Dakle, tom gospodinu Kolbabi, po zanimanju listonoši i poštaru, pomalo je dosadio njegov poštarski zanat: kaže kako se jedan listonoša nahoda, natrči, navozi, najuri, naganja i nagaca, i kako navodno dan za danom mora napraviti dvadeset i devet hiljada sedam stotina i trideset pet koraka, u koje je uključeno osam hiljada i dve stotine četrdeset i devet stepenica gore-dole, i kako su ta pisma, koja raznosi, uglavnom same novine i računi i druge bezvezarije koje nikome ne pričinjavaju nikakvo veselje, i još kaže da je poštanska kancelarija jedno neveselo i dosadno mesto, u kojem se nikakve priče ne dešavaju. Tako i tome slično žalio se gospodin Kolbaba na svoje poštarsko zanimanje. A jednom je jako tužan sedeo u pošti kraj peći i zaspao, a da nije niti opazio da je već šest sati. Ali, kad je odbio šesti sat, ostali poštari i listonoše su otišli i zatvorili poštu, a gospodin Kolbaba je ostao zaključan i spavao.
Moglo je biti negde oko ponoći, kada ga je probudilo nekakvo šuškanje, kao da miševi tapkaju po podu.
– Vidi, vidi – pomislio je gospodin Kolbaba – ovde imamo miševe, trebali bismo postaviti mišolovku.
I dok je tako tražio miševe, vidio je da to uopšte nisu miševi, već poštanski patuljci. To su vam maleni i bradati čovečuljci otprilike veličine patuljaste kokoši Katice ili veverice, ili šumskog zeca, tako nekako; a na glavama imaju poštarske kape kao pravi poštari i nose pelerine poput pravih listonoša.
– Oh, Bože – reče gospodin Kolbaba, ali više nije ispustio niti glasa niti reči, ćutao je kao zaliven da ih ne bi preplašio.
I gle, jedan poštarski patuljak preslagivao je pisma koja je gospodin Kolbaba trebao ujutro da raznosi, drugi je razvrstavao poštu, treći je vagao paketiće i lepio na njih ceduljice, četvrti je gunđao kako kutija nije zavezana prema propisu, peti je sedeo iza šaltera i prebrojavao novce kao što to čine poštanski službenici.
– Baš sam to i mislio – gunđao je taj patuljak – ovde se poštanski službenik ponovno preračunao za jednu lipu, moram mu to ispraviti.
Šesti je čovečuljak sedeo kraj telegrafskog uređaja i tipkao na njemu brzojav, nekako ovako: ... kuckuc... kuc... kuc... kuckuckuc... kuc... Ali gospodin Kolbaba je razumieo štoa to brzojavlja, običnim rečima to bi bilo:
– Halo, ministarstvo pošta? Ovde poštanski patuljak broj sto trideset i jedan. Javljam da je sve u redu. Stop. Kolega patuljak Brljobrk ima napadaj kašlja, javio je da je bolestan, nije došao raditi. Stop. Zdravo. Stop.
– Ovde je pismo za grad Bambolimbonandu u Kraljevstvu kanibalskom – oglasio se sedmi patuljak.
– Gde je to?
– To je u pravcu Benešova2 – rekao je osmi čovečuljak.
– Dopiši tamo, kolega, Kraljevstvo kanibalsko, železnička postaja Donji Trebizon, poslednja pošta Mačji Gradec. Zračnom poštom. Eto, gotovi smo. Što mislite, gospodo,da sad malo zaigramo karte?
– Zašto ne? – reče prvi patuljak i odbroji trideset i dva pisma. – Eto, ovde su nam karte pa možemo početi.
Drugi je patuljak uzeo ta pisma i promešao ih.
– Predižem – rekao je prvi nestaško.
– Onda deli – reče drugi.
– Ah, ah – žalio se treći – stvarno sam dobio lošu kartu!
– Izlazim – rekao je četvrti i bacio pisma na sto.
– Ja sam jači – odgovori peti i stavi svoje pismo na prethodno.
– Stari, ti si za mene preslab – rekao je šesti i bacio svoje pismo.
– Oho – dodao je sedmi – pa ja imam još jaču kartu.
– A ja imam asa aduta – povikne osmi i baci svoje pismo na ostala.
To, deco, gospodin Kolbaba više nije mogao da izