Provodadžija se pojavio jedne večeri iz mračnog hodnika na četvrtom spratu pansiona u kojem je Finkl živeo, stežući crnu fasciklu uvezanu kaišem, koja je bila izlizana od korišćenja. Salcman, koji je već dugo bio u tom poslu, je bio sitne građe ali dostojanstvenog držanja, i nosio je stari šešir i ogrtač koji mu je bio prekratak i preuzak. Jako je zaudarao na ribu, koju je voleo da jede i, iako mu je nedostajalo par zuba, njegovo prisustvo nije bilo neprijatno, zbog njegovog ljubaznog ponašanja kome su čudnovat kontrast pravile njegove tužne oči. Njegov glas, njegove usne, njegova čekinjasta brada, njegovi koščati prsti bili su živahni, ali mu samo dajte trenutak odmora i njegove blage, plave oči bi otkrile duboku tugu, osobina koja je umirivala Lea iako je za njega cela ova situacija, sama po sebi, bila napeta.
Odmah je rekao Salcmanu zašto ga je pozvao da dođe i objasnio mu da je, ako se izuzmu njegovi roditelji, koji su se venčali relativno kasno, on bio sam na svetu. Tokom šest godina se gotovo potpuno bio posvetio studijama, a kao rezultat toga, razumljivo, nije mogao da nađe vremena za društveni život i društvo mladih devojaka. Stoga je smatrao da je, umesto pokušaja i pogrešaka, tog mučnog batrganja, bolje da pozove iskusnu osobu da ga posavetuje u ovim stvarima. Primetio je, uzgred, da je uloga provodadžije jako stara i poštovana, visoko cenjena u jevrejskoj zajednici jer je omogućavala ono što je nužno, na opštu radost. Štaviše, čak i njegove roditelje je spojio provodadžija. Njih dvoje su ušli u, ako ne finansijski profitabilan – pošto ni jedno ni drugo nisu posedovali ništa vredno od zemaljskih dobara – a ono svakako u uspešan brak, u pogledu njihove večite posvećenosti jedno drugom. Salcman je slušao, postiđen i iznenađen, osećajući neku vrstu opravdanja. Kasnije je, ipak, osetio žar ponosa na svoj posao, osećanje koje ga je napustilo pre mnogo godina, i od sveg srca je odobravao Finklu.
Njih dvojica su prešli na posao. Leo je poveo Salcmana do jedinog raščišćenog mesta u sobi, stola koji se nalazio pored prozora koji je gledao na grad obasjan svetlošću lampi. Seo je pored provodadžije, ali licem okrenut ka njemu, trudeći se da snagom volje potisne neprijatno peckanje u grlu. Salcman je nestrpljivo otvorio svoju fasciklu i uklonio labavu gumenu traku sa tanke gomile pohabanih kartica. Dok ih je listao, pokreti i zvuk koji su Leu pričinjavali fizičku bol, student se pretvarao da ne vidi i uporno je zurio kroz prozor. Iako je tek bio februar, zima je bila na izmaku, i te znake je počeo da primećuje po prvi put tokom poslednjih godina. Sada je posmatrao okrugli, beli Mesec kako se kreće visoko po nebu kroz menažeriju oblaka i gledao je, napola otvorenih usta, kako ulazi u ogromnu kokošku, a zatim ispada iz nje kao tek sneseno jaje. Iako se, pošto je upravo bio stavio naočari, pretvarao da je zauzet pažljivim čitanjem onoga što je pisalo na karticama, Salcman je krišom bacao pogled na dostojanstveno lice mladića, zapažajući, sa zadovoljstvom, dugi i šiljati nos naučnika, smeđe oči prepune znanja, osetljive, a ipak asketske, usne i delimično upale, tamne obraze. Razgledao je okolo brojne police sa knjigama i ispustio je meki uzdah zadovoljstva.
Kada se Leov pogled zaustavio na karticama, prebrojao ih je šest, raširenih u Salcmanovoj šaci.
„Tako malo?“ pitao je, razočarano.
„Ne biste mi verovali koliko još kartica imam u kancelariji,“ Salcman je odgovorio. „Fioke su već pune do vrha, tako da ih sad držim u buretu, ali, da li je svaka devojka dobra za budućeg rabina?“
Na ove reči, Leo je pocrveneo u licu i zažalio zbog svega onoga što je otkrio o sebi u biografiji koju je poslao Salcmanu. Mislio je kako je najbolje da ga upozna sa svojim strogim standardima i kriterijumima ali, nakon što je to već učinio, osetio je da je provodadžiji rekao više nego što je bilo zaista neophodno.
„Da li čuvate fotografije svojih klijenata u arhivi?“ upitao je sa oklevanjem.
„Prvo idu porodica, veličina miraza, šta familija nudi,“ Salcman je odgovorio, raskopčavajući svoj tesni sako i nameštajući se u stolici. „Nakon toga, na red dolaze fotografije, rabine.“
„Zovite me gospodin Finkl. Još uvek nisam rabin.“
Salcman je rekao da hoće, ali ga je umesto toga zvao doktorom, što je promenio u rabin kad Leo nije slušao previše pažljivo.
Salcman je namestio svoje naočari sa okvirom od roga, diskretno je pročistio grlo i, sa nestrpljenjem u glasu, pročitao sadržaj prve kartice:
„Sofi P. Dvadeset četiri godine. Udovica već godinu dana. Nema dece. Završila srednju školu i dve godine koledža. Otac obećava osam hiljada dolara. Ima i odličan biznis – veleprodaja. Nekretnine, takođe. Sa majčine strane imamo učitelje, takođe i jedan glumac. Jako poznat na Drugoj aveniji.“
Leo je pogledao naviše, iznenađen. „Jeste li rekli udovica?“
„Ako je udovica ne znači da je oštećena, rabine. Sa mužem je živela otprilike četiri meseca. On je bio bolestan mladić i napravila je grešku što se udala za njega.“
„Nikada nisam ni pomislio da oženim udovicu.“
„To je zato što nemate iskustva. Udovica, naročito ako je mlada i zdrava kao ova devojka, je odlična prilika za ženidbu. Biće Vam zahvalna do kraja svog života. Verujte mi, kad bih ja sada sebi tražio ženu, oženio bih udovicu.“
Leo je razmislio, a zatim odmahnuo glavom.
Salcman je povio ramena u jedan gotovo neprimetan gest razočarenja. Spustio je karticu na drveni sto i počeo da čita sledeću:
„Lili H. Profesorica u srednjoj školi. Stalno zaposlena, ne na zameni. Ima ušteđevinu i novi automobil, Dodž. Živela u Parizu godinu dana. Otac joj je uspešan stomatolog, već trideset i pet godina. Zanima je poslovan muškarac. Jako amerikanizovana porodica. Odlična šansa.“
„Lično je poznajem,“ rekao je Salcman. „Voleo bih da možete da vidite ovu devojku. Prava je lutkica. Takođe, jako inteligentna. Mogli biste sa njom po čitav dan da pričate o knjigama i pozorištu i još mnogo čemu. Prati, takođe, i trenutna zbivanja.“
„Čini mi se da niste pomenuli koliko ima godina?“
„Godina?“ rekao je Salcman, podižući obrve. „Ima trideset i dve godine.“
„Plašim se da je previše stara,“ rekao je Leo nakon par trenutaka.
Salcman se nasmejao. „A koliko Vi imate godina, rabine?“
„Dvadeset i sedam.“
„I koja je razlika, recite mi, između dvadeset sedam i trideset i dve? Moja rođena žena je sedam godina starija od mene. I, šta sam zbog toga izgubio? – Ništa. Kad bi Rotšildova ćerka želela da se uda za Vas, da li biste joj prigovorili zbog godina, ne?“
„Da,“ suvo je odgovorio Leo.
Salcman je odbacio ono „ne“ koje se krilo u potvrdnom odgovoru. „Pet godina ne znače ništa. Dajem Vam reč da kad budete proveli sa njom nedelju dana zaboravićete njene godine. Šta znače pet godina – da je živela duže i da zna više od nekoga ko je mlađi? Na ovu devojku, Bog je blagoslovio, godine nisu protraćene. Svaka godina više čini pogodbu još boljom.“
„Koji predmet predaje u srednjoj školi?“
„Jezike. Da ste samo čuli kako govori francuski, pomislili biste da je to muzika. U poslu sam već dvadeset pet godina i preporučujem je od sveg srca. Verujte mi, znam o čemu pričam, rabine.“
„Šta je na sledećoj kartici?“ naglo je upitao Leo.
