10
Za gospodina Bejnsa to su bile dve strašne nedelje. Iz svoje hotelske sobe zvao je Trgovinsku misiju svakog dana u podne da pita da li se pojavio stari gospodin. Odgovor je uvek bio, ne. Glas gospodina Tagomija je svakog dana postajao sve hladniji i zvaničniji. Dok se spremao da telefonira i po šesnaesti put, gospodin Bejns pomisli, kad-tad će mi reći da je gospodin Tagomi izašao. Da više ne prima nikakve pozive od mene. I to će biti to.
Šta se dogodilo? Gde je gospodin Jatabe?
Bilo mu je prilično jasno. Smrt Martina Bormana je smesta izazvala veliku zabrinutost u Tokiju. Gospodin Jatabe je bez sumnje već bio na putu za San Francisko, dan-dva na okeanu, kada su ga sustigla nova uputstva. Vratiti se na Houm Ajlends radi daljih konsultacija.
Loša sreća, shvatao je gospodin Bejns. Možda je čak i fatalno.
Ali je morao da ostane tu gde jeste, u San Francisku. I dalje je pokušavao da organizuje sastanak radi koga je došao. Za četrdeset pet minuta Lufthanzinom raketom iz Berlina, a sada ovo. Čudno neko vreme u kome živimo. Možemo da putujemo kamo god želimo, čak i na druge planete. A zbog čega? Da bismo sedeli iz dana u dan dok nam moral opada a nada se gubi. Padamo u beskrajnu dosadu. A u međuvremenu, drugi rade. Ne sede bespomoćno čekajući.
Gospodin Bejns rasklopi podnevno izdanje Nipon Tajmsa i još jednom pročita naslove.
DR. GEBELS NAIMENOVAN ZA KANCELARA RAJHA.
Iznenađujuće rešenje Komiteta Partaja za problem rukovodstva. Smatra se da je govor na radiju odlučio. Gomile u Berlinu kliču. Očekuje se izjava. Gering može biti naimenovan za šefa policije nad Hajdrihom.
Ponovo pročita ceo članak. Onda još jednom odloži novine, uze telefon i dade broj Trgovinske misije.
„Ovde gospodin Bejns. Mogu li da dobijem gospodina Tagomija?”
„Trenutak, gospodine.”
Veoma dug trenutak.
„Ovde gospodin Tagomi.”
Gospodin Bejns duboko udahnu i reče: „Oprostite zbog ove situacije koja je deprimirajuća za nas obojicu, gospodine…”
„Oh. Gospodine Bejns.”
„Vaše gostoprimstvo prema meni, gospodine, ne može biti veće. Jednog dana znam da ćete imati razumevanja za razloge zbog kojih odlažem našu konferenciju dok stari gospodin…”
„Na žalost, on nije stigao.” Gospodin Bejns zatvori oči. „Mislio sam možda od juče…”
„Na žalost nije, gospodine.” Gola učtivost. „Izvinite, gospodine Bejns.Hitni poslovi.”
„Do viđenja, gospodine.”
Telefon škljocnu. Danas je gospodin Tagomi prekinuo vezu ne rekavši čak ni do viđenja. Gospodin Bejns polako okači slušalicu.
Moram preduzeti akciju. Više ne mogu da čekam. Njegovi pretpostavljeni su mu veoma dobro objasnili da ni pod kojim okolnostima ne treba da stupa u kontakt sa Abverom. Trebalo je jednostavno da čeka sve dok ne uspe da ostvari veze sa japanskim vojnim predstavnikom; trebalo je da konferiše sa Japancem, a onda je trebalo da se vrati u Berlin. Ali niko nije predvideo da će Borman umreti baš u ovom trenutku. Prema tome…
Naredbe su se morale prevazići. Praktičnijim savetom. Svojim sopstvenim, u ovom slučaju, pošto nije bilo nikog drugog koga bi mogao pitati.
U P.A.D. je radilo najmanje deset osoba iz Abvera, ali neki od njih – a možda i svi – bili su poznati lokalnoj službi bezbednosti i njenom sposobnom šefu regiona, Brunu Krojc fon Mereu. Pre mnogo godina on se nakratko sreo sa Brunom na jednom skupu Partaja. Čovek je već imao izvestan neslavan prestiž u policijskim krugovima utoliko ukoliko je on bio taj koji je 1943. godine otkrio britansko-češku zaveru protiv Rajnharda Hajdriha i za koga bi se prema tome moglo reći da je spasao Dželata od ubistva. U svakom slučaju, Bruno Krojc fon Mere je već tada bio na usponu u Službi bezbednosti. Nije bio samo policijski birokrat.
Bio je, u stvari, prilično opasan čovek.
Čak je postojala mogućnost da je, uza sve mere predostrožnosti koje su preduzeli i Abver u Berlinu i Tokoka u Tokiju, Služba bezbednosti saznala za taj pokušaj sastanka u San Francisku, u kancelarijama Visoke trgovinske misije. Međutim, to je na kraju krajeva bila zemlja pod japanskom upravom. SB nije imala zvanično ovlašćenje da se meša. Ona je mogla da se postara da nemački šef – on lično u ovom slučaju – bude uhapšen čim ponovo stupi nogom na teritoriju Rajha; ali teško da je mogla preduzeti akciju protiv japanskog šefa, ili protiv samog sastanka.
Bar se on tako nadao.
Da li je postojala mogućnost da je SB uspela da zadrži starog Japanca negde usput? Daleko je od Tokija do San Franciska, naročito za osobu toliko staru i slabačku da ne može da putuje avionom.
Ono što ja moram da učinim, znao je gospodin Bejns, jeste da saznam od onih iznad mene da li gosoodin Jatabe ipak dolazi. Oni će znati. Da li ga je presrela i uhvatila SB ili ga je opozvala tokijska Vlada – oni će to znati.
A ako su uspeli da stignu do starog gospodina, sigurno će doći i do mene.
Ipak situacija čak ni u tim okolnostima nije bila beznadežna. Jedna ideja je pala na pamet gospodinu Bejnsu dok je iz dana u dan čekao sam u svojoj sobi u hotelu Abhirati.
Bolje bi bilo da dam svoju informaciju gospodinu Tagomiju, nego da se vratim u Berlin praznih šaka. Bar će tako postojati šansa, makar i prilično mršava, da konačno pravi ljudi budu informisani. Ah gospodin Tagomi je mogao samo da sluša; tu je bila greška u ideji. U najboljem slučaju, on je mogao da čuje, zapamti, i što je moguće pre službeno otputuje na Houm Ajlends, dok je gospodin Jatabe bio na nivou policije. On je mogao i da čuje i – da govori.
Ipak, i to je bilo bolje nego ništa. Vremena je bilo sve manje. Započeti sve ponovo, organizovati brižljivo, oprezno, mesecima još jednom delikatan kontakt između stranke u Nemačkoj i stranke u Japanu…
To će svakako iznenaditi gospodina Tagomija, mislio je kiselo. Da se odjednom takvo saznanje svali na njega. Daleko od podataka o injekcionim kalupima…
Možda bi pretrpeo nervni slom. Ili bi izlanuo informaciju nekome u svojoj okolini, ili se povukao; pravio se, čak i pred samim sobom, da nije čuo. Jednostavno odbio da mi poveruje. Podigao se na noge, poklonio, i izišao uz izvinjenje iz sobe onog trenutka kada ja počnem.
Indiskretno. On to ne bi mogao da gleda na taj način. On ne treba da čuje takve stvari.
Tako lako, mislio je gospodin Bejns. Izlaz je toliko blizu, toliko pristupačan, za njega. Kada bi bio i za mene.
A ipak, u krajnjoj liniji, nije moguće čak ni gospodinu Tagomiju. Nismo mi različiti. On može da zatvori uši na vest onako kako ona dolazi od mene, kako dolazi u obliku reči. Ali kasnije. Kada to ne bude stvar reči. Ako to mogu sada da mu objasnim. Ili već sa kime god budem konačno razgovarao…
Odlazeći iz svoje hotelske sobe, gospodin Bejns siđe liftom u hol. Napolju na trotoaru, zamoli portira da mu pozove pedikab, i uskoro se vozio Market stritom dok je vozač Kinez energično okretao pedala.
„Tamo”, reče vozaču kada razazna firmu koju je tražio. „Priteraj uz ivičnjak.” Pedikab se zaustavi kraj hidranta za požar. Gospodin Bejns plati vozaču i otpusti ga. Izgleda da ga niko nije pratio. Gospodin Bejns pođe pešice trotoarom. Trenutak kasnije, zajedno sa nekoliko drugih kupaca, uđe u veliku gradsku Robnu kuću Fuga.
Svuda su bili kupci. Tezga za tezgom. Prodavačice, većinom belkinje, sa po kojom Japankom kao šefom odeljenja. Galama je bila užasna
Posle kraćeg lutanja gospodin Bejns otkri gde se nalazi odeljenje muške konfekcije. Zaustavi se kod stalka sa muškim pantalonama i poče da ih razgleda. Ubrzo mu pride službenik, jedan mlad belac, i pozdravi ga.
Gospodin Bejns reče: „Vratio sam se po par tamnosmeđih vunenih pantalona koje sam juče gledao.” Susrevši se sa pogledom službenika, reče: „Vi niste onaj čovek sa kojim sam razgovarao. On je bio viši. Riđi brkovi. Prilično vitak. Na jakni je imao ime ‘Lari’.”
Službenik reče: „On je trenutno izašao na ručak. Ali će se vratiti.”
„Otići ću u kabinu da probam ove,” reče gospodin Bejns skidajući par pantalona sa stalka.
„Svakako, gospodine.” Službenik pokaza na praznu kabinu i ode da usluži nekog drugog.
Gospodin Bejns uđe u kabinu i zatvori vrata. Sede na jednu od dve stolice i poče da čeka.
Posle nekoliko minuta začu se kucanje. Vrata kabine se otvoriše i uđe jedan mali sredovečan Japanac. „Vi niste iz države, gospodine?” reče gospodinu Bejnsu. „I ja treba da vam potvrdim kredit? Da vidim vaše isprave.” Zatvori vrata iza sebe.
Gospodin Bejns izvuče novčanik. Japanac sede sa novčanikom i poče da razgleda njegov sadržaj. Zastade kod fotografije devojke. „Vrlo lepa.”
„Moja ćerka. Marta.”
„I ja imam ćerku Martu,” reče Japanac. „Sada je u Čikagu, studira klavir.”
„Moja ćerka”, reče gospodin Bejns, „je pred udajom.” Japanac zatim, vrati novčanik i ostade u stavu očekivanja.
Gospodin Bejns reče: „Ovde sam već dve nedelje i gospodin Jatabe se nije pojavio. Hteo bih da znam da li će ipak doći. A ako ne, šta treba da radim.”
„Vratite se sutra po podne”, reče Japanac. Ustade, i gospodin Bejns se takođe diže. „Do viđenja.”
„Do viđenja”, reče gospodin Bejns. Izađe iz kabine, obesi pantalone natrag na stalak, i izađe iz robne kuće Fuga.
Nije baš dugo trajalo, razmišljao je hodajući sa drugim pešacima prometnim trotoarom u centru grada. Da li stvarno može da dobije informaciju do tada? Da stupi u vezu sa Berlinom, prenese moja pitanja, šifruje i dešifruje sve da učini svaki potreban korak?
Izgleda da može
Sad bih voleo da sam se ranije javio agentu. Uštedeo bih sebi mnogo brige i očajanja. A očigledno da nije reč ni o kakvom krupnom riziku; izgledalo je da je sve glatko krenulo. Trajalo je u stvari samo pet-šest minuta.
Gospodin Bejns je lutao dalje, zagledajući u izloge radnji. Sada se mnogo bolje osećao. Ubrzo zateče sebe kako posmatra izložene fotografije prčvarnica – kabarea, prljave popljuvane muvama potpuno bele gole žene čije su grudi visile kao polunaduvane lopte za odbojku. Taj prizor ga je zabavljao i on se tu zadrža dok su ljudi žurno prolazili kraj njega idući za svojim poslovima Market stritom.
Najzad je nešto učinio, najzad. Kakvo olakšanje!
***
Julijana je čitala, udobno oslonjena o vrata kola. Kraj nje, sa laktom isturenim kroz prozor, vozio je Džo sa jednom rukom ovlaš položenom na volan i cigaretom zalepljenom o donju usnu; bio je dobar vozač, i već su prešli dobar deo puta od Kenon sitija.
Radio u kolima je svirao otužnu kafansku narodnu muziku, orkestar harmonika je izvodio jednu od bezbrojnih polki ili šotiša; nikada nije mogla da ih razlikuje.
„Kič”, reče Džo kada muzika prestade. „Slušaj, ja znam mnogo o muzici; kazaću ti ko je bio veliki dirigent. Verovatno ga se ne sećaš. Arturo Toskanini.”
