*
Ova se nagrada iščekivala, ova za Tomasa Tranströmera. Nagrada za Södermalm, životni kvart mnogih pjesnika. Nagrada za postmodernu jednostavnost. Nagrada švedskom jeziku, onda kad je najbolje upotrebljen.
Jasnost i pokretiljivost što se pretvaraju u magiju. Pesme koje pratkično svi ljudi razumeju a koje ipak imaju filozofsku dubinu.
I, to treba dodati – nagrada za jednu neobično simpatičnu osobu, mog starog druga iz 50-tih, pouzdanog pratioca kroz Bahove teške flauta-sonate, neumornog prijatelja i kritičara u mnogim šetnjama preko močvarnih livada u Roxtuni i saputnika (nagrada Petrarka) preko mnogih italijanskih krajolika. Jednog skromnog čoveka, zapravo jednako zarobljenog u svojoj muzikalnosti kao i u svom poetskom talentu. O njegovoj poeziji i načinu na koji funkcioniše napisao sam već četiri eseja u različitim kontekstima tako da će ovaj biti malo više ličan.
Najveći pesnici 40-tih – jedan Ekelöf, jedan Lindegren – često su navlačili gospodske manire, nešto između prinčeva i šamana. Pretpostavljam da im je to trebalo. Iza lavljih maski krile su se bojažljive osobe.
Tomas nije takav. On nikad nije izlazio iz svoje stvarne ličnosti; pristojni momak iz Södera koji zna slušati druge više no samoga sebe. Nesebičan pomagač – sve dok ima snage visi nad rukopisom kakvog amatera a i onih drugih, i deli im pametne savete. Često sam se pribojavao da ova samaritska djelatnost ne uzme previše vremena njegovom vlastitom stvaranju.
Tomasovo delo, koje je značajnije i koje će verovatno biti čitano i kad jezik na kojem je napisano bude ubrojan u mrtve, nastalo je u pauzama između njegovog dugogodišnjeg rada (profesija: psiholog). U Västeråsu, u uskoj porodičnoj kući u Infanterigatanu 11, imao je jednu sobicu u potkrovlju gde se zavlačio kad bi želeo pisati. Jedan čudnovati klavir zauzimao je veći deo dnevnog boravka.
Veoma je rečita i spoljna ograničenost ovog stvaralaštva. Ono može stati u jednu svesku.
Debitanska knjiga Sedamnaest pesama oduševljavala me u našoj mladosti na isti način kao matematički doktorati, dostojni svakoga divljenja, koji su se mogli sastojati od četiri stranice i popisa upotrebljene literature na deset stranica. I preneti rezultat od neprocenjive vrednosti.
Najzad imamo dobitnika Nobelove nagrade koji podseća na nekog staroga druga. Ne samo za nas koji ga odavna poznajemo – već takođe i za brojne čitaoce na dvadesetak jezika na koje je preveden.
Kombinacija slika, često rafinirano preobraženih, čista sintaksa i ekonomičan izbor reči učinili su ga nekom vrstom prevodilačkog ljubimca. I zaista je prevođen. Ne znam koliko već engleskih verzija postoji, od Roberta Blya do Joanne Bankier. Tranströmerova lirika odavno je postala vlastiti kontinent u švedskoj poeziji.
Moglo bi se možda kazati da njegova snaga leži u njegovom nedostatku eksluziviteta. Ovde nema nikakvih halucinacija, na vrhuncu svojih móra, nikakvih posebnih šumova.
Bitan je svet snova. U čudesnoj pesmi “Seminar sna” začuđen je time da svi mi, starci i deca, žene i ljudi, svake noći produciramo taj ogromni talas priča i slika koje se brišu pri buđenju. Sve vreme je taj podzemni tok prisutan u njegovoj poeziji i čini ga prijateljem, putokazom – bratom.
*
Zatvor za maloletnike u Roxtuni, ili kako se to tad zvalo – na početku šezdesetih – omladinski popravni dom, nije bio posebno strog za mlade kradljivce automobila i narkomane. Jedan je štićenik pobegao i ukrao auto u Linköpingu. Duboko u noć, kad je ušao u neki mirni hotel blizu Vänesborga, upisao se u knjigu gostiju kao psiholog Tomas Tranströmer i smesta bio otrkiven od noćnog portira, jednog budnog i u literaturu upućenog mladog čoveka. Već tada, 1962. godine, bila je objavljena zbrika “Poludovršeno nebo” i bilo je čitalaca koji su znali ko je Tomas Trantrömer i kako izgleda.
Niski paviljoni rasuti preko močvarnih ledina, dole prema Roxenu, jednom bajkovitom ptičijem jezeru oko kojeg je bilo puno gljiva gnojštarki. Ali sa ovom gljivom je tako da ona jest delikates, ali se ne sme uzimati zajedno sa alkoholom, tada može biti opasna po život. Tako je s obiljem prirode. Tad, na početku šesdesetih, Madalein i ja išli smo svakog drugog vikenda u posetu Tomasu, koji je tamo bio zatvorski psiholog, i njegovoj prelepoj supruzi Moniki.
Tranströmerova kuća i zatvorski paviljoni tesnili su jedni druge malo previše. Kad smo išli prema ptičijim staništima sa našim korpama za gljive Tomas bi obično zastajkivao i svaki čas razmenjivao prijateljske refleksije o vremenu i vetru sa mladim ljudima iz paviljona.
Inače, obično smo razgovarali o dve stvari: muzici i poeziji. Upoređivali smo naše pesničke rukopise i upozoravali jedan drugog da ne budemo previše slični velikima – Ekelöfu i Lindegrenu. Apsolutno ne stoga što smo ih potcenjivali. Nasuprot: njihove senke su bile toliko duge da smo se plašili da nas ne prekriju i učine nevidljvim.
Težili smo, skoro instinktivno, jednom drugačijem pravcu. Ne baš prema velikoj jednostavnosti. Ali možda prema jednostavnijoj dikciji, prema antičkim uzorima uronjenim u nordijsku šumu, elegijskom distikonu i prema zadnjim velikim pesnicima rimske republike.
Za vreme nedeljnih ručkova uviek je postojao jedan izbor: šnaps ili jela od gljiva gnojštarki? Nikad nisu bile gljive. I Tomas:
Na putu ka kući video sam crne gljive kako niču kroz travne ćilime,
ili to behu bespomoćni prsti jednog od onih što cvili nad sobom
prepušten na milost tmini i samštini.
Pripadamo zemlji.
*
I zatim muzika:
Crni klavir, blistavi pauk stajao je drhteći u svojoj mreži od muzike.
U koncertnoj Sali dočaravali su zvuci zemlju gde kamenje nije teže
od kapljica rose.
Ove scene upućuju na Västerås. Jedna mala grupa koju su su činili Tomas, Ola Björlin, japanski sopran Kayo Kosomi-Hultgren i pisac ovih redova, sreli bi se za zimskih večeri na Blåsbogatanu 8 i svirali kamernu muziku. Vani, u visokom, golom i teškom drveću na Walinskom groblju besnela je oluja. To su butelji koje će s vremenom početi prskati zelenilom preko grobova pesnika, ali to se sada još ne može videti.
Sviramo Bacha, između ostalog Trio-sonatu u G-duru, i imamo samo jedan notni primerak. Tomas uvek kuka da mu duvam preko prstiju dok se saginjem sa flautom da bih video šta zapravo stoji tamo. Ako se izgubi jedan takt kod Bacha, veoma je teško, opet se na pravo mesto povratiti.
Muzika je kod Tranströmera utopijska faza poezije, stanje prema kojem svaka poezija teži. I nikad se ne uspeva ostvariti. (Kao u nekoj konvergentnoj funkciji.) I sam u mladosti kompozitor, on će se razviti ne samo u jednog skoro profesionalno spretnog pijanistu. Njegova sposobnost da razume, da karakterizira muziku i širina u njegovom repertoaru samo rastu s godinama. Ponekad, pri poseti na Infanterigatanu mogao se čuti kompozitor za kojeg do tad nismo znali. U Cambridgeu, pobegao bi meni i Gunnaru Hardingu da bi u univerzitetskom antikvarijumu prekopavao po notnim papirima.
Šta traži od muzike. Znanje o nekoj drugoj zemlji? Sumnja da muzika možda zna više o nama nego što mi znamo o muzici. Prekrasna stonoga notne sveske započinje kretnju. ( Ovde on o Schubertu govori).
Pet gudača veli da možemo verovati u nešto drugo.
U šta? U nešto drugo, i oni nas prate jedan deo puta k tome. Kao kad se ugasi svetlo
na stepeništu i ruka prati – s poverenjem – slepi gelender koji je pronašla u mraku.
*
Avignon. Mislim da je godina 1981. Tomas je dobio Petrarca nagradu. Imao sam privilegiju da nazovem sa susreta komiteta u luksuznom stanu u Münchenu gde smo imali odlučujuću sednicu. Dr. Burda, Peter Handke, Zbignev Herbert, Michael Krüger i ja. I čuo sam, ipak, kako Tomas viče iz kuhinje na Infanterigstanu 144, da se čulo do Schachstraße 1 u Münchenu:
– Monkan! Dobio sam Petrarcu!
Tomas nije bio dobro situiran u to vreme. Jedna reparacija auta pretila je da prevrne kućnu ekonomiju. Sećam se kako sam se – neku godinu ranije – stvarno namučio da ubedim upravu Kulture u gradu Västeråsu da mu dodeli poprilično skromnu nagradu za kulturu. Oni nisu verovali da se radi o jednoj internacionalnoj veličini. Nekoliko dana kasnije nazvao me jedan od članova komiteta da pita da li Tomas može čitati pesme na vernisažu. Naime, supruga mu slika.
*
(…)
Imamo pred sobom jednog duboko političkog pesnika, ali ne od one vrste koja zvekeće, pridikuje, viče u megafon ili zlostavlja marskističke katedre. Tomas pokazuje. On ne agituje.
Tomas je mnogo putovao, verovatno i najviše od pesnika u mojoj generaciji, osim, možda Hansa Magnusa Enzensbergera. U ranim zbirkama srećemo Lissabon, turski Izmir, sela koja odišu na štale sa mršavim psima na Balkanu, egipatski zastrašujuću mešavinu mizerije i bogatstva.
Selo što vonja na štalu s mršavim psima.
Partijski funkcioner na pijaci u selu što vonja na štalu s belim kućama.
Njegovo ga nebo prati: usko i visoko kao minare iznutra.
Selo opuštenih krila na kosini brega.
I onda je to bila Afrika, prava Afrika. Istina je da je Tomas obišao krajem pedesetih jedan deo tih zemalja Sierra Leone i Centralnoafričku republiku, u kojima, danas, u naše vreme, treba imati naoružanu pratnju, ako i to može pomoći. Mnoge razglednice svedoče o jednom skoro sretnom putniku koji svakog dana otkriva nešto novo.
*
O čemu govori poezija Tomasa Tranströmera, mogao bi se upitati neki hipotetički magistar. Odgovorio bih mu: o trenutku kad se magla redi. Kada zbilja na čas prsne i prestane biti zbiljom. Ono čudesno postoji savim blizu. Svetluca. Ono veliko koje nas dotiče. I koje ne smemo pogledati. Ljudi žele spavati. Možda i sanjati. Oni se ne žele ničega osloboditi, premda im je san pretežak. Oni počivaju kao svetlo cveće kada misterija prođe.
To je jedan mistik, jedan pesnik koji je video ništavilo, taj prazni punkt u cenru kojeg niko nije lišen. Hrišćanski mistik – ako pratimo jedno pismo koje mi je jednom napisao – ali jedan od onih koji ne diže buku o samom priznanju – te jednako tako može biti zenbudist ili možda sufi. Ta crta je vidljivija u ranim zbirkama, ali nikad ne nestaje.
Tu perspektivu – možda više dostupnu američkom čitalačkom krugu pripremljenom kroz Wallace Stevensa – pojačava suverena upotreba metafora; “buđenje je iskakanje padobranom iz sna”. Ali ovde postoji takođe nešto drugo, jedna tradicija u duhu Linnea, ako tako želite. Ako smo bili, shodno nastavnim planovima iz 50-tih, ičemu naučeni u biološkim salama i hemijskim laboratorijima, onda je to bio značaj preciznog posmatranja prirode. Učinili su nas mladim linnéaricima (sledbenicima Carl von Linnéa) sa uveličavajućim staklima i dvogledima. I to je bilo dobro.
*
Postoje izvesne stvari koje me čine sretnim. Jedna je da moja generacija, koja nije uspela u većini stvari – na primer da stvori jedan pristojan školski sistem, funkcionalnu železničku mrežu i pristupačnu cenu električne energije za običan narod – uspela je faktički u jednoj stvari, i to poprilično. Stvorili smo poeziju koja je dostigla onu iz generacije Ekelöfa, Lindegrena, Martinsona i Aspenströma. Lista ozbiljnih, velikih lirika u našoj generaciji može biti veoma duga, od Paula Anderssona pa do Bruna K Öeijera. prevod Refik Ličina
Jasnost i pokretiljivost što se pretvaraju u magiju. Pesme koje pratkično svi ljudi razumeju a koje ipak imaju filozofsku dubinu.
