3.
Izlazimo kroz Tajlerov prozor, napuštamo Libertivil i letimo po dijagonali na jugozapad, više se ne zadržavajući već pošteno mašući starim dobrim krilima, prevaljujući razdaljinu do cilja. A cilj nam je heliografski odblesak ranog jutarnjeg sunca sa Oca Voda, kao i najveći šestopak na svetu. Između ovoga i Okružnog puta Oo (sada već možemo da ga nazovemo i Gvožđarskim Sokačetom, pošto smo praktično postali počasni građani Frenč Lendinga) diže se radio-toranj, sa signalnim svetlom na vrhu nevidljivom u jarkoj svetlosti ovog novorođenog julskog dana. Osećamo miris trave i zemlje koja se zagreva, a zatim, dok se približavamo tornju, i kvaščani, hranljivi miris piva.
Pored radio-tornja, u industrijskom parku istočnog dela Peninsula Drajva, leži mala zgrada izgrađena od blokova betona i šljake sa parkingom taman dovoljnim za pola tuceta automobila i reporterskog kombija, starog 'forda ekonolajn' obojenog u licitarsko ružičastu boju. Kada dan poodmakne i popodne se preobuče u suton, cilindrične senke šestopaka pašće prvo preko znaka na polućelavom travnjaku naspram prilaznog puta, pa preko zgradice i na kraju preko parkinga. KDCU-AM, piše na znaku, GLAS OKRUGA KULI. Preko natpisa je sprejom ispisana, ružičastom bojom koja se gotovo podudara sa bojom kombija, vatrena izjava: TROJ VOLI MERIEN! JESTE, BRATE! Haui Soul, inženjer u Ju-Kruu2 , kasnije će očistiti grafit (verovatno za vreme Limba u špicu, programa koji se prenosi sa satelita i potpuno je automatizovan), ali za sada ostaje gde je, poručujući nam sve što treba da znamo o ljubavi običnih ljudi u američkoj unutrašnjosti. Izgleda da smo na kraju ipak pronašli nešto lepo.
U trenutku kada pristižemo na vrata na pobočnom zidu zgrade izlazi vitak čovek u smeđim pletenim 'doker' pantalonama, beloj košulji od egipatskog pamuka bez kravate i naramenicama boje kestena (te naramenice su tanke kao i on sam, i odveć elegantne da bismo ih nazvali tregerima; tregeri su vulgarne stvari koje nose takve spodobe kao što je Lola Makston, ili Soni Hartfild iz pogrebnog zavoda). Ovaj druškan prosede kose nosi i elegantan slamnati šešir, star ali savršeno očuvan.Traka boje kestena na šeširu slaže se sa naramenicama. Oči su mu sakrivene iza reflektujućih pilotskih naočara za sunce. Zastaje na travnjaku levo od vrata, ispod izubijanog zvučnika koji emituje trenutni program KDCU: lokalne vesti. Iza ovih će ici čikaški poljoprivredni izveštaj, koji mu daje deset minuta predaha pre nego što ponovo sedne za mikrofon.
Posmatramo sa rastućim interesovanjem kako vadi kutiju 'ameriken spirit' cigareta iz džepa na grudima košulje i pali jednu zlatnim upaljačem. Ovaj elegantni čovek sa naramenicama, 'dokerkama' i 'bas vidžen' mokasinama ne može biti Džordž Redban. U glavi smo već uobličili sliku o Džordžu, i na njoj je sasvim drugačiji svat od ovog ovde. Na našoj slici vidimo momka sa ogromnim trbuhom koji mu se preliva preko belog kaiša kariranih pantalona (posledica svih onih bratvursta pojedenih na stadionu), licem crvenim kao cigla (posledica svih onih piva popijenih uz kobaje, da ne pominjemo urlanje na onaj ološ od sudija), i kratkim i širokim vratom (savršenim za smeštaj onih glasnih žica od azbesta). Džordž Redban iz naše uobrazilje - i čitave oblasti Kuli, gotovo nije potrebno ni pominjati - jeste buljavi, guzati, neočešljani, grlati srčani udar u najavi koji guta sodu-bikarbonu, vozi 'kadilaka' i glasa za republikance, uskipeli lonac zanimljivosti iz sporta, pomamnih zanosa, ludačkih predrasuda i visokog holesterola.
Ovaj druškan nije taj druškan. Ovaj ovde se kreće kao plesač. Ovaj ovde je ledeni čaj na vrućini, 'ladan kao kralj pik.
Ali u tome i jeste zez, zar ne? Jeste, brate. Šala sa debelim di-džejem sa mršavim glasom, samo obrnuta naopačke. On je hobi na delu, otelovljena legenda, i samo jedna od višestrukih ličnosti ovog vitkog muškarca. Ljudi u KDCU znaju njegovo pravo ime, i veruju da znaju za vic (čija je poenta naravno Džordžova čuvena uzrečica, ono sa slepcima), ali zapravo ne znaju ni polovinu priče. Ovo nije metafora. Ono što znaju je tačno je trećina priče, jer je čovek sa 'dokerkama' i slamnatim šeširom ima zapravo četiri lika.
U svakom slučaju, Džordž Redban bio je spas za KDCU, poslednju preživelu stanicu koja emituje na srednjim talasima među kratkotalasnim ajkulama. Pet jutara u nedelji, iz nedelje u nedelju, on predstavlja kamiondžijsku bonancu. Ju-kru (kako osoblje stanice voli sebe da naziva) bi otprilike život dao za njega.
Iznad njegove glave, zvučnik krekeće dalje: "... i dalje nema nikakvih tragova, prema izjavi Dejla Gilbertsona, šefa policije, koji je za Vendela Grina, reportera Herald-a, rekao da je 'običan uljez i raspirivač panike koga više zanima da proda novine nego da shvati kako mi iz Frenč Lendinga rešavamo probleme.'
"U međuvremenu, kućni požar odneo je živote starog farmera Horsta P. Leplemjea i njegove supruge Gertrude. Oboje su bili stari osamdeset dve godine..."
"Horst P. Leplemje", izgovara vitki muškarac, vukući dim iz cigarete sa strašću koja svedoči o velikom uživanju u tom činu. "Pokušaj da to deset puta izgovoriš brzo, šaljivdžijo." Iza i desno od njega ponovo se otvaraju vrata, i iako pušač i dalje stoji direktno ispod zvučnika, savršeno ih dobro čuje. Oči iza neprozirnih stakala čitav njegov život su bile mrtve, ali mu je sluh zato gotovo natprirodan.
Pridošlica je bledolik i trepće na jutarnjem suncu kao beba krtice koju je sečivo pluga izbacilo sa zemljom iz njenog tunela. Glava mu je obrijana izuzev mohikanske pruge na sredini i repića koji počinje odmah ispod potiljka i visi mu do ramena. Sa uha mu visi naušnica u obliku munje koja sumnjivo liči na nacističko SS znamenje. Nosi pocepanu crnu majicu sa logom NAJVEĆI ŠITOVI 97-e: TURNEJA 'DIGO NAM SE U IME HRISTA'. Ovaj živopisni momak u ruci nosi kutiju sa CD-om.
Zdravo, Morise", kaže vitki muškarac sa šeširom, ne okrećući se.
Moris iznenađeno uvlači dah, i u zatečenosti izgleda kao bezazleni židovski momčić što i jeste. Moris Rozen je letnji stažista u Ju-Kruu sa oškoške katedre VU. "Čoveče, što volim tu neplaćenu radnu snagu!" priča se da Tom Vigins, upravnik stanice, ima običaj da govori, pritom obično zlurado trljajući ruke. Nikada čekovna knjižica nije bila čuvana tako predano kako Viger čuva čekovnu knjižicu KDCU-a. U tome liči na zmaja Smauga koji leži na svojim brdima zlata (mada na računu 'DCU-a nema nikakvih brda; korisno je da se ponovi da stanica, s obzirom da emituje na srednjima talasima, ima sreće što još postoji).
Morisov iznenađeni pogled - bilo bi pošteno nazvati ga i zabrinutim - topi se u osmeh. "Au', g. Lejdene! Kakav sluh!"
Onda mu se nabere čelo. Čak i ako je g. Lejden - koji, ne sme se zaboraviti, stoji ispod spoljnog drndala - uspeo da čuje nekoga kako izlazi, kako je, za ime Božje, znao ko je taj neko ko izlazi?
"Kako ste znali da sam ja?" pita.
"Samo dvojica ovde već od jutra mirišu na marihuanu", kaže Henri Lejden. "Jedan od njih zaliva jutarnji dim 'skopom', a drugi - tojest ti, Morise - ga pušta da drma."
"'Au", kaže Moris sa poštovanjem. "Strava ste, keve mi."
"Naravno da sam strava", slaže se Henri. Glas mu je blag i zamišljen. "Posao je gadan, ali neko mora da ga obavlja. Što se tiče tvojih jutarnjih randevua sa nesumnjivo ukusnim tajlandskim štapićem, smem li da ponudim jedan apalački aforizam?"
"Samo napred, dan." Ovo je Morisov prvi pravi razgovor sa Henrijem Lejdenom, koji je totalno genijalan kao što su mu rekli da će biti. Totalno, pa i više. Više nije toliko teško verovati da ima i drugi identitet... tajni identitet, kao Brus Vejn. Ali... sve je to i dalje da odlepiš.
"Ono što radimo u detinjstvu kasnije postaje navika", kaže Henri istim mekim glasom, nimalo nalik na Džordža Redbana. "Neka ti to bude savet od mene, Morise."
"Aha, strava", kaže Moris. Nema predstavu o čemu gospodin Lejden priča, ali polako, stidljivo pruža ruku sa CD-om. Pošto Henri ne pruža ruku da ga uzme, na trenutak se oseća zgaženo, odjednom mu je ponovo sedam godina, i pokušava da zadivi uvek prezaposlenog tatu crtežom koji je celo popodne radio u svojoj sobi. Onda mu pada na pamet: pa on je slep, morončino. Možda može da oseti gandžu u tvojem dahu i čuje k'o šišmiš, ali kako misliš da provali da držiš jebeni CD u ruci?
Sa oklevanjem, pomalo preplašen sopstvenom drskošću, Moris hvata Henrija iznad šake. Oseća kako se čovek malo trgnuo, ali Lejden onda dozvoljava da mu dovede ruku do tanke kutije.
"Ah, CD", kaže Henri. "A na njemu je...?"
"Morate da pustite sedmu stvar sa njega večeras u emisiji", kaže Moris. "Molim vas."
Henri po prvi put izgleda pometeno. Povlači dim iz cigarete i pušta je (i ne gledajući, naravno, ha ha) u plastičnu kofu sa peskom pored vrata.
-Na koju to emisiju misliš?" pita.
Umesto da odmah odgovori, Henri kratko cokće usnama, poput malog ali proždrljivog mesoždera koji jede nešto ukusno. I da bi stvar bila gora, propraća je karakterističnim pokličem Viskonsinskog Pacova, jednako poznatim u Morisovoj starosnoj grupi kao što je Redbanovo promuklo 'Čak i slepac...' poznato njihovim matorcima: "Evo vam ga, sažvaćite ga, progutajte, zalijte nečim, ionako SVE izlazi na istu rupu!"
Iako to ne radi baš najveštije, nema sumnje koga imitira: jednog i jedinog Viskonsinskog Pacova, čiji je večernji program na KWLA-FM čuven u oblasti Kuli (mada bi verovatno bilo tačnije reći 'ozloglašen'). KWLA je mala koleška FM stanica u La Rivijeru, jedva više od mrljice na tapetu viskonsinskog radija, ali zato Pacov ima ogroman auditorijum.
A kada bi se nekim slučajem obelodanilo da je stari dobri navijač Pivara i glasač republikanaca sa srednih talasa Džordž Redban istovremeno i Pacov - koji je jednom prilikom sa nasladom prepričavao kako je ispraznio creva na CD grupe Backstreet Boys - bilo bi gužve. I to prilično ozbiljne, verovatno, koja bi odjeknula daleko izvan ušuškane male radio-zajednice.
"Kako ti je, pobogu, palo na pamet da bih ja mogao da budem Viskonsinski Pacov, Morise?" pita Henri. "Jedva sam pogodio o kome govoriš. Ko ti je utuvio takvu glupost u glavu?"
"Dobro obavešteni izvor", kaže Moris tajanstveno.
Zato što nikada ne bi odao Hauija Soula, sve i da mu čupaju nokte usijanim kleštima. Osim toga, i Haui je slučajno otkrio: jednog dana je ušao u staničnu klonju pošto je Henri izašao i video da je Henriju ispao novčanik iz zadnjeg džepa dok je sedeo na prestolu. Pomislili biste da bi momak čija su preostala čula toliko izoštrena primetio nedostatak, ali je Henrijev um verovatno bio zaokupljen drugim stvarima - pošto se očigledno radi o teškom tipu koji mozga o teškim stvarima. U svakom slučaju, u Henrijevom novčaniku (koji je Haui pretresao, kako je rekao, iz 'dobronamerne radoznalosti') nalazila se legitimacija KWLA, na kojoj je neko u redu obeleženom sa IME mastilom odštampao crtež pacova. Slučaj zaključen, kraj utakmice, zakopčaj šlic.
"Nikada u životu nisam kročio u KWLA", kaže Henri, i to je apsolutna istina. On snima trake sa Viskonsinskim Pacovom (pored ostalih) kod kuće, a zatim ih šalje iz jedne pošte u centru, gde ima iznajmljen poštanski fah na ime Džo Stramer. Kartica sa odštampanim pacovom bila je zapravo pozivnica od strane osoblja KWLA na koju nikada nije odgovorio... ali je zadržao karticu.
"Jesi li i sam nekome postao obavešteni izvor, Morise?"
"A?"
"Jesi li nekom rekao da misliš da sam ja Viskonsinski Pacov?"
"Ne! Naravski da nisam!" Što, kao što svi znamo, ljudi obično kažu u ovakvim prilikama. Na Henrijevu sreću, u ovom slučaju je to istina. Bar za sad, ali dan je tek počeo.
"Niti ćeš, zar ne? Zato što govorkanja umeju da puste koren. Kao i izvesne loše navike." Henri oponaša uvlačenje i izbacivanje dima.
- Umem da ćutim", kaže Moris, sa možda ne baš opravdanim ponosom.
- "Nadam se da je tako. Jer ću, ako ovo rasprdiš okolo, morati da te ubijem."
-Ako rasprdim okolo, misli Moris. Čoveče, ovaj tip je stvarno krvav.
"Jes', da me ubijete", kaže Moris, smejući se.
"I pojedem", kaže Henri. On se ne smeje, niti osmehuje.
"Ma naravski", Moris se ponovo smeje, ali mu sopstveni smeh ovaj put zvuči neobično usiljen. "K'o Hanibal Lektor."
"Ne, nego kao Ribar", kaže Henri. Polako okreće pilotske naočare prema Morisu. Stakla odbijaju svetlost, i na trenutak ih pretvaraju u oči od crvenog ognja. Moris pravi korak unazad, nesvestan da je to učinio. "Albert Fiš je voleo da počne od stražnjice. Jesi li to znao?"
"N..."
"Jeste, tako je. Tvrdio je da je dobro parče mlade stražnjice slatko kao teleći kotlet. Tačno je tako rekao. Napisao je to u pismu majci jedne od svojih žrtava."
"Ludilo", kaže Moris. Sopstveni glas mu zvuči slabašno, glas praseta koje odbija da pusti zlog vuka u kuću. "Ali ja, kao, znam da niste Ribar."
"Nisam? A zašto?"
"Čoveče, pa slepi ste, na primer!"
Henri ne odgovara, već samo zuri zažarenim staklenim očima u sada već potpuno usplahirenog Morisa. A Moris razmišlja: Ali kako znamo da li je zaista slep? Prilično se dobro snalazi za slepca... i kako me je oslovio po imenu čim sam izašao. Totalno uvrnuto.
"Ćutaću", kaže. "Kunem se Bogom."
"To mi je dovoljno", odgovara Henri blago. "Sad kad smo se dogovorili, šta si mi to doneo?" Drži CD pred sobom, ali ne tako kao da ga vidi, primećuje Henri sa beskrajnim olakšanjem.
"To je, ahm, ona grupa iz Rasena, Štrokosperma? Oni što su uradili novu verziju 'Kud se dela naša ljubav'? Onu staru stvar Suprimsa? Samo što su je napravili da piči dvesta na sat. Krvava je. Mislim, totalno rastura pop fazon, sjebava mu znanje!"
"Štrokosperma", ponavlja Henri. "Jesu li to oni što su se pre zvali Klića Džejn Vajat?
Moris gleda Henrija sa strahopoštovanjem koje lako može da se pretvori u ljubav. "Solo gitarista Štrokosperme je otprilike osnovao KDŽV, čoveče. Onda su on i basista imali taj politički razlaz, nešto u vezi Dina Kisindžera i Henrije Ejksona, pa je Aki Daki - gitarista - otišao i osnovao Štrokospermu."
"'Kud se dela naša ljubav'?" mrsi Henri, a onda pruža CD nazad. I dodaje, kao da je video kako se Morisu rastužilo lice: "Ne smeju da me vide sa time - mućni glavom. Gurni ga u moju kasetu."
Morisova ojađenosti nestaje, i zamenjuje je blistav osmeh. "A, važi! Nema problema, g. Lajdene!"
"I nemoj da te neko vidi kako to radiš. Naročito onaj Haui Soul. Haui ponekad ume da bude njuškalo. Bilo bi dobro da ga ne oponašaš."
- Nema šeme, šefe!" I dalje se kezeći, oduševljen načinom na koji je stvar prošla, Henri se maša kvake.
"I još nešto, Morise."
"Da?"
"Pošto znaš moju tajnu, mogao bi da me zoveš Henri."
"Henri! Strava!" Da li je ovo najbolje jutro ovog leta za Morisa Rozena? Definitivno jeste.
"I još nešto."
"Da, Henri?" Moris se usuđuje da mašta da bi jednog dana mogli da napreduju do Henka i Morija.
"Nemoj nikome da kažeš za Pacova."
"Već sam rek'o da..."
"Jesi, i ja ti verujem. Ali iskušenje ne miruje, Morise; iskušenje ti se prikrada kao lopov u noći, ili kao lovac plenu. Ako podlegneš iskušenju, znaću to. Nanjušiću ti to na koži kao lošu kolonjsku vodi. Veruješ li mi?"
"Uh... da." I zaista veruje. Kasnije, kada bude imao vremena da razmisli, pomisliće kako je takva pomisao besmislena, ali u ovom trenutku veruje u nju. Veruje mu. Gotovo kao da je hipnotisan.
"Vrlo dobro. Sad idi. 'Oću da mi Ejs Alatke, Zaglat Ševiji i Gospodin Slasna Rebarca budu poređani za sledeći segment."
"Primljeno."
"A sa sinoćne utakmice..."
"Vikmenovo izbacivanje u osmom? Bilo je da odlepiš. Totalno ne-Pivarski."
"Ne, mislim da nam trebaju poeni Marka Lorete u petom. Loreta retko donosi poene, ali ga navijači vole. Nije mi jasno zašto. Čak i slepac vidi da nema domet, naročito iz dubine polja. Hajde kreni, sinko. Stavi CD u moju kaseti, i ako vidim Pacova, daću mu ga. Siguran sam da će hteti da ga pusti."
"Stvar broj..."
"Sedam, sedam, rimuje se sa gledam. Neću zaboraviti, a neće ni on. Hajde sad."
