iza vrata, ali još je jedno telo palo, zablokiravši mu put.
Prekoračio je telo, a vrata su drmnula ravno po zidu kad je Marek zamahnuo na još jednog napadača, i treći vojnik je oteturao od udarca i pao na pod pred Chrisovim nogama. Vojnikov trup bio je natopljen krvlju; krv je liptala iz njegovih prsa kao iz izvora. Chris se sagnuo da uzme mač koji je čoveku još uvek bio u ruci. Dok je povlačio mač, čovek ga je čvrsto držao, kriveći lice prema Chrisu. Vojnik naglo oslabi i ispusti mač, tako da je Chris oteturao natrag do zida.
Čovek je nastavio s poda buljiti u njega. Lice mu se izobliči u grimasu besa - i onda se zamrzne. Isuse, pomisli Chris, mrtav je.
Odjednom je njemu zdesna još jedan vojnik ušao u sobu. Bio je ledjima okrenut Chrisu dok se borio s Marekom. Mačevi su im zvečali; žestoko su se borili; ali čovek nije bio primetio Chrisa. Chris podigne svoj mač, koji je bio vrlo težak i nespretan. Pitao se bi li mogao zamahnuti njime, bi li mogao stvarno ubiti čoveka okrenutog ledjima. Podigao je mač, nakrivio ruku kao da očekuje bejzbolski udarac - bejzbolski udarac! - i pripremio se da zamahne, kad je Marek odrezao čovekovu ruku u ramenu.
Odrezana ruka odskočila je od poda i lupnula, smirivši se kod zida ispod prozora. Čovek je trenutak izgledao zapanjeno pre no što mu je Marek u jednom jedinom zamahu odsekao glavu. Glava se prebacila kroz vazduh, udarila o vrata blizu Chrisa i pala mu na nožne prste, licem prema dole.
Brzo je povukao noge. Glava se zakotrlja, tako da se lice okrenulo prema gore, i Chris je vidio kako oči trepću i usta se miču, kao da oblikuju riječi. Uzmaknuo je.
Chris svrne pogled na trup na podu, iz kojeg je još uvek iz batrljka na vratu liptala krv. Krv je slobodno tekla po kamenom podu galoni krvi, činilo se. Pogledao je Mareka koji je sad sedeo na krevetu hvatajući dah, a lice i pršnjak bili su mu poprskani krvlju.
Marek pogleda gore prema njemu. "Ti si dobro?" reče on.
Chris nije mogao odgovoriti.
Nije uopstee mogao ništa reći.
A onda je zvono u seoskoj crkvi počelo zvoniti.

o o o

Chris je kroz prozor ugledao plamenove koji su lizali prema nebu iz dve seoske kuće na drugom rubu grada, blizu kružnih gradskih zidina. Muškarci su ulicama trčali prema vatri.
"Negde gori", reče Chris.
"Sumnjam", reče Marek, još uvek sedeći na krevetu.
"Ne, stvarno gori", reče Chris. "Pogledaj." U gradu su konjanici galopirali ulicama; bili su odeveni kao trgovci, ali jahali su poput boraca. "
Ovo je tipična diverzija", reče Marek, "kojom se započinje napad."
"Napad?"

"Vrhovni svestenik napada Castelgard." "Već?"
"Ovo je samo prethodnica, možda stotinjak vojnika. Pokušaće izazvati zbrku i neorganizovanost. Glavne su snage verovatno još uvek na drugoj strani reke. Ali napad je počeo."
Očito su i drugi tako mislili. U dvorištu ispod njih dvorani su curili iz velike dvorane i žurili se prema podiznom mostu, napuštajući dvorac i naglo prekinutu zabavu. Skupina oklopljenih vitezova izgalopirala je van raštrkavši dvorane, odjurila preko podiznog mosta i zajurila se niz ulice grada.
Kate, zadihana, gurne glavu kroz vrata. "Momci? Idemo. Moramo naći profesora pre no što bude kasno."