I, to treba dodati – nagrada za jednu neobično simpatičnu osobu, mog starog druga iz 50-tih, pouzdanog pratioca kroz Bahove teške flauta-sonate, neumornog prijatelja i kritičara u mnogim šetnjama preko močvarnih livada u Roxtuni i saputnika (nagrada Petrarka) preko mnogih italijanskih krajolika. Jednog skromnog čoveka, zapravo jednako zarobljenog u svojoj muzikalnosti kao i u svom poetskom talentu. O njegovoj poeziji i načinu na koji funkcioniše napisao sam već četiri eseja u različitim kontekstima tako da će ovaj biti malo više ličan.
Najveći pesnici 40-tih – jedan Ekelöf, jedan Lindegren – često su navlačili gospodske manire, nešto između prinčeva i šamana. Pretpostavljam da im je to trebalo. Iza lavljih maski krile su se bojažljive osobe.
Tomas nije takav. On nikad nije izlazio iz svoje stvarne ličnosti; pristojni momak iz Södera koji zna slušati druge više no samoga sebe. Nesebičan pomagač – sve dok ima snage visi nad rukopisom kakvog amatera a i onih drugih, i deli im pametne savete. Često sam se pribojavao da ova samaritska djelatnost ne uzme previše vremena njegovom vlastitom stvaranju.
Tomasovo delo, koje je značajnije i koje će verovatno biti čitano i kad jezik na kojem je napisano bude ubrojan u mrtve, nastalo je u pauzama između njegovog dugogodišnjeg rada (profesija: psiholog). U Västeråsu, u uskoj porodičnoj kući u Infanterigatanu 11, imao je jednu sobicu u potkrovlju gde se zavlačio kad bi želeo pisati. Jedan čudnovati klavir zauzimao je veći deo dnevnog boravka.
Veoma je rečita i spoljna ograničenost ovog stvaralaštva. Ono može stati u jednu svesku.
Debitanska knjiga Sedamnaest pesama oduševljavala me u našoj mladosti na isti način kao matematički doktorati, dostojni svakoga divljenja, koji su se mogli sastojati od četiri stranice i popisa upotrebljene literature na deset stranica. I preneti rezultat od neprocenjive vrednosti.
Najzad imamo dobitnika Nobelove nagrade koji podseća na nekog staroga druga. Ne samo za nas koji ga odavna poznajemo – već takođe i za brojne čitaoce na dvadesetak jezika na koje je preveden.
Kombinacija slika, često rafinirano preobraženih, čista sintaksa i ekonomičan izbor reči učinili su ga nekom vrstom prevodilačkog ljubimca. I zaista je prevođen. Ne znam koliko već engleskih verzija postoji, od Roberta Blya do Joanne Bankier. Tranströmerova lirika odavno je postala vlastiti kontinent u švedskoj poeziji.
Moglo bi se možda kazati da njegova snaga leži u njegovom nedostatku eksluziviteta. Ovde nema nikakvih halucinacija, na vrhuncu svojih móra, nikakvih posebnih šumova.
Bitan je svet snova. U čudesnoj pesmi “Seminar sna” začuđen je time da svi mi, starci i deca, žene i ljudi, svake noći produciramo taj ogromni talas priča i slika koje se brišu pri buđenju. Sve vreme je taj podzemni tok prisutan u njegovoj poeziji i čini ga prijateljem, putokazom – bratom.
*
Zatvor za maloletnike u Roxtuni, ili kako se to tad zvalo – na početku šezdesetih – omladinski popravni dom, nije bio posebno strog za mlade kradljivce automobila i narkomane. Jedan je štićenik pobegao i ukrao auto u Linköpingu. Duboko u noć, kad je ušao u neki mirni hotel blizu Vänesborga, upisao se u knjigu gostiju kao psiholog Tomas Tranströmer i smesta bio otrkiven od noćnog portira, jednog budnog i u literaturu upućenog mladog čoveka. Već tada, 1962. godine, bila je objavljena zbrika “Poludovršeno nebo” i bilo je čitalaca koji su znali ko je Tomas Trantrömer i kako izgleda.
