Kad je 1935. prvi američki dobitnik Nobelove nagrade za književnost Sinker Luis napisao polusatirični politički roman „To ovde nije moguće“, čije je prvi tiraž od 320 hiljada planuo, nije ni slutio da će osam decenija kasnije, posle poslednjih predsedničkih izbora u SAD 2016, ova knjiga obnoviti slavu „kao proročko delo“ sa više desetina hiljada prodatih primeraka nedeljno.
Istoričari i teoretičari književnosti tvrde da je Luis, pišući o hipotetičkoj mogućnosti da se američka demokratija legalnim putem preobrati u fašizam, predvideo mnoge aktuelne političke i globalne geostrateške tokove, poput svog savremenika s druge strane Atlantika Džordža Orvela. Posle 83 godine od objavljivanja u SAD, knjiga „To ovde nije moguće“ nedavno je prvi put na srpskom jeziku u prevodu Miloša Đurića objavljena u izdanju Službenog glasnika, koji je najavio da će „u paru“ uskoro izdati i „Gorštačku legendu“ Džuda D. Vansa, kao bazičnu lektiru za razumevanje „duboke Amerike“ i njenih vrednosti.
– Nema odgovora zbog čega ova knjiga do sada nije prevedena na srpski jezik. Možda je razlog to što autor poredi totalitarizam fašističkog tipa sa totalitarizmom komunističkog modela. Sinkler Luis odlično, vanvremenski imenuje socijalne grupacije koje glasaju za ovakvu vrstu totalitarizma što je nama poznato iz naše stvarnosti. Njegovi likovi su socijalni model današnjeg građanina. Pišući o američkom kongresmenu koji legalno dolazi na vlast i uvodi fašistički sistem u kome političari postaju plišane igračke plutokratije, Luis pokazuje da je demokratija osetljiv sistem, a ne ideologija kako ovde neki misle, koji lako može da padne u u totalitarizaciju ili fašizam – rekao je Petar V. Arbutina, izvršni direktor Glasnikovog Sektora za izdavanje knjiga, na predstavljanju prvog srpskog izdanja Luisovog romana.
Arbutina smatra da je ova knjiga, koja je „pre 80 godina predvidela današnju Ameriku“, potvrda uverenja da „književna fikcija uvek uspešno osvetljava najdublje istine“.
– Pisac iznosi u ovom delu nekoliko teza o manjkavosti demokratije kao sistema, kojima objašnjava današnju Ameriku i njenu politiku zasnovanu na sili kao sopstvenom opravdanju. Analiza pozicije sile, kojom se nadomeštavaju nedostaci politike, primenljiva je na ono što se poslednjih decenija pod uticajem SAD dešava u Evropi i svetu. To govori da ne postoji apsolutno dobar politički sistem, čak kao je zasnovan i na odbrani ljudskih prava, koji ne može da skrene u suprotnost, u koju padaju i pobornici demokratije ukoliko je shvate kao ideologiju – konstatovao je Petar Arbutina.
Možda je prosto poređenje Trampove Amerike sa pričom o usponu kongresmena Berzelijusa Baza Vindripa pojednostavljenje američke stvarnosti, ali činjenica je da je ovaj roman nastao pod uticajem intervjua sa Adolfom Hitlerom, koji Luisova druga supruga Doroti Tomson, inače ugledni američki međuratni politički kolumnista, objavila 1931. u Gardijanu. Sinkleru Luisu je on dobrim delom pomogao da izgradi analogiju između narastajućeg evropskog zla i američke političke scene tokom tridesetih godina 20. veka. Američki književni kritičari Luisov roman dovode u vezu i sa političarem iz Luizijane Hjuom Longom, koji je pripremao za kandidaturu na predsedničkim izborima 1936, ali ubijen neposredno pre objavljivanja ove knjige.
– ‘Druženje’ sa Sinklerom Luisom donelo mi je najmanje dva iznenađenja. Prvo je savremenost njegovog dela, a drugo je paralela sa savremenicima u Evropi u predviđanju tokova koji će se dogoditi posle nekoliko godina ili decenija. Luisovo delo takođe pokazuje da zasipanje informacijama ne znači da smo mi danas bolje informisani nego što su to ljudi bili pre 80 godina, kad je radio bio tek u povoju, a štampa bila glavni izvor informisanja. Pišući o američkoj demokratiji Sinker Luis otvara tabu temu, kojom nije puno autora smelo da se bavi ni tad, a ni sad, što govori o njenoj osetljivosti. On je trpeo kritike savremenika zbog stila, sa čime se samo delimično slažem. U njegovom pisanju puno je ironije i pitkog humora, a stil je u funkciji priče – naglasio je prevodilac Miloš Đurić.
Hari Sinkler Luis (1885-1951), jedan do najznačajniih pripadnika američke „izgubljene generacije“, pisao je romane, krake priče, drame, a okušao se kao filmski scenarista. Kad je napisao roman „To je ovde nemoguće“, već je bio nobelovac – najprestižniju svetsku književnu nagradu dobio je 1930. zbog „snažne i izražajne umetnosti opisa i sposobnosti da sa duhom i humorom stvara nove tipove likova“, posebno u romanu „Bebit“. Njegova dela prepoznatljiva su po „pronicljivim i kritičkim pogledima na američki kapitalizam i materijalizam između dva svetska rata“, a jedan od njegovih prvih romana „Glavna ulica“ iz 1920. bio je pravi književni hit – prodat je u dvomilionskom tiražu i preveden je na gotovo sve evropske jezike. Od 11 romana, među kojima su i: „Kraljevska krv“, „Elmer Gantri“, „Čovek koji je poznavao Kulidža“, „Dodsvort“, „Martin Arousmit“, „Umetničko delo“, „Ana Vikers“…, deset je objavio za života, a većina njih je doživela i filmsku verziju. Posthumno je 1951. objavljen „Svet tako širok“.
Opasan materijal
Roman „To ovde nije moguće“ u SAD je imao više pozorišnih i TV adaptacija, ali filmska verzija za koju je Metro Goldvin Majer 1935. odmah po objavljivanju knjige okupio autorska prava ikad nije završena. Filmadžije koje su 1940. sa Čarli Čaplinom snimile „Velikog diktatora“ ocenile su scenario kao „opasan materijal“ zbog za javnost sporne ideje o „prikazivanju diktature u Vašingtonu“.
Jelena Tasić
Нема коментара:
Постави коментар