Alea: Fjodor Mihailovič Dostojevski, Bele noći, Druga noć (prvi deo)

Druga noć

- Eto, dočekali ste! — reče mi smejući se i stiskajući mi obe ruke.

— Ovde sam već dva sata; vi ne znate šta se sa mnom zbivalo ceo dan.
— Znam, znam... Ali na posao. Znate li zašto sam došla? Ta nisam došla da govorimo o tričarijama, kao juče. Evo, šta je; treba od sad pametnije da postupamo. O svemu tom sam juče dugo razmišljala.
— A u čemu, u čemu da budemo pametniji? Što se mene tiče, ja sam voljan; ali meni se zaista za svega života nije dogodilo ništa pametnije od ovoga sada.
— Zbilja? Prvo, molim vas, ne stiskajte mi toliko ruke; drugo, kažem vam da sam danas dugo razmišljala o vama.
— Tako, a čime je završilo?
— Čime je završilo? Završilo je time da sve treba iznova započeti, jer sam na kraju utvrdila da sam danas, da sam juče postupila kao dete, kao devojčica, pa je dakako izišlo tako da je svemu krivo moje dobro srce, to jest, ja sam pohvalila sebe, kao što se i svršava svagda kad počnemo da proučavamo sami svoje srce. I zato, da ispravim pogrešku, odlučila sam da se potanko obavestim o vama. Ali jer nemam kod koga da se obaveštavam o vama, morate mi sami pripovediti sve u tančine. Dakle, kakav ste vi čovek? Brže — ta započinjite, pripovedajte svoju biografiju.
— Biografiju! — uzviknem zaplašeno — biografiju! Ta ko vam je kazao da imam svoju biografiju? Ja nemam biografiju ..
- Kako ste dakle živeli, ako nemate biografiju? — prekine me ona smejući se.
— Bez ikakve biografije! Živeo sam onako, kako se kod nas veli, sam o sebi, to jest sam samcat — sam, posve sam — razumete li šta je to: sam samcat?
— Pa kako: sam samcat? Niste se, dakle, nikada ni s kim sastajali?
- O, ne, sastajao se jesam — a ipak sam sam samcat.
— Pa zar vi ne razgovarate ni s kim?
— Ako ćemo pravo — ni s kim.
— Ko ste vi, dakle, kažite! Stanite, domišljam se: zasigurno imate babu, kao i ja. Ona je slepa i, evo, otkad živim, ne pušta me nikuda, tako da sam se gotovo odučila i od govora. A kad sam se preklanjske godine uzobestila, razabrala ona da me ne može suzdržati, pa uzela, zovnula me i pribola pribadačom moju haljinu uz svoju — i tako mi odonda sedimo po cele dane; ona plete čarapu, iako je slepa; a ja sedim do nje, šijem ili joj naglas čitam iz knjige — takav je neobičan običaj da sam eto već dve godine pribodena...
— Ah, bože moj, takva nesreća! Ta ne, nemam ja takvu baku.
— A ako nemate, kako to možete da sedite kod kuće.?...
— Poslušajte, hoćete li da znate ko sam ja?
— Pa da, da!
- u pravom smislu reči?
- U najpravijem smislu reči!
— Dobro, dakle, ja sam tip.
— Tip, tip! Kakav tip? — uzvikne devojka i zahohoće tako kao da cele godine nije imala prilike da se smeje. — Ta s vama se čovek zbilja može odlično zabaviti! Pazite: evo klupe; hajde da sednemo! Ovuda niko ne hoda, niko vas neće čuti, pa — započnite svoju biografiju! Jer me ne možete razuveriti, vi je imate, samo se krijete. Ponajpre, šta je to tip?
— Tip? Tip, to je original, to je smešan čovek! — odgovorim te se i sam rashohoćem za njenim detinjim smehom.
— To je karakter. Slušajte: znate li šta je sanjar?
— Sanjar! Pa molim vas, kako ne bih znala? I sama sam sanjarka! Ponekad sedim kraj bake i sve mi se nešto vrti po glavi. Uzmem, dakle, sanjariti i tako se zanesem u mislima — naprosto polazim za kineskog princa... A katkad je to i lepo — sanjariti! Ne, uostalom, bog bi znao! Osobito kad i bez toga imaš o čemu da misliš — dometne devojka sada prilično ozbiljno.
— Divota! Kad ste se, dakle, već i udavali za kineskog bogdihana, onda ćete me posve razumeti. Eto, slušajte... Ali, molim vas: ta ja još ne znam kako se zovete?
— Napokon! Rano ste se i setili.
Ah, bože moj! Ta nije mi ni na pamet palo, bilo mi je i tako lepo...
— Zovem se Nastenjka.
— Nastenjka! Samo?
— Samo! A zar vam je premalo, nezasitniče!
— Je li mi malo? Mnogo, mnogo, naprotiv, vrlo mnogo, Nastenjka, dobra ste vi devojka,kad ste mi od prvoga časa postali Nastenjka.