Salcman je sa oklevanjem okrenuo treću karticu:
„Rut K. Devetnaest godina. Odličan student. Otac nudi trinaest hiljada u gotovini odgovarajućem mladoženji. On je lekar. Specijalista za stomak sa ogromnim iskustvom. Zet ima sopstveni biznis sa odećom. Izuzetni ljudi.“
Salcman je izgledao kao da je upravo pročitao adut-karticu.
„Da li ste rekli devetnaest?“ zainteresovano je upitao Leo.
„Taman toliko.“
„Da li je privlačna?“ Pocrveneo je. „Lepa?“
Salcman je poljubio jagodice svojih prstiju. „Lutkica. Dajem Vam svoju reč za to. Dozvolite da večeras pozovem njenog oca i videćete šta je lepota.“
Ali Leo je bio zabrinut. „Jeste li sigurni da je tako mlada?“
„U to sam siguran. Njen otac će Vam pokazati njenu krštenicu.“
„Jeste li sigurni da je sa njom sve u redu?“ Leo je insistirao.
„Ko kaže da nešto nije u redu?“
„Ne shvatam zašto jedna Amerikanka njenih godina treba da ide kod provodadžije.“
Salcmanovo lice se razvuklo u osmeh.
„Iz istog razloga iz kog ste došli Vi, došla je i ona.“
Leo je pocrveneo. „Ja sam u škripcu sa vremenom.“
Salcman, shvatajući da je bio netaktičan, je brzo objasnio. „Otac je došao, a ne ona. On želi da ona dobije najbolje, tako da on sada lično traži nekoga za nju. Kad budemo pronašli odgovarajućeg mladića on će ga upoznati sa njom i ohrabriti ga. Ovako će brak biti bolji, nego kad bi mlada devojka bez iskustva tražila sama. To ne moram da Vam govorim.“
„Ali, zar ne mislite da ova mlada devojka veruje u ljubav?“ rekao je Leo zbunjeno.
Salcman se zamalo grohotom nasmejao ali je uspeo da se suzdrži i trezveno je rekao, „Ljubav dolazi sa pravom osobom, ne pre.“
Leove suve usne su se razdvojile ali nije progovorio. Primetivši da je Salcman bacio pogled na sledeću karticu, mudro je upitao, „Kakvo je njeno zdravlje?“
„Savršeno,“ rekao je Salcman, teško dišući. „Naravno, malo je hroma na desno stopalo od automobilske nezgode koja joj se desila kad je imala dvanaest godina, ali to niko ne primećuje zato što je ona tako savršena i lepa.“
Leo je polako ustao i otišao do prozora. Osećao je neku čudnu gorčinu i prekorevao je sebe zato što je pozvao provodadžiju. Napokon, odmahnuo je glavom.
„Zašto ne?“ Salcman je bio uporan, podižući glas.
„Zato što prezirem specijaliste za stomak.“
„Pa šta je Vas briga kojim poslom se on bavi? Nakon što je budete oženili da li Vam on treba? Ko kaže da on svakog petka uveče mora doći kod Vas kući?“
Posramljen zbog pravca u kojem se razgovor odvijao, Leo je ispratio Salcmana, koji je pošao kući, sa umorom i melanholijom u pogledu.
Iako je osećao samo olakšanje zbog odlaska provodadžije, Leo je bio loše raspoložen sledećeg dana. Smatrao je da to potiče iz Salcmanovog neuspeha da pronađe odgovarajuću mladu za njega. On nije mario za ovakvu klijentelu. Ali kad je Leo uhvatio sebe kako okleva da li da potraži drugog provodadžiju, nekog uglađenijeg nego što je to bio Pini, zapitao se da li je moguće – uprkos svim njegovim izjavama, i iako je poštovao svoga oca i majku – da ga, u suštini, nije bilo briga za instituciju provodadžisanja? Ovu je misao brzo napustio, ali je i dalje bio uznemiren. Čitav dan trčao je kroz šumu – propustio je važan sastanak, zaboravio da pošalje veš na pranje, izašao je iz kafeterije na Brodveju a da nije platio račun i morao da se žurno vrati nazad sa kartom u ruci; nije čak ni prepoznao svoju gazdaricu na ulici kada je prošla sa prijateljicom i ljubazno mu se javila, „Dobro veče, doktore Finkl.“ Do noći je, ipak, povratio dovoljno pribranosti da se zadubi u knjigu i tamo je pronašao utočište od svojih misli.
Gotovo istog trenutka, začulo se kucanje na vratima. Pre nego je Leo uspeo da kaže „uđi“ Salcman, komercijalni Kupidon , je stajao u sobi. Lice mu je bilo sive boje i mršavo, delovao je izgladnelo i izgledalo je kao da će izdahnuti na nogama. Ipak, provodadžija je uspeo, nekim trikom svojih mišića, da nabaci širok osmeh.
„Pa, dobro veče. Da li je slobodno?“
Leo je klimnuo glavom, uznemiren što ga opet vidi, a opet nespreman da mu kaže da ide.
I dalje se smešeći, Salcman je svoju fasciklu spustio na sto. „Rabine, večeras za Vas imam dobre vesti.“
„Zamolio sam Vas da me ne zovete rabinom. Ja sam još uvek samo student.“
„Vašim brigama je kraj. Imam za Vas prvoklasnu mladu.“
„Ostavite me na miru u vezi sa tim.“ Leo je glumio nezainteresovanost.
„Čitav svet će igrati na Vašem venčanju.“
„Molim Vas, gospodine Salcman, dosta više toga.“
„Ali prvo moram da povratim snagu,“ rekao je Salcman slabašno. Petljao je oko kaiševa na fascikli i, iz kožne torbe, izvadio je masnu papirnu kesu iz koje je izvadio tvrdu kiflu sa semenkama i malu, dimljenu ribu. Brzim pokretom ruke skinuo je kožu sa ribe i počeo halapljivo da žvaće. „Ceo dan u žurbi,“ promrmljao je.
Leo ga je posmatrao kako jede.
„Da nemate slučajno jedan izrezan paradajz?“ Salcman je pitao sa oklevanjem.
„Nemam.“
Provodadžija je zatvorio oči i nastavio sa jelom. Kada je završio, pažljivo je pokupio mrvice i ostatke ribe umotao u papirnu kesu. Pogledom je, kroz naočari, pretraživao sobu sve dok nije našao, okruženu gomilama knjiga, peć na gas. Podižući šešir, ponizno je upitao, „Da nemate možda šolju čaja, rabine?“
Mučen grižom savesti, Leo je ustao i skuvao čaj. Servirao ga je sa velikim komadom limuna i dva četvrtasta grumena šećera, na Salcmanovo zadovoljstvo.
Nakon što je popio čaj, Salcmanu su se povratili snaga i dobro raspoloženje.
„Pa, recite mi, rabine,“ rekao je ljubazno, „da li ste još malo razmislili o one tri klijentkinje koje sam pomenuo juče?“
„Nije bilo potrebe za tim.“
„Zašto?“
„Nijedna od njih mi ne odgovara.“
„Pa šta Vam, onda, odgovara?“
Leo se napravio da ne čuje, jer je jedino bio u stanju da da smušen odgovor.
Ne čekajući na odgovor, Salcman je upitao, „Sećate li se one devojke o kojoj sam Vam govorio, profesorice u srednjoj školi?“
„One što ima trideset dve godine?“
Ali, iznenađujuće, Salcmanovo lice se razvuklo u osmjeh. „Dvadeset devet godina.“
Leo ga je oštro pogledao. „Smanjeno sa trideset dve?“
„Greška,“ Salcman je priznao. „Danas sam razgovarao sa stomatologom. Poveo me je do svog sefa i pokazao mi krštenicu. Prošlog avgusta je napunila dvadeset devet godina. Napravili su joj rođendansku zabavu u planinama, gde je bila na odmoru. Kada sam prvi put razgovarao sa njenim ocem zaboravio sam da zapišem koliko ima godina i rekao sam Vam da ima trideset dve, ali se sada sećam da se tu radilo o drugoj klijentkinji, udovici.“
„Istoj onoj o kojoj ste mi pričali, mislio sam da joj je dvadeset četiri godine?“
„Ne, drugoj. Zar sam ja odgovoran za to što je svet pun udovica?“
„Ne, ali me one ne zanimaju, kao ni profesorice, kad smo već kod toga.“
Salcman je prekrstio ruke na grudima. Gledajući u tavanicu, pobožno je uzviknuo, „O, deco Izraela, šta da kažem nekome ko nije zainteresovan za profesorice u srednjoj školi? Pa, šta Vas onda interesuje?“
Leo je pocrvenio, ali se kontrolisao.
