Amalijina kazna
»Međutim, ubrzo posle toga, stadoše nas zasipati pitanjima zbog te priče s pismom, dolazili su nam i prijatelji i neprijatelji, i poznati i nepoznati; niko nije ostajao dugo, najbolji prijatelji najpre su se gubili. Lasemann, inače uvek spor i dostojanstven, ušao je kao da hoće samo premeriti koliko je soba velika, bacio jedan pogled unaokolo i bio je gotov; sličilo je na kakvu strašnu dečiju igru kad je Lasemann počeo bežati, a otac, odvojivši se od ostalih ljudi koji su bili tu, trčao za njim sve do praga kuće i tu odustao od daljnjeg jurenja. Brunswick je došao i otkazao ocu posao; rekao je sasvim otvoreno da se hoće osamostaliti, pametan čovek, umeo je iskoristiti priliku. Mušterije su dolazile i s gomile u obućarnici uzimale obuću koju su bile donele na popravak; otac ih je najpre pokušavao odvratiti — mi smo mu u tome svi pomagali koliko smo mogli — ali posle ih je pustio i cuteći im pomagao u traženju. U knjizi narudžbi brisan je red po red, vraćene su zalihe koža koje su ljudi kod nas imali, dugovi su plaćeni, sve se odvijalo mirno, bez svađe, svi su bili zadovoljni da što pre i što potpunije prekinu svaku vezu s nama, makar pritom imali i gubitke, to nije bilo važno. I napokon, kao što se moglo i očekivati, pojavi se Seemann, predvodnik vatrogasaca. Kao da još gledam tu scenu: Seemann, veliki krupan čovek, ali malo poguren i s bolesnim plućima, uvek ozbiljan, čovek koji se nikad ne smeje, stoji pred ocem, kojeg neobično ceni, kojem je u poverenju ostavio mogućnost da postane njegov zamenik u vatrogasnom društvu, a sad mu treba priopstiti da ga društvo isključuje iz članstva i da mu treba oduzeti diplomu. Ljudi koji su se tada našli kod nas, ostavili su svoje poslove i tiskali se oko njih dvojice. Seemann nije u stanju ništa reći, samo lupka oca stalno po leđima, kao da hoće iz njega isterati reči koje on sam treba izreći a ne može ih naći. Pritom se stalno smeje, čime verovatno želi umiriti i sebe i sve druge, ali budući da se on ne ume smejati i niko ga još nikad nije čuo da se smeje, nikome ne pada na pamet pomisliti da je to smejanje. Međutim, otac je već toliko bio umoran i očajan zbog svega onoga što je doživeo toga dana, da nije bio u stanju nikom da pomogne, šta više izgledao je premoren da bi mogao shvatiti o čemu je u stvari reč. Mi smo isto tako bili očajni, ali kako smo bili mladi, nismo mogli verovati u jedan tako potpun slom, misleći stalno da će se u nizu posetilaca ipak naći neko ko će reći ‘Stoj!’ i usloviti da se celi tok stvari izmenj. Seemann nam se, u našoj naivnosti, učini kao stvoren za to. S napregnutim živcima čekali smo da iz tog neprekidnog smejanja izađu jasne reči. Šta je drugo moglo biti povod tom smehu nego glupa nepravda koja nam je nanesena? ‘Gospodine predvodniče, gospodine predvodniče, recite već jednom ljudima’, govorili smo mi u sebi i tiskali se oko njega, što je njega teralo samo da se čudnovato vrpolji. Napokon on poče govoriti ne da bi ispunio naše pritajene želje, već da bi odgovorio na uzvike hrabrenja ili negodovanja prisutnih ljudi. Još smo imali nade. On poče s velikom pohvalom ocu, nazva ga ponosom društva, nenadmašnim primerom za ugled podmlatku, neophodnim članom, čije bi istupanje dovelo društvo gotovo do raspadanja. Dotle je sve bilo lepo; da je samo tu završio! Ali on je nastavio govoriti. Međutim, rekao je, kad se društvo usprkos tome ipak odlučilo oca isključiti, onda će se sigurno shvatiti ozbiljnost razloga koji su društvo na to primorali. Možda do toga ne bi moralo doći da nije bilo sjajnih očevih uspeha na jučerašnjoj svetkovini, ali baš ti uspesi pobudili su naročitu pažnju službenih mesta; svi pogledi su sada upravljeni na društvo i ono sada mora voditi računa o svojoj čistoći još više nego dosad. Došlo je do nanošenja uvrede donosiocu pisma, i zbog toga društvo nije imalo drugog izlaza, i tako je on, Seemann, dobio tešku dužnost to da saopsti. Otac sigurno neće hteti otežavati mu još više tu dužnost. Toliko je Seemann bio zadovoljan što je uspeo to izgovoriti, da se ispunjen pouzdanjem zbog toga prestade rukovoditi preteranim obzirima, već pokaza na diplomu koja je visila na zidu i dade prstom znak da se skine. Otac klimnu glavom i krene je doneti, ali onako drhtavim rukama nije ju mogao skinuti s eksera; ja se popeh na stolicu i pomogoh mu. I od tog trenutka svemu je bio kraj. Onda je seo u jedan ugao, nije se više micao, ni s kim nije hteo više razgovarati, mi smo se morali sami snaći s ljudima kako smo znali i umeli.« »A gde tu ti vidiš uticaj dvorca?« upita K. »Reklo bi se da on još nije počeo delovati. To što si ti dosad ispričala, to su samo bezrazložna plašljivost ljudi, zluradost bližnjih, nepouzdana prijateljstva, ono što se svuda u takvim slučajevima javlja, a uostalom i izvjesno sitničarenje — bar tako se meni čini — od strane tvog oca. Jer ona diploma, šta je ona u stvari? Potvrda njegovih sposobnosti, a one su mu ostale, i ako su ga one činile nezamenljivim, onda utoliko bolje, i on je predvodniku njegovu ulogu zaista mogao učiniti mučnom samo na taj način što bi mu odmah posle druge izgovorene reči diplomu bacio pred noge. Naročito mi se čini karakteristično da ti uopste nisi spominjala Amaliju, Amaliju koja je napokon sve to skrivala, a koja je verovatno mirno stajala u pozadini i posmatrala celu pustoš.« »Ne, nije«, reče Olga, »nikoga se ne može prekoravati, niko ništa drugo nije mogao učiniti, sve je to već bio uticaj dvorca.« »Uticaj dvorca«, ponovi Amalija koja je neprimetno došla iz dvorišta, roditelji su već davno bili smešteni u postelju. »Raspredaju se priče o dvorcu? Još sedite zajedno? A ti si, K., hteo odmah otići, a evo već je deset. Zanimaju li te uopste te priče? Ima ljudi koji se hrane tim pričama, sednu zajedno, kao vas dvoje ovde, i onda se uzajamno nadmeću; ali ti mi ne izgledaš od tih ljudi.« »O da«, reče K., »baš sam i ja takav; šta više, izvesne osobe koje o takvim pričama ne vode računa već svu brigu prepuštaju drugima ne ostavljaju na mene veliki utisak.« »Lepo«, reče Amalija, »ali ljudi imaju različite interese; tako sam jednom slušala o jednom mladom čoveku koji je danju i noću sav bio obuzet mislima na dvorac, već su se plašili za njegovu sposobnost zdravog rasuđivanja, jer mu je sav razum bio u dvorcu. Na kraju se pokazalo da njemu nije bilo stalo do dvorca već samo do kćeri jedne čistačice ureda tamo, do nje je na kraju došao, i tako je opet sve bilo u redu.« »Verujem da bi mi se taj čovjek svideo«, reče K. »Da bi ti se taj čovek svideo«, reče Amalija, »u to sumnjam, ali valjda njegova žena. Ali uostalom neću vam smetati, idem spavati i moraću ugasiti svetlo zbog roditelja; oni, istina, odmah zaspu, ali već posle jednog sata s pravim spavanjem je gotovo i smeta im svaki tračak svetlosti.« I zaista, odmah zavlada pomrčina i Amalija se smesti negde na zemlju, pored kreveta roditelja. »Ko je taj mladi čovek o kojem je govorila?« upita K. »Ne znam«, odgovori Olga. »Možda Brunswick, iako se sve ne slaže s njim, a možda neko drugi. Nije lako nju tačno razumeti, jer se često ne zna govori li ironično ili ozbiljno. Mahom govori ozbiljno, ali zvuči ironično.« »Pustimo nagađanja!