Niski paviljoni rasuti preko močvarnih ledina, dole prema Roxenu, jednom bajkovitom ptičijem jezeru oko kojeg je bilo puno gljiva gnojštarki. Ali sa ovom gljivom je tako da ona jest delikates, ali se ne sme uzimati zajedno sa alkoholom, tada može biti opasna po život. Tako je s obiljem prirode. Tad, na početku šesdesetih, Madalein i ja išli smo svakog drugog vikenda u posetu Tomasu, koji je tamo bio zatvorski psiholog, i njegovoj prelepoj supruzi Moniki.
Tranströmerova kuća i zatvorski paviljoni tesnili su jedni druge malo previše. Kad smo išli prema ptičijim staništima sa našim korpama za gljive Tomas bi obično zastajkivao i svaki čas razmenjivao prijateljske refleksije o vremenu i vetru sa mladim ljudima iz paviljona.
Inače, obično smo razgovarali o dve stvari: muzici i poeziji. Upoređivali smo naše pesničke rukopise i upozoravali jedan drugog da ne budemo previše slični velikima – Ekelöfu i Lindegrenu. Apsolutno ne stoga što smo ih potcenjivali. Nasuprot: njihove senke su bile toliko duge da smo se plašili da nas ne prekriju i učine nevidljvim.
Težili smo, skoro instinktivno, jednom drugačijem pravcu. Ne baš prema velikoj jednostavnosti. Ali možda prema jednostavnijoj dikciji, prema antičkim uzorima uronjenim u nordijsku šumu, elegijskom distikonu i prema zadnjim velikim pesnicima rimske republike.
Za vreme nedeljnih ručkova uviek je postojao jedan izbor: šnaps ili jela od gljiva gnojštarki? Nikad nisu bile gljive. I Tomas:
Na putu ka kući video sam crne gljive kako niču kroz travne ćilime,
ili to behu bespomoćni prsti jednog od onih što cvili nad sobom
prepušten na milost tmini i samštini.
Pripadamo zemlji.
*
I zatim muzika:
Crni klavir, blistavi pauk stajao je drhteći u svojoj mreži od muzike.
U koncertnoj Sali dočaravali su zvuci zemlju gde kamenje nije teže
od kapljica rose.
Ove scene upućuju na Västerås. Jedna mala grupa koju su su činili Tomas, Ola Björlin, japanski sopran Kayo Kosomi-Hultgren i pisac ovih redova, sreli bi se za zimskih večeri na Blåsbogatanu 8 i svirali kamernu muziku. Vani, u visokom, golom i teškom drveću na Walinskom groblju besnela je oluja. To su butelji koje će s vremenom početi prskati zelenilom preko grobova pesnika, ali to se sada još ne može videti.
Sviramo Bacha, između ostalog Trio-sonatu u G-duru, i imamo samo jedan notni primerak. Tomas uvek kuka da mu duvam preko prstiju dok se saginjem sa flautom da bih video šta zapravo stoji tamo. Ako se izgubi jedan takt kod Bacha, veoma je teško, opet se na pravo mesto povratiti.
Muzika je kod Tranströmera utopijska faza poezije, stanje prema kojem svaka poezija teži. I nikad se ne uspeva ostvariti. (Kao u nekoj konvergentnoj funkciji.) I sam u mladosti kompozitor, on će se razviti ne samo u jednog skoro profesionalno spretnog pijanistu. Njegova sposobnost da razume, da karakterizira muziku i širina u njegovom repertoaru samo rastu s godinama. Ponekad, pri poseti na Infanterigatanu mogao se čuti kompozitor za kojeg do tad nismo znali. U Cambridgeu, pobegao bi meni i Gunnaru Hardingu da bi u univerzitetskom antikvarijumu prekopavao po notnim papirima.
Šta traži od muzike. Znanje o nekoj drugoj zemlji? Sumnja da muzika možda zna više o nama nego što mi znamo o muzici. Prekrasna stonoga notne sveske započinje kretnju. ( Ovde on o Schubertu govori).
Pet gudača veli da možemo verovati u nešto drugo.
U šta? U nešto drugo, i oni nas prate jedan deo puta k tome. Kao kad se ugasi svetlo
na stepeništu i ruka prati – s poverenjem – slepi gelender koji je pronašla u mraku.