„Za šta ćete drugo biti zainteresovani,“ Salcman je nastavio – „ako niste zainteresovani za ovu finu devojku koja govori četiri jezika i u banci ima deset hiljada dolara? Takođe, njen otac garantuje još dvanaest hiljada. Ona još ima i nov automobil, divnu odeću, može da vodi razgovor na razne teme, i ona će Vam pružiti prvoklasan dom i decu. Koliko se, u našem životu, možemo približiti Raju?“
„Ako je tako fantastična, zašto se nije udala još pre deset godina?“
„Zašto?“ rekao je Salcman sa sumornim osmehom. „ – Zašto? Zato što je previše izbirljiva. Eto zašto. Ona hoće najbolje.“
Leo je bio tih, začuđen kako je samo uspeo da se zapetlja. Ali je Salcman kod njega probudio interesovanje za Lili H, i on je počeo ozbiljno da razmišlja da je pozove. Kada je provodadžija primietio kako intenzivno Leo razmišlja o činjenicama koje mu je pribavio, bio je siguran da će uskoro doći do dogovora.
* * *
U kasno subotnje popodne, svestan Salcmanovog prisustva, Leo Finkl je šetao sa Lili Hiršhorn duž Riversajd Drajva. Hodao je žustro i uspravno, noseći sa otmenošću crni fedora šešir koji je toga jutra sa strepnjom izvadio iz prašnjave kutije za šešir koja se nalazila na polici u ormaru, i teški, crni subotnji kaput koji je temeljno istresao i očistio. Leo je takođe posedovao i štap, poklon od dalekog rođaka, ali se brzo odupro iskušenju i nije ga poneo. Lili, sitne građe i lepa, je na sebi imala nešto što je pokazivalo dolazak proleća. Bila je živahna i upoznata sa raznim temama, i on je odmeravao njene reči i našao da je ona začuđujuće razumna – još jedan poen za Salcmana, za koga je sa nelagodom osećao da se nalazi negde u blizini i možda se krije visoko u krošnji nekog drveta pokraj puta, šaljući dami svetlosne signale uz pomoć džepnog ogledala; ili možda kao Pan , sa papcima, koji na fruli svira bračne pesmice dok igra svoj nevidljivi ples pred njima i prosipa divlje pupoljke po putu i purpurno grožđe po stazi kojom hodaju, simbolizujući plodan brak, iako toga, naravno, još uvek nije bilo.
Lili je iznenadila Lea opaskom, „Razmišljala sam o gospodinu Salcmanu, čudan lik, zar ne?“
Kako nije bio siguran šta da odgovori, klimnuo je glavom.
Hrabro je nastavila, crveneći, „Zahvalna sam mu za jedno, što nas je upoznao. A Vi?“
„Da,“ učtivo je odgovorio.
„Mislim,“ rekla je sa osmehom – i to je sve bilo učinjeno sa ukusom, ili je barem odavalo utisak da nije učinjeno sa lošim ukusom – „da li Vam smeta što smo se upoznali na ovakav način?“
Nije mu smetala njena otvorenost, uvideo je da ona želi da sve stvari postavi na pravo mesto, i shvatio je da je potrebno određeno životno iskustvo, i hrabrost, da neko poželi da uradi stvari upravo na taj način. Čovek je morao imati nekakvu prošlost, da bi napravio takav početak.
Rekao je da mu ne smeta. Salcmanova uloga je bila tradicionalna i uvažena – korisna zbog onog što se njome može postići, a što je, kako je istakao, vrlo često – ništa.
Lili se, sa uzdahom, složila. Šetali su tako neko vreme i onda je ona, nakon duge pauze i opet sa nervoznim osmehom, rekla, „Da li će Vam smetati ako Vas pitam nešto što je onako malo ličnije? Iskreno, mislim da je tema fascinantna.“ Iako je Leo slegnuo ramenima ona je, delimično posramljena, nastavila, „Kako je došlo do toga da se odlučite za Vaš poziv? Mislim, da li je to bila trenutna, strastvena inspiracija?“
Leo je, nakon nekog vremena, polako odgovorio, „Oduvek me je interesovao Zakon .“
„U njemu ste, sakriveno, otkrili prisustvo Najvišeg?“
Klimnuo je glavom i promenio temu. „Rečeno mi je da ste neko vreme proveli u Parizu, gospođice Hiršhorn?“
„Oh, da li Vam je gospodin Salcman to rekao, rabine Finkl?“ Leo se trgnuo, ali je ona nastavila, „To je bilo jako davno, i skoro je zaboravljeno. Sećam se da sam morala da se vratim na sestrino venčanje.“
Ali Lili nije odustajala. „Kada ste,“ pitala je glasom koji je podrhtavao, „postali zaljubljeni u Boga?“
Zagledao se u nju. Zatim mu je sinulo da ona nije govorila o Leu Finklu već o potpunom strancu, nekoj mističnoj figuri, možda čak i o strastvenom proroku kojeg je Salcman izmaštao za nju – bez ikakve veze sa živima ili mrtvima. Leo je zadrhtao od besa i nemoći. Prevarant joj je, očigledno, prodao šarenu lažu, isto kao i njemu, koji je očekivao da će upoznati mladu damu od dvadeset devet godina da bi video, onog trenutka kad je spustio pogled na njeno zabrinuto i nervozno lice, ženu koja je prešla trideset i petu i ubrzano je starila. Samo ga je njegova samokontrola zadržala ovoliko dugo u njenom društvu.
„Ja nisam,“ rekao je tmurno, „talentovana religiozna osoba“ i, dok je tražio reči kako bi nastavio, obuzeli su ga stid i strah. „Mislim,“ rekao je nervozno, „da sam došao kod Boga ne zato što sam ga voleo, već zato što nisam.“
Ovo priznanje je izgovorio oporo zato što ga je njegova neočekivanost pogodila. Lili je počela da iščezava. Leo je video mnoštvo vekni hleba kako, kao patke, lete visoko iznad njegove glave, slične onim krilatim veknama koje je, pre nego je utonuo u san, brojao prošle večeri. Milostivo, tada je počeo da pada sneg, što je lako mogla biti još jedna Salcmanova podvala.
* * *
Bio je besan na provodadžiju i zarekao se da će ga izbaciti iz sobe čim se bude opet pojavio. Ali Salcman nije došao te večeri, i kad se Leov bes utišao, zamenio ga je neizrecivi očaj. Isprva je mislio da je ovo prouzrokovano njegovim razočarenjem u Lili, ali je ubrzo postalo jasno da se upetljao sa Salcmanom pre nego što je zaista znao šta želi, bez prave ideje o sopstvenim namerama. Postepeno je shvatio – sa prazninom koja ga je zgrabila sa šest ruku – da je pozvao provodadžiju da mu pronađe mladu zato što nije bio sposoban da to sam učini. Ovo zastrašujuće saznanje je bilo rezultat njegovog susreta i razgovora sa Lili Hiršhorn. Njena pronicljiva pitanja su ga nekako isprovocirala i otkrio je – sebi, više nego njoj – pravu prirodu svoje veze sa Bogom, i tada ga je, sa ogromnom snagom, preplavilo saznanje da, osim roditelja, nikada nikoga nije voleo. Ili je možda bilo drugačije, da nije voleo Boga onoliko koliko je mogao, zato što nije voleo čoveka. Leu je izgledalo kao da je čitav njegov život potpuno ogoljen i po prvi put je video sebe onakvim kakav zapravo jeste – nevoljen i bez ljubavi. Ovo gorko, ali nekako ne i potpuno neočekivano, otkrovenje dovelo ga je na ivicu panike, koju je kontrolisao jedino uz ogroman napor. Pokrio je lice rukama i zaplakao.
