Napokon — bio je već mrak, kasno popodne — K. je očistio put kroz vrt, razgrnuo sneg s obe strane puta i utapkao ga, i dnevni posao bio je sada završen. Stajao je na vratima vrta, sam, u blizini nikog nije bilo. Pomoćnika je oterao još pre nekoliko sati, jurio ga dobar deo puta, ovaj se onda sakrio negde između vrtova i kućeraka, nije mogao biti pronađen, a otada se nije više ni pojavljivao. Frieda je bila kod kuće i prala ili rublje ili Gisinu mačku. S Gisine strane bio je znak velikog poverenja što je taj posao prepustila Friedi, istina neugodan posao, koji K. sigurno ne bi dopustio Friedi da primi da nije bilo vrlo preporučljivo, posle mnogih propusta u obavljanju službene dužnosti, koristiti svaku priliku za pridobivanje Gise. Gisa je blagonaklono promatrala kako je K. doneo s tavana malu dečiju kadu, kako je voda bila zagrejana i kako je napokon mačka obazrivo spuštena u kadu. Šta više, Gisa je zatim mačku potpuno prepustila Friedi, jer je došao Schwarzer, poznanik K. od prve večeri, koji K. pozdravi s izvjesnom mešavinom plašljivosti, koja potiče od one večeri, i bezgraničnim podcenjivanjem, koje pripada školskom poslužitelju, a onda se s Gisom uputi u drugu učionicu. Oboje su još bili tamo. Kao što je K. čuo u gostionici Kod mosta, Schwarzer, koji je ipak bio sin jednog upravitelja dvorca, iz ljubavi prema Gisi živi već odavno u selu, i uspe je preko svojih veza da ga opstina postavi za pomoćnog učitelja, a tu je dužnost uglavnom obavljao na taj način što nije prepustio nijedan Gisin sat, sedeći bilo u klupi među decom, ili još radije na podiju pored Gisinih nogu. Neku smetnju to uopste više nije predstavljalo, jer su se deca već odavno navikla na njega, utoliko lakše možda što Schvvarzer nije imao za decu ni naklonosti ni razumevanja, i samo je preuzeo od Gise nastavu gimnastike, i uostalom bio zadovoljan što živi i diše u toploj blizini Gise. Njegovo najveće zadovoljstvo je bilo da sedi pored Gise i ispravlja đačke zadatke. I danas su time bili zaposleni, Schwarzer je doneo jednu hrpu svezaka, učitelj mu je uvek davao i svoje i, dokle god se videlo, K. ih je video oboje kako rade za jednim stolićem kraj prozora, glava do glave, nepomični; međutim, sada su se tamo videle samo dve sveće koje su svetlucale. Bila je ozbiljna i cutljiva ljubav koja ih je vezivala. Ton je davala Gisa, čija je troma priroda, istina, ponekad kad podivlja, rušila sve granice, ali koja nešto slično kod drugih i u drugim prilikama nikako ne bi trpela, tako je i živahni Schwarzer morao hodati polako, govoriti polako i cutati; ali on je za sve to, videlo se, bogato bio nagrađen Gisinom bliskom i tihom prisutnošću. Pritom ga Gisa uopste nije volela. U svakom slučaju, u prilog ljubavi nisu govorile njene okrugle, sive oči, koje valjda nikad nisu namigivale, već izgleda pre kolutale samim zenicama. Videlo se samo da je Schwarzera trpela bez opiranja, ali čast da je voli sin jednog upravitelja dvorca očigledno nije umela da ceni i nosila je svoje oblo i punačko telo podjednako mirno, bez obzira na to prati li je Schvvarzer pogledima ili ne. Sa svoje strane, opet, Schvvarzer je podnosio stalnu žrtvu što je ostajao u — selu. Očeve izaslanike, koji su češće dolazili da ga odvedu, ljutito je odbijao, kao da je već to kratko podsećanje na dvorac i na njegovu sinovsku dužnost, koje su oni kod njega izazvali, predstavljalo krupno i nenadoknadivo ometanje