K. . ostade, s malo začuđenim licem; Olga mu se smejala, privuče ga peći, i zaista je ostavljala utisak da je sretna što može sad sama s njim da sedi tu kraj peći, ali je to bila mirna sreća koju ljubomora svakako nije mutila. I baš ta odsutnost ljubomore, a s tim i svake napetosti, godila je K.; on je rado gledao u te plave, ne baš omamljive, ne zapovedničke, već smerno smirene i smerno postojane oči. Izgledalo je kao da su ga sva ta zapažanja Friedine i gostioničarkine opomene činile, istina ne pristupačnijim, ali pažljivijim i pronicljivijim. I on se smejao s Olgom kad se ova čudila što je baš Amaliju nazvao dobroćudnom; Amalija može biti štošta, ali dobroćudna baš nije. K. izjavi na to da se pohvala, naravno, odnosila na nju, Olgu, ali Amalija je toliko samoljubiva da ne samo da prisvaja sve što se u njenoj prisutnosti kaže, već i očekuje da se dobrovoljno sve njoj pripiše. »To je tačno«, reče Olga, uozbiljivši se, »tačnije nego što ti se čini. Amalija je mlađa od mene, mlađa i od Barnabasa, ali ona je ta koja odlučuje u porofivi, u dobru i zlu; istina, ona i podnosi više nego svi drugi i dobro i zlo.« K. je smatrao da je to preterano, baš maločas je sama Amalija rekla da ne vodi računa o bratovljevim stvarima, dok naprotiv Olga zna sve o tome. »Kako da ti to objasnim«, reče Olga, »Amalija ne vodi računa ni o Barnabasu ni o meni, ona se u stvari ni za kog ne brine osim za roditelje, njih neguje danju i noću, sad ih je baš pitala šta žele i otišla u kuhinju za njih da kuva, zbog njih je prisiljena ustati, jer još od podne je bolesna i leži ovde na klupi. Ali iako ne vodi računa o nama, mi smo zavisni o njoj, kao da je ona najstarija, i kad bi nas htela savetovati u našim stvarima, mi bismo je sigurno slušali; ali ona to ne čini, mi smo joj tuđi. Ti imaš velika iskustva s ljudima, dolaziš iz sve ta, zar ti se ne čini da je ona izvanredno pametna?« »Izvanredno nesretna čini mi se da je«, reče K., »ali kako se slaže s vašom poslušnošću prema njoj kad, na primer, Barnabas vrši ovu kurirsku službu koju Amalija ne odobrava, možda čak i prezire?« »Kad bi on znao što bi drugo mogao raditi, on bi odmah napustio tu službu, kojom nimalo nije zadovoljan.« »Zar nije on izučeni obućar?« upita K. »Jest«, reče Olga, »on radi uzgred i za Brunswicha, i mogao bi, kad bi hteo, imati posla i danju i noću i dobro zarađivati.« »Pa lepo«, reče K., »znači ima zamenu za kurirsku službu.« »Za kurirsku službu? « upita Olga začuđeno. »Zar se on te službe primio radi zarade?« »Može biti«, dodade K., »ali ti si ipak rekla da on njome nije zadovoljan.« »Nije zadovoljan i to iz mnogih razloga«, reče Olga, »ali to je ipak služba u dvorcu, u najmanju ruku može tako izgledati.« »Kako«, reče K., »vi sumnjate čak i u to?« »Upravo ne«, reče Olga, »Barnabas ide u kancelarije, druži se s poslužiteljima kao sa sebi ravnima, vidi izdaleka i poneke činovnike, dobija razmerno važna pisma, poveravaju mu se čak i usmene poruke, to je već mnogo, i mi bismo mogli biti ponosni na to koliko je on u svojim mladim godinama već postigao.« K. kimnu glavom, na povratak kući više nije mislio. »On ima i svoju vlastitu uniformu?« upita on. »Ti misliš na kaputić?« primeti Olga. »Ne, njega mu je Amalija napravila još pre nego što je postao kurir. Ali ti si se približio bolnoj točki. Trebao je već odavno dobiti, istina ne uniformu, jer toga nema u dvorcu, ali jedno službeno odelo; ono mu je bilo obećano, ali u tom pogledu u dvorcu su vrlo spori i loše je što se nikada ne zna šta ta sporost znači; ona može značiti da stvar ide službenim tokom, ali može značiti da uopste nije još uzeta u službeni postupak, da, na primer, i dalje žele iskušati Barnabasa, a može napokon značiti i to da je službeni postupak već završen, da je dano obećanje povučeno iz bilo kojih razloga i da Barnabas nikad neće dobiti odelo. O tome se ne može ništa bliže doznati, ili će se doznati tek posle dugo vremena. Postoji jedna poslovica, možda je i ti znaš: ‘Službene odluke su stidljive kao mlade devojke’« »To je dobro zapaženo«, reče K., on to primi još ozbiljnije nego Olga, »dobro zapaženo, odluke mogu imati i druge sličnosti s devojkama.« »Možda«, složi se Olga.
