K. iziđe na stepenice, na kojima je vetar besno duvao, i zagleda se u mrak. Ružno, ružno vreme. Nekako u vezi s tim, pade mu na pamet kako se gostioničarka upinjala privoleti ga na zapisnik i kako se on opirao. Uistinu, to otvoreno upinjanje nije bilo iskreno, potajno ona ga je odvraćala od zapisnika; napokon, nije se znalo ko se opirao, a ko je popuštao. Intrigantska priroda koja, reklo bi se, deluje besmisleno kao vetar, po nekim dalekim tuđim nalozima koji ostaju nedokučivi.
Tek što je prešao nekoliko koraka po drumu, kad izdaleka ugleda dve lelujave svetlosti. Obradova ga taj znak života i on požuri prema svetiljkama koje su takođe dolazile njemu u susret. Nije znao zašto se toliko razočarao kad je prepoznao pomoćnike. Oni mu dođoše u susret, verovatno ih je Frieda poslala, svetiljke, koje ga oslobodiše mraka u kojem je sve bučalo, bile su njegovo vlasništvo, pa ipak, bio je razočaran; jer on je očekivao nepoznate, a ne ove svoje stare znance koji su mu dosadili. Ali to nisu bili samo pomoćnici, jer se između njih, iz pomrčine, pojavi Barnabas. »Barnabase«, uzviknu K. i pruži mu ruku. »Dolaziš li meni?« Iznenadnost ponovnog viđenja učini da on za trenutak zaboravi na svu ljutnju koju mu je Barnabas jednom prouzročio. »Da, tebi«, reče Barnabas, isto onako ljubazno kao nekad, »s pismom od Klamma.« »Pismo od Klamma!« reče K. zabacivši glavu, i brzo uze pismo Barnabasu iz ruke. »Osvetlite«, naredi on pomoćnicima, koji se s obe strane pribiše uza nj držeći uzdignute svetiljke. K. je pismo, koje je bilo veliko, morao dobro ispresavijati da bi ga zaštitio od vetra. Onda pročita: »Gospodinu geometru u gostionici Kod mosta. Odajem vam priznanje na geometarskim radovima koje ste dosad obavili. Također su za pohvalu i radovi pomoćnika, vidi se da ih umete zaposliti. Ne popuštajte u svojoj marljivosti. Završite uspešno radove. Prekid bi me ljutio, uostalom, budite spokojni, pitanje nagrade biće u najkraćem vremenu rešeno. Ja vas imam u vidu.« K. podiže oči s pisma tek kad pomoćnici, koji su čitali mnogo sporije, trostrukim »Hura« i mahanjem svetiljki pozdraviše dobre vesti. »Smirite se«, reče im on, a zatim će Barnabasu: »To je neki nesporazum.« Barnabas ga nije razumeo. »Nesporazum je«, ponovi K., i popodnevni zamor ponovno se javi. Put do škole izgledao mu je opet veoma dug, iza Barnabasa stajala je cela njegova porodica, a pomoćnici su se stalno gurali uz njega, tako da ih je morao laktovima odbijati. Kako mu ih je Frieda mogla slati u susret kad je on naredio da ostanu kod nje? Put do kuće mogao je lako i sam naći, i još lakše sam nego u ovom društvu. Uz to jedan pomoćnik omotao je oko vrata maramu, čiji su slobodni krajevi lepršali na vetru i pokatkad udarali K. po licu; istina, drugi pomoćnik je svaki put sklanjao maramu s lica svojim dugim, šiljatim, stalno razigranim prstima, ali to nije činilo stvar ugodnijom, šta više izgledalo je da obojica nalaze zadovoljstvo u tome, kao što su ih uopste oduševljavali vetar i nemir noći. »Vucite se!« uzviknu K. »Kad ste mi već pošli u susret, zašto niste poneli moj štap? S čim sad da vas oteram kući?