njegove sreće. Pa ipak, on je imao slobodnog vremena napretek, jer, uopste uzevši, Gisu je viđao samo na nastavi i pri ispravljanju zadataka, istina ne s nekom namerom, već naprosto zato što je iznad svega volela udobnost, zbog toga i samoću, i osećala se kanda najsretnija kad se mogla kod kuće sasvim slobodno opružiti po divanu, s mačkom pored sebe, koja joj nije smetala, jer se jedva mogla micati. Tako je Schvvarzer veliki deo dana provodio lunjajući besposlen, ali i to je voleo, jer je pritom uvek imao mogućnost, koju je vrlo često i koristio, odlaziti u ulicu Lovven u kojoj je Gisa stanovala, penjati se do njene sobice pod tavanom, osluškivati pred zaključanim vratima i onda se opet žurno udaljiti, pošto bi, kao uvek, ustanovio da u sobi vlada najpotpunija, neshvatljiva tišina. Istina, posledice takvog načina života pokazivale su se ponekad u njegovom držanju — ali nikad u Gisinoj prisutnosti — u trenutnim smešnim izlevima iznova probuđene birokratske nadutosti, koja nije baš najbolje odgovarala njegovom sadašnjem zvanju, i pri čemu, istina, on mahom nije dobro prolazio, kao što je i K. imao prilike videti.
Bilo je samo čudno što se, bar u gostionici Kod mosta, ipak s izvesnim uvažavanjem govorilo o Schwarzeru, makar samo u vezi sa stvarima koje su bile više smešne nego važne, i da se to uvažavanje prenosilo i na Gisu. Međutim, svakako nije bilo ispravno što je Schvvarzer verovao da kao pomoćni učitelj stoji mnogo više iznad K., takva razlika tu nije postojala. Školski poslužitelj predstavlja za nastavno osoblje, a naročito za učitelja Schvvarzerove vrste, vrlo važnu ličnost, koja se ne može nekažnjeno podcenjivati i ako je već iz staleških interesa nemoguće odreći se tog podcenjivanja, onda ono mora u najmanju ruku biti učinjeno snošljivim odgovarajućim naknadama. K. je hteo tom prilikom na to podsetiti, a i inače mu je Schvvarzer ostao dužan od one prve večeri, a taj dug nije postao manji time što su idući dan uistinu pravdali prijem na koji je tada naišao kod Schvvarzera. Jer ne treba zaboraviti da je ovaj prijem možda odredio karakter svih sledećih. Preko Schvvarzera sasvim besmisleno i već u prvom času skrenuta je sva pažnja vlasti na K., dok je on bio još potpuno stran u selu, bez poznanika, bez skrovišta, premoren od napornog pešačenja, sasvim bespomoćan, kao što je onda ležao tamo na slamarici i bio izložen milosti i nemilosti svakom poduhvatu vlasti protiv njega. Samo jednu noć kasnije sve bi se moglo odvijati drukčije, mirno, poluskriveno, u svakom slučaju niko o njemu ništa ne bi znao, ni sumnjao u njega, i ako ništa drugo, ne bi se ustručavao da ga za dan primi kao putnika namernika; uvidela bi se njegova upotrebljivost i pouzdanost, o njemu bi se govorilo među susedima, i verovatno bi se ubrzo negde smestio kao sluga. Naravno, pažnji vlasti ne bi umakao. Ali postojala je bitna razlika u tome hoće li se zbog njega usred noći uznemiravati centralna kancelarija, ili ko drugi ko se našao kraj telefona, i zahtevati trenutna odluka, s vidljivom poniznošću istina, ali ipak s nametljivom upornošću, i to još preko Schvvarzera, za kojeg, izgleda, gore ne mare, iii će umesto svega toga K. idućeg dana u službeno vreme zakucati kod opstinskog načelnika i, kao što je to već red, prijaviti se kao putnik koji je došao u posetu, koji već ima prenoćište kod jednog žitelja opstine i verovatno će sutra dalje, osim ako ne nastupi