»Istina; ja ne znam kako ti to misliš. Možda ti misliš to sasvim u pohvalnom smislu. Ali što se tiče službenog odela, ono je jedna od Barnabasovih briga, a kako su naše brige zajedničke, onda je to i moja briga. Zašto ne stiže službeno odelo? pitamo se mi uzalud. Međutim cela ta stvar nije tako jednostavna. Činovnici, na primer, kao da uopste nemaju službena odela; koliko mi ovde znamo, a i po onome što priča Barnabas, činovnici nose obična, istina lepa odela. Uostalom, ti si video Klamma. Naravno, Barnabas nije činovnik, ni činovnik najbolje kategorije, niti umišlja da će to biti. Ali ni viši poslužitelji, koji se, istina, ovde u selu uopste ne viđaju, nemaju službena odela, kako Barnabas priča; to je donekle uteha, reklo bi se u prvi mah, ali ta je uteha varljiva, jer je li Barnabas viši poslužitelj? Nije, može mu neko biti vrlo naklonjen, ali to ne može za njega reći, viši poslužitelj on nije; to već što on dolazi u selo, ovde čak i spava, dokazuje obratno; viši poslužitelji su još povučeniji od činovnika, možda i s pravom, možda su oni viši i od nekih činovnika; ponešto govori za to: rade manje i, po pričanju Barnabasa, zasigurno je divno gledati ove odabrane, velike, snažne ljude kako polako prolaze hodnicima— Barnabas se uvek šulja iza njih. Ukratko, ne može biti ni govora o tome da je Barnabas viši poslužitelj. Dakle, može biti samo jedan od nižih poslužitelja, ali, eto, oni imaju službena odela bar kada silaze u selo; to nije uniforma, strogo uzevši, njihova odela su u mnogočemu različita, pa ipak po odelu se odmah pozna poslužitelj iz dvorca, ti si te ljude viđao u Gospodskom konaku. Najupadljivije na tim odelima je to što su ona mahom tesna i pripijena uz telo, seljak ili zanatlija ne bi mogao koristiti takvo odelo. A, eto, Barnabas nema takvo odelo; to nije samo nešto što postiđuje i ponižava, to bi se moglo podneti, ali naročito u turobnim trenucima — a ponekad i neretko, mi ih imamo, Barnabas i ja — to izaziva sumnju u sve. Pripada li uopste dvorcu služba koju Barnabas obavlja? pitamo se tada mi; istina on ide u kancelarije, ali jesu li kacelarije zaista dvorac? I čak ako pripadaju dvorcu, jesu li to baš one kancelarije u koje Barnabas sme da zalazi? On ulazi u kancelarije ali to je samo jedan deo njih, a onda su ograde, a iza njih su druge kancelarije. Nije baš da mu zabranjuju ići dalje, ali on ne može dalje ići kad je svoje pretpostavljene već našao, oni su svršili posao s njim i pustili ga. Uostalom, tamo je čovek pod stalnom prismotrom, bar se tako veruje. A čak ako bi i išao dalje, što mu to vredi kad tamo nema posla i samo je uljez? Te ograde ti ne smiješ predstaviti sebi kao strogo povučenu granicu, Barnabas mi stalno skreće pažnju na to. Ograde postoje i u uredima u koje on zalazi; ima i ograda preko kojih on prolazi, i one ne izgledaju drukčije od onih preko kojih nije prešao, pa zato ne treba unapred pretpostaviti da se iza ovih poslednjih ograda nalaze sasvim drukčije kancelarije od onih u kojima je Barnabas već bio. Ali, eto, u onim tmurnim trenucima veruje se u to. Onda sumnja ide dalje, uopste je nemoguće braniti se od nje. Barnabas razgovara s činovnicima, Barnabas dobija poruke. Ali kakvi su to činovnici, kakve su to poruke? On je sad, kako kaže, dodeljen Klammu i od njega dobija naloge. Naravno, to je već vrlo mnogo, čak ni viši poslužitelji ne dostižu tako daleko, to je gotovo previše, i to je ono što plaši. Zamisli samo, biti neposredno dodeljen Klammu, s njim razgovarati oči u oči! Ali je li ipak tako? Pa naravno, tako je, ali zašto Barnabas sumnja u to da je činovnik koji je tamo označen kao Klamm zaista Klamm?