28.57.32

U velikoj dvorani nastao je urnebes. Muzicari su bežali, gosti su se žurili prema vratima, psi su lajali, a tanjiri s hranom lupali po podu. Vitezovi su trčali kako bi se pridružili bitci, dovikujući naredbe svojim paževima. Gospodar Oliver brzo se odmaknuo od stola za uglednike, zgrabio profesora za ruku i rekao sir Guyu: "Mi idemo u La Roque. Pobrini se za gospu Claire. I dovedi pomoćnike!"
Robert od Kerea bez daha je upao u prostoriju. "Moj gospodaru, pomoćnici su mrtvi. Ubijeni su dok su pokušavali pobjeći!" "Pobeći? Pokušali su pobeći? Čak i ako bi to ugrozilo život njihovog gospodara? Dodjite sa mnom, magistre", mračno je rekao gospodar Oliver. Oliver ga povede do bočnih vrata koja su se otvarala izravno na dvorište.

000

Kate je pojurila niz kružno stubište, a Marek i Chris bili su odmah iza nje. Na prvom spratu morali su usporiti zbog skupine koja je silazila ispred njih. Iza zavoja Kate je ugledala gospode koje su čekale i crvene halje starijeg čoveka koji je vukao noge. Iza nje, Chris poviče: "U čemu je problem?" i Kate podigne ruku u znak upozorenja.
Prošla je još jedna minuta pre no što su izbili na dvorište.
Prizor je bio haotičan. Vitezovi na konjima bičevali su mnoštvo uspaničenih sudionika gozbe kako bi ih prisilili da se odmaknu u stranu. Čula je povike gomile, njištanje konja i dovikivanje vojnika na bedemima iznad njih.
"Ovuda", reče Kate, i povede Mareka i Chrisa napred, držeći se uza zid dvorca, obišavši kapelu i zatim postrance u vanjsko dvorište koje je bilo, videli su, jednako natrpano.
Videli su Olivera na konju, profesora njemu sa strane, i skupinu oklopljenih vitezova. Oliver nešto dovikne, i svi krenuše naprijed prema podiznom mostu.
Kate ostavi Mare ka i Chrisa da ih sami progone; a ona ih je uspela samo okrznuti pogledom na kraju mosta. Oliver se okrenuo nalevo, udaljavajući se od grada. Stražari su otvorili vrata u istočnom zidu, i on i njegova skupina odjahali su u poslepodnevno sunce. Vrata su užurbano zatvorena za njima.
Marek je stigne. "Gde?" reče on.
Ona pokaže na vrata. Čuvala su ih tridesetorica stražara. Još nekoliko ih je stajalo na zidu iznad.
"Nikad nećemo proći tim putem", reče on. Odmah iza njih, skupina vojnika zbacila je smedje tunike, otkrivši zeleno-crne; počeli su se probijati prema dvorcu. Lanci podiznog mosta počeli su zvečati. "Idemo." Potrčali su niz podizni most, začuvši škripanje drveta i osećajući kako se počinje podizati pod njihovim nogama. Podizni most bio je metar u vazduhu kad su došli do drugog kraja i skočili, prizemivši se na tlu otvorenog polja.
"Što sad?" upita Chris podižući se. Još uvijek je u ruci nosio svoj okrvavljeni mač.
"Ovuda", reče Marek, i potrči ravno u središte grada.