taj gotovo sasvim neverovatan slučaj da on ovde nađe posao, ali samo za nekoliko dana, naravno, jer duže neće nikako ostati. Tako ili slično tome dogodilo bi se da nije bilo Schwarzera. Vlast bi se i dalje zanimala s njim, ali mirno, službenim putem, neometena nestrpljivošću zainteresiranog, što ona, izgleda, naročito mrzi. Za sve to K. nimalo nije bio kriv, svu krivnju snosio je Schwarzer, ali Schwarzer je bio sin jednog uprabitelja dvorca, izvana, ponašao se pristojno, dakle odmazda je mogla pogoditi jedino K. A žalostan povod svemu tome? Možda zlovoljno raspoloženje Gise onoga dana, zbog čega je Schwarzer, ne mogavši spavati, lutao noću da bi zatim na K. izlio sav svoj jad. Istina, moglo bi se s druge strane reći da K. treba Schwarzeru biti zahvalan za njegovo ponašanje. Samo mu je tako bilo omogućeno što on sam nikad ne bi postigao, nikad se ne bi ni usudio pokušati postići, i što vlast sa svoje strane jedva da bi dopustila, naime to da je on od samog početka, bez okolišanja, otvoreno, oči u oči, stupio pred tu vlast, koliko je to kod nje uopste bilo moguće. Ali to je bila nezahvalna prednost, ono ga je istina poštedelo mnogih laži i pritajivanja, ali ga je isto tako ostavilo gotovo bez obrane, u svakom slučaju stavilo ga je u podređen položaj u borbi koju vodi, i s obzirom na to moglo ga je dovesti do očajanja, da nije on sam sebe morao uveravati da je razlika u moći između vlasti i njega bila tako strahovita da ni sve laži i lukavstva na koje bi bio spreman ne bi bili u stanju razliku osetno pretegnuti u njegovu korist. Ipak to je bila samo misao kojom je K. sam sebe tešio. Schwarzer je ostao kriv usprkos svemu; onda je on K. naškodio, možda mu idućom prilikom može pomoći, a njemu će i dalje biti potrebna i najmanja pomoć, a pre svega ta, jer izgleda, na primer, da Barnabas opet nije imao uspeha.
Zbog Friede K. je celog dana oklevao otići u Barnabasov stan i raspitati se; da ne bi dočekao Barnabasa pred Friedom, on je sada radio vani i tu ostao posle završenog rada, očekujući Barnabasa, ali Barnabasa nije bilo. Sad ništa drugo nije ostalo nego otići sestrama, samo za trenutak, samo da se s praga raspita, pa da se odmah vrati. I on zahode lopate u sneg i pohita. Kao bez daha stiže do Barnabasove kuće, otvori vrata posle kratkog kucanja i upita, ne obraćajući pažnju kako u sobi izgleda: »Zar se Barnabas još nije vratio?« Tek sad on primeti da Olga nije tu, da oboje starih sede kao zadremali za udaljenim stolom, da im još nije jasno što se to kod vrata zbiva i da polako okreću lica u tom pravcu, i napokon da Amalija leži na ponjavama na pećnjaku, da se trgla, uplašena u prvi mah pojavom K., i da se uhvatila rukom za čelo da bi se pribrala. Da je to bila Olga, ona bi mu odmah odgovorila i K. bi opet mogao krenuti, ovako je morao učiniti još nekoliko koraka prema Amaliji, pružiti joj ruku koju ona cuteći stisnu, i zamoliti je da uznemirene starce odvrati od svakog kretanja, što ona i učini s nekoliko reči. K. doznade da Olga u dvorištu cepa drva, Amalija, iznurena — razlog nije navela — morala je malo prileći, i da Barnabas još nije stigao, ali da mora ubrzo doći, jer on nikada ne ostaje u dvorcu preko noći. K. zahvali na obavesti i reče da sad može ići, međutim Amalija ga upita ne li bi hteo pričekati Olgu, ali on odgovori da, na žalost, nema više vremena. Amalija ga dalje upita je li danas već razgovarao s Olgom; začuđen, on