Zapovednik Norton nikad nije izgubio člana posade, pa nije nameravao ni sad da ga izgubi. Još dok Džimi nije ni krenuo put Južnog pola, on je razmatrao načine spasavanja za slučaj nezgode. Pokazalo se, međutim, da je problem toliko težak da nije
našao nikakvo rešenje. Sve što je uspeo da postigne bilo je da odbaci sva očigledna rešenja.
Kako da se čovek uzvere uz pola kilometra visoku vertikalnu liticu, čak i pri smanjenoj teži? Sa odgovarajućom opremom i obukom to bi bilo sasvim lako. Međutim, na Nastojanju nema pitonskih pušaka, a niko nije mogao smisliti drugi praktičan način da se one stotine neophodnih klinova zabiju u tu tvrdu, ogledalsku površinu.
Kratko se osvrnuo na egzotičnija rešenja, od kojih su neka bila načisto ludačka. Možda bi šimp, opremljen gumenim hvataljkama, mogao savladati taj uspon. Ali čak i da je taj plan praktičan, koliko bi vremena trebalo da se napravi i isproba takva oprema - i da se šimp obuči da je upotrebljava? Sumnjao je da li bi čovek imao snagu potrebnu za izvođenje ovog podviga.
Tu je zatim savršenija tehnologija. Propulsivne jedinice za VBA bile su privlačne; ali je njihova potisna moć premala, jer su konstruisane za rad u nultoj teži. Nikako ne bi mogle da podignu težinu čoveka, čak ni nasuprot skromnoj teži Rame.
Da li bi se VBA potiskivač, koji nosi samo konopac za spasavanje, mogao uputiti gore, sa automatskim upravljačem? Ovu zamisao je isprobao na naredniku Majronu, koji je smesta oborio. Tu postoje, ukazao je inženjer, ozbiljni problemi sa stabilnošću; oni su možda rešivi, ali bi to uzelo mnogo vremena, mnogo više no što sebi mogu dozvoliti.
A šta je sa balonima? Činilo se da tu postoji mala mogućnost ako uspeju da naprave omotač i dovoljno mali izvor toplote. Bio je to jedini pristup koji Norton nije odbacio u trenutku kad je problem naglo prestao da bude teorijski i postao pitanje života ili smrti, koje je dominiralo vestima u svim nastanjenim svetovima.
Dok je Džimi pešačio ivicom mora, polovina ćaknutih tipova u Sunčevom sistemu pokušavala je da ga spase. U Štabu flote su razmatrani svi predlozi, a otprilike jedan na hiljadu prosleđivan je Nastojanju. Predlog dr Karlajla Perere stigao je u dva maha - jednom preko mreže same Osmatračke službe, a drugi put preko PLANETKOMA, PRIORITET RAMA. Naučniku je za taj predlog trebalo približno pet minuta razmišljanja i jedna milisekunda korišćenja računara.
Norton je najpre pomislio da je to vrlo neukusna šala. Onda je video ime pošiljaoca i priložena izračunavanja, te je hitro promenio mišljenje.
Dodao je poruku Karlu Merseru. "Šta misliš o ovome?" upitao je onolik neutralnim tonom koliko je mogao postići.
Karl je brzo pročitao, zatim reče: "Neka me đavo nosi! Naravno, u pravu je."
"Jesi li siguran?"
"Bio je u pravu u pogledu bure, zar ne? Ovoga je trebalo i sami da se setimo; osećam se kao budala."
"Nisi sam. Sledeći problem - kako da to saopštimo Džimiju?"
"Misliš da ne bi trebalo da mu išta govorimo... sve do poslednjeg mogućeg trenutka. Da sam na njegovom mestu, to bih više voleo. Samo mu kažite da dolazimo."
Iako je mogao da sagleda celu širinu Cilindričnog mora i mada je približno znao iz kojeg pravca dolazi Odlučnost, Džimi je ugledao majušni brodić tek pošto je već
prošao Njujork. Izgledalo je neverovatno da može da nosi šest ljudi i opremu, kakva god da je, koju su poneli da bi spasli Džimija.
Kad je brodić bio udaljen samo kilometar, prepoznao je zapovednika Nortona i počeo da maše. Malo potom, kapetan ga primeti i mahnu u otpozdrav.
"Milo mi je što vidim da si u dobrom stanju, Džimi", rekao je preko radija. "Obećao sam da te nećemo ostaviti. Da li mi sad veruješ?"
Ne sasvim, pomisli Džimi; sve do ovog trenutka pitao se da sve ovo nije neka ljubazna zavera za održavanje njegovog morala. Ali zapovednik ne bi prebrodio more samo da kaže zbogom. Mora da je nešto smislio.
"Verovaću vam, kapetane", reče, "kad budem tamo dole, na palubi. A sad mi, molim vas, recite kako ću to da izvedem?"
Odlučnost je usporavala na sto metara od osnove litice. Koliko je Džimi mogao da vidi, ne nosi nikakvu neuobičajenu opremu - mada nije bio načisto šta je očekivao da ugleda.
"Oprosti, Džimi, ali nismo želeli da imaš suviše stvari o kojima ćeš brinuti." E, ovo zvuči zloslutno; kog đavola time misli?
Odlučnost se zaustavila na pedeset metara od obale i pet stotina metara ispod njega. Gotovo iz ptičje perspektive Džimi je zapanjeno gledao zapovednika kako govori u mikrofon.
"Tu smo, Džimi. Bićeš savršeno bezbedan, ali ova stvar iziskuje petlju. Znamo da je imaš u izobilju. Treba da skočiš."
"Petsto metara!"
"Da, ali samo uz polovinu zemaljske teže."
"Tako! Da li ste na Zemlji nekad pali sa visine od dvesta pedeset metara?"
"Umukni, ili ću poništiti tvoje sledeće odsustvo. Ovo je trebalo i sam da smisliš. Naprosto je u pitanju konačna brzina. U ovoj atmosferi ne možeš postići više od devedeset kilometara na sat - padao sa dve stotine ili dve hiljade metara. Devedeset kilometara je malo mnogo da bi se čovek ugodno osećao, ali možemo da malko smanjimo brzinu. Evo šta ćeš morati da učiniš, te slušaj pažljivo."
"Slušaću", reče Džimi. "Bolje vam je da bude nešto pametno."
Više nije prekidao zapovednika, a kad je Norton završio nije ništa primetio. Da, stvar ima smisla, i tako je besmisleno jednostavna da je potreban genije da je se seti. I, možda, ko ne očekuje da to sam izvede.
Džimi nikad nije skakao sa trambuline ili izvodio padobranske skokove sa zadrškom, što bi mu dalo izvesnu psihološku pripremu za ovaj podvig. Možete reći čoveku da je savršeno bezbedno preći po dasci preko ambisa, ali čak i kada su strukturalna izračunavanja besprekorna, on ipak može biti nesposoban da to izvede. Džimi je sad razumeo zašto je zapovednik onako izbegavao pojedinosti poduhvata spasavanja. Nije mu dao vremena da premišlja ili smisli zamerke.
"Ne želim da te požurujem", reče Nortonov ubedljivi glas iz dubine od pola kilometra, "ali, što pre - to bolje."
Džimi je pogledao svoj dragoceni suvenir, jedini cvet u Rami. Brižljivo ga zavi u štrokavu maramicu, zaveza tkaninu u čvor i hitnu ga preko ruba litice.
Odlepetao je u dubinu sa ohrabrujućom sporošću, ali mu je trebalo veoma dugo dok se postepeno smanjivao i smanjivao do trenutka kad Džimi više nije mogao da ga vidi. Ali tad Odlučnost jurnu napred i Džimi je znao da je cvet primećen. "Divno!" oduševljeno je uzviknuo zapovednik. "Siguran sam da će ga nazvati po tebi. U redu - mi čekamo."
Džimi skide košulju - jedini gornji deo odeće koji iko nosi u ovoj, sada tropskoj klimi - i zamišljeno je raširi. Dok je pešačio, nekoliko puta samo što je nije bacio; sad će mu možda pomoći da spase život.
Poslednji put se osvrnuo ka šupljem svetu koji je jedini istražio i na udaljene, zlokobne vrhunce Velikog roga i malih rogova. Potom, čvrsto uhvativši košulju desnom rukom, iz zatrke skoči što je dalje mogao od ruba litice.
Sad nema neke naročite žurbe; ima punih dvadeset sekundi za uživanje u ovom doživljaju. Ali nije traćio vreme, dok je vetar jačao oko njega, a Odlučnost rasla u njegovom vidnom polju. Držeći košulju obema šakama, podigao je ruke iznad glave, tako da je leteći vazduh ispunio taj komad odeće i naduvao ga u šuplju cev.
Kao padobran, košulja se nije naročito uspešno pokazala. Onih nekoliko kilometara koje je oduzela njegovoj brzini korisni su, ali ne i bitni. Obavljala je mnogo važniji posao: držala je Džimijevo telo u uspravnom stavu, tako da će se kao strela zariti pravo u more.
Još je imao utisak da se uopšte ne kreće, već da voda odozdo juri uvis, ka njemu. Kad se jednom rešio, više se nije bojao; čak je osećao izvestan gnev prema kapetanu zato što ga nije uputio u stvar. Zar je stvarno mislio kako će se bojati da skoči ako o tome bude suviše, i suviše dugo razmišljao?
U poslednjem trenutku pustio je košulju, duboko udahnuo i dlanovima poklopi usta i nos. Prema uputstvima, ukrutio je telo u tvrdu šipku i skupio noge. Ući će u vodu glatko, kao koplje što pada.
"Biće potpuno isto", obećao je zapovednik, "kao kad na Zemlji zakoračiš sa trambuline. Prosto kao pasulj - ako lepo uđeš u vodu."
"A ako ne uđem?" upitao je Džimi.
"Onda ćeš morati da se vratiš i probaš još jednom."
Nešto ga ošinu po tabanima - jako ali ne i gadno. Milion ljigavih ruku grabilo je njegovo telo; u ušima mu je grmelo, pritisak je bio sve veći i mada su mu oči čvrsto zatvorene, mogao je osetiti kako pada mrak, dok je kao strela prodirao u dubine Cilindričnog mora.
Svom snagom poče da pliva naviše, ka sve bleđoj svetlosti. Oči je mogao da otvori samo na magnovenje; kad bi to učinio, otrovna voda je delovala kao kiselina. Činilo mu se da se vekovima upinje, a ne jednom ga je obuzeo košmarni strah da je izgubio orijentaciju i, zapravo, pliva u dubinu. Onda bi rizikovao još jedan brz pogled, a svetlost je svaki put bila jača.
Kad je izbio na površinu, oči mu još behu čvrsto zatvorene. Progutao je dragocen gutljaj vazduha, okrenuo se na leđa i pogledao oko sebe.
Odlučnost je punom parom išla prema njemu. Kroz nekoliko sekundi žudne ruke su ga zgrabile i izvukle na palubu.
"Jesi li progutao vodu?" glasilo je zapovednikovo brižno pitanje.
"Mislim da nisam."
"Za svaki slučaj, isperi usta ovim. Odlično. Kako se osećaš?"
"Nisam siguran. Obavestiću vas kroz minut. Oh... hvala svima." Jedva da je prošao minut kad je Džimi bio i suviše siguran kako se oseća.
"Muka mi je", priznao je ojađeno.
Njegovi spasioci nisu mogli da poveruju. "Bez daška vetra - na ravnom moru?" pobunila se narednik Barns, koja je, izgleda, Džimijevo stanje smatrala neposrednim osporavanjem svoje veštine.
"Ja bih ovo teško nazvao ravnim", reče zapovednik, mahnuvši rukom ka traci vode što opasuje nebo. "Ali, ne stidi se. Možda si progutao malo vode. Otarasi je se štopre možeš."
Džimi se još napinjao, nejunački i bezuspešno, kad se na nebu iza njih pojavi blesak svetlosti. Svi pogledi se upraviše ka Južnom polu, a Džimi smesta zaboravi svoju muku. Rogovi su opet počeli svoj vatromet.
Kilometarske trake ognja igrale su sa središnjeg šiljka ka njegovim manjim drugovima. Opet su počeli svoje dostojanstveno kruženje, kao da nevidljivi igrači obavijaju trake oko električnog majskog drveta. Ali sad počeše da ubrzavaju, krećući se sve brže dok se nisu zamutili u iskričavu kupu svetlosti.
Bio je to prizor koji je većma ulivao strahopoštovanje no svi koje su ovde videli, a s njim je došla i udaljena praskava grmljavina koja je doprinosila utisku ogromne moći. Vatromet je trajao oko pet minuta; onda je prestao, naglo, kao da je neko okrenuo prekidač.
"Baš bih voleo da znam kako će Odbor za Ramu ovo protumačiti", promrmljao je Norton, ne obraćajući se nikom posebno. "Ima li neko od vas svoju teoriju?" Nije bilo vremena za odgovor, jer je u tom trenutku pozvala kontrola sa glavčine, silno uzbuđena.
"Odlučnost! Jeste li u redu? Da li ste osetili nešto neobično?"
"Šta?"
"Mi mislimo da je bio zemljotres. Morao se desiti u trenutku prestanka vatrometa."
"Ima li štete?"
"Mislim da nema. Nije bio stvarno jak - ali nas je malo prodrmao."
"Mi ništa nismo osetili. Ali, i onako ne bismo, pošto smo na moru."
"Naravno - baš sam glup. U svakom slučaju, sad sve izgleda mirno... do sledeće prilike."
"Da, do sledeće prilike", kao odjek je ponovio Norton. Tajna Rame je neprestano rasla; što su više otkrivali o njemu, sve su manje shvatali.
Sa krme se iznenada začu uzvik. "Kapetane - pogledajte - gore, na nebu!" Norton podiže pogled i brzo pođe krugom mora. Nije ništa video dok mu pogled nije stigao gotovo do zenita, te je piljio u suprotnu stranu sveta.
"Gospode", promrmljao je polako, shvatajući da je 'sledeća prilika' skoro tu. Niz večitu krivinu Cilindričnog mora prema njima je jurio plimski talas.
32. TALAS
Čak i u tom trenutku preneraženosti, Nortonova prva briga bio je njegov brod.