Za gospodina Bejnsa to su bile dve strašne nedelje. Iz svoje hotelske sobe zvao je Trgovinsku misiju svakog dana u podne da pita da li se pojavio stari gospodin. Odgovor je uvek bio, ne. Glas gospodina Tagomija je svakog dana postajao sve hladniji i zvaničniji. Dok se spremao da telefonira i po šesnaesti put, gospodin Bejns pomisli, kad-tad će mi reći da je gospodin Tagomi izašao. Da više ne prima nikakve pozive od mene. I to će biti to.
Šta se dogodilo? Gde je gospodin Jatabe?
Bilo mu je prilično jasno. Smrt Martina Bormana je smesta izazvala veliku zabrinutost u Tokiju. Gospodin Jatabe je bez sumnje već bio na putu za San Francisko, dan-dva na okeanu, kada su ga sustigla nova uputstva. Vratiti se na Houm Ajlends radi daljih konsultacija.
Loša sreća, shvatao je gospodin Bejns. Možda je čak i fatalno.
Ali je morao da ostane tu gde jeste, u San Francisku. I dalje je pokušavao da organizuje sastanak radi koga je došao. Za četrdeset pet minuta Lufthanzinom raketom iz Berlina, a sada ovo. Čudno neko vreme u kome živimo. Možemo da putujemo kamo god želimo, čak i na druge planete. A zbog čega? Da bismo sedeli iz dana u dan dok nam moral opada a nada se gubi. Padamo u beskrajnu dosadu. A u međuvremenu, drugi rade. Ne sede bespomoćno čekajući.
Gospodin Bejns rasklopi podnevno izdanje Nipon Tajmsa i još jednom pročita naslove.
DR. GEBELS NAIMENOVAN ZA KANCELARA RAJHA.
Iznenađujuće rešenje Komiteta Partaja za problem rukovodstva. Smatra se da je govor na radiju odlučio. Gomile u Berlinu kliču. Očekuje se izjava. Gering može biti naimenovan za šefa policije nad Hajdrihom.
Ponovo pročita ceo članak. Onda još jednom odloži novine, uze telefon i dade broj Trgovinske misije.
„Ovde gospodin Bejns. Mogu li da dobijem gospodina Tagomija?”
„Trenutak, gospodine.”
Veoma dug trenutak.
„Ovde gospodin Tagomi.”
Gospodin Bejns duboko udahnu i reče: „Oprostite zbog ove situacije koja je deprimirajuća za nas obojicu, gospodine…”
„Oh. Gospodine Bejns.”
„Vaše gostoprimstvo prema meni, gospodine, ne može biti veće. Jednog dana znam da ćete imati razumevanja za razloge zbog kojih odlažem našu konferenciju dok stari gospodin…”
„Na žalost, on nije stigao.” Gospodin Bejns zatvori oči. „Mislio sam možda od juče…”
„Na žalost nije, gospodine.” Gola učtivost. „Izvinite, gospodine Bejns.Hitni poslovi.”
„Do viđenja, gospodine.”
Telefon škljocnu. Danas je gospodin Tagomi prekinuo vezu ne rekavši čak ni do viđenja. Gospodin Bejns polako okači slušalicu.
Moram preduzeti akciju. Više ne mogu da čekam. Njegovi pretpostavljeni su mu veoma dobro objasnili da ni pod kojim okolnostima ne treba da stupa u kontakt sa Abverom. Trebalo je jednostavno da čeka sve dok ne uspe da ostvari veze sa japanskim vojnim predstavnikom; trebalo je da konferiše sa Japancem, a onda je trebalo da se vrati u Berlin. Ali niko nije predvideo da će Borman umreti baš u ovom trenutku. Prema tome…
Naredbe su se morale prevazići. Praktičnijim savetom. Svojim sopstvenim, u ovom slučaju, pošto nije bilo nikog drugog koga bi mogao pitati.
U P.A.D. je radilo najmanje deset osoba iz Abvera, ali neki od njih – a možda i svi – bili su poznati lokalnoj službi bezbednosti i njenom sposobnom šefu regiona, Brunu Krojc fon Mereu. Pre mnogo godina on se nakratko sreo sa Brunom na jednom skupu Partaja. Čovek je već imao izvestan neslavan prestiž u policijskim krugovima utoliko ukoliko je on bio taj koji je 1943. godine otkrio britansko-češku zaveru protiv Rajnharda Hajdriha i za koga bi se prema tome moglo reći da je spasao Dželata od ubistva. U svakom slučaju, Bruno Krojc fon Mere je već tada bio na usponu u Službi bezbednosti. Nije bio samo policijski birokrat.
Bio je, u stvari, prilično opasan čovek.
Čak je postojala mogućnost da je, uza sve mere predostrožnosti koje su preduzeli i Abver u Berlinu i Tokoka u Tokiju, Služba bezbednosti saznala za taj pokušaj sastanka u San Francisku, u kancelarijama Visoke trgovinske misije. Međutim, to je na kraju krajeva bila zemlja pod japanskom upravom. SB nije imala zvanično ovlašćenje da se meša. Ona je mogla da se postara da nemački šef – on lično u ovom slučaju – bude uhapšen čim ponovo stupi nogom na teritoriju Rajha; ali teško da je mogla preduzeti akciju protiv japanskog šefa, ili protiv samog sastanka.
Bar se on tako nadao.
Da li je postojala mogućnost da je SB uspela da zadrži starog Japanca negde usput? Daleko je od Tokija do San Franciska, naročito za osobu toliko staru i slabačku da ne može da putuje avionom.
Ono što ja moram da učinim, znao je gospodin Bejns, jeste da saznam od onih iznad mene da li gosoodin Jatabe ipak dolazi. Oni će znati. Da li ga je presrela i uhvatila SB ili ga je opozvala tokijska Vlada – oni će to znati.
A ako su uspeli da stignu do starog gospodina, sigurno će doći i do mene.
Ipak situacija čak ni u tim okolnostima nije bila beznadežna. Jedna ideja je pala na pamet gospodinu Bejnsu dok je iz dana u dan čekao sam u svojoj sobi u hotelu Abhirati.
Bolje bi bilo da dam svoju informaciju gospodinu Tagomiju, nego da se vratim u Berlin praznih šaka. Bar će tako postojati šansa, makar i prilično mršava, da konačno pravi ljudi budu informisani. Ah gospodin Tagomi je mogao samo da sluša; tu je bila greška u ideji. U najboljem slučaju, on je mogao da čuje, zapamti, i što je moguće pre službeno otputuje na Houm Ajlends, dok je gospodin Jatabe bio na nivou policije. On je mogao i da čuje i – da govori.
Ipak, i to je bilo bolje nego ništa. Vremena je bilo sve manje. Započeti sve ponovo, organizovati brižljivo, oprezno, mesecima još jednom delikatan kontakt između stranke u Nemačkoj i stranke u Japanu…
To će svakako iznenaditi gospodina Tagomija, mislio je kiselo. Da se odjednom takvo saznanje svali na njega. Daleko od podataka o injekcionim kalupima…
Možda bi pretrpeo nervni slom. Ili bi izlanuo informaciju nekome u svojoj okolini, ili se povukao; pravio se, čak i pred samim sobom, da nije čuo. Jednostavno odbio da mi poveruje. Podigao se na noge, poklonio, i izišao uz izvinjenje iz sobe onog trenutka kada ja počnem.
Indiskretno. On to ne bi mogao da gleda na taj način. On ne treba da čuje takve stvari.
Tako lako, mislio je gospodin Bejns. Izlaz je toliko blizu, toliko pristupačan, za njega. Kada bi bio i za mene.
A ipak, u krajnjoj liniji, nije moguće čak ni gospodinu Tagomiju. Nismo mi različiti. On može da zatvori uši na vest onako kako ona dolazi od mene, kako dolazi u obliku reči. Ali kasnije. Kada to ne bude stvar reči. Ako to mogu sada da mu objasnim. Ili već sa kime god budem konačno razgovarao…
Odlazeći iz svoje hotelske sobe, gospodin Bejns siđe liftom u hol. Napolju na trotoaru, zamoli portira da mu pozove pedikab, i uskoro se vozio Market stritom dok je vozač Kinez energično okretao pedala.
„Tamo”, reče vozaču kada razazna firmu koju je tražio. „Priteraj uz ivičnjak.” Pedikab se zaustavi kraj hidranta za požar. Gospodin Bejns plati vozaču i otpusti ga. Izgleda da ga niko nije pratio. Gospodin Bejns pođe pešice trotoarom. Trenutak kasnije, zajedno sa nekoliko drugih kupaca, uđe u veliku gradsku Robnu kuću Fuga.
Svuda su bili kupci. Tezga za tezgom. Prodavačice, većinom belkinje, sa po kojom Japankom kao šefom odeljenja. Galama je bila užasna
Posle kraćeg lutanja gospodin Bejns otkri gde se nalazi odeljenje muške konfekcije. Zaustavi se kod stalka sa muškim pantalonama i poče da ih razgleda. Ubrzo mu pride službenik, jedan mlad belac, i pozdravi ga.
Gospodin Bejns reče: „Vratio sam se po par tamnosmeđih vunenih pantalona koje sam juče gledao.” Susrevši se sa pogledom službenika, reče: „Vi niste onaj čovek sa kojim sam razgovarao. On je bio viši. Riđi brkovi. Prilično vitak. Na jakni je imao ime ‘Lari’.”
Službenik reče: „On je trenutno izašao na ručak. Ali će se vratiti.”
„Otići ću u kabinu da probam ove,” reče gospodin Bejns skidajući par pantalona sa stalka.
„Svakako, gospodine.” Službenik pokaza na praznu kabinu i ode da usluži nekog drugog.
Gospodin Bejns uđe u kabinu i zatvori vrata. Sede na jednu od dve stolice i poče da čeka.
Posle nekoliko minuta začu se kucanje. Vrata kabine se otvoriše i uđe jedan mali sredovečan Japanac. „Vi niste iz države, gospodine?” reče gospodinu Bejnsu. „I ja treba da vam potvrdim kredit? Da vidim vaše isprave.” Zatvori vrata iza sebe.
Gospodin Bejns izvuče novčanik. Japanac sede sa novčanikom i poče da razgleda njegov sadržaj. Zastade kod fotografije devojke. „Vrlo lepa.”
„Moja ćerka. Marta.”
„I ja imam ćerku Martu,” reče Japanac. „Sada je u Čikagu, studira klavir.”
„Moja ćerka”, reče gospodin Bejns, „je pred udajom.” Japanac zatim, vrati novčanik i ostade u stavu očekivanja.
Gospodin Bejns reče: „Ovde sam već dve nedelje i gospodin Jatabe se nije pojavio. Hteo bih da znam da li će ipak doći. A ako ne, šta treba da radim.”
„Vratite se sutra po podne”, reče Japanac. Ustade, i gospodin Bejns se takođe diže. „Do viđenja.”
„Do viđenja”, reče gospodin Bejns. Izađe iz kabine, obesi pantalone natrag na stalak, i izađe iz robne kuće Fuga.
Nije baš dugo trajalo, razmišljao je hodajući sa drugim pešacima prometnim trotoarom u centru grada. Da li stvarno može da dobije informaciju do tada? Da stupi u vezu sa Berlinom, prenese moja pitanja, šifruje i dešifruje sve da učini svaki potreban korak?
Izgleda da može
Sad bih voleo da sam se ranije javio agentu. Uštedeo bih sebi mnogo brige i očajanja. A očigledno da nije reč ni o kakvom krupnom riziku; izgledalo je da je sve glatko krenulo. Trajalo je u stvari samo pet-šest minuta.
Gospodin Bejns je lutao dalje, zagledajući u izloge radnji. Sada se mnogo bolje osećao. Ubrzo zateče sebe kako posmatra izložene fotografije prčvarnica – kabarea, prljave popljuvane muvama potpuno bele gole žene čije su grudi visile kao polunaduvane lopte za odbojku. Taj prizor ga je zabavljao i on se tu zadrža dok su ljudi žurno prolazili kraj njega idući za svojim poslovima Market stritom.
Najzad je nešto učinio, najzad. Kakvo olakšanje!
***
Julijana je čitala, udobno oslonjena o vrata kola. Kraj nje, sa laktom isturenim kroz prozor, vozio je Džo sa jednom rukom ovlaš položenom na volan i cigaretom zalepljenom o donju usnu; bio je dobar vozač, i već su prešli dobar deo puta od Kenon sitija.
Radio u kolima je svirao otužnu kafansku narodnu muziku, orkestar harmonika je izvodio jednu od bezbrojnih polki ili šotiša; nikada nije mogla da ih razlikuje.
„Kič”, reče Džo kada muzika prestade. „Slušaj, ja znam mnogo o muzici; kazaću ti ko je bio veliki dirigent. Verovatno ga se ne sećaš. Arturo Toskanini.”