Sedmica koja je usledila bila je najgora u njegovom životu. Nije jeo i smršao je. Brada mu je potamnela i postala je neuredna. Prestao je da posećuje predavanja i gotovo da nije otvarao knjigu. Ozbiljno je razmišljao o napuštanju Ješive, iako ga je duboko zabrinjavala pomisao da će izgubiti sve te godine učenja – video ih je kao stranice istrgnute iz knjige, razasute po gradu – kao i na razorno dejstvo takve odluke na njegove roditelje. Ali živeo je bez znanja o sebi, i nikada mu u Petoknjižju i svim Komentarima – mea culpa – istina nije bila otkrivena. Nije znao gde da krene, i u svoj ovoj pustoj samoći nije imao ni kome, iako je često mislio na Lili nije mogao da se natera, ni jedan jedini put, da siđe dole i pozove je. Postao je preosetljiv i razdražljiv, posebno prema gazdarici, koja mu je postavljala raznorazna lična pitanja; sa druge strane, osećajući svoju odbojnost, presretao je na stepeništu i izvinjavao se posramljeno sve dok ona, prestravljena, nije pobegla od njega. Ipak, iz ovoga je izvukao utehu da je on bio Jevrej a da Jevrej pati. Ali postepeno, kako se duga i teška sedmica bližila kraju, povratio je pribranost i neku ideju o svrsi života: da nastavi po planu. Iako je on sam bio nesavršen, ideal to nije bio. A što se tiče njegove potrage za mladom, pomisao o nastavku toga mu je izazvala strepnju i bol u želucu, a ipak, sa ovim novim znanjem o samom sebi trebao bi biti uspešniji nego ranije. Možda će sada ljubav doći k’ njemu, a sa njom i mlada. A kome treba jedan Salcman za ovu svetu potragu?
Provodadžija, kostur sa očima kao u utvare, se vratio te iste noći. Odavao je, pored toga, sliku frustriranog iščekivanja – kao da je čitavu sedmicu strpljivo, pored gospođice Lili Hiršhorn, čekao telefonski poziv do kojeg nikad nije došlo.
Nehajno kašljući, Salcman je odmah prešao na stvar: „Pa, kako Vam se dopala?“
Leov bes se pojačao i nije mogao da se suzdrži da ne izgrdi provodadžiju: „Zašto ste me lagali, Salcman?“
Salcmanovo bledo lice je poprimilo mrtvačko bledilo, kao da se sav sneg ovog sveta sručio na njega.
„Zar niste tvrdili da joj je dvadeset devet godina?“ insistirao je Leo.
„Dajem Vam reč – “
„Ona ima trideset i pet godina, svaku. Najmanje trideset pet.“
„Nemojte biti previše sigurni u to. Njen otac mi je rekao – “
„Nije bitno. Najgore od svega je što ste njoj lagali.“
„Kako sam to lagao njoj, recite mi?“
„Rekli ste joj neke stvari o meni koje nisu istinite. Izmislili ste da sam više, zapravo manje nego što jesam. Ona je u glavi imala potpuno drugačiju osobu, neku vrstu polu-mističnog Čudotvornog Rabina.“
„Sve što sam rekao je to da ste religiozan čovek.“
„Mogu misliti.“
Salcman je uzdahnuo. „To mi je slabost,“ priznao je. „Moja žena kaže da ne bi trebalo da budem trgovački putnik, ali kada vidim dvoje finih ljudi koji bi se odlično slagali u braku, tada sam jako srećan što pričam i previše.“ Umorno se nasmejao. „Eto zbog čega je Salcman siromašan čovek.“
Lea je napustio bes. „Pa, Salcmane, mislim da bi to bilo sve.“
Provodadžija ga je netremice gledao gladnim očima.
„Više ne želite da nađete mladu?“
„Želim,“ rekao je Leo, „ali sam odlučio da je potražim na drugi način. Više nisam zainteresovan za ugovoreni brak. Da budem iskren, sada priznajem neophodnost ljubavi pre braka. To jest, želim da budem zaljubljen u onu koju ću oženiti.“
„Ljubav?“ rekao je Salcman, zapanjen. Trenutak kasnije, dodao je, „Za nas, naša ljubav je naš život, ali to ne važi za dame. U getu one – “
„Znam, znam,“ rekao je Leo. „O tome sam često razmišljao. Ljubav, govorio sam sebi, treba da proistekne iz života i obožavanja, a ne da sama sebi bude cilj. Ipak, ja lično smatram da je neophodno da odredim nivo mojih potreba i da ih zadovoljim.“
Salcman je slegnuo ramenima, ali je odgovorio, „Slušajte, rabine, ako želite ljubav, i to mogu da Vam pronađem. Imam tako lepe klijentkinje da ćete ih zavoleti onog trenutka kada ih ugledate.“
Leo se tužno nasmešio. „Plašim se da ne razumete.“
Ali je Salcman u žurbi otvorio svoju fasciklu i iz nje izvadio paketić.
„Fotografije,“ rekao je, brzo spuštajući kovertu na sto. Leo je doviknuo za njim da sa sobom ponese fotografije ali je Salcman, kao na krilima vetra, već nestao.
Stigao je mesec mart. Leo se vratio svojim uobičajenim poslovima. Iako još uvek nije bio onaj pravi – nedostajalo mu je energije – pravio je planove za aktivniji društveni život. Naravno da će ga to nešto koštati, ali on je bio ekspert da pronađe najbezbolniji način da se nešto uradi; i kada se činilo da nema izlaza, on bi našao rešenje. Svo to vreme Salcmanove fotografije su ležale na stolu i skupljale prašinu. Povremeno, kada bi Leo seo da uči ili uživa u šoljici čaja, pogled bi mu se zaustavio na koverti sa fotografijama, ali je nikada nije otvorio.
Dani su prolazili i nikakav kontakt, vredan pomena, nije se desio sa nekom pripadnicom suprotnog pola – bilo je to teško, imajući u vidu njegovu situaciju. Jednog jutra, Leo se sa mukom popeo stepenicama do svoje sobe i kroz prozor je posmatrao grad. Iako je dan bio vedar, grad mu je delovao mračno. Neko vreme je posmatrao ljude kako se užurbano kreću ulicom a zatim se, teška srca, okrenuo svojoj maloj sobi. Paketić sa fotografijama se nalazio na stolu. Naglim, silovitim pokretom ga je pocepao i otvorio. Pola sata je stajao pored stola, uzbuđen, i proučavao fotografije dama koje je Salcman donio. Konačno, uz dubok uzdah, spustio ih je na sto. Bilo ih je šest, različitih stepena privlačnosti, ali ako ih posmatraš dovoljno dugo sve postaju Lili Hiršhorn: najbolje godine su iza njih, sve izgladnele iza sjajnih osmeha, ni jedna jedina prava ličnost u toj gomili. Život, uprkos njihovim pomamnim nastojanjima da privuku pažnju, je prošao pored njih; sada su bile samo fotografije u torbi koja zaudara na ribu. Malo kasnije, međutim, dok je Leo pokušavao da vrati fotografije u koverat u njemu je pronašao još jednu fotografiju, kao one koje se za četvrt dolara naprave u fotokabini. Posmatrao ju je koji trenutak i tiho je kriknuo.
Njeno lice ga je duboko dirnulo. Zašto, to isprva nije mogao reći. Odavalo je utisak mladosti – prolećnog cveća, a opet godina – osećanje iskorišćenosti do kraja, upropaštenosti; to se moglo videti u očima, koje su bile uznemirujući poznate, a opet potpuno strane. Imao je snažan osećaj da je sreo ranije, ali ma koliko se trudio nije se mogao setiti gde, iako se gotovo mogao setiti njenog imena, kao da ga je pročitao napisano njenim rukopisom. Ne, to nije bilo moguće; nje bi se sećao. Nije u pitanju bilo to, utvrdio je, da je ona posedovala izvanrednu lepotu – ne, iako je njeno lice bilo prilično lepo; bilo je nečega u vezi nje što ga je dotaklo. Ako bi upoređivali crte lica, čak su i neke od dama sa fotografija bile lepše od nje; ali ona je uskočila u njegovo srce – živela je, ili je to htela – više nego htela, možda je žalila zbog života koji je vodila – ona je, nekako, duboko propatila: to se moglo videti u dubinama tih plašljivih očiju, i iz načina na koji je svetlost obasjavala i sijala iz nje, kao i unutar nje, otvarajući ogromne mogućnosti: to je bilo nešto lično njeno. Nju je želio. Glava ga je bolela i oči su mu se skupile od napora prilikom gledanja, a zatim kao da mu se u umu spustila gusta magla i osetio je strah od nje i shvatio da je, na neki način, osetio dodir zla. Zadrhtao je, i tiho rekao, tako je sa svima nama. Leo je skuvao čaj u šerpici i sedeo je pijuckajući ga bez šećera, kako bi se smirio. Ali pre nego je završio sa ispijanjem čaja opet je, sa uzbuđenjem, proučio lice i našao kako je zapravo dobro: dobro za Lea Finkla. Samo takvo ga može razumeti i pomoći mu da pronađe šta god da traži. Ona će moći, možda, da ga voli. Kako se desilo da bude među odbačenima u Salcmanovom buretu nikada nije mogao da shvati, ali je znao da je pod hitno mora pronaći.