"Nastojanje!" pozvao je. "Izveštaj o situaciji!"
"Sve u redu, kapetane", glasio je zamenikov umirujuć odgovor. "Osetili smo slab potres, ali ništa što bi prouzrokovalo oštećenja. Došlo je do male promene položaja; komandni most veli da iznosi oko 0,2 stepena. Takođe misle da se i brzina okretanja malo promenila. Kroz koji minut imaćemo tačne podatke."
Znači počinje, reče u sebi Norton, i to mnogo ranije no što smo očekivali; još smo daleko od perihela i logičnog vremena za promenu orbite. Međutim, neka vrsta promene položaja nesumnjivo je u toku - i, možda, predstoje novi potresi.
U međuvremenu, posledice ovog prvog i suviše su očigledne, tamo gore, na zakrivljenoj površini vode što večito izgleda kao da pada s neba. Talas je udaljen oko deset kilometara i proteže se celom širinom mora, od severne do južne obale. Blizu kopna predstavljao je penušav zid beline, ali je u dubljoj vodi činio jedva vidljivu plavu crtu, što se kreće mnogo brže od manjih talasa na bokovima. Otpor pribrežnih plićaka već ga krivi u luk čiji srednji deo sve više izmiče napred.
"Naredniče", reče Norton užurbano, "ovo je vaš posao. Šta možemo da preduzmemo?"
Narednik Barns je potpuno zaustavila splav i budno je proučavala situaciju. Njen izraz, primetio je sa olakšanjem Norton, nije pokazivao ni traga uznemirenosti - već pre izvesno poletno uzbuđenje, nalik uzbuđenju obučenog sportiste koji se sprema da prihvati izazov.
"Volela bih da znamo dubinu", reče ona. "Ako smo u dubokoj vodi, nemamo razloga da brinemo."
"Onda je u redu. Nalazimo se otprilike četiri kilometra od obale."
"Nadam se da je tako, ali želim da ispitam situaciju."
Opet je uključila pogon i okrenula Odlučnost pravo ka sve bližem talasu. Norton je procenio da će središnji deo, koji se brzo kreće, stići do njih za manje od pet minuta, ali je, takođe, video da ne predstavlja nikakvu ozbiljnu opasnost. To je samo talsić što juri, visok delić metra, a jedva da će uzdrmati brod. Pravu opasnost predstavljaju zidovi pene, zaostali daleko za njim.
Odjednom, u samom središtu mora, pojavi se linija obalskih talasa. Talas je očito naleteo na potopljen zid, dug nekoliko kilometara, ne mnogo ispod površine. Istovremeno, talasići na bokovima splasnuše, naišavši na dublju vodu.
Ploče protiv zapljuskivanja, reče u sebi Norton - potpuno istovetne sa onima na tankovima za gorivo na samom Nastojanju, ali hiljadu puta veće. Sigurno svuda po moru postoji složena struktura takvih ploča čija je namena da što je brže moguće umire talase. Jedina stvar koja je sad važna jeste: da li se nalazimo baš na vrhu jedne od njih? Narednik Barns je bila korak ispred njega. Zaustavila je Odlučnost i izbacila lenger. Udario je o dno na dubini od svega pet metara.
"Izvucite ga", doviknula je drugovima iz posade. "Moramo se skloniti odavde!"
Norton se svesrdno slagao. Ali u kom pravcu? Narednik Barns je najvećom brzinom krenula ka talasu, koji je sad bio udaljen svega pet kilometara. Prvi put je čuo zvuk njegovog približavanja - udaljenu, prepoznatljivu grmljavinu koju uopšte nije očekivao da čuje unutar Rame. Onda je promenila intenzitet. Središnji deo opet splašnjava, a bokovi ponovo rastu
Pokušao je da proceni razdaljinu između podvodnih prepreka, uzimajući da su postavljene na podjednakim razmacima. Ako je u pravu, ispred njih bi trebalo da se nalazi još jedna; ukoliko im uspe da postave splav u duboku vodu između dve prepreke, biće potpuno bezbedni.
Narednik Barns je isključila motor i ponovo bacila lenger. Potonuo je trideset metara, ne dodirnuvši dno.
"Bezbedni smo", rekla je odmahnuvši sa olakšanjem. "Ali ću ostaviti motor da radi."
Sad su se videli samo zaostali zidovi pene duž obale. Ovde, na sredini mora, opet je mirno, izuzimajući neupadljiv plavi talasić što još hita prema njima. Narednik Barns je samo održavala Odlučnost na kursu prema tom uzburkanom delu, spremna da svakog trenutka krene punom parom.
Onda, svega dva kilometra ispred njih, more opet poče da penuša. Zgrbilo se u belogrivom besu, a činilo se da njegova tutnjava sad ispunjava svet. Na šesnaest kilometara visoki talas Cilindričnog mora nadodao se manji talasić, poput lavine što grmi niz planinsku padinu. A taj talasić je bio sasvim dovoljan da ih ubije.
Narednik Barns je mora biti primetila izraz na licima svojih drugova. Viknula je, nadjačavši grmljavinu: "Čega se plašite? Jahala sam ja i na većim". To nije bilo sasvim tačno, niti je dodala da je ranije iskustvo stekla u čvrsto građenom čamcu za vožnju na talasima, a ne na improvizovanom splavu. "Ali, ako bude moralo da se skače, sačekajte dok vam ja kažem. Proverite pojaseve za spasavanje."
Veličanstvena je, kao vikinški ratnik što kreće u boj, i očito uživa u svakom trenutku, pomislio je zapovednik. I verovatno ima pravo - ukoliko nismo teško pogrešili u proračunima.
Talas je nastavljao da se diže, kriveći se uvis i preko njih. Padina nad njima verovatno je uveličavala njegovu visinu, ali je izgledao gorostasan, kao nezaustavljiva prirodna sila koja će zbrisati sve što joj je na putu.
Onda je za nekoliko sekundi splasnuo, kao da su mu izvučeni potpornji. Prešao je potopljenu pregradu i opet je u dubokoj vodi. Kad je, minut kasnije, stigao do njih, Odlučnost je samo nekoliko puta poskočila pre no što ju je Barns okrenula i najvećom brzinom pošla na sever.
"Hvala Rabi - bilo je sjajno. Ali, da li ćemo stići kući pre no što dođe drugi put?" "Verovatno nećemo; talas će se vratiti kroz dvadesetak minuta. Ali dotle će izgubiti svu snagu. Jedva ćemo ga osetiti."
Sada kad je talas prošao, mogli su se opustiti i uživati u putovanju - mada se niko neće sasvim lagodno osećati sve dok se ne vrate na kopno. Nakon poremećaja voda je kovitlala u nasumičnim vrtlozima, a podigao se i krajnje neobičan kiselkast zadah - "kao od zgnječenih mrava", kao što je lepo rekao Džimi. Mada neprijatan, zadah nije izazvao napade morske bolesti koji bi se mogli očekivati.
Minut kasnije, čelo talasa je udarilo o sledeću podvodnu pregradu, na svom penjanju uz nebo kojim se udaljavao od njih. Ovog puta, gledan otpozadi, prizor je bio neupečatljiv i putnici su se stideli ranijeg straha. Počeli su da se osećaju kao gospodari Cilindričnog mora.
Utoliko je bio veći potres kad iz vode, najviše sto metara od njih, poče da se uzdiže nešto nalik točku koji se sporo okreće. Blistavi metalni paoci, pet metara dugački, pojaviše se, dok je s njih kapala voda; jedan trenutak su se okretali na nemilosrdnoj svetlosti Rame, pa pljusnuše natrag u vodu. Kao da je na površinu izbila džinovska morska zvezda sa cevastim kracima.
Na prvi pogled beše nemoguće reći da li je to životinja ili mašina. Onda se prevrnula na stranu i ležala dopola u vodi, poigravajući na blagim talasima zaostalim iza golemog vala.
Sad su videli da ima devet ruku, reklo bi se zglavkastih, koje se zrakasto razilaze od središnjeg koluta. Dve ruke su bile slomljene, prebijene u spoljašnjem zglobu. Ostale ruke su se završavale složenom zbirkom manipulatora koji su Džimija veoma podsećali na raka kojeg je sreo. Ta dva stvora potiču iz iste linije evolucije ili sa istog konstruktorskog stola.
U sredini koluta nalazila se mala kupola sa tri velika oka. Dva su bila zatvorena - a čak i ono jedno otvoreno izgledalo je prazno i slepo. Niko nije sumnjao da posmatraju samrtne trzaje nekog neobičnog čudovišta, koje je na površinu izbacio upravo minuli podvodni poremećaj.
Onda videše da nije samo. Oko njega su plivale i škljocale na udove što su se još slabašno kretali, dve male životinje, slične preraslim jastozima. Efikasno su seckale čudovište, a ono se ničim nije odupiralo, mada su njegove kandže izgledale sasvim kadre da izađu na kraj sa napadačima.
Džimi se opet setio raka koji je uništio Vilinog konjica. Netremice je posmatrao razvoj jednostranog sukoba i brzo je potvrdio svoj utisak.
"Pogledajte, kapetane", šapnuo je. "Vidite li - oni je ne jedu. Čak uopšte nemaju usta. Oni je prosto seckaju na komade. Eto, upravo to se dogodilo sa Vilinim konjicom." "U pravu si. Oni je rastavljaju kao... kao pokvarenu mašinu." Norton je sprčio nos. "Ali nijedna mrtva mašina nije ovako smrdela."
Onda mu pade na um druga misao. "Gospode - zamislite da isto počnu s nama! Rabi, vrati nas na obalu što brže možeš!"
Odlučnost je pojurila napred, bezobzirno ne vodeći računa o životu svojih energetskih ćelija. Iza njih, devet paoka goleme morske zvezde - nisu mogli da smisle bolje ime - neprestano su skraćivani i uskoro je čudan prizor potonuo natrag u morske dubine.
Niko ih nije gonio, ali nisu mirno disali dok Odlučnost nije prišla pristanu i dok nisu zahvalno kročili na obalu.
Osvrnuvši se put tajanstvenog i sada zlokobnog vodenog pojasa, Norton je turobno rešio da više niko neće njime ploviti. Ima suviše nepoznanica, suviše opasnosti. Osvrnuo se put kula i bedema Njujorka i mračne litice kontinenta iza njega. Sad su bezbedni od čovekovog ljubopitstva.
On neće ponovo da kuša bogove Rame.
33. PAUK
Ubuduće, objavio je Norton, u logoru Alfa će se uvek nalaziti najmanje tri čoveka, a jedan od njih uvek budan. Uz to, sve istraživačke grupe pridržavaće se istog postupka. Potencijalno opasni stvorovi kreću se po Rami i mada nijedan nije pokazao aktivno neprijateljstvo, obazriv zapovednik ništa ne rizikuje.
Kao dodatna mera predostrožnosti, gore na glavčini, stalno će se nalaziti jedan osmatač koji bdi i gleda kroz moćan teleskop. Sa te istaknute tačke mogla se nadzirati cela unutrašnjost Rame, a čak je i Južni pol izgledao udaljen svega nekoliko stotina metara. Teritorija oko svake grupe istraživača biće pod redovnim nadzorom; na taj način, nadali su se, izbeći će se svaka mogućnost iznenađenja. Bio je to dobar plan - i potpuno je omašio.
Nakon poslednjeg obeda, a baš pre početka perioda za spavanje u 22.00, Norton, Rodrigo, Kalvert i Lora Ernst gledali su redovne televizijske večernje vesti koje su emitovane specijalno za njih sa predajnika u Infernu, na Merkuru. Naročito ih je zanimalo da vide Džimijev film o Južnoj hemisferi i povratak preko Cilindričnog mora - epizodu koja je uzbudila sve gledaoce. Naučnici, komentatori i članovi Odbora za Ramu izneli su svoja mišljenja, uglavnom protivurečna. Nisu se mogli složiti da li je raku podoban stvor s kojim se sreo Džimi - životinja, mašina, autentični Ramanac ili nešto što se ne uklapa ni u jednu od tih kategorija.
Upravo su posmatrali, sa jakim osećajem gadljivosti, kako džinovsku morsku zvezdu uništavaju grabljivice, kad otkriše da više nisu sami. U logoru je bio uljez. Prva ga je primetila Lora Ernst. Sledila se, a onda reče: "Bile, ne mrdaj. Sad, polako, pogledaj desno".
Norton je okrenuo glavu. Na deset metara od njih nalazio se tankonogi tronožac na koji je nasađeno loptasto telo, ne veće od fudbalske lopte. U telo su bila uglavljena tri velika, bezizrazna oka, po svoj prilici obezbeđujući vidno polje od trista šezdeset stepeni, a ispod njega su se vukle tri bičaste hvatalice. Stvor nije baš dosezao visinu čoveka i izgledao je suviše krhko da bude opasan, ali to nije opravdavalo njihov nemar što su dopustili da im se neopazice prikrade. Nortona je najviše podsećao na tronogog pauka, ili kosca, a pitao se kako je rešio problem - koji nijedan stvor na Zemlji nije ni pokušao da reši - kretanja ne tri noge.
"Šta veliš, doktore?" šapnu, isključivši glas televizijskog komentatora.
"Uobičajena ramanska trojna simetrija. Ne vidim kako bi nas mogao povrediti, mada bi oni bičevi mogli biti neprijatni - i otrovni, kao dupljarevi. Sedite mirno i gledajte šta radi."
Pošto ih je ravnodušno motrio nekoliko minuta, stvor se naglo pokrenu i sad su shvatili zašto nisu primetili njegov dolazak. Bio je brz, a kretao se tako neobičnim obrtnim kretanjem da je čovekovom oku i umu odista bilo teško da ga prate.
Koliko je Norton mogao proceniti - a jedino bi kamera koja snima veliki broj sličica u sekundi rešila to pitanje - svaka noga je naizmence služila kao stožer oko kojeg taj stvor obrće svoje telo. Nije bio siguran, ali mu je takođe izgledalo da svakih nekoliko 'koraka' menja smer obrtanja, dok su pri tom pomicanju ona tri biča munjevito prelazila po tlu. Činilo se da je njegova najveća brzina - mada je i to bilo teško proceniti - bar trideset kilometara na sat.