o o o

Uputili su se prema crkvi, a zatim dalje od uske glavne ulice gde je već započela žestoka bitka: Oliverovi vojnici u smedem i sivom, i Arnautovi u zelenom i crnom. Marek ih povede nalevo kroz tržnicu koja je sad bila opustela, roba pospremljena, a trgovci nestali. Morali su se brzo pomaknuli u stranu dok je skupina Arnautovih vitezova na konjima progalopirala kraj njih, uputivši se prema dvorcu. Jedan od njih zamahnuo je prema Mareku svojim teškim mačem i viknuo nešto dok je prolazio. Marek ih je promatrao kako odlaze, a zatim krenuo dalje.
Chris je tražio tragove ubijenih žena i dece izvadjene iz njihovih utroba, i nije znao da li da bude razočaran ili da mu lakne kad nije video nijedno od toga. U stvari, nije uopste video ni žene ni decu.
"Svi su pobegli ili se sakrili", reče Marek. "Rat ovdje traje već dugo. Ljudi znaju šta učiniti."
"Kojim putem?" upita Kate. Ona je bila napred.
"Levo, prema glavnim vratima."
Skrenuli su levo, krenuli niz užu ulicu i odjednom začuli uzvik iza sebe. Pogledali su unazad i videli vojnike u trku koji su dolazili prema njima. Chris nije mogao reći da li ih vojnici progone ili samo trče. Ali nije bilo smisla čekati kako bi saznali.
Marek potrči; sad su svi trčali, i nakon nekog vremena Chris je bacio pogled prema natrag i video vojnike kako zaostaju. Na trenutak je osetio čudnovat ponos; povećavali su udaljenost od njih.
Ali Marek nije ništa prepuštao slučaju. Naglo je skrenuo u bočnu ulicu koja je imala jak i neugodan smrad. Sve trgovine ovde bile su zatvorene, ali su izmedju njih prolazile uzane uličice. Marek potrči niz jednu od njih koja ih je dovela do ogradjenog dvorišta iza trgovine. U dvorištu su stajale goleme drvene bačve i golemi drveni stalci ispod šupe. Ovde je smrad bio gotovo nadmoćan; mešavina trulog mesa i izmeta. Bila je to štavionica kože.
"Brzo", reče Marek, i oni se popnu preko ograde i čučnu iza smrdljivih bačava.
"Uuuf!" reče Kate, stisnuvši nos. "Kakav je to smrad?"
"Natapaju kože u pilećem govnu", prošapće Chris. "Dušik u izmetu omekšava kožu."
"Sjajno", reče ona. "Psećem govnu, takodjer."
Chris pogleda iza sebe i ugleda još bačava i kože koje su visile na stalcima. Ovde-onde ležale su hrpe siraste žute tvari nagomilane na tlu - salo sastrugano s unutrašnjosti koža
Kate reče: "Peku me oči." Chris pokaže na belu koru na bačvama oko njih. Bile su to bačve s vapnom, jakom lužinastom otopinom koja je uklanjala dlake i preostalo meso nakon što su kože sastrugane. Vapnenačke pare bile su to što im je peklo oči. Onda je njegovu pažnju privukla uličica gde je začuo noge u trku i zveket oklopa. Kroz ogradu je ugledao Roberta od Kerea sa sedmoricom vojnika. Ti su vojnici gledali u svim smerovima dok su trčali - tražeći ih.
Zašto? pitao se Chris, vireći iza bačve. Zašto su ih još uvek progonili? Zašto su oni bili toliko važni da je Kere zanemario neprijateljski napad i umesto toga pokušavao ubiti njih?
Očito se tragačima smrad u uličici nije ništa više svidjao nego Chrisu, jer je uskoro Kere zalajao zapoved i svi oni potrčaše uličicom natrag prema ulici.
"Zbog čega sve ovo?" Chris napokon prošapće. Marek samo odmahne glavom. A onda su čuli ljude kako viču, i opet su čuli vojnike kako trče niz ulicu. Chris se namršti. Kako su ih mogli čuti?
Pogledao je Ma-reka koji je takoñer izgledao zabrinuto. Iz dvorišta se čulo Kerea kako uzvikuje: "Ići! Ići!" Verovatno je Kere ostavio jednog čoveka za sobom. Biće da je to, pomisli Chris. Jer on nije šaptao dovoljno glasno da bi ga se čulo. Marek krene prema napred, a zatim zastane. Kere i njegovi ljudi su se već uspinjali preko ograde,osmorica sveukupno; ne bi se mogli sa svima njima boriti.
"Aridre", reče Chris pokazujući na bačve. "To je lužina."
Marek se naceri. "Onda učinimo to", reče on i nasloni se na bačvu. Svi su pritisnuli ramenima na drvo i s naporom uspeli prevrnuti bačvu. Peneća lužnata otopina pljusne na tlo i poteče prema vojnicima. Smrad je grizao za oči. Vojnici su odmah prepoznali šta je to - bilo kakav dodir s tom tekućinom spalio bi meso - i pojurili su natrag na ogradu i podigli noge s tla. Potporni stubovi ograde počeli su cvrčati i šištati kad ih je lužina dotaknula. Ograda se počela ljuljati od težine svih ljudi; oni povikaše i otrčaše natrag u uličicu.
"Sad", reče Marek. Poveo ih je dublje u dvorište štavionice, preko šupe i zatim u drugu uličicu.