« »Olga«, reče K., »ti se šališ, kako može biti sumnje u to kako Klamm izgleda, pa poznato je kako on izgleda, ja sam ga sam video.« »Naravno da se ne šalim«, reče Olga. »Nisu to šale, već moje najveće brige. Ali ja ti to ipak ne pričam da olakšam svome srcu a tvoje da ražalostim, već zato što me ti ispituješ o Barnabasu i što mi je Amalija naložila da ti pričam, a i zato što veruješ da je korisno za tebe da znaš sve podrobnosti. Činim to i zbog Barnabasa, da ne bi ti polagao previše nade u njega, pa da te on razočara i posle pati zbog tvog razočaranja. On je vrlo osetljiv; noćas, na primer, nije mogao spavati zato što ti sinoć nisi bio njime zadovoljan; izgleda da si ti rekao da je za tebe vrlo loše što nemaš boljeg kurira od Barnabasa. Te reči lišile su ga sna. Ti sam sigurno nisi naročito primetio njegovo uzbuđenje, kuriri dvorca moraju se mnogo svladavati. Ali njemu nije lako, nije mu lako ni s tobom. S tvog gledišta, ti ne tražiš od njega mnogo, ti si došao s izvesnim shvatanjima o kurirskoj službi i po njima odmeravaš svoje zahteve. Ali u dvorcu imaju druge pojmove o kurirskoj službi, oni se ne mogu podudarati s tvojima čak i kad bi se Barnabas potpuno žrtvovao službe radi, na što on, na žalost, ponekad kao da je i spreman. S tim bi se moralo pomiriti, protiv toga se ništa ne bi smelo reći, kad se samo ne bi postavljalo pitanje je li zaista kurirska služba to što on vrši. Naravno, on pred tobom ne sme izraziti tu sumnju: to činiti značilo bi za njega potkopavati vlastitu egzistenciju, grubo se ogrešiti o zakone za koje on još veruje da za njega važe; čak ni preda mnom ne govori slobodno, moram ga maziti, ljubiti ga da bih mu izvukla sumnju, pa čak i onda on ne priznaje da je sumnja sumnja. On ima nečeg od Amalije u krvi. I izvesno je da mi ne kaže sve, iako sam ja jedina u koju ima poverenja. Međutim, o Klammu razgovaramo ponekad, ja Klamma još nisam videla — ti znaš, Frieda me ne voli i nikad mi ne bi dopustila da ga pogledam — ali naravno, on je poznat u selu, pojedinci su ga videli, svi o njemu slušali, i iz onog što se videlo i čulo, kao i iz ponekih netačnih podataka, stvorena je Klammova slika, koja je svakako tačna u osnovnim crtama. Ali samo u osnovnim crtama. Inače je promjenljiva, pa ipak možda ne toliko promenljiva koliko je promenljiv Klammov izgled u stvarnosti. Tvrdi se da on izgleda sasvim drukčije kad dođe u selo nego kad ode, drukčiji pre nego što pije pivo nego posle, drukčiji kad se budi, drukčiji kad spava, drukčiji sam nego u razgovoru, i, što je na osnovi svega toga i sasvim razumljivo, potpuno drukčiji kad je u dvorcu. A i u samom selu postoje prilično krupne razlike u opisivanju njega, razlike u pogledu visine, držanja, debljine, brade, samo se u pogledu odela srećom svi opisi slažu: on nosi uvek isto odelo, crni žaket s dugim skutima. Naravno, sve te razlike ne potiču od nekih čarolija, već su sasvim shvatljive, one su plod trenutnog raspoloženja, stepena uzbuđenja, bezbrojnih preleva nadanja i očajanja koja obuzmu promatrača koji obično sme samo za jedan trenutak pogledati Klamma. Ja ti samo ponavljam sve što mi je Barnabas češće pričao, i uopste uzevši neko time može biti zadovoljan, ako nije neposredno licno umešan u stvar. Ali mi ne možemo, jer za Barnabasa je životno pitanje razgovara li on zaista s Klammom ili ne.« »Za mene ništa manje«, reče K., i oni se još više pribliziše jedno uz drugo pored peći.