Leo je strčao niz stepenice, zgrabio telefonski imenik Bronksa i počeo da traži Salcmanovu kućnu adresu. Nije ga bilo u imeniku, kao ni njegove kancelarije. Nije ga bilo ni u imeniku Menhetna. Ali se Leo setio kako je zapisao adresu na parčetu papira nakon što je pročitao Salcmanov oglas u odeljku „lične vesti“ u „Forvardu“. Pojurio je gore, u svoju sobu, i preturao po papirima, bez uspeha. To ga je razdražilo. Taman kad mu je trebao provodadžija, nigdje ga nije mogao naći. Srećom, Leo se setio da pogleda u novčanik. Tamo je na kartici pronašao zapisano njegovo ime i adresu u Bronksu. Nije bilo telefonskog broja, a razlog za to – Leo se sada prisetio – je bio taj što je on sa Salcmanom komunicirao putem pisama. Obukao je kaput, stavio je šešir preko okrugle kapice i požurio na stanicu metroa. Čitavim putem do udaljenog dela Bronksa sedeo je na ivici sedišta. Više nego jedanput dolazio je u iskušenje da izvadi fotografiju i vidi da li je lice devojke onakvo kakvim ga se sjećao, ali se uzdržao, puštajući da fotografija ostane u unutrašnjem džepu njegovog kaputa, zadovoljan što mu je ona tako blizu. Kada je voz ušao u stanicu, on je već čekao pored vrata i izjurio je napolje. Brzo je pronašao ulicu iz Salcmanovog oglasa.
Zgrada koju je tražio je bila manje od jednog bloka udaljena od stanice metroa, ali to nije bila administrativna zgrada, čak ni potkrovlje, a ni skladište u kome bi se mogao iznajmiti poslovni prostor. To je bila jedna jako oronula stambena zgrada. Leo je pronašao Salcmanovo ime napisano olovkom na prljavoj pločici ispod zvonceta i popeo se mračnim stepeništem, tri sprata do njegovog stana. Kada je pokucao, vrata je otvorila mršava, astmatična, sedokosa žena u filcanim papučama.
„Da?“ rekla je, ne očekujući ništa. Slušala je bez slušanja. Mogao se zakleti da je i nju negde ranije video, ali je znao da je to iluzija.
„Salcman – da li živi ovde? Pini Salcman,“ rekao je, „provodadžija?“
Zurila je u njega jednu dugu minutu. „Naravno.“
Osećao se posramljeno. „Da li je tu?“
„Ne.“ Njena usta, iako su ostala otvorena, nisu ponudila ništa više.
„Stvar je hitna. Možete li mi reći gde je njegova kancelarija?“
„U vazduhu.“ Pokazala je naviše.
„Mislite, nema kancelariju?“ pitao je Leo.
„U njegovim čarapama.“
Provirio je u stan. Bio je mračan i zapušten, jedna velika soba podeljena do pola rastvorenom zavesom, iza koje je mogao videti razvaljeni metalni krevet. Bliži kraj sobe je bio natrpan rasklimanim stolicama, starim pisaćim stolovima, tu je bio i sto sa tri noge, police sa kuhinjskim potrepštinama, i svi kuhinjski aparati. Ali nije bilo ni traga Salcmanu, niti njegovom čarobnom buretu, koje je verovatno i samo bilo plodom njegove mašte. Zadah pržene ribe je učinio da se Leu smuči.
„Gde je on?“ insistirao je Leo. „Moram da vidim Vašeg muža.“
Naposletku je odgovorila, „Ko to zna, gde je on? Svaki put kad mu na um padne neka nova ideja on juri na drugo mesto. Idite kući, on će pronaći Vas.“
„Recite mu Leo Finkl.“
Nije dala nikakav znak da ga je čula.
Sišao je niz stepenice, utučen.
Ali ga je Salcman, bez daha, već čekao pred vratima.
Leo je bio zapanjen i oduševljen. „Kako ste stigli pre mene?“
„Žurio sam.“
„Uđite.“
Ušli su. Leo je skuvao čaj i napravio sendvič sa sardinama za Salcmana. Dok su pili čaj posegnuo je za fotografijama, koje su se nalazile iza njega, i predao ih je provodadžiji.
Salcman je spustio šoljicu i, sa iščekivanjem, rekao, „Našli ste neku koja Vam se dopada?“
„Ne među ovima.“
Provodadžija se okrenuo na drugu stranu.
„Ovo je ona koju želim.“ Leo mu je pružio fotografiju.
Salcman je stavio naočari i drhtavom rukom uzeo fotografiju. Užasnut, okrenuo se i ispustio krik.
„Šta se desilo?“ povikao je Leo.
„Izvinite me. Ova fotografija je ovde slučajno. Ona nije za Vas.“
Salcman je ljutito strpao paketić sa fotografijama u svoju fasciklu. Ubacio je fotografiju u džep i pojurio niz stepenice.
Na trenutak paralisan, Leo je pojurio, sustigao provodadžiju u hodniku i saterao ga u ćošak. Gazdarica je počela histerično da vrišti ali nijedan od njih dvojice je nije slušao.
„Vratite mi fotografiju, Salcmane.“
„Ne.“ Bol u njegovim očima je bila užasna.
„Onda mi recite ko je ona.“
„To Vam ne mogu reći. Izvinite me.“
Pokušao je da ode ali je Leo, zaboravljajući se, zgrabio provodadžiju za uski kaput i prodrmao ga izbezumljeno.
„Molim Vas,“ ječao je Salcman. „Molim Vas.“
Posramljen, Leo ga je pustio.
„Recite mi ko je ona,“ preklinjao je. „Jako mi je važno da znam.“
„Ona nije za Vas. Ona je divlja – divljakuša, bez stida. Ovo nije devojka za rabina.“
„Kako to mislite – divlja?“
„Kao životinja. Kao pas. Biti siromašan za nju je greh. Zbog toga je ona sada mrtva za mene.“
„Za ime Boga, kako to mislite?“
„Sa njom Vas ne mogu upoznati,“ zaječao je Salcman.
„Zašto ste tako uzbuđeni?“
„On me pita – zašto,“ rekao je Salcman i briznuo u plač.
„Ovo je moja devojčica, moja Stela, treba da gori u Paklu.“
* * *
Leo je pojurio u krevet i sakrio se ispod pokrivača. Tako pokriven, razmišljao je o svom životu. Iako je uskoro zaspao, san mu nije pomogao da je izbaci iz glave. Probudio se, i počeo da se udara u grudi. Iako se molio da se otarasi nje, njegove molitve nisu bile uslišene. Tokom dana ispunjenih patnjom, beskrajno se trudio da je ne voli; plašeći se uspeha, prekinuo je to. Zatim je odlučio da nju okrene ka dobroti, sebe ka Bogu. Ta ideja mu se gadila i oduševljavala ga, naizmenično.
On možda nije ni znao da je donio konačnu odluku sve dok nije sreo Salcmana u kafeteriji na Brodveju. Sedeo je sam za stolom, u stražnjem delu kafeterije, i dovršavao ostatke ribe. Provodadžija je izgledao mršavo i gotovo providno, do granice nestajanja.
Salcman je pogledao na gore i isprva ga nije prepoznao. Leu je izrasla šiljata brada i njegove oči su bile pune mudrosti.
„Salcman,“ rekao je, „ljubav je konačno ušla u moje srce.“
„Ko može da voli samo na osnovu fotografije?“ rugao se provodadžija.
„To nije nemoguće.“
„Ako možete da volite nju, možete da volite bilo koju. Dozvolite da Vam pokažem neke nove klijentkinje koje su mi nedavno poslale svoje fotografije. Jedna je prava lutkica.“
„Hoću samo nju,“ promrmljao je Leo.
