Franc Kafka, Dvorac ( Glava osamnaesta)

i Dok je nasumce gledao unaokolo, K. u daljini primeti Friedu na jednom zavijutku hodnika. Ona se pravila kao da ga ne može prepoznati, tupo je gledala u njega, držeći u ruci poslužavnik s praznim posuđem. On reče poslužitelju, koji ga uopste nije slušao — što se više obraćalo poslužitelju, to je on izgledao rastreseniji — da će se odmah vratiti, i potrča prema Friedi. Kad stiže do nje, uhvati je za ramena, kao da je ponovno prisvaja, postavi nekoliko beznačajnih pitanja i pritom je ispitivački gledaše u oči kao da u njima nešto traži. Ali ona ne izmeni svoje kruto držanje, rastreseno poče razmeštati posuđe po poslužavniku i reče: »Sta ti hoćeš od mene? Idi tamo onima — pa da, ti znaš kako se zovu. Od njih baš sad i dolaziš, vidi se po tebi.« K. brzo okrenu razgovor. Taj razgovor s Friedom nije trebao početi tako iznenada, i to onim najgorim, najnepovoljnijim za njega. »Mislio sam da si ti u krčmi«, reče on. Frieda ga pogleda iznenađeno i rukom koja joj je bila slobodna pomilova ga po čelu i obrazima. Imao je utisak kao da je zaboravila kako on izgleda, pa je na taj način htela to ponovno doznati, a i njene oči imale su onaj zamagljen izraz kao da se s mukom prisećaju. »Opet sam primljena da vodim krčmu«, reče ona zatim polako, kao da to što kaže nije važno, ali govoreći ona samim tim vodi razgovor s K., a to je najvažnije. »Ovaj posao nije za mene, njega može obavljati svaka druga; svaka koja zna prostrti postelju i praviti ljubazno lice, i koja se ne boji nasrtaja gostiju, već ih naprotiv izaziva; svaka takva može biti sobarica. Ja sam, međutim, odmah ponovno primljena u krčmu, iako je onda nisam baš na vrlo častan način napustila; istina, sad imam zaštitu. Ali i gostioničar je bio sretan što imam zaštitu, pa mu je tako bilo lako opet me primiti. Šta više, morali su me nagovarati da se primim tog posla; kad pomislim na što me sve krčma podseća, onda ćeš to razumeti. Napokon, primila sam se. Ovde samo pomažem. Pepi je molila da je ne izlažemo sramoti da odmah mora napustiti krčmu, i tako smo joj ostavili rok od dvadeset i četiri sata, jer je ipak bila vredna i sve dobro vodila, koliko su to njene sposobnosti dopuštale.« »To je sve vrlo dobro uređeno«, reče K., »ali ti si jednom zbog mene napustila krčmu, a sad kad stojimo pred venčanjem, ti se opet u nju vraćaš?« »Neće biti venčanja«, reče Frieda. »Jer sam ti ja bio neveran?« upita K. Frieda kimnu glavom. »Slušaj, Friedo, molim te«, reče K., »o toj mojoj tobožnjoj neveri mi smo već često razgovarali i uvek si na kraju morala uvideti da je to neopravdano sumnjičenje. Otad se s moje strane ništa nije promenilo, sve je ostalo onako pošteno kao što je i bilo i kao što drukčije ne može niti biti. Dakle, moralo se nešto kod tebe promeniti, zahvaljujući došaptavanjima sa strane, ili tako nešto. Grešiš prema meni u svakom slučaju, jer vidi kako stoje stvari s tim dvema devojkama? Jedna, ona crnomanjasta — naprosto me je stid što se moram braniti tako do sitnica, ali ti me na to prisiljavaš — ta crnomanjasta, dakle, meni je ništa manje neugodna nego tebi. Kad god mogu ne biti blizu nje, ja to činim, uostalom, i ona sama to olakšava jer se drži vrlo povučeno.« »Zaista«, uzviknu Frieda, reči izleteše iz nje kao protiv njene volje. K. bi milo da je vidi tako promenjenu, ona je sad bila drukčija nego što je želela biti. »Samo ti možeš nju smatrati povučenom, nju besramniju od svih drugih ti nazivaš povučenom, i tako zaista i misliš, pošteno, ma koliko to izgledalo neverovatno, ti se ne pretvaraš, znam ja to. Gazdarica gostionice Kod mosta rekla je za tebe: ‘Ne mogu ga trpeti, ali ne mogu ga niti napustiti; nemoguće je svladati se pri pogledu na malo dete koje još ne ume dobro hodati, a istrčava napred, moraš ga prihvatiti’.« »Posluži se sad njenom poukom«, reče K. smejući se, »ali ona devojka — je li ona povučena ili bestidna, možemo to ostaviti po strani — ali ona me nimalo ne zanima.« »Ali zašto je onda nazivaš povučenom?« nije Frieda popuštala. To njeno zanimanje K. primi kao dobar znak.»Jesi li ti to sam iskusio, ili želiš time druge omalovažiti?« »Ni jedno ni drugo«, reče K., »jaje tako nazivam samo iz zahvalnosti, jer ona mi tako omogućuje da je ne gledam, i ja, makar morao i samo pokoji put s njom razgovarati, ne bih mogao pregoreti i ponovno ići tamo, a to bi bila velika šteta za mene, jer ja moram tamo ići zbog naše zajedničke budućnosti, kao što ti znaš. Zbog toga, eto, moram razgovarati i s onom drugom devojkom, koju, istina, cenim zbog njene marljivosti, uviđavnosti i nesebičnosti, ali za koju se ne može reći da je zavodljiva.« »Sluge misle drukčije«, reče Frieda. »Sluge misle drukčije i o mnogočemu drugom«, uzvrati K. »Hoćeš li ti zaključivati o mojoj neveri na temelju pohlepe raznih slugu?« Frieda je cutala i mirno dopusti da joj K. uzme poslužavnik iz ruke i stavi na pod i, uhvativši je ispod ruke, počne s njom polako šetati po uskom prostoru. »Ti ne znaš šta je vernost«, reče ona, braneći se malo od njegove blizine. »Kako se ti ponašaš s tim devojkama nije ono najvažnije, ali za mene je nepodnošljiva sramota da ti u tu porodicu uopste odlaziš i vraćaš se s mirisom njihove sobice na odelu. I ti trčiš iz škole ne rekavši ništa i ostaješ tamo kod njih do pola noći. I dopuštaš, kad dođu pitati za tebe, da te devojke tebe kriju, strasno kriju, posebno ona beskrajno povučena. Onda se šuljaš iz kuće tajnim putem, valjda da bi čuvao dobar glas tih devojaka, njihov dobar glas! Ne, bolje da ne razgovaramo više o tome!« »O tome ne, ali o nečem drugom, Friedo«, reče K. »Zbog čega moram tamo ići, to znaš. Meni nije lako, ali se moram svladavati. Ne bi mi to trebala praviti težim nego što jest. Danas sam mislio otići tamo samo na trenutak i raspitati se je li napokon stigao Barnabas, koji već odavno treba doneti jednu važnu poruku. On nije bio tamo, ali je morao stići svakog časa, kao što su mi tvrdili i kao što je i bilo verovtno. Da mi dolazi u školu, nisam hteo, da te njegova prisutnost ne bi vređala. Vreme je prolazilo, a on se, na žalost, nije vraćao. Došao je, međutim, neko drugi koga ja mrzim. Nisam hteo da me on uhodi i zato sam otišao kroz susedni vrt, ali nisam se hteo ni od njega kriti, nego sam mu zatim na ulici otvoreno prišao, i to, priznajem, s jednim vrlo vitkim štapom. To je, dakle, sve i o tome ne vredi dalje razgovarati, nego o nečem drugom. Kako,na primer, stoji s pomoćnicima, koje kad spomenem meni je isto onako odvratno kao tebi kad se spomene ona porodica? Uporedi svoje ponašanje prema njima s mojim ponašanjem prema onoj porodici. Ja razumem tvoju netrpeljivost prema toj porodici i slažem se s tobom. Ali ja idem njima zbog naše stvari i ponekad mi se čini da nisam pravedan prema njima, da ih iskorištavam. A kako stoji s tobom i pomoćnicima? Ti uopste nisi poricala da te oni gone, čak si priznala da te nešto vuče njima. Ja se nisam zbog toga ljutio na tebe, video sam da su se umešale snage kojima ti nisi dorasla, radovalo me je to što se ti barem koliko-toliko braniš, pomagao sam ti u tome, i samo što sam nekoliko sati propustio voditi računa, uzdajući se u tvoju vernost, a i u nadi da je kuća sigurno zaključana i pomoćnici konačno najureni — stalno sam ih podcenjivao, bojim se — dakle, samo što sam tih nekoliko sati propustio motriti, a onaj Jeremias, ako dobro pogledaš ne baš jako zdrav, uvenuli deran, imao je drskost doći na prozor — i, eto, samo zbog toga, Friedo, trebam te izgubiti, i slušati kako me ti dočekuješ s pozdravom: ‘Nema od venčanja ništa. Nisam li ja taj koji ima prava prekoravati, a ja to ne činim, usprkos svemu ne činim.