— I jest! Dakle!
— Dakle, eto Nastenjko, ded slušajte, kakav će to biti smešnu biografiju.
Seo sam do nje, zauzeo pedantski-ozbiljnu pozu i otpočeo, kao da čitam s napisanoga:
— Ima, Nastenjko, ako to ne znate, ima u Petrogradu prilično neobičnih zakutaka. Na ta mesta kao da i ne zaviruje ono isto sunce što svetli svemu petrogradskomu svetu,nego zaviruje neko drugo, novo sunce, kao navlas naručeno za te zakutke, i svetli na sve drugačijom, osobitom svetlošću. U tim zakucima, mila Nastenjko, kao da se živi sasvim drugačijim životom, ni nalik na život što kraj nas bruji, nego onakav kakav može da bude u sedmoj neznanoj carevini, a ne kod nas, u naše ozbiljno preozbiljno vreme. Taj je život dakle mešavina nečega posve fantastičnoga, žarko idealnoga i u isti mah (žali bože,Nastenjko!) mutno prozaičnoga i običnoga, da ne kažem: neverovatno bljutavoga.
— Pi! Gospode Bože moj! Kakav je to predgovor! Šta li ću ja to čuti?
— Čut ćete, Nastenjko (čini mi se nikada neću sustati da vas zovem Nastenjkom), čućete da po tim zakucima žive neobični ljudi — sanjari. Sanjar — ako treba da se tačno utvrdi — nije čovek, nego, znate, nekakvo biće srednjega roda. Nastanjuje se ponajviše gdegod u nepristupnu zakutku, kao da se krije u njemu čak i od danje svetlosti, pa kad se zavuče u svoj stan, tako će prirasti uz svoj zakutak, kao puž, ili barem u tom pogledu jako nalikuje na onu zanimljivu životinju koja je u isti mah i životinja i kuća, a zove se kornjača. Šta mislite, zašto on tako voli svoja četiri zida, obojena svakako zelenom bojom, začađena, tmurna i nedopustivo zadimljena? Zašto taj smešni gospodin, kad dođe da ga pohodi ko god od njegovih malobrojnih znanaca (a on na kraju gubi sve znance), zašto ga taj smešni gospodin dočekuje tako zbunjen, tako promenjen u licu i tako smeten kao da je među svoja četiri zida upravo počinio zločinstvo, kao da je pravio lažne novčanice ili kakve pesmice, da ih pošalje časopisu uz anonimno pismo, u kojem se javlja da je pravi pesnik već umro te njegov prijatelj smatra za svoju svetu dužnost da objavi te stihove? Zašto, recite mi, Nastenjko, razgovor nikako ne teče toj dvojici koji se razgovaraju? Zašto, niti smeh niti živa rečca ne poleću s jezika prijatelju koji je iznenada ušao i smeo se, a inače voli i smeh i živu rečcu, i razgovore o krasnom spolu, i druge vesele teme? Zašto, napokon, taj prijatelj, po svoj prilici nedavni znanac, koji prvi put dolazi u posetu — jer drugoga poseta u takvu slučaju neće više biti, i prijatelj neće po drugi put dolaziti — zašto se i sam prijatelj tako buni, tako koči, unatoč svoj svojoj oštroumnosti (ako je samo ima), gledajući preobraženo lice domaćina koji se već i sam sasvim zbunio i posve smeo nakon silnoga ali uzaludnoga nastojanja da ugladi i iskiti razgovor, da i on pokaže kako poznaje otmeni ton, da i on zapodene razgovor o krasnom polu te se makar takvom pokornošću svidi jadnom čoveku, koji nije dospeo na pravo mesto, nego zabasao njemu u goste? Zašto se naposletku gost maši šešira i odlazi naglo, iznenada se setivši vrlo potrebna posla, kojega nije nikada ni bilo, pa nekako oslobađa svoju ruku iz vatrenoga stiska domaćinova, koji svakojako nastoji da pokaže svoje kajanje i da popravi šta je izgubljeno? Zašto prijatelj koji odlazi hohoće čim iziđe na vrata, odmah se zariče sam sebi da nikada neće dolaziti k tomu čudaku, premda je taj čudak zapravo i divan čovek, a u isti mah ne može nikako da uskrati svojoj uobrazilji mali hir; da usporedi, makar i izdaleka, fizionomiju svojega malopređašnjega sabesednika, za sve vreme sastanka, s likom onoga nesretnoga mačeta koje su deca verolomno zarobila, izgnječila, zaplašila, svakojako mu nažao učinila i sasvim ga zbunila, te se mače naposletku zavuklo pod stolicu, u mrak i tamo po ceo sat dokono mora da se ježi, da frče i obadvema šapama mije svoju uvređenu njuškicu i dugo još nakon toga da neprijateljski gleda prirodu i život i čak poklon s gospodarova stola, što mu ga je spremila milosrdna ključarica.