Moris mu upućuje zahvalan pogled za oproštaj i vraća se unutra. Henri Lejden, alias Džordž Redban, alias Viskonsinski Pacov, alias Henri Šejk (stići ćemo i do toga, ali ne sada; vreme leti), pali još jednu cigaretu i duboko uvlači dim. Neće imati vremena da je popuši do kraja; poljoprivredni izveštaj je već odmakao (svinjsko salo skočilo, žito palo, a kukuruz se drži visoko k'o slonovo oko), ali mu trebaju dim ili dva da se sabere. Dan se otegao pred njim kao gladna godina, sa Festivalom jagoda u Maksvelovom staračkom domu, toj kući antiknih užasa, na kraju. Često se moli da ga Bog sačuva od toga da završi u kandžama Vilijema 'Lole' Makstona. Kada bi mu dali da bira između toga da skonča u MSD-u ili da spali lice letlampom, uvek bi pre odabrao letlampu. Kasnije, ako ne bude preumoran, možda će mu doći prijatelj iz ulice, da započnu dugo obećavano čitanje 'Sivog doma'. Bio bi to lep završetak dana.
Koliko će dugo, pita se, Moris Rozen istrajati u čuvanju tajne? Pa, pretpostavlja Henri, ostaje da se vidi. Pacov mu je suviše drag da bi ga se odrekao osim ako bude zaista morao; svestan je ove činjenice.
"Din Kisindžer", mrmlja. "Henri Ejkson. Aki Daki. Neka nam je Bog u pomoći."
Uvlači još jedan dim cigarete i pušta je da padne u kofu sa peskom. Vreme je da se vrati unutra, da analizira Loretin sinoćni home run, da počne da prima pozive vernih navijača iz oblasti Kuli.
A nama je vreme da pođemo dalje. Sa zvonika luteranske crkve odzvonilo je sedam sati.
U Frenč Lendingu život počinje da se zahuktava. U ovom delu sveta niko ne ostaje dugo u krevetu, i moramo da požurimo da završimo obilazak. Događaji će uskoro otpočeti, možda brže nego što očekujemo. Ali do sada smo obavili dobar deo posla, i preostalo nam je još samo jedno zaustavljanje do kraja puta.
Uzdižemo se na toplim letnjim strujama, i na trenutak lebdimo pored tornja KDCU (dovoljno smo blizu da čujemo tik-tik-tik signalnog svetla i pritajeno, preteće brujanje električnog napona), gledajući prema severu ne bismo li se orijentisali. Osam milja uzvodno od varoši nalazi se Grejt Blaf, mesto nazvano po krečnjačkoj litici koja se tamo uzdiže3. Za liticu se priča da je ukleta, jer je 1888. godine poglavica indijanskog plemena Lisica (zvao se Daleki Pogled) okupio sve svoje ratnike, vračeve, skvo i decu i naredio im da skoče u smrt, i na taj način izbegnu neku goru sudbinu koju je video u snovima. Sledbenici Dalekog Pogleda, isto kao i sledbenici Džima Džonsa, učinili su kako im je rečeno.
Ali nećemo uz reku; imamo dovoljno posla sa duhovima i ovde u Frenč Lendingu. Hajde da umesto toga još jednom preletimo Gvožđarsko Sokače (harliji nisu tamo, Nosonja Sen Pjer je otprašio na čelu Gromovite Petorke na posao u pivari), Kraljičinu ulicu i Makstonov starački dom (Berni je tamo dole, i još zuri kroz prozor - brrr), do ulice Blaf. To mesto je već gotovo izvan naselja, u poljima. Čak i danas, u dvadeset prvom veku, varoši oblasti Kuli naglo prelaze u šume i polja.
U Hermanovu ulicu se skreće levo iz ulice Blaf, i taj kraj malo liči na urbanu sredinu. Tu, u kući od cigala na kraju pola milje dugačke poljane koju planeri još nisu zapazili (ovde, začudo, ima malo planera, tih nesvesnih agenata iskliznuća), živi Dejl Gilbertson, sa ženom Sarom i šestogodišnjim sinom Dejvidom.
Ne možemo da ostanemo dugo, ali hajde da načas kliznemo unutra kroz prozor kuhinje, pošto je već otvoren, i pošto na radnoj površini ima taman dovoljno mesta za nas, između 'sileksa' i tostera. Dejl Gilbertson, šef policije, sedi za kuhinjskim stolom, čita novine i tovari kašikom pšenične pahuljice u usta ne obraćajući pažnju na ukus (toliko je uzrujan time što je video novi komentar Vendela Grina na naslovnoj strani Heralda da je zaboravio da doda šećer i seckanu bananu). Ovog jutra je to svakako najnesrećniji čovek u Frenč Lendingu. Uskoro ćemo upoznati njegovog jedinog konkurenta za to neprivlačno zvanje, ali da se koji časak zadržimo kod Dejla.
Ribar, razmišlja ovaj tmurno, na sličan način kao Bobi Dilak i Tom Lund. Zašto ga nisi nazvao nekim malo staromodnijim imenom, ti jebeno podbunjivačko škrabalo? Nekim imenom koje je više lokalno? Damerboj, recimo; e, to bi bilo dobro.
Ali Dejl zna razlog. Sličnosti između Alberta Fiša, koji je ordinirao u Njujorku, i njihovog momka u Frenč Lendingu suviše su upadljive - suviše zgodne - da bi se prešlo preko njih. Fiš je davio svoje žrtve, a Ejmi Sen Pjer i Džoni Irkenhem su po svemu sudeći takođe zadavljeni; Fiš je jeo meso svojih žrtava, a kod leševa oboje dece utvrđeno je da su nekome poslužili kao hrana; i Fiš i njihov čovek pokazali su posebnu gastronomsku sklonost prema... pa, prema nižim delovima leđa.
Dejl spušta pogled prema svojim žitaricama, pa pušta kašiku u mešavinu i gura dlanom činiju od sebe.
I ta pisma. Ne može da zaboravi pisma.
Baca pogled prema svojoj aktovki, koja čuči pored stolice kao verno pseto. Dosje je u njoj, i privlači ga kao što pokvaren, bolan zub privlači jezik. Nekako uspeva da drži ruke daleko od njega, bar dok je kod kuće, gde se dobacuje loptom sa sinom i vodi ljubav sa ženom, ali da ga drži daleko od misli... e, to je već druga pesma, kao što takođe imaju običaj da kažu u ovim krajevima.
Albert Fiš je napisao dugo i zastrašujuće detaljno pismo majci Grejs Bad, žrtve koja je starom ljudožderu konačno donela nagradno putovanje do električne stolice. ('Jedva čekam pogubljenje!' priča se da je Fiš rekao svojim tamničarima. 'To je jedino uzbuđenje koje još nisam probao!') Sadašnji počinilac pisao je slična pisma, jedno upućeno Helen Irkenham, a drugo Ejminom ocu (naprasitom, ali po Dejlovoj proceni iskreno ojađenom), Armanu 'Nosonji' Sen Pjeru. Dejl bi voleo da veruje da je ta pisma napisao neki mutivoda koji inače nema nikakve veze sa ubistvima, ali oba sadrže pojedinosti koje nisu dospele do štampe, podatke koje bi trebalo da zna samo ubica.
Dejl konačno popušta pred iskušenjem (kako bi ga Henri Lejden dobro razumeo!) i podiže aktovku. Otvara je i polaže debeli dosje tamo gde je nedavno ležala činija. Vraća aktovku na mesto pored stolice i otvara korice (obeležene su sa SEN PJER / IRKENHEM umesto sa RIBAR). Prevrće srceparajuće fotografije dvoje nasmejane, krezube dečice, izveštaje medicinskog istražitelja suviše strašne za čitanje i fotografije sa mesta zločina suviše strašne za gledanje (jeste, ali posao ga tera da im se hiljadu puta vraća - okrvavljeni lanci, muve, otvorene oči). Tu su takođe različiti prepisi, od kojih je najduži prepis saslušanja Spensera Hodala, koji je pronašao malog Irkenhema i nakratko bio pod sumnjom.
Ispod ovih leže fotokopije tri pisma. Jedno je bilo poslato Džordžu i Helen Irkenhem (ali adresirano samo na Helen, ako je to uopšte važno). Drugo je stiglo Armanu 'Nosonji' Sen Pjeru (i bilo je doslovno tako adresirano, uključujući i nadimak). Treće je bilo poslato majci Grejs Bad iz Njujork Sitija, posle ubistva njene ćerke krajem proleća 1928. godine.
Grejs mi je sela u krilo i poljubila me. Tada sam odlučio da je pojedem. Tako je Fiš pisao gospođi Bad.
Ejmi mi je sela u krilo i zagrlila me. Tada sam odlučio da je pojedem. Tako je neznanac pisao Nosonji Sen Pjeru, i je li čudo što je ovaj posle pretio da će spaliti policijsku stanicu u Frenč Lendingu do temelja? Dejl ne miriše tog kučkinog sina, ali mora da prizna da bi se osećao isto na Nosonjinom mestu.
Otišao sam gore i skinuo svu odeću sa sebe. Znao sam da ću je umazati krvlju ako to ne učinim. Fiš, gospođi Bad.
Otisao sam okolo do kokošinjca i skino odeću sa sebe. Znao sam da ću je umažem krvlju ako to ne učinim. Nepoznati, Helen Irkenhem. Ovde se nameće pitanje: kako majka da sačuva zdrav razum kad primi takvo pismo? Da li je tako nešto moguće? Dejl smatra da nije. Helen je normalno odgovarala na pitanja, čak mu je ponudila čaj poslednji put kad je bio tamo, ali je pritom imala staklast, smlaćen pogled koji je ukazivao na to da se održava na instrumentima.
Tri pisma, dva nova, jedno staro skoro sedamdeset pet godina, a ipak sva tri toliko slična. Prema saveznim ekspertima, pisma Sen Pjerovima i Irkenhemovima napisala je levoruka osoba. Hartija je bila obični beli 'hamermil', koji se može kupiti u svakoj prodavnici kancelarijskog materijala u Americi. Olovka kojom je pisano verovatno je bila marke 'Bic' - a to je tek bio trag.