o o o

Bilo je kasno popodne i svetlost je počela da bledi; pred sobom su videli seoske kuće u plamenu koje su bacale tamne treperave sene na tlo. Ranije su ljudi pokušavali ugasiti požar, ali sad su prestali;! slama je slobodno gorela, pucketajući dok su se goruće slamke podizale u vazduh.
Sledili su uzan puteljak koji je prolazio izmedju svinjaca. Svinje su frktale i skvičale, uznemirene vatrom koja je gorela u blizini.
Marek je izbegavao vatre, uputivši se prema južnim vratimai gde su i ušli. Ali čak i iz daljine mogli su videti da se na vratima odvijala žestoka borba; ulaz je bio gotovo blokiran telima mrtvih konja. Arnautovi vojnici morali su se pentrati preko leševa kako bi došli do branioca koji su se nalazili unutra i koji su se grčevito borili sekirama i mačevima.
Marek se okrene i uputi se natrag prema području farma.
"Gde idemo?" upita Chris.
"Nisam siguran", reče Marek. Digao je pogled prema zidu tvrdjave koji je okružavao grad. Vojnici su trčali njegovom dužinom, uputivši se prema južnim vratima kako bi se pridružili borbi. "Želim se popeti na taj zid."
"Na zid?"
"Tamo." Pokazao je na uzak, mračan otvor u zidu koji je imao stepenice prema gore. Izašli su na vrh gradskih zidina. Sa svog visokog povoljnog položaja mogli su videti da je sve veći deo grada gutao plamen; vatra je bila blizu trgovina. Uskoro će celi Castel-gard da gori. Marek pogleda preko zida na polja u daljini. Tlo je bilo šest metara ispod. Bilo je nešto grmlja visokog oko metar i po, koje je izgledalo dovoljno mekano da im ublaži pad. Postajalo je teško videti.
"Nemojte se zgrčiti", reče on. "Opustite telo."
"Opustite?" reče Chris.
Ali Kate se već prebacila preko i visila sa zida. Otpustila se i pala ostatak udaljenosti, prizemivši se na noge poput mačke. Pogledala je gore prema njima i pozvala ih da sidju.
"Prilično je daleko do dole", reče Chris. "Ne želim slomiti nogu..."
Zdesna su .začuli povike. Tri vojnika trčala su duž zida s podignutim mačevima.
"Onda nemoj", reče Marek i skoči.
Chris skoči za njim u sumrak i prizemlji se na tlu stenjući i kotrljajući se. Polako stane na noge. Ništa nije bilo slomljeno. Laknulo mu je i bio je prilično zadovoljan sam sobom, kad je prva strela zazujala njemu pokraj uva i lupnula o zemlju izmedju njegovih nogu. Vojnici su ih sa zida gadjali strelama.
Marek ga pograbi za ruku i potrči prema gustoj šikari udaljenoj deset metara. Spustili su se na zemlju i čekali. Gotovo u istom trenutku još im strela zazviždi iznad glave, ali ovog su puta došle izvan zidina dvorca. U rastućoj tami Chris je jedva mogao razaznati vojnike u zelenocrnim tunikama na brdu ispod njih.
"To su Arnautovi ljudi!" reče Chris. "Zašto bacaju strele na nas?"
Marek ne odgovori; udaljavao se puzeći, a trbuh mu je bio uz zemlju. Kate je puzala iza njega. Strela prošišti pokraj Chrisa, tako blizu da mu je njezin vrh poderao prsnjak na ramenu i on oseti kratak udar boli. Bacio se pljoštimice na zemlju i krenuo za njima.