« I njemu se ponovno učini da je dobro da Friedu zabavi nečim drugim, pa je zamoli da mu donese nešto za jelo, jer ništa nije jeo još od podneva. Očigledno ugodno dirnuta tom molbom, Frieda kimnu glavom i potrča doneti nešto, ali ne kroz hodnik na čijem je kraju K. mislio da se nalazi kuhinja, nego krenu bočnim hodnikom, dve-tri stepenice niže. Ona ubrzo donese tanjir s raznim kobasicama i bocu vina, ali to su očigledno bili ostaci nečijeg obroka, i da se to ne bi primetilo, ostaci su bili površno ponovno poredani, ali samo površno, na brzinu, čak je ostala i skinuta pokožica s kobasica, a boca je za dve trećine bila prazna. K. ipak ne reče ništa o tome i dobro navali jesti. »Bila si u kuhinji?« upita on. »Ne, u svojoj sobi«, odgovori ona, »imam sobu ovde dole.« »Trebala si me tamo odvesti«, reče K. »Sići ću dole da bih malo sedeo dok jedem.« »Doneću ti stolicu«, reče Frieda i već se uputi. »Hvala«, reče K. i zadrži je »niti ću ići u sobu, niti mi je više potrebna stolica.« Frieda prkosno zastade, duboko pognu glavu i ugrize se za usnu. »Pa da, on je dole«, reče ona. »Jesi li očekivao nešto drugo? On leži u mom krevetu, prehladio se vani, drhti, jedva je nešto okusio. Zapravo, sve je to tvoja krivica: da nisi oterao pomoćnike i da nisi trčao onima tamo, mi bismo sad mirno sedeli u školi. Samo si ti uništio našu sreću. Veruješ li da bi se Jeremias, da je još u službi, usudio mene zavoditi? Ako u to veruješ, onda uopste ne poznaješ ovdašnji red. On je hteo k meni, on se mučio, on me je vrebao, ali sve je to bila samo igra, kao što se igra gladan pas, ali se ipak ne usuđuje skočiti na sto. Isto tako i ja. Nešto me je vuklo njemu — s njim sam se igrala još kao dete — igrali smo se zajedno na padinama brega na kojem je dvorac, lepa su to bila vremena, ti me nikad nisi pitao o mojoj prošlosti. Ali sve to nije bilo važno dok je Jeremias bio kod tebe u službi, jer ja sam znala kakve su moje dužnosti kao tvoje buduće žene. A onda si ti oterao pomoćnike i još se hvalisao kao da si time učinio nešto meni za ljubav; istina, u neku ruku to je tačno. Sto se tiče Artura, tu si uspeo u svojoj nameri, ali samo privremeno, on je nežan, on nema onu Jeremiasovu strast koja ne preza ni od kakvih teškoća, uostalom, ti si ga udarom šake one noći — to je bio ujedno udarac na našu sreću — gotovo smrvio, on je morao bežati u dvorac da se žali, i sad ga nema, premda će se možda uskoro vratiti. Kad je u službi, on se boji ako njegov poslodavac i okom trepne, izvan službe, međutim, ne boji se ničeg. Došao je i uzeo me. Napuštena od tebe, ovladana od njega, starog prijatelja, ja se nisam mogla opirati. Nisam ja otvorila školska vrata, on je razbio prozor i izvukao me. Pobegli smo ovamo, gostioničar ga ceni, a i gostima je dobro došlo da imaju takvog sobnog konobara pa smo oboje primljeni; on ne stanuje kod mene, nego mi imamo zajedničku sobu.« »Ipak, uprkos svemu tome«, reče K., »ja ne žalim što sam najurio pomoćnike. Ako je to zaista bilo tako kako ti prikazuješ, ako je tvoja vernost bila uslovljena jedino službenom vezanošću pomoćnika, onda je dobro što je svemu kraj. Bračna sreća između dve zverke koje se povijaju samo pred knutom bila bi za mene suviše velika. Onda sam zahvalan i onoj porodici koja je nehotice pridonela da se mi raziđemo.« Oni su cuteći opet išli jedno pored drugog gore-dole, i uopste se nije primetilo tko je sad prvi počeo šetati. Frieda, sasvim uz K., bila je ljuta što je on nije ponovno uzeo pod ruku. »I onda je sve u redu«, nastavi K., »i mi bismo se mogli rastati, ti da ideš svome gospodinu Jeremiasu, koji je možda još prehlađen od stajanja u školskom vrtu i kojeg si ti, s obzirom na to, suviše dugo ostavila samog, a ja da odem sam u školu ili, budući da tamo nemam šta raditi bez tebe, na neko drugo mesto. Ako se ipak ustežem to učiniti, to je zato što imam jak razlog da pomalo sumnjam u to što ti pričaš. Ja o Jeremiasu imam suprotan utisak. Baš dok je bio u službi, on je trčao za tobom, i ja ne verujem da bi ga služba stalno sprečavala da te jednom ozbiljno ne napastuje. Međutim, otkad smatra da je prekinuo službu, on je drukčiji. Oprosti što ja to sebi objašnjavam na sledeći način: otkad ti više nisi zaručnica njegova šefa, više nisi ni privlačna za njega onako kao pre. Možeš ti biti njegova prijateljica još iz detinjstva, ali on — ja sam ga upoznao tek večeras iz jednog kratkog razgovora — nije po mojem mišljenju jako osetljiv na takve stvari. Ne znam po čemu tebi izgleda da je on strastven. Meni se pre čini da ume vrlo hladno umovati. On je od Galatera dobio zadatak koji nije možda najpovoljniji po mene, i on ga se trudi izvršiti, priznajem, s izvesnom službenom revnošću — koja ovde nije baš retka — a u njegov zadatak spada i to da nas dvoje razdvoji; on je to, naravno, pokušavao na razne načine, jedan je od njih bio i taj da te primamljuje svojim čeznutljivim uzdasima, a drugi — u tome mu je gostioničarka pomagala — da koješta priča o mojoj neveri; tek, on je uspeo u svom pothvatu, možda je tome pridonelo izvesno sećanje na Klamma koje ga okružuje, službu je, istina, izgubio, ali nekako baš u trenutku kad mu više i nije bila potrebna, jer sada bere plodove svog rada i izvlači tebe kroz prozor škole, ali time je njegov posao završen, službene revnosti nema više, on je umoran, više bi voleo da je na Arturovu mestu. Jer Artur se uopste ne žali, nego se hvali i dobiva nove naloge, ali neko ipak mora ovde ostati da prati daljnji razvoj stvari. Da se brine o tebi, to je za njega zasigurno prilično dosadna dužnost. O nekoj ljubavi prema tebi nema ni spomena, on mi je to otvoreno priznao, naravno uvažava te kao Klammovu ljubavnicu, i sigurno mu jako godi da se ugnezdi u tvojoj sobi i oseća kao mali Klamm, ali to je sve, ti za njega sada ne značiš ništa, to što te je ovde smestio samo je kao neki dodatak glavnom zadatku koji je već obavio. Da se ti ne bi uznemirila, i sam je ostao ovde, ali samo privremeno, dok ne stignu nove upute iz dvorca i dok se sasvim ne ohladi.« »Kako ga ti klevetaš!« uzviknu Frieda i skupi svoje male šake. »Klevećem?« reče K. »Ne, ne želim ga klevetati. Ali, možda, to je moguće. Možda nije sasvim objektivno to što sam o njemu rekao, možda se može i drukčije reći. Ali klevetati? Klevetanje bi imalo smisla samo kad bih se borio protiv tvoje ljubavi prema njemu. Kad bi to bilo potrebno i kad bi kleveta bila pogodno sredstvo, ja se ne bih ustručavao klevetati ga. Niko me zbog toga ne bi osuđivao. On preko svog naredbodavaca ima toliku prednost nada mnom da mi se ne može zameriti ako se ja, prepušten sam sebi, poslužim malo i klevetom. To bi bilo relativno nevino i, na kraju krajeva, nemoćno sredstvo obrane. Prema tome, nemoj stezati šake.