-Poslušajte — uteče mi u reč Nastenjka, koja me je za sve vreme slušala u čudu, te razrogačila oči i otvorila ustašca — poslušajte: nikako ne znam zašto se sve to dogodilo i radi čega baš meni postavljate takva smešna pitanja; ali zacelo znam to da su se sve te zgode zbile svakako vama, od reči do reči.
— Bez sumnje — odgovorim najozbiljnijega lica.
— Dakle, ako je bez sumnje, onda nastavite — odgovori Nastenjka — jer bi neobično volela znati kako će se to završiti.
— Hteli biste znati, Nastenjko, šta je u svojem zakutku radio naš junak, ili, da bolje reknem, ja, jer ja sam junak svega, ja glavom, moja skromna osoba; vi biste da znate zašto sam se od nenadanoga prijateljeva poseta tako zaplašio i zbunio za ceo dan? Vi biste da znate zašto sam se tako usplahirio, tako se zarumenio kad su se otvorila vrata moje sobe, zašto nisam znao da dočekam gosta te sam tako sramotno propao pod teretom svoje gostoljubivosti?
— Ta da, da! — odgovori Nastenjka — tako je. Poslušajte: krasno pripovedate, ali zar se ne može pripovedati da ne bude tako krasno? Jer govorite kao da čitate iz knjige.
— Nastenjko! — odgovorim ozbiljnim, strogim glasom, jedva se susprežući od smeha— mila Nastenjka, znam da krasno pripovedam, ali oprostite, drugačije ne umem da pripovedam. Sada, mila Nastenjka, kad smo se opet sastali nakon tako duga rastanka, jer sam vas, Nastenjko, znao već odavno, jer sam već odavno tražio nekoga, a to je znak da sam tražio baš vas i da nam je bilo suđeno sresti se sada — sada sam našao hiljade odušaka i moram da izlijem reku reči, jer ću se inače zagušiti. Molim vas, dakle, Nastenjko, ne prekidajte me, nego me slušajte pokorno i poslušno; inače ću da zaćutim.
— Nipošto! Nikako! Govorite! Neću sada reći ni reči!
— Nastavljam; ima, prijateljice moja Nastenjko, u životu mojem jedno određeno vreme, koje izvanredno volim. To je baš vreme kad se završavaju gotovo svi poslovi, službe i obaveze, i svi se žure kući na obrok, da prilegnu i odahnu, pa odmah putem pronalaze i druge zabavne teme, koje se tiču večeri, noći i svega preostaloga slobodnoga vremena. U to vreme i naš junak — jer dopustite mi Nastenjko da pripovedam u trećem licu,zbog toga što se strašno stidim pripovedati sve to u prvom licu — u to, dakle, vreme i naš junak, koji takođe nije besposlen, korača za drugima. Ali čudno zadovoljstvo titra na njegovu bledom, kao nešto zbrčkanu licu. Zaneseno gleda večernji suton što se polako gasi na hladnom petrogradskom nebu. Kad velim da gleda, onda lažem: ne gleda, nego promatra nekako nehajno, kao da je umoran ili zabavljen tog istog časa nečim drugim, zanimljivim, tako da tek letimice, gotovo nehotice može da smogne vremena za sve oko sebe. Zadovoljan je jer je do sutra posvršavao poslove koji su mu mrski, te se veseli kao đak koga su pustili iz školske klupe ljubljenim igrama i nestalnostima. Pogledajte ga, Nastenjko, sa strane; odmah ćete videti da je radost već sretno delovala na njegove slabe živce i bolesno razdraženu fantaziju. Evo, o čemu se zamislio... Vi mislite, o obroku? O današnjoj večeri? Šta gleda tako? Zar onoga gospodina ozbiljne vanjštine, što se veoma slikovito poklonio dami koja se provezla kraj njega u sjajnoj kočiji, na brzonogim konjima? Nije, Nastenjko, šta je njemu sada do svih tih sitnica! Sada je već bogat njegov licni život; nekako se iznenada obogatio, te nije uzalud tako veselo bljesnula pred njim oproštajna sunčeva zraka šta se gasi i u zagrejanom srcu izazvala čitav roj utisaka. Sada jedva i primećuje put na kojem ga je pre mogla preneraziti i najsitnija sitnica, sada je »božica fantazije« (ako ste, mila Nastenjko, čitali Žukovskoga) satkala već hirovitom rukom zlatnu osnovu i počela odvijati pred njim primere neviđena, ćudljiva života — i ko bi znao, prenela ga možda hirovitom rukom u sedmo biljurovo nebo s čvrstoga granitnoga pločnika, po kojem ide kući.