„Ne budite budala, doktore. Ne gubite vreme sa njom.“
„Povežite me sa njom, Salcmane,“ Leo je ponizno rekao. „Možda mogu biti od koristi.“
Salcman je već bio prestao sa jelom i Leo je, ganut, shvatio da je sada sve sređeno.
Napuštajući kafeteriju on je, međutim, osećao tugu i sumnju koja ga je razdirala da je Salcman još ranije isplanirao da se sve odigra na ovaj način.
* * *
Leo je pismom obavešten da će ga ona čekati na određenom ćošku, i bila je tamo, jedne proletne večeri, i čekala ispod ulične lampe. On se pojavio, noseći mali buket ljubičica i ružinih pupoljaka. Stela je stajala pored ulične sijalice i pušila. Bila je u belom, i nosila je crvene cipele, koje su odgovarale njegovim očekivanjima, iako je u trenutku uznemirenosti zamislio da će haljina biti crvene, a samo cipele bele boje. Čekala je, nesigurno i stidljivo. Iz daljine je video da su njene oči – koje je očigledno nasledila od oca – bile ispunjene beznadežnom nevinošću. Video je, u njoj, svoje iskupljenje. Violine i upaljene sveće su letele nebom. Leo je pojurio napred, držeći cveće ispred sebe.
Iza ugla je Salcman, naslonjen na zid, pevao molitve za mrtve.
Lili je iznenadila Lea opaskom, „Razmišljala sam o gospodinu Salcmanu, čudan lik, zar ne?“
Kako nije bio siguran šta da odgovori, klimnuo je glavom.
Hrabro je nastavila, crveneći, „Zahvalna sam mu za jedno, što nas je upoznao. A Vi?“
„Da,“ učtivo je odgovorio.
„Mislim,“ rekla je sa osmehom – i to je sve bilo učinjeno sa ukusom, ili je barem odavalo utisak da nije učinjeno sa lošim ukusom – „da li Vam smeta što smo se upoznali na ovakav način?“
Nije mu smetala njena otvorenost, uvideo je da ona želi da sve stvari postavi na pravo mesto, i shvatio je da je potrebno određeno životno iskustvo, i hrabrost, da neko poželi da uradi stvari upravo na taj način. Čovek je morao imati nekakvu prošlost, da bi napravio takav početak.
Rekao je da mu ne smeta. Salcmanova uloga je bila tradicionalna i uvažena – korisna zbog onog što se njome može postići, a što je, kako je istakao, vrlo često – ništa.
Lili se, sa uzdahom, složila. Šetali su tako neko vreme i onda je ona, nakon duge pauze i opet sa nervoznim osmehom, rekla, „Da li će Vam smetati ako Vas pitam nešto što je onako malo ličnije? Iskreno, mislim da je tema fascinantna.“ Iako je Leo slegnuo ramenima ona je, delimično posramljena, nastavila, „Kako je došlo do toga da se odlučite za Vaš poziv? Mislim, da li je to bila trenutna, strastvena inspiracija?“
Leo je, nakon nekog vremena, polako odgovorio, „Oduvek me je interesovao Zakon .“
„U njemu ste, sakriveno, otkrili prisustvo Najvišeg?“
Klimnuo je glavom i promenio temu. „Rečeno mi je da ste neko vreme proveli u Parizu, gospođice Hiršhorn?“
„Oh, da li Vam je gospodin Salcman to rekao, rabine Finkl?“ Leo se trgnuo, ali je ona nastavila, „To je bilo jako davno, i skoro je zaboravljeno. Sećam se da sam morala da se vratim na sestrino venčanje.“
Ali Lili nije odustajala. „Kada ste,“ pitala je glasom koji je podrhtavao, „postali zaljubljeni u Boga?“
Zagledao se u nju. Zatim mu je sinulo da ona nije govorila o Leu Finklu već o potpunom strancu, nekoj mističnoj figuri, možda čak i o strastvenom proroku kojeg je Salcman izmaštao za nju – bez ikakve veze sa živima ili mrtvima. Leo je zadrhtao od besa i nemoći. Prevarant joj je, očigledno, prodao šarenu lažu, isto kao i njemu, koji je očekivao da će upoznati mladu damu od dvadeset devet godina da bi video, onog trenutka kad je spustio pogled na njeno zabrinuto i nervozno lice, ženu koja je prešla trideset i petu i ubrzano je starila. Samo ga je njegova samokontrola zadržala ovoliko dugo u njenom društvu.
„Ja nisam,“ rekao je tmurno, „talentovana religiozna osoba“ i, dok je tražio reči kako bi nastavio, obuzeli su ga stid i strah. „Mislim,“ rekao je nervozno, „da sam došao kod Boga ne zato što sam ga voleo, već zato što nisam.“
Ovo priznanje je izgovorio oporo zato što ga je njegova neočekivanost pogodila. Lili je počela da iščezava. Leo je video mnoštvo vekni hleba kako, kao patke, lete visoko iznad njegove glave, slične onim krilatim veknama koje je, pre nego je utonuo u san, brojao prošle večeri. Milostivo, tada je počeo da pada sneg, što je lako mogla biti još jedna Salcmanova podvala.
* * *
Bio je besan na provodadžiju i zarekao se da će ga izbaciti iz sobe čim se bude opet pojavio. Ali Salcman nije došao te večeri, i kad se Leov bes utišao, zamenio ga je neizrecivi očaj. Isprva je mislio da je ovo prouzrokovano njegovim razočarenjem u Lili, ali je ubrzo postalo jasno da se upetljao sa Salcmanom pre nego što je zaista znao šta želi, bez prave ideje o sopstvenim namerama. Postepeno je shvatio – sa prazninom koja ga je zgrabila sa šest ruku – da je pozvao provodadžiju da mu pronađe mladu zato što nije bio sposoban da to sam učini. Ovo zastrašujuće saznanje je bilo rezultat njegovog susreta i razgovora sa Lili Hiršhorn. Njena pronicljiva pitanja su ga nekako isprovocirala i otkrio je – sebi, više nego njoj – pravu prirodu svoje veze sa Bogom, i tada ga je, sa ogromnom snagom, preplavilo saznanje da, osim roditelja, nikada nikoga nije voleo. Ili je možda bilo drugačije, da nije voleo Boga onoliko koliko je mogao, zato što nije voleo čoveka. Leu je izgledalo kao da je čitav njegov život potpuno ogoljen i po prvi put je video sebe onakvim kakav zapravo jeste – nevoljen i bez ljubavi. Ovo gorko, ali nekako ne i potpuno neočekivano, otkrovenje dovelo ga je na ivicu panike, koju je kontrolisao jedino uz ogroman napor. Pokrio je lice rukama i zaplakao.
Sedmica koja je usledila bila je najgora u njegovom životu. Nije jeo i smršao je. Brada mu je potamnela i postala je neuredna. Prestao je da posećuje predavanja i gotovo da nije otvarao knjigu. Ozbiljno je razmišljao o napuštanju Ješive, iako ga je duboko zabrinjavala pomisao da će izgubiti sve te godine učenja – video ih je kao stranice istrgnute iz knjige, razasute po gradu – kao i na razorno dejstvo takve odluke na njegove roditelje. Ali živeo je bez znanja o sebi, i nikada mu u Petoknjižju i svim Komentarima – mea culpa – istina nije bila otkrivena. Nije znao gde da krene, i u svoj ovoj pustoj samoći nije imao ni kome, iako je često mislio na Lili nije mogao da se natera, ni jedan jedini put, da siđe dole i pozove je. Postao je preosetljiv i razdražljiv, posebno prema gazdarici, koja mu je postavljala raznorazna lična pitanja; sa druge strane, osećajući svoju odbojnost, presretao je na stepeništu i izvinjavao se posramljeno sve dok ona, prestravljena, nije pobegla od njega. Ipak, iz ovoga je izvukao utehu da je on bio Jevrej a da Jevrej pati. Ali postepeno, kako se duga i teška sedmica bližila kraju, povratio je pribranost i neku ideju o svrsi života: da nastavi po planu. Iako je on sam bio nesavršen, ideal to nije bio. A što se tiče njegove potrage za mladom, pomisao o nastavku toga mu je izazvala strepnju i bol u želucu, a ipak, sa ovim novim znanjem o samom sebi trebao bi biti uspešniji nego ranije. Možda će sada ljubav doći k’ njemu, a sa njom i mlada. A kome treba jedan Salcman za ovu svetu potragu?
