Ujutro, svi se probudiše tek kad stigoše prvi đaci, koji se radoznalo okupiše oko njihovih ležaja. To je bilo neugodno, jer su oni zbog velike vrućine — koja je, istina, sada ujutro opet ustupila mesto primetnoj hladnoći — svi bili skinuli sve do košulje, i baš kad su se počeli oblačiti, pojavi se na vratima Gisa, učiteljica, plava, krupna, lepa, ali malo kruta devojka. Ona je očigledno već znala za novog školskog poslužitelja i od učitelja dobila obavesti o uputstvima koja je on izdao, jer reče: »To neću trpeti. To bi lepo bilo. Vi imate dozvolu samo za spavanje u učionici, ali ja nisam obavezna držati nastavu u vašoj spavaćoj sobi. Poslužiteljska porodica koja se do prepodneva valja u krevetima — fuj!« Protiv toga bi se moglo ponešto reći, naročito što se tiče kreveta i porodice, mislio je K., dok je s Friedom — na pomoćnike, koji su ležeći na podu blenuli u učiteljicu i đake, nije se moglo računati — hitno privlačio gimnastičke sprave, motke i konja, prebacio preko njih pokrivače i tako stvorio jedan mali ograđeni prostor u kojem su se bar mogli oblačiti, zaklonjeni od dečijih pogleda. Istina, mira nije bilo ni na tren; najpre je učiteljica grdila što u umivaoniku nema čiste vode, a K. se baš spremao uzeti umivaonik za sebe i Friedu, pa je odustao od te namere, da ne bi previše razdražio učiteljicu. Međutim, to odricanje nije ništa pomoglo, odmah zatim dođe do velikog loma, jer, na nesreću, behu zaboravili posle večere očistiti katedru, i učiteljica to učini ravnalom i sve odlete na pod. To što se ulje od sardine i ostatak kafe razliše, a lončić za kafu ode u komade, to učiteljicu nije brinulo — zašto je poslužitelj tu nego da drži red? Još ne sasvim obučeni, oslonjeni na motke, K. i Frieda su promatrali uništavanje njihove male imovine. Pomoćnici, koji očigledno nisu ni mislili na oblačenje, provirivali su ispod pokrivača na veliko zadovoljstvo dece. Friedu je, naravno, najviše boleo gubitak lončića za kafu. Tek kad joj K. obeća da će ići opstinskom načelniku, od koga će tražiti i dobiti naknadu za pričinjenu štetu, ona se pribra toliko da u košulji i donjoj suknji istrča iz zaklona da bar pokrivač spasi od daljnjeg prljanja. U tome i uspe, iako je učiteljica, da bi je zaplašila, neprestano pomamno treskala ravnalom o sto. Kad su se Frieda i K. obukli, oni su pomoćnike, koji su bili kao ošamućeni onim što se zbiva, morali ne samo rečima i guranjem terati na oblačenje, već ih delom i sami oblačiti. Onda kad su svi bili gotovi, K. raspodeli posao: pomoćnici će doneti drva i naložiti vatru, ali prvo u onoj drugoj učionici, iz koje su pretile velike opasnosti — jer učitelj je verovatno već bio tamo. Frieda će prati pod, a K. će donositi vodu i dovesti sve u red. Na doručak se zasad nije moglo ni misliti. Ali da bi doznao nešto o opstem raspoloženju učiteljice, K. je želeo izaći prvi, a ostali neka čekaju dok ih on ne pozove; učinio je to tako i zato da zbog ludorije svojih pomoćnika unapred ne pogorša situaciju, a zatim i stoga što je hteo što je moguće više štedeti Friedu: jer ona je bila gostoljubiva, on nije, ona je bila oetljiva, on ne, ona je mislila samo na sadašnje sitne neugodnosti, on međutim na Barnabasa i na budućnost. Frieda se tačno držala njegovih uputstava i nije skidala oči s njega.