Pokušajte da ga zaustavite sada, zapitajte ga iznenada: gde sada stoji, kojim je ulicama išao? — zacelo se ne bi ničega setio, ni toga, kuda je hodao, ni toga, gde je sada stajao, te bi se zarumeneo od zlovolje i svakako štogod slagao radi pristojnosti. Zato se i trgnuo tako, gotovo i uzviknuo i zaplašen se ogledao unaokolo, kad ga je neka dostojna starica uljudno zaustavila nasred pločnika i počela ga ispitivati o putu s kojega je zalutala. Namršten od zlovolje tumara dalje i ne primećuje da se počesto koji prolaznik osmehnuo gledajući i okrenuo se za njim, i da se kakva mala devojčica bojažljivo sklonila s puta i glasno se nasmejala kad je raskolačenih očiju ugledala njegov široki promatrački osmeh i kretnje ruku.

Ali ta je ista fantazija u svojem nestašnom poletu obuzela i staricu, i radoznale prolaznike, i devojčicu koja se smeje, i seljačiće koji tu baš večeravaju na svojim barkama, koje su zagatile Fontanku (po njoj je, recimo, prolazio u to vreme naš junak), satkala obesno sve i sva u svoje tkivo, kao muhe u paučinu, i s novim dobitkom čudak već ušao u svoj ugodni zakutak, seo već za ručak, odavno već pojeo i prenuo se tek onda kad je zamišljena i navek turobna Matrjona, koja ga služi, pospremala sve sa stola i dala mu lulu, prenuo se i u čudu se setio da je već pojeo, a posve prevideo kako je to bilo.