Fiš gospođi Bad, daleke dvadesetosme: Nisam je jebao iako sam mogao da sam hteo. Umrla je kao devica.
Nepoznati Nosonji Sen Pjeru: NISAM je jebo iako sam mogo da sam teo. Umrla je ko DEVICA.
Nepoznati Helen Irkenhem: Možda će vas uteši to da ga NISAM jebo iako sam mogo da sam teo. Umro je ko DEVAC.
Dejl je ovde potpuno izgubljen, i svestan je toga, ali se nada da ne izgleda kao potpuni glupak. Ovaj počinilac, iako nije potpisao pisma imenom starog ljudoždera, očigledno želi da ga povežu sa njim. Samo je falilo da na mestima zločina ostavi pokoju crknutu pastrmku.
Gorko uzdahnuvši, Dejl vraća pisma u korice, a korice u aktovku.
"Dejle? Dušo?" Sarin pospani glas, sa vrha stepeništa.
Dejl se trza kao čovek uhvaćen u nečemu sramotnom, i zatvara aktovku. "U kuhinji sam", dovikuje. O Dejviju ne mora da brine; taj se nikad ne budi pre pola osam.
"Kasniš?"
"Aha." Često kasnije dolazi na posao, pa to nadoknađuje radeći do sedam, osam ili čak devet uveče. Vendel Grin ga nije zakačio zbog toga... bar ne za sada, ali ima vremena. Svako ima svoje ljudoždere.
"Zalij cveće pre nego što pođeš, hoćeš? Vazduh je tako suv."
"Nema problema." Zalivanje Sarinog cveća je jedan od kućnih poslova koje voli. Najbolje razmišlja sa baštenskim crevom u ruci.
Gore vlada tišina... ali nije čuo zvuk papuča koje se udaljavaju prema spavaćoj sobi. Čeka. Onda se, konačno, čuje: "'Si dobro, dušo?"
"Odlično", dovikuje u odgovor, nadajući se da je upumpao pravu količinu živosti u glas.
"Zato što si se još okretao kada sam ja zaspala."
"Ne, ne, dobro sam."
" Znaš šta me je Dejvi pitao dok sam mu sinoć prala kosu?"
Dejl prevrće očima. Mrzi te razgovore na daljinu. Čini se da ih Sara voli. Ustaje i sipa još jednu šolju kafe. "Ne, šta?"
"Pitao me je: 'Hoće li tata da izgubi posao?'"
Dejl zaustavlja šolju na pola putanje do usana.
"Šta si mu odgovorila?"
"Rekla sam 'naravno da neće'."
"Dobro si rekla."
Čeka, ali to je sve. Pošto mu je ubrizgala još malo otrovne brige - zbog Dejvidove lomne psihe, kao i zbog toga šta bi izvesna osoba mogla da mu uradi ako bude toliko baksuzan da naleti na nju - Sara se odvlači u njihovu sobu i, verovatno, u kupatilo na tuširanje.
Dejl se vraća za sto, otpija gutljaj kafe, pa naslanja čelo na dlan i sklapa oči. U ovom trenutku vidimo koliko je zaista preplašen i očajan. Dejl ima samo četrdeset dve godine i čovek je zdravih navika, ali na nemilosrdnoj svetlosti jutra sa prozora kroz koji smo ušli, na trenutak kao bolešljivi šezdesetogodišnjak.
Brine ga posao, jer zna da će, ako čovek koji je ubio Ejmi i Džonija nastavi da ubija, već iduće godine gotovo izvesno biti smenjen. Takođe je zabrinut za Dejvija... iako Dejvi nije njegova najveća briga, zato što, kao i Fred Maršal, ne može da zamisli da bi Ribar mogao da uzme njegovo i Sarino dete. Ne, veća briga su mu druga deca Frenč Lendinga, a donekle i deca iz Sentralije i Ardena.
Najviše strahuje od toga da jednostavno nije dovoljno sposoban da ulovi kučkinog sina. Da će ovaj ubiti i treći, četvrti, pa možda i jedanaesti i dvanaesti put.
Bog mu je svedok da je tražio pomoć. I dobio je... na neki način. Sada na slučaju rade i dva detektiva savezne policije, a povremeno se priključuje i agent FBI iz Medisona (mada nezvanično; FBI formalno ne učestvuje u istrazi). Dejlu čak i ova pomoć spolja deluje nadrealno, zahvaljujući neobičnoj podudarnosti ljudi o kojima se radi. Agent FBI zove se Džon. P. Reding. Savezni detektivi su Peri Braun i Džefri Blek. Što znači da u timu ima Brauna, Bleka i Redinga. Sara ih je nazvala Kolor Patrolom4. Sva trojica naglašavaju da su, bar za sada, samo i isključivo ispomoć. Da je Dejl Gilbertson taj koji stoji na vetrometini.
Hriste Bože, voleo bih kada bi Džek hteo da mi pomogne u ovome, razmišlja Dejl. Postavio bih ga za pomoćnika dok trepneš, baš kao u onim starim vesternima.
Jeste, brate. Dok trepneš.
Kada je Džek prvi put došao u Frenč Lending, ima tome skoro četiri godine, Dejl nije znao šta da misli o čoveku koga su njegovi ljudi odmah prozvali Holivudom. U trenutku kada su njih dvojica upecali Tornberga Kinderlinga - jeste, onog neuglednog, žgoljavog Tornberga Kinderlinga - tačno je znao šta da misli o njemu. Momak je bio najbolji rođeni detektiv kojeg je Dejl ikada sreo u životu.
Jedini rođeni detektiv, hoćeš da kažeš.
Tako je. Jedini pravi. I mada su podelili lovorike (na bespogovorno insistiranje došljaka iz L.A.), slučaj je bio rešen zahvaljujući Džekovom detektivskom radu. Bio je gotovo kao jedan od onih detektiva iz knjiga... Erkil Poaro, Eleri Kvin, takvi tipovi. Mada Džek nije u toj meri zaključivao, niti je išao okolo lupkajući se prstom po slepoočnici i govoreći o svojim 'malim sivim ćelijama'. On...
"On sluša", mrmlja Dejl, i ustaje. Kreće prema sporednim vratima, pa se vraća po aktovku. Ubaciće je na zadnje sedište patrolnih kola pre nego što ode da zalije leje. Ne želi te jezive slike u kući ni sekund duže nego što je neophodno.
Džek sluša.
Kao što je slušao Dženu Masengejl, šankericu u pivari. Dejlu nije išlo u glavu zašto Džek provodi toliko vremena sa malom radodajkom, pa mu je čak palo na pamet da gospodin Lanene 'Lone iz L.A. hoće da je odvuče u krevet pa da se posle kod kuće hvali drugarima na Rodeo Drajvu da je maznuo dobro parče gore u Viskonsinu, gde je vazduh čist a noge dugačke i jake. Ali to uopšte nije bilo to. Džek je slušao, i ona mu je najzad rekla ono što je želeo da čuje.
Ma daaa, ljudi počnu uvrnuto da se ponašaju kad piju, rekla je Džena. Ima jedan tip koji posle nekoliko tura počne da radi ovako. I onda je vrhovima prstiju stisnula nozdrve... ali sa dlanom okrenutim napolje.
A Džek, i dalje se opušteno smešeći, i dalje pijuckajući klub-sodu: I uvek sa dlanom okrenutim napolje? Ovako? Ponovio je pokret.
Džena, smešeći se, napola zaljubljena: "Tako je, macane - brzo učiš.
Džek: Moguće je, ponekad. Kako se zove taj momak, dušo?
Džena: Kinderling. Tornberg Kinderling. Zakikotala se. Samo što posle par tura - čim počne sa štipanjem nozdrva - traži da ga svi zovu Torni5.
Džek, i dalje sa onim svojim smeškom: A da li možda pije 'Bombaj' džin? Sa jednom kockom leda i nekoliko kapi bitera?
Dženin osmeh počinje da bledi, i gleda ga kao da je nekakav čarobnjak: Otkud znaš?
Ali nije važno otkud je znao, jer je to bio samo deo paketa, zapakovanog sa lepom mašnom. Slučaj zaključen, kraj utakmice, zakopčaj šlic.
Džek je naposletku odleteo nazad u Los Anđeles, vodeći Tornberga Kinderlinga - Tornberga Kinderlinga, neuglednog kratkovidog agenta osiguranja iz Sentralije koji ne bi mrava zgazio, ne bi rekao 'govno' da su mu ga puna usta, ne bi pitao rođenu majku za čašu vode na vreo dan ali je zato ubio dve prostitutke u Gradu Anđela. Torni pritom nije davio; obavio je posao lovačkim nožem, za koga je Dejl posle utvrdio da je kupljen u 'Lephemovoj sportskoj opremi', sumnjivom malom lokalu pored Send Bara, najzloglasnije jazbine za opijanje u Sentraliji.
Do tada su rezultati ispitivanja DNK prikucali Kinderlingovo dupe uz vrata ambara, ali je Džeku bilo milo što su utvrdili poreklo oružja koji su izvršena ubistva. Lično je pozvao Dejla da mu zahvali, a Dejl, koji nikada pre toga nije bio zapadno od Denvera, bio je gotovo apsurdno dirnut ovom ljubaznošću. Džek je u toku istrage nekoliko puta rekao da dokaza nikada nije dovoljno kada je počinilac istinski opak momak, a za Tornija Kinderlinga se pokazalo da je itekako opak.Naravno, igrao je na kartu neuračunljivosti, pa je Dejl, koji se potajno nadao da će biti pozvan da svedoči, bio oduševljen kada je porota odbila njegovo pozivanje i osudila ga na nekoliko uzastopnih doživotnih kazni.