« I on uze Friedinu ruku u svoju; Frieda ju je htela izvući, ali smejući se i bez velikog upinjanja. »Ali meni nisu potrebne klevete«, nastavi K., »jer ti njega ne voliš, čini ti se samo tako, i bićeš mi zahvalna kad te razuverim. Vidiš, kad bi te neko hteo od mene oteti, bez sile ali najpromišljenije planirano, onda bi to morao učiniti služeći se obojicom pomoćnika: naizgled dobri, detinjasti, veseli neodgovorni mladići, doleteli ovamo iz dvorca, uz to malo sećanja na zajedničko detinjstvo, sve je to već vrlo sklono za pobuđivanje ljubavi, osobito kad sam ja takoreći suprotnost svemu tome, a osim toga stalno trčim za poslovima koji tebi nisu sasvim razumljivi, koji tebe ljute, a mene dovode u vezu sa svetom koji ti mrziš, i nešto od toga, uz ovu moju nevinost, pogađa i mene. U celini to je sve samo zlonamerno, premda vrlo vešto, iskorištavanje nezgoda naše veze. Svaka ovakva veza ima svoje nezgode, posebno naša, mi smo iz dva sasvim različita sveta i, otkad se poznajemo, život svakog od nas pošao je sasvim novim putem, mi se još osećamo nesigurni, sve je još previše novo. Ne govorim ja o sebi, to nije važno, ja sam zapravo stalno u dobitku otkad si me ti prvi put pogledala, a naviknuti se na dobit nije odviše teško. Ali ti, i kad ostavimo sve drugo po strani, ti si otrgnuta od Klamma; šta to znači, ja ne mogu tačno oceniti, ali i ja počinjem polako shvatati: teturaš kao izgubljena, ne umeš se snaći i, iako sam te ja spreman uvek prihvatiti, ipak nisam uvek prisutan, a i kad sam prisutan, tebe ponekad obuzimaju sanjarije, ili si pod uticajem nečeg životnijeg, gostioničarke na primer; ukratko, bilo je dana kad si odvraćala oči od mene, sebe prenosila u neku polustvarnost, siroto dete, i u takvim danima trebalo je samo pred tvoje oči staviti pogodne ljude pa da se izgubiš, da podlegneš varci, kao da je ono što je predstavljalo samo trenutke priviđenja, stare uspomene, zapravo tvoj negdašnji život koji je prošao i prolazi sve više, da je sve to tvoj sadašnji stvarni život. Zabluda, Friedo, ništa drugo nego, pravilno gledano, poslednja odvratna smetnja našem potpunom sjedinjavanju. Dođi k sebi, priberi se; ako si i mislila da je pomoćnike poslao Klamma to apsolutno nije tačno, poslao ih je Galater —- i ako su te oni pomoću te varke uspeli opčiniti tako da si ti čak u njihovim prljavštinama i svinjarijama mislila da vidiš tragove Klamma —- otprilike kao što neko misli da u balezi vidi izgubljeni dragi kamen, premda ga tamo uopste ne može naći čak i kad bi tamo zaista bio — dok su, zapravo, oni samo derani onog istog soja kao i sluge u staji, samo što nemaju njihovo zdravlje, oštar zrak ih čini malo bolešljivima, i tera ih u postelju koju oni, istina, umeju izabrati s lukavošću pravih slugu.« Frieda je glavu naslonila na rame K. i njene ruke stalno su se otvarale i sklapale. »Da smo samo«, poče Frieda polako, mirno, gotovo s udobnošću, kao da zna da joj ostaje još samo vrlo malo vremena za odmaranje na ramenu K., ali želi do kraja u tome uživati, »da smo samo još one noći otišli odavde, bili bismo sad negdje u sigurnosti, uvek zajedno, tvoja ruka uvek blizu moje daje mogu dohvatiti; kako je meni potrebna tvoja blizina, kako se otkad te poznajem osećam napuštena bez tvoje blizine, veruj mi, tvoja blizina je jedini san koji ja sanjam, drugih nemam.« Onda neko viknu iz bočnog hodnika; to je bio Jeremias, stajao je na najnižoj stepenici, bio je samo u košulji, ali ogrnut jednim Friedinim šalom. Dok je tako stajao tamo, raščupane kose, s tankom bradicom koja je izgledala kao pokisla, umornih, preklinjućih očiju, prekorno razrogačenih, mrka lica, s obrazima koji su pocrveneli, ali kao da su napravljeni od odviše mlitavog mesa, golih nogu koje toliko drhte od hladnoće da se s njima zajedno tresu i duge rese na šalu — on je izgledao kao bolesnik koji je pobegao iz bolnice i o kojem ništa drugo ne smete misliti nego kako će opet biti smešten u postelju. Tako je to shvatila i Frieda, ona se odvoji od K. i odmah se nađe dolje pokraj Jeremiasa. Njena blizina, brižnost kojom ga je bolje uvila u šal, žurba kojom ga je htela ugurati natrag u sobu, sve to izgledalo je kao da već deluje ozdravljujuće na pomoćnika. On se ponašao kao da je tek sad primetio K. »Gle gospodina geometra«, reče on i Friedu, koja nije htela dopustiti razgovor, potapša po obrazima da bi je odobrovoljio. »Oprostite što smetam, ali za ispriku mi može poslužiti to što se ne osećam nimalo dobro. Čini mi se da imam groznicu, moram piti čaj i preznojiti se. Prokleta ograda u školskom vrtu, dugo je još neću zaboraviti, a uz to još, iako već prehlađen, morao sam lutati po noći. Čovek i ne primećujući žrtvuje svoje zdravlje stvarima koje to zaista ne zaslužuju. A vi, gospodine, nemojte se zbog mene ustručavati, dođite nama u sobu, učinite posetu bolesniku i recite pritom lepo Friedi što još imate reći. Kad se razilaze dvoje koji su nenavikli jedno na drugo, onda naravno imaju u poslednjem trenutku toliko mnogo jedno drugom reći da treći, koji leži u krevetu i čeka na obećani čaj, uopste nije u stanju ma što razumeti. Ali dođite samo, ja ću biti sasvim miran.« »Dosta, dosta«, reče Frieda, vukući ga za ruku. »On ima groznicu i ne zna što govori. A ti, K., nemoj dolaziti, ja te molim. To je moja i Jeremiasova soba, zapravo samo moja soba, i ja ti zabranjujem da u nju ulaziš. Ti me, K., progoniš, ah, zašto me progoniš! Ja se nikad, nikad neću vratiti tebi, jeza me obuzme kad pomislim na tu mogućnost. Idi svojim devojkama; one, kao što su mi pričali, samo u košuljama sede uz tebe na klupi pokraj peći, i kad te neko dođe odvesti, one reže na njega. Ti se kod njih svakako osećaš kao kod kuće, kad te tamo toliko vuče. Ja sam te uvek odvraćala od toga da odlaziš tamo, bez uspeha, istina, ali stalno odvraćala, to je sada prošlo, ti si slobodan. Čeka te lep život, zbog one jedne možda ćeš se morati malo tući sa slugama, a što se tiče one druge, niko ti pod milim bogom neće na njoj pozavideti. Tvoja sprega ima unapred osiguran blagoslov. Ništa nemoj poricati, ti si naravno u stanju sve opovrgnuti, ali ipak na kraju ništa nije opovrgnuto. Zamisli, Jeremias, on sve opovrgava!« Kimajući glavom i smejući se, oboje potvrdiše da su se razumeli. »Ali«, nastavi Frieda, »pretpostavimo da on sve zaista i opovrgne, što je time postignuto, što se to mene tiče? Ma što se tamo kod onih događalo, to je potpuno njihova i njegova stvar, ne moja. Moja stvar je da tebe njegujem, dok opet ne budeš zdrav, kao što si bio pre nego što te je K. zbog mene mučio.« »Dakle, vi zaista ne želite doći?« reče Jeremias, ali sad ga Frieda zaista odvuče u sobu i uopste ne pogleda K. Dole su se videla jedna mala vrata, još manja od ovih ovde u hodniku — ne samo Jeremias, nego se i Frieda morala pognuti prolazeći kroz njih — izgledalo je da je tamo svetlo i toplo; čulo se još neko vreme šaptanje, sigurno je Frieda tepanjem nagovarala Jeremiasa da legne u postelju, a onda su se vrata zatvorila.