U sobi se smračilo; pri duši mu je pusto i tužno; celo se carstvo sanjarija srušilo oko njega, srušilo se bez traga, bezbuke i treske, prohujilo kao san, a on se sam ne seća šta mu se prisnivalo. Ali neki nejasan osećaj od kojega mu se ponešto stegle i uzbudile grudi, neka nova želja napasno škaklja i draška njegovu fantaziju i neprimetljivo saziva celi roj novih prikaza. U malucnoj sobi tišina; samoća i lenost blaže uobrazilju; ona se polako uspaljuje, polako uzavire, kao voda u kavenom sudu stare Matrione, koja se mirno vrze kraj njega u kuhinji i kuva svoju kuvaričku kafu. Već uobrazilja pomalo probija u plamsajima, već i knjiga, uzeta bez svrhe i nasumce, ispada iz ruku mojemu sanjaru, koji nije stigao ni do treće stranice. Uobrazilja mu se ponovno razigrala, uzbudila, i odjednom mu opet sinuo u sjajnoj perspektivi nov svet, nov čaroban život. Nov san — nova sreća!

O, šta je njemu do našega stvarnoga života! Po mišljenju koje ga je zaokupilo ja i vi, Nastenjko, živimo tako leno, tromo, mlako; po njegovu smo mišljenju svi mi tako nezadovoljni svojim udesom, tako nas mori naš život! Pa i zaista, pazite, pazite, zbilja, kako je na prvi pogled sve među nama hladno, tmurno, nekako kao srdito. . . Bednici! misli moj sanjar. A i nije čudo da tako misli! Pogledajte te čarobne prikaze što se tako zamamno, tako hirovito, tako beskrajno i široko stvaraju pred njim u takvoj čarobnoj, zanosnoj slici, na kojoj je pre svega, kao prvo lice, dakako on sam, naš sanjar, njegova dragocena osoba.
Pogledajte ove različite dogodovštine, kao beskrajni roj zanosnih sanja.

Zapitaćete, možda, o čemu on sanja? Čemu da se to pita? Ta o svemu ... o ulozi pesnika, najpre nepriznatoga, a onda ovenčanoga; o prijateljstvu s Hoffmannom; Bartolomejska noć, Diana Vernon, herojska uloga kad je car Ivan Vasiljevič zauzeo Kazan, Klara Mowbray, Eufija Dens, prelatska skupština i Hus pred njima, uskrsnuće mrtvaca u Robertu. (Sećate li se muzike? Naslućuje se groblje!) Mina i Brenda, bitka na Berezini, čitanje poeme kod grofice V. D., Danton, Kleopatra e i suoi amanti, kućica u Kolomni njegov kutić, a do njega milo stvorenje, koje ga za zimske večeri sluša, rastvorenih ustašca i očiju, kao što vi sada slušate mene, mali moj andeliću... Ta šta je, šta je, Nastenjka, njemu, požudnom lenjivcu, do toga života, za kojim ja i vi toliko težimo? On misli da je to bedan, jadan život, i ne sluteći da će možda i njemu kucnuti jednom tužni čas, kad će za jedan dan toga jadnoga života dati sve svoje fantastične godine, i neće ih dati ni za radost, ni za sreću, niti će mariti da bira u onom času tuge, kajanja i neodoljiva jada.

