Kad se zatim našao na ulici, video je, koliko je tmurna noć to dopuštala, kako gore ispred Barnabasove kuće pomoćnik i dalje šeta amo-tamo, zastaje pokoji put i pokušava fenjerom osvetliti sobu kroz prozor zastrt zavesom. K. ga zovnu; bez nekog vidljivog straha, on prestade uhoditi kuću i priđe. »Koga tražiš?« upita ga K. i o svoju butinu iskuša koliko je vitak štap. »Tebe«, odgovori pomoćnik prilazeći mu. »A ko si ti?« upita K. iznenada, jer mu se učini da to nije pomoćnik. Izgledao je stariji, umorniji, s više bora, ali i puniji u licu, a i hod mu je bio sasvim drukčiji nego hitri hod obojice pomoćnika, čiji su zglobovi bili kao elektrizirani, išao je sporo, malo se gegao, izgledao otmeno bolešljiv. »Zar me ne poznaješ?« upita čovek. »Jeremias, tvoj stari pomoćnik.« »Tako«, reče K. i primakne štap koji je već bio sakrio iza leđa. »Ali mi izgledaš sasvim drukčije.« »To je zato što sam sam«, reče Jeremias. »Kad sam sam, onda zbogom vedra mladosti.« »A gde je Artur?« upita K. »Artur?« upita i Jeremias. »Mali ljubimac Artur? On je napustio službu. Jer ti si, bogami, bio malo grub i nemilosrdan prema nama. Njegova nežna duša nije to mogla podneti. On se vratio u dvorac i podigao je tužbu protiv tebe.« »A ti?« upita K. »Ja sam mogao ostati«, reče Jeremias, »Artur se žali i u moje ime.« »A na što se vi to žalite?« upita K. »Žalimo se na to da ti ne razumeš nikakvu šalu. Šta smo mi učinili? Malo smo se šalili, malo smejali, malo tvoju zaručnicu zadirkivali. Uostalom, sve u saglasnosti s nalogom koji smo dobili. Kad nas je Galater tebi poslao...« »Galater?« upita K. »Da, Galater«, odgovori Jeremias, »on je tada baš zamenjivao Klamma. Kad nas je tebi poslao, rekao nam je — ja sam to tačno zapamtio jer to je ono na što se mi pozivamo: ‘Vi ćete sad biti pomoćnici geometra. Mi smo na to rekli: ‘Ali mi ništa ne razumemo od tog posla’. Na što će on reći: ‘To nije najvažnije; ako bude baš potrebno, on će vas već naučiti. Najvažnije je, međutim, da vi njega razvedrite. Kao što mi je rečeno, on sve uzima vrlo ozbiljno. On je sad došao u selo i to je za njega veliki događaj, iako zapravo nije nikakav. To trebate postići’.« »Pa lepo«, reče K., »je li Galater bio u pravu i jeste li vi izvršili dobijeni zadatak?« »To ja ne znam«, reče Jeremias. »Verovatno to nije bilo moguće i zbog kratkog vremena. Znam samo da si ti bio vrlo grub, i na to se žalimo. Meni nije jasno kako ti, koji si ipak samo nameštenik, čak ne ni nameštenik u dvorcu, ne možeš razumeti da je takva služba tegobna i da je vrlo nepravedno tako samovoljno, gotovo detinje neodgovorno otežavati posao jednom radniku, kao što si to ti činio. Ona bezobzirnost kojom si nas ostavio da se smrzavamo na ogradi, ili kako si Artura, čoveka kojeg svaka ružna reč danima peče, zamalo šakom ubio na prostirci, ili kako si mene popodne jurio unaokolo po snegu, da mi je bio potreban čitav sat da od jurnjave dođem k sebi. Ja ipak više nisam mlad!