odgovori nečno i upita ima li mu Olga nešto naročito saopstiti. Amalija razvuče usta kao malo ljuta, cuteći kimnu glavom i opet leže. Tako ležeći merila je K. kao da se čudi što je još tu. Njen pogled je bio hladan, bistar, ukočen, kao uvek. Taj pogled nije bio baš usmeren na ono što je promatrala, već je, i to je ono što je smetalo, pomalo obilazio svoj predmet, jedva primetno, istina, ali nesumnjivo, i nije izgledalo da je to slabost ili zbunjenost ili pretvornost, već da je to jedna stalna težnja za usamljenošću, jača od svih drugih osećanja, koje valjda i ona sama postaje svesna samo na ovaj način. K. se činilo da se priseća da je ovaj pogled zapazio još prve večeri. Šta više da je sav neugodan utisak koji je ova porodica odmah na njega ostavila potekao od tog pogleda, koji po sebi nije bio neugodan, već ohol i u svojoj nepristupačnosti iskren. »Ti si uvek tako tužna, Amalija«, reče K. »Muči li te nešto? Zašto ne kažeš? Takvu seosku devojku kao što si ti još nisam video. To mi je palo u oči upravo danas, baš sad. Jesi li ti iz sela? Jesi li ovde rođena? Amalija to potvrdi glavom kao da je K. samo ovo poslednje pitanje postavio, a onda reče: »Dakle ipak ćeš pričekati Olgu?« »Ne znam zašto uvek isto pitaš?« reče K. »Ne mogu ostati duže, kod kuće me čeka moja zaručnica.« Amalija se odupre laktovima, o nekoj zaručnici ona nije znala. Upita ga zna li Olga za zaruke. K. je mislio da zna, Olga ga je viđala s Friedom, a i takve se vesti brzo šire selom. Međutim, Amalija mu je tvrdila da Olga to ne zna i da će je ta vest učiniti vrlo nesretnom, jer izgleda da ona voli K. One o tome nisu otvoreno razgovarale, Olga je vrlo zatvorena, ali ljubav samu sebe i nehotice odaje. K. je bio uveren da se Amalija vara. Amalija se smeškala, i taj osmeh, iako tužan, ozario je mračno namršteno lice, učinio da nemost govori, da tuđe postane blisko, značio je odavanje jedne tajne, odavanje jedne dotad čuvane imovine koja se možda opet može vratiti, ali nikad više potpuno. Amalija reče da se ona nimalo ne vara; ona zna čak i više, zna da i K. oseća naklonost prema Olgi, i da su njegove posete, koji za izgovor imaju nekakve poruke od Barnabasa, u stvari zbog Olge. Kako dakle, ona, Amalija, sve zna, on se ne treba više ustručavati i treba češće dolaziti. Samo mu je to htela reći. K. je vrteo glavom i spominjao svoje zaruke. Izgledalo je da Amalija ne razbija mnogo glavu zbog zaruka, za nju je bio odlučujući neposredan utisak koji je ostavio K. stojeći sam pred njom. Ona samo upita kad je K. upoznao tu devojku, jer on je samo nekoliko dana u selu. K. ispriča šta je bilo one večeri u Gospodskom konaku, na što Amalija ukratko reče da je bila odlučno protiv toga što su ga vodili u Gospodski konak. Ona se pozva kao na svedoka na Olgu, koja baš u tom trenutku uđe s drvima u naručju, sveža i zarumenjena od hladnog zraka, živahna i krepka kao preporođena radom vani, nasuprot njenom inače uobičajenom sumornom zadržavanju u sobi. Ona baci drva, pozdravi K. bez ustručavanja i odmah upita za Friedu. K. dobaci jedan pogled Amaliji, ali ona, izgleda, nije smatrala da je njeno mišljenje opovrgnuto. Dirnut malo zbog toga, K. ispriča o Friedi podrobnije nego što bi inače činio, opisao pod kakvim teškim okolnostima ona ipak uspeva voditi neku vrstu domaćinstva u školi, i u žaru pričanja se toliko zaboravi — a hteo je odmah otići kući — da u vidu oproštaja i pri