„Ne”, reče ona čitajući i dalje.
„Bio je Italijan. Ali nacisti mu nisu dozvolili da diriguje posle rata, zbog njegovih političkih stavova. Sada je mrtav. Umro je on, već. Ne volim onog fon Karajana, stalnog dirigenta Njujorške filharmonije. Morali smo da idemo na njegove koncerte, naša soba. Možeš misliti šta ja volim – pošto sam makarondžija.” Baci pogled na nju. „Dopada ti se ta knjiga?”
„Potpuno te obuzme.”
„Ja volim Verdija i Pučinija. Mi u Njujorku imamo samo teškog nemačkog bombastičkog Vagnera i Orfa, i svake nedelje moramo da idemo na poneki od onih trogatelnih dramatičnih spektakala nacističke partije S.A.D. u Medison Skver Gardenu, sa zastavama i dobošima i trubama i pucketanjem plamena. Istorija gotskih plemena ili neke druge vaspitne trice, i to se peva umesto da se govori, da bi se zvalo umetnost. Jesi li nekad bila u Njujorku pre rata?”
„Da”, reče ona nastojeći da čita.
„Zar nisu tada imali strašno pozorište? Tako sam čuo. Sada je to isto kao i filmska industrija; to je sve jedan kartel u Berlinu. Za trinaest godina koliko sam proveo u Njujorku nije se pojavio nijedan dobar novi mjuzikal ili komad, samo one…”
„Pusti me da čitam”, reče Julijana.
„A isto je i sa knjigama”, reče Džo, neuznemiren. „Sve je to kartel koji operiše izvan Minhena. U Njujorku samo štampaju; samo velike štamparske mašine – ali pre rata, Njujork je bio centar svetske izdavačke industrije, bar tako kažu.”
Stavivši prste u uši, ona se usredsredi na stranicu koja joj je bila otvorena na krilu, isključivši njegov glas. Stigla je u Skakavcu do dela koji opisuje bajnu televiziju i to ju je očaralo; naročito onaj deo o jeftinim malim aparatima za zaostale u Africi i Aziji.
…samo su jenkijevsko umeće i sistem masovne proizvodnje – Detroit, Čikago, Klivlend, magijska imena mogli da izvedu trik, da upute tu neprekidnu i gotovo nerazumno plemenitu poplavu jeftinih televizijskih aparata od jednog dolara (kineskog dolara, trgovinskog dolara) u svako selo i mrtvaju Orijenta. I kada je aparat sklopio neki mršavi, grozničavi junoša u selu, izgladneo za šansom, za tim što su mu pružili plemeniti Amerikanci, taj zveckavi mali instrument sa ugrađenom energetskom jedinicom ne većom od klikera počinjao je da prima. I šta je primao? Čučeći ispred ekrana, mladići iz sela – a često i stariji – videli su reči. Uputstva. Najpre čitanje. Zatim ostalo. Kako da iskopaju dublji bunar. Da zaoru dublju brazdu. Kako da prečiste vodu, izleče svoje bolesnike. Iznad glava, obrtao se američki veštački mesec, šiljući signal, pronoseći ga svuda… svim željnim masama Istoka koje su očekivale.
„Jel’ čitaš sve skroz?” zapita Džo. „Ili preskačeš?”
Ona reče: „Ovo je divno; piše kako šaljemo hranu i obrazovanje svim Azijatima, milionima njih.”
„Socijalni rad u svetskim razmerama”, reče Džo.
„Da. Nju Dil pod Tagvelom; podižu nivo masa – slušaj.” Uze da naglas čita Džou:
…Šta je bila Kina? Patnja, jedan siromašan izmešan život okrenut Zapadu, njegov veliki demokratski predsednik Čang Kai Šek, koji je vodio kineski narod kroz godine rata, i sada ga vodi u godine mira, u dekadu obnove. Ali za Kinu to nije bila obnova, ponovna izgradnja, jer je ta gotovo nadprirodno prostrana ravna zemlja koja nikada nije ni bila izgrađena, još ležala uspavana drevnim snom. Buđenje; da, biće, džin, najzad je moralo da poprimi deo pune svesti, da se probudi u moderni svet sa njegovim mlaznim avionima i atomskom energijom, autoputevima i fabrikama, i lekovima. A odakle će doći tresak groma koji će razbuditi diva? Čang je to znao, još dok je trajala borba za pobedu nad Japanom. Doći će iz Sjedinjenih Država. I, do 1950. godine, američki tehničari i inženjeri, nastavnici, doktori, agronomi, povrveće kao kakva nova forma života u svaku provinciju, u svaki…
Džo je prekide: „Znaš ti šta je on učinio, zar ne? Uzeo je ono najbolje kod nacizma, socijalistički deo, Organizaciju Tot i ekonomski napredak koji smo postigli preko Špera, i kome on sada odaje hvalu? Nju Dilu. A izostavio je onaj loši deo, deo S.S.-a, rasnog istrebljenja i segregacije. To je jedna utopija! Ti zamišljaš da su Saveznici pobedili da bi Nju Dil bio u stanju da oživi privredu i dovede do sveg tog socijalističkog blagostanja kao što on kaže? Ma, đavola; on govori o jednom obliku državnog sindikalizma, o kolektivnoj državi, kao što smo mi napravili pod Dučeom. On priča: imali biste sve ono dobro a ništa od…”
„Bio je Italijan. Ali nacisti mu nisu dozvolili da diriguje posle rata, zbog njegovih političkih stavova. Sada je mrtav. Umro je on, već. Ne volim onog fon Karajana, stalnog dirigenta Njujorške filharmonije. Morali smo da idemo na njegove koncerte, naša soba. Možeš misliti šta ja volim – pošto sam makarondžija.” Baci pogled na nju. „Dopada ti se ta knjiga?”
„Potpuno te obuzme.”
„Ja volim Verdija i Pučinija. Mi u Njujorku imamo samo teškog nemačkog bombastičkog Vagnera i Orfa, i svake nedelje moramo da idemo na poneki od onih trogatelnih dramatičnih spektakala nacističke partije S.A.D. u Medison Skver Gardenu, sa zastavama i dobošima i trubama i pucketanjem plamena. Istorija gotskih plemena ili neke druge vaspitne trice, i to se peva umesto da se govori, da bi se zvalo umetnost. Jesi li nekad bila u Njujorku pre rata?”
„Da”, reče ona nastojeći da čita.
„Zar nisu tada imali strašno pozorište? Tako sam čuo. Sada je to isto kao i filmska industrija; to je sve jedan kartel u Berlinu. Za trinaest godina koliko sam proveo u Njujorku nije se pojavio nijedan dobar novi mjuzikal ili komad, samo one…”
„Pusti me da čitam”, reče Julijana.
„A isto je i sa knjigama”, reče Džo, neuznemiren. „Sve je to kartel koji operiše izvan Minhena. U Njujorku samo štampaju; samo velike štamparske mašine – ali pre rata, Njujork je bio centar svetske izdavačke industrije, bar tako kažu.”
Stavivši prste u uši, ona se usredsredi na stranicu koja joj je bila otvorena na krilu, isključivši njegov glas. Stigla je u Skakavcu do dela koji opisuje bajnu televiziju i to ju je očaralo; naročito onaj deo o jeftinim malim aparatima za zaostale u Africi i Aziji.
…samo su jenkijevsko umeće i sistem masovne proizvodnje – Detroit, Čikago, Klivlend, magijska imena mogli da izvedu trik, da upute tu neprekidnu i gotovo nerazumno plemenitu poplavu jeftinih televizijskih aparata od jednog dolara (kineskog dolara, trgovinskog dolara) u svako selo i mrtvaju Orijenta. I kada je aparat sklopio neki mršavi, grozničavi junoša u selu, izgladneo za šansom, za tim što su mu pružili plemeniti Amerikanci, taj zveckavi mali instrument sa ugrađenom energetskom jedinicom ne većom od klikera počinjao je da prima. I šta je primao? Čučeći ispred ekrana, mladići iz sela – a često i stariji – videli su reči. Uputstva. Najpre čitanje. Zatim ostalo. Kako da iskopaju dublji bunar. Da zaoru dublju brazdu. Kako da prečiste vodu, izleče svoje bolesnike. Iznad glava, obrtao se američki veštački mesec, šiljući signal, pronoseći ga svuda… svim željnim masama Istoka koje su očekivale.
„Jel’ čitaš sve skroz?” zapita Džo. „Ili preskačeš?”
Ona reče: „Ovo je divno; piše kako šaljemo hranu i obrazovanje svim Azijatima, milionima njih.”
„Socijalni rad u svetskim razmerama”, reče Džo.
„Da. Nju Dil pod Tagvelom; podižu nivo masa – slušaj.” Uze da naglas čita Džou:
…Šta je bila Kina? Patnja, jedan siromašan izmešan život okrenut Zapadu, njegov veliki demokratski predsednik Čang Kai Šek, koji je vodio kineski narod kroz godine rata, i sada ga vodi u godine mira, u dekadu obnove. Ali za Kinu to nije bila obnova, ponovna izgradnja, jer je ta gotovo nadprirodno prostrana ravna zemlja koja nikada nije ni bila izgrađena, još ležala uspavana drevnim snom. Buđenje; da, biće, džin, najzad je moralo da poprimi deo pune svesti, da se probudi u moderni svet sa njegovim mlaznim avionima i atomskom energijom, autoputevima i fabrikama, i lekovima. A odakle će doći tresak groma koji će razbuditi diva? Čang je to znao, još dok je trajala borba za pobedu nad Japanom. Doći će iz Sjedinjenih Država. I, do 1950. godine, američki tehničari i inženjeri, nastavnici, doktori, agronomi, povrveće kao kakva nova forma života u svaku provinciju, u svaki…
Džo je prekide: „Znaš ti šta je on učinio, zar ne? Uzeo je ono najbolje kod nacizma, socijalistički deo, Organizaciju Tot i ekonomski napredak koji smo postigli preko Špera, i kome on sada odaje hvalu? Nju Dilu. A izostavio je onaj loši deo, deo S.S.-a, rasnog istrebljenja i segregacije. To je jedna utopija! Ti zamišljaš da su Saveznici pobedili da bi Nju Dil bio u stanju da oživi privredu i dovede do sveg tog socijalističkog blagostanja kao što on kaže? Ma, đavola; on govori o jednom obliku državnog sindikalizma, o kolektivnoj državi, kao što smo mi napravili pod Dučeom. On priča: imali biste sve ono dobro a ništa od…”
'
„Pusti me da čitam”, reče ona besno.
On sleže ramenima. Ali prestade da brblja. Ona nastavi sa čitanjem, ali za sebe.
„…I ta Tržišta, bezbrojni milioni Kine, pokrenula su fabrike u Detroitu i Čikagu na rad punom parom; ta ogromna usta nikako se nisu mogla napuniti, tim ljudima nije se ni za stotinu godina moglo dati dovoljno kamiona ili cigala, ili čeličnih ingota, ili odeće, ili pisaćih mašina, ili konzerviranog graška, ili časovnika, ili radio-aparata ili kapljica za nos. Američki radnik je, do 1960. godine, imao najviši životni standard na svetu, i to sve zahvaljujući onome što su fino nazivali klauzulom ‘najpovlašćenije nacije’ u svakoj trgovinskoj transakciji sa Istokom. SAD više nisu držale Japan pod okupacijom, a nikada nisu ni okupirale Kinu; a ipak se nije mogla osporavati činjenica: Kanton i Tokio, i Šangaj nisu kupovali od Britanaca; kupovali su američku robu. A sa svakom prodajom, radni čovek u Baltimoru ili Los Anđelosu ili Atlanti doživljavao je dalji mali napredak.
Planerima, dalekovidim ljudima u Beloj kući, činilo se da su gotovo postigli svoj cilj. Istraživački raketni brodovi će uskoro oprezno krenuti u vasionu iz jednog sveta koji je najzad doživeo kraj svojih vekovnih muka: gladi, kuge, rata, neznanja. U Britanskoj imperiji, iste mere u pravcu društvenog i ekonomskog napretka donele su slično olakšanje masama u Indiji, Burmi, Africi, na Srednjem istoku. Fabrike Rura, Mančestera, Sara, nafta iz Bakua, sve je to teklo i uzajamno delovalo u jednom komplikovanom ali efikasnom skladu; stanovništvo Evrope se baškarilo u nečemu što je izgledalo…
Ja mislim da oni treba da vladaju”, reče Julijana zastavši u čitanju. „Oni su uvek bili najbolji. Britanci.”
Džo ne reče ništa na to, iako je ona čekala. Najzad nastavi da čita.