« »Dragi Jeremias«, reče K., »sve je to tako kao što kažeš, samo to sve trebaš reći Galateru. On je vas poslao na svoju ruku, nisam ja vas od njega tražio. I budući da vas ja nisam tražio, mogao sam vas i vratiti, i ja bih radije to učinio milom nego silom, ali očigledno vi niste hteli drukčije. Uostalom, zašto ti nisi odmah, čim ste obojica došli k meni, govorio tako otvoreno kao što govoriš sad?« »Zato što sam bio kod tebe u službi«, odgovori Jeremias, »to je barem razumljivo.« »A sad nisi više u službi?« upita K. »Više nisam«, reče Jeremias, »Artur je u dvorcu otkazao službu, ili je barem u toku postupak koji nas treba potpuno osloboditi od službe.« »Ali ti ipak još tragaš za mnom kao da si u službi?« reče K. »Nije tako«, reče Jeremias, »ja te tražim samo kako bih umirio Friedu. Kad si je ti napustio zbog onih Barnabasovih devojaka, ona je bila vrlo nesretna, ne toliko zato što te je izgubila, nego zbog tvoje nevere; istina, ona je već odavno uviđala da će do toga doći i zbog toga već mnogo propatila. Ja sam baš bio još jednom prišao školskom prozoru, da vidim jesi li možda ipak postao razumniji. Međutim,tebe tamo nije bilo, samo je Frieda sedela u jednoj školskoj klupi i plakala. Onda sam ušao i mi smo se sporazumeli. Sve je već gotovo. Ja sam sobni konobar u Gospodskom konaku, barem toliko dugo dok moja stvar u dvorcu ne bude sređena, a Frieda je opet u krčmi. To je za Friedu bolje. Za nju nije bilo pametno da postane tvoja žena. A ni ti nisi umeo ceniti žrtvu koju je ona bila spremna za tebe podneti. Istina, dobričina kakva je ona još pokoji put sumnja da ti se ne čini nepravda i da možda ipak nisi bio kod Barnabasovih. Iako, naravno, nikakve sumnje nije moglo biti gde si ti, ja sam ipak došao jednom za svagda to utvrditi, jer posle svih uzbuđenja Frieda je napokon zaslužila da jednom mirno spava, a bogami i ja. Tako sam, eto, došao, i ne samo da sam tebe našao, već sam i video kako se devojke lepe za tebe. Za tebe se zauzela osobito ona crna, prava divlja mačka. Dobro, svako ima svoj ukus. U svakom slučaju, nije bilo potrebe da ideš okolnim putem, preko susednog vrta, ja poznajem put.«
Dakle, dogodilo se ipak ono što se moglo predvideti, ali ne i sprečiti. Frieda ga je napustila. To ne mora biti konačno, stvari ne stoje baš tako loše. Frieda se može ponovno osvojiti, na nju je lako uticati sa strane, posebno ovim pomoćnicima, koji Friedin položaj smatraju sličnim svojem, i budući da je sada njima otkazano, uspeli su i Friedu na to nagovoriti, ali K. treba samo stupiti pred nju, podsetiti je na sve što govori njemu u prilog i ona će opet biti njegova i puna pokajanja, posebno kad bi poseta devojkama mogao opravdati nekim uspehom koji je postigao zahvaljujući njima. Međutim, i uza sva ta razmišljanja kojima se pokušavao tešiti zbog Friede, bio je uznemiren. Još malopre on se pred Olgom hvalio Friedom i nazvao je svojim jedinim osloncem. A eto, taj oslonac nije bio baš najčvršći, nije bilo ni potrebno da se umeša neko od moćnih da bi mu oteo Friedu, bio je dovoljan i ovaj ne odviše privlačan pomoćnik, to meso koje je pokatkad ostavljalo utisak da gotovo i nije živo.