« reče K. »Nego, kako si ti došla toliko pod njen uticaj? Je li to bilo tako i pre velike nesreće? Ili tek posle? I kako to da ti nikad nisi imala želju otrgnuti se od njenog uticaja? I ima li ta tvoja zavisnost o njoj neku razumnu podlogu? Ona je najmlađa i kao takva treba slušati. Kriva ili ne, ona je donela nesreću porodici. Umesto da svakog dana iznova sve vas moli za oproštenje, ona diže glavu više nego svi drugi, ne brine se nizašto, već samo milostivo i koliko treba za roditelje, neće se ni u šta upuštati, kao što se sama izrazila, i kad napokon nešto s vama razgovara, onda je to ozbiljno ali zvuči ironično. Ili vas je ona možda osvojila svojom lepotom o kojoj ti po koji put govoriš? Vi troje ste istina vrlo slični, međutim ono po čemu se ona razlikuje od vas dvoje, to ne ide njoj u prilog; još kad sam je prvi put video, ja sam se uplašio od njena neugodnog pogleda. A zatim, ona je istina najmlađa među vama, ali to se ne primećuje na njoj, ona ima izgled onih žena bez dobi, koje gotovo nikad ne stare, ali koje skoro nikad nisu bile ni mlade. Ti je gledaš svaki dan i zato ne primećuješ tvrdoću njena lica. Zbog toga, kad razmislim, ne mogu smatrati ozbiljnom ni Sortinijevu naklonost prema njoj, možda je on onim pismom nije hteo zvati k sebi, već je samo kazniti.« »Neću razgovarati o Sortiniju«, reče Olga. »Kod te gospode u dvorcu sve je moguće, bila u pitanju najlepša ili najružnija devojka. Inače ti potpuno grešiš u pogledu Amalije. Vidiš, ja nemam nikakvog razloga tebe naročito pridobiti za Amaliju, a ako to ipak pokušavam, to činim samo zbog tebe. Amalija je na neki način uzrok naše nesreće, to stoji, ali čak i otac kojeg je ipak nesreća najteže pogodila i koji nikad nije bio umeren na rečima, najmanje kod kuće, čak ni otac ni u najgorim vremenima nikad nijednu reč prekora nije uputio Amaliji. I to nikako ne zato što bi on odobravao Amalijin postupak; kako bi ga i mogao odobravati, on koji obožava Sortinija; nije bio u stanju ni približno ga shvatiti, jer je bio spreman Sortiniju priložiti na žrtvu i sebe i sve što ima, istina ne onako kako se u stvarnosti i dogodilo, verovatno pod delovanjem Sortinijevog gneva. Verovatno Sortinijevog gneva, kažem, jer o Sortiniju ništa više nismo čuli; ako je i dotle bio povučen, otada kao da ga uopste nije bilo. A trebao si videti Amaliju u ono vreme. Mi smo svi znali da do neke izrične kazne neće doći. Samo su se povukli od nas. Ljudi ovde, kao i tamo u dvorcu. Ali dok smo primetiti da se ljudi povlače, neka promena u držanju dvorca uopste se nije mogla primetiti. Mi ni ranije nismo primećivali neku brigu dvorca, kako smo onda mogli primetiti promenu. To zatišje bilo je ono najgore. Mnogo gore negoli to što su se ljudi povlačili od nas, jer oni to nisu činili iz nekog uverenja, verovatno ništa ozbiljno protiv nas nisu imali, ovog današnjeg preziranja onda nije bilo, činili su to iz bojazni i čekali su samo da vide kako će se stvar dalje razvijati. Nismo se morali bojati ni nestašice, svi su nam dužnici platili, završni računi bili su povoljni po nas, a ako su nam bile potrebne živežne namirnice, rođaci su nam krišom pomagali, bilo nam je dobro jer je to bilo doba žetve, obradive zemlje, istina, nismo imali, a nisu nam dopuštali da radimo kod drugih, i zato smo prvi put u životu bili osuđeni na lenčarenje. I tako smo sedeli okupljeni pri zatvorenim prozorima na julskoj i avgustovskoj žezi. Događalo se nije ništa. Nikakav poziv, nikakva vest, nikakav izveštaj, nikakva poseta, ništa.« »Dobro«, reče K., »budući da se ništa nije dogodilo i nikakvu kaznu niste osećali, čega ste se onda plašili? Kakav ste vi to svet!