Ali zasad to još nije nastupilo, to grozno vreme — i on ne želi ništa, jer je iznad svih tih želja, jer ima sve, jer je prezasićen, jer je sam umetnik svoga života i gradi ga sebi svakoga sata po miloj volji. Ta tako se lako, tako prirodno gradi taj bajni, fantastični svet! Kao da i zaista sve to nije prikaza! Voljan je zbilja ponekad poverovati da sav taj život nisu uzburkani osećaji, nije priviđenje, nije obmana uobrazilje, nego je i doista zbiljski, pravi bivstveni! Zašto se, dakle, recite, Nastenjko, zašto se u takvim časovima snebiva duh? Zašto se, od neke čarolije, od neke samovolje, ubrzava bilo, vrcaju sanjaru suze na oči, gore mu bledi, okvašeni obrazi, i takva neodoljiva dragost ispunjava sav njegov život? Zašto mu cele besane noći prolaze kao trenutak u neiscrpivu veselju i sreći, a kad zora ružičastom zrakom sine u prozore i svanuće osvetli tmurnu sobu svojom fantastičnom svetlošću, kao što je kod nas, u Petrogradu, naš se sanjar, izmoren, izmučen, baca na postelju i zapada u san, zamirući od zanosa svoga bolesno potresenoga duha i sa zamornom slatkom boli u srcu? Jest, Nastenjko, prevarićeš se i nehotice ćeš, ne znajući poverovaćeš da mu prava, istinska strast uzbuđuje dušu, nehotice ćeš poverovati da u njegovim netelesnim sanjarijama ima nešto živo, dohvatljivo! Kolike li zablude — evo, ljubav mu se na primer uvukla u srce sa svom neiscrpivom radošću, sa svim bolnim mukama... Pogledajte ga samo, pa ćete se uveriti! Verujete li, gledajući ga, mila Nastenjko, da on zaista nikada nije poznavao onu koju toliko voli u svojoj pomamnoj sanji? Zar ju je video jedino u zamamnim prikazama, i samo mu se snila ta strast? Zar nisu oni doista ispod ruke prošli tolike godine svoga života — sami udvoje, odbacivši sav svet i sjedinivši svako svoj svet, svoj život sa prijateljevim životom? Zar nije ona, u kasno doba, kad su se rastajali, ležala na njegovim grudima, ridala i jadikovala, te nije čula oluju što se razbesnela pod mračnim nebom, nije čula vetar što trga i odnosi suze s njenih crnih trepavica? Zar je sve to bila sanjarija, i onaj vrt, nujni, zapušteni i divlji, sa stazicama obraslima mahovinom, samotni, tmurni, gde su često hodali njih dvoje, nadali se, jadovali, gde su se ljubili, ljubili se tako dugo, »tako dugo i nežno!«

I onaj čudni pradedovski dom, u kojem je tako dugo živela samotna i tužna, sa starim mrkim mužem, uvek ćutljivim i žučljivim, koji ih je strašio, a oni su bili plašljivi kao deca te su setno i bojažljivo tajili jedno od drugoga svoju ljubav? Kako su se mučili, kako su se bojali, kako im je nevina, čista bila ljubav, i kako su (ta razume se, Nastenjko!) pakosni bili ljudi! I bože moj, zar je nije sreo kasnije, daleko od žala svoje domaje, pod tuđim nebom, južnim, žarkim, u divnom večnom gradu, u sjaju na plesu, uz bučnu muziku, u palazzu (svakako u palazzu) koji je utonuo u more plamenova, na onom balkonu, opletenom mirtama i ružama, gde je ona, prepoznavši njega, tako brzo skinula krinku i zašaptala: »Ja sam slobodna,« zadrhtala, poletela mu u zagrljaj, pa oni ciknuli od zanosa, privinuli se jedno uz drugo te za jedan čas zaboravili i na jad, i na rastanak, i na sve muke, i na tmurni dom, i na starca, i na mračni vrt u dalekoj domaji, i na klupicu na kojoj mu se ona, s poslednjim strasnim poljupcem, istrgla iz zagrljaja, koji je zanemeo od očajne muke...

O, priznajte, Nastenjko, da ćete prhnuti, smesti se i zarumenjeti kao đačić koji je baš turnuo u džep jabuku, ukradenu u susednom vrtu, kad kakav dugonja, momčina, veseljak i lakrdijaš, vaš nezvani prijatelj, otvori vaša vrata i zavikne, kao da i nije ništa: »A ja, brate, stigoh upravo iz Pavlovska!« Bože moj!
Stari je grof umro, nastaje neiskazana sreća — a eto ljudi dolaze iz Pavlovska!...