Stvor je brzo obletao logor, ispitujući svaki komad opreme, blago dodirujući improvizovane ležaje, stolice i stolove, opremu za vezu, posude s hranom, elektrosane, rezervoare vode, alatke - činilo se da ništa nije zanemario sem četvoro posmatrača. Očito, bio je dovoljno inteligentan da razlikuje ljudska bića od njihove nežive imovine; njegovi postupci ostavljali su nesumnjiv utisak krajnje metodične radoznalosti ili ljubopitstva.
"Kad bih mogla da ga pregledam!" uzviknula je Lora s prizvukom osujećenosti,dok je stvor nastavljao svoju munjevitu piruetu. "Da pokušamo da ga uhvatimo?"
"Kako?" sasvim razložno upita Kalvert.
"Znaš kako primitivni lovci obaraju brze životinje pomoću nekoliko tegova koje vitlaju na kraju konopca? To ih čak i ne povredi."
"U to sumnjam", reče Norton. "Ali, čak i kad bi uspelo, ne smemo rizikovati. Ne znamo u kojoj je meri ovaj stvor razuman - a takva smicalica bi mu lako mogla slomiti noge. Onda bismo izgutali propisnu vatru od Rame, Zemlje i svih ostalih."
"Ali ja moram nabaviti jedan uzorak!"
"Možda ćeš morati da se zadovoljiš Džimijevim cvetom - sem ako ti jedan od ovih stvorova ne izađe u susret. Sila ne dolazi u obzir. Kako bi se tebi svidelo da se nešto spusti na Zemlju i dokona da bi ti bila zgodan uzorak za seciranje?"
"Neću da ga seciram", reče Lora, nimalo ubedljivo. "Samo hoću da ga pregledam."
"Pa, gosti iz svemira bi mogli imati isti stav prema tebi, ali bi se možda vrlo loše provela dok bi im poverovala. Ne smemo učiniti nikakav potez koji bi se mogao protumačiti kao pretnja."
Naravno, citirao je brodsku zapovest i Lora je to znala. Zahtevi nauke su dolazili iza zahteva svemirske diplomatije.
U stvari, nije bilo potrebe da se potežu tako uzvišeni obziri; u pitanju su bili samodobri maniri. Svi su oni ovde posetioci i čak nisu tražili dozvolu da uđu.
Činilo se da je stvor okončao inspekciju. Još jednom je velikom brzinom obišao logor, zatim je po tangenti odjurio ka stepeništu.
"Pitam se kako će savladati stepenike?" premišljala je Lora. Brzo je dobila odgovor na svoje pitanje: pauk se uopšte nije obazirao na stepenike i upravio se uz blagu ulaznu krivinu rampe, ne smanjujući brzinu.
"Kontrola na glavčini", reče Norton, "možda ćete uskoro dobiti gosta. Pogledajte stepenište Alfa, šestu deonicu. I, uzgred, velika hvala što tako dobro motrite na nas."
Trebalo je minut da zajedljiva bodlja prodre. Onda je osmatrač sa glavčine počeo da pušta izvinjavajuće glasove. "Ovaj... ja samo nazirem nešto, kapetane, sad kad ste mi rekli da je tamo. Ali šta je to?"
"Tvoje nagađanje vredi koliko i moje", odgovori Norton, pritiskujući dugme zaopštu uzbunu. "Logor Alfa poziva sve stanice. Upravo nas je posetio stvor sličan tronogom pauku, visok oko dva metra; ima malo, loptasto telo, putuje vrlo brzo, obrtnim kretanjem. Izgleda nezlobiv, ali radoznao. Može vam se prikrasti pre no što ga primetite.
Molim, potvrdite prijem."
Prvi odgovor je stigao iz Londona, petnaest kilometara na istok.
"Kapetane, kod nas po svemu sudeći nema ničeg neuobičajenog."
Sa iste udaljenosti na zapad odgovorio je Rim, zvučeći sumnjivo pospano.
"Ovde isto, kapetane. Uh... samo trenutak..."
"Šta je?"
"Pre jedan minut ostavio sam pero - i sad je nestalo! Šta... oh!
"Govori suvislo!"
"Nećete mi verovati, kapetane. Pravio sam neke zabeleške - vi znate da volim da pišem, a to nikome ne smeta - i koristio sam svoje omiljeno nalivpero; staro je skoro dvesta godina. E pa, sad leži na tlu, oko pet metara odavde! Uzeo sam ga. Hvala bogu, nije oštećeno."
"A šta misliš: kako je tamo dospelo?"
"Ovaj... možda sam za trenutak zadremao. Dan je bio naporan."
Norton je uzdahnuo, ali se uzdržao od komentara; tako su malobrojni, a imaju tako malo vremena za istraživanje celog jednog sveta. Oduševljenje ne može uvek da savlada iznurenost i on se upita ne preuzimaju li nepotrebne rizike. Možda ne bi trebalo da svoje ljudstvo razbija na tako male grupe i pokušava da pokrije toliku teritoriju? Ali neprestano je bio svestan dana koji tako brzo prolaze i nerešenih tajni što ih okružuju. Osećao je sve jaču izvesnost da će se nešto desiti i da će morati da napuste Ramu čak i pre no što stigne do perihela - tog trenutka istine, kada se mora obaviti ma kakva promena orbite.
"Sad slušajte, Glavčina, Rim, London - svi", reče Norton. "Želim da me tokom noći izveštavate svakih pola sata. Odsad se moramo rukovoditi pretpostavkom da svakog časa možemo dobiti goste. Neki od njih mogu biti opasni, ali po svaku cenu moramo izbeći... incidente. Svi znate direktive u tom pogledu."
Ovo je bilo sasvim tačno; to je činilo deo njihove obuke. Ipak, možda niko od njih nije stvarno verovao da će se onaj, toliko vremena teorijski postavljen, "fizički dodir sa inteligentnim nezemaljskim bićima" ostvariti za njihovog života - a još manje da će ga sami doživeti.
Obuka je jedno, stvarnost - drugo, a niko nije mogao biti siguran da u slučaju opasnosti neće prevladati drevni ljudski nagoni samoodržanja. Ipak, od suštinskog je značaja da svakom biću koje sretnu u Rami pruže prednost sumnje, sve do poslednjeg mogućeg trenutka - pa čak i posle.
Zapovednik Norton nije želeo da ga istorija zapamti kao čoveka koji je započeo prvi interplanetarni rat.
Kroz nekoliko sati bilo je na stotine pauka, vrvili su celom ravnicom. Kroz teleskop se moglo videti da je i Južna hemisfera njima zagađena, ali, bar kako se činilo, ne i ostrvo Njujork.
Pauci više nisu obraćali pažnju na istraživače, a nakon izvesnog vremena i ovi njih nisu naročito zapažali - mada je Norton povremeno otkrivao grabljiv sjaj u očima svoje brodske lekarke. Njoj ništa ne bi pričinilo veće zadovoljstvo, bio je siguran, no da nekog pauka zadesi nesrećan slučaj, a nije verovao da bi ona zazirala da, u interesu nauke, udesi takvu stvar.
Izgledalo je praktično izvesno da pauci ne mogu biti inteligentni; tela su im premalena da sadrže bogzna koliki mozak, a bilo je, zapravo, teško shvatiti gde smeštaju svu tu energiju za kretanje. Ipak, njihovo ponašanje je čudno svrsishodno i koordinisano. Činilo se da se svuda nalaze, ali nikad nisu dva puta posetili isto mesto. Norton je često imao utisak da nešto traže. Što god to bilo, čini se da ga nisu otkrili.
Otišli su gore, sve do središnje glavčine, prezrevši tri velika stepeništa. Nije bilo jasno kako su uspeli da se popnu uz vertikalne delove, čak i u uslovima gotovo nulte teže. Lora je postavila teoriju da na nogama imaju gumene hvataljke.
A onda je, na svoje primetno zadovljstvo, dobila žudno željeni uzorak. Kontrola sa glavčine je javila da je jedan pauk pao niz vertikalnu stranu i da leži, mrtav ili onesposobljen, na prvoj platformi. Vreme za koje je Lora iz ravnice stigla gore predstavljalo je rekord koji neće biti oboren.
Kad je dospela na platformu, ustanovila je da je, i pored male brzine pri udaru, stvor slomio sve tri noge. Oči su mu bile otvorene, ali nije ispoljavao reakcije ni na kakve spoljašnje probe. Čak bi i svež ljudski leš bio življi, pomislila je Lora. Čim je svoj plen dopremila natrag na Nastojanje, počela je da radi, služeći se svojim priborom za seciranje.
Pauk je bio tako krhak da se gotovo raspadao i bez njene pomoći. Odvojila je noge, zatim je počela da radi na tananom oklopu koji se raspukao duž tri velika kruga i rastvorio poput oguljene pomorandže.
Nakon nekoliko trenutaka tupe neverice - jer nije bilo ničeg što bi mogla da prepozna ili identifikuje - brižljivo je snimila niz fotografija. Onda je uzela skalpel. Odakle da počne da seče? Došlo joj je da zažmuri i bode nasumice, ali to ne bi bilo vrlo naučno.
Sečivo je ušlo gotovo bez otpora. Sekundu kasnije, Nastojanjem se uzduž i popreko zaorio krajnje neženstven urlik brodske lekarke Ernst.
Rasrđenom naredniku Mek Endrusu trebalo je dobrih dvadeset minuta da umiri preplašene šimpove.
34. NJEGOVA EKSELENCIJA ŽALI...
"Kao što ste svi svesni, gospodo", reče marsovski ambasador, "puno stvari se dogodilo od našeg poslednjeg sastanka. Moramo mnogo stvari da razmotrimo - i odlučimo. Zato mi je naročito žao što naš uvaženi kolega sa Merkura nije ovde." Poslednja tvrdnja nije bila sasvim tačna. Dr Bozeu nije bilo naročito žao što je njegova ekselencija hermijanski ambasador odsutan. Bilo bi mnogo bliže istini reći da je zabrinut. Svi njegovi diplomatski instinkti govorili su mu da se nešto događa i mada su njegovi izvori informacija bili izvrsni, nije uspeo da dođe čak ni do nagoveštaja šta bi to moglo biti.
Pismo kojim se ambasador izvinio bilo je učtivo i sasvim neinformativno. Njegova ekselencija je izrazila žaljenje što je prešni i neodložni poslovi sprečavaju da prisustvuje sastanku, bilo lično, bilo posredstvom videa. Dr Bozeu je bilo teško da zamisli nešto prešnije ili važnije od Rame.
"Dva člana Odbora imaju pripremljene izjave. Prvo bih zamolio profesora Davidsona."
Među ostalim naučnicima u Odboru proneo se žamor uzbuđenja. Većina je smatrala da astronom, sa svojim poznatim kosmičkim pogledom na stvari, nije pogodna ličnost za predsednika Savetodavnog veća za kosmos. Ponekad je ostavljao utisak da su delatnosti inteligentnog života nesrećna sporednost u veličanstvenom svemiru zvezda i sazvežđa i da je znak loših manira obraćati na njih preveliku pažnju. To ga nije omililo eksobiolozima, kakav je dr Perera, koji su zastupali upravo suprotno stanovište. Za njih je jedina svrha svemira da proizvede inteligenciju, a bili su skloni da s podsmehom govore o čisto astronomskim pojavama. "Puka mrtva materija", beše jedna od njihovih omiljenih fraza.
"Gospodine ambasadore", poče naučnik, "analizirao sam čudno ponašanje Rame u poslednjih nekoliko dana i želeo bih da iznesem svoje zaključke. Neki od njih su prilično zapanjujući."
Dr Perera je izgledao iznenađen, a potom pomalo samozadovoljan. Svesrdno je odobravao sve što zapanjuje Davidsona
"Pre svega, imamo neobičan niz događaja prilikom leta onog mladog poručnika do Južne hemisfere. Sama električna pražnjenja, mada spektakularna, nisu važna; lako je pokazati da su sadržala srazmerno malo energije. Međutim, ona su se podudarila sa promenom brzine okretanja Rame i njegovog položaja - odnosno, orijentacije u svemiru. To je moralo iziskivati ogromnu količinu energije; pražnjenja koja su gospodina... hm... Paka gotovo stajala života predstavljala su samo nevažan nusproizvod - možda smetnju koja se morala umanjiti onim džinovskim gromobranima na Južnom polu.
Iz ovoga izvlačim dva zaključka. Kad svemirski brod - a Ramu, i pored njegove fantastične veličine, moramo nazvati svemirskim brodom - izvodi promenu položaja, to obično znači da se sprema da obavi promenu orbite. Stoga moramo ozbiljno uzeti stanovišta onih koji veruju da se Rama možda sprema da postane još jedna planeta našeg Sunca, umesto da se vrati zvezdama.
Ukoliko je ovo tačno, Nastojanje očito mora biti spremno da otplovi - da li to čine svemirski brodovi? - svakog trenutka. Može se naći u veoma ozbiljnoj opasnosti, dok je još fizički vezano za Ramu. Pretpostavljam da je zapovednik Norton već i te kako svestan te mogućnosti, ali mislim da bi trebalo da mu pošaljemo dodatno upozorenje."
"Velika hvala, profesore Davidson. Da - profesore Solomons?"
"Želeo bih da ovo prokomentarišem", reče istoričar nauke. "Izgleda da je Rama promenio brzinu obrtanja ne posluživši se bilo kakvim mlaznim motorima ili reaktivnim uređajima. To, znači, ostavlja samo dve mogućnosti.
Prva je da Rama poseduje unutrašnje žiroskope, ili njihovu protivuvrednost. Oni moraju biti ogromni. Gde su?
Druga mogućnost - koja bi okrenula naglavce celokupnu našu fiziku - jeste da Rama poseduje nereaktivni propulsivni sistem. Takozvani kosmički pogon u koji profesor Davidson ne veruje. Ako je tako, Rama može biti kadar da učini gotovo sve. Mi uopšte nećemo moći da predvidimo njegovo ponašanje, čak ni na grubo fizičkom nivou." Diplomate su očito bile unekoliko zbunjene ovom razmenom mišljenja, a astronom je odbijao da se upusti u raspravu. Dovoljno se izložio za jedan dan. "Ako nemate ništa protiv, ja ću se držati zakona fizike, dok ne budem primoran da ih se odreknem. Ako nismo našli žiroskope u Rami, možda nismo dovoljno uporno tražili ili nismo tražili na pravom mestu."