A čemu se moglo zahvaliti za to? Šta je pomoglo da se to dogodi? Upravo to što je čovek slušao. Bilo je dovoljno. Umeo je da sluša konobaricu naviklu na to da joj blenu u grudi dok ono što govori ulazi na jedno uvo tipa koji sluša i izlazi na drugo. A koga je Holivud Džek sve slušao pre Džene Masengejl? Neku kurvu sa Sanseta, činilo se... ili, tačnije, čitavo jato pomenutih. (Usput, kako nazvati tako nešto? Četa uličarki? Grupica droca?) Nijedna od njih nije pokazala na Kinderlinga prilikom prepoznavanja u policiji, zato što Tornberg na gostovanju u L.A. nije mnogo ličio na Tornberga koji je putovao okolo obilazeći kompanije koje prodaju poljoprivrednu opremu u Kuliju, i preko u Minesoti. Torni iz L.A. nosio je periku, kontaktna sočiva umesto naočara, i veštačke brčiće.
"Najgenijalnija stvar bilo je sredstvo za crnjenje", rekao je Džek. "Mala količina, tek toliko da liči na tamošnjeg."
"Išao je u dramsku sekciju sve četiri godine u gimnaziji u Frenč Lendingu", mrko je odgovorio Dejl. "Proverio sam. Možeš li da poveruješ da je mali kopilan u prvoj godini igrao Don Žuana?"
Torni je, dakle, smislio više lukavih promena izgleda (previše da bi porota progutala pozivanje na neuračunljivost, činilo se), ali je zaboravio jednu izdajničku sitnicu, ono stezanje nozdrva sa dlanom okrenutim od sebe. Jedna od prostitutki se setila, i kada ju je pomenula - Dejl je bio siguran da je to rekla onako uzgred, baš kao i Džena Masengejl - Džek je čuo.
Zato što je slušao.
Nazvao me da se zahvali zbog noža, i još jednom da me obavesti šta je odlučila porota, razmišlja Dejl, ali taj drugi put je hteo nešto i za sebe. A ja sam znao šta je to. Znao sam pre nego što je otvorio usta.
Jer iako nije bio genijalni detektiv kao njegov prijatelj iz Golden Stejta, Dejlu nije promakla neočekivana i burna reakcija mlađeg muškarca na prirodu zapadnog Viskonsina. Džejk se zaljubio u Kuli, i Dejl je bio spreman da se kladi u velike pare da je to bila ljubav na prvi pogled. Bilo je nemoguće drugačije protumačiti izraz njegovog lica dok su se vozili iz Frenč Lendinga u Sentraliju, iz Sentralije u Arden, iz Ardena u Miler: divljenje, zadovoljstvo, maltene zanos. Dejlu je Džek izgledao kao čovek koji je došao na mesto gde nikada nije bio samo da bi otkrio da se vratio kući.
"Čoveče, ne mogu da se nagledam", priznao je jednom Dejlu. Njih dvojica su se vozili u Dejlovom starom patrolnom 'kaprisu', koji nikako nije uspevao da ide pravo (a ponekad mu je otkazivala i sirena, što je umelo da bude neprijatno). "Jesi li svestan koliko si srećan što živiš ovde, Dejle? Ovo je jedno od najlepših mesta na svetu.
Iako je od rođenja živeo u Kuliju, Dejl nije imao razloga da se usprotivi.
Na kraju njihovog poslednjeg razgovora o Tornbergu Kinderlingu, Džek je podsetio Dejla da ga je u prethodnoj prilici zamolio (ne sasvim u šali, ali ni potpuno ozbiljno) da ga obavesti ako bude saznao za neko lepo mestašce na prodaju u svojem delu sveta. Dejl je po boji njegovog glasa - gotovo uzrujanoj promuklosti - znao da je gotovo sa šalom.
"Što znači da si mi ostao dužan", mrmlja Dejl, prebacujući baštensko crevo preko ramena. "Dužan si mi, mangupe." Već je, naravno, molio Džeka da mu nezvanično pomogne u istrazi oko Ribara, ali je Džek odbio... gotovo sa strahom. U penziji sam, rekao je odsečno. Ako ne znaš šta ta reč znači, Dejle, možemo zajedno da je potražimo u rečniku.
Ali to je besmisleno, zar ne? Naravno da jeste. Kako čovek od trideset pet godina može da bude u penziji? Naročito neko ko je tako pakleno dobar u svome poslu?
"Dužan si mi, macane", ponavlja, idući duž zida kuće prema česmi. Nebo iznad njega je bez oblaka, redovno zalivani travnjak je zelen, i nigde nema vidljivih znakova iskliznuća, bar ne ovde u ulici Herman. A možda ih ipak ima, i možda ih i mi osećamo. Radi se o nekoj vrsti neujednačenog brujanja, poput onih smrtonosnih volti koje protiču kroz čeličnu konstrukciju tornja KDCU.
Ali predugo smo se zadržali ovde. Moramo ponovo da uzletimo i nastavimo prema našem konačnom odredištu ovog ranog jutra. Još ne znamo sve, ali znamo tri važne stvari: prvo, da je Frenč Lending nezdravo mesto, drugo da malo ljudi zna duboko u duši (Džudi Maršal, na primer, kao i Čarls Bernsajd) da je obolenje ovog gradića mnogo šire od nedela jednog bolesnog pedofila-ubice, i treće, da nismo sreli nikoga ko je sposoban da svesno prepozna silu - iskliznuće - koje je zahvatilo ovu mirnu varošicu pored Tomove i Hakove reke. Sve osobe koje smo do sada upoznali slepe su, na svoj način, kao Henri Lejden. Ovo podjednako važi za one koje do sada nismo sreli - Nosonju Sen Pjera, Vendela Grina, Kolor Patrolu - kao i za one koje jesmo.
Naša srca vape za herojem. I mada takvog možda nećemo naći (ovo je dvadeset prvi vek, na kraju krajeva, doba Džordža V. Buša i Štrokosperme, a ne d'Artanjana i Džeka Obrija), možda možemo da pronađemo čoveka koji jednom jeste bio heroj. Potražimo, stoga, jednog starog prijatelja, koga smo poslednji put videli hiljadu i nešto milja istočno odavde, na obali pouzdanog Atlantika. Prošle su godine, i na neki način zaturile u njemu dečaka kakav je nekada bio; mnogo toga je zaboravio, i veći deo odraslog doba proveo održavajući to stanje amnezije. Ali on je jedina nada Frenč Lendinga, i zato pohitajmo na istok, nazad preko šuma i polja i valovitih brežuljaka.
Ono što vidimo jesu milje i milje njiva i pašnjaka: polja postrojenih kukuruza, raskošna polja žita, debeli žuti potezi deteline. Uski prašnjavi putevi vode do belih farmerskih kuća i okolnih visokih ambara, ostava za seme, cilindričnih betonskih silosa i dugačkih metalnih šupa za opremu. Muškarci u teksas-jaknama idu dobro utabanim stazama između kuća i ambara. Već se oseća miris sunca. Taj miris, dobro umešen od putera, kvasca, zemlje, rastinja i raspadanja, pojačaće se kada se sunce popne i svetlost pojača.
Ispod nas, put broj 93 ukršta se sa putem broj 35 u centru malene Sentralije. Prazan parking iza Send Bara očekuje bučni dolazak Gromovite Petorke, koja po običaju provodi subotnja popodneva, večeri i noći uživajući u tamošnjim stolovima za bilijar, hamburgerima i kriglama ambrozije čijem su stvaranju posvetili svoje ekscentrične živote, najboljeg proizvoda kingslendske pivare, piva koje ima pravo da visoko uzdigne penušavu glavu u poređenju sa bilo čim što se pravi u malim specijalizovanim pivarama i belgijskim manastirima, Kingslend Ejla. Ako Nosonja Sen Pjer, Miš i društvo tvrde da je to najbolje pivo na svetu, zašto im ne bismo verovali? Ne samo što znaju više o pivu od nas, već su prikupili svako zrnce znanja, veštine, stručnosti i inspiracije kojim raspolažu da od Kingslend Ejla načine uzor pivarskog zanatskog umeća. Zapravo se i jesu preselili u Frenč Lending zato što je pivara, koji su odabrali posle obimne potrage, bila voljna da sarađuje sa njima.
Pomenuti Kinglslend Ejl znači poželeti dobar gutljaj istog, ali ipak potiskujemo iskušenje; pola osam ujutru rano je da se popije nešto jače od voćnog soka, kafe i mleka (ako nismo Vonda Kinderling, za koju čak i Kingslend Ejl predstavlja samo hranljivi dodatak uz Aristokrat votku); osim toga, u potrazi smo za našim starim prijateljem i najpribližnijom zamenom za heroja, koga smo poslednji put videli kao dečaka na obali Atlantskog Okeana. Nećemo traćiti vreme, već nastavljamo put, odmah ovde i sada. Milje promiču pod nama, a njive se sužavaju duž puta broj 93 između brda koja se dižu sa obe strane.
Uprkos hitnji, moramo ovo da osmotrimo, moramo da pogledamo gde smo.
4.
Pre tri godine, naš stari prijatelj vozio se ovom istom deonicom puta broj 93, na suvozačevom sedištu starog 'kaprisa' Dejla Gilbertsona, dok mu je srce ludački tuklo u grudima, grlo se stezalo a usta bila suva, i dok ga je srdačni Dejl, u to vreme tek malo više od provincijskog žace koga je zadivio preko svake razumne mere iako je samo radio svoj posao najbolje što je mogao, vozio prema poljskoj kući i pet jutara zemlje koju je Dejlu ostavio pokojni otac. Ova 'fina kućica' mogla je da se kupi za male pare, pošto Dejlovi rođaci nisu bili naročito zainteresovani za nju, a za druge nije imala nikakvu vrednost. Dejl ju je čuvao iz sentimentalnih razloga, ali ni sam nije imao nikakve planove sa njom. Jedva da je znao šta da radi sa još jednom kućom, osim što je provodio puno vremena održavajući je; bio je to zadatak koji mu je zbog nečega veoma prijao, ali nije imao ništa protiv toga da ga prepusti nekom drugom. U toj fazi njihovog prijateljstva, Dejl je osećao takvo strahopoštovanje prema našem prijatelju da ne samo što mu nije smetala mogućnost da se ovaj useli u staru kuću njegovog oca, već je to smatrao čašću.