Čim on priđe, učiteljica mu doviknu uz smeh dece, koja se uopste nisu prestajala smejati: »Dakle, dobro ispavan?« A budući da K. ne odgovori, jer to i nije bilo stvarno pitanje, već pođe ka umivaoniku, učiteljica upita: »Šta ste napravili mojoj maci?« Jedna velika stara, debela mačka ležala je leno opružena na stolu, dok joj je učiteljica ispitivala jednu šapu, koja je očigledno bila malo ozleđena. Dakle, Frieda je ipak bila u pravu; samo ova mačka nije na nju skočila, jer sigurno nije više u stanju skakati, već je prešla preko nje i, uplašena prisutnošću ljudi u inače praznoj kući, brzo se sakrila, i valjda pri toj neuobičajenoj žurbi ozledila malo šapu. K. je pokušavao to učiteljici mirno objasniti, ova je međutim imala u vidu samo rezultat, i rekla: »Dakle, vi ste je ozledili i time ste se ovde lepo upisali. Pogledajte sami«, i ona zovnu K. da priđe katedri, pokaza mu šapu i pre nego što se on mogao snaći, ona pritisnu šapu o njegovu šaku i zagreba; istina, nokti su već bili tupi, ali učiteljica je, tom prilikom ne brinući se za mačku, tako jako pritisnula šapu da su ipak ostale krvave ogrebotine. »A sad idite na posao«, reče ona nestrpljivo i ponovno se nagnu prema mački. Frieda, koja je s pomoćnicima sve to gledala iza motke, ciknu kad ugleda krv. K. pokaza ruku deci i reče: »Vidite šta je učinila jedna zla i podmukla mačka«. Naravno, on to nije rekao zbog dece, jer su njihova buka i smeh postali već toliko samostalni da im nije bio potreban nikakav daljnji poticaj, niti je ikakva reč mogla dopreti ili učiniti ma kakav utisak. Kako je međutim i učiteljica samo jednim kratkim poprekim pogledom popratila tu uvredu, ne odvraćajući pažnju od mačke, izgledalo je da je krvava ogrebotina stišala njen prvi bes, pa zato K. pozva Friedu i pomoćnike, i posao poče.
Kad je K. izneo kantu s prljavom vodom, doneo svežu vodu i počeo čistiti učionicu, priđe mu iz klupe jedan dvanaestogodišnji dečak, dodirnu ga za ruku i reče nešto što je zbog velike buke bilo potpuno nerazumljivo. Najednom, sva buka prestade. K. se okrene. Dogodilo se ono čega se plašio celog jutra. Na vratima je stajao učitelj, držeći — on, mali čovek— u svakoj ruci po jednog pomoćnika za vrat. Svakako ih je zatekao kako nose drva, jer je snažnim glasom vikao, naglašavajući svaku reč: Ko se usudio provaliti u šupu za drva? Gde je taj drznik da ga smrvim?« Na to se Frieda podiže s poda koji je baš prala oko nogu učiteljice, pogleda K., kao da hoće pribrati snagu, i onda reče, a pritom je bilo nečeg od njene stare smišljenosti u pogledu i držanju: »Ja sam to učinila, gospodine učitelju. Nisam znala kako si drukčije pomoći. Trebalo je rano naložiti učionicu, bilo je potrebno otvoriti šupu, ključ u noći tražiti kod vas nisam smela, moj zaručnik je bio u Gospodskom konaku, moglo se dogoditi da tamo celu noć ostane, tako sam sama morala doneti odluku. Ako sam pogrešila, oprostite mojoj neiskusnosti; moj zaručnik me je već dovoljno izgrdio kad je video što se dogodilo. Čak mi je zabranio da rano naložim, jer je smatrao da ste vi time što ste zaključali šupu stavili na znanje da ne treba ložiti pre nego što vi sami dođete. Što nije naloženo, dakle, to je njegova krivica, ali što je šupa otvorena, ja sam kriva.« »Ko je razvalio vrata?« pitao je učitelj pomoćnike koji su se i dalje uzalud pokušavali oteti iz njegovih ruku. »Gospodine«, odgovoriše odmah obojica, i da ne hi bilo sumnje na koga misle, upreše prst u K. Frieda se nasmeja, i to njeno smejanje izgledalo je još uverljivije nego njene reči, i onda poče cediti u kantu krpe kojima je brisala pod, kao da je htela pokazati i da iskazi pomoćnika predstavljaju samo naknadnu šalu. Tek kad opet klekne, spremna da nastavi rad, ona reče: »Naši pomoćnici su još deca, i usprkos njihovim godinama treba ih staviti u ove školske klupe. Naime, ja sam sinoć sama sekiricom otvorila vrata, i to bez ikakvih teškoća; pomoćnici mi nisu bili potrebni, oni bi samo smetali. Međutim, kad je u noći moj zaručnik došao i izišao pogledati napravljenu štetu i po mogućnosti popraviti što može, otrčali su s njim i pomoćnici, verobatno zato što su se bojali ostati ovde sami i videli su mog zaručnika pred razvaljenim vratima i zato su sada kazali — pa naravno, deca su...« Doduše, dok je Frieda govorila, pomoćnici su neprekidno vrteli glavom, pokazivali i dalje prstima na K. i trudili se nemom mimikom navesti Friedu da odustane od svoje tvrdnje, ali kako u tome nisu uspeli, pomiriše se napokon, primiše Friedine reči kao zapoved i ne odgovoriše više na novo pitanje učitelja. »Tako«, reče učitelj, »vi ste, dakle, lagali? Ili bar u najboljem slučaju lakomisleno optužili školskog poslužitelja?« Oni su i dalje cutali, ali njihovo drhtanje i njihovi preplašeni pogledi kao da su govorili da im savest nije čista. »Zato ću vas odmah sada izmlatiti«, reče učitelj i posla jedno dete u drugu učionicu po štap od trske. Kad zatim zamahnu štapom, Frieda uzviknu: »Pomoćnici su rekli istinu«. Onda baci krpe u kantu tako da voda prsnu uvis, otrča iza motke i tamo se sakri. »Sve sami lažljivci«, reče učiteljica, koja je baš bila završila previjanje šape mački i metnula životinju na krilo, koje je bilo gotovo premalo za nju.