Tek sada K. primeti kako se u hodniku sve utišalo, i ne samo ovde, u ovom delu hodnika u kojem je on bio s Friedom i koji je, čini se, pripadao ekonomatu, nego i u dugačkom hodniku sa sobama u kojima je do malopre bilo tako živo. To znači, dakle, da su gospoda ipak napokon zaspala. I K. je bio vrlo umoran, valjda se zbog umora nije branio od Jeremiasa kako bi trebalo. Možda bi bilo pametnije ugledati se na Jeremiasa, koji je svoj nazeb očito preuveličavao — njegov žalostan izgled nije posledica nazeba, nego mu je urođen, i nikakav lekoviti čaj ne može ga odstraniti — sasvim se ugledati na Jeremiasa, otvoreno pokazati zaista veliki zamor, skljokati se tu u hodniku, što već po sebi mora biti ugodno, odremati malo, a možda će biti i malo negovanja. Samo je pitanje bi li sve ispalo tako povoljno kao u Jeremiasovu slučaju, jer u ovom takmicenju za samilost Jeremias bi sigurno, i verovatno s pravom, bio pobednik, kao uostalom i u svakoj drugoj borbi. K. je bio toliko umoran da je mislio i na to kako bi bilo da pokuša ući u jednu od ovih soba, od kojih su neke sigurno bile prazne, i dobro se ispavati u nekom lepom krevetu. To bi mu, prema njegovom mišljenju, moglo pružiti naknadu za mnogo šta. A imao je pri ruci i jedan napitak za uspavljivanje. Na poslužavniku, koji je Frieda ostavila na podu, bila je jedna bočica s rumom. K. nije žalio truda da se vrati i da je ispije.

Sad se barem osećao dovoljno krepak da može stupiti pred Erlangera. Tražio je vrata Erlangerove sobe, ali kako poslužitelj i Gerstacker nisu više bili tu, a sva su vrata bila ista, on ih nije mogao pronaći. Pa ipak, činilo mu se da se može otprilike setiti na kojem su se mestu hodnika nalazila vrata i on odluči otvoriti jedna koja su, mislio je, verovatno ona koja je tražio. Pothvat nije bio posebno opasan; ako je to Erlangerova soba, onda će ga ovaj tu i primiti, ako je soba nekog drugog, naći će mogućnosti da se ispriča i iziđe, a ako gost spava, što je najverovatnije, onda njegova poseta uopste neće biti primećena; zlo bi bilo samo ako je soba prazna, jer onda se K. sigurno ne bi mogao odupreti iskušenju da legne u krevet i beskrajno spava. On još jednom preleti pogledom hodnik uzduž i popreko; hoće li ipak neko naići i pružiti mu obavesti koje će smeli pothvat učiniti nepotrebnim? Ali dugački hodnik bio je prazan i vladala je tišina. Onda K. osluhnu na vratima; ni ovde, čini se, nije bilo nikog. On zakuca tako polako da se neko ko spava ne može probuditi, i budući da se ni sada ništa ne dogodi, najpažljivije otvori vrata. Međutim, dočeka ga jedan laki uzvik.

To je bila mala soba, više od polovine ispunjena širokim krevetom, s električnom lampom koja je gorela na noćnom stoliću, pokraj kojeg je ležala putnička torba. U krevetu, sasvim zavučen pod pokrivače, neko se nemirno micao i šaputao kroz otvor između pokrivača i plahte: »ko je to?« K. nije mogao sad naglo izići, nezadovoljno je gledao udobni, ali na žalost zauzeti krevet, seti se zatim da je upitan i reče svoje ime. Izgledalo je da je ime ostavilo dobar utisak, čovek u krevetu zadiže malo pokrivač s lica, ali plašljivo spreman da se odmah opet sasvim pokrije ako u sobi nešto nije u redu. Ali onda bez razmišljanja odbaci pokrivač i sede. Erlanger to svakako nije bio. To je bio jedan omanji, prilično punačak gospodin, čije je lice istina predstavljalo proturečje utoliko što su obrazi bili punački kao u deteta i oči detinjasto vedre, dok visoko čelo, šiljasti nos, tanka usta, koja kao da su jedva držala usne sklopljene, i brada koje gotovo i nije bilo nimalo nisu izgledali kao u deteta, nego su, naprotiv, odavali zrelu misaonost. To je nesumnjivo bilo zadovoljstvo svim tim, zadovoljstvo samim sobom što mu je očuvalo tako vidljiv ostatak zdravog detinjstva. — »Poznajete li Friedricha?« upita on. K. reče da ne poznaje. »Ali on poznaje vas«, reče gospodin, smešeći se. K. kimnu glavom, uvek se nađu ljudi koji njega poznaju, to je šta više jedna od glavnih teškoća na njegovom putu. »Ja sam njegov sekretar«, reče gospodin, »zovem se Biirgel.« »Oprostite«, reče K. i uhvati se za kvaku, »ja sam, nažalost, pogrešno ušao na vaša vrata. Naime, ja sam pozvan kod sekretara Erlangera.« »Šteta«, reče Biirgel, »ne mislim reći da je šteta što ste pozvani kod nekog drugog, nego što ste pogrešili vrata. Zapravo, ja kad se jednom probudim, nikako više ne mogu zaspati. Ali to vas ne treba žalostiti, to je moja licna nesreća. Zašto se ovde vrata ne mogu zaključati? To svakako ima svoj razlog. Kao što kaže ona stara poslovica, vrata koja vode sekretaru moraju uvek biti otvorena. Ali, naravno, ni to ne može biti shvaćeno tako doslovno.« Biirgel je pitajući vedro gledao u K.; uprkos svome jadanju, izgledao je vrlo dobro ispavan i odmoran; verovatno tako umoran, kao što je K. sada, Biirgei nikada nije bio. »Kamo ćete sada ići?« upita Biirgel. »Četiri su sata. Kome god odete, moraćete ga buditi, a nije svako naviknut na smetnje kao ja, neće to svako primiti tako mirno, sekretari su nervozan svet. Dakle, ostanite još koji trenutak ovde, u pet sati počinje ustajanje, onda ćete se najbolje moći odazvati pozivu. Dakle, pustite, molim vas, napokon tu kvaku i sednite negde, istina ovde nema mnogo mesta, biće najbolje ako sednete ovde na rub kreveta. Vi se sigurno čudite što nemam ovde ni stolicu ni sto? Da, ali ja sam mogao birati ili sobu s potpunim nameštajem koja ima samo uzak hotelski krevet, ili sobu s ovim velikim krevetom i, osim umiovaonika, ni s čim drugim. Ja sam izabrao veliki krevet; u spavaćoj sobi krevet je ipak najvažnija stvar! Ali, za onoga ko se samo može ispružiti i dobro spavati, ovaj krevet je zaista divan. Ali i meni, koji sam stalno umoran, on je dobrodošao, iako ne mogu spavati, u njemu provodim najveći deo dana, u njemu obavljam svu prepisku i prijeme stranaka, i ide vrlo dobro. Pozvani, istina, nemaju gde sesti, ali to oni prebole, i njima je ugodnije kad stoje — a i onaj koji ih saslušava oseća se dobro — nego da udobno sede, a da se onaj kojem su došli na njih izderava. Mogu ponuditi samo ovo mesto na rubu kreveta, ali ono nije službeno i određeno je samo za noćne razgovore. No, što ste se tako ucutali, gospodine geometre?