A čovek na sedištu pored njega bio je suviše obuzet svojom reakcijom na krajolik - suviše zanesen samim krajolikom - da bi se osećao postiđeno zbog Dejlovog divljenja. Pod običnim okolnostima, naš prijatelj bi odveo svojeg obožavaoca u neki miran bar, častio bi ga pivom i rekao: "Vidi, znam da si impresioniran onim što sam uradio, ali ja sam ipak samo običan policajac kao i ti, Dejle. Nema tu nikakvog čuda. Osim toga, da budem pošten do kraja, imam mnogo više sreće nego što zaslužujem." (Ovo bi bila čista istina: otkako smo ga poslednji put videli, naš prijatelj bio je blagosloven, ako je to blagoslov, tako natprirodnom srećom da se više ne usuđuje da igra karte niti da se kladi na sportske događaje. Kada neprestano dobijaš, dobijanje zadobije ukus kiselog grožđa.) Ali okolnosti nisu bile obične, i u oluji osećanja koja je pretila da ga raznese otkako su napustili Sentraliju i uputili se ravnom deonicom puta broj 93, Dejlovo divljenje bilo je jedva primećeno. Ova kratka vožnja do mesta koje nikada do tada nije video bila je poput dugo odlaganog povratka kući: sve što je video činilo mu se bremenito zapamćenim značenjem, deo njega, suštinsko. Sve mu se činilo dragoceno. Znao je da će kupiti 'finu kućicu', bez obzira kako bude izgledala i koliko bude koštala, iako cena ni jednog trenutka nije bila prepreka. Kupiće je i tačka. Dejlovo strahopoštovanje uticalo je na njega samo utoliko što je bio svestan da će morati da spreči poštovaoca da mu je proda ispod cene. U međuvremenu se borio sa suzama koje su pretile da mu napune oči.
Odavde vidimo ledničke doline koje presecaju teren desno od 93 poput otiska prstiju diva. On je video samo uske puteve koji se odvajaju od druma i gube se u pomešanoj svetlosti i tami. Svaki mu je poručivao: Još malo i stigao si. A drum je govorio: Do tamo se ide ovuda. Osmatrajući iz visine, možemo da vidimo parking pored puta, dve benzinske pumpe i dugački sivi krov sa izbledelim natpisom ROJEVA RADNJA; kada je on pogledao desno i video, iza pumpi, široke stepenice koji se dižu do širokog trema i ulaza u prodavnicu, osetio je kao da se već stotinu puta popeo tim stepenicama i ušao da uzme hleb, mleko, pivo, hladne odreske, radne rukavice, odvijač, kesu ekserčića, šta god mu je trebalo iz praktičnog izobilja nagomilanog na stepenicama, kao što će nakon tog dana i činiti, stotinu i više puta.
Pedeset metara niže niz drum, plavo-siva vrpca potoka Tamarak počinje da vijuga kroz Norvešku Dolinu. Kada je Dejlov automobil zatutnjao preko zarđalog metalnog mostića, mostić je poručio Tu smo!, a ležerno ali skupo odeveni čovek na suvozačevom sedištu, koji je izgledao kao da o farmama zna onoliko koliko je video sa prozora pored sedišta prve klase na interkontinentalnim letovima i uistinu ne bi umeo da razlikuje žito od slame, osetio je kako mu je zadrhtalo srce. Na drugoj strani mosta, putokaz je nosio natpis PUT KROZ NORVEŠKU DOLINU.
"Tu smo", rekao je Dejl, i skrenuo desno u dolinu. Naš prijatelj je šakom pokrio usta, da priguši zvuke koje je njegovo uzdrhtalo srce moglo da ga natera da načini.
Ovde-onde pored puta cvetalo je i povijalo se poljsko cveće, što drsko i razmetljivih boja, što poluskriveno unutar prekrivača od bujnog zelenila. "Uvek mi prija da vozim ovim putem", rekao je Dejl.
"Nije čudo", uspeo je naš prijatelj da prozbori.
Malo od onoga što je Dejl govorio uspevalo je da se probije kroz kovitlac osećanja koji je besneo u umu i telu njegovog saputnika. To je staro imanje Lundovih - rođaka moje majke. Tamo preko bila je školska zgrada sa jednom učionicom gde je moja prababa učila decu, ali su je odavno srušili.
Ovo ovde je imanje Dvejna Apdala, koji, hvala Bogu, nije rođak. Mrmlj bla truć. Bla truć mrmlj. Ponovo su prešli Tamarak, čija se svetlucavo plavosiva voda kikotala i dovikivala Evo i nas! Prošli su krivinu, i prema kolima se odjednom sa svih strana nagnulo obilje raskošnog divljeg cveća. Usred njega su se videla slepa lica divljih ljiljana koja su se okretala u pravcu lica našeg prijatelja. Talas emocija različitih od onog kovitlaca, tiši ali ne manje silan, poterao mu je vrele suze iz očiju.
Zašto divlji ljiljani? Divlji ljiljani mu ništa nisu značili. Pretvarao se da zeva ne bi li obrisao suze, nadajući se da Dejl nije ništa primetio.
"Evo nas", reče Dejl, koji je primetio ili nije, i skrenu na dugi, obrasli prilazni put, oivičen poljskim cvećem i visokom travom, naizgled bez cilja osim samih livada i grmova cveća visokog do pojasa. Iza livada, trake njiva dizale su se prema šumovitim obroncima brda. "Za koji časak ćeš ugledati kuću mog starog. Livada ide uz kuću, a njive su vlasništvo mojih rođaka Rendija i Kenta."
Naš prijatelj nije mogao da vidi belu kuću na sprat na kraju poslednjeg zavoja puta sve dok Dejl Gilbertson nije dopola izbio iz krivine, i nije progovorio dok Dejl nije zaustavio kola ispred kuće i isključio motor, i dok obojica nisu izašli. Pred njim se nalazila 'fina kućica', solidno sagrađena, sveže okrečena, sa ljubavlju održavana, skromna ali lepih proporcija, skrivena od puta, daleko od sveta, na rubu zelene i žute cvetne livade.
"Bože, Dejle", rekao je, "ovo je savršeno."
Ovo je mesto gde ćemo pronaći našeg bivšeg saputnika, koji je u detinjstvu poznavao dečaka po imenu Ričard Slot, i, na kratko, drugog dečaka koji se, jednostavno, zvao Vuk. U ovoj solidnoj, prijatnoj, samotnoj beloj poljskoj kući naći ćemo našeg starog prijatelja, koji je kao dečak proputovao zemlju od okeana do okeana u potrazi za izvesnom dragocenom stvari, neophodnom stvari, moćnim talismanom, i koji je, uprkos strahotnim preprekama i groznim pogibeljima, uspeo da pronađe predmet svoje potrage i upotrebio ga mudro i u dobre svrhe. Koji je, mogli bismo reći, kao pravi heroj napravio mnogobrojna čuda. I koji ne pamti ništa od ovoga. Ovde ćemo, konačno, pronaći bivšeg poručnika losanđeleske policije, detektiva u Odseku za ubistva, Džeka Sojera, kako sprema doručak i sluša Džordža Redbana na KDCU.
Našeg Džeka. Džekilija, kako je njegova majka, pokojna Lili Kavano Sojer, volela da ga zove.
Išao je za Dejlom kroz praznu kuću, obišao sprat i prizemlje, podrum, pokorno se diveći novoj peći i bojleru koje je Dejl ugradio godinu dana pre očeve smrti, kvalitetu popravki koje je od tada izvršio, sjajnoj šari podnih dasaka, debljini izolacije na tavanu, čvrstini prozora, mnogim zanatskim pojedinostima koje je zapazio.
"Aha, dosta sam radio po kući", rekao mu je Dejl. "I bez njih je bila u prilično dobrom stanju, ali ja volim da doterujem. To mi je posle nekog vremena postalo hobi. Kad god bih imao nekoliko slobodnih sati, vikendom i inače, dovezao bih se ovde i uzeo da prčkam okolo. Ne znam, možda sam na taj način osećao da sam ostao u dodiru sa tatom. Bio je stvarno dobar čovek, moj tata. Želeo je da budem farmer, ali je, kada sam mu rekao da razmišljam da se zaposlim u policiji, sto odsto stao iza mene. Znaš šta je kazao? 'Ako preko volje postaneš farmer, šutiraću te u dupe od jutra do sutra. Tako nećeš biti ništa bolji od mazge. Tvoja mama i ja te nismo podigli da budeš mazga.'"
"A šta je ona mislila?" upitao je Džek.
"Moja mama potiče iz dugačke loze farmera", rekao je Dejl. "Smatrala je da bih možda na kraju zaključio da nije tako loše biti mazga. U vreme pre nego što je umrla, četiri godine pre mog starog, već se bila pomirila s tim da sam policajac. 'Ajmo sad u kujnu da šacnemo livadu, važi?"
Dok su stajali ispred kuće i šacovali, Džek je iskoristio priliku da upita Dejla koliko traži za kuću. Dejl, koji je očekivao ovo pitanje, smanjio je iznos koji su on i Sara verovali da mogu da dobiju za pet hiljada. Zašto bi se zavaravao? Dejl je želeo da Džek Sojer kupi kuću u kojoj je odrastao - želeo je da Džek makar i nekoliko nedelja godišnje živi blizu njega. A ako Džek ne kupi kuću, niko neće.
"Ti to ozbiljno?" upitao je Džek.