« Oni se šćućuriše iza Barnabasa, ali ipak nisu bili toliko zaplašeni da svoje svetiljke ne stave na oba ramena svog zaštitnika, iako ih ovaj, istina, odmah strese sa sebe. »Barnabase«, reče K. i bi mu teško na srcu što Barnabas ne shvata da u mirnim vremenima njegova bluza lepo sja, ali da u nevolji nema pomoći, već samo nemi otpor, otpor protiv kojeg se nije moglo boriti, jer i on sam je bio bez odbrane, samo je njegov osmeh zračio, ali to je isto onako malo od pomoći kao što su malo od pomoći zvzde tamo gore protiv vihora ovde dole. »Vidi što mi gospodin Klamm piše«, reče K. i unese mu pismo u lice. »On je pogrešno obavešten. Ja ne obavljam nikakve geometarske radove, a koliko pomoćnici vrede vidiš i sam. A rad koji ne obavljam, ne mogu, naravno, ni prekinuti, nisam prema tome u mogućnosti ni ljutnju kod gospodina izazvati, a kamoli zaslužiti njegovo priznanje. A spokojan nikad neću biti.« »Ja ću mu to isporučiti«, reče Barnabas, koji uopste pismo nije gledao. Uostalom nije ga ni mogao čitati, jer mu je bilo previše blizu očiju. »Ah«, reče K., »ti samo obećavaš da ćeš preneti moje poruke, ali mogu li ti zaista verovati? Meni je toliko potreban jedan poverenja dostojan glasonoša, sad više nego ikad.« K. je grizao usne od nestrpljenja. »Gospodine«, reče Barnabas, s jednim blagim naklonom glave — gotovo da K. opet poverava Barnabasu — »isporučiću sigurno, isporučiću svakako i ono što si mi prošli put stavio u dužnost.« »Kako!« uzviknu K. »Još to nisi isporučio? Zar nisi već sledećeg dana bio u dvorcu?« »Nisam«, odgovori Barnabas. »Moj dobri otac je star, video si i sam, a baš tada je bilo mnogo posla, pa sam morao pomagati, ali uskoro ću opet ići u dvorac.« »Ali šta ti to radiš, neshvatljivi čoveče!« uzviknu K. i lupi se po čelu. »Zar Klammove stvari nisu važnije od sveg drugog? Ti imaš visoko zvanje kurira, a obavljaš ga tako traljavo? Koga se tiču poslovi tvoga oca? Klamm čeka vesti, i umesto da se pretrgneš žureći se, ti se baviš koječim.« »Moj otac je obućar«, odgovori Barnabas bez uzrujavanja, »on ima narudžbe od Brunswicka, a ja sam kalfa kod oca.« »Obućar — narudžbe — Brunswick!« uzvikivao je K. jetko, kao da svaku reč zauvek uništava. »I kome su potrebne čizme na ovim večno pustim drumovima? I što se mene tiče obućarski zanat! Ja sam ti poverio jednu poruku, ne da se zamlaćuješ u obućarnici i zaboraviš na nju, već da je odmah odneseš gospodinu Klammu.« K. malo umiri to što se priseti da Klamm verovatno celo vreme nije bio u dvorcu, već u Gospodskom konaku, ali ga Barnabas ponovno naljuti kad poče ponavljati njegovu prvu poruku, da bi mu dokazao da ju je zapamtio. »Dosta, ništa na želim znati«, reče K. »Nemoj se ljutiti na mene, gospodine«,reče Barnabas i, kao da je nehotice hteo kazniti K., odvoji pogled od njega i obori oči, ali to je verovatno bilo samo iz potištenosti zbog tolike grdnje. »Ne ljutim se«, reče K., i njegov nemir okrene se sad protiv njega samog. »Na tebe ne, ali za mene je vrlo loše da imam takvog kurira za vrlo važne stvari.« »Znaš«, reče Barnabas, i izgledalo je kao da time kolje više nego što sme, samo da bi obranio svoju kurirsku čast: »Klamm ipak ne čeka na vesti, šta više ljuti se kad dođem. ‘Što, opet vesti!’ rekao je jednom, a obično ustane kad me izdaleka vidi, ode u susednu sobu i uopste me ne primi. Ne traži se da ja odmah dođem sa svakom porukom, da se to traži došao bih, naravno, odmah, ali sad ne traži, i ako uopste ne dođem, ja zbog toga neću biti opomenut. Ako donesem neku poruku, to činim dobrovoljno.