Korespodencija : Herman Hese i Luiz Rinser

 

Ovo pismo, napisano u proleće 1946., bilo je namenjeno Luise Rinser. Pojavilo se u brojnim novinama kao "Otvoreno pismo". ]

Godine 1946, pisac Herman Hese, koji je živeo u Švajcarskoj od 1919. i koji je kritikovao nacionalsocijalizam posle 1933, žalio se na nedostatak uvida i samopravednost kod svojih nemačkih sunarodnika. Zamerio je Nemcima što su se žalili na svoju materijalnu situaciju dok su prećutkivali svoju podršku Hitleru i to što su tek nakon svega postali članovi otpora. Takođe je krititikovao svoje sunarodnike zato što su gledali sa visine one u egzilu, poput Tomasa Mana, koji se aktivno borio protiv Trećeg rajha. Ovo pismo, napisano u proleće 1946., bilo je namenjeno Luizi Rinser. Objavljeno je u brojnim novinama kao „Otvoreno pismo“.

Knjizevnica Luiz Rinser je u ratu izgubila muža, a 1944. je uhvacena nakon denuncijacije. Pa ipak, na početku rata, napisala je tekst u kom je sa simpatijama pisala o nacional-socijalizmu. U svakom slučaju, 1946. složila se s kritikama Hermana Hesea i požalila se na “nedostatak ponosa i uvida” kod Nemaca. Po njenom sudu, oni su odbijali priznati političku realnost.

Pismo Hermana Hesea: Čudno je to sa pismima iz svoje zemlje. Mesecima je pismo iz Nemačke za mene bilo čudan i uvek radostan događaj. Ono je donelo vest da je prijatelj za kojeg sam se brinuo, o kome dugo nisam ništa čuo, još uvek živ. I tako sam mogao da bacim pogled, koliko god bio nasumičan i nepouzdan, na zemlju koja govori mojim jezikom, kojom sam poverio svoje životno delo i koja mi je do pre nekoliko godina davala hleb i moralno opravdanje za moje delo.
Takva su pisma uvek bila iznenađenje, bila su usredsređena na važne stvari i u njima nije bilo dokonog brbljanja; često su pisana u velikoj žurbi [ . . . ].
Potom su pisma postala češća i duža [ . . . ]. Mnoga od njih mi nisu pružala nikakvo zadovoljstvo i nisam imala nikakvu želju da odgovorim na njih. [ . . . ]
Zatvorenik u Francuskoj, ne mladić već oženjen čovek sa decom, dobro obrazovan industrijalac sa fakultetskom diplomom, pitao me je šta je po mom mišljenju trebalo da uradi jedan pristojan, dobronameran čovek za vreme Hitlera. Čovek na njegovom položaju, tvrdio je, nije mogao sprečiti bilo šta što se dogodilo ili da se na koji način suprotstavi Hitleru; to bi bilo bezumno, koštalo bi ga sredstava za život, slobodu i na kraju života. Mogao sam samo da odgovorim da su razaranje Rusije i Poljske, opsada Staljingrada i ludilo istrajavanja sve do groznog kraja također podrazumevali određene opasnosti, ali da su se nemački vojnici prepuštali svemu tome s entuzijazmom. I zašto nemački narod nije uspeo prozreti Hitlera pre 1933? Zar nije događaj kao što je Minhenski puč mogao rano da im pokaže šta je on zapravo? Zašto su, umesto da podržavaju i neguju Nemačku Republiku, jedino zadovoljavajuću posledicu Prvog svetskog rata, bili skoro jednoglasni u njenom sabotiranju, glasajući za Hindenburga, a kasnije i za Hitlera, pod kojim je, bez sumnje, postalo vrlo opasno ponašati se kao dostojanstveno ljudsko biće? [ . . . ]
Na primer, postoje svi ti moji stari poznanici koji su mi godinama pisali, ali su prestali kada su saznali da sam pod strogim nadzorom i da dopisivanje sa mnom može imati vrlo neugodne posledice. Sada me obaveštavaju da su još uvek u zemlji živih, da su oduvek mislili na mene s ljubavlju i da su mi zavideli na sreći da živim u raju Švajcarske, i da, čega moram biti svestan, nikada nisu gajili simpatije prema tim prokletim nacistima. Ali mnogi od ovih mojih starih poznanika godinama su bili članovi partije. Sada mi pričaju kako su tokom svih tih godina bili jednom nogom u logoru, a ja sam dužan da im odgovorim da su jedini antinacisti koje mogu shvatiti ozbiljno koji su sa obe noge bili u logoru, a ne jednom u logoru a drugom u partiji. . [ . . . ]
Zatim, tu su i prostodušni, bivši članovi Omladinskog pokreta, koji mi pišu da su se u partiju učlanili oko 1934. godine posle teške unutrašnje borbe, samo da bi obezbedili spasonosnu protivtežu divljim, brutalnim elementima. I tako dalje.
Drugi imaju privatne komplekse. Žive u potpunoj bedi, more ih ozbiljne brige, a ipak imaju papir, mastilo, vreme i energiju da mi pišu duga pisma u kojima izražavaju svoj prezir prema Tomasu Manu i ogorčenost vremena što mi je taj čovek prijatelj.
Drugu grupu čine bivše kolege i prijatelji koji su godinama otvoreno i bezrezervno podržavali Hitlerov trijumfalni napredak. Sada mi pišu dirljiva prijateljska pisma, pričaju mi sve o njihovim svakodnevnim životima, o štetama koje su im napravile bombe i o kućnim brigama, o svojoj deci i unucima, kao da ništa nije bilo, kao da se ništa nije isprečilo između nas, kao da nisu u ubijanju prijatelja i rođaka moje žene koja je Jevrejka i u diskreditovanju i uništavanju mog životnog dela pomogla. Niko od njih ne kaže da se kaje, da danas gleda stvari u sasvim drugom svetlu, da je bio u zabludi. I niko od njih ne kaže da je bio i namerava da ostane nacista, da ni za čim ne žali, da se drži svojih stavova.
Nađi mi nacistu koji se držao svojih stavova kada su stvari krenule na gore! Muka mi je od tih ljudi! Nekolicina ljudi koja mi piše pisma očekuje od mene da svoju vernost vratim Nemačkoj, da dođem nazad i da pomognem u prevaspitavanju naroda. Još pregršt ljudi me poziva da dignem svoj glas u svetu, da kao neko neutralan i humanitarno protestujem protiv ovlaštenja i propusta okupatorskih sila. Kako mogu biti tako naivni, tako potpuno neupućeni u svet i vreme, tako dirljivo, sramno detinjasti!