28.12.39

"Ima dobrih i loših vesti", rekla je Diane Kramer ulazeći u Donigerovu kancelariju nešto pre devet ujutro. Doniger je bio za svojim kompjuterom, kljucajući po tastaturi jednom rukom, dok je u drugoj držao limenku Coca- Cole.
"Da čujem loše vesti", reče Doniger.
"Naši ozledjeni ljudi odvezeni su u bolnicu. Kadj su prošle noći stigli tamo, pogodi ko je bio dežuran? Ista doktorica koja je radila na Traubu u Gallupu. Žena po imenu Tsosie."
"Ista doktorica radi u obje bolnice?"
"Da. Uglavnom je u SB-u, ali dva dana nedeljno radi u Gallupu."
"Sranje", reče Doniger. "Je li to legalno?"
"Naravno. Uglavnom, doktorica Tsosie fino je pročešljala naše tehničare. Čak je njih trojicu stavila na MR. Posebno je rezervisala” skener, čim je čula da se radi o nesreći u koju je upetljan ITC."
"MR?" namršti se Doniger. "To znači da sigurno zna da je Traub bio rascepljen."
"Da", reče Kramerova. "Jer su očito stavili i Trauba na MR. Znači da je definitivno nešto tražila. Fizičke defekte. Telesne nepodudarnosti."
"Sranje", reče Doniger. "Uz to je i stavila svoju istragu na velika zvona, zbog čega su u bolnici svi postali ljuti i paranoični, a pozvala je i onog murjaka Wauneku iz Gallupa. Izgleda da su njih dvoje prijatelji."
Doniger zagundja. "Ovo mi je trebalo", reče on, "kao što mi treba još jedan šupak."
"Sad želiš dobre vesti?"
"Spreman sam."
"Wauneka je nazvao policiju u Albaquerqueu. Šef licno dolazi u bolnicu. Tamo je nekoliko izvestitelja. Svi sede uokolo i čekaju senzacionalne vesti. Očekuju radioaktivnost. Očekuju sjaj u mraku. Umesto toga -velika sramota. Sve ozlede su prilično lake. Uglavnom se radi o staklu u letu. Čak su i rane od šrapnela površinske; metal se ukopao samo u sloj kože."
"Mora da su vodeni štitovi usporili fragmente", reče Doniger.
"I ja tako mislim, tačno. Ali ljudi su prilično razočarani. A onda i finalna stvar - MR - smrtni udarac - ispala je fijasko nakon što su pregledani triput za redom. Niko od naših ljudi nema transkripcijske greške. Jer su oni, naravno, samo tehničari. Šef policije iz Albaquerquea je popizdeo. Upravitelj bolnice je popizdeo. Novinari odlaze kako bi izvestili o stambenoj zgradi u plamenu. U medjuvremenu, neki tip s bubrežnim kamencima skoro umire jer mu nisu mogli napraviti MR, jer je Tsosieva zauzela stroj. Odjednom, ona je zabrinuta za svoj posao. Wauneka je osramoćen. Oboje su se sakrili."
"Savršeno", reče Doniger, tresnuvši po stolu. Naceri se. "Ti seratori to i zaslužuju."
"I kao šlag na kraju," reče Kramerova pobedonosno, "francuska izvestiteljica, Louise Delvert, pristala je doći u obilazak našeg postrojenja."
"Napokon! Kada?"
"Sledeću nedelju. Povesćemo je u uobičajen folirantski obilazak."