Boze je primetio da Perera postaje nestrpljiv. Eksobiolog je obično, kao i svako drugi, uživao da se upušta u spekulacije, međutim, sada prvi put raspolaže nekim čvrstim činjenicama. Njegova odavno osiromašena nauka obogatila se preko noći.
"Vrlo dobro. Ukoliko više nema komentara, znam da doktor Perera ima važne informacije."
"Hvala, gospodine ambasadore. Kao što ste svi videli, najzad smo pribavili uzorak ramanskog oblika života, a nekoliko drugih smo izbliza posmatrali. Brodska lekarka Ernst, sanitetski oficir Nastojanja, poslala je iscrpan izveštaj o pauku podobnom stvoru koga je secirala. Moram odmah reći da su neki od njenih nalaza zbunjujući i pod drugim okolnostima ja bih odbio da u njih poverujem.
Pauk je nepobitno organske prirode, mada se njegova hemija u mnogome razlikuje od naše. Sadrži znatne količine lakih metala. Ipak, oklevao bih da ga nazovem životinjom iz nekoliko suštinskih razloga
Pre svega, izgleda da nema usta, ni stomak, ni creva - niti raspolaže nekim metodom uzimanja hrane. Takođe nema organe za uzimanje vazduha, nema pluća, ni krv, ni rasplodni sistem...
Možete se zapitati: pa šta ima? Dakle, postoji jednostavna muskulatura koja kontroliše njegove tri noge i tri bičaste hvatalice ili pipaljke. Postoji mozak - prilično složen, najvećim delom u vezi sa izvanredno razvijenim triokularnim vidom tog stvora. Međutim, osamdeset odsto tela sastoji se od saća velikih ćelija, i to je ono što je dr Ernstovoj priredilo onako neprijatno iznenađenje kad je počela seciranje. Da je imala više sreće, mogla je to prepoznati na vreme, jer to je jedina ramanska struktura koja postoji na Zemlji - istina, samo kod šačice morskih životinja.
Najveći deo pauka naprosto je akumulator, veoma sličan onome koji se nalazi u električnim jeguljama i rajama. Međutim, u ovom slučaju izgleda ne služi za odbranu. To je izvor energije ovog stvora. I zato nema pribor za hranjenje i disanje; nisu mu potrebni takvi primitivni uređaji. A, uzgred rečeno, to znači da bi se u bezvazdušnom prostoru osećao sasvim kao kod kuće.
Tu, dakle, imamo stvora koji po nameni i svrsi nije ništa više do pokretno oko. Nema organe za manipulisanje; one hvataljke su preslabe. Da su mi saopštene njegove specifikacije, kazao bih da je to samo uređaj za izviđanje.
Njegovo ponašanje svakako odgovara tom opisu. Sve što pauci čine jeste da jure unaokolo i posmatraju stvari. To je sve što mogu.
Međutim, ostale životinje su drukčije. Rak, morska zvezda, ajkule - da ih tako nazovemo u nedostatku prikladnijih imena - očito mogu da manipulišu svojom sredinom i izgleda da su specijalizovani za različite funkcije. Pretpostavljam da takođe imaju električni pogon, pošto, poput pauka, izgleda da nemaju usta.
Siguran sam da ćete shvatiti biološke probleme što ih sve ovo postavlja. Da li su se takva bića mogla razviti prirodnim putem? Ja zaista ne mislim tako. Čini se da su konstruisana, kao mašine, za određene poslove. Kad bih morao da ih opišem, rekao bih da su to roboti - biološki roboti - nešto čemu nema analogije na Zemlji.
Ako je Rama svemirski brod, možda su oni deo posade. Što se tiče pitanja kako su rođeni - ili stvoreni - o tome ne mogu ništa da vam kažem. Ali mogu da nagađam da se odgovor nalazi tamo, preko mora, u Njujorku. Ukoliko zapovednik Norton i njegovo ljudstvo mogu da sačekaju dovoljno dugo, možda će sretati sve složenije stvorove nepredvidljivog ponašanja. Negde mogu sresti i same Ramance - stvarne tvorce ovog sveta.
A kad se to dogodi, gospodo, neće biti nikakve nedoumice."
35. HITNA POŠILJKA
Zapovednik Norton je čvrsto spavao kad ga njegov lični uređaj za vezu odvoji od srećnih snova. Letovao je sa porodicom na Marsu, leteo pored gorostasnog snegom pokrivenog vrha Niks Olimpike, najmoćnijeg vulkana u Sunčevom sistemu. Mali Bili je zaustio da mu nešto kaže; sad nikad neće saznati šta.
San je nestao; stvarnost je bio njegov zamenik, gore na brodu.
"Oprostite što vas budim, kapetane", reče Kirhof. "Poruka iz Štaba sa trostrukim A prioritetom."
"Pročitaj mi", dremovno odgovori Norton.
"Ne mogu. Šifrovana je. Ima oznaku 'Zapovedniku lično'."
Norton se smesta razbudio. Takvu poruku je primio svega tri puta u svojoj karijeri i svaki put je podrazumevala neprilike.
"Do đavola!" reče. "Šta sad da radimo?"
Zamenik se nije potrudio da odgovori. Obojica su savršeno shvatala problem; bio je to problem koji brodska uputstva nisu predvidela. Normalno, zapovednik nikad nije bio duže od nekoliko minuta van svoje kabine, a knjiga šifri nalazila se u njegovom ličnom sefu. Ako sad krene, Norton bi mogao da se - iznuren - vrati na brod za četiri-pet sati. Tako se ne postupa sa porukama sa trostrukim A prioritetom.
"Džeri", reče najzad, "ko radi u centrali?"
"Niko. Sam sam uspostavio vezu."
"Magnetofon isključen?"
"Jeste. Nekim čudnim prekršajem pravila."
Norton se osmehnuo. Džeri je najbolji zamenik s kojim je ikad radio; on na sve misli.
"U redu. Ti znaš gde je moj ključ. Pozovi me kasnije."
Narednih deset minuta čekao je što je strpljivije mogao, bez mnogo uspeha pokušavajući da misli o drugim problemima. Mrzeo je da traći mentalne napore; neverovatno je da bi mogao da pogodi u čemu se sastoji poruka koja stiže, a njenu sadržinu će saznati dovoljno brzo. Onda će početi da efikasno brine.
Kad ga je ponovo pozvao, Kirhof je očito govorio pod dejstvom prilične napetosti.
"Nije stvarno hitno, kapetane. Sat vremena ne čini nikakvu razliku. Ali bih više voleo da izbegnem radio. Poslaću vam dole poruku po kuriru."
"Ali zašto... oh, dobro. Uzdam se u tvoj sud. Ko će preneti poruku kroz vazdušne komore?"
"Idem ja. Pozvaću vas kad stignem na glavčinu."
"To znači da brod ostaje na Lori?"
"Najduže jedan sat. Odmah ću se vratiti na brod."
Sanitetski oficir ne poseduje specijalizovanu obuku nužnu za obavljanje dužnosti kapetana ništa više no što bi se od kapetana moglo očekivati da izvrši neku operaciju. U hitnim slučajevima, te dve dužnosti su ponekad uspešno razmenjivane, ali se to nije preporučivalo. Pa, večeras je već prekršeno jedno pravilo.
"Zvanično - ti uopšte ne napuštaš brod. Jesi li probudio Loru?"
"Jesam. Očarana je što joj se pružila prilika."
"Sreća što su lekari navikli da čuvaju tajne. Ah, da - jesi li poslao potvrdu prijema?"
"Naravno. U vaše ime."
"Onda čekam."
Sad je bilo sasvim nemoguće izbeći zabrinuto predviđanje. "Nije stvarno hitno - ali bih više voleo da izbegnem radio..."
Jedna stvar je sigurna: ove noći zapovednik više neće mnogo spavati.
36. OSMATRAČ BIOTA
Narednik Pjeter Ruso je znao zašto se dobrovoljno javio za ovaj posao; u mnogo kom pogledu bilo je to ostvarenje jednog sna iz detinjstva. Teleskopi su ga očarali kad je imao samo šest ili sedam godina, a veliki deo mladosti proveo je skupljajući sočiva svih oblika i veličina. Postavljao ih je u kartonske cevi, praveći sve jače instrumente, dok nije upoznao Mesec i planete, bliže svemirske stanice i ceo predeo na trideset kilometara oko svoje kuće.
Imao je sreće sa rodnim mestom - usred planina Kolorada. Gotovo u svim pravcima vidik je bio spektakularan i neiscrpan. Provodio je sate istražujući, sasvim bezbedan, vrhunce koji su svake godine uzimali danak života neopreznih planinara. Mada je mnogo video, još više je zamišljao; voleo je da zamišlja kako se iza svakog stenovitog hrbata, van dometa njegovog teleskopa, nalaze čarobna kraljevstva, puna čudesnih stvorova. I tako je godinama izbegavao da poseti mesta koja su mu njegova sočiva donosila nadohvat ruke, jer je znao da stvarnost ne može da domaši san.
Sada, na centralnoj osi Rame, može da razgleda čudesa koja prevazilaze najneobuzdanije maštarije njegove mladosti. Pred njim se prostire ceo jedan svet - istina, mali, no čovek bi mogao da provede život istražujući četiri hiljade kvadratnih kilometara, čak i kad je svet mrtav i ne menja se.
Međutim, sada je život, sa svim svojim beskonačnim mogućnostima, došao na Ramu. Ako biološki roboti nisu živa stvorenja, nepobitno su vrlo dobra imitacija. Niko nije znao ko je izmislio reč 'biot'; činilo se da je namah ušla u upotrebu, nekom vrstom spontanog nastanka. Sa svog istaknutog mesta na glavčini, Ruso je bio glavni osmatrač biota i verovao je da počinje da shvata neke od obrazaca njihovog ponašanja.
Pauci su bili pokretni senzori, koji su koristili vid, i verovatno pipanje, za istraživanje cele unutrašnjosti Rame. U jednom trenutku stotine su velikom brzinom jurile unaokolo, no nakon manje od dva dana većina je iščezla. Sad je vrlo neobično videti makar jednog pauka.
Zamenila ih je čitava menažerija mnogo upečatljivijih stvorova i nije bio mali posao smisliti im pogodna imena. Postojali su 'perači prozora', sa velikim, pojastučenim stopalima, koji su očito polirali celu dužinu šest veštačkih sunaca Rame. Njihove ogromne senke, bačene pravo preko prečnika sveta, ponekad su dovodile do privremenih pomračenja na suprotnoj strani.
Činilo se da je rak što je uništio Vilinog konjica spadao u 'čistače'. Lanac istovetnih stvorova približio se logoru Alfa, pa su odneli sve otpatke, uredno naslagane na ivici logorišta; odneli bi i sve drugo da Norton i Merser nisu bili čvrsti, te su se suprotstavili. Konfrontacija je bila zabrinjavajuća, ali kratka. Nakon toga, čistači su, izgleda, razumeli šta smeju da diraju i dolazili su u pravilnim vremenskim razmacima da vide jesu li potrebne njihove usluge. Bio je to krajnje pogodan aranžman i ukazivao je na visok stepen inteligencije - ili samih čistača ili nekog bića koje ih kontroliše sa drugog mesta.
Na Rami je uklanjanje đubreta bilo jednostavno; sve se bacalo u more gde je, po svoj prilici, razlagano na oblike koji se mogu opet upotrebiti. Proces je bio brz. Odlučnost je nestala preko noći, na veliki jed Rabi Barns. Norton je utešio ukazavši da je splav sjajno obavio posao, a da on i onako ne bi nikome dozvolio da ga ponovo upotrebi. Ajkule možda ne bi pokazale sposobnost razlikovanja koju poseduju čistači.
Nijedan astronom koji otkriva nepoznatu planetu nije mogao biti srećniji od Rusoa kad bi spazio novi tip biota i svojim teleskopom obezbedio dobru fotografiju. Na žalost, činilo se da se sve zanimljivije vrste nalaze na suprotnoj strani, na Južnom polu, gde obavljaju zagonetne poslove oko rogova. Nešto nalik stonogi sa gumenim hvataljkama moglo se povremeno videti kako istražuje sam Veliki rog, dok je Ruso oko nižih vrhova nazreo jedno krupno stvorenje koje je moglo biti spoj nilskog konja i buldožera. A postojala je čak i žirafa sa dva vrata koja je, reklo bi se, služila kao pokretna dizalica.
Poput svakog broda, Rama verovatno iziskuje isprobavanje, proveravanje i popravke posle svog ogromnog putovanja. Posada već radi iz petnih žila. Kada će se pojaviti putnici?
Klasifikacija biota nije bila Rusoov glavni zadatak. Naređeno mu je da motri na dve-tri istraživačke grupe koje su stalno bile na terenu, da pazi da ne zapadnu u neprilike i da ih upozori ukoliko se ma šta približava. Svakih šest sati se smenjivao s bilo kim ko je mogao biti odvojen za tu dužnost, mada je ne jednom proveo na dežurstvu dvanaest sati bez prekida. Rezultat je da sad poznaje geografiju Rame bolje od ma kog čoveka koji će ikad živeti. Poznata mu je kao planine Kolorada iz njegove mladosti.
Kad je poručnik bojnog broda Kirhof izašao iz vazdušne komore Alfa, Ruso je odmah znao da se događa nešto neobično. Premeštaji osoblja se nikad nisu vršili tokom perioda za spavanje, a po brodskom vremenu sad je prošla ponoć. Ruso se onda priseti koliko oskudevaju u ljudstvu, te ga porazi jedna neuporedivo većma zapanjujuća nepravilnost.
"Džeri - ko komanduje brodom?"
"Ja", hladno reče zamenik, otvarajući svoj šlem. "Valjda ne misliš da bih napustio komandni most dok sam na dužnosti?"
Zavukao je ruku u džep-torbu na svome odelu i izvukao malu konzervu sa etiketom KONCENTRISANI SOK OD POMORANDŽI. DOVOLJNO ZA PET LITARA.
"Pjeter, ti si majstor. Kapetan čeka na ovo."