Jeremias se već počeo udaljavati; K. ga prizva. »Jeremias«, reče mu, »želim biti sasvim otvoren s tobom, ali hoću da mi i ti iskreno odgovoriš na jedno pitanje. Mi više nismo u odnosu gospodara i sluge, zbog čega nisi radostan samo ti nego i ja, mi dakle nemamo razloga jedan drugog varati. Ovde pred tvojim očima slomit ću štap koji je bio tebi namenjen, jer nisam ja izabrao put preko vrta iz straha od tebe, nego da bih te iznenadio i nekoliko puta opaučio štapom. Lepo, nemoj mi to uzimati za zlo, sad je sve prošlo. Da ti nisi bio sluga koji mi je nametnut od vlasti, nego naprosto poznanik, mi bismo se odlično slagali, iako meni ponekad tvoj izgled pomalo smeta. Ali ono što smo u tom pogledu propustili, mogli bismo sada nadoknaditi.« »Misliš?« reče pomoćnik i, zevajući, zatvori umorne oči. »Ja bih ti mogao sve to podrobnije objasniti, ali nemam vremena, žurim se Friedi, devojče čeka na mene, još nije stupila u službu, gostioničar joj je na moju molbu — ona se htela odmah baciti na posao, verovatno da bi zaboravila — odobrio kratku odsutnost, i hteli bismo ipak to vreme provesti zajedno. Što se tiče tvog predloga, mogu reći da ja nemam nikakvog razloga da ti lažem, ali isto tako ni da ti se poveravam. Sa mnom, naime, stoji drukčije nego s tobom. Dok sam s tobom bio u službenom odnosu, ti si, naravno, bio za mene vrlo važna osoba, ne zbog tvojih kvaliteta, nego zbog službenog zadatka koji sam imao, i ja bih za tebe učinio sve što hoćeš, ali sad sam prema tebi ravnodušan. Ni lomljenje štapa mene ne dira, podseća me samo na to kakvog sam surovoga gospodara imao, ja nisam sklon zauzeti se za tebe.« »Ti sa mnom razgovaraš tako«, reče K., »kao da je sasvim sigurno da se nikad ni zbog čega nećeš više mene bojati. Ali to zapravo nije tako. Možda se ti nisi sasvim oslobodio od mene, baš tako brzo stvari se ovde ne rešavaju...« »Ponekad još i brže«, reče Jeremias. »Ponekad«, reče K., »ali ništa ne upućuje na to da je tako i ovaj put, barem ni ja ni ti još nismo dobili u ruke pismeno rešenje. Postupak je, dakle, još u toku, a ja još ništa nisam poduzeo preko svojih veza. Ako stvar ispadne nepovoljno za tebe, onda se baš nisi pobrinuo da stekneš naklonost svoga gospodara i možda je čak bilo suvišno lomiti štap. Friedu si, doduše, uspeo odvesti, zbog čega si se posebno osilio, ali uza sve poštovanje prema tvojoj osobi — jer ja to poštovanje prema tebi imam iako ga ti možda nemaš više prema meni — ja znam da je dovoljno da samo nekoliko reči uputim Friedi, pa da se razbiju sve laži kojima si je ti obrlatio. A samo laži mogle su Friedu odbiti od mene.« »Ja se ne bojim tih pretnji«, reče Jeremias. »Ti ipak ne želiš da ti ja budem pomoćnik, ti se bojiš mene kao pomoćnika, ti se uopste bojiš pomoćnika, ti si samo iz straha tukao dobrog Artura.« »Možda«, reče K. »A je li zbog toga manje bolelo? Možda ću moći na taj način pokazivati i svoj strah od tebe. Primetim li da ti služba malo odgovara, ja ću te, prelazeći preko sveg straha, s najvećim zadovoljstvom prisiljavati da je obavljaš. Uz to ću još gledati da ovaj put dobijem samo tebe, bez Artura; onda ću ti moći posvetiti više pažnje.« »Misliš li ti«, reče Jeremias, »da sve to mene ma i najmanje plaši?« »Naravno da mislim«, reče K., »malo se bojiš, svakako, a ako si pametan, trebao bi se jako bojati. Zašto inače nisi već otišao Friedi? Reci, voliš li je zaista?