"Ovo počinje bivati ultra dobar dan", reče Doniger. "Znaš, mogli bismo čak vratiti ovu stvar natrag u kutiju. Je li to sve?"
"Ljudi iz medija dolaze u podne."
"To spada pod loše vesti", reče Doniger.
"I Stern je našao stari prototip stroja. Želi otići natrag. Gordon mu je rekao da ne dolazi u obzir, ali Stern želi čuti potvrdu od tebe da ne može ići."
Doniger zastane. "Ja kažem, pustimo ga da ide."
"Bobe..."
"Zašto ne bi otišao?"
"Zato što je pakleno nesigurno. Taj stroj ima minimalnu zaštitu. Nije korišten već godinama, i poznat je po uzrokovanju velikih transkripcijskih grešaka kod ljudi koji su ga koristili. Možda se uopste ne vrati."
"Znam to", reče Doniger odmahujući rukom. "Ništa od togaj nije bitno."
"Šta je bitno?" reče ona zbunjeno.
"Baretto."
"Baretto?"
"Čujem li ja to jeku? Diane, razmisli, za ime Božje."
Kramerova se namršti, pa odmahne glavom "Zbroji sve skupa. Baretto je poginuo u prvoj ili prve dve minute svog puta natrag. Nije li tako? Neko ga je celog probušio strelama, tačno na početku puta."
"Da..."
"Prvih nekoliko minuta", reče Doniger, "vreme je kad svi još uvek stoje oko strojeva, zajedno, u skupini. Točno? Onda koji razlog imamo da mislimo da je Baretto bio ubijen, i niko drugi?"
Kramerova ništa ne reče.
"Ono što je razumno jest to da je, ko god je ubio Baretta, verovatno ubio sve njih. Ubio celo društvance."
"U redu..."
"To znači da se verojatno neće vratiti. Profesor se neće vratiti. Cela skupina je nestala. Sad, to je nezgodno, ali mi možemo izaći na kraj sa skupinom nestalih ljudi: tragična laboratorijska nesreća u kojoj su sva tela spaljena, ili pad aviona, niko od toga ne bi postao ništa pametniji..."
Nastala je pauza. "Osim sto je tu Stern", reče Kramerova. "On zna cijelu priču."
"Tako je."
"Pa želiš i njega poslati natrag. I njega se riješiti. I sve si sredio." "Uopste ne", reče Doniger brzo. "Hej, ja sam protiv toga. Ali momak se dobrovoljno javio. Želi pomoći svojim prijateljima. Bio bih kriv da ga sprečim u tome."
"Bobe," rekla je ona, "ponekad si prava šupčina."
Doniger se odjednom počne smejati. Imao je visok, bučan, histeričan smeh, poput malog deteta. Ali Kramerovu je to uvek podsećalo na hijenu.
"Ako dopustiš Sternu da ode natrag, dat ću otkaz." To je nateralo Donigera da se počne još jače smejati. Sedeći u stolici, zabacio je glavu unazad. To ju je naljutilo.
"Ozbiljno, Bobe." Napokon se prestao smejuljiti i obrisao suze s očiju.
"Diane, molim te", reče on. "Šalio sam se. Naravno da Stern ne može natrag. Gde ti je smisao za humor?"
Kramerova se okrenula da ode. "Reći ću Sternu da ne može ići natrag", reče ona. "AJi nisi se šalio."
Doniger se ponovno počne smejati. Kikotanje hijene ispuni prostoriju. Kad je odlazila, Kramerova Ijutito zalupi vratima. 





Нема коментара:

Постави коментар