Zbunjen više nego što je želeo da prizna, Dejl je rekao: "Zvuči mi kao poštena pogodba."
"Poštena za sve osim za tebe", rekao je Džek. "Neću ti dozvoliti da mi pokloniš ovo mesto samo zato što ti se dopadam. Povećaj cenu, ili odustajem."
"Vi gradski mudrijaši stvarno umete da se pogađate. U redu, neka bude tri hiljade više."
"Pet", rekao je Džek, "ili odoh odavde."
"Dogovoreno, iako mi lomiš srce."
"Nadam se da je ovo poslednji put da kupujem nekretnine od prevarantskih Norvežana", rekao je Džek.
Kupio je kuću izdaleka, izvršivši uplatu iz L.A., razmenivši potpise faksom, bez hipoteke, gotovinom unapred. Odakle god Džek Sojer potiče, Dejl je tada pomislio, znatno je bogatiji nego što policajci obično jesu. Nekoliko nedelja kasnije, Džek se ponovo pojavio, u središtu tornada koga je sam uzvitlao; sredio je da mu uvedu telefon i struju, kupio otprilike polovinu inventara u Rojevoj Radnji, jurio u Arden i La Rivier da nabavi novi krevet, posteljinu, pribor za jelo, šerpe i tiganje i komplet francuskih noževa, mikrotalasnu, džinovski televizor i brdo muzičkih uređaja koji su bili tako tanki, crni i sjajni da je Dejl, kada je bio pozvan na piće, zaključio da su verovatno koštali više od njegove godišnje zarade. I još mnogo toga je Džek dovukao u kuću, a među mnogo čime bilo je stvari za koje Dejl nije verovao da mogu da se nađu u Francuskom okrugu u Viskonsinu. Za šta čoveku može da zatreba vadičep koji košta šezdeset pet dolara i zove se 'Majstor podrumar'? Ko je uopšte taj momak, i u kakvoj je porodici odrastao?
Zapazio je kesu sa njemu nepoznatim logom, punu kompakt diskova - po ceni od petnaest ili šesnaest dolara komad, unutra je bilo CD-a za nekoliko stotina dolara. Kako god je glasila puna istina o Džeku Sojeru, deo nje bio je da je itekako zaluđen za muziku. Radoznao, Dejl se sagnuo, izvadio pregršt kutija i osmotrio slike ljudi, uglavnom crnaca, uglavnom sa duvačkim instrumentima na usnama. Kliford Braun, Lester Jang, Tomi Flanagan, Pol Dezmond. "Nikada nisam čuo za ove tipove", rekao je. "Šta je ovo, džez?"
"Pogodio si", rekao je Džek. "Da li bi mi pomogao, za jedno mesec ili dva, da poređam nameštaj, okačim slike i tako to? Stići će mi dosta stvari."
"Kad god 'oćeš." Onda mu je sinula sjajna ideja. "Hej, moraš da upoznaš mog teču Henrija! On ti je komšija, živi jedno četvrt milje niz put. Bio je oženjen mojom tetkom Rodom, tatinom sestrom, koja je umrla pre tri godine. Henri ti je nešto kao enciklopedija otkačene muzike."
Džek nije komentarisao zaključak da džez spada u otkačenu muziku. Možda i spada. Dejlu je u svakom slučaju tako zvučao. "Mislio sam da farmeri nemaju baš mnogo vremena za muziku."
Dejl je otvorio usta i počeo da se cereka. "Henri nije farmer. Henri..." Cereći se, podigao ruke sa dlanovima okrenutim uvis i raširenim prstima i zagledao se u prazno, tražeći pravi izraz. "On ti je sušta suprotnost farmeru. Kada se vratiš, upoznaću te sa njim. Silno će ti se dopasti."
Šest nedelja kasnije, Džek se vratio da dočeka kamion sa stvarima i kaže ljudima gde da postave nameštaj i druge stvari koje su prevezli za njega; nekoliko dana posle toga, kada je otvorio većinu sanduka, telefonirao je Dejlu i pitao ga da li je još voljan da mu pomogne. Bilo je pet popodne na dan koji se vukao tako sporo da je Tom Lund zaspao za svojim stolom, i Dejl se odvezao pravo tamo, i ne presvukavši uniformu.
Njegova prva reakcija, kada mu je Džek stegnuo šaku i uveo ga, bio je nerazblažen šok. Pošto je načinio samo korak preko praga, Dejl je stao kao ukopan, nemoćan da nastavi dalje. Prošle su dve ili tri sekunde pre nego što je shvatio da se radi o pozitivnom šoku, šoku zadovoljstva. Njegova stara kuća bila je preobražena: gotovo kao da ga je Džek Sojer prevario i otvorio mu poznata ulazna vrata u neku potpuno nepoznatu kuću. Prostor od početka dnevne sobe do kuhinje nimalo nije ličio na onaj koga se sećao iz detinjstva, niti na onaj čisti, ispražnjeni prostor iz poslednjih godina. Činilo mu se da je Džek ukrasio kuću pokretom ruke, pretvorivši je u nešto drugo, nije znao šta - vilu na Rivijeri, stan na Park Aveniji. (Dejl nikada nije bio u Njujorku, ili na jugu Francuske.) Onda mu je palo na pamet da je, umesto da je preobrazi, Džek jednostavno u njoj video više nego on sam. Kožne sofe i fotelje, krpare živih boja, široki stolovi i neupadljive svetiljke došli su iz nekog drugog sveta ali su se savršeno uklopili, kao da su bili napravljeni upravo za ovu kuću. Sve što je video pozivalo ga je unutra, i otkrio je da je ponovo u stanju da se kreće.
"Brate mili", rekao je. "Ovo mesto je zaista otišlo u prave ruke."
"Drago mi je što ti se sviđa", reče Džek. "I meni, moram da priznam. Izgleda čak i bolje nego što sam očekivao."
"Šta ja treba da radim? Ovo mesto već izgleda sređeno."
"Kačićemo neke slike", rekao je Džek. "Tek tada će biti sređeno."
Dejl je pretpostavljao da Džek govori o porodičnim fotografijama. Nije shvatao šta će nekome pomoć da postavi nekoliko uramljenih fotografija na zid, ali ako Džeku treba njegova pomoć, on je tu da mu se nađe. Osim toga, slike će mu reći dosta toga o Džekovoj porodici, a to ga je i dalje veoma zanimalo. Ali kada ga je Džek odveo do pljosnatih drvenih sanduka naslaganih uz kuhinjski pult, ponovo mu se javio osećaj da ništa ne shvata, da je zakoračio u nepoznati svet. Sanduci su bili ručne izrade; bili su to ozbiljni proizvodi, napravljene da pruže industrijski stepen zaštite onome što se nalazilo u njima. Neki su bili visoki skoro dva metra i gotovo isto toliko široki. U tim čudima sigurno nisu bile slike mame i tate. On i Džek morali su da otkuju krajeve i olabave eksere duž ivica da bi uspeli da otvore sanduke. Trebalo im je iznenađujuće mnogo napora da odvoje poklopce. Dejl je zažalio što nije svratio do kuće da skine uniformu, koja je bila natopljena znojem kada su on i Džek napokon izvukli pet teških pravouganih predmeta, debelo obloženih višestrukim slojevima pakovnog kartona, iz njihovih čaura. A još je puno sanduka ostalo neotvoreno.
Sat kasnije, preneli su prazne sanduke u podrum i vratili se gore na pivo. Potom su rasekli slojeve kartona, otkrivši ulja i grafike u raznovrsnim okvirima, uključujući nekoliko koji su izgledali kao da ih je umetnik skucao od letava sa zida ambara.
Džekove slike spadale su u kategoriju o kojoj je Dejl neodređeno razmišljao kao 'modernoj umetnosti'. Nije shvatao šta neke od tih stvari prikazuju, iako mu se većina sviđala, naročito onih nekoliko pejsaža. Bio je svestan da nikada nije čuo za njihove autore, ali je pretpostavljao da bi njihova imena bila poznata svetu koji živi u velikim gradovima i ide po muzejima i galerijama. Sva ta umetnost - slike velike i male, poređane na podu kuhinje - ga je ošamućivala, i to ne na potpuno prijatan način. Nalazio se u nekom drugom svetu, čija obeležja nije poznavao. Onda se setio da će on i Džek Sojer da ih obese na zidove kuće u kojoj su nekada živeli njegovi roditelji, i iznenada ga je obuzela neočekivana, sveprožimajuća toplina. Zašto se susedni svetovi ne bi povremeno ukrstili? Zar taj drugi svet, uostalom, nije bio Džekov?
"Eh, čoveče", rekao je. "Voleo bih kada bi Henri, znaš, onaj teča o kome sam ti pričao? Onaj što živi nedaleko odavde? Voleo bih kada bi on mogao da vidi ove stvari. Henri bi umeo da ih ceni."
"Zašto ne bi mogao da ih vidi? Pozvaću ga da svrati."
"Šta, nisam ti rekao?" upitao je Dejl. "Henri je slep."
Slike su završile na zidovima dnevne sobe, duž zida stepeništa i u spavaćim sobama. Džek je čak okačio nekoliko minijatura u kupatilu na spratu i u polukupatilu u prizemlju. Dejla su počele da bole ruke od pridržavanja okvira dok je Džek obeležavao mesta za eksere. Posle prve tri slike skinuo je kravatu i zavrnuo rukave, i osećao je kako mu se znoj sliva iz kose i klizi niz lice. Džek Sojer je radio jednako naporno ili napornije nego on, ali je izgledao kao da se nije bavio ničim težim od razmišljanja o večeri.
"Ti si nešto kao kolekcionar, a?" pitao ga je Dejl. "Da li ti je trebalo mnogo vremena da sakupiš sve ove slike?"