Istina, sve te nepovoljne Olgine novosti dirale su K., ali on je nalazio naknadu velikim delom u tome što je ovde našao ljude koji su, bar izvana sudeći, bili otprilike iste sreće kao i on, kojima se zbog toga mogao pridružiti, s kojima se mogao razumeti u mnogo čemu, a ne samo u ponečemu kao s Friedom. Postupno je, doduše, izgubio nadu u uspeh Barnabasove misije, ali što je Barnabasu bilo teže gore, to mu je on bivao bliži ovde dole. K. nikad nije mislio da neko iz samog sela može biti obuzet tako nesretnom težnjom kao što je bio slučaj s Barnabasom i njegovom sestrom. Ta težnja, istina, još ni izdaleka nije sasvim rastumačena i mogla bi se na kraju prikazati sasvim drukčijom; ne treba se zavesti izvesnom nežnošću Olgina bića i verovati u Barnabasovu iskrenost. »Barnabasu su vrlo dobro poznati svi izveštaji o Klammovom izgledu«, nastavi Olga, »on ih je mnogo skupio i uporedio, možda i previše, jednom je u selu i sam video Klamma kroz prozor njegovih kola, ili je bar verovao da ga je video, bio je dakle unapred dovoljno pripremljen da ga pozna, pa ipak — kako to sebi objašnjavaš? — kad je u dvorcu došao u jednu kancelariju u između više prisutnih činovnika pokazali su mu na jednog i rekli da je to Klamm, on ga nije poznao i dugo posle toga nije se mogao naviknuti na to da to treba biti Klamm. Međutim, ako pitaš Barnabasa u čemu se onaj čovek razlikuje od uobičajene slike koja postoji o Klammu, on nije u stanju odgovoriti, upravo odgovori i opiše tog činovnika u dvorcu, i taj opis potpuno se poklapa s opisom koji mi imamo o Klammu. ‘Pa dobro, Barnabase’, kažem mu ja,zašto sumnjaš, zašto sebe mučiš?’ A na to će on, doteran u škripac, početi nabrajati osobine onog činovnika u dvorcu, koje, reklo bi se, on više izmišlja nego što stvarno poznaje, a koje su pored toga i sasvim beznačajne — tiču se, na primer, naročitog klimanja glavom ili čak samo raskopčanog prsluka — tako da je nemoguće uzeti ih ozbiljno. Još važniji čini mi se način na koji se Klamm ophodi s Barnabasom. Barnabas mi je to često opisivao, čak i crtao. Barnabasa obično uvedu u jednu prostranu sobu za rad, ali to nije Klammova soba za rad, uopste soba za rad ikojeg pojedinca. Celom svojom dužinom, od jednog bočnog zida do drugog, ta soba je visokom tezgom podeljena na dva dela, na jedan koji je uzan i u kojem dve osobe jedva mogu proći jedna pored druge, to je prostor za činovnike; i na jedan širok deo, to je prostor za stranke, gledaoce; sluge, kurire. Na pultu leže otvorene velike knjige, jedna do druge, i skoro pored svake stoje činovnici i čitaju iz njih. Međutim, oni ne ostaju stalno pored iste knjige, ali ni ne menjaju knjige, već mesta, i ono što Barnabasa najviše čudi, to je kako se oni, zbog te uskoće prostora, moraju gurati jedan pored drugog pritom menjajući mesta. Spreda, sasvim uz visoki pult, nalaze se niski stolići za kojima sede pisari koji, kad činovnici to žele, pišu po njihovom diktatu. Barnabasa stalno čudi kako se to radi. Pisanje se ne obavlja po nekoj izričitoj naredbi činovnika, niti se diktira glasno, jedva se i primećuje da se diktira, prije izgleda da činovnik čita kao i dotle, samo pritom i nešto mrmlja, i to pisar sluša. Često činovnik diktira tako polako da pisar uopće ne može ništa čuti sjedeći, nego mora stalno skakati da uhvati rečeno, onda brzo sjedne to ispisati, pa opet skače, i tako redom. Kako je to čudno! Gotovo neshvatljivo. Barnabas, naravno, ima dovoljno vremena da sve to promatra, jer tamo u prostoru za gledaoce on stoji satima, često i danima dok na njega ne padne Klammov pogled. Ali i kad ga Klamm pogleda i Barnabas se uspravi i zauzme stav mirno, to još nije odlučujuće, jer se Klamm može ponovno vratiti knjizi i zaboraviti na Barnabasa; to se često događa. A kakva je to onda kurirska služba kad je tako malo važna? Meni se stegne srce kad Barnabas izjutra kaže da ide u dvorac. Taj put je svakako sasvim nekoristan, taj dan je izgubljen i to nadanje je svakako uzaludno. Čemu sve to? A ovde se nagomilava obućarski posao koji niko ne prihvata, a Brunswick navaljuje da se uradi.