« »Jako sam umoran«, reče K., koji je na učinjenu ponudu grubo i bez ikakva ustručavanja seo na krevet i naslonio se. »Naravno«, reče Biirgel, »ovde je svako umoran. Na primer, to nije mali posao, koji sam obavio juče, a i danas već. Da sada zaspim, potpuno je isključeno, ali ako se ipak dogodi to što je naverovatnije i ja ipak zaspim dok ste vi još tu, onda, molim vas, budite mirni i ne otvarajte vrata. Ali, ne bojte se, ja neću zaspati, a u najboljem slučaju samo na nekoliko minuta. Naime, sa mnom je to tako, valjda i zato što sam naviknut na stalan dodir sa strankama, ja najlakše zaspim kad imam društvo.« »Molim vas, samo spavajte, gospodine sekretare«, reče K., obradovan tim nagoveštajem, »i ja ću onda malo prileći, ako mi dopustite. « »Ne, ne«, opet se smejao Biirgel, »da zaspim na vašu ponudu, to na žalost ne mogu, tek mi se tokom razgovora može pružiti prilika, razgovor me najpre uspava. Da, u našem poslu stradaju živci. Na primer, ja sam sekretae za vezu. Vi ne znate šta je to? Dakle, ja održavam najčvršću vezu«, pritom on živahno protrlja ruke, nehotice otkrivajući svoje zadovoljstvo, »između Friedricha i sela, vezu između njegovih sekretara u dvorcu i sekretara u selu; mahom sam u selu, ali ne stalno; svakog trenutka moram biti spreman voziti u dvorac. Vi vidite ovu putničku torbu, nemiran je to život, nije za svakog. S druge strane, tačno je da se ne mogu više odreći ove vrste posla, svaki drugi posao izgleda mi prazan. A kako je sa vasim poslom?« »Ja taj posao ne obavljam, nisam zaposlen kao geometar«, reče K.; on je teško mogao usmeriti misli na razgovor, jedino je čekao da Biirgel zaspi, ali i to je činio samo iz nekog osećaja dužnosti prema samom sebi, jer u biti je verovao da je trenutak kad će Biirgel zaspati još beskrajno daleko. »To je neverovatno«, reče Biirgel, živo vrteći glavom i ispod pokrivača izvuče jednu beležnicu da nešto pribeleži. »Vi ste geometar, a nemate posao geometra.« K. apatično kimnu glavom, on je levu ruku ispružio po ogradi od kreveta i položio glavu na nju; pokušavao se na razne načine udobno smestiti, taj položaj izgledao je ugodniji od svih drugih, i sada je mogao malo bolje paziti na ono što je Biirgel govorio. »Ja sam spreman ovu stvar dalje terati«, nastavi Biirgel. »Kod nas stvari ipak ne stoje tako da se jedna stručna snaga sme ostavljati neiskorištena. A i vas to zasigurno vređa; pada li vam to teško?« »Teško mi pada«, reče K. polako i nasmeja se u sebi, jer baš sada to mu nije padalo nimalo teško. Isto tako i Biirgelova ponuda ne ostavi veliki utisak na njega. Ona je bila sasvim neozbiljna. Ne znajući ništa o okolnostima pod kojima je došlo do njegova pozivanja, o teškoćama koje su ga čekale u opstini i u dvorcu, o zapletima koji su za vreme njegovog boravka ovde nastali ili prete da nastanu; nemajući ni pojma o svemu tome, šta više ne pokazujući da makar samo i naslućuje, što bi od sekretara trebalo bez daljnjeg očekivati — on, Biirgel, nudi se da tu stvar dovede u red, naprosto kao iz rukava, samo pomoću njegove male beležnice. »Reklo bi se da ste vi već imali poneko razočaranje«, reče Biirgel i pokaza time da on ipak ima izvesno znanje o ljudima kao što je K. Uopste, još otkad je stupio u sobu, s vremena na vreme govorio je sebi da ne treba podcenjivati Biirgela, ali u stanju u kojem je bio bilo je teško ma o čemu drugom pravilno suditi osim o vlastitom umoru. »Ne«,reče Biirgel, kao da čita misao K. i pun obzira prema njemu želi ga poštedeti napora da tu misao izražava, »ne treba dopustiti da vas razočaranja preplaše. Ovde je izgleda mnogošto tako podešeno da uliva strah, i kad početnik dođe ovamo, onda mu smetnje izgledaju potpuno nepremostive. Ja se neću upuštati u to kako je to uistinu, možda taj utisak zaista odgovara stvarnosti; zbog mognpoložaja meni nedostaje potrebno odstojanje da bih to mogao utvrditi, ali imajte u vidu da se ponekad ipak jave prilike koje su malo u saglasnosti s opstim stanjem, prilike u kojima jedna reč, jedan pogled, jedan znak poverenja mogu više postići nego kroz celi život ulagani napori koji izmožde čoveka. To je tako, u to nema sumnje. Istina, te prilike ipak su utoliko u saglasnosti s opstim stanjem što uvek ostaju neiskorištene. Ali zašto ostaju neiskorištene? — uvek se pitam.« K. nije znao odgovori­ ti; istina, on je primetio da se to što Biirgel govori verovatno njega jako tiče, ali on je sad bio protiv svega što se njega tiče; on samo pomakne glavu malo ustranu, kao da otvara put Biirgelovim pitanjima da prođu i da ga više ne diraju. »To je«, nastavi Biirgel, pritom raširi ruke i zevnu, što je bilo u čudnoj suprotnosti s ozbiljnošću njegovih reči, »to je stalna žalba sekretara: da su prisiljeni saslušanja u selu najvećim delom obavljati noću. Ali zašto se oni žale zbog toga? Sto je to odviše naporno za njih? Sta bi više voleli, noć posvetiti spavanju? Ne, zbog toga se oni sigurno ne žale. Istina, ima i među sekretarims onih koji su vredni i onih koji su manje vredni, kao i svuda. Ali na preveliki napor niko se od njih ne žali, najmanje javno. U tom pogledu mi ne pravimo razliku između običnog vremena i radnog vremena. To mi ne radimo. Sto onda sekretaru imaju protiv noćnih saslušanja? Da nije iz obzira prema strankama? Ne, ne, nije ni to. Prema strankama sekretari su bezobzirni, ali nimalo bezobzirniji nego prema samima sebi, nego bezobzirni tačno toliko. Zapravo ta bezobzirnost nije ništa drugo do hladno obavljanje i ispunjavanje službenih dužnosti, najveća obzirnost u stvari koju stranke mogu poželeti. U osnovi — istina, površni promatrač to neće primetiti — to se u potpunosti uviđa i priznaje; na primer, u ovom slučaju baš su strankama dobrodošla noćna saslušanja, protiv njih se uopste ne prave načelni prigovori. Otkud dakle to negodovanje sekretara?« K. ni to nije znao, on jedva da je nešto znao, nije čak ni razumeo traži li Biirgel odgovor ozbiljno ili samo onako. »Kad bi me ti samo pustio da legnem u taj krevet«, mislio je on, »ja bih ti sutra u podne ili još bolje sutra uveče rado odgovorio na sva tvoja pitanja.