Ruso je rukom odmerio težinu konzerve, pa reče: "Nadam se da si unutra stavio dovoljnu masu. Ponekad se zaustave na prvoj terasi."
Kako da se čovek uzvere uz pola kilometra visoku vertikalnu liticu, čak i pri smanjenoj teži? Sa odgovarajućom opremom i obukom to bi bilo sasvim lako. Međutim, na Nastojanju nema pitonskih pušaka, a niko nije mogao smisliti drugi praktičan način da se one stotine neophodnih klinova zabiju u tu tvrdu, ogledalsku površinu.
Kratko se osvrnuo na egzotičnija rešenja, od kojih su neka bila načisto ludačka. Možda bi šimp, opremljen gumenim hvataljkama, mogao savladati taj uspon. Ali čak i da je taj plan praktičan, koliko bi vremena trebalo da se napravi i isproba takva oprema - i da se šimp obuči da je upotrebljava? Sumnjao je da li bi čovek imao snagu potrebnu za izvođenje ovog podviga.
Tu je zatim savršenija tehnologija. Propulsivne jedinice za VBA bile su privlačne; ali je njihova potisna moć premala, jer su konstruisane za rad u nultoj teži. Nikako ne bi mogle da podignu težinu čoveka, čak ni nasuprot skromnoj teži Rame.
Da li bi se VBA potiskivač, koji nosi samo konopac za spasavanje, mogao uputiti gore, sa automatskim upravljačem? Ovu zamisao je isprobao na naredniku Majronu, koji je smesta oborio. Tu postoje, ukazao je inženjer, ozbiljni problemi sa stabilnošću; oni su možda rešivi, ali bi to uzelo mnogo vremena, mnogo više no što sebi mogu dozvoliti.
A šta je sa balonima? Činilo se da tu postoji mala mogućnost ako uspeju da naprave omotač i dovoljno mali izvor toplote. Bio je to jedini pristup koji Norton nije odbacio u trenutku kad je problem naglo prestao da bude teorijski i postao pitanje života ili smrti, koje je dominiralo vestima u svim nastanjenim svetovima.
Dok je Džimi pešačio ivicom mora, polovina ćaknutih tipova u Sunčevom sistemu pokušavala je da ga spase. U Štabu flote su razmatrani svi predlozi, a otprilike jedan na hiljadu prosleđivan je Nastojanju. Predlog dr Karlajla Perere stigao je u dva maha - jednom preko mreže same Osmatračke službe, a drugi put preko PLANETKOMA, PRIORITET RAMA. Naučniku je za taj predlog trebalo približno pet minuta razmišljanja i jedna milisekunda korišćenja računara.
Norton je najpre pomislio da je to vrlo neukusna šala. Onda je video ime pošiljaoca i priložena izračunavanja, te je hitro promenio mišljenje.
Dodao je poruku Karlu Merseru. "Šta misliš o ovome?" upitao je onolik neutralnim tonom koliko je mogao postići.
Karl je brzo pročitao, zatim reče: "Neka me đavo nosi! Naravno, u pravu je."
"Jesi li siguran?"
"Bio je u pravu u pogledu bure, zar ne? Ovoga je trebalo i sami da se setimo; osećam se kao budala."
"Nisi sam. Sledeći problem - kako da to saopštimo Džimiju?"
"Misliš da ne bi trebalo da mu išta govorimo... sve do poslednjeg mogućeg trenutka. Da sam na njegovom mestu, to bih više voleo. Samo mu kažite da dolazimo."
Iako je mogao da sagleda celu širinu Cilindričnog mora i mada je približno znao iz kojeg pravca dolazi Odlučnost, Džimi je ugledao majušni brodić tek pošto je već
prošao Njujork. Izgledalo je neverovatno da može da nosi šest ljudi i opremu, kakva god da je, koju su poneli da bi spasli Džimija.
Kad je brodić bio udaljen samo kilometar, prepoznao je zapovednika Nortona i počeo da maše. Malo potom, kapetan ga primeti i mahnu u otpozdrav.
"Milo mi je što vidim da si u dobrom stanju, Džimi", rekao je preko radija. "Obećao sam da te nećemo ostaviti. Da li mi sad veruješ?"
Ne sasvim, pomisli Džimi; sve do ovog trenutka pitao se da sve ovo nije neka ljubazna zavera za održavanje njegovog morala. Ali zapovednik ne bi prebrodio more samo da kaže zbogom. Mora da je nešto smislio.
"Verovaću vam, kapetane", reče, "kad budem tamo dole, na palubi. A sad mi, molim vas, recite kako ću to da izvedem?"
Odlučnost je usporavala na sto metara od osnove litice. Koliko je Džimi mogao da vidi, ne nosi nikakvu neuobičajenu opremu - mada nije bio načisto šta je očekivao da ugleda.
"Oprosti, Džimi, ali nismo želeli da imaš suviše stvari o kojima ćeš brinuti." E, ovo zvuči zloslutno; kog đavola time misli?
Odlučnost se zaustavila na pedeset metara od obale i pet stotina metara ispod njega. Gotovo iz ptičje perspektive Džimi je zapanjeno gledao zapovednika kako govori u mikrofon.
"Tu smo, Džimi. Bićeš savršeno bezbedan, ali ova stvar iziskuje petlju. Znamo da je imaš u izobilju. Treba da skočiš."
"Petsto metara!"
"Da, ali samo uz polovinu zemaljske teže."
"Tako! Da li ste na Zemlji nekad pali sa visine od dvesta pedeset metara?"
"Umukni, ili ću poništiti tvoje sledeće odsustvo. Ovo je trebalo i sam da smisliš. Naprosto je u pitanju konačna brzina. U ovoj atmosferi ne možeš postići više od devedeset kilometara na sat - padao sa dve stotine ili dve hiljade metara. Devedeset kilometara je malo mnogo da bi se čovek ugodno osećao, ali možemo da malko smanjimo brzinu. Evo šta ćeš morati da učiniš, te slušaj pažljivo."
"Slušaću", reče Džimi. "Bolje vam je da bude nešto pametno."
Više nije prekidao zapovednika, a kad je Norton završio nije ništa primetio. Da, stvar ima smisla, i tako je besmisleno jednostavna da je potreban genije da je se seti. I, možda, ko ne očekuje da to sam izvede.
Džimi nikad nije skakao sa trambuline ili izvodio padobranske skokove sa zadrškom, što bi mu dalo izvesnu psihološku pripremu za ovaj podvig. Možete reći čoveku da je savršeno bezbedno preći po dasci preko ambisa, ali čak i kada su strukturalna izračunavanja besprekorna, on ipak može biti nesposoban da to izvede. Džimi je sad razumeo zašto je zapovednik onako izbegavao pojedinosti poduhvata spasavanja. Nije mu dao vremena da premišlja ili smisli zamerke.
"Ne želim da te požurujem", reče Nortonov ubedljivi glas iz dubine od pola kilometra, "ali, što pre - to bolje."
Džimi je pogledao svoj dragoceni suvenir, jedini cvet u Rami. Brižljivo ga zavi u štrokavu maramicu, zaveza tkaninu u čvor i hitnu ga preko ruba litice.
Odlepetao je u dubinu sa ohrabrujućom sporošću, ali mu je trebalo veoma dugo dok se postepeno smanjivao i smanjivao do trenutka kad Džimi više nije mogao da ga vidi. Ali tad Odlučnost jurnu napred i Džimi je znao da je cvet primećen. "Divno!" oduševljeno je uzviknuo zapovednik. "Siguran sam da će ga nazvati po tebi. U redu - mi čekamo."
Džimi skide košulju - jedini gornji deo odeće koji iko nosi u ovoj, sada tropskoj klimi - i zamišljeno je raširi. Dok je pešačio, nekoliko puta samo što je nije bacio; sad će mu možda pomoći da spase život.
Poslednji put se osvrnuo ka šupljem svetu koji je jedini istražio i na udaljene, zlokobne vrhunce Velikog roga i malih rogova. Potom, čvrsto uhvativši košulju desnom rukom, iz zatrke skoči što je dalje mogao od ruba litice.
Sad nema neke naročite žurbe; ima punih dvadeset sekundi za uživanje u ovom doživljaju. Ali nije traćio vreme, dok je vetar jačao oko njega, a Odlučnost rasla u njegovom vidnom polju. Držeći košulju obema šakama, podigao je ruke iznad glave, tako da je leteći vazduh ispunio taj komad odeće i naduvao ga u šuplju cev.
Kao padobran, košulja se nije naročito uspešno pokazala. Onih nekoliko kilometara koje je oduzela njegovoj brzini korisni su, ali ne i bitni. Obavljala je mnogo važniji posao: držala je Džimijevo telo u uspravnom stavu, tako da će se kao strela zariti pravo u more.
Još je imao utisak da se uopšte ne kreće, već da voda odozdo juri uvis, ka njemu. Kad se jednom rešio, više se nije bojao; čak je osećao izvestan gnev prema kapetanu zato što ga nije uputio u stvar. Zar je stvarno mislio kako će se bojati da skoči ako o tome bude suviše, i suviše dugo razmišljao?
U poslednjem trenutku pustio je košulju, duboko udahnuo i dlanovima poklopi usta i nos. Prema uputstvima, ukrutio je telo u tvrdu šipku i skupio noge. Ući će u vodu glatko, kao koplje što pada.
"Biće potpuno isto", obećao je zapovednik, "kao kad na Zemlji zakoračiš sa trambuline. Prosto kao pasulj - ako lepo uđeš u vodu."
"A ako ne uđem?" upitao je Džimi.
"Onda ćeš morati da se vratiš i probaš još jednom."
Nešto ga ošinu po tabanima - jako ali ne i gadno. Milion ljigavih ruku grabilo je njegovo telo; u ušima mu je grmelo, pritisak je bio sve veći i mada su mu oči čvrsto zatvorene, mogao je osetiti kako pada mrak, dok je kao strela prodirao u dubine Cilindričnog mora.
Svom snagom poče da pliva naviše, ka sve bleđoj svetlosti. Oči je mogao da otvori samo na magnovenje; kad bi to učinio, otrovna voda je delovala kao kiselina. Činilo mu se da se vekovima upinje, a ne jednom ga je obuzeo košmarni strah da je izgubio orijentaciju i, zapravo, pliva u dubinu. Onda bi rizikovao još jedan brz pogled, a svetlost je svaki put bila jača.
Kad je izbio na površinu, oči mu još behu čvrsto zatvorene. Progutao je dragocen gutljaj vazduha, okrenuo se na leđa i pogledao oko sebe.
Odlučnost je punom parom išla prema njemu. Kroz nekoliko sekundi žudne ruke su ga zgrabile i izvukle na palubu.
"Jesi li progutao vodu?" glasilo je zapovednikovo brižno pitanje.
"Mislim da nisam."
"Za svaki slučaj, isperi usta ovim. Odlično. Kako se osećaš?"
"Nisam siguran. Obavestiću vas kroz minut. Oh... hvala svima." Jedva da je prošao minut kad je Džimi bio i suviše siguran kako se oseća.
"Muka mi je", priznao je ojađeno.
Njegovi spasioci nisu mogli da poveruju. "Bez daška vetra - na ravnom moru?" pobunila se narednik Barns, koja je, izgleda, Džimijevo stanje smatrala neposrednim osporavanjem svoje veštine.
"Ja bih ovo teško nazvao ravnim", reče zapovednik, mahnuvši rukom ka traci vode što opasuje nebo. "Ali, ne stidi se. Možda si progutao malo vode. Otarasi je se štopre možeš."
Džimi se još napinjao, nejunački i bezuspešno, kad se na nebu iza njih pojavi blesak svetlosti. Svi pogledi se upraviše ka Južnom polu, a Džimi smesta zaboravi svoju muku. Rogovi su opet počeli svoj vatromet.
Kilometarske trake ognja igrale su sa središnjeg šiljka ka njegovim manjim drugovima. Opet su počeli svoje dostojanstveno kruženje, kao da nevidljivi igrači obavijaju trake oko električnog majskog drveta. Ali sad počeše da ubrzavaju, krećući se sve brže dok se nisu zamutili u iskričavu kupu svetlosti.
Bio je to prizor koji je većma ulivao strahopoštovanje no svi koje su ovde videli, a s njim je došla i udaljena praskava grmljavina koja je doprinosila utisku ogromne moći. Vatromet je trajao oko pet minuta; onda je prestao, naglo, kao da je neko okrenuo prekidač.
"Baš bih voleo da znam kako će Odbor za Ramu ovo protumačiti", promrmljao je Norton, ne obraćajući se nikom posebno. "Ima li neko od vas svoju teoriju?" Nije bilo vremena za odgovor, jer je u tom trenutku pozvala kontrola sa glavčine, silno uzbuđena.
"Odlučnost! Jeste li u redu? Da li ste osetili nešto neobično?"
"Šta?"
"Mi mislimo da je bio zemljotres. Morao se desiti u trenutku prestanka vatrometa."
"Ima li štete?"
"Mislim da nema. Nije bio stvarno jak - ali nas je malo prodrmao."
"Mi ništa nismo osetili. Ali, i onako ne bismo, pošto smo na moru."
"Naravno - baš sam glup. U svakom slučaju, sad sve izgleda mirno... do sledeće prilike."
"Da, do sledeće prilike", kao odjek je ponovio Norton. Tajna Rame je neprestano rasla; što su više otkrivali o njemu, sve su manje shvatali.
Sa krme se iznenada začu uzvik. "Kapetane - pogledajte - gore, na nebu!" Norton podiže pogled i brzo pođe krugom mora. Nije ništa video dok mu pogled nije stigao gotovo do zenita, te je piljio u suprotnu stranu sveta.
"Gospode", promrmljao je polako, shvatajući da je 'sledeća prilika' skoro tu. Niz večitu krivinu Cilindričnog mora prema njima je jurio plimski talas.
32. TALAS
Čak i u tom trenutku preneraženosti, Nortonova prva briga bio je njegov brod.
"Nastojanje!" pozvao je. "Izveštaj o situaciji!"