Ostario sam i umorio se, a uništavanje mog rada [ . . . ] mojim je poslednjim godinama dalo ton razočaranja i tuge. [ . . . ]
Među dobrim stvarima u kojima još uvek mogu uživati, koje mi i dalje pričinjavaju zadovoljstvo i nadomeštaju tamnu stranu, su retki, ali nepobitni pokazatelji da autentična duhovna Nemačka i dalje živi. Niti ih tražim niti ih nalazim u vrevi sadašnjih proizvođača kulture i demokrata po lepom vremenu, već u takvim zadovoljavajućim manifestacijama odlučnosti, budnosti i hrabrosti, dobre volje i samopouzdanja lišenog iluzija, kao što je vaše pismo. Hvala vam na tome. Čuvajte seme, očuvajte veru svetlošću i duhom. Malo vas je, ali vi ste možda so zemlje.

Pismo Luiz Rinser:

[ . . . ] Sve što pišete je tačno. Niko ništa nije uradio, svi hoće da budu denacifikovani. [ . . . ] Kao što niko ne može da bude arijanizovan, niko ne može biti ni denacifikovan. Za mene, nacizam je karakter, neporeciva crta karaktera.
Kako se sudskim dekretom neko može osloboditi od mana koji počivaju u samoj njegovoj prirodi! Možeš se osloboditi jedino dugim, teškim procesom promene; to je drugačije. Nalazim da je naročito odvratno kada ti ljudi sada govore: Ja sam bio samo pasivan sledbenik (Mitläufer). Do srži bi me bilo sramota da kažem tako nešto. Bolje biti zli, pravi nacista, vođen od strane samog đavola, nego puki pasivni sledbenik. Kakav manji ponos i uvid!
[ . . . ]
Postoji ovde u Nemačkoj mnogo gore stvari, o kojima ništa ne pišete. Postoji, na primer, strah od socijalizma, koji traži promene i u velikim i u malim stvarima. Iz ovih ljudi kuljaju lepe reči: sloboda, poštovanje, lepota, nemačka kultura [ . . . ] i oni nisu skloni tome da sagledavaju stvarni svet. Nedavno sam bila pozvana na Omladinski kongres u Frankfurtu na Majni. Ljudi su se obraćali ovoj jadnoj, zbunjenoj omladini obogaljenoj ratom, koja nema nade u budućnost, nema novca, samo sve moguće probleme; oni su im pričali o novom Ustavu, o životu prožetom Bogom [ . . . ] a ti mladi ljudi su samo sedeli i nisu rekli ništa. Hoće li napraviti drugu Hoher Meissner koju bi vestacki izradili univerzitetski profesori. Time oni žele da odvuku omladinu od realnog političkog života. (A sve je danas politika…). Govore o nemačkom idealizmu, ali kada se radi o nečemu političkom što je stvarno, ljudi skreću pogled. Na primer, u mom nedavnom govoru u Minhenu, pričala sam o bedi mladih ljudi i zahtevala da se naprave domovi za ugrožene nemačke Besprosonis (mlade beskućnike). Rečeno mi je da se prvo mora sačekati rešenje problema u vezi s nemačkom valutom. Ali gurala sam dalje i suprotstavila Bavarsku vladu još većoj vladi države Hesen, a danas u novinama Neue Zeitung piše da se počelo s izgradnjom tih domova.

Vrlo je teško živeti ovde [ . . . ], ali svugde postoji uticaj qsila. [ . . . ] Mnoge žene mnogo jasnije vide realnost muškaraca. Muškarci se dure jer im više nije dozvoljeno izigravati vojnike. [ . . . ] U vašem divnom pismu, napisali ste mi inteligenciju i pronicljivo oko. Molim vas da verujte tom oku kada vam kažem da ovde postoji jedan segment, ne velik po broju ali značajan po svojoj intelektualnoj vitalnosti i političkim kapacitetima, koji ucestvuje u radu na miru. [ . . . ]

izvor: original

Prevod : Glif