…Ostvarenje Napoleonove vizije: racionalna homogenost raznovrsnih etničkih grupa koje su se svađale i balkanizovale Evropu još od pada Rima. Kao i vizija Karla Velikog ujedinjeno hrišćanstvo, potpuno u miru ne samo sa samim sobom, već i sa ostalim svetom. A ipak – još je ostalo jedno dosadno bolno mesto.
Singapur.
U Malajskim državama bilo je brojno kinesko stanovništvo, većina preduzimljive poslovne klase, i ti škrti, marljivi buržuji su u američkoj upravi nad Kinom videli jedan pravičniji postupak sa onim što se nazivalo ‘domaći’. Pod britanskom vladavinom, tamnije rase su bile isključene iz klubova, hotela, boljih restorana; one su se našle, kao u stara vremena, vezane za određene delove voza i autobusa i što je možda gore od svega – ograničene u izboru mesta stanovanja u svakom gradu. Ovi ‘domaći’ primećivali su i konstatovali u svojim razgovorima za stolom i novinama, da je u SAD problem obojenih bio rešen do 1950. godine. Belci i Crnci živeli su, radili i jeli rame uz rame, čak i na Dalekom jugu; drugi svetski rat je okončao diskriminaciju…
„Je li nešto nije u redu?” zapita Julijana Džoa.
On je gunđao, pogleda prikovanog za put.
„Kaži mi šta se događa”, reče ona. „Znam da neću stići da je završim; bićemo u Denveru dosta brzo, da li Amerika i Britanija stupaju u rat, i jedna izlazi kao vladar sveta?” Džo uskoro reče: „Na neki način to nije loša knjiga. On je razradio sve pojedinosti; SAD imaju Pacifik, nešto slično našoj sferi zajedničkog prosperiteta Istočne Azije. Podele Rusiju. To uspeva oko deset godina. Onda dođe do nevolje – prirodno.”
„Zašto prirodno?”
„Zbog ljudske prirode”, dodade Džo, „prirode država. Zbog sumnje, straha, gramzivosti. Čerčil misli da S.A.D. podrivaju britansku vladavinu u Južnoj Aziji obraćajući se velikom kineskom stanovništvu, koje je prirodno proamerički raspoloženo zahvaljujući Čang Kai Šeku. Britanci počinju da osnivaju” – kratko se isceri na nju – „ono što nazivaju pritvorskim rezervatima. Drugim rečima, koncentracione logore. Za hiljade, možda nelojalnih Kineza. Optužuju ih za sabotažu i propagandu. Čerčil je tako…”
„Ti misliš da je on još na vlasti? Zar on nema negde oko devedeset godina?”
Džo reče: „u tome je prednost britanskog sistema nad američkim. Svakih osam godina S.A.D. daju nogu svojim liderima bez obzira na to koliko su sposobni, a Čerčil ostaje i dalje. S.A.D. nema rukovodstvo kao što je on, posle Tagvela. Samo beznačajne osobe. I što više stari, to postaje sve veći autokrata i sve krući – mislim Čerčil. Sve do 1960. on je kao neki stari vojskovođa iz Centralne Azije: niko ne može preko njega. Na vlasti je već dvadeset godina.”
„Blagi bože”, reče ona listajući poslednji deo knjige, tražeći potvrdu onoga što je Džo govorio.
„Sa time se slažem,” reče Džo. „Čerčil je bio jedini dobar lider koga su Britanci imali za vreme rata; bolje bi im bilo da su ga zadržali. Kažem ti; država je onakva kakav joj je vođa. Princip firera – princip rukovodstva, kao što kažu nacisti. Oni su u pravu. Čak i taj Abendsen mora s time da se suoči. Sigurno, S.A.D. se širi ekonomski pošto dobije rat protiv Japana, zato što imaju to ogromno tržište u Aziji koje su oteli od Japova. Ali to nije dovoljno; to nema spiritualnosti. Ne da ga Britanci imaju. I jedna i druga su plutokratije, kojima vladaju bogati. Da su oni pobedili, mislili bi jedino o tome kako da steknu još više para, ta viša klasa. Abendsen, on nije u pravu; ne bi bilo nikakve socijalne reforme, nikakvih planova javnih radova za opšte dobro; anglosaksonski plutokrati to ne bi dozvolili.”
Julijana pomisli, ovaj govori kao zaneseni fašista.
Džo je očigledno po njenom izrazu primetio šta ona misli; okrenu se ka njoj, usporavajući kola, držeći jedno oko na njoj, a drugo na kolima ispred sebe. „Slušaj, ja nisam intelektualac – fašizmu to nije potrebno. Delo se traži. Teorija se izvodi iz akcije. Ono što naša kolektivna država zahteva od nas jeste shvatanje društvenih snaga – istorije. Razumeš? Kažem ti; znam ja, Julijana.” Ton mu je bio ozbiljan, gotovo preklinjući. „Te stare trule imperije kojima je upravljao novac, Britanija i Francuska i S.A.D., mada je ova poslednja u stvari neka vrsta izroda, ne baš imperija, ali svejedno orijentisana na novac. Nisu imale duše, i zato nisu imale ni budućnosti. Nije bilo razvoja. Nacisti gomila uličnih, koljaša; slažem se. Slažeš se? Je li tako?”
Morala je da se osmehne; savladali su ga italijanski maniri u njegovom pokušaju da istovremeno vozi i drži govor: „Abendsen govori kao da je veliko pitanje u tome da li konačno pobeđuju S.A.D. ili Britanija. Blebetanje! Nema nikakve vrednosti, nikakve istorije u tome. Čupnuo malo odavde, malo odande. Jesi li čitala nekad šta je Duče pisao? Imao nadahnuće. Divan čovek. Divno pisao. Objašnjava ono što je stvarno u osnovi svakog događaja. Pravo pitanje u ratu je bilo: staro protiv novog. Novac – zato su nacisti jevrejsko pitanje greškom uvukli u to – protiv komunalnog duha mase, protiv onoga što Nacisti nazivaju Gemeinschaft – zajedništvo. Kao Sovjeti. Komuna. Je li tako? Samo, komunisti su u Sveslovensko carstvo Petra Velikog uvukli ambicije zajedno s tim, i od socijalne reforme napravili sredstvo imperijalnih ambicija.”
Julijana pomisli, kao što je učinio Musolini. Tačno tako.
„Nacističko koljaštvo tragedija,” mumlao je dalje Džo pretičući jedan spor kamion. „Ali promena je uvek gadna za onog koji gubi. Ništa novo. Pogledaj ranije revolucije kao što je francuska. Ili Kromvelova protiv Iraca
U germanskom temperamentu ima mnogo filozofije; i mnogo teatra. Svi ti skupovi. Pravi fašista nikada ne priča, on samo radi kao ja. Je li tako?”
Ona reče, smejući se: „Bože, pa ti govoriš milju na minut.”
On uzbuđeno uze da viče: „Objašnjavam fašističku teoriju akcije!”
Nije mogla da odgovori; bilo je i suviše smešno.
Ali čovek pored nje nije mislio da je smešno; buljio je u nju namršteno, sa pocrvenelim licem. Vene na čelu su mu nabrekle i on opet poče da drhti. Ponovo je grčevito prelazio prstima po temenu, napred-nazad, ne govoreći, samo buljeći u nju.
„Nemoj da se ljutiš na mene,” reče ona.
Za trenutak pomisli da će je udariti; on povuče ruku unazad… ali onda zagrokta, ispruži ruku i otvori radio. Vozili su se dalje. Orkestarska muzika sa radija, smetnje.
Opet pokuša da se usredsredi na knjigu.
„U pravu si”, reče Džo posle dužeg vremena.
„U čemu?”
„Malecka imperija. Imali klovna za vođu. Nije čudo što ništa nismo izvukli iz rata.”
Ona ga potapša po ruci.
„Julijana, sve je to mrak”, reče Džo. „Ništa nije istina niti izvesno. Je li tako?”
„Možda je tako”, reče ona odsutno, i dalje pokušavajući da čita.
„Britanija pobeđuje”, reče Džo pokazujući knjigu. „Uštedeću ti trud. S.A.D se smanjuju, Britanija nastavlja da podbada i meša se i širi se, zadržava inicijativu. Zato ostavi knjigu.”
„Nadam se da ćemo se zabavljati u Denveru”, reče ona, zatvarajući knjigu. Tebi je potrebno da se opustiš. Želim da to učiniš. Ako se ne opustiš, mislila je, razletećeš se u milion komada. Kao kad pukne feder. A šta će onda biti sa mnom? Kako da se vratim? I – da li da te jednostavno ostavim?
Želim da se provedem kako si mi obećao, mislila je. Ne želim da budem prevarena; i suviše sam bila obmanjivana u životu do sada, previše ljudi me je prevarilo.
„Zabavljaćemo se”, reče Džo. „Slušaj.” Proučavao ju je sa čudnim, zatvorenim u sebe izrazom. „Toliko si zavolela tog Skakavca; pitam se – šta misliš da li čovek koji napiše bestseler, pisac kao što je taj Abendsen… da li mu svet piše pisma? Kladim se da mu puno ljudi hvali knjigu u pismima, da ga možda čak i posećuju.”
Ona odjednom shvati. „Džo – pa to je samo još stotinu milja!”
Oči mu zasjaše; nasmeši joj se, opet srećan, bez crvenila i brige na licu.
„Mogli bismo!” reče ona. „Ti tako dobro voziš, mogli bismo da produžimo do tamo kao ništa, zar ne?”
Lagano, Džo reče: „Pa, sumnjam da jedan slavan čovek pušta posetioce da svraćaju. Verovatno ih ima tako mnogo.”
„Zašto da ne pokušamo? Džo…” Ona ga zgrabi za rame, uzbuđeno ga stisnu. „Sve što bi mogao da učini je da nas otera. Molim te.”
Duboko premišljajući, Džo reče: „Kada se nakupujemo i nabavimo novu odeću, nalickamo se… to je važno, napraviti dobar utisak. I možda čak da iznajmimo nova kola tamo u Čejenu. To sigurno možeš da učiniš.”
„Da,” reče ona. „A ti treba da se podšišaš. I pusti me da ti ja izaberem odelo; molim te, Džo. Ja sam Frenku uzimala odela; muškarac nikad ne ume da kupi sebi odelo.”
„Ti imaš dobar ukus u oblačenju”, reče Džo, opet se usredsredivši na drum ispred sebe, sa natmurenim pogledom. „A i inače. Bolje ako ga ti pozoveš. Stupiš u kontakt s njim.”
„Urediću kosu,” reče ona.
„Dobro.”
„Ja se uopšte ne bojim da odem i zazvonim”, reče Julijana. „Hoću da kažem, živi se samo jedanput. Zašto da se plašimo? On je samo čovek kao i svi mi ostali. U stvari, verovatno bi mu bilo drago da čuje da je neko vozio toliko dugo samo zato da mu kaže koliko mu se dopada njegova knjiga. Možemo da dobijemo autogram na knjizi, na unutrašnjoj strani gde se oni potpisuju. Zar ne? Bolje da kupimo novu knjigu; ova je sva zaprljana. Ne bi dobro izgledala.”
„Što god hoćeš”, reče Džo. „Daću ti da odlučiš o svim pojedinostima; znam da ti to možeš. Lepa devojka uvek svakog pridobije; kad bude video kakva si puška ima širom da otvori vrata. Ali slušaj; bez vrdanja.”
„Na šta misliš?”
„Kazaćeš da smo venčani. Ne želim da se spanđaš s njim – znaš. To bi bilo strašno. Uništilo bi život svima; koja nagrada za puštanje posetilaca u kuću, koja ironija. Zato se pazi, Julijana.”
„Možeš se raspravljati s njim”, reče Julijana. „O onom delu kada Italija gubi rat time što ih izdaje; reci mu ono što si meni rekao.”
Džo klimnu glavom. „Tako je. Možemo razgovarati o celoj stvari.”
Vozili su brzo dalje.
„Pusti me da čitam”, reče ona besno.
On sleže ramenima. Ali prestade da brblja. Ona nastavi sa čitanjem, ali za sebe.
„…I ta Tržišta, bezbrojni milioni Kine, pokrenula su fabrike u Detroitu i Čikagu na rad punom parom; ta ogromna usta nikako se nisu mogla napuniti, tim ljudima nije se ni za stotinu godina moglo dati dovoljno kamiona ili cigala, ili čeličnih ingota, ili odeće, ili pisaćih mašina, ili konzerviranog graška, ili časovnika, ili radio-aparata ili kapljica za nos. Američki radnik je, do 1960. godine, imao najviši životni standard na svetu, i to sve zahvaljujući onome što su fino nazivali klauzulom ‘najpovlašćenije nacije’ u svakoj trgovinskoj transakciji sa Istokom. SAD više nisu držale Japan pod okupacijom, a nikada nisu ni okupirale Kinu; a ipak se nije mogla osporavati činjenica: Kanton i Tokio, i Šangaj nisu kupovali od Britanaca; kupovali su američku robu. A sa svakom prodajom, radni čovek u Baltimoru ili Los Anđelosu ili Atlanti doživljavao je dalji mali napredak.