"Sve u redu, kapetane", glasio je zamenikov umirujuć odgovor. "Osetili smo slab potres, ali ništa što bi prouzrokovalo oštećenja. Došlo je do male promene položaja; komandni most veli da iznosi oko 0,2 stepena. Takođe misle da se i brzina okretanja malo promenila. Kroz koji minut imaćemo tačne podatke."
Znači počinje, reče u sebi Norton, i to mnogo ranije no što smo očekivali; još smo daleko od perihela i logičnog vremena za promenu orbite. Međutim, neka vrsta promene položaja nesumnjivo je u toku - i, možda, predstoje novi potresi.
U međuvremenu, posledice ovog prvog i suviše su očigledne, tamo gore, na zakrivljenoj površini vode što večito izgleda kao da pada s neba. Talas je udaljen oko deset kilometara i proteže se celom širinom mora, od severne do južne obale. Blizu kopna predstavljao je penušav zid beline, ali je u dubljoj vodi činio jedva vidljivu plavu crtu, što se kreće mnogo brže od manjih talasa na bokovima. Otpor pribrežnih plićaka već ga krivi u luk čiji srednji deo sve više izmiče napred.
"Naredniče", reče Norton užurbano, "ovo je vaš posao. Šta možemo da preduzmemo?"
Narednik Barns je potpuno zaustavila splav i budno je proučavala situaciju. Njen izraz, primetio je sa olakšanjem Norton, nije pokazivao ni traga uznemirenosti - već pre izvesno poletno uzbuđenje, nalik uzbuđenju obučenog sportiste koji se sprema da prihvati izazov.
"Volela bih da znamo dubinu", reče ona. "Ako smo u dubokoj vodi, nemamo razloga da brinemo."
"Onda je u redu. Nalazimo se otprilike četiri kilometra od obale."
"Nadam se da je tako, ali želim da ispitam situaciju."
Opet je uključila pogon i okrenula Odlučnost pravo ka sve bližem talasu. Norton je procenio da će središnji deo, koji se brzo kreće, stići do njih za manje od pet minuta, ali je, takođe, video da ne predstavlja nikakvu ozbiljnu opasnost. To je samo talsić što juri, visok delić metra, a jedva da će uzdrmati brod. Pravu opasnost predstavljaju zidovi pene, zaostali daleko za njim.
Odjednom, u samom središtu mora, pojavi se linija obalskih talasa. Talas je očito naleteo na potopljen zid, dug nekoliko kilometara, ne mnogo ispod površine. Istovremeno, talasići na bokovima splasnuše, naišavši na dublju vodu.
Ploče protiv zapljuskivanja, reče u sebi Norton - potpuno istovetne sa onima na tankovima za gorivo na samom Nastojanju, ali hiljadu puta veće. Sigurno svuda po moru postoji složena struktura takvih ploča čija je namena da što je brže moguće umire talase. Jedina stvar koja je sad važna jeste: da li se nalazimo baš na vrhu jedne od njih? Narednik Barns je bila korak ispred njega. Zaustavila je Odlučnost i izbacila lenger. Udario je o dno na dubini od svega pet metara.
"Izvucite ga", doviknula je drugovima iz posade. "Moramo se skloniti odavde!"
Norton se svesrdno slagao. Ali u kom pravcu? Narednik Barns je najvećom brzinom krenula ka talasu, koji je sad bio udaljen svega pet kilometara. Prvi put je čuo zvuk njegovog približavanja - udaljenu, prepoznatljivu grmljavinu koju uopšte nije očekivao da čuje unutar Rame. Onda je promenila intenzitet. Središnji deo opet splašnjava, a bokovi ponovo rastu
Pokušao je da proceni razdaljinu između podvodnih prepreka, uzimajući da su postavljene na podjednakim razmacima. Ako je u pravu, ispred njih bi trebalo da se nalazi još jedna; ukoliko im uspe da postave splav u duboku vodu između dve prepreke, biće potpuno bezbedni.
Narednik Barns je isključila motor i ponovo bacila lenger. Potonuo je trideset metara, ne dodirnuvši dno.
"Bezbedni smo", rekla je odmahnuvši sa olakšanjem. "Ali ću ostaviti motor da radi."
Sad su se videli samo zaostali zidovi pene duž obale. Ovde, na sredini mora, opet je mirno, izuzimajući neupadljiv plavi talasić što još hita prema njima. Narednik Barns je samo održavala Odlučnost na kursu prema tom uzburkanom delu, spremna da svakog trenutka krene punom parom.
Onda, svega dva kilometra ispred njih, more opet poče da penuša. Zgrbilo se u belogrivom besu, a činilo se da njegova tutnjava sad ispunjava svet. Na šesnaest kilometara visoki talas Cilindričnog mora nadodao se manji talasić, poput lavine što grmi niz planinsku padinu. A taj talasić je bio sasvim dovoljan da ih ubije.
Narednik Barns je mora biti primetila izraz na licima svojih drugova. Viknula je, nadjačavši grmljavinu: "Čega se plašite? Jahala sam ja i na većim". To nije bilo sasvim tačno, niti je dodala da je ranije iskustvo stekla u čvrsto građenom čamcu za vožnju na talasima, a ne na improvizovanom splavu. "Ali, ako bude moralo da se skače, sačekajte dok vam ja kažem. Proverite pojaseve za spasavanje."
Veličanstvena je, kao vikinški ratnik što kreće u boj, i očito uživa u svakom trenutku, pomislio je zapovednik. I verovatno ima pravo - ukoliko nismo teško pogrešili u proračunima.
Talas je nastavljao da se diže, kriveći se uvis i preko njih. Padina nad njima verovatno je uveličavala njegovu visinu, ali je izgledao gorostasan, kao nezaustavljiva prirodna sila koja će zbrisati sve što joj je na putu.
Onda je za nekoliko sekundi splasnuo, kao da su mu izvučeni potpornji. Prešao je potopljenu pregradu i opet je u dubokoj vodi. Kad je, minut kasnije, stigao do njih, Odlučnost je samo nekoliko puta poskočila pre no što ju je Barns okrenula i najvećom brzinom pošla na sever.
"Hvala Rabi - bilo je sjajno. Ali, da li ćemo stići kući pre no što dođe drugi put?" "Verovatno nećemo; talas će se vratiti kroz dvadesetak minuta. Ali dotle će izgubiti svu snagu. Jedva ćemo ga osetiti."
Sada kad je talas prošao, mogli su se opustiti i uživati u putovanju - mada se niko neće sasvim lagodno osećati sve dok se ne vrate na kopno. Nakon poremećaja voda je kovitlala u nasumičnim vrtlozima, a podigao se i krajnje neobičan kiselkast zadah - "kao od zgnječenih mrava", kao što je lepo rekao Džimi. Mada neprijatan, zadah nije izazvao napade morske bolesti koji bi se mogli očekivati.
Minut kasnije, čelo talasa je udarilo o sledeću podvodnu pregradu, na svom penjanju uz nebo kojim se udaljavao od njih. Ovog puta, gledan otpozadi, prizor je bio neupečatljiv i putnici su se stideli ranijeg straha. Počeli su da se osećaju kao gospodari Cilindričnog mora.
Utoliko je bio veći potres kad iz vode, najviše sto metara od njih, poče da se uzdiže nešto nalik točku koji se sporo okreće. Blistavi metalni paoci, pet metara dugački, pojaviše se, dok je s njih kapala voda; jedan trenutak su se okretali na nemilosrdnoj svetlosti Rame, pa pljusnuše natrag u vodu. Kao da je na površinu izbila džinovska morska zvezda sa cevastim kracima.
Na prvi pogled beše nemoguće reći da li je to životinja ili mašina. Onda se prevrnula na stranu i ležala dopola u vodi, poigravajući na blagim talasima zaostalim iza golemog vala.
Sad su videli da ima devet ruku, reklo bi se zglavkastih, koje se zrakasto razilaze od središnjeg koluta. Dve ruke su bile slomljene, prebijene u spoljašnjem zglobu. Ostale ruke su se završavale složenom zbirkom manipulatora koji su Džimija veoma podsećali na raka kojeg je sreo. Ta dva stvora potiču iz iste linije evolucije ili sa istog konstruktorskog stola.
U sredini koluta nalazila se mala kupola sa tri velika oka. Dva su bila zatvorena - a čak i ono jedno otvoreno izgledalo je prazno i slepo. Niko nije sumnjao da posmatraju samrtne trzaje nekog neobičnog čudovišta, koje je na površinu izbacio upravo minuli podvodni poremećaj.
Onda videše da nije samo. Oko njega su plivale i škljocale na udove što su se još slabašno kretali, dve male životinje, slične preraslim jastozima. Efikasno su seckale čudovište, a ono se ničim nije odupiralo, mada su njegove kandže izgledale sasvim kadre da izađu na kraj sa napadačima.
Džimi se opet setio raka koji je uništio Vilinog konjica. Netremice je posmatrao razvoj jednostranog sukoba i brzo je potvrdio svoj utisak.
"Pogledajte, kapetane", šapnuo je. "Vidite li - oni je ne jedu. Čak uopšte nemaju usta. Oni je prosto seckaju na komade. Eto, upravo to se dogodilo sa Vilinim konjicom." "U pravu si. Oni je rastavljaju kao... kao pokvarenu mašinu." Norton je sprčio nos. "Ali nijedna mrtva mašina nije ovako smrdela."
Onda mu pade na um druga misao. "Gospode - zamislite da isto počnu s nama! Rabi, vrati nas na obalu što brže možeš!"
Odlučnost je pojurila napred, bezobzirno ne vodeći računa o životu svojih energetskih ćelija. Iza njih, devet paoka goleme morske zvezde - nisu mogli da smisle bolje ime - neprestano su skraćivani i uskoro je čudan prizor potonuo natrag u morske dubine.
Niko ih nije gonio, ali nisu mirno disali dok Odlučnost nije prišla pristanu i dok nisu zahvalno kročili na obalu.
Osvrnuvši se put tajanstvenog i sada zlokobnog vodenog pojasa, Norton je turobno rešio da više niko neće njime ploviti. Ima suviše nepoznanica, suviše opasnosti. Osvrnuo se put kula i bedema Njujorka i mračne litice kontinenta iza njega. Sad su bezbedni od čovekovog ljubopitstva.
On neće ponovo da kuša bogove Rame.
33. PAUK
Ubuduće, objavio je Norton, u logoru Alfa će se uvek nalaziti najmanje tri čoveka, a jedan od njih uvek budan. Uz to, sve istraživačke grupe pridržavaće se istog postupka. Potencijalno opasni stvorovi kreću se po Rami i mada nijedan nije pokazao aktivno neprijateljstvo, obazriv zapovednik ništa ne rizikuje.
Kao dodatna mera predostrožnosti, gore na glavčini, stalno će se nalaziti jedan osmatač koji bdi i gleda kroz moćan teleskop. Sa te istaknute tačke mogla se nadzirati cela unutrašnjost Rame, a čak je i Južni pol izgledao udaljen svega nekoliko stotina metara. Teritorija oko svake grupe istraživača biće pod redovnim nadzorom; na taj način, nadali su se, izbeći će se svaka mogućnost iznenađenja. Bio je to dobar plan - i potpuno je omašio.
Nakon poslednjeg obeda, a baš pre početka perioda za spavanje u 22.00, Norton, Rodrigo, Kalvert i Lora Ernst gledali su redovne televizijske večernje vesti koje su emitovane specijalno za njih sa predajnika u Infernu, na Merkuru. Naročito ih je zanimalo da vide Džimijev film o Južnoj hemisferi i povratak preko Cilindričnog mora - epizodu koja je uzbudila sve gledaoce. Naučnici, komentatori i članovi Odbora za Ramu izneli su svoja mišljenja, uglavnom protivurečna. Nisu se mogli složiti da li je raku podoban stvor s kojim se sreo Džimi - životinja, mašina, autentični Ramanac ili nešto što se ne uklapa ni u jednu od tih kategorija.
Upravo su posmatrali, sa jakim osećajem gadljivosti, kako džinovsku morsku zvezdu uništavaju grabljivice, kad otkriše da više nisu sami. U logoru je bio uljez. Prva ga je primetila Lora Ernst. Sledila se, a onda reče: "Bile, ne mrdaj. Sad, polako, pogledaj desno".
Norton je okrenuo glavu. Na deset metara od njih nalazio se tankonogi tronožac na koji je nasađeno loptasto telo, ne veće od fudbalske lopte. U telo su bila uglavljena tri velika, bezizrazna oka, po svoj prilici obezbeđujući vidno polje od trista šezdeset stepeni, a ispod njega su se vukle tri bičaste hvatalice. Stvor nije baš dosezao visinu čoveka i izgledao je suviše krhko da bude opasan, ali to nije opravdavalo njihov nemar što su dopustili da im se neopazice prikrade. Nortona je najviše podsećao na tronogog pauka, ili kosca, a pitao se kako je rešio problem - koji nijedan stvor na Zemlji nije ni pokušao da reši - kretanja ne tri noge.
"Šta veliš, doktore?" šapnu, isključivši glas televizijskog komentatora.
"Uobičajena ramanska trojna simetrija. Ne vidim kako bi nas mogao povrediti, mada bi oni bičevi mogli biti neprijatni - i otrovni, kao dupljarevi. Sedite mirno i gledajte šta radi."
Pošto ih je ravnodušno motrio nekoliko minuta, stvor se naglo pokrenu i sad su shvatili zašto nisu primetili njegov dolazak. Bio je brz, a kretao se tako neobičnim obrtnim kretanjem da je čovekovom oku i umu odista bilo teško da ga prate.
Koliko je Norton mogao proceniti - a jedino bi kamera koja snima veliki broj sličica u sekundi rešila to pitanje - svaka noga je naizmence služila kao stožer oko kojeg taj stvor obrće svoje telo. Nije bio siguran, ali mu je takođe izgledalo da svakih nekoliko 'koraka' menja smer obrtanja, dok su pri tom pomicanju ona tri biča munjevito prelazila po tlu. Činilo se da je njegova najveća brzina - mada je i to bilo teško proceniti - bar trideset kilometara na sat.