"Ne znam dovoljno o tome da bih bio kolekcionar", rekao je Džek. "Većinu ovih slika nabavio je moj otac, tokom šezdesetih i sedamdesetih. Moja majka je takođe kupila poneku, kada bi videla nešto što bi joj se dopalo. Nešto kao onaj Ferfild Porter tamo, sa tremom i travnjakom i cvećem."
Taj mali Ferfild Poter - Dejl je pretpostavljao da je to umetnikovo ime - dopao se i njemu, čim su ga on i Džek izvukli iz sanduka. Takvu sliku biste poželeli da okačite u dnevnu sobu. U takvu sliku biste gotovo poželeli da uđete. Ali kada biste je okačili u dnevnoj sobi, pomislio je Dejl, većina posetilaca je ne bi ni primetila.
Džek je rekao nešto o tome kako mu je drago što je konačno izvadio slike iz skladišta. "Znači da su ti ih mama i tata poklonili?" nabacio je Dejl.
"Ostale su mi posle majčine smrti", odgovorio je Džek. "Otac mi je umro kad sam bio mali."
"Uh bre, baš mi je žao", rekao je Dejl, grubo povučen iz sveta u koji ga je odveo gospodin Ferfild Poter. "Mora da ti je teško palo što si tako rano ostao bez tate." Pomislio da mu je Džek upravo dao objašnjenje za auru izdvojenosti i nepristupačnosti koja se činilo da ga sve vreme okružuje. Sekund pre nego što je Džek mogao da odgovori, rekao je sebi da kenja. Nije imao predstavu šta je potrebno da čovek postane kao Džek Sojer.
"Aha", rekao je Džek. "Na svu sreću, moja majka je bila još čvršća."
Dejl je odlučio da iskoristi priliku do kraja. "Čime su se tvoji bavili? Jesi li odrastao u Kaliforniji?"
"Rodio se i odrastao u Los Anđelesu", rekao je Džek. "Moji roditelji su bili na estradi, ali nemoj zbog toga da misliš loše o njima. Bili su sjajni ljudi."
Džek ga nije pozvao da ostane na večeri - Dejlu se to urezalo u pamćenje. Trebalo im je više od sat i po da okače preostale slike, Džek Sojer je ostao srdačan i dobro raspoložen, ali je Dejl, koji nije bez razloga bio policajac, osetio nekakvo ograđivanje i tvrdoću unutar prijateljeve dobrostivosti: vrata su se prvo malčice odškrinula, a zatim sa treskom zatvorila. Fraza 'sjajni ljudi' postavila je Džekove roditelje izvan domašaja. Kada su napravili pauzu da popiju još po jedno pivo, Dejl je pored mikrotalasne pećnice opazio par kesa iz piljarnice u Sentraliji. Bližilo se osam uveče, gotovo dva sata posle vremena kada se u Francuskom okrugu obično večera. Džek je po tome mogao da zaključi da je Dejl već jeo da nije bilo uniforme koja je svedočila da nije tako.
Nabacio je Džeku laku loptu o najtežem slučaju koji je ikada rešio, i pomerio se bliže kuhinjskom pultu. Iz najbliže kese štrčali su crveno-beli vrhovi dva kotleta. Želudac mu se bučno oglasio. Džek je ignorisao ovu tutnjavu i rekao: "Tornberg Kinderling bio je jednako težak kao bilo šta sa čim sam imao posla u L.A. Itekako sam ti zahvalan na pomoći." Dejl je shvatio poruku. Bila su to još jedna zaključana vrata. Ova se nisu ni malčice odškrinula. Istorija neće biti ispripovedana; prošlost je ostala čvrsto zabravljena.
Dovršili su pivo i postavili preostale slike. Tokom sledećih nekoliko sati razgovarali su o stotinu stvari, ali uvek unutar međa koje je postavio Džek Sojer. Dejl je bio siguran da je pitanje o Džekovim roditeljima skratilo veče, ali nije znao zašto. Šta je taj momak krio? I od koga? Pošto su dovršili posao, Džek mu se toplo zahvalio i otpratio ga do kola, odagnavši tako svaku nadu da će se u poslednjem trenutku pokajati. Slušaj zaključen, kraj utakmice, zakopčaj šlic, kako bi to rezimirao besmrtni Džordž Redban. Dok su stajali u mirisnoj tami ispod miliona rasutih zvezda, Džek je uzdahnuo od zadovoljstva i rekao: "Nadam se da znaš koliko sam ti zahvalan. Od srca žalim što moram da se vratim u L.A. Vidiš li ti ovu Božju lepotu?"
Vozeći se nazad u Frenč Lending putem broj 93, na kome su farovi njegovog automobila bili jedino svetlo, Dejl se zapitao da li su se Džekovi roditelji možda bavili nekim estradnim zanimanjem zbog kojeg ih se njihov odrasli sin stideo. Pornografijom, recimo. Možda je tata režirao porniće, a mama igrala u njima. Ljudi koji su snimali golotinju lopatom su zgrtali lovu, naročito ako su to radili u porodičnom krugu. Pre nego što je daljinomer otkucao pola milje, sećanje na onog malog Ferfilda Portera pretvorilo je Dejlovo zadovoljstvo sobom u prašinu. Žena koja zarađuje za život upražnjavajući seks pred kamerom sa neznancima nikada ne bi potrošila novac na takvu sliku.
Uđimo u Džekovu kuhinju. Na stolu za obedovanje leži savijeni Herald; crni tiganj, nedavno poprskan 'pamom' greje se na krugu plavog plamena gorionika sa leve strane plinskog štednjaka. Visok, vitak muškarac odsutnog držanja u staroj majici sa slovima USC, farmerkama i italijanskim mokasinama boje karamela meša vajračom po činiji od nerđajućeg čelika punoj sirovih jaja.
Posmatrajući ga kako se mršti u prazan vazduh iznad blistave posude, primećujemo da je onaj lepi dvanaestogodišnji dečak, poslednji put viđen u sobi na četvrtom spratu pustog hotela u Nju Hemširu porastao u čoveka čiji naočit izgled ponajmanje doprinosi onome što ga čini zanimljivim. Kažemo to zato što Džek Sojer već na prvi pogled postaje zanimljiv posmatraču. Čak i sada, kada ga zaokuplja nekakva lična briga, nekakva enigma, kako bismo mogli da krstimo to zamišljeno mrštenje, Džek Sojer nesvesno zrači ubedljivim autoritetom. Dovoljno je da ga pogledate da znate da je to jedna od onih osoba kojima se drugi okreću kada se osećaju nemoćni pred problemima, ugroženi ili pritisnuti okolnostima. Inteligencija, odlučnost i pouzdanost tako su duboko izvajali crte njegovog lica da njihova dopadljivost postaje beznačajna pred njihovim značenjem. Ovaj čovek nikada ne zastaje da se divi sebi u ogledalu - taština jednostavno nije deo njegovog karaktera. Postaje nam potpuno smisleno da je bio zvezda u usponu u losanđeleskoj policiji, da je njegov radni dosje otekao od pohvalnica i da je bio izabran za nekoliko programa FBI i programa obuke za usavršavanje posebno nadarenih pripadnika službe. (Neki od Džekovih kolega i nadređenih privatno su verovali da će ovaj do četrdesete godine postati policijski komesar u nekom od gradova kao što su San Diego ili Sietl, a deset ili petnaest godina zatim, ako sve bude išlo kako treba, preći na isto mesto u San Francisku ili Njujorku.)
Još je snažniji utisak da Džekove godine nisu ništa važnije od njegovog dobrog izgleda: čini se da je proživeo mnoge živote pre ovoga, da je video mesta i stvari nedostupne većini drugih ljudi. Nije stoga nikakvo čudo što mu se Dejl Gilbertson divi, niti je čudo što očajnički priželjkuje njegovu pomoć. I mi bismo, na njegovom mestu, ali ni sami ne bismo bili bolje sreće od njegove. Ovaj čovek se povukao, napustio igru, žalimo slučaj, živa šteta i tako to, ali dok se ne polupaju jaja ne napravi se kajgana, kao što je Džon Vejn rekao Dinu Martinu u Rio Bravu.
"Baš k'o što je meni govorila moja mama", govori Džek naglas za sebe, "govorila mi je: Sinko moj lepi, kad je Vojvoda besedio, svi bi redom pročistili uši, da ga čuju kako oštri jednu od svoji' brojni' politički' sekira', jes' gospodine, tačno mi je tim rečima govorila." I pola sekunde potom dodaje: "Onog finog jutra na Beverli Hilsu", i konačno postaje svestan šta radi.
Pred nama je spektakularno usamljen čovek. Samoća je toliko dugo bila družbenica Džeka Sojera da je više i ne primećuje, ali ono što ne možeš da popraviš na kraju se pretvara u tapete, zar ne? Ima puno stvari, kao što su cerebralna paraliza i bolest Lua Geriga, da pomenemo samo dve, koje su gore od samoće. Samoća je samo deo paketa. Čak je i Dejl zapazio ovu stranu ličnosti svojega prijatelja, a naš šef policije, uprkos mnogim drugim vrlinama, ne može da se opiše kao ljudsko biće naročito duboke psihe.
Džek gleda na sat iznad štednjaka i zaključuje da ima još četrdeset pet minuta pre nego što bude morao da se odveze do Frenč Lendinga i pokupi Henrija Lejdena na kraju smene. Dobro je, razmišlja, ima još dosta vremena, sve je pod kontrolom, a dublje značenje toga je Sve je u redu, nije mi ništa, hvala na pitanju.
Kada se Džek jutros probudio, nekakav glasić u njegovoj glavi objavio je Ja fam kopicajac. Đavola jesam, pomislio je, i poručio glasiću da ga ostavi na miru. Neka se tornja glasić. Napustio je posao kopicajca, prestao da se bavi zanatom rešavanja slučajeva ubistava...
... svetla ringišpila odbljeskuju sa ćelave glave crnca koji leži mrtav na dokovima Santa Monike...
Ne. Ne idi tamo. Jednostavno... nemoj, i gotovo.