« »Kako da ti to objasnim«, reče Olga. »Mi se nismo plašili onog što će doći, mi smo patili od onog što je bilo tu, mi smo se već nalazili usred izdržavanja kazne. Ljudi u selu čekali su samo da im dođemo, da otac ponovno otvori radionicu, da Amalija koja ume šiti vrlo lepe haljine, istina samo za najotmenije, opet dođe po posao, svim ljudima bilo je žao zbog postupanja prema nama. Kad je u selu jedna ugledna porodica sasvim odstranjena iz društva, onda svi trpe neku štetu od toga, oni su se od nas udaljili samo zato što su verovali da im je dužnost da to učine, ni mi ne bismo drukčije postupili na njihovom mestu. Pa oni nisu tačno ni znali što je bilo po sredi, samo se onaj kurir vratio u Gospodski konak, s rukama punim komadića papira. Frieda ga je videla kad je odlazio i, kad se vratio, progovorila s njim nekoliko reči i ono što je čula od njega odmah razglasila, ali opet ne iz nekog neprijateljstva prema nama već jednostavno iz dužnosti, kao što bi u sličnom slučaju svakome bila dužnost da tako postupi. Dakle, kao što sam već rekla, jedno sretno rešenje cele stvari bilo bi ono koje bi svet najpre pozdravio. Da smo se mi najednom pojavili s vešću da je sve uređeno, da je, na primer, sve bio samo jedan nesporazum koji je sada potpuno razjašnjen, ili čak da je učinjena greška ali da je sada okajana, ili — ljudi bi čak i to primili — da nam je pomoću naših veza u dvorcu pošlo za rukom stvar zataškati, sigurno bi nas svi opet primili raširenih ruku, bilo bi ljubljenja, grljenja, bilo bi slavlja, ja sam slično tome već nekoliko puta doživela u slučaju drugih. Pa ipak ni jedna takva vest nije bila potrebna; da smo mi samo izišli i ponudili se, obnovili stare veze, ne spominjući ni jednom rečju aferu s pismom, i to bi bilo dovoljno, svi bi rado pristali da ne pretresaju više tu stvar. Uistinu, ono što ih je odbilo od nas, pored straha, to je mučnost same stvari, naprosto o njoj ništa ne čuti, ništa ne govoriti, uopste ne misliti na nju, ni na koji način ne dolaziti u dodir s njom. Kad je Frieda celu stvar odala, nije to učinila da bi likovala, već da bi sebe i sve druge zaštitila od toga, da bi celoj zajednici skrenula pažnju da se ovde dogodilo nešto od čega se treba najbrižljivije čuvati i što dalje držati. Nismo tu mi bili u pitanju kao porodica, već sama stvar kao takva, a mi samo zbog stvari u koju smo se upleli. Dakle, da smo mi opet izašli u društvo, da smo pustili da prošlo padne u zaborav i da smo svojim ponašanjem pokazali da smo sve preboleli, svejedno na koji način, i javnost stekla uverenje da cela stvar, ma što da je inače bilo posredi, neće više postati predmet raspravljanja, i to bi sve bilo dobro. Svuda bismo naišli na staru susretljivost, i kad bismo mi stvar samo upola zaboravili, ljudi bi to razumeli i pomogli nam da je zaboravimo potpuno. Međutim, umesto svega toga mi smo sedeli kod kuće. Ne znam na što smo čekali, valjda na Amalijinu odluku, ona je onog jutra preuzela vodstvo u porodici i čvrsto ga je držala. Učinila je to bez ikakvih parada, bez zapovedanja, bez molbi, skoro isključivo cutnjom. Mi drugi, istina, imali smo se o mnogo čemu savetovati, neprestano se šaputalo od jutra do mraka, a češće bi me otac, obuzet iznenadnim strahom, zvao k sebi, i ja sam provodila do pola noći sedeći na rubu njegova kreveta. Ili bismo se ponekad šćućurili nas troje, ja i Barnabas, koji je u početku od svega tek ponešto razumevao i sav uzrujan stalno tražio objašnjenja, stalno ista, i on je dobro znao da njemu nije suđeno provoditi bezbrižne godine koje čekaju njegove vršnjake, tako smo sedeli zajedno — sasvim kao nas dvoje sada, K. — i zaboravljali da je noć prošla i opet svanulo. Majka je bila najslabija od svih nas, valjda i zato što ona nije trpela samo od zajedničke nesreće, već je patila i pojedinačnu nesreću svakog od nas, i tako smo s užasom zapažali na njoj promene koje su, to smo naslućivali, prethodile celoj našoj porodici. Njeno omiljeno mesto bio je krajičak jednog divana — nemamo ga već odavno, stoji u Brunswickovoj velikoj odaji — tamo je sedela, i — nije se moglo tačno razaznati šta je — dremala ili, sudeći bar po usnama koje su se micale, držala duge monologe. Po sebi je razumljivo