Stvor je brzo obletao logor, ispitujući svaki komad opreme, blago dodirujući improvizovane ležaje, stolice i stolove, opremu za vezu, posude s hranom, elektrosane, rezervoare vode, alatke - činilo se da ništa nije zanemario sem četvoro posmatrača. Očito, bio je dovoljno inteligentan da razlikuje ljudska bića od njihove nežive imovine; njegovi postupci ostavljali su nesumnjiv utisak krajnje metodične radoznalosti ili ljubopitstva.
"Kad bih mogla da ga pregledam!" uzviknula je Lora s prizvukom osujećenosti,dok je stvor nastavljao svoju munjevitu piruetu. "Da pokušamo da ga uhvatimo?"
"Kako?" sasvim razložno upita Kalvert.
"Znaš kako primitivni lovci obaraju brze životinje pomoću nekoliko tegova koje vitlaju na kraju konopca? To ih čak i ne povredi."
"U to sumnjam", reče Norton. "Ali, čak i kad bi uspelo, ne smemo rizikovati. Ne znamo u kojoj je meri ovaj stvor razuman - a takva smicalica bi mu lako mogla slomiti noge. Onda bismo izgutali propisnu vatru od Rame, Zemlje i svih ostalih."
"Ali ja moram nabaviti jedan uzorak!"
"Možda ćeš morati da se zadovoljiš Džimijevim cvetom - sem ako ti jedan od ovih stvorova ne izađe u susret. Sila ne dolazi u obzir. Kako bi se tebi svidelo da se nešto spusti na Zemlju i dokona da bi ti bila zgodan uzorak za seciranje?"
"Neću da ga seciram", reče Lora, nimalo ubedljivo. "Samo hoću da ga pregledam."
"Pa, gosti iz svemira bi mogli imati isti stav prema tebi, ali bi se možda vrlo loše provela dok bi im poverovala. Ne smemo učiniti nikakav potez koji bi se mogao protumačiti kao pretnja."
Naravno, citirao je brodsku zapovest i Lora je to znala. Zahtevi nauke su dolazili iza zahteva svemirske diplomatije.
U stvari, nije bilo potrebe da se potežu tako uzvišeni obziri; u pitanju su bili samodobri maniri. Svi su oni ovde posetioci i čak nisu tražili dozvolu da uđu.
Činilo se da je stvor okončao inspekciju. Još jednom je velikom brzinom obišao logor, zatim je po tangenti odjurio ka stepeništu.
"Pitam se kako će savladati stepenike?" premišljala je Lora. Brzo je dobila odgovor na svoje pitanje: pauk se uopšte nije obazirao na stepenike i upravio se uz blagu ulaznu krivinu rampe, ne smanjujući brzinu.
"Kontrola na glavčini", reče Norton, "možda ćete uskoro dobiti gosta. Pogledajte stepenište Alfa, šestu deonicu. I, uzgred, velika hvala što tako dobro motrite na nas."
Trebalo je minut da zajedljiva bodlja prodre. Onda je osmatrač sa glavčine počeo da pušta izvinjavajuće glasove. "Ovaj... ja samo nazirem nešto, kapetane, sad kad ste mi rekli da je tamo. Ali šta je to?"
"Tvoje nagađanje vredi koliko i moje", odgovori Norton, pritiskujući dugme zaopštu uzbunu. "Logor Alfa poziva sve stanice. Upravo nas je posetio stvor sličan tronogom pauku, visok oko dva metra; ima malo, loptasto telo, putuje vrlo brzo, obrtnim kretanjem. Izgleda nezlobiv, ali radoznao. Može vam se prikrasti pre no što ga primetite.
Molim, potvrdite prijem."
Prvi odgovor je stigao iz Londona, petnaest kilometara na istok.
"Kapetane, kod nas po svemu sudeći nema ničeg neuobičajenog."
Sa iste udaljenosti na zapad odgovorio je Rim, zvučeći sumnjivo pospano.
"Ovde isto, kapetane. Uh... samo trenutak..."
"Šta je?"
"Pre jedan minut ostavio sam pero - i sad je nestalo! Šta... oh!
"Govori suvislo!"
"Nećete mi verovati, kapetane. Pravio sam neke zabeleške - vi znate da volim da pišem, a to nikome ne smeta - i koristio sam svoje omiljeno nalivpero; staro je skoro dvesta godina. E pa, sad leži na tlu, oko pet metara odavde! Uzeo sam ga. Hvala bogu, nije oštećeno."
"A šta misliš: kako je tamo dospelo?"
"Ovaj... možda sam za trenutak zadremao. Dan je bio naporan."
Norton je uzdahnuo, ali se uzdržao od komentara; tako su malobrojni, a imaju tako malo vremena za istraživanje celog jednog sveta. Oduševljenje ne može uvek da savlada iznurenost i on se upita ne preuzimaju li nepotrebne rizike. Možda ne bi trebalo da svoje ljudstvo razbija na tako male grupe i pokušava da pokrije toliku teritoriju? Ali neprestano je bio svestan dana koji tako brzo prolaze i nerešenih tajni što ih okružuju. Osećao je sve jaču izvesnost da će se nešto desiti i da će morati da napuste Ramu čak i pre no što stigne do perihela - tog trenutka istine, kada se mora obaviti ma kakva promena orbite.
"Sad slušajte, Glavčina, Rim, London - svi", reče Norton. "Želim da me tokom noći izveštavate svakih pola sata. Odsad se moramo rukovoditi pretpostavkom da svakog časa možemo dobiti goste. Neki od njih mogu biti opasni, ali po svaku cenu moramo izbeći... incidente. Svi znate direktive u tom pogledu."
Ovo je bilo sasvim tačno; to je činilo deo njihove obuke. Ipak, možda niko od njih nije stvarno verovao da će se onaj, toliko vremena teorijski postavljen, "fizički dodir sa inteligentnim nezemaljskim bićima" ostvariti za njihovog života - a još manje da će ga sami doživeti.
Obuka je jedno, stvarnost - drugo, a niko nije mogao biti siguran da u slučaju opasnosti neće prevladati drevni ljudski nagoni samoodržanja. Ipak, od suštinskog je značaja da svakom biću koje sretnu u Rami pruže prednost sumnje, sve do poslednjeg mogućeg trenutka - pa čak i posle.
Zapovednik Norton nije želeo da ga istorija zapamti kao čoveka koji je započeo prvi interplanetarni rat.
Kroz nekoliko sati bilo je na stotine pauka, vrvili su celom ravnicom. Kroz teleskop se moglo videti da je i Južna hemisfera njima zagađena, ali, bar kako se činilo, ne i ostrvo Njujork.
Pauci više nisu obraćali pažnju na istraživače, a nakon izvesnog vremena i ovi njih nisu naročito zapažali - mada je Norton povremeno otkrivao grabljiv sjaj u očima svoje brodske lekarke. Njoj ništa ne bi pričinilo veće zadovoljstvo, bio je siguran, no da nekog pauka zadesi nesrećan slučaj, a nije verovao da bi ona zazirala da, u interesu nauke, udesi takvu stvar.
Izgledalo je praktično izvesno da pauci ne mogu biti inteligentni; tela su im premalena da sadrže bogzna koliki mozak, a bilo je, zapravo, teško shvatiti gde smeštaju svu tu energiju za kretanje. Ipak, njihovo ponašanje je čudno svrsishodno i koordinisano. Činilo se da se svuda nalaze, ali nikad nisu dva puta posetili isto mesto. Norton je često imao utisak da nešto traže. Što god to bilo, čini se da ga nisu otkrili.
Otišli su gore, sve do središnje glavčine, prezrevši tri velika stepeništa. Nije bilo jasno kako su uspeli da se popnu uz vertikalne delove, čak i u uslovima gotovo nulte teže. Lora je postavila teoriju da na nogama imaju gumene hvataljke.
A onda je, na svoje primetno zadovljstvo, dobila žudno željeni uzorak. Kontrola sa glavčine je javila da je jedan pauk pao niz vertikalnu stranu i da leži, mrtav ili onesposobljen, na prvoj platformi. Vreme za koje je Lora iz ravnice stigla gore predstavljalo je rekord koji neće biti oboren.
Kad je dospela na platformu, ustanovila je da je, i pored male brzine pri udaru, stvor slomio sve tri noge. Oči su mu bile otvorene, ali nije ispoljavao reakcije ni na kakve spoljašnje probe. Čak bi i svež ljudski leš bio življi, pomislila je Lora. Čim je svoj plen dopremila natrag na Nastojanje, počela je da radi, služeći se svojim priborom za seciranje.
Pauk je bio tako krhak da se gotovo raspadao i bez njene pomoći. Odvojila je noge, zatim je počela da radi na tananom oklopu koji se raspukao duž tri velika kruga i rastvorio poput oguljene pomorandže.
Nakon nekoliko trenutaka tupe neverice - jer nije bilo ničeg što bi mogla da prepozna ili identifikuje - brižljivo je snimila niz fotografija. Onda je uzela skalpel. Odakle da počne da seče? Došlo joj je da zažmuri i bode nasumice, ali to ne bi bilo vrlo naučno.
Sečivo je ušlo gotovo bez otpora. Sekundu kasnije, Nastojanjem se uzduž i popreko zaorio krajnje neženstven urlik brodske lekarke Ernst.
Rasrđenom naredniku Mek Endrusu trebalo je dobrih dvadeset minuta da umiri preplašene šimpove.
34. NJEGOVA EKSELENCIJA ŽALI...
"Kao što ste svi svesni, gospodo", reče marsovski ambasador, "puno stvari se dogodilo od našeg poslednjeg sastanka. Moramo mnogo stvari da razmotrimo - i odlučimo. Zato mi je naročito žao što naš uvaženi kolega sa Merkura nije ovde." Poslednja tvrdnja nije bila sasvim tačna. Dr Bozeu nije bilo naročito žao što je njegova ekselencija hermijanski ambasador odsutan. Bilo bi mnogo bliže istini reći da je zabrinut. Svi njegovi diplomatski instinkti govorili su mu da se nešto događa i mada su njegovi izvori informacija bili izvrsni, nije uspeo da dođe čak ni do nagoveštaja šta bi to moglo biti.
Pismo kojim se ambasador izvinio bilo je učtivo i sasvim neinformativno. Njegova ekselencija je izrazila žaljenje što je prešni i neodložni poslovi sprečavaju da prisustvuje sastanku, bilo lično, bilo posredstvom videa. Dr Bozeu je bilo teško da zamisli nešto prešnije ili važnije od Rame.
"Dva člana Odbora imaju pripremljene izjave. Prvo bih zamolio profesora Davidsona."
Među ostalim naučnicima u Odboru proneo se žamor uzbuđenja. Većina je smatrala da astronom, sa svojim poznatim kosmičkim pogledom na stvari, nije pogodna ličnost za predsednika Savetodavnog veća za kosmos. Ponekad je ostavljao utisak da su delatnosti inteligentnog života nesrećna sporednost u veličanstvenom svemiru zvezda i sazvežđa i da je znak loših manira obraćati na njih preveliku pažnju. To ga nije omililo eksobiolozima, kakav je dr Perera, koji su zastupali upravo suprotno stanovište. Za njih je jedina svrha svemira da proizvede inteligenciju, a bili su skloni da s podsmehom govore o čisto astronomskim pojavama. "Puka mrtva materija", beše jedna od njihovih omiljenih fraza.
"Gospodine ambasadore", poče naučnik, "analizirao sam čudno ponašanje Rame u poslednjih nekoliko dana i želeo bih da iznesem svoje zaključke. Neki od njih su prilično zapanjujući."
Dr Perera je izgledao iznenađen, a potom pomalo samozadovoljan. Svesrdno je odobravao sve što zapanjuje Davidsona
"Pre svega, imamo neobičan niz događaja prilikom leta onog mladog poručnika do Južne hemisfere. Sama električna pražnjenja, mada spektakularna, nisu važna; lako je pokazati da su sadržala srazmerno malo energije. Međutim, ona su se podudarila sa promenom brzine okretanja Rame i njegovog položaja - odnosno, orijentacije u svemiru. To je moralo iziskivati ogromnu količinu energije; pražnjenja koja su gospodina... hm... Paka gotovo stajala života predstavljala su samo nevažan nusproizvod - možda smetnju koja se morala umanjiti onim džinovskim gromobranima na Južnom polu.
Iz ovoga izvlačim dva zaključka. Kad svemirski brod - a Ramu, i pored njegove fantastične veličine, moramo nazvati svemirskim brodom - izvodi promenu položaja, to obično znači da se sprema da obavi promenu orbite. Stoga moramo ozbiljno uzeti stanovišta onih koji veruju da se Rama možda sprema da postane još jedna planeta našeg Sunca, umesto da se vrati zvezdama.
Ukoliko je ovo tačno, Nastojanje očito mora biti spremno da otplovi - da li to čine svemirski brodovi? - svakog trenutka. Može se naći u veoma ozbiljnoj opasnosti, dok je još fizički vezano za Ramu. Pretpostavljam da je zapovednik Norton već i te kako svestan te mogućnosti, ali mislim da bi trebalo da mu pošaljemo dodatno upozorenje."
"Velika hvala, profesore Davidson. Da - profesore Solomons?"
"Želeo bih da ovo prokomentarišem", reče istoričar nauke. "Izgleda da je Rama promenio brzinu obrtanja ne posluživši se bilo kakvim mlaznim motorima ili reaktivnim uređajima. To, znači, ostavlja samo dve mogućnosti.
Prva je da Rama poseduje unutrašnje žiroskope, ili njihovu protivuvrednost. Oni moraju biti ogromni. Gde su?
Druga mogućnost - koja bi okrenula naglavce celokupnu našu fiziku - jeste da Rama poseduje nereaktivni propulsivni sistem. Takozvani kosmički pogon u koji profesor Davidson ne veruje. Ako je tako, Rama može biti kadar da učini gotovo sve. Mi uopšte nećemo moći da predvidimo njegovo ponašanje, čak ni na grubo fizičkom nivou." Diplomate su očito bile unekoliko zbunjene ovom razmenom mišljenja, a astronom je odbijao da se upusti u raspravu. Dovoljno se izložio za jedan dan. "Ako nemate ništa protiv, ja ću se držati zakona fizike, dok ne budem primoran da ih se odreknem. Ako nismo našli žiroskope u Rami, možda nismo dovoljno uporno tražili ili nismo tražili na pravom mestu."