rastanku pozva čak sestre da ga jednom posete. Istina, odmah se preplaši i ustuknu, ali Amalija brzo izjavi da prihvata poziv, pre nego što je ponovno mogao doći do reeči; sada se i Olga morala pridružiti, što ona i učini. Međutim, K. stalno obuzet mišlju da se mora što pre oprostiti, i osećajući se nelagodno pod Amalijinim pogledom, nije oklevao da bez daljnjeg uvijanja prizna da je poziv bio sasvim nepromišljen i potekao iz njegova raspoloženja, ali da ga on mora povući, jer između Friede i Barnabasove kuće vlada veliko neprijateljstvo koje je, istina, njemu potpuno nerazumljivo. »To nije neprijateljstvo«, reče Amalija, »tako krupna stvar to nije, to je samo povođenje za opdtim mišljenjem. A sada idi, idi svojoj zaručnici, vidim koliko ti se žuri. Ne boj se da ćemo doći, ja sam to malopre rekla u šali, iz zlobe. Međutim, ti možeš češće nama dolaziti, tu očigledno nema smetnje, uvek se možeš zakloniti za Barnabasove poruke. Olakšat ću ti to još utoliko kad kažeš da Barnabas, i kad donese neku poruku iz dvorca za tebe, ne može opet otići do škole da ti je dostavi. On nije u stanju mnogo trčati, jadan dečko, istroši ga služba, ti ćeš morati sam dolaziti po vesti.« K. još nije čuo da Amalija najedanput toliko stvari kaže, a i zvučalo je drukčije nego inače kad ona govori, bilo je u tome neke uzvišenosti koju nije osećao samo K. već i Olga, koja je ipak bila naviknuta na sestru. Ona je stajala malo u stranu s rukama na krilu, opet u svom uobičajenom, nešto pognutom stavu, razdvojenih nogu, s očima upravljenim na Amaliju, dok je ova gledala u K. »Zabluda je«, reče K., »velika je zabluda ako misliš da meni nije stalo do čekanja Barnabasa. Dovesti u red svoje stvari s vlastima, to je moja najveća, upravo jedina želja. Barnabas mi treba u tome pomoći, na njemu počivaju mnoge moje nade. Istina, on me je već jednom teško razočarao, ali to je bila moja vlastita krivica više nego njegova, to se dogodilo u zabuni prvih trenutaka kad sam mislio da ću sve moći postići jednom malom večernjom šetnjom, i napokon kad se nemoguće pokazalo kao zaista nemoguće, ja sam to njemu uzeo za zlo. To je utiecalo čak i na moje mišljenje o vašoj porodici, o vama. Sad je to prošlo, ja verujem da vas sad bolje poznajem, da ste vi čak...« K. potraži pravu reč, ne nađe je odmah i zadovolji se prvom koja mu dođe, »vi ste možda dobroćudniji nego bilo ko drugi od seljaka, ukoliko ih ja bar dosad poznajem. Ali, eto, Amalija, ti me opet dovodiš u zabunu time što podcenjuješ, ako ne službu svoga brata, a ono važnost koju ona ima za mene. Možda ti nisi upućena u bratovljeve stvari, onda je to dobro i neću u to dirati, ali možda si upućena — a ja pre imam taj utisak — onda to nije dobro, jer to bi značilo da me tvoj brat zavarava.« »Budi spokojan«, reče Amalija, »ja nisam upućena, i ništa me ne bi moglo naterati da se u to upućujem, ništa, čak ni obziri prema tebi, za kojeg bih ipak bila spremna mnogo učiniti, jer mi smo, kako kažeš, dobroćudni. Ali poslovi mog brata samo su njegova stvar, ja o njima ne znam ništa osim onog što protiv svoje volje slučajno čujem tu i tamo. Međutim, Olga ti može sve objasniti, jer on njoj sve poverava.« I Amalija ode, prvo roditeljima s kojima je šaputala, onda u kuhinju; otišla je, ne oprostivši se od K., kao da je znala da će on još dugo ostati i da opraštanje nije potrebno.
Nastavci : Romani u nastavcima
Нема коментара:
Постави коментар