da smo se mi stalno vraćali na slučaj s pismom, pretresali ga sa svim sigurnim pojedinostima i nesigurnim mogućnostima i nadmašivali se usmišljanju sredstava za dobro rešenje; sve je to bilo prirodno i neizbežno, ali nije bilo dobro, mi smo se sve više gubili u onom iz čega smo se hteli izvući. I što su nam tu pomagale sve te ideje koje su nam padale na pamet, ma koliko da su bile izvanredne! Ni jedna nije bila izvediva bez Amalije, sve su predstavljale samo predloge, lišene smisla već i stoga što nisu ni dolazili do Amalije, a ako bi i došli naišli bi samo na cutnju. Istina, ja danas srećom razumem Amaliju bolje nego tada. Ona je podnosila više nego svi mi; prosto je neshvatljivo kako je sve to podnosila i danas još živi među nama. Mati je verovatno patila za sve nas, patila jer ju je to snašlo, a i nije patila dugo, ne može se reći da ona ma u kom pogledu i danas pati, ali i onda ona nije bila sasvim pri sebi. Međutim, Amalija nije samo patila, već je bila u stanju i razumeti, celu stvar sagledati; mi smo gledali samo posledice, ona je videla bit, mi smo se nadali da će nam kakvo malo sredstvo pomoći, ona je znala da je sve već odlučeno, mi smo mogli šaputati, ona je samo cutala, ona je stajala oči u oči s istinom i podnela taj život onda kao što ga podnosi i danas. Koliko je u svoj toj nevolji nama bilo lakše nego njoj. Istina, mi smo morali napustiti svoju kuću, u nju se uselio Brunswick, nama su dodelili ovu krovinjaru, preneli smo ovamo svoju imovinu ručnim kolicama, u nekoliko puta, vukli smo ih Barnabas i ja, otac i Amalija gurali su straga, ovde nas je dočekala majka, koju smo još odmah na početku ovamo doveli, dočekala nas je sedeći na jednom sanduku, i stalno i tiho je cvilela. Ali ja se sećam da smo i za vreme samih napornih vožnji — koje su uz to predstavljale za nas i ponižavanje, jer svaki čas su nailazila kola onih koji su se vraćali sa žetve i koji bi zamukli i okrenuli glave kad su prolazili pored nas — sećam se da Barnabas i ja, čak i dok smo vukli kolica, nismo mogli a da ne govorimo o našim nevoljama i planovima i da bismo, zaneseni razgovorom, zastali, sve dok nas jedno očevo: ‘Ej!’ ne bi opet podsetilo na našu dužnost. Ali sva ta dogovaranja nisu ništa promenila naš život ni posle selidbe, samo što smo još počeli osećati i bedu. Pomoć od rođaka je prestala, naša sredstva bila su skoro potpuno iscrpljena, a u to vreme počeo se stvarati i onaj prezir prema nama koji i ti poznaješ. Primetili su da nemamo snage izvući se iz one afere s pismom, i to su nam mnogi uzeli za zlo. Nisu podcenjivali težinu naše nesreće, iako je nisu bliže znali, uviđali su da ni sami ne bismo bolje podneli iskušenje, ali utoliko im je izgledalo potrebnije da se od nas potpuno odvoje. Da smo uspeli izvući se, oni bi nas itekako cenili, ali budući da nismo uspeli, ono što su činili privremeno pretvorili su u stalno: isključili su nas potpuno iz svoje sredine. O nama se više nije govorilo kao o ljudima, ime naše porodice nije više spominjano; kad se moralo o nama nešto reći, nazivani smo po Barnabasu, najnevinijem među nama, čak i ova naša krovinjara došla je na loš glas, pa i ti, ako se zapitaš, moraćeš priznati da si i ti, kad si prvi put kročio nogom ovamo, mislio da shvatas opravdanost tog prezira. Kasnije kad su opet ljudi počeli dolaziti pokoji put, odlazili bi uvređeni na nas zbog sasvim beznačajnih sitnica, na primer zbog toga što ona petrolejska lampa visi tamo iznad stola. Gde bi inače visila ako ne iznad stola? — ali njima se to činilo nepodnošljivim. A i kad bismo mi lampu zakačili negde drugde, to ne bi menjalo njihovu zlovolju. Sve što bismo mi radili i imali služilo je podjednako za prezir.«
Nastavak: Romani u nastavcima
Нема коментара:
Постави коментар