Planerima, dalekovidim ljudima u Beloj kući, činilo se da su gotovo postigli svoj cilj. Istraživački raketni brodovi će uskoro oprezno krenuti u vasionu iz jednog sveta koji je najzad doživeo kraj svojih vekovnih muka: gladi, kuge, rata, neznanja. U Britanskoj imperiji, iste mere u pravcu društvenog i ekonomskog napretka donele su slično olakšanje masama u Indiji, Burmi, Africi, na Srednjem istoku. Fabrike Rura, Mančestera, Sara, nafta iz Bakua, sve je to teklo i uzajamno delovalo u jednom komplikovanom ali efikasnom skladu; stanovništvo Evrope se baškarilo u nečemu što je izgledalo…
Ja mislim da oni treba da vladaju”, reče Julijana zastavši u čitanju. „Oni su uvek bili najbolji. Britanci.”
Džo ne reče ništa na to, iako je ona čekala. Najzad nastavi da čita.
…Ostvarenje Napoleonove vizije: racionalna homogenost raznovrsnih etničkih grupa koje su se svađale i balkanizovale Evropu još od pada Rima. Kao i vizija Karla Velikog ujedinjeno hrišćanstvo, potpuno u miru ne samo sa samim sobom, već i sa ostalim svetom. A ipak – još je ostalo jedno dosadno bolno mesto.
Singapur.
U Malajskim državama bilo je brojno kinesko stanovništvo, većina preduzimljive poslovne klase, i ti škrti, marljivi buržuji su u američkoj upravi nad Kinom videli jedan pravičniji postupak sa onim što se nazivalo ‘domaći’. Pod britanskom vladavinom, tamnije rase su bile isključene iz klubova, hotela, boljih restorana; one su se našle, kao u stara vremena, vezane za određene delove voza i autobusa i što je možda gore od svega – ograničene u izboru mesta stanovanja u svakom gradu. Ovi ‘domaći’ primećivali su i konstatovali u svojim razgovorima za stolom i novinama, da je u SAD problem obojenih bio rešen do 1950. godine. Belci i Crnci živeli su, radili i jeli rame uz rame, čak i na Dalekom jugu; drugi svetski rat je okončao diskriminaciju…
„Je li nešto nije u redu?” zapita Julijana Džoa.
On je gunđao, pogleda prikovanog za put.
„Kaži mi šta se događa”, reče ona. „Znam da neću stići da je završim; bićemo u Denveru dosta brzo, da li Amerika i Britanija stupaju u rat, i jedna izlazi kao vladar sveta?” Džo uskoro reče: „Na neki način to nije loša knjiga. On je razradio sve pojedinosti; SAD imaju Pacifik, nešto slično našoj sferi zajedničkog prosperiteta Istočne Azije. Podele Rusiju. To uspeva oko deset godina. Onda dođe do nevolje – prirodno.”
„Zašto prirodno?”
„Zbog ljudske prirode”, dodade Džo, „prirode država. Zbog sumnje, straha, gramzivosti. Čerčil misli da S.A.D. podrivaju britansku vladavinu u Južnoj Aziji obraćajući se velikom kineskom stanovništvu, koje je prirodno proamerički raspoloženo zahvaljujući Čang Kai Šeku. Britanci počinju da osnivaju” – kratko se isceri na nju – „ono što nazivaju pritvorskim rezervatima. Drugim rečima, koncentracione logore. Za hiljade, možda nelojalnih Kineza. Optužuju ih za sabotažu i propagandu. Čerčil je tako…”
„Ti misliš da je on još na vlasti? Zar on nema negde oko devedeset godina?”
Džo reče: „u tome je prednost britanskog sistema nad američkim. Svakih osam godina S.A.D. daju nogu svojim liderima bez obzira na to koliko su sposobni, a Čerčil ostaje i dalje. S.A.D. nema rukovodstvo kao što je on, posle Tagvela. Samo beznačajne osobe. I što više stari, to postaje sve veći autokrata i sve krući – mislim Čerčil. Sve do 1960. on je kao neki stari vojskovođa iz Centralne Azije: niko ne može preko njega. Na vlasti je već dvadeset godina.”
„Blagi bože”, reče ona listajući poslednji deo knjige, tražeći potvrdu onoga što je Džo govorio.
„Sa time se slažem,” reče Džo. „Čerčil je bio jedini dobar lider koga su Britanci imali za vreme rata; bolje bi im bilo da su ga zadržali. Kažem ti; država je onakva kakav joj je vođa. Princip firera – princip rukovodstva, kao što kažu nacisti. Oni su u pravu. Čak i taj Abendsen mora s time da se suoči. Sigurno, S.A.D. se širi ekonomski pošto dobije rat protiv Japana, zato što imaju to ogromno tržište u Aziji koje su oteli od Japova. Ali to nije dovoljno; to nema spiritualnosti. Ne da ga Britanci imaju. I jedna i druga su plutokratije, kojima vladaju bogati. Da su oni pobedili, mislili bi jedino o tome kako da steknu još više para, ta viša klasa. Abendsen, on nije u pravu; ne bi bilo nikakve socijalne reforme, nikakvih planova javnih radova za opšte dobro; anglosaksonski plutokrati to ne bi dozvolili.”
Julijana pomisli, ovaj govori kao zaneseni fašista.
Džo je očigledno po njenom izrazu primetio šta ona misli; okrenu se ka njoj, usporavajući kola, držeći jedno oko na njoj, a drugo na kolima ispred sebe. „Slušaj, ja nisam intelektualac – fašizmu to nije potrebno. Delo se traži. Teorija se izvodi iz akcije. Ono što naša kolektivna država zahteva od nas jeste shvatanje društvenih snaga – istorije. Razumeš? Kažem ti; znam ja, Julijana.” Ton mu je bio ozbiljan, gotovo preklinjući. „Te stare trule imperije kojima je upravljao novac, Britanija i Francuska i S.A.D., mada je ova poslednja u stvari neka vrsta izroda, ne baš imperija, ali svejedno orijentisana na novac. Nisu imale duše, i zato nisu imale ni budućnosti. Nije bilo razvoja. Nacisti gomila uličnih, koljaša; slažem se. Slažeš se? Je li tako?”
Morala je da se osmehne; savladali su ga italijanski maniri u njegovom pokušaju da istovremeno vozi i drži govor: „Abendsen govori kao da je veliko pitanje u tome da li konačno pobeđuju S.A.D. ili Britanija. Blebetanje! Nema nikakve vrednosti, nikakve istorije u tome. Čupnuo malo odavde, malo odande. Jesi li čitala nekad šta je Duče pisao? Imao nadahnuće. Divan čovek. Divno pisao. Objašnjava ono što je stvarno u osnovi svakog događaja. Pravo pitanje u ratu je bilo: staro protiv novog. Novac – zato su nacisti jevrejsko pitanje greškom uvukli u to – protiv komunalnog duha mase, protiv onoga što Nacisti nazivaju Gemeinschaft – zajedništvo. Kao Sovjeti. Komuna. Je li tako? Samo, komunisti su u Sveslovensko carstvo Petra Velikog uvukli ambicije zajedno s tim, i od socijalne reforme napravili sredstvo imperijalnih ambicija.”
Julijana pomisli, kao što je učinio Musolini. Tačno tako.
„Nacističko koljaštvo tragedija,” mumlao je dalje Džo pretičući jedan spor kamion. „Ali promena je uvek gadna za onog koji gubi. Ništa novo. Pogledaj ranije revolucije kao što je francuska. Ili Kromvelova protiv Iraca
U germanskom temperamentu ima mnogo filozofije; i mnogo teatra. Svi ti skupovi. Pravi fašista nikada ne priča, on samo radi kao ja. Je li tako?”
Ona reče, smejući se: „Bože, pa ti govoriš milju na minut.”
On uzbuđeno uze da viče: „Objašnjavam fašističku teoriju akcije!”
Nije mogla da odgovori; bilo je i suviše smešno.
Ali čovek pored nje nije mislio da je smešno; buljio je u nju namršteno, sa pocrvenelim licem. Vene na čelu su mu nabrekle i on opet poče da drhti. Ponovo je grčevito prelazio prstima po temenu, napred-nazad, ne govoreći, samo buljeći u nju.
„Nemoj da se ljutiš na mene,” reče ona.
Za trenutak pomisli da će je udariti; on povuče ruku unazad… ali onda zagrokta, ispruži ruku i otvori radio. Vozili su se dalje. Orkestarska muzika sa radija, smetnje.
Opet pokuša da se usredsredi na knjigu.
„U pravu si”, reče Džo posle dužeg vremena.
„U čemu?”
„Malecka imperija. Imali klovna za vođu. Nije čudo što ništa nismo izvukli iz rata.”
Ona ga potapša po ruci.
„Julijana, sve je to mrak”, reče Džo. „Ništa nije istina niti izvesno. Je li tako?”
„Možda je tako”, reče ona odsutno, i dalje pokušavajući da čita.
„Britanija pobeđuje”, reče Džo pokazujući knjigu. „Uštedeću ti trud. S.A.D se smanjuju, Britanija nastavlja da podbada i meša se i širi se, zadržava inicijativu. Zato ostavi knjigu.”
„Nadam se da ćemo se zabavljati u Denveru”, reče ona, zatvarajući knjigu. Tebi je potrebno da se opustiš. Želim da to učiniš. Ako se ne opustiš, mislila je, razletećeš se u milion komada. Kao kad pukne feder. A šta će onda biti sa mnom? Kako da se vratim? I – da li da te jednostavno ostavim?
Želim da se provedem kako si mi obećao, mislila je. Ne želim da budem prevarena; i suviše sam bila obmanjivana u životu do sada, previše ljudi me je prevarilo.
„Zabavljaćemo se”, reče Džo. „Slušaj.” Proučavao ju je sa čudnim, zatvorenim u sebe izrazom. „Toliko si zavolela tog Skakavca; pitam se – šta misliš da li čovek koji napiše bestseler, pisac kao što je taj Abendsen… da li mu svet piše pisma? Kladim se da mu puno ljudi hvali knjigu u pismima, da ga možda čak i posećuju.”
Ona odjednom shvati. „Džo – pa to je samo još stotinu milja!”
Oči mu zasjaše; nasmeši joj se, opet srećan, bez crvenila i brige na licu.
„Mogli bismo!” reče ona. „Ti tako dobro voziš, mogli bismo da produžimo do tamo kao ništa, zar ne?”
Lagano, Džo reče: „Pa, sumnjam da jedan slavan čovek pušta posetioce da svraćaju. Verovatno ih ima tako mnogo.”
„Zašto da ne pokušamo? Džo…” Ona ga zgrabi za rame, uzbuđeno ga stisnu. „Sve što bi mogao da učini je da nas otera. Molim te.”
Duboko premišljajući, Džo reče: „Kada se nakupujemo i nabavimo novu odeću, nalickamo se… to je važno, napraviti dobar utisak. I možda čak da iznajmimo nova kola tamo u Čejenu. To sigurno možeš da učiniš.”
„Da,” reče ona. „A ti treba da se podšišaš. I pusti me da ti ja izaberem odelo; molim te, Džo. Ja sam Frenku uzimala odela; muškarac nikad ne ume da kupi sebi odelo.”
„Ti imaš dobar ukus u oblačenju”, reče Džo, opet se usredsredivši na drum ispred sebe, sa natmurenim pogledom. „A i inače. Bolje ako ga ti pozoveš. Stupiš u kontakt s njim.”
„Urediću kosu,” reče ona.
„Dobro.”
„Ja se uopšte ne bojim da odem i zazvonim”, reče Julijana. „Hoću da kažem, živi se samo jedanput. Zašto da se plašimo? On je samo čovek kao i svi mi ostali. U stvari, verovatno bi mu bilo drago da čuje da je neko vozio toliko dugo samo zato da mu kaže koliko mu se dopada njegova knjiga. Možemo da dobijemo autogram na knjizi, na unutrašnjoj strani gde se oni potpisuju. Zar ne? Bolje da kupimo novu knjigu; ova je sva zaprljana. Ne bi dobro izgledala.”
„Što god hoćeš”, reče Džo. „Daću ti da odlučiš o svim pojedinostima; znam da ti to možeš. Lepa devojka uvek svakog pridobije; kad bude video kakva si puška ima širom da otvori vrata. Ali slušaj; bez vrdanja.”
„Na šta misliš?”
„Kazaćeš da smo venčani. Ne želim da se spanđaš s njim – znaš. To bi bilo strašno. Uništilo bi život svima; koja nagrada za puštanje posetilaca u kuću, koja ironija. Zato se pazi, Julijana.”