« »Ali dobro«, reče K., »Barnabas mora čekati dok dobije nalog. To je razumljivo, ovde izgleda kao da službenika ima previše, ne može svaki svakog dana dobiti posao, zbog toga se ne trebate žaliti, to se događa svima. Ali na kraju, i Barnabas ipak dobija naloge, meni je doneo već dva pisma.« »Moguće je«, reče Olga, »da nismo u pravu kad se žalimo, naročito ja koja sve znam samo po pričanju i kao devojka ne mogu sve tako dobro shvatiti kao Barnabas, koji ipak ponešto zadrži za sebe. Ali evo kako stoji s pismima, na primer s pismima za tebe. Ta pisma ne dobija on neposredno od Klamma, već od pisara. Bilo koga dana, bilo u koji sat — zbog toga služba, mada izgleda laka, toliko umara, jer Barnabas mora biti stalno na oprezu — pisar se seti Barnabasa i da mu znak. Klamm, reklo bi se, nimalo nije dao povoda za to, jer on i dalje mirno čita svoju knjigu; istina, poneki put, ali to čini često i inače, on baš onda kad Barnabas priđe čisti svoje naočale, i pritom ga možda gleda, pod pretpostavkom da uopste može nešto videti bez naočala; Barnabas sumnja u to, Klammove oči su tada gotovo zatvorene, izgleda kao da spava i samo u snu čisti naočale. U međuvremenu, između mnogih akata i pisanija koje drži pod stolom, pisar pronalazi pismo za tebe, to dakle nije pismo koje je on toga trenutka pisao, naprotiv, sudeći po izgle du omota, to je vrlo staro pismo koje već dugo tu leži. A ako je to staro pismo, zašto su onda pustili Barnabasa da čeka tako dugo? Pa i tebe? Na kraju, i samo pismo, jer ono je tada već zastarjelo. Na taj način Barnabasa dovode u položaj da bude smatran lošim, sporim kurirom. Pisara, naravno, za sve to nije briga, on da Barnabasu pismo i kaže: »Od Klamma za K.«, i Barnabas mora otići. On onda dođe kući, sav zadihan, s napokon dobivenim pismom, koje drži ispod košulje na golom telu, i onda sednemo ovde pored peći, kao mi ovo sada, i on priča i mi ispitujemo sve podrobno i ocenjujemo što je posti gao, i na kraju zaključujemo da je to vrlo malo, a i to malo je sumnjivo, i Barnabas ostavlja pismo na stranu i nema volje da ga isporuči, a nema ni volju da spava, dohvati obućarski posao i tako presedi tamo na tronožnoj stoličici celu noć. Tako ti je to, K., eto to su moje tajne i sada se sigurno više ne čudiš što ih se Amalija odriče.« »A pismo?« upita K. »Pismo?« reče Olga. »Pa posle izvesnog vremena pošto sam ga uspela privoleti, a u međuvremenu mogu proći dani, pa i nedelje, on ipak uzme pismo i isporuči ga. U tim stvarima on me ipak mnogo sluša. Naime, kad svladam prvi utisak koji njegovo pričanje izazove u meni, ja se mogu opet pribrati, što on nije u stanju, veroatno baš zato što više zna. I onda mu ja uvek kažem otprilike: ‘Što ti, Barnabase, zapravo hoćeš? O kakvoj karijeri, o kakvim ciljevima ti sanjaš? Hoćeš li dovesti dotle da nas, mene, moraš sasvim napustiti? Je li to valjda tvoj cilj? Moram verovati u to, jer inače bi bilo neshvatljivo zašto si tako strašno nezadovoljan onim što je već postignuto. Osvrni se oko sebe, je li iko od naših suseda stigao tako daleko? Istina, njihov je položaj drukčiji od našeg i oni nemaju razloga težiti nečem višem od onoga što imaju, ali nije potrebno raditi usporedbe da bi se dokazalo da je kod tebe sve u najboljem redu. Postoje smetnje, sumnje, razočaranja, ali to sve samo pokazuje ono što smo unapred i sami znali, da tebi ništa nije poklonjeno, da se štoviše moraš sam boriti za svaku pojedinačnu sitnicu; razlog više da budeš ponosan, a ne potišten. A onda, zar se ti ne boriš i za nas? Zar to tebi ništa ne znači? Zar ti to ne uliva novu snagu? I što sam ja tako sretna i gotovo ohola što imam takvog brata, zar ti to ne daje pouzdanje? Uistinu, ja sam razočarana, ali ne u onom što si ti postigao u dvorcu, već u tome što sam ja kod tebe postigla. Ti smeš odlaziti u dvorac, stalan si posetilac kancelarija, provodiš čitave dane u istoj prostoriji s Klammom, javno si priznat kao kurir, polažeš pravo na službeno odelo, dobivaš važna pisma za isporuku; sve si ti to, sve ti to smeš; a kad siđeš ovamo, umesto da se plačući od sreće grlimo, tebe, rekla bih, ostavi sva hrabrost čim te pogledam; u sve sumnjam, privlače te samo obućarski kalupi, a pismo, ta garancija naše budućnosti, ostavljaš da stoji.’ Tako mu govorim, i budući da mu to iz dana u dan ponavljam, on najednom uzdišući uzima pismo i ide. Ali to verovatno uopste nije delovanje mojih reči, već ga samo nešto ponovno goni u dvorac, a ne usuđuje se ići tamo prije nego što izvrši dobiveni nalog.« »Ti zaista imaš pravo u svemu što kažeš«, reče K., »baš je za divljenje kako si sve pravilno shvatila. Začudo kako ti jasno misliš!« »Ne«, reče Olga, »ti se samo varaš, i tako valjda ja varam i njega. Što je on stvarno postigao? Istina, ima pristup u jednu kancelariju, ali možda to i nije kancelarija, pre jedno predsoblje, a možda čak ni to, možda samo soba u kojoj se mogu zadržavati svi koji nemaju pristup u prave kancelarije. On razgovara s Klammom, ali je li to Klamm? Nije li to ipak pre neko ko je Klammu samo malo sličan? Tajnik neki možda, u najboljem slučaju, koji ima izvesne sličnosti s Klammom, koji se trudi da mu bude što sličniji i zato se pravi važan na Klammov dremljiv i sanjalački način. Tu osobinu Klammovu najlakše je odražavati, to pokušavaju mnogi, dok od drugih osobina, istina, mudro povlače prste. Uostalom, čovek kao Klamm, tako često odražavan ali retko dostignut, dobiva u mašti ljudi razne vidove. Na primer, Klamm ima ovde u selu jednog sekretara po imenu Momus. Tako? Ti ga poznaješ? I on se drži vrlo povučeno, ali ja sam ga već nekoliko puta videla. Jedan mlad snažan čovek, zar ne? Sigurno ne sliči nimalo na Klamma? Pa ipak, možeš naći u selu ljude koji se kunu da je Momus Klamm, on i niko drugi. Tako ljudi sami sebe dovode u zabunu. A je li u dvorcu drukčije? Neko je rekao Barnabasu da je onaj činovnik Klamm, i zaista postoji sličnost između njih dvojice, ali to je ipak sličnost koja Barnabasa dovodi u sumnju. I sve govori u prilog te njegove sumnje. Zar će se Klamm gurati tu, u zajedničkoj prostoriji, s perom za uvom? Zar to nije u najvećoj meri neverovatno? Barnabas ima običaj ponekad reći — to je, istina, već kod njega znak pouzdanja, malo detinjastog, istina: činovnik vrlo sličan Klammu; kad bi sedeo u zasebnoj kancelariji, za vlastitim pisaćim stolom i na vratima pisalo njegovo ime — ne bih više u to sumnjao. To je detinjasto, ali i razumljivo. Bilo bi, istina, još razumljivije kad bi se Barnabas, kad je već gore, raspitao kod više ljudi kako stvari zaista stoje, jer po njegovu pričanju u toj sobi ima dosta ljudi. I zar njihova obaveštenja ne bi bila mnogo pouzdanija nego obaveštenja onog koji mu je, neupitan, pokazao Klamma? Ako ništa drugo, bar bi se iz različitosti njihovih podataka mogle praviti usporedbe, i izvući neke činjenice. Sve to nije moja ideja, ideja je Barnabasova, ali on je se ne usuđuje ostvariti, plaši se da pritom može nehotice povrediti neki nepoznati propis i izgubiti mesto, zbog toga se ne usuđuje nikog osloviti, toliko se oseća nesiguran. Međutim, baš ta žalosna nesigurnost osvetljava mi njegov položaj jasnije nego sva njegova opisivanja. Kako mora da mu sve tamo izgleda sumnjivo i preteće, kad se čak ne usuđuje otvoriti usta ni radi jednog tako nevinog pitanja. Kad na to mislim, predbacujem sebi što ga samog puštam u te nepoznate prostorije, gde je takvo stanje da čak on, koji je pre vratolomno smion nego kukavica, veroatno tamo drhti od straha.«