*
Avignon. Mislim da je godina 1981. Tomas je dobio Petrarca nagradu. Imao sam privilegiju da nazovem sa susreta komiteta u luksuznom stanu u Münchenu gde smo imali odlučujuću sednicu. Dr. Burda, Peter Handke, Zbignev Herbert, Michael Krüger i ja. I čuo sam, ipak, kako Tomas viče iz kuhinje na Infanterigstanu 144, da se čulo do Schachstraße 1 u Münchenu:
– Monkan! Dobio sam Petrarcu!
Tomas nije bio dobro situiran u to vreme. Jedna reparacija auta pretila je da prevrne kućnu ekonomiju. Sećam se kako sam se – neku godinu ranije – stvarno namučio da ubedim upravu Kulture u gradu Västeråsu da mu dodeli poprilično skromnu nagradu za kulturu. Oni nisu verovali da se radi o jednoj internacionalnoj veličini. Nekoliko dana kasnije nazvao me jedan od članova komiteta da pita da li Tomas može čitati pesme na vernisažu. Naime, supruga mu slika.
*
(…)
Imamo pred sobom jednog duboko političkog pesnika, ali ne od one vrste koja zvekeće, pridikuje, viče u megafon ili zlostavlja marskističke katedre. Tomas pokazuje. On ne agituje.
Tomas je mnogo putovao, verovatno i najviše od pesnika u mojoj generaciji, osim, možda Hansa Magnusa Enzensbergera. U ranim zbirkama srećemo Lissabon, turski Izmir, sela koja odišu na štale sa mršavim psima na Balkanu, egipatski zastrašujuću mešavinu mizerije i bogatstva.
Selo što vonja na štalu s mršavim psima.
Partijski funkcioner na pijaci u selu što vonja na štalu s belim kućama.
Njegovo ga nebo prati: usko i visoko kao minare iznutra.
Selo opuštenih krila na kosini brega.
I onda je to bila Afrika, prava Afrika. Istina je da je Tomas obišao krajem pedesetih jedan deo tih zemalja Sierra Leone i Centralnoafričku republiku, u kojima, danas, u naše vreme, treba imati naoružanu pratnju, ako i to može pomoći. Mnoge razglednice svedoče o jednom skoro sretnom putniku koji svakog dana otkriva nešto novo.
*
O čemu govori poezija Tomasa Tranströmera, mogao bi se upitati neki hipotetički magistar. Odgovorio bih mu: o trenutku kad se magla redi. Kada zbilja na čas prsne i prestane biti zbiljom. Ono čudesno postoji savim blizu. Svetluca. Ono veliko koje nas dotiče. I koje ne smemo pogledati. Ljudi žele spavati. Možda i sanjati. Oni se ne žele ničega osloboditi, premda im je san pretežak. Oni počivaju kao svetlo cveće kada misterija prođe.
To je jedan mistik, jedan pesnik koji je video ništavilo, taj prazni punkt u cenru kojeg niko nije lišen. Hrišćanski mistik – ako pratimo jedno pismo koje mi je jednom napisao – ali jedan od onih koji ne diže buku o samom priznanju – te jednako tako može biti zenbudist ili možda sufi. Ta crta je vidljivija u ranim zbirkama, ali nikad ne nestaje.
Tu perspektivu – možda više dostupnu američkom čitalačkom krugu pripremljenom kroz Wallace Stevensa – pojačava suverena upotreba metafora; “buđenje je iskakanje padobranom iz sna”. Ali ovde postoji takođe nešto drugo, jedna tradicija u duhu Linnea, ako tako želite. Ako smo bili, shodno nastavnim planovima iz 50-tih, ičemu naučeni u biološkim salama i hemijskim laboratorijima, onda je to bio značaj preciznog posmatranja prirode. Učinili su nas mladim linnéaricima (sledbenicima Carl von Linnéa) sa uveličavajućim staklima i dvogledima. I to je bilo dobro.
*
Postoje izvesne stvari koje me čine sretnim. Jedna je da moja generacija, koja nije uspela u većini stvari – na primer da stvori jedan pristojan školski sistem, funkcionalnu železničku mrežu i pristupačnu cenu električne energije za običan narod – uspela je faktički u jednoj stvari, i to poprilično. Stvorili smo poeziju koja je dostigla onu iz generacije Ekelöfa, Lindegrena, Martinsona i Aspenströma. Lista ozbiljnih, velikih lirika u našoj generaciji može biti veoma duga, od Paula Anderssona pa do Bruna K Öeijera. prevod Refik Ličina
Нема коментара:
Постави коментар