„Možeš se raspravljati s njim”, reče Julijana. „O onom delu kada Italija gubi rat time što ih izdaje; reci mu ono što si meni rekao.”
Džo klimnu glavom. „Tako je. Možemo razgovarati o celoj stvari.”
Vozili su brzo dalje.
****
U sedam sati sledećeg jutra, u P.A.D., gospodin Nobusake Tagomi se diže iz kreveta, pođe prema kupatilu, onda se predomisli i ode pravo proročanskim knjigama.
Sedeći prekrštenih nogu na podu svoje dnevne sobe, poče da barata sa četrdeset devet strukova hajdučice. Proganjao ga je osećaj da su njegova pitanja jako hitna, i grozničavo je radio sve dok najzad nije imao šest redova pred sobom.
Šok! Heksagram, Pedeset jedan!
Bog se pojavljuje u znaku Probuđenja. Grom i munja. Zvuci – bez svoje volje diže ruke da pokrije uši. Ha-ha! Ho-ho! Veliki prasak od koga se trže i zažmirka. Gušter juri a tigar urliče, a sam bog izlazi!
Šta to znači? zagledao je po dnevnoj sobi. Dolazak – čega? Poskoči na noge i stade dahćući, očekujući.
Ništa. Udaranje srca. Respiracija i svi somatski procesi, uključujući sve autonomne diencefalično kontrolisane reakcije na krizu: adrenalin, pojačano lupanje srca, ubrzan puls, obilno lučenje žlezda, paralisano grlo, iskolačene oči, utroba razvezana, i dr. U stomaku muka, seksualni instinkt potisnut.
A ipak, ništa da se vidi; ništa da telo učini. Trčati? Sve pripremajući se za panični beg. Ali kuda i zašto? Pitao se gospodin Tagomi. Nema rešenja: stoga nemoguće. Dilema civilizovanog čoveka; telo mobilisano, ali opasnost neodređena.
Ode u kupatilo i poče da nanosi penu za brijanje na lice. Telefon zazvoni. „Šok”, reče on glasno, spuštajući brijač. „Budi spreman.” Izađe brzo iz kupatila i vrati se u dnevnu sobu. „Spreman sam,” reče, i podiže slušalicu. „Ovde Tagomi.” Glas mu je cičao, i on pročisti grlo.
Ćutanje. Zatim slab, suv, šušketav glas, gotovo sličan udaljenom šuštanju sasušenog lišća, reče: „Gospodine. Ovde Šindiro Jatabe. Stigao sam u San Francisko.”
„Viša trgovinska misija vas pozdravlja” reče gospodin Tagomi. „Tako mi je drago. Vi ste dobro, i odmorni?”
„Da, gospodine Tagomi. Kada mogu da se sastanem sa vama?”
„Vrlo brzo. Za pola sata.” Gospodin Tagomi se zagleda u sat u spavaćoj sobi, pokušavajući da vidi koliko je časova. „Jedna treća strana: gospodin Bejns. Moram da stupim u kontakt s njim. Moguće je odlaganje, ali…”
„Da kažemo za dva sata, gospodine?” reče gospodin Jatabe.
„Da”, reče gospodin Tagomi poklonivši se.
„U vašoj kancelariji u zgradi Nipon Tajmsa.”
Gospodin Tagomi se još jednom pokloni. Škljoc. Gospodin Jatabe je okačio slušalicu.
Biće zadovoljan gospodin Bejns, mislio je gospodin Tagomi. Ima da se raduje kao mačka kad joj se baci parče lososa, recimo lep debeo rep. Prodrma viljušku telefona, zatim žurno okrete broj hotela Abhirati.
„Mučenje zaključeno”, reče, kada se začu pospan glas gospodina Bejnsa.
Glas smesta prestade da bude pospan. „Stigao je?”
„U mojoj kancelariji”, reče gospodin Tagomi. „U deset i dvadeset. Do viđenja.” Obesi slušalicu i otrča nazad u kupatilo da završi brijanje. Nema vremena za doručak; neka gospodin Remzi posvršava stvari pošto se završi dolazak u kancelariju. Sva trojica možda možemo da uživamo istovremeno – dok se brijao planirao je u glavi jedan lep doručak za sve njih.
U sedam sati sledećeg jutra, u P.A.D., gospodin Nobusake Tagomi se diže iz kreveta, pođe prema kupatilu, onda se predomisli i ode pravo proročanskim knjigama.
Sedeći prekrštenih nogu na podu svoje dnevne sobe, poče da barata sa četrdeset devet strukova hajdučice. Proganjao ga je osećaj da su njegova pitanja jako hitna, i grozničavo je radio sve dok najzad nije imao šest redova pred sobom.
Šok! Heksagram, Pedeset jedan!
Bog se pojavljuje u znaku Probuđenja. Grom i munja. Zvuci – bez svoje volje diže ruke da pokrije uši. Ha-ha! Ho-ho! Veliki prasak od koga se trže i zažmirka. Gušter juri a tigar urliče, a sam bog izlazi!
Šta to znači? zagledao je po dnevnoj sobi. Dolazak – čega? Poskoči na noge i stade dahćući, očekujući.
Ništa. Udaranje srca. Respiracija i svi somatski procesi, uključujući sve autonomne diencefalično kontrolisane reakcije na krizu: adrenalin, pojačano lupanje srca, ubrzan puls, obilno lučenje žlezda, paralisano grlo, iskolačene oči, utroba razvezana, i dr. U stomaku muka, seksualni instinkt potisnut.
A ipak, ništa da se vidi; ništa da telo učini. Trčati? Sve pripremajući se za panični beg. Ali kuda i zašto? Pitao se gospodin Tagomi. Nema rešenja: stoga nemoguće. Dilema civilizovanog čoveka; telo mobilisano, ali opasnost neodređena.
Ode u kupatilo i poče da nanosi penu za brijanje na lice. Telefon zazvoni. „Šok”, reče on glasno, spuštajući brijač. „Budi spreman.” Izađe brzo iz kupatila i vrati se u dnevnu sobu. „Spreman sam,” reče, i podiže slušalicu. „Ovde Tagomi.” Glas mu je cičao, i on pročisti grlo.
Ćutanje. Zatim slab, suv, šušketav glas, gotovo sličan udaljenom šuštanju sasušenog lišća, reče: „Gospodine. Ovde Šindiro Jatabe. Stigao sam u San Francisko.”
„Viša trgovinska misija vas pozdravlja” reče gospodin Tagomi. „Tako mi je drago. Vi ste dobro, i odmorni?”
„Da, gospodine Tagomi. Kada mogu da se sastanem sa vama?”
„Vrlo brzo. Za pola sata.” Gospodin Tagomi se zagleda u sat u spavaćoj sobi, pokušavajući da vidi koliko je časova. „Jedna treća strana: gospodin Bejns. Moram da stupim u kontakt s njim. Moguće je odlaganje, ali…”
„Da kažemo za dva sata, gospodine?” reče gospodin Jatabe.
„Da”, reče gospodin Tagomi poklonivši se.
„U vašoj kancelariji u zgradi Nipon Tajmsa.”
Gospodin Tagomi se još jednom pokloni. Škljoc. Gospodin Jatabe je okačio slušalicu.
Biće zadovoljan gospodin Bejns, mislio je gospodin Tagomi. Ima da se raduje kao mačka kad joj se baci parče lososa, recimo lep debeo rep. Prodrma viljušku telefona, zatim žurno okrete broj hotela Abhirati.
„Mučenje zaključeno”, reče, kada se začu pospan glas gospodina Bejnsa.
Glas smesta prestade da bude pospan. „Stigao je?”
„U mojoj kancelariji”, reče gospodin Tagomi. „U deset i dvadeset. Do viđenja.” Obesi slušalicu i otrča nazad u kupatilo da završi brijanje. Nema vremena za doručak; neka gospodin Remzi posvršava stvari pošto se završi dolazak u kancelariju. Sva trojica možda možemo da uživamo istovremeno – dok se brijao planirao je u glavi jedan lep doručak za sve njih.
*****
U pidžami, gospodin Bejns je stajao kraj telefona, trljao čelo i razmišljao. Šteta što sam popustio i stupio u vezu sa onim agentom, mislio je. Da sam čekao samo još jedan dan…
Ali verovatno nije učinjeno nikakvo zlo. Ipak je danas trebalo da se vrati u robnu kuću. A ako se ne pojavim? Pretpostavimo da se ne pojavim? To može da pokrene lančanu reakciju; pomisliće da sam ubijen ili tako nešto. Pokušaće da mi uđu u trag.
Nije važno. Zato što je on ovde. Najzad. Čekanje je završeno.
Gospodin Bejns požuri u kupatilo i pripremi se za brijanje.
Ne sumnjam da će ga gospodin Tagomi prepoznati čim ga vidi, zaključi on. Sad možemo da ostavimo masku ‘Gospodin Jatabe’. U stvari, možemo da skinemo sve maske, sva pretvaranja.
Čim se obrijao, gospodin Bejns skoknu pod tuš. Dok je voda urlala oko njega pevao je punim plućima:
„Wer reitet so spat,
Durch Nahct und Wind?
Es ist der Vater
Mit seinem Kind.”[44]
Verovatno je sada i suviše kasno da Služba bezbednosti išta učini, mislio je. Čak i ako saznaju. Zato možda mogu da prestanem da brinem; bar onu trivijalnu brigu. Konačnu, privatnu brigu o svojoj sopstvenoj koži.
Ali što se tiče ostaloga – možemo upravo da počnemo.
11
Za konzula Rajha u San Francisku, frajhera Huga Rajsa, prvi posao upravo ovog dana bio je neočekivan i žalostan. Kada je stigao u svoju kancelariju nađe jednog posetioca kako već čeka, krupnog sredovečnog čoveka sa teškim vilicama, rošave kože i smrknutog neodobravajućeg pogleda od koga su mu se spajale crne, zamršene obrve. Čovek se diže i pozdravi partijski, promrmljavši istovremeno ‘hajl’.
Rajs reče: „Hajl.” Jeknu u sebi, ali zadrža poslovan zvanični osmeh. „Her Krojc fon Mere. Iznenađen sam. Zar nećete ući?”
Otključa svoju unutrašnju kancelariju, pitajući se gde mu je vicekonzul, i ko je pustio šefa Službe bezbednosti da uđe. U svakom slučaju, čovek je bio tu. Ništa se nije moglo učiniti. Idući za njim, sa rukama u džepovima svog tamnog vunenog kaputa, Krojc fon Mere reče: „Slušajte, frajhere. Otkrili smo ovog abverovca. Tog Rudolfa Vegenera. Pojavio se u jednom starom punktu Abvera koji držimo pod prismotrom.” Krojc fon Mere se zacereka, pokazujući ogromne zlatne zube. „I pratili smo ga nazad do hotela.”
„Fino”, reče Rajs, primetivši da mu je pošta na stolu. Znači, Pferdehuf je bio tu negde. Bez sumnje je ostavio kancelariju zaključanu da šef SB ne bi njuškao za svoj groš.
„Ovo je važno”, reče Krojc fon Mere. „Obavestio sam Kaltenbrunera. Najbitnije. Verovatno će vam se sada javiti Berlin svakog trenutka. Osim ako oni Unratfressers tamo u zemlji sve ne zabrljaju.” Sede na konzulov sto, izvadi smotuljak ispresavijanog papira iz džepa od kaputa, te ga brižljivo razmota dok su mu se usne micale. „Lažno ime je Bejns. Predstavlja se kao švedski industrijalac ili trgovački putnik ili nešto u vezi sa proizvodnjom. Primio telefonski poziv jutros u osam i deset od japanskog funkcionera u vezi sa sastankom u Japovoj kancelariji u deset i dvadeset. Sada nastojimo da otkrijemo odakle je bio poziv. Verovatno će mu ući u trag za još jedno pola sata. Javiće mi ovde.”
„Shvatam”, reče Rajs.
„Sada možemo da pokupimo tog tipa”, nastavi Krojc fon Mere. „Ako ga uhvatimo, naravno da ćemo ga vratiti u Rajh sledećim Lufthanzinim avionom. Međutim, Japovi ili Sakramento će možda protestovati i pokušati da blokiraju stvar. Protestovaće kod vas, ukoliko budu protestovali. U stvari, mogu izvršiti ogroman pritisak. A doteraće na aerodrom kamion onih Tokokinih grubijana.”
„Ne možete ih sprečiti da saznaju?”
„I suviše je kasno. On se već uputio na taj sastanak. Možda ćemo morati da ga pokupimo baš tamo, na licu mesta. Utrčimo, zgrabimo ga, istrčimo.”
„To mi se ne dopada”, reče Rajs. „Šta ako se sastaje sa nekim strašno visokim japovskim funkcionerima? Možda je lični Carev predstavnik upravo sada u San Francisku. Čuo sam da se nešto govorka pre neki dan…”
Krojc fon Mere ga prekide. „To ne mari. On je nemački državljanin. Potpada pod zakon Rajha.”