Boze je primetio da Perera postaje nestrpljiv. Eksobiolog je obično, kao i svako drugi, uživao da se upušta u spekulacije, međutim, sada prvi put raspolaže nekim čvrstim činjenicama. Njegova odavno osiromašena nauka obogatila se preko noći.
"Vrlo dobro. Ukoliko više nema komentara, znam da doktor Perera ima važne informacije."
"Hvala, gospodine ambasadore. Kao što ste svi videli, najzad smo pribavili uzorak ramanskog oblika života, a nekoliko drugih smo izbliza posmatrali. Brodska lekarka Ernst, sanitetski oficir Nastojanja, poslala je iscrpan izveštaj o pauku podobnom stvoru koga je secirala. Moram odmah reći da su neki od njenih nalaza zbunjujući i pod drugim okolnostima ja bih odbio da u njih poverujem.
Pauk je nepobitno organske prirode, mada se njegova hemija u mnogome razlikuje od naše. Sadrži znatne količine lakih metala. Ipak, oklevao bih da ga nazovem životinjom iz nekoliko suštinskih razloga
Pre svega, izgleda da nema usta, ni stomak, ni creva - niti raspolaže nekim metodom uzimanja hrane. Takođe nema organe za uzimanje vazduha, nema pluća, ni krv, ni rasplodni sistem...
Možete se zapitati: pa šta ima? Dakle, postoji jednostavna muskulatura koja kontroliše njegove tri noge i tri bičaste hvatalice ili pipaljke. Postoji mozak - prilično složen, najvećim delom u vezi sa izvanredno razvijenim triokularnim vidom tog stvora. Međutim, osamdeset odsto tela sastoji se od saća velikih ćelija, i to je ono što je dr Ernstovoj priredilo onako neprijatno iznenađenje kad je počela seciranje. Da je imala više sreće, mogla je to prepoznati na vreme, jer to je jedina ramanska struktura koja postoji na Zemlji - istina, samo kod šačice morskih životinja.
Najveći deo pauka naprosto je akumulator, veoma sličan onome koji se nalazi u električnim jeguljama i rajama. Međutim, u ovom slučaju izgleda ne služi za odbranu. To je izvor energije ovog stvora. I zato nema pribor za hranjenje i disanje; nisu mu potrebni takvi primitivni uređaji. A, uzgred rečeno, to znači da bi se u bezvazdušnom prostoru osećao sasvim kao kod kuće.
Tu, dakle, imamo stvora koji po nameni i svrsi nije ništa više do pokretno oko. Nema organe za manipulisanje; one hvataljke su preslabe. Da su mi saopštene njegove specifikacije, kazao bih da je to samo uređaj za izviđanje.
Njegovo ponašanje svakako odgovara tom opisu. Sve što pauci čine jeste da jure unaokolo i posmatraju stvari. To je sve što mogu.
Međutim, ostale životinje su drukčije. Rak, morska zvezda, ajkule - da ih tako nazovemo u nedostatku prikladnijih imena - očito mogu da manipulišu svojom sredinom i izgleda da su specijalizovani za različite funkcije. Pretpostavljam da takođe imaju električni pogon, pošto, poput pauka, izgleda da nemaju usta.
Siguran sam da ćete shvatiti biološke probleme što ih sve ovo postavlja. Da li su se takva bića mogla razviti prirodnim putem? Ja zaista ne mislim tako. Čini se da su konstruisana, kao mašine, za određene poslove. Kad bih morao da ih opišem, rekao bih da su to roboti - biološki roboti - nešto čemu nema analogije na Zemlji.
Ako je Rama svemirski brod, možda su oni deo posade. Što se tiče pitanja kako su rođeni - ili stvoreni - o tome ne mogu ništa da vam kažem. Ali mogu da nagađam da se odgovor nalazi tamo, preko mora, u Njujorku. Ukoliko zapovednik Norton i njegovo ljudstvo mogu da sačekaju dovoljno dugo, možda će sretati sve složenije stvorove nepredvidljivog ponašanja. Negde mogu sresti i same Ramance - stvarne tvorce ovog sveta.
A kad se to dogodi, gospodo, neće biti nikakve nedoumice."
35. HITNA POŠILJKA
Zapovednik Norton je čvrsto spavao kad ga njegov lični uređaj za vezu odvoji od srećnih snova. Letovao je sa porodicom na Marsu, leteo pored gorostasnog snegom pokrivenog vrha Niks Olimpike, najmoćnijeg vulkana u Sunčevom sistemu. Mali Bili je zaustio da mu nešto kaže; sad nikad neće saznati šta.
San je nestao; stvarnost je bio njegov zamenik, gore na brodu.
"Oprostite što vas budim, kapetane", reče Kirhof. "Poruka iz Štaba sa trostrukim A prioritetom."
"Pročitaj mi", dremovno odgovori Norton.
"Ne mogu. Šifrovana je. Ima oznaku 'Zapovedniku lično'."
Norton se smesta razbudio. Takvu poruku je primio svega tri puta u svojoj karijeri i svaki put je podrazumevala neprilike.
"Do đavola!" reče. "Šta sad da radimo?"
Zamenik se nije potrudio da odgovori. Obojica su savršeno shvatala problem; bio je to problem koji brodska uputstva nisu predvidela. Normalno, zapovednik nikad nije bio duže od nekoliko minuta van svoje kabine, a knjiga šifri nalazila se u njegovom ličnom sefu. Ako sad krene, Norton bi mogao da se - iznuren - vrati na brod za četiri-pet sati. Tako se ne postupa sa porukama sa trostrukim A prioritetom.
"Džeri", reče najzad, "ko radi u centrali?"
"Niko. Sam sam uspostavio vezu."
"Magnetofon isključen?"
"Jeste. Nekim čudnim prekršajem pravila."
Norton se osmehnuo. Džeri je najbolji zamenik s kojim je ikad radio; on na sve misli.
"U redu. Ti znaš gde je moj ključ. Pozovi me kasnije."
Narednih deset minuta čekao je što je strpljivije mogao, bez mnogo uspeha pokušavajući da misli o drugim problemima. Mrzeo je da traći mentalne napore; neverovatno je da bi mogao da pogodi u čemu se sastoji poruka koja stiže, a njenu sadržinu će saznati dovoljno brzo. Onda će početi da efikasno brine.
Kad ga je ponovo pozvao, Kirhof je očito govorio pod dejstvom prilične napetosti.
"Nije stvarno hitno, kapetane. Sat vremena ne čini nikakvu razliku. Ali bih više voleo da izbegnem radio. Poslaću vam dole poruku po kuriru."
"Ali zašto... oh, dobro. Uzdam se u tvoj sud. Ko će preneti poruku kroz vazdušne komore?"
"Idem ja. Pozvaću vas kad stignem na glavčinu."
"To znači da brod ostaje na Lori?"
"Najduže jedan sat. Odmah ću se vratiti na brod."
Sanitetski oficir ne poseduje specijalizovanu obuku nužnu za obavljanje dužnosti kapetana ništa više no što bi se od kapetana moglo očekivati da izvrši neku operaciju. U hitnim slučajevima, te dve dužnosti su ponekad uspešno razmenjivane, ali se to nije preporučivalo. Pa, večeras je već prekršeno jedno pravilo.
"Zvanično - ti uopšte ne napuštaš brod. Jesi li probudio Loru?"
"Jesam. Očarana je što joj se pružila prilika."
"Sreća što su lekari navikli da čuvaju tajne. Ah, da - jesi li poslao potvrdu prijema?"
"Naravno. U vaše ime."
"Onda čekam."
Sad je bilo sasvim nemoguće izbeći zabrinuto predviđanje. "Nije stvarno hitno - ali bih više voleo da izbegnem radio..."
Jedna stvar je sigurna: ove noći zapovednik više neće mnogo spavati.
36. OSMATRAČ BIOTA
Narednik Pjeter Ruso je znao zašto se dobrovoljno javio za ovaj posao; u mnogo kom pogledu bilo je to ostvarenje jednog sna iz detinjstva. Teleskopi su ga očarali kad je imao samo šest ili sedam godina, a veliki deo mladosti proveo je skupljajući sočiva svih oblika i veličina. Postavljao ih je u kartonske cevi, praveći sve jače instrumente, dok nije upoznao Mesec i planete, bliže svemirske stanice i ceo predeo na trideset kilometara oko svoje kuće.
Imao je sreće sa rodnim mestom - usred planina Kolorada. Gotovo u svim pravcima vidik je bio spektakularan i neiscrpan. Provodio je sate istražujući, sasvim bezbedan, vrhunce koji su svake godine uzimali danak života neopreznih planinara. Mada je mnogo video, još više je zamišljao; voleo je da zamišlja kako se iza svakog stenovitog hrbata, van dometa njegovog teleskopa, nalaze čarobna kraljevstva, puna čudesnih stvorova. I tako je godinama izbegavao da poseti mesta koja su mu njegova sočiva donosila nadohvat ruke, jer je znao da stvarnost ne može da domaši san.
Sada, na centralnoj osi Rame, može da razgleda čudesa koja prevazilaze najneobuzdanije maštarije njegove mladosti. Pred njim se prostire ceo jedan svet - istina, mali, no čovek bi mogao da provede život istražujući četiri hiljade kvadratnih kilometara, čak i kad je svet mrtav i ne menja se.
Međutim, sada je život, sa svim svojim beskonačnim mogućnostima, došao na Ramu. Ako biološki roboti nisu živa stvorenja, nepobitno su vrlo dobra imitacija. Niko nije znao ko je izmislio reč 'biot'; činilo se da je namah ušla u upotrebu, nekom vrstom spontanog nastanka. Sa svog istaknutog mesta na glavčini, Ruso je bio glavni osmatrač biota i verovao je da počinje da shvata neke od obrazaca njihovog ponašanja.
Pauci su bili pokretni senzori, koji su koristili vid, i verovatno pipanje, za istraživanje cele unutrašnjosti Rame. U jednom trenutku stotine su velikom brzinom jurile unaokolo, no nakon manje od dva dana većina je iščezla. Sad je vrlo neobično videti makar jednog pauka.
Zamenila ih je čitava menažerija mnogo upečatljivijih stvorova i nije bio mali posao smisliti im pogodna imena. Postojali su 'perači prozora', sa velikim, pojastučenim stopalima, koji su očito polirali celu dužinu šest veštačkih sunaca Rame. Njihove ogromne senke, bačene pravo preko prečnika sveta, ponekad su dovodile do privremenih pomračenja na suprotnoj strani.
Činilo se da je rak što je uništio Vilinog konjica spadao u 'čistače'. Lanac istovetnih stvorova približio se logoru Alfa, pa su odneli sve otpatke, uredno naslagane na ivici logorišta; odneli bi i sve drugo da Norton i Merser nisu bili čvrsti, te su se suprotstavili. Konfrontacija je bila zabrinjavajuća, ali kratka. Nakon toga, čistači su, izgleda, razumeli šta smeju da diraju i dolazili su u pravilnim vremenskim razmacima da vide jesu li potrebne njihove usluge. Bio je to krajnje pogodan aranžman i ukazivao je na visok stepen inteligencije - ili samih čistača ili nekog bića koje ih kontroliše sa drugog mesta.
Na Rami je uklanjanje đubreta bilo jednostavno; sve se bacalo u more gde je, po svoj prilici, razlagano na oblike koji se mogu opet upotrebiti. Proces je bio brz. Odlučnost je nestala preko noći, na veliki jed Rabi Barns. Norton je utešio ukazavši da je splav sjajno obavio posao, a da on i onako ne bi nikome dozvolio da ga ponovo upotrebi. Ajkule možda ne bi pokazale sposobnost razlikovanja koju poseduju čistači.
Nijedan astronom koji otkriva nepoznatu planetu nije mogao biti srećniji od Rusoa kad bi spazio novi tip biota i svojim teleskopom obezbedio dobru fotografiju. Na žalost, činilo se da se sve zanimljivije vrste nalaze na suprotnoj strani, na Južnom polu, gde obavljaju zagonetne poslove oko rogova. Nešto nalik stonogi sa gumenim hvataljkama moglo se povremeno videti kako istražuje sam Veliki rog, dok je Ruso oko nižih vrhova nazreo jedno krupno stvorenje koje je moglo biti spoj nilskog konja i buldožera. A postojala je čak i žirafa sa dva vrata koja je, reklo bi se, služila kao pokretna dizalica.
Poput svakog broda, Rama verovatno iziskuje isprobavanje, proveravanje i popravke posle svog ogromnog putovanja. Posada već radi iz petnih žila. Kada će se pojaviti putnici?
Klasifikacija biota nije bila Rusoov glavni zadatak. Naređeno mu je da motri na dve-tri istraživačke grupe koje su stalno bile na terenu, da pazi da ne zapadnu u neprilike i da ih upozori ukoliko se ma šta približava. Svakih šest sati se smenjivao s bilo kim ko je mogao biti odvojen za tu dužnost, mada je ne jednom proveo na dežurstvu dvanaest sati bez prekida. Rezultat je da sad poznaje geografiju Rame bolje od ma kog čoveka koji će ikad živeti. Poznata mu je kao planine Kolorada iz njegove mladosti.
Kad je poručnik bojnog broda Kirhof izašao iz vazdušne komore Alfa, Ruso je odmah znao da se događa nešto neobično. Premeštaji osoblja se nikad nisu vršili tokom perioda za spavanje, a po brodskom vremenu sad je prošla ponoć. Ruso se onda priseti koliko oskudevaju u ljudstvu, te ga porazi jedna neuporedivo većma zapanjujuća nepravilnost.
"Džeri - ko komanduje brodom?"
"Ja", hladno reče zamenik, otvarajući svoj šlem. "Valjda ne misliš da bih napustio komandni most dok sam na dužnosti?"
Zavukao je ruku u džep-torbu na svome odelu i izvukao malu konzervu sa etiketom KONCENTRISANI SOK OD POMORANDŽI. DOVOLJNO ZA PET LITARA.
"Pjeter, ti si majstor. Kapetan čeka na ovo."
Ruso je rukom odmerio težinu konzerve, pa reče: "Nadam se da si unutra stavio dovoljnu masu. Ponekad se zaustave na prvoj terasi."