»Sad si, čini mi se, došla na ono što je odlučujuće«, reče K. »To je to. Na osnovi svega što si ispričala, verujem da sad jasno vidim u čemu je stvar. Barnabas je suviše mlad za taj poziv. Ništa od svega tog što priča ne može mu se bez daljnjeg verovati na reč. Zato što drhti od straha, on tamo ne može ništa zapaziti, i kad ga ovde sile da ipak priča, rezultat su samo zbrkane bajke. Mene to ne čudi. Vama je ovde ukorenjeno strahopoštovanje prema vlasti, ono vam se i dalje uliva celog života na razne načine i s raznih strana, a i vi sami tome doprinosite koliko god možete. Ipak, u načelu; ja ne kažem ništa protiv toga. Kad je jedna vlast dobra, zašto joj ne bi bilo ukazano dužno poštovanje? Ali zato ne smete jednog neobučenog mladića kao što je Barnabas, koji još nije koraknuo preko hatara svoga sela, iznenada slati u dvorac i onda od njega zahtevati istinita obaveštenja, svaku njegovu reč proučavati kao da je otkriće i vlastitu životnu sreću dovoditi u zavisnost o tumačenju njegovih reči. Ništa ne može biti pogrešnije. Istina, i ja sam, isto kao i ti, dopustio sebi da me on zavede i polagao sam u njega nade isto onako kao što sam od njega doživeo razočaranja, a i jedno i drugo samo zbog njegovih reči, dakle bez stvarnog razloga.« Olga je cutala. »Neće mi biti lako pokolebati tvoje poverenje u tvog brata«, reče K., »jer vidim koliko ga voliš i što sve od njega očekuješ. Ali do toga mora doći, i nipošto ne u poslednjem redu u interesu tvoje ljubavi i tvojih očekivanja. Jer, vidiš, stalno te nešto sprečava — ja ne znam šta je to — da u potpunosti shvatiš što on nije postigao, već samo ono što mu je darovano. On sme zalaziti u kancelarije, ili, ako hoćeš, u predsoblje; lepo, to je onda predsoblje, ali tu su vrata koja vode dalje, ograde preko kojih se može preći, ako je čovek umešan. Meni, na primer, to predsoblje potpuno je nepristupačno, bar zasada. S kim Barnabas tamo razgovara, ja ne znam, možda je onaj pisar najniži sluga, ali iako je najniži, on može dovesti do sledećeg višeg, ako ništa drugo može bar da ga imenuje, a ako ne može ni da ga imenuje može bar da ga uputi na nekog koji može da ga imenuje. Tobožnji Klamm nema možda ama baš ništa zajedničko s pravim, sva ta sličnost postoji možda samo za Barnabasove oči, zaslepljene od uzbuđenja, možda je on najniži činovničić, a možda uopste i nije činovnik, ali neki zadatak on ipak ima kod onog pulta, nešto ipak čita iz svoje velike knjige, nešto ipak došaptava pisaru, nešto ipak misli kad jednom posle dugog vremena njegov pogled ipak padne na Barnabasa, a čak i ako sve to nije tačno i sve to što on radi nema nikakvu vrednost, ipak ga je tamo neko postavio i učinio to s nekom namerom. Hoću svim tim reći daje to nešto ipak tu, nešto što se Barnabasu pruža, ipak nešto, i daje to jedino Barnabasova krivnja što on iz toga ništa drugo ne može izvući već samo sumnju, strah i beznadnost. Uz to sam ja još krenuo od najnepovoljnijeg slučaja, koji je zaista vrlo malo verovatan. Jer, napokon, mi imamo pisma u rukama, pisma kojima, istina, ja mnogo ne verujem, ali ipak mnogo više nego Barnabasovim rečima. Mogu ona biti stara, bezvredna pisma koja su nasumce izvučena iz gomile isto tako beznačajnih pisama, nasumce i ne s više promišljenosti nego kad kanarinke na vašarima izvlače bilo kome sreću s gomile, neka je i tako, ali ta pisma ipak stoje u bilo kakvoj vezi s mojim radom; očigledno je da su namenjena meni, iako možda ne zato da mi budu od koristi; pisana su, kao što su potvrdili opdtinski načelnik i njegova žena, licno Klammovom rukom i imaju, opet po rečima opstinskog načelnika, istina, samo privatnu i slabo vidljivu, ali ipak veliku važnost.« »To je rekao opstinski načelnik?« upita Olga. »Da, to je on rekao«, odgovori K. »Reći ću to Barnabasu«, reče Olga, »to će ga obodriti.