A mi znamo šta je zakon Rajha, mislio je Rajs.
„Ja imam spremno odeljenje komandosa,” nastavi Krojc fon Mere. „Petoricu dobrih ljudi.” Zacereka se. „Izgledaju kao violinisti. Lepa asketska lica. Duševna. Nešto kao studenti teologije. Oni će ući. Japovi će misliti da su gudački kvartet…”
„Kvintet”, reče Rajs.
„Da. Doći će do samih vrata – obučeni su baš kako treba.”
Odmeravao je konzula. „Dosta slično vama.”
Hvala, pomisli Rajs. „Na očigled svima. U sred bela dana. Priđu tom Vegeneru. Okupe se oko njega. Kao da konferišu. Važna poruka.” Brundao je dalje Krojc fon Mere, dok konzul poče da otvara svoju poštu. „Bez nasilja. Samo: her Vegener. Pođite sa nama, molim. Shvatate.” A između kičmenih pršljenova iglica. Upumpati. Gornje ganglije paralisane.
Rajs je klimao glavom.
„Slušate li?”
„Ganz bestimmt.”
„Zatim napolje. Do kola. Natrag u moju kancelariju. Japovi dignu veliku galamu. Ali učtivi do kraja.” Krojc fon Mere se svali sa stola da pantomimom izvede kako se Japanci klanjaju. „Jako prostački što ste nas prevarili, her Kroje fon Mere. Međutim, do viđenja, her Vegener…”
„Bejns”, reče Rajs. „Zar ne koristi svoje lažno ime?”
„Bejns. Baš nam je žao što idete. Idućeg puta ćemo možda mnogo više razgovarati.” Telefon na Rajsovom stolu zazvoni, i Krojc fon Mere prestade sa ludiranjem. „Možda je za mene.” Pođe da uzme slušalicu, ali Rajs pride telefonu i uze je sam.
„Rajs ovde.”
Jedan nepoznat glas reče: „Konzule, ovde Ausland Fernsprechamt u Novoj Škotskoj. Imate transatlantski telefonski poziv iz Berlina, hitan.”
„U redu”, reče Rajs.
„Samo trenutak, konzule.” Slabe smetnje, pucketanje. Zatim drugi glas, telefonistkinja. „Kanzlei.”
„Da, ovde Ausland Fernsprechamt u Novoj Škotskoj. Poziv za Rajhsa Konzula H. Rajsa San Francisko; imam konzula na liniji.”
„Sačekajte.” Duga pauza, za to vreme Rajs nastavi, jednom rukom, da prebira po pošti. Krojc fon Mere je nemarno posmatrao. „Her konzul, izvinjavam se što vam oduzimam vreme.” Muški glas. U Rajsovim venama krv stade istog trenutka. Bariton, kultivisan, uglađen glas poznat Rajsu. „Ovde doktor Gebels.”
„Da, kancelaru.” Preko puta Rajsa, Krojc fon Mere se polako nasmeši. Opuštena vilica prestade da visi.
„General Hajdrih me je baš sad zamolio da vas pozovem. Ima jedan agent Abvera tamo u San Francisku. Zove se Rudolf Vegener. Treba u potpunosti da sarađujete sa policijom u pogledu njega. Nema vremena da vam se daju detalji. Jednostavno im stavite svoju kancelariju na raspolaganje. Ich danke Ihnen sehr dabei.”
„Razumem, her kancelare”, reče Rajs.
„Do viđenja, konzule.” Rajhskancelar spusti slušalicu.
Krojc fon Mere je napregnuto posmatrao dok je Rajs spuštao slušalicu. „Jesam li bio u pravu?”
Rajs sleže ramenima. „Nema spora.”
„Ispišite ovlašćenje za nas da tog Vegenera prinudno vratimo u Nemačku.”
Uzevši pero, Rajs ispisa ovlašćenje, potpisa, dodade ga šefu SB.
„Hvala”, reče Krojc fon Mere. „Sada, kada vas japovske vlasti pozovu i požale se…”
„Ako pozovu.”
Krojc fon Mere ga pogleda. „Pozvaće. Biće ovde petnaest minuta pošto mi pokupimo tog Vegenera.” Više nije imao svoj šaljivi, klovnovski manir.
„Bez gudačkog kvinteta”, reče Rajs.
Krojc fon Mere ne odgovori. „Imaćemo ga negde do podne, zato budite spremni. Možete reći Japovima da je homoseksualac ili falsifikator, ili nešto slično. Da ga u zemlji traže zbog nekog krupnog zločina. Znate da oni ne priznaju devedeset pet od sto nacional-socijalističkog zakona.”
„Znam to”, reče Rajs. „Znam šta da radim.” Osećao se razdražen i prevaren. Prešao me, reče sam sebi. Kao i obično. Stupio u kontakt sa Kancelarijom. Kopilad
Ruke su mu drhtale. Poziv od doktora Gebelsa; je li to od toga? Strahopoštovanje pred moćnikom? Ili je to mržnja, osećanje da si opkoljen… do đavola i ta policija, pomisli. Sve su jači. Već su uhvatili i Gebelsa da radi za njih; oni upravljaju Rajhom.
Ali šta ja mogu da učinim? Šta iko može da učini?
Mislio je rezignirano, bolje sarađuj. Nije vreme stati ovom čoveku sa pogrešne strane; verovatno može da dobije što god hoće u zemlji, a to bi moglo uključiti i otpuštanje svakoga ko mu je neprijatelj.
„Vidim”, glasno reče, „da niste preuveličali značaj ove stvari, her Policajfirer. Očigledno da bezbednost same Nemačke zavisi od vašeg brzog otkrivanja ovog špijuna ili izdajnika ili već šta je.” U sebi se zgrči od reči koje je izabrao.
Međutim, Krojc fon Mere je izgledao zadovoljan. „Hvala, konzule.”
„Možda ste nas sve spasli.”
Krojc fon Mere mračno reče: „Pa, još ga nismo uhvatili. Sačekajmo to. Želeo bih da me najzad pozovu.”
„Ja ću se postarati za Japance”, reče Rajs. „Imam prilično iskustvo, kao što znate. Njihove žalbe…”
„Ne trabunjajte”, prekide ga Krojc fon Mere. „Moram da mislim.” Očigledno ga je poziv iz Kancelarije uznemirio; sada se i on osećao pod pritiskom.
Taj tip se eventualno izvuče, i to će te koštati mesta, mislio je konzul Hugo Rajs. Mog mesta, tvog mesta – obojica bismo mogli da se nađemo na ulici u svakom trenutku. Ti nisi ništa sigurniji od mene.
U stvari, možda bi vredelo videti kako bi malo ošljarenja tu i tamo moglo da te zaglibi u tvojim aktivnostima, her policajfireru. Nešto negativno što se nikada ne bi moglo utvrditi. Na primer, kada Japanci uđu ovamo da se žale, mogao bih da izvedem tako da nagovestim kojim Lufthanzinim avionom tip treba da bude odvučen… ili bez toga, da ih podbodem da se još malo više razbesne, recimo, samo lakim prezrivim osmehom – kojim kažem da oni zabavljaju Rajh, da on ne uzima ozbiljno male žute ljude. Lako ih je žacnuti. I ako se dovoljno naljute, mogli bi to da prenesu Gebelsu.
Ima svakakvih mogućnosti. SB zaista ne može da izvuče tog tipa iz P.A.D. bez moje aktivne saradnje. Samo ako mogu da pogodim tačno u živac…
Mrzim ljude koji uspevaju preko mene, reče sam sebi frajher Rajs. To ne trpim u božju mater. Toliko se iznerviram zbog toga da ne mogu da spavam, a kada ne mogu da spavam ne mogu da radim svoj posao. Zato dugujem ja Nemačkoj da ispravim taj problem. Mnogo bih se udobnije osećao noću, a i danju, ako je do toga, kad bi ovaj sitni bavarski razbojnik bio u zemlji i pisao izveštaje u nekoj bednoj sreskoj policijskoj stanici.
Muka je u tome što nema vremena. Dok ja pokušavam da odlučim kako da…
Telefon zazvoni.
Ovog puta Krojc fon Mere posegnu za slušalicom, i konzul Rajs mu ne stade na put. „Halo”, reče Krojc fon Mere u slušalicu. Trenutak tišine dok je slušao.
Već? pomisli Rajs.
Ali je šef SB pružao slušalicu. „Za vas.”
Potajno odahnuvši od olakšanja, Rajs uze slušalicu. „Neki učitelj”, reče Krojc fon Mere. „Želi da zna da li mu možete dati postere Austrije za razred.”
U pidžami, gospodin Bejns je stajao kraj telefona, trljao čelo i razmišljao. Šteta što sam popustio i stupio u vezu sa onim agentom, mislio je. Da sam čekao samo još jedan dan…
Ali verovatno nije učinjeno nikakvo zlo. Ipak je danas trebalo da se vrati u robnu kuću. A ako se ne pojavim? Pretpostavimo da se ne pojavim? To može da pokrene lančanu reakciju; pomisliće da sam ubijen ili tako nešto. Pokušaće da mi uđu u trag.
Nije važno. Zato što je on ovde. Najzad. Čekanje je završeno.
Gospodin Bejns požuri u kupatilo i pripremi se za brijanje.
Ne sumnjam da će ga gospodin Tagomi prepoznati čim ga vidi, zaključi on. Sad možemo da ostavimo masku ‘Gospodin Jatabe’. U stvari, možemo da skinemo sve maske, sva pretvaranja.
Čim se obrijao, gospodin Bejns skoknu pod tuš. Dok je voda urlala oko njega pevao je punim plućima:
„Wer reitet so spat,
Durch Nahct und Wind?
Es ist der Vater
Mit seinem Kind.”[44]
Verovatno je sada i suviše kasno da Služba bezbednosti išta učini, mislio je. Čak i ako saznaju. Zato možda mogu da prestanem da brinem; bar onu trivijalnu brigu. Konačnu, privatnu brigu o svojoj sopstvenoj koži.
Ali što se tiče ostaloga – možemo upravo da počnemo.
11
Za konzula Rajha u San Francisku, frajhera Huga Rajsa, prvi posao upravo ovog dana bio je neočekivan i žalostan. Kada je stigao u svoju kancelariju nađe jednog posetioca kako već čeka, krupnog sredovečnog čoveka sa teškim vilicama, rošave kože i smrknutog neodobravajućeg pogleda od koga su mu se spajale crne, zamršene obrve. Čovek se diže i pozdravi partijski, promrmljavši istovremeno ‘hajl’.
Rajs reče: „Hajl.” Jeknu u sebi, ali zadrža poslovan zvanični osmeh. „Her Krojc fon Mere. Iznenađen sam. Zar nećete ući?”
Otključa svoju unutrašnju kancelariju, pitajući se gde mu je vicekonzul, i ko je pustio šefa Službe bezbednosti da uđe. U svakom slučaju, čovek je bio tu. Ništa se nije moglo učiniti. Idući za njim, sa rukama u džepovima svog tamnog vunenog kaputa, Krojc fon Mere reče: „Slušajte, frajhere. Otkrili smo ovog abverovca. Tog Rudolfa Vegenera. Pojavio se u jednom starom punktu Abvera koji držimo pod prismotrom.” Krojc fon Mere se zacereka, pokazujući ogromne zlatne zube. „I pratili smo ga nazad do hotela.”
„Fino”, reče Rajs, primetivši da mu je pošta na stolu. Znači, Pferdehuf je bio tu negde. Bez sumnje je ostavio kancelariju zaključanu da šef SB ne bi njuškao za svoj groš.
„Ovo je važno”, reče Krojc fon Mere. „Obavestio sam Kaltenbrunera. Najbitnije. Verovatno će vam se sada javiti Berlin svakog trenutka. Osim ako oni Unratfressers tamo u zemlji sve ne zabrljaju.” Sede na konzulov sto, izvadi smotuljak ispresavijanog papira iz džepa od kaputa, te ga brižljivo razmota dok su mu se usne micale. „Lažno ime je Bejns. Predstavlja se kao švedski industrijalac ili trgovački putnik ili nešto u vezi sa proizvodnjom. Primio telefonski poziv jutros u osam i deset od japanskog funkcionera u vezi sa sastankom u Japovoj kancelariji u deset i dvadeset. Sada nastojimo da otkrijemo odakle je bio poziv. Verovatno će mu ući u trag za još jedno pola sata. Javiće mi ovde.”
„Shvatam”, reče Rajs.