Patetično zašutim kad sam izgovorio svoje patetične reči. Sećam se, neobično sam želeo da kakogod na silu zahohoćem, jer sam već osećao kako je u meni zatreptao neki dušmanski vražić, da mi se već počelo stezati grlo, a podbradak tresti, i da mi se sve jače te jače kvase oči...
Očekivao sam da će Nastenjka, koja me je slušala razrogačenih pametnih očica, prasnuti u otvoreni detinji, nesuzdrživo veseli smeh, i već sam se kajao što sam zašao predaleko,što sam ututanj pripovedio ono što mi je već odavno nabujalo u srcu, o čemu sam mogao govoriti kao da je napisano jer sam već odavno spremio osudu samomu sebi, i sada se nisam suzdržao da je ne pročitam, jer se, dakako, nisam nadao da će me razumeti; ali na moje čudo, ona zacutala, za časak mi stisla ruku i upitala me nekako stidljivo saosećajući sa mnom:
— Zar ste zaista tako proživeli sav svoj život?
— Sav život, Nastenjko — odgovorim. — Sav život, a čini mi se, tako ću ga završiti.
— Ne, ne sme to biti — reče uznemireno — to neće biti; tako ću valjda i ja proživeti život kraj bake. Slušajte, znate li da nipošto ne valja ovako živeti?
Znam, Nastenjko, znam! — uzviknem, ne suzdržavajući duze svoj osećaj. — I sada znam više nego ikada da sam uludo izgubio sve svoje najbolje godine! Sada to znam i bolnije osećam no što sam svestan toga, jer sam vas je Bog poslao meni, mojega dobrog anđela, da mi to kaže i dokaže. Sada, kad sedim uz vas i govorim s vama, čudno mi je i misliti na budućnost, jer u budućnosti je opet samoća, opet taj zagušljivi, nepotrebni život; a o čemu da i sanjam još kad sam već na javi uz vas bio tako sretan! O, blagosloveni vi, mila devojko, zato jer me niste odbili od prvoga časa, zato jer sada mogu kazati da sam živeo barem dve večeri u svom životu!
— Oh, ne, ne! — uzvikne Nastenjka i suzice joj se zablistale u očima. — Ne, neće više biti tako; nećemo se mi tako rastati! Šta su dve večeri!
— Ah, Nastenjko, Nastenjko! Znate li na koliko ste vreme izmirili mene sa sobom samim? Znate li da sada neću više tako loše suditi o sebi kako sam sudio u ponekim časovima? Znate li da se možda neću više jaditi radi toga što sam u svom životu prestupio i grešio, jer takav je život prestupak i greh? I nemojte misliti da sam štogod preuveličavao, za boga miloga, nemojte to misliti, Nastenjko, jer mene ponekad obuzimaju časovi takva jada... Jer mi se već počinje činiti u tim časovima da nipošto nisam sposoban da otpočnem živeti pravim životom, jer mi se već činilo da sam izgubio svaki takt, svaki osećaj za ono što je pravo, zbiljsko; jer nakon mojih noći fantaziranja snalaze me već časovi otrežnjavanja, koji su užasni! A onamo čuješ kako oko tebe grmi i vitla se u životnom vihoru svetina, čuješ, vidiš kako žive ljudi, vidiš da njima nije život zabranjen, da se njihov život neće razleteti kao san, kao prikaza, da se njihov život večito obnavlja, da je večito nov, i ni jedan sat u njemu ne nalikuje na drugi — a kako je setna i do nesklapnosti jednolična zazorljiva fantazija, robinja sene, ideje, prvoga oblaka, koji će iznenada da zastre sunce i jadom da stegne pravo petrogradsko srce što toliko dršće za svojim suncem — pa i kakva je fantazija u jadu!

Osećaš da ona napokon sustaje, iscrpljuje se u večitom naporu ta neiscrpna fantazija, jer postaješ i muževan, ostavljaju te tvoji pređašnji ideali; rasipaju se u prašinu, u mrvež; ako pak nemaš drugoga života, moraš ga graditi iz toga istoga mrveža. A međutim, duša moli i želi nešto drugo! I uzalud sanjar čeprka, kao po pepelu, po starim svojim sanjama i traži u tom pepelu bilo kakvu iskricu da je raspuše, da obnovljenim ognjem zagreje ohladnjelo srce i u njem uskrisne sve što je nekada bilo tako milo, što je diralo dušu, što je upaljivalo krv, što je otimalo suze iz očiju i tako raskošno zavaravalo! Znate li, Nastenjko, dokle sam dopro?