»Ostaje, dakie, gospodin školski poslužitelj«, reče učitelj, odgurnu pomoćnike i okrene se prema K. koji je celo vreme slušao stojeći oslonjen o metlu. »Taj gospodin školski poslužitelj koji kukavički mirno dopušta da drugi budu lažno optuživani za njegove gadosti.« »Lijepo«, reče K., koji je primijetio da je Frie- din postupak u međuvremenu ipak ublažio neobuzdani gnjev učitelja, »baš mi ne bi bilo krivo kad bi pomoćnici dobili malo batina. Pošto su deset puta pošteđeni batina koje su zaslužili, mogli bi ih jednom dobiti i kad ih nisu zaslužili. Ali i inače bi mi bilo drago kad između mene i vas, gospodine učitelju, ne bi došlo do direktnog sukoba, možda bi čak i za vas to bilo dobro. Budući da me je Frieda žrtvovala za pomoćnike, to«, K. ovde zastade, jer se u tišini čulo kako Frieda jeca iza pokrivača, »naravno, stvar treba izvesti načisto.« »Neverovatno«, dobaci učiteljica. »Potpuno sam vašeg mišljenja, gospođice Giso« složi se učitelj. »A vi, školski poslužitelju, vi ste zbog ovog sramnog prekršaja dužnosti smesta otpušteni. Zadržavam sebi pravo da naknadno odredim kaznu, ali se sada gonite odmah iz kuće, sa svim vašim stvarima. To će za nas biti pravo olakšanje i nastava će napokon moći početi. Dakle, brzo.« »Ja se odavde ne mičem«, reče K. »Vi ste moj pretpostavljeni, ali vi ipak niste onaj koji mi je dao ovo mesto, to je gospodin opstinski načelnik, otkaz primam samo od njega. Međutim, on mi zasigurno nije dao ovo mesto zato da se smrzavam sa svojim ljudima, već—kao što ste sami rekli — da spreči nepromišljene postupke iz očajanja s moje strane. Zato otpustiti me sada naprečac znači postupiti upravo suprotno njegovoj nameri. Dok iz njegovih usta ne čujem drukčije, neću verovati u otkaz. Uostalom, verovatno je mnogo bolje i za vas ako ne prihvatim vaš lakomisleni otkaz.« »Vi ga, dakle, ne prihvatate?« upita učitelj. K. zavrti glavom. »Dobro razmislite«, reče učitelj. »Vaše odluke nisu baš najpromišljenije. Setite se, na primer, samo jučerašnjeg popodneva kad ste odbili biti saslušani.« »Zašto to sad spominjete?« upita K. »Zato što tako želim«, reče učitelj, »a sad vam ponavljam poslednji put: van!« Kad ni to nije imalo nikakvog delovanja, učitelj priđe katedri i posavetova se tiho s učiteljicom. Ona spomenu nešto kao policiju, ali učitelj to odbi, i napokon se složiše: učitelj naredi deci da pređu u njegovu učionicu, tamo će zajedno s drugom decom imati nastavu. Promena razveseli svu decu, uz smeh i buku učionica se isprazni, učitelj i učiteljica iziđoše poslednji. Učiteljica je nosila katalog, a na njemu mačku, potpuno ravnodušnu zbog svoje punoće. Učitelj je želeo da mačka ostane, ali nagoveštaj u tome smislu učiteljica odlučno odbi, pozivajući se na okrutno ponašanje K. prema mački. I tako, pored sve ljutnje, K. natovari učitelju na vrat i mačku. To je utivalo sigurno i na posljdnje reči koje učitelj uputi K. kad je bio na vratima: »Gospođica je prisiljena s decom napustiti učionicu jer ste vi odbili primiti otkaz i jer niko ne može tražiti od nje, mlade devojke, da predaje deci usred vašeg prljavog porodicnog domaćinstva. Vi, dakle, ostajete sami i možete se širiti ovdje koliko hoćete, neometani prekorima pristojnih ljudi. Ali to neće dugo trajati, ja vam to garantujem.« I on zalupi vrata.
Nastavak: Romani u nastavcima
Нема коментара:
Постави коментар