« Ali Biirgel kao da nije obraćao pažnju na njega, suviše je bio obuzet pitanjem koje je sam sebi postavio: »Koliko ja znam i koliko sam sam iskusio, protiv noćnih saslušanja sekretari imaju otprilike sledeće prigovore: noć je zbog toga manje pogodna za primanje i vođenje razgovora sa strankama što je noću teško, ako ne i nemoguće, očuvati u potpunosti službeni karakter tih primanja. Nisu u pitanju samo vanjski vidovi, forme se mogu, naravno, i po noći, ako se želi, isto onako strogo održavati kao i po danu. Dakle, to nije to, zbog toga ne trpi službeni karakter u noći. Ali i nevoljno postoji sklonost da se u noći stvari ocenjuju s jednog više privatnog stajališta, gledišta stranaka dobivaju veću važnost nego što im pripada, u obzir se ne uzimaju druge okolnosti u vezi s položajem stranaka, njihove muke i brige, olabavljuju se nužne ograde koje postoje između stranaka i činovnika, ma koliko one izvana izgledale besprekorne i, gde bi inače bila reč, kao što i priliči, samo o postavljanju pitanja i davanju odgovora, ponekad se izvrši čudna i potpuno neprilična uloga među osobama. Tako barem pričaju sekretari, dakle u svakom slučaju ljudi koji su za takve stvari obdareni izvanredno finim osećajem. Ali čak i oni — o tome se već često govorilo u našim redovima — malo primećuju to nepovoljno delovanje noćnih saslušanja: naprotiv, oni se unapred trude da im se odupru i na kraju veruju da su u tome pogledu postigli dobre rezultate. Ali kad se kasnije čitaju njihovi zapisnici, čovek se čudi očiglednim slabostima koje oni sadrže. I to su te greške koje je barem našim propisima nemoguće ispraviti uobičajenim kratkim putem, a koje se uvek sastoje u tome što stranke izvlače za sebe dobiti koje su samo upola opravdane. Te greške će jednom, nema sumnje, ispraviti neka kontrolna vlast, ali time će samo pravo biti zadovoljeno; onoj stranci neće se time naškoditi. Zar onda pod takvim okolnostima žalbe sekretara nisu sasvim opravdane?« K. je već proveo u dremuckanju nekoliko trenutaka, i sad je opet bio ometen. »Čemu sve to, čemu?« pitao se on i ispod spuštenih trepavica promatrao Burgela ne kao činovnika koji s njim diskutuje o teškim pitanjima, nego samo kao nešto što ga ometa u spavanju i čiji smisao ma u kojem drugom pogledu on nije u stanju shvatiti. Biirgel, međutim, sasvim predan svojim mislima, smeškao se kao da mu je pošlo za rukom zavesti malo K., ali je odlučio odmah ga izvesti na pravi put. »Dakle«, reče on, »te žalbe ne mogu se ipak bez daljnjeg smatrati sasvim opravdanima. Noćna saslušanja, doduše, nisu nigde propisana, prema tome ne krši se nikakav propis ako ih se pokušava izbeći, ali razne okolnosti, preopterećenost poslovima, način poslovanja činovnika, teškoće u zamenama, propis po kojem se stranke moraju saslušati tek posle potpunog dovršenja ostale istrage, ali tada odmah, sve to i mnogošto drugo učinilo je noćna saslušanja neizbežnom potrebom. Prema tome, ako su ona postala nužnost — kao što ja kažem — onda je to ipak, barem posredno, rezultat propisa, i gunđati protiv postojanja noćnih saslušanja, to gotovo znači — ja, naravno, malo preterujem, ali kao preteranost mogu i reći — znači gotovo gunđati čak i protiv samih propisa. S druge strane, sekretarima je dopušteno da se u granicama propisa osiguraju što bolje mogu protiv noćnih saslušanja i njihovih samo prividnih nezgoda. To oni i čine, i to u najvećoj meri. Oni se upuštaju u raspravljanje samo onih predmeta kojih se, prema svemu sudeći, malo treba bojati; ispituju sebe detaljno pre nego što raspravljanje počne i, ako ishod tog ispitivanja to traži, otkazuju još u poslednjem trenutku sva saslušanja; jačaju sebe time što stranku po deset puta pozivaju pre nego što je saslušaju; rado pristaju da ih zastupaju kolege koji nisu nadležni za dotični slučaj i zato ga mogu raspravljati s većom lakoćom; rasprave određuju za početak ili kraj noći i tako izbegavaju sate usred noći; takvih mera ima još mnogo, sekretari ne podležu lako teškoćama, oni su isto toliko uporni koliko su i osetljivi.« K. je spavao; to istina nije bio pravi san, on je čuo Biirgelove reči možda i bolje nego dok je bio budan, ali je potpuno klonuo od umora. Reč po reč udarala je u njegovo uho, svesnosti koja mu je dosađivala nije više bilo, osećao se slobodan, nije više Biirgel držao njega, nego je on pipkao Burgela; on, istina, još nije bio utonuo u dubinu sna, ali je već bio u nju zaronio. Niko ga više neće odatle otrgnuti. I činilo mu se kao da je time izvojevao neku veliku pobedu, i već je tu bilo i društvo da pobedu proslavi, i on ili neko drugi bio je podigao čašu šampanjca u čast te pobede. A kako bi svi znali o čemu je zapravo reč, borba i pobeda ponovljene su još jednom, ili možda to i nije ponavljanje, nego se borba stvarno sada tek vodi, a samo je pobeda pre slavljena, i nije propušteno da se proslavi, jer je srećom ishod borbe unapred bio izvestan. Jednog sekretara, golog, sasvim sličnog kipu nekoga grčkog boga, K. je u borbi dobro pritegnuo. Izgledalo je vrlo komično, i K. se u snu slatko smejao kad bi sekretar, prestrašen njegovim napadima, napuštao svoju gordu pozu i svoju uzdignutu i stisnutu šaku morao brzo upotrebljavati da bi pokrio svoju golotinju, ali je pritom ipak stalno kasnio. Borba nije dugo trajala: K. je napredovao korak po korak, a to su bili vrlo krupni koraci. Je li to uopste bila borba? Ozbiljnog otpora nije bilo; tu i tamo čulo se samo sekretarivo cičanje. Taj grčki bog cičao je kao devojka koju škakljaju. Napokon ga je nestalo, K. je ostao sam u velikom prostoru, okretao se, borbeno raspoložen, i tražio protivnika, ali tu više nikog nije bilo, rasturilo se i društvo, samo je na zemlji ležala razbijena čaša za šampanjac. K. je potpuno zdrobi. Međutim, krhotine su ga ubadale, i tako se on ipak, trzajući se, opet probudi i bilo mu je zlo kao probuđenom detetu. Ipak, pri pogledu na Burgelove razdrljene grudi, kroz glavu mu sinu misao koju je vukao iz sna: »Evo tu ovde tvoga grčkog boga! Svući ga s jastuka!