Znate li da već moram slaviti godisnjicu svojih osećaja, godisnjicu onoga što mi je bilo tako milo, čega u zbilji nikada nije ni bilo — jer ta se godisnjica slavi samim onim glupim, netelesnim sanjama — i moram to činiti jer ni tih glupih sanja nema više, zato jer nemaš čime da ih obnoviš, ta i sanje se obnavljaju! Znate li da se sada volim sećati i u određeno vreme posećivati ona mesta gde sam nekada bio na svoj način sretan, volim svoju sadašnjost graditi po liku onoga što je već prošlo i što se neće vratiti, te često lutam kao sena, bez potrebe i bez cilja, nujan i tužan, po petrogradskim zakucima i ulicama. Kakvih sve ima uspomena! Sećam se, na primer, da sam ovde, upravo pre godinu dana, upravo u to isto vreme, u taj isti sat, po tom istom pločniku, lutao isto ovako setno kao i sada. I sećam se da su mi i tada sanje bile turobne, pa, premda i pre nije bilo lepše, ipak nekako osećaš da je nekud i bolje i mirnije bilo živeti da nije bilo te mračne misli što me je sada zaokupila, da nije bilo tih grižnji savesti, mračnih, mrkih grižnji što ti ni obdan ni obnoć ne daju mira. I pitas se: a kako si proveo svoje godine? Kamo si sahranio najbolje svoje doba? Jesi li živeo ili nisi? Gledaj, govoriš sebi, gledaj kako zahlađuje na svetu. Proći će još godina, i za njima će nastati mračna samoća, nastupice drhtava starost sa stapom a iza njih jad i tuga. Izbledeće tvoj fantastični svet, zamreće, tvoje sanje će uvenuti i osušiti se kao žuto lišće sa drveta... O Nastenjka! Jadno je ostati sam, samac i nemati ni začim žaliti — ni za čim, baš ni za čim... jer sve što si izgubio, sve to, sve je bilo ništa, glupa, potpuna nistića, bilo je jedino san.

-Nemojte me više rastuživati! — reče Nastenjka brišući suzu koja joj je kapnula iz oka. — Sada je tome kraj! Sada će nas biti dvoje; sada, što god da mi se dogodi, nikada se više nećemo rastati. Poslušajte! Jednostavna sam devojka, malo sam učila, iako mi je baka držala učitelja, ali vas stvarno razumem, jer sve što ste mi rekli doživela sam sada i sama kada me je baka drzala za haljinu. Naravno, ne bih to tako lepo ispričala, kao što ste Vi ispričali nisam učila - dodade sramežljivo, jer je ipak osećala određeno poštovanje prema mom patetičnom govoru i mom visokom stilu - ali jako mi je drago što otvoreno si mi se poverio. Sada Vas poznajem, potpuno, svega Bas poznajem. I znate šta? Želim Vam ispričati sve i o svom životu, sve bez skrivanja, a Vi ćete me kasnije savetovati. Vi ste vrlo pametan čovek; obećavate li da ćete me savetovati?
Ah, Nastjenjka - odgovorih ja - iako nikad nisam bio savetodavac, a naročito ne pametan savetodavac, ali sada vidim, ako uvek budemo ovako živeli, to će biti nekako veoma pametno, i mi ćemo jedno drugome davati vrlo mnogo pametnih saveta. Dakle, lepa moja Nastjenjka, kakav li je to savet? Kažite mi otvoreno; sad sam tako veseo, srećan, smeo i pametan, da će mi reči same navirati.
- Ne, ne - prekide, nasmejavši se, Nastjenjka - meni je potreban ne samo pametan savet, potreban mi je savet srdačan, bratski, kao da ste me već celog svog veka voleli.
- Dobro, Nastjenjka, dobro! - uzviknuo sam u ushićenju - a da sam vas već i dvadeset godina voleo, ipak vas ne bih voleo jače nego sada!
- Dajte mi ruku! - rekla je Nastjenjka. - Evo! - odgovorih ja pružajući joj ruku.
- Dakle, da počnem svoju istoriju!