« »Volim li je?« reče Jeremias. »Ona je dobra, pametna devojka, bivša Klammova ljubavnica, dakle u svakom slučaju dostojna poštovanja. I kad me ona neprekidno moli da je oslobodim od tebe, zašto joj tu uslugu ne bih učinio, posebno stoga što time ni tebi ne činim nažao, budući da si se utešio s onim prokletim Barnabasovim devojkama.« »Sad vidim tvoj strah«, reče K. »jedan bednički strah, ti me želiš lažima uloviti. Frieda je molila samo jedno: da bude oslobođena podivljalih, pseći pohotljivih pomoćnika; na žalost, ja nisam imao vremena sasvim ispuniti njenu molbu i sada se javljaju posledice mog propusta.«
Gospodine geometre, gospodine geometre!« vikao je neko ulicom. Bio je to Barnabas. Dođe kao da je bez daha, ali ipak se ne zaboravi pokloniti pred K. »Uspeo sam«, reče on. »Sta si uspeo?« upita K. »Moju molbu dostaviti Klammu?« »To nije bilo moguće«, reče Barnabas. »Jako sam se trudio, ali nije bilo moguće, progurao sam se napred, stajao sam tamo celi dan, premda niko to nije tražio, i to tako blizu dugačkog stola da me je jedan pisar, kojem sam zaklonio svetlo, gurnuo u stranu, javljao sam se dižući ruku uvis, što je zabranjeno, kad bi Klamm digao pogled sa stola, ostao sam najduze u kancelariji, bio sam tamo već sam sa slugama, imao sam još jedno zadovoljstvo, da vidim Klamma kako se vraća, ali ni to nije bilo zbog mene, hteo je samo na brzinu još nešto videti u knjizi, pa je odmah opet otišao; napokon, kako se nikako nisam micao s mesta, sluga me je gotovo izbacio metlom kroz vrata. Sve ti to priznajem kako ti opet ne bi bio nezadovoljan onim što ja učinim.« »Sto meni, Barnabase, vredi sva ta tvoja marljivost«, reče K., »kad nema uspeha.« »Ali ima uspeha«, reče Barnabas. »Kad sam izlazio iz svoje kancelarije— ja ga tako zovem, moja kancelarija— primetio sam kako iz dugačkog hodnika lagano prilazi jedan gospodin, inače je sve bilo pusto, bilo je, naravno, već kasno. Odlučih ga pričekati, to je bila dobra prilika da još neko vreme tamo ostanem, najradije bih tamo stalni ostao, samo da tebi ne moram donositi loše vesti. Ali i inače je vredelo čekati tog gospodina, to je bio Erlanger. Ti ga ne poznaješ? On je jedan od najvažnijih Klammovih sekretara. Jedan slabašan, omalen gospodin, malo se gega. Odmah me je pozvao, on je poznat po svom pamćenju i poznavanju ljudi, samo navuče obrve i to mu je dovoljno da svakog prepozna, često i ljude koje nikad nije video, o kojima nikad ništa nije čuo niti čitao, mene, na primer, sumnjam da je ikad video. Ali iako svakog čoveka odmah prepozna, on ipak pita kao da nije siguran. ‘Jesi li ti Barnabas?’ upitao je mene. A onda rekao: ‘Ti poznaješ geometra, zar ne?’ A zatim: ‘To se dobro podudara, ja se sada vozim u Gospodski konak. Neka me geometar tamo poseti. Stanujem u sobi broj petnaest. Ali bi morao odmah doći. Imam samo nekoliko sastanaka tamo i vraćam se natrag u pet sati ujutro. Reci mu da mi je jako stalo da s njim razgovaram’.«
Najednom, Jeremias se snuždi. Barnabas, koji ga u uzbuđenju dosad gotovo nije niti primetio, upita: »Sta to hoće Jeremias?« »Hoće pre mene stići Erlangeru«, reče K. i već je trčao za Jeremiasom, stiže ga, uhvati ispod ruke i reče: »Je li te to iznenada obužela čežnja za Friedom? I mene je ništa manje, i zato ćemo ići istim korakom i ruku pod ruku.«
Nastavak: Romani u nastavcima
Нема коментара:
Постави коментар