« »Međutim, postoji«, reče Biirgel, zamišljeno upirući pogled u tavanicu kao da u sećanju traži primere za potvrdu onog što kaže, ali ih ne može naći, »postoji, ipak, uza sve mere opreza, mogućnost da stranke iskoriste za sebe tu noćnu slabost sekretara-uvek pod pretpostavkom, naravno, da je to slabost. Istina, jedna vrlo retka mogućnost ili, bolje reći, mogućnost koja se gotovo nikad ne javlja. Ona se sastoji u tome da usred noći dođe nepozvana stranka. Vi se svakako čudite što se to toliko retko događa, iako izgleda tako jednostavno. Naravno, vi niste upoznati s našim prilikama. Pa ipak, trebali ste i vi već uočiti savršenost službene organizacije. Ta savršenost čini da svaki koji ima neku predstavku ili iz bilo kojih razloga treba o nečemu biti saslušan dobiva poziv odmah, neodgodivo, mahom pre nego što je i sam stigao shvatiti stvar, pa čak i pre nego što za nju dozna. Ovaj put on još neće biti saslušan, uglavnom neće, stvar obično tada još nije zrela, ali on već ima poziv, prema tome ne može doći nepozvan, može samo doći u nezgodno vreme, dobro, ali onda će mu biu skrenuta pažnja na dan i sat koji stoje u pozivu, a kad ponovno dode u pravo vreme, po pravilu će biti opet vraćen, to više ne predstavlja nikakvu teškoću. Poziv u rukama stranke i zabeleška u aktima, to su za sekretare njihovo odbrambeno oružje, istina ne uvek dovoljno, ali ipak jako. Naravno, ovo se odnosi samo na sekretare koji je neposredno nadležan za dotičnu stvar; upustiti se neočekivano noću u druge stvari, stoji ipak svakom otvoreno. Ali malo ko će to činiti, to je besmisleno. Pre svega, to bi ogorčilo nadležnog sekretara; mi sekretari sigurno nismo međusobno ljubomorni što se tiče rada, svaki nosi na leđima jedan visoko odmeren i bez sitničarenja navaljen teret poslova, ali kad su u pitanju stranke, ne smeemo dopustiti nikakvo mešanje u nadležnost. Poneki su već izgubili svoje parnice zato što su verovali da se mogu izvući kod nenadležnih mesta kad naiđu na teškoće kod nadležnih. Takvi pokušaji moraju završiti neuspehom i zbog toga što jedan nenadležni sekretar, iako je noću neotporan i voljan pomoći, ipak baš zbog svoje nenadležnosti ne može učiniti ništa više nego bilo koji advokat, odnosno zapravo još mnogo manje, jer njemu nedostaje — čak i kad bi mogao nešto učiniti, jer on bolje poznaje tajne puteve zakona i prava nego sva ta advokatska gospoda — njemu jednostavno nedostaje vremena za stvari koje nisu u njegovoj nadležnosti; on ne može njima nijedan trenutak posvetiti. Ko će onda pri takvim izgledima provoditi svoje noći tražeći nenadležne sekretare? Uostalom, i stranke su prezauzete kad uz svoje redovne dužnosti trebaju još odgovarati pozivima i uputama nadležnih mesta. Naravno, ‘prezauzetost’ u smislu koji vredi za stranke, ne ‘prezauzetost’ u smislu koji vredi za sekretare.« K. je potvrđivao glavom smešeći se, sada je verovao da sve tačno razume, istina ne zato što se njega ticalo, nego zato što je bio siguran da će ubrzo potpuno zaspati, i to ovaj put bez sna i bez smetnji; između nadležnih sekretara na jednoj strani i nenadležnih na drugoj, a lice u lice s masom prezauzetih stranaka, on će utonuti u dubok san i na taj način umaknuti svima. Na Biirgelov tihi samozadovoljni glas, koji je on očigledno usmerio na to da ga uspava, samo bez uspeha, K. se međutim bio toliko navikao da ga je taj glas više uspavljivao nego što mu je smetao. »Klepetaj, klepetaj, vodenico«, mislio je on, »u moju korist klepetaš.« »Dakle, gde je«, nastavi Biirgel, igrajući se s dva prsta po donjoj usni, raširenih očiju i ispružena vrata kao da se posle napornog putovanja približava jednom divnom vidiku, »gde je, dakle, ona spomenuta, retka mogućnost koja se gotovo nikad ne javlja? Tajna se krije u propisima o nadležnosti. tu stala Naime, nije, niti kod ijedne velike žive orga­ nizacije može biti, da je za jednu stvar nadležan samo jedan određeni tajnik. Zapravo je tako da jedan ima glavnu nadležnost, ali i mnogi drugi imaju poneki dio, istina, manje važne nadležnosti. Tko bi mogao sam, ma bio i najveći radnik, držati na svom pisaćem stolu skupljene sve konce i najmanjeg slučaja? Čak i ono što sam rekao o glavnoj nadležnosti, mnogo je rečeno. Zar i najmanja nadležnost nije već cijela nadležnost? Ne odlučuje li i ovdje revnost kojom se stvar vodi? I zar ona nije uvijek ista, uvijek tu u punoj mjeri? Među tajnicima mogu postojati razlike u svemu, i takvih razlika ima bezbroj, ali ne i u revnosti. Nitko od njih neće štedjeti sebe kad mu bude stavljeno u dužnost da se pozabavi slučajem za koji je on makar i najmanje nadležan. Pre­ ma svemu vanjskom, naravno, treba postojati redovna mogućnost za raspravljanje slučaja, i tako pred stranke istupa jedan određeni tajnik na kojeg su one službeno upućene. Ali to čak i ne mora biti onaj koji ima glavnu nadležnost, to je stvar koju odlučuje organi­ zacija prema svojim trenutačnim potrebama. Tako je stvarno stanje. I sada, gospodine zemljomjere, pretpostavite sebi samo mogućnost da jedna stranka, na neki način, usprkos vama već izloženim i uglavnom sasvim dovoljnim mjerama opreza, ipak usred noći iznenadi jednog tajnika koji je barem donekle nadležan za dotičnu stvar? Svakako niste dolazili na pomisao o jednoj takvoj mogućnosti. Ja vam to potpuno vjerujem. Nema ni smisla misliti na nju, jer ona se gotovo nikad i ne javlja. Kakvo bi neobično, posebno podešeno, tanko i oštro šilo morao biti taj koji bi se provukao kroz svu tu gustu mrežu? Imate pravo, tako što ne može se uopće dogoditi. Ali jedne noći — tko smije za sve jamčiti? — može se ipak dogoditi. Istina, ja ne znam među svo­ jim poznanicima nikog kome se to već dogodilo, ali to ne znači mnogo, moje poznanstvo je ograničeno u usporedbi sa slučajevima koji ovdje dolaze u obzir, a osim toga, nimalo nije sigurno da bi tajnik kojem bi se takvo što dogodilo to i priznao, jer je to vrlo osobna stvar, a u izvjesnoj mjeri predstavlja i službenu sramotu. Pa ipak, moje iskustvo vjerojatno govori u prilog tome daje tu riječ o jednoj rijetkoj pojavi koja postoji samo kao priča, ali koju ništa ne potvrđuje, da je dakle vrlo pretjerano bojati se nje. Čak i kad bi se zaista i dogodila, ona bi se mogla — reklo bi se — učiniti doslovno neškodljivom na taj način što bi joj se dokazalo — a to je barem lako — da za nju nema mjesta na ovom svijetu. U svakom slučaju, nezdravo je kad se iz straha od nje glava zavlači pod pokrivač i oči ne smiju podići. A i kad bi ta potpuna nevjerojatnost iznenada dobila određeni vid, zar bi to značilo da je zaista sve propalo? Naprotiv. Da bi sve propalo još manje je vjerojatno nego taj najnevjerojatniji slučaj. Istina, kad je takva stranka