„Sada možemo da pokupimo tog tipa”, nastavi Krojc fon Mere. „Ako ga uhvatimo, naravno da ćemo ga vratiti u Rajh sledećim Lufthanzinim avionom. Međutim, Japovi ili Sakramento će možda protestovati i pokušati da blokiraju stvar. Protestovaće kod vas, ukoliko budu protestovali. U stvari, mogu izvršiti ogroman pritisak. A doteraće na aerodrom kamion onih Tokokinih grubijana.”
„Ne možete ih sprečiti da saznaju?”
„I suviše je kasno. On se već uputio na taj sastanak. Možda ćemo morati da ga pokupimo baš tamo, na licu mesta. Utrčimo, zgrabimo ga, istrčimo.”
„To mi se ne dopada”, reče Rajs. „Šta ako se sastaje sa nekim strašno visokim japovskim funkcionerima? Možda je lični Carev predstavnik upravo sada u San Francisku. Čuo sam da se nešto govorka pre neki dan…”
Krojc fon Mere ga prekide. „To ne mari. On je nemački državljanin. Potpada pod zakon Rajha.”
A mi znamo šta je zakon Rajha, mislio je Rajs.
„Ja imam spremno odeljenje komandosa,” nastavi Krojc fon Mere. „Petoricu dobrih ljudi.” Zacereka se. „Izgledaju kao violinisti. Lepa asketska lica. Duševna. Nešto kao studenti teologije. Oni će ući. Japovi će misliti da su gudački kvartet…”
„Kvintet”, reče Rajs.
„Da. Doći će do samih vrata – obučeni su baš kako treba.”
Odmeravao je konzula. „Dosta slično vama.”
Hvala, pomisli Rajs. „Na očigled svima. U sred bela dana. Priđu tom Vegeneru. Okupe se oko njega. Kao da konferišu. Važna poruka.” Brundao je dalje Krojc fon Mere, dok konzul poče da otvara svoju poštu. „Bez nasilja. Samo: her Vegener. Pođite sa nama, molim. Shvatate.” A između kičmenih pršljenova iglica. Upumpati. Gornje ganglije paralisane.
Rajs je klimao glavom.
„Slušate li?”
„Ganz bestimmt.”
„Zatim napolje. Do kola. Natrag u moju kancelariju. Japovi dignu veliku galamu. Ali učtivi do kraja.” Krojc fon Mere se svali sa stola da pantomimom izvede kako se Japanci klanjaju. „Jako prostački što ste nas prevarili, her Kroje fon Mere. Međutim, do viđenja, her Vegener…”
„Bejns”, reče Rajs. „Zar ne koristi svoje lažno ime?”
„Bejns. Baš nam je žao što idete. Idućeg puta ćemo možda mnogo više razgovarati.” Telefon na Rajsovom stolu zazvoni, i Krojc fon Mere prestade sa ludiranjem. „Možda je za mene.” Pođe da uzme slušalicu, ali Rajs pride telefonu i uze je sam.
„Rajs ovde.”
Jedan nepoznat glas reče: „Konzule, ovde Ausland Fernsprechamt u Novoj Škotskoj. Imate transatlantski telefonski poziv iz Berlina, hitan.”
„U redu”, reče Rajs.
„Samo trenutak, konzule.” Slabe smetnje, pucketanje. Zatim drugi glas, telefonistkinja. „Kanzlei.”
„Da, ovde Ausland Fernsprechamt u Novoj Škotskoj. Poziv za Rajhsa Konzula H. Rajsa San Francisko; imam konzula na liniji.”
„Sačekajte.” Duga pauza, za to vreme Rajs nastavi, jednom rukom, da prebira po pošti. Krojc fon Mere je nemarno posmatrao. „Her konzul, izvinjavam se što vam oduzimam vreme.” Muški glas. U Rajsovim venama krv stade istog trenutka. Bariton, kultivisan, uglađen glas poznat Rajsu. „Ovde doktor Gebels.”
„Da, kancelaru.” Preko puta Rajsa, Krojc fon Mere se polako nasmeši. Opuštena vilica prestade da visi.
„General Hajdrih me je baš sad zamolio da vas pozovem. Ima jedan agent Abvera tamo u San Francisku. Zove se Rudolf Vegener. Treba u potpunosti da sarađujete sa policijom u pogledu njega. Nema vremena da vam se daju detalji. Jednostavno im stavite svoju kancelariju na raspolaganje. Ich danke Ihnen sehr dabei.”
„Razumem, her kancelare”, reče Rajs.
„Do viđenja, konzule.” Rajhskancelar spusti slušalicu.
Krojc fon Mere je napregnuto posmatrao dok je Rajs spuštao slušalicu. „Jesam li bio u pravu?”
Rajs sleže ramenima. „Nema spora.”
„Ispišite ovlašćenje za nas da tog Vegenera prinudno vratimo u Nemačku.”
Uzevši pero, Rajs ispisa ovlašćenje, potpisa, dodade ga šefu SB.
„Hvala”, reče Krojc fon Mere. „Sada, kada vas japovske vlasti pozovu i požale se…”
„Ako pozovu.”
Krojc fon Mere ga pogleda. „Pozvaće. Biće ovde petnaest minuta pošto mi pokupimo tog Vegenera.” Više nije imao svoj šaljivi, klovnovski manir.
„Bez gudačkog kvinteta”, reče Rajs.
Krojc fon Mere ne odgovori. „Imaćemo ga negde do podne, zato budite spremni. Možete reći Japovima da je homoseksualac ili falsifikator, ili nešto slično. Da ga u zemlji traže zbog nekog krupnog zločina. Znate da oni ne priznaju devedeset pet od sto nacional-socijalističkog zakona.”
„Znam to”, reče Rajs. „Znam šta da radim.” Osećao se razdražen i prevaren. Prešao me, reče sam sebi. Kao i obično. Stupio u kontakt sa Kancelarijom. Kopilad
Ruke su mu drhtale. Poziv od doktora Gebelsa; je li to od toga? Strahopoštovanje pred moćnikom? Ili je to mržnja, osećanje da si opkoljen… do đavola i ta policija, pomisli. Sve su jači. Već su uhvatili i Gebelsa da radi za njih; oni upravljaju Rajhom.
Ali šta ja mogu da učinim? Šta iko može da učini?
Mislio je rezignirano, bolje sarađuj. Nije vreme stati ovom čoveku sa pogrešne strane; verovatno može da dobije što god hoće u zemlji, a to bi moglo uključiti i otpuštanje svakoga ko mu je neprijatelj.
„Vidim”, glasno reče, „da niste preuveličali značaj ove stvari, her Policajfirer. Očigledno da bezbednost same Nemačke zavisi od vašeg brzog otkrivanja ovog špijuna ili izdajnika ili već šta je.” U sebi se zgrči od reči koje je izabrao.
Međutim, Krojc fon Mere je izgledao zadovoljan. „Hvala, konzule.”
„Možda ste nas sve spasli.”
Krojc fon Mere mračno reče: „Pa, još ga nismo uhvatili. Sačekajmo to. Želeo bih da me najzad pozovu.”
„Ja ću se postarati za Japance”, reče Rajs. „Imam prilično iskustvo, kao što znate. Njihove žalbe…”
„Ne trabunjajte”, prekide ga Krojc fon Mere. „Moram da mislim.” Očigledno ga je poziv iz Kancelarije uznemirio; sada se i on osećao pod pritiskom.
Taj tip se eventualno izvuče, i to će te koštati mesta, mislio je konzul Hugo Rajs. Mog mesta, tvog mesta – obojica bismo mogli da se nađemo na ulici u svakom trenutku. Ti nisi ništa sigurniji od mene.
U stvari, možda bi vredelo videti kako bi malo ošljarenja tu i tamo moglo da te zaglibi u tvojim aktivnostima, her policajfireru. Nešto negativno što se nikada ne bi moglo utvrditi. Na primer, kada Japanci uđu ovamo da se žale, mogao bih da izvedem tako da nagovestim kojim Lufthanzinim avionom tip treba da bude odvučen… ili bez toga, da ih podbodem da se još malo više razbesne, recimo, samo lakim prezrivim osmehom – kojim kažem da oni zabavljaju Rajh, da on ne uzima ozbiljno male žute ljude. Lako ih je žacnuti. I ako se dovoljno naljute, mogli bi to da prenesu Gebelsu.
Ima svakakvih mogućnosti. SB zaista ne može da izvuče tog tipa iz P.A.D. bez moje aktivne saradnje. Samo ako mogu da pogodim tačno u živac…
Mrzim ljude koji uspevaju preko mene, reče sam sebi frajher Rajs. To ne trpim u božju mater. Toliko se iznerviram zbog toga da ne mogu da spavam, a kada ne mogu da spavam ne mogu da radim svoj posao. Zato dugujem ja Nemačkoj da ispravim taj problem. Mnogo bih se udobnije osećao noću, a i danju, ako je do toga, kad bi ovaj sitni bavarski razbojnik bio u zemlji i pisao izveštaje u nekoj bednoj sreskoj policijskoj stanici.
Muka je u tome što nema vremena. Dok ja pokušavam da odlučim kako da…
Telefon zazvoni.
Ovog puta Krojc fon Mere posegnu za slušalicom, i konzul Rajs mu ne stade na put. „Halo”, reče Krojc fon Mere u slušalicu. Trenutak tišine dok je slušao.
Već? pomisli Rajs.
Ali je šef SB pružao slušalicu. „Za vas.”
Potajno odahnuvši od olakšanja, Rajs uze slušalicu. „Neki učitelj”, reče Krojc fon Mere. „Želi da zna da li mu možete dati postere Austrije za razred.”
*****
Negde pre jedanaest časova pre podne, Robert Čildan zatvori radnju i uputi se, pešice, u kancelariju gospodina Pola Kasure.
Srećom, Pol nije bio zauzet. Uglađeno pozdravi Čildana i ponudi mu čaj.
„Neću vas dugo gnjaviti”, reče Čildan pošto su obojica počeli da pijuckaju čaj. Mada mala, Polova kancelarija bila je moderna i jednostavno nameštena. Na zidu jedna jedina izvanredna grafika: Mokeijev Tigar, remekdelo s kraja trinaestog veka.
„Uvek mi je drago da vas vidim, Roberte”, reče Pol, tonom, koji možda – pomisli Čildan – ima prizvuk ohole uzdržanosti.
Ili je to možda bila njegova uobrazilja. Čildan oprezno pogleda preko svoje šolje. Čovek je svakako izgledao prijateljski. A ipak – Čildan je osećao promenu.
„Vaša žena je”, reče Čildan, „bila razočarana mojim grubim poklonom. Možda sam je uvredio. Međutim, kod nečeg novog i neisprobanog, kao što sam objasnio kad sam vam ga dao, ne može se napraviti prava ili konačna procena – bar to ne može da učini neko ko je u samom biznisu. Svakako ste vi i Beti u boljem položaju da prosuđujete nego ja.”
Pol reče: „Nije ona bila razočarana, Roberte. Nisam joj dao nakit.” Iz stola izvadi malu belu knjigu. „Nije izašao iz ove kancelarije.”
Zna, pomisli Čildan. Pametan čovek. Čak joj nije ni rekao. Šta je, tu je. Sada se nadajmo da se neće razbesneti na mene. Da mi tresne neku optužbu da sam pokušao da mu zavedem ženu.
Negde pre jedanaest časova pre podne, Robert Čildan zatvori radnju i uputi se, pešice, u kancelariju gospodina Pola Kasure.
Srećom, Pol nije bio zauzet. Uglađeno pozdravi Čildana i ponudi mu čaj.
„Neću vas dugo gnjaviti”, reče Čildan pošto su obojica počeli da pijuckaju čaj. Mada mala, Polova kancelarija bila je moderna i jednostavno nameštena. Na zidu jedna jedina izvanredna grafika: Mokeijev Tigar, remekdelo s kraja trinaestog veka.
„Uvek mi je drago da vas vidim, Roberte”, reče Pol, tonom, koji možda – pomisli Čildan – ima prizvuk ohole uzdržanosti.
Ili je to možda bila njegova uobrazilja. Čildan oprezno pogleda preko svoje šolje. Čovek je svakako izgledao prijateljski. A ipak – Čildan je osećao promenu.
„Vaša žena je”, reče Čildan, „bila razočarana mojim grubim poklonom. Možda sam je uvredio. Međutim, kod nečeg novog i neisprobanog, kao što sam objasnio kad sam vam ga dao, ne može se napraviti prava ili konačna procena – bar to ne može da učini neko ko je u samom biznisu. Svakako ste vi i Beti u boljem položaju da prosuđujete nego ja.”
Pol reče: „Nije ona bila razočarana, Roberte. Nisam joj dao nakit.” Iz stola izvadi malu belu knjigu. „Nije izašao iz ove kancelarije.”
Zna, pomisli Čildan. Pametan čovek. Čak joj nije ni rekao. Šta je, tu je. Sada se nadajmo da se neće razbesneti na mene. Da mi tresne neku optužbu da sam pokušao da mu zavedem ženu.