« »Dobro«, reče K. promatrajući Barnabasa i odvrativši za trenutak pogled od pomoćnika koji su se, sakriveni iza Barnabasovih leđa, polako jedan za drugim uzdizali kao iz dubine i opet brzo skrivali, uz lake zvižduke, kao da oponašaju vetar, i kao da su se prestrašili od njegova pogleda — tako su se lepo zabavljali. »Kako Klamm postupa, ja ne znam, a sumnjam da i ti tačno znaš kako je tamo, ali čak i kad bih znao, mi te stvari ne bismo mogli popraviti. Ali predati jednu poruku, to ti možeš, i to je ono što te molim. Jednu sasvim kratku poruku. Možeš li je predati još sutra i još sutra mi doneti odgovor, ili me bar obavestiti kako si bio primljen? Možeš li to i hoćeš li to učiniti? Meni bi to značilo mnogo. Možda bi se ukazala prilika da ti se za to odužim kako treba, a možda ti već imaš neku želju koju bih ti mogao ispuniti?« »Svakako ću izvršiti tvoj nalog«, reče Barnabas. »A hoćeš li se potruditi dobro ga izvršiti, poruku predati licno Klammu, licno od Klanima dobiti odgovor i odmah, što pre, sutra, još pre podne, doneti ga meni, hoćeš li to?« »Učiniću sve što mogu«, reče Barnabas, »a to i činim uvek.« »Nećemo se oko toga raspravljati«, reče K. »Ovo je moj nalog: geometar K. moli gospodina upravitelja da mu dopusti da licno s njim razgovara, i unapred prihvata svaki uslov koji bi pratio takvu dozvolu. On je prisiljen to moliti, jer su se sva posredništva dosad pokazala bezuspešna, a za dokaz navodi da dosad nije obavio ni najmanji beometarski posao, a prema saopstenju opstinskog načelnika neće ga nikad ni obaviti, i zato je očajno posramljen čitao poslednje pismo gospodina upravitelja — tu može pomoći jedino ako razgovara s gospodinom upraviteljem licno. Geometar zna što sve time traži, ali on će se truditi da gospodinu upravitelju bude što manje na smetnji, pokoriće se svakom ograničenju vremena, pristaje ako je potrebno unapred odrediti broj reči koje će upotrebiti prilikom razgovora, smatra da će mu već i deset reči biti dovoljno. S najdubljim poštovanjem i s najvećim nestrpljenjem čeka na odluku.« K. je govorio zanesen, kao da stoji pred Klammovim vratima i razgovara s vratarom. »Ispalo je duže nego što sam mislio«, reče on zatim, »ali ipak moraš to usmeno saopstiti, pismo neću pisati, jer bi ono opet išlo beskonačno službenim putem.« Zato K. na jednom listiću papira napisa belešku samo za Barna- basa, pritisnuvši papir na leđa jednog pomoćnika, dok je drugi držao svetiljku, ali K. je mogao već sve zapisati i po Barnabasovu diktatu, koji je sve zapamtio i tačno kao đak ponavljao reč po reč, ne obraćajući pažnju na pogrešne upadice pomoćnika. »Ti imaš izvanredno pamćenje«, reče K. i pruži mu ispisani papir, »ali pokaži da si tako izvanredan i u drugom. A što je s tvojim željama? Imaš li koju? Pravo da ti kažem, bio bih malo mirniji u pogledu sudbine moje poruke kad bi ti imao kakvu želju.« Barnabas je neko vreme cutao, a onda reče: »Moje sestre te pozdravljaju.« »Tvoje sestre«, reče K. »da, one velike snažne devojke.« »Obe te pozdravljaju, ali naročito Amalija«, nastavi Barnabas, »ona mi je danas i donela iz dvorca ovo pismo za tebe.« Polažući na to poslednje saopstenje više nego na bilo što drugo, K. upita: »Bi li ona mogla i moju poruku odneti u dvorac? Ili biste vi oboje mogli otići i svaki okušati sreću?« »Amalija ne sme u urede«, reče Barnabas, »inače bi ona sigurno to vrlo rado učinila.« »Možda ću sutra navratiti do vas«, reče K., »ti samo dođi najpre s odgovorom. Čekaću te u školi. I pozdravi sestre od mene.« Obećanje koje je dobio od K. pričinjavalo je izgleda Barnabasu veliko zadovoljstvo, i pošto se rukovaše, on još ovlaš dodirnu K. po ramenu. K. primi taj dodir s osmehom ali kao neko odlikovanje, kao da je sad sve opet kao nekad kad se Barnabas prvi put pojavio u svom sjaju među seljacima u gostionici. Blaži nego što je bio dotle, K., na povratku, pusti pomoćnike da rade šta hoće.
Нема коментара:
Постави коментар