Provodadžija, kostur sa očima kao u utvare, se vratio te iste noći. Odavao je, pored toga, sliku frustriranog iščekivanja – kao da je čitavu sedmicu strpljivo, pored gospođice Lili Hiršhorn, čekao telefonski poziv do kojeg nikad nije došlo.
Nehajno kašljući, Salcman je odmah prešao na stvar: „Pa, kako Vam se dopala?“
Leov bes se pojačao i nije mogao da se suzdrži da ne izgrdi provodadžiju: „Zašto ste me lagali, Salcman?“
Salcmanovo bledo lice je poprimilo mrtvačko bledilo, kao da se sav sneg ovog sveta sručio na njega.
„Zar niste tvrdili da joj je dvadeset devet godina?“ insistirao je Leo.
„Dajem Vam reč – “
„Ona ima trideset i pet godina, svaku. Najmanje trideset pet.“
„Nemojte biti previše sigurni u to. Njen otac mi je rekao – “
„Nije bitno. Najgore od svega je što ste njoj lagali.“
„Kako sam to lagao njoj, recite mi?“
„Rekli ste joj neke stvari o meni koje nisu istinite. Izmislili ste da sam više, zapravo manje nego što jesam. Ona je u glavi imala potpuno drugačiju osobu, neku vrstu polu-mističnog Čudotvornog Rabina.“
„Sve što sam rekao je to da ste religiozan čovek.“
„Mogu misliti.“
Salcman je uzdahnuo. „To mi je slabost,“ priznao je. „Moja žena kaže da ne bi trebalo da budem trgovački putnik, ali kada vidim dvoje finih ljudi koji bi se odlično slagali u braku, tada sam jako srećan što pričam i previše.“ Umorno se nasmejao. „Eto zbog čega je Salcman siromašan čovek.“
Lea je napustio bes. „Pa, Salcmane, mislim da bi to bilo sve.“
Provodadžija ga je netremice gledao gladnim očima.
„Više ne želite da nađete mladu?“
„Želim,“ rekao je Leo, „ali sam odlučio da je potražim na drugi način. Više nisam zainteresovan za ugovoreni brak. Da budem iskren, sada priznajem neophodnost ljubavi pre braka. To jest, želim da budem zaljubljen u onu koju ću oženiti.“
„Ljubav?“ rekao je Salcman, zapanjen. Trenutak kasnije, dodao je, „Za nas, naša ljubav je naš život, ali to ne važi za dame. U getu one – “
„Znam, znam,“ rekao je Leo. „O tome sam često razmišljao. Ljubav, govorio sam sebi, treba da proistekne iz života i obožavanja, a ne da sama sebi bude cilj. Ipak, ja lično smatram da je neophodno da odredim nivo mojih potreba i da ih zadovoljim.“
Salcman je slegnuo ramenima, ali je odgovorio, „Slušajte, rabine, ako želite ljubav, i to mogu da Vam pronađem. Imam tako lepe klijentkinje da ćete ih zavoleti onog trenutka kada ih ugledate.“
Leo se tužno nasmešio. „Plašim se da ne razumete.“
Ali je Salcman u žurbi otvorio svoju fasciklu i iz nje izvadio paketić.
„Fotografije,“ rekao je, brzo spuštajući kovertu na sto. Leo je doviknuo za njim da sa sobom ponese fotografije ali je Salcman, kao na krilima vetra, već nestao.
Stigao je mesec mart. Leo se vratio svojim uobičajenim poslovima. Iako još uvek nije bio onaj pravi – nedostajalo mu je energije – pravio je planove za aktivniji društveni život. Naravno da će ga to nešto koštati, ali on je bio ekspert da pronađe najbezbolniji način da se nešto uradi; i kada se činilo da nema izlaza, on bi našao rešenje. Svo to vreme Salcmanove fotografije su ležale na stolu i skupljale prašinu. Povremeno, kada bi Leo seo da uči ili uživa u šoljici čaja, pogled bi mu se zaustavio na koverti sa fotografijama, ali je nikada nije otvorio.
Dani su prolazili i nikakav kontakt, vredan pomena, nije se desio sa nekom pripadnicom suprotnog pola – bilo je to teško, imajući u vidu njegovu situaciju. Jednog jutra, Leo se sa mukom popeo stepenicama do svoje sobe i kroz prozor je posmatrao grad. Iako je dan bio vedar, grad mu je delovao mračno. Neko vreme je posmatrao ljude kako se užurbano kreću ulicom a zatim se, teška srca, okrenuo svojoj maloj sobi. Paketić sa fotografijama se nalazio na stolu. Naglim, silovitim pokretom ga je pocepao i otvorio. Pola sata je stajao pored stola, uzbuđen, i proučavao fotografije dama koje je Salcman donio. Konačno, uz dubok uzdah, spustio ih je na sto. Bilo ih je šest, različitih stepena privlačnosti, ali ako ih posmatraš dovoljno dugo sve postaju Lili Hiršhorn: najbolje godine su iza njih, sve izgladnele iza sjajnih osmeha, ni jedna jedina prava ličnost u toj gomili. Život, uprkos njihovim pomamnim nastojanjima da privuku pažnju, je prošao pored njih; sada su bile samo fotografije u torbi koja zaudara na ribu. Malo kasnije, međutim, dok je Leo pokušavao da vrati fotografije u koverat u njemu je pronašao još jednu fotografiju, kao one koje se za četvrt dolara naprave u fotokabini. Posmatrao ju je koji trenutak i tiho je kriknuo.
Njeno lice ga je duboko dirnulo. Zašto, to isprva nije mogao reći. Odavalo je utisak mladosti – prolećnog cveća, a opet godina – osećanje iskorišćenosti do kraja, upropaštenosti; to se moglo videti u očima, koje su bile uznemirujući poznate, a opet potpuno strane. Imao je snažan osećaj da je sreo ranije, ali ma koliko se trudio nije se mogao setiti gde, iako se gotovo mogao setiti njenog imena, kao da ga je pročitao napisano njenim rukopisom. Ne, to nije bilo moguće; nje bi se sećao. Nije u pitanju bilo to, utvrdio je, da je ona posedovala izvanrednu lepotu – ne, iako je njeno lice bilo prilično lepo; bilo je nečega u vezi nje što ga je dotaklo. Ako bi upoređivali crte lica, čak su i neke od dama sa fotografija bile lepše od nje; ali ona je uskočila u njegovo srce – živela je, ili je to htela – više nego htela, možda je žalila zbog života koji je vodila – ona je, nekako, duboko propatila: to se moglo videti u dubinama tih plašljivih očiju, i iz načina na koji je svetlost obasjavala i sijala iz nje, kao i unutar nje, otvarajući ogromne mogućnosti: to je bilo nešto lično njeno. Nju je želio. Glava ga je bolela i oči su mu se skupile od napora prilikom gledanja, a zatim kao da mu se u umu spustila gusta magla i osetio je strah od nje i shvatio da je, na neki način, osetio dodir zla. Zadrhtao je, i tiho rekao, tako je sa svima nama. Leo je skuvao čaj u šerpici i sedeo je pijuckajući ga bez šećera, kako bi se smirio. Ali pre nego je završio sa ispijanjem čaja opet je, sa uzbuđenjem, proučio lice i našao kako je zapravo dobro: dobro za Lea Finkla. Samo takvo ga može razumeti i pomoći mu da pronađe šta god da traži. Ona će moći, možda, da ga voli. Kako se desilo da bude među odbačenima u Salcmanovom buretu nikada nije mogao da shvati, ali je znao da je pod hitno mora pronaći.