« »Ali njemu nije potrebno bodrenje«, reče K., »obodriti ga znači reći mu da je u pravu, da treba nastaviti na isti način kao i dosada, ali baš na taj način on ne može ništa postići. Ti možeš nekoga kome su oči vezane bodriti da zuri kroz maramu, ali on ipak nikad ništa neće videti. Barnabasu je potrebna pomoć, ne bodrenje. Zamisli samo: tamo gore je vlast u svojoj neprikosnovenoj veličini — pre nego što sam ovamo došao verovao sam da imam približno tačne utiske o njoj, kako je sve to bilo detinjasto! — tamo je, dakle, vlast i pred nju stupa Barnabas, niko drugi, samo on, očajno sam, još previše časti za njega ako neće celog života ostati šćućuren u nekom zabačenom uglu kancelarije.« »Nemoj misliti, K.«, reče Olga, »da mi podcenjujemo težinu zadatka kojeg se Barnabas prihvatio. Strahopoštovanja prema vlasti imamo dovoljno, kao što si ti sam primetio.« »Ali to je zastranjeno strahopoštovanje«, reče K., »to je strahopoštovanje na pogrešnom mestu, ono samo omalovažava svoj predmet. Može li se to još nazvati strahopoštovanjem, kad Barnabas dozvolu pristupa u onu sobu zloupotrebljava da tamo provodi dane ne preduzimajući ništa, ili kad siđe ovamo i sumnjiči i omalovažava one pred kojima je malopre drhtao, ili kad iz očajanja ili umora ne raznese odmah pisma ili ne isporuči dobivene poruke? To sigurno nije više nikakvo strahopoštovanje. Ali prekor ide i dalje, okreće se i protiv tebe, Olga, ja te ne mogu njega poštedeti. Iako verujem da imaš poštovanja prema vlasti, ti si ipak Barnabasa uz svu njegovu mladost i slabost i neumešnost slala u dvorac, ili ga bar nisi zadržavala.«
Prekor koji mi ti činiš«, reče Olga, »činim ja sama sebi stalno. Istina, meni se ne može predbacivati da sam Barnabasa slala u dvorac, ja ga nisam slala, sam je išao, ali sam ga trebala zadržavati i to svim sredstvima, silom, lukavstvima, nagovaranjima. Trebala sam ga zadržavati, ali kad bi danas bio opet onaj dan, onaj sudbonosni dan, i ja osećala kao onda i danas Barnabasovu nevolju i nevolju naše porodice, i kad bi Barnabas opet, jasno, svestan odgovornosti i opasnosti, smešeći se blago se otrgao od mene da ide, ja ga ni danas ne bih zadržala, usprkos iskustvima stečenim u međuvremenu, i verujem da ni ti na mom mestu ne bi mogao postupiti drukčije. Tebi nije poznato u kakvoj smo mi nevolji, zato nisi pravičan prema nama, a naročito ne prema Barnabasu. Onda smo imali više nade nego danas, ali ni onda naše nade nisu bile velike, velika je bila samo naša nevolja i ona je ostala. Zar ti Frieda nije ništa pričala o nama?« »Samo je nagovestila nešto, ali ništa određeno«, reče K. »Već i samo vaše ime nju bi uzbudilo.« »A zar ni gostioničarka nije ništa pričala?« »Ne, ništa.« »I uopste niko?« »Niko.« »Pa naravno, kako će i pričati! Svako zna nešto o nama, zna ili istinu, ako je ona uopste ljudima dostupna, ili neku prihvaćenu, a možda i licno izmišljenu verziju, i svako misli na nas više nego što je potrebno, ali pričati o tome neće niko, svi se ustručavaju te stvari uzimati u usta. I u tome imaju pravo. Teško je to iznositi, čak i pred tobom, K., i nije isključeno da i ti, kad čuješ to, odeš od nas i više nećeš znati za nas, ma koliko ti izgledalo da te se sve to ne tiče. A onda smo i tebe izgubili, tebe koji meni sada, priznajem, gotovo više značiš nego i dosadašnja Barnabasova služba u dvorcu. Pa ipak, ta proturečnost muči me cele večeri — ti moraš to znati, jer inače nećeš imati jasan uvid u naš položaj i ostaćeš, što bi mene naročito bolelo, nepravedan prema Barnabasu. Nedostajalo bi nam ono potrebno potpuno jedinstveno i ti ne bi mogao ni nama pomoći, niti u izvanrednom slučaju prihvatiti našu pomoć. Ali ostaje još jedno pitanje: želiš li ti uopste to znati?« »Zašto to pitaš?« reče K. »Ako je potrebno, onda želim znati, ali zašto tako pitaš?« »Iz praznoverja«, reče Olga. »Ti ćeš onda biti uvučen u naše stvari, ni kriv ni dužan, ništa više nego Barnabas.« »Pričaj brzo«, reče K., »ja se ne bojim. Svojom ženskom strašljivošću ti činiš stvar gorom nego što jest.«
Nastavci : Romani u nastavcima
Нема коментара:
Постави коментар