u sobi, to je već veliko zlo. Srce se steže. Koliko li ćeš imati snage opirati se, pitaš se? Ali jasno je da otpora uopće neće biti. Morate sebi samo jasno predstaviti tu situaciju. Ono što se nikad ne događa, ta uvijek očekivana, željno očekivana ali razu­ mom smatrana nedostižnom, nepozvana stranka, eto, sjedi tu! Već svojom nijemom prisutnošću ona vas zove da zadrete u njen bijedni život, da ga promatrate kao nešto što vam pripada i da s njom zajedno patite zbog njenih uzaludnih potraživanja. Taj zov u noći, to je omamljivo. Podajete mu se i zapravo prestajete biti službena osoba. Situacija je takva da vam ubrzo postaje nemoguće odbiti neku molbu. Točno rečeno, očajni ste; još točnije rečeno, presretni ste. Očajni ste zbog bespomoćnosti s kojom tu sjedite i čekate na molbu dotične stranke i znate da će molba biti ispun­ jena čim jednom bude izgovorena, iako ona, ta molba, barem koliko sami to možete sagledati, doslovno razdire službenu orga­ nizaciju; to je svakako ono najgore što se u praksi može dogoditi. Prije svega — ostavimo sve drugo na stranu — i zato što predsta­ vlja proširenje nadležnosti koja prelazi sve granice na koje se trenutačno ovdje uopće može polagati. Po našem položaju mi uopće nismo ovlašteni ispunjavati molbe kao što su te o kojima je ovdje riječ, ali noćnom prisutnošću ove stranke nama takoreći raste službena moć, mi se obvezujemo na stvari koje premašuju opseg naše nadležnosti, štoviše mi ćemo ih i ispuniti. Stranka u noći, kao divlja zvijer u šumi, sili nas da činimo žrtve za koje inače nikad ne bismo bili sposobni. Lijepo, to je tako sad dok je stranka još tu; ona nas jača, ona nas prinuđuje, ona nas potiče i sve je nekako polusvjesno još u tijeku; ali kako će biti poslije, kad se sve svrši, kad nas stranka, zadovoljena i bezbrižna, napusti, a mi tu stojimo, sami, licem u lice sa zloupotrebom službenih nadležnosti — bolje je uopće i ne misliti na to! Pa ipak, mi smo sretni. Kako sreća može biti samoubilačka! Mi bismo se mogli pobrinuti da od stranke sakrijemo pravu situaciju. Ona sama od sebe jedva da uopće nešto primjećuje. Ona je, po njenu mišljenju, možda samo iz nekih ravnodušnih i slučajnih razloga — premorena, razočarana, bezobzirna i ravnodušna zbog premora i razočaranja — upala u neku drugu sobu nego što je htjela, sjedi sad tu u nez­ nanju i razmišlja, ako je za to uopće sposobna, o svojoj zabludi ili 0 svom umoru. Zar je ne biste mogli tada ostaviti? Ne, ne možete. Brbljavost sretnika mora joj sve objasniti. Njoj se mora pokazati, ne štedeći pritom nimalo sebe, što se dogodilo, iz kojih se razloga to dogodilo, kako je izvanredno rijetka i jedinstvena ova prilika; mora joj se pokazati kako je ona uletjela u tu priliku, doduše sa svom onom bespomoćnošću za koju ni jedno drugo biće nije sposobno, nego jedino i isključivo jedna stranka, ali kako ona sad, ako hoće, gospodine zemljomjere, može svemu gospodariti 1 pritom ne treba ništa drugo raditi nego samo nekako izložiti svoju molbu, čije je ispunjenje već spremljeno, za kojim ona treba samo posegnuti — sve se to mora objasniti; teški su to tre­ nuci za činovnika. Ali kad je i to učinjeno, onda je, gospodine zemljomjere, učinjeno najnužnije, ostaje još samo biti skroman i čekati.«

K. je spavao, daleko od svega što se zbivalo. Njegova glava, koja je ležala na lijevoj ruci poduprtoj o naslon kreveta, skliznula je pri spavanju i sada visjela slobodno, saginjući se polako i sve više. Ona ruka gore nije više predstavljala dovoljan oslonac i K. je nesvjesno pribavio sebi drugi, i to na taj način što je desnu ruku pritisnuo na pokrivač kreveta, pri čemu je slučajno dohvatio Biir- gelovu nogu koja je virila ispod pokrivača. Biirgel ga je pogledao i ostavio mu nogu, ma koliko mu je to smetalo.

Tada netko jako zalupa nekoliko puta o bočni zid. K. se trže i pogleda u zid. »Je li zemljomjer tamo?« upita glas. »Da«, reče Biirgel, oslobodi nogu od K. i najednom se protegne divlje i neo­ buzdano kao kakav mali dječak. »Neka onda već jednom dođe«, ču se ponovno glas. U tome nije bilo nikakvog obzira prema Biirgelu, kojem je K. možda još bio potreban. »To je Erlanger«,reče Biirgel šapatom; što se Erlanger nalazi u sobi do njegove, to njega, čini se, nije iznenadilo. »Pođite odmah njemu, on se već ljuti, nastojte ga umiriti. On dobro spava, ali mi smo ipak glasno razgovarali; čovjek ne može savladati sebe i svoj glas kad govori 0 izvjesnim stvarima. Dobro, ali krenite već jednom, izgleda da uopće niste u stanju doći k sebi od spavanja. Krenite, što ćete još ovdje? Ne, ne trebate se ispričavati zbog svoje pospanosti, čemu to? Tjelesne snage služe samo do izvjesne granice. Tko je kriv što je baš ta granica tako važna? Ne, nitko za to nije kriv. Svijet se na taj način ispravlja u svom razvoju i održava ravnotežu. To je izvanredan, neshvatljivo izvanredan poredak, iako je u drugom pogledu žalostan. Ali krenite, ne znam zašto me tako gledate. Ako 1dalje oklijevate, okomit će se Erlanger na mene, a ja bih to vrlo rado htio izbjeći. Krenite već jednom, tko zna što vas tamo čeka, ovdje ima puno prilika. Samo, istina, ima prilika koje su u izvjes­ nom smislu suviše velike da bi bile korištene, ima stvari koje su ne zbog nečeg drugog, nego same od sebe osuđene na neuspjeh. Da, to je ono što začuđuje. Uostalom, nadam se da ću sad ipak malo zaspati. Istina, već je pet sati i galama će uskoro početi. Kad biste barem samo vi otišli!«

Još ošamućen od naglog buđenja iz dubokog sna, još bes­ krajno pospan, s bolovima po cijelom tijelu zbog neugodnog položaja pri spavanju, dugo K. nije mogao odlučiti da ustane, držao se za čelo i gledao u svoje krilo. Čak ni Biirgelovo nepreki­ dno tjeranje ne bi ga pokrenulo, jedino osjećaj potpune izlišnosti daljnjeg zadržavanja u ovoj sobi mogao ga je polako navesti da ode. Ta soba izgledala mu je sada beskrajno pusta. Je li takva i bila ili je tek sada postala, njemu nije bilo jasno. Nikad više ne bi mogao ovdje opet zaspati. To uvjerenje bilo je presudno za njegovo odlučivanje. Smijući se pomalo zbog toga, on se podiže, odupirući se gdje god je bilo podrške, o krevet, o zid, o vrata, iziđe ne pozdravivši Biirgela, kao da se od njega već odavno oprostio.

Nastavak: Romani u nastavcima