Leo je strčao niz stepenice, zgrabio telefonski imenik Bronksa i počeo da traži Salcmanovu kućnu adresu. Nije ga bilo u imeniku, kao ni njegove kancelarije. Nije ga bilo ni u imeniku Menhetna. Ali se Leo setio kako je zapisao adresu na parčetu papira nakon što je pročitao Salcmanov oglas u odeljku „lične vesti“ u „Forvardu“. Pojurio je gore, u svoju sobu, i preturao po papirima, bez uspeha. To ga je razdražilo. Taman kad mu je trebao provodadžija, nigdje ga nije mogao naći. Srećom, Leo se setio da pogleda u novčanik. Tamo je na kartici pronašao zapisano njegovo ime i adresu u Bronksu. Nije bilo telefonskog broja, a razlog za to – Leo se sada prisetio – je bio taj što je on sa Salcmanom komunicirao putem pisama. Obukao je kaput, stavio je šešir preko okrugle kapice i požurio na stanicu metroa. Čitavim putem do udaljenog dela Bronksa sedeo je na ivici sedišta. Više nego jedanput dolazio je u iskušenje da izvadi fotografiju i vidi da li je lice devojke onakvo kakvim ga se sjećao, ali se uzdržao, puštajući da fotografija ostane u unutrašnjem džepu njegovog kaputa, zadovoljan što mu je ona tako blizu. Kada je voz ušao u stanicu, on je već čekao pored vrata i izjurio je napolje. Brzo je pronašao ulicu iz Salcmanovog oglasa.
Zgrada koju je tražio je bila manje od jednog bloka udaljena od stanice metroa, ali to nije bila administrativna zgrada, čak ni potkrovlje, a ni skladište u kome bi se mogao iznajmiti poslovni prostor. To je bila jedna jako oronula stambena zgrada. Leo je pronašao Salcmanovo ime napisano olovkom na prljavoj pločici ispod zvonceta i popeo se mračnim stepeništem, tri sprata do njegovog stana. Kada je pokucao, vrata je otvorila mršava, astmatična, sedokosa žena u filcanim papučama.
„Da?“ rekla je, ne očekujući ništa. Slušala je bez slušanja. Mogao se zakleti da je i nju negde ranije video, ali je znao da je to iluzija.
„Salcman – da li živi ovde? Pini Salcman,“ rekao je, „provodadžija?“
Zurila je u njega jednu dugu minutu. „Naravno.“
Osećao se posramljeno. „Da li je tu?“
„Ne.“ Njena usta, iako su ostala otvorena, nisu ponudila ništa više.
„Stvar je hitna. Možete li mi reći gde je njegova kancelarija?“
„U vazduhu.“ Pokazala je naviše.
„Mislite, nema kancelariju?“ pitao je Leo.
„U njegovim čarapama.“
Provirio je u stan. Bio je mračan i zapušten, jedna velika soba podeljena do pola rastvorenom zavesom, iza koje je mogao videti razvaljeni metalni krevet. Bliži kraj sobe je bio natrpan rasklimanim stolicama, starim pisaćim stolovima, tu je bio i sto sa tri noge, police sa kuhinjskim potrepštinama, i svi kuhinjski aparati. Ali nije bilo ni traga Salcmanu, niti njegovom čarobnom buretu, koje je verovatno i samo bilo plodom njegove mašte. Zadah pržene ribe je učinio da se Leu smuči.
„Gde je on?“ insistirao je Leo. „Moram da vidim Vašeg muža.“
Naposletku je odgovorila, „Ko to zna, gde je on? Svaki put kad mu na um padne neka nova ideja on juri na drugo mesto. Idite kući, on će pronaći Vas.“
„Recite mu Leo Finkl.“
Nije dala nikakav znak da ga je čula.
Sišao je niz stepenice, utučen.
Ali ga je Salcman, bez daha, već čekao pred vratima.
Leo je bio zapanjen i oduševljen. „Kako ste stigli pre mene?“
„Žurio sam.“
„Uđite.“
Ušli su. Leo je skuvao čaj i napravio sendvič sa sardinama za Salcmana. Dok su pili čaj posegnuo je za fotografijama, koje su se nalazile iza njega, i predao ih je provodadžiji.
Salcman je spustio šoljicu i, sa iščekivanjem, rekao, „Našli ste neku koja Vam se dopada?“
„Ne među ovima.“
Provodadžija se okrenuo na drugu stranu.
„Ovo je ona koju želim.“ Leo mu je pružio fotografiju.
Salcman je stavio naočari i drhtavom rukom uzeo fotografiju. Užasnut, okrenuo se i ispustio krik.
„Šta se desilo?“ povikao je Leo.
„Izvinite me. Ova fotografija je ovde slučajno. Ona nije za Vas.“
Salcman je ljutito strpao paketić sa fotografijama u svoju fasciklu. Ubacio je fotografiju u džep i pojurio niz stepenice.
Na trenutak paralisan, Leo je pojurio, sustigao provodadžiju u hodniku i saterao ga u ćošak. Gazdarica je počela histerično da vrišti ali nijedan od njih dvojice je nije slušao.
„Vratite mi fotografiju, Salcmane.“
„Ne.“ Bol u njegovim očima je bila užasna.
„Onda mi recite ko je ona.“
„To Vam ne mogu reći. Izvinite me.“
Pokušao je da ode ali je Leo, zaboravljajući se, zgrabio provodadžiju za uski kaput i prodrmao ga izbezumljeno.
„Molim Vas,“ ječao je Salcman. „Molim Vas.“
Posramljen, Leo ga je pustio.
„Recite mi ko je ona,“ preklinjao je. „Jako mi je važno da znam.“
„Ona nije za Vas. Ona je divlja – divljakuša, bez stida. Ovo nije devojka za rabina.“
„Kako to mislite – divlja?“
„Kao životinja. Kao pas. Biti siromašan za nju je greh. Zbog toga je ona sada mrtva za mene.“
„Za ime Boga, kako to mislite?“
„Sa njom Vas ne mogu upoznati,“ zaječao je Salcman.
„Zašto ste tako uzbuđeni?“
„On me pita – zašto,“ rekao je Salcman i briznuo u plač.
„Ovo je moja devojčica, moja Stela, treba da gori u Paklu.“
* * *
Leo je pojurio u krevet i sakrio se ispod pokrivača. Tako pokriven, razmišljao je o svom životu. Iako je uskoro zaspao, san mu nije pomogao da je izbaci iz glave. Probudio se, i počeo da se udara u grudi. Iako se molio da se otarasi nje, njegove molitve nisu bile uslišene. Tokom dana ispunjenih patnjom, beskrajno se trudio da je ne voli; plašeći se uspeha, prekinuo je to. Zatim je odlučio da nju okrene ka dobroti, sebe ka Bogu. Ta ideja mu se gadila i oduševljavala ga, naizmenično.
On možda nije ni znao da je donio konačnu odluku sve dok nije sreo Salcmana u kafeteriji na Brodveju. Sedeo je sam za stolom, u stražnjem delu kafeterije, i dovršavao ostatke ribe. Provodadžija je izgledao mršavo i gotovo providno, do granice nestajanja.
Salcman je pogledao na gore i isprva ga nije prepoznao. Leu je izrasla šiljata brada i njegove oči su bile pune mudrosti.
„Salcman,“ rekao je, „ljubav je konačno ušla u moje srce.“
„Ko može da voli samo na osnovu fotografije?“ rugao se provodadžija.
„To nije nemoguće.“
„Ako možete da volite nju, možete da volite bilo koju. Dozvolite da Vam pokažem neke nove klijentkinje koje su mi nedavno poslale svoje fotografije. Jedna je prava lutkica.“
„Hoću samo nju,“ promrmljao je Leo.
„Ne budite budala, doktore. Ne gubite vreme sa njom.“
„Povežite me sa njom, Salcmane,“ Leo je ponizno rekao. „Možda mogu biti od koristi.“
Salcman je već bio prestao sa jelom i Leo je, ganut, shvatio da je sada sve sređeno.
Napuštajući kafeteriju on je, međutim, osećao tugu i sumnju koja ga je razdirala da je Salcman još ranije isplanirao da se sve odigra na ovaj način.
* * *
Leo je pismom obavešten da će ga ona čekati na određenom ćošku, i bila je tamo, jedne proletne večeri, i čekala ispod ulične lampe. On se pojavio, noseći mali buket ljubičica i ružinih pupoljaka. Stela je stajala pored ulične sijalice i pušila. Bila je u belom, i nosila je crvene cipele, koje su odgovarale njegovim očekivanjima, iako je u trenutku uznemirenosti zamislio da će haljina biti crvene, a samo cipele bele boje. Čekala je, nesigurno i stidljivo. Iz daljine je video da su njene oči – koje je očigledno nasledila od oca – bile ispunjene beznadežnom nevinošću. Video je, u njoj, svoje iskupljenje. Violine i upaljene sveće su letele nebom. Leo je pojurio napred, držeći cveće ispred sebe.
Iza ugla je Salcman, naslonjen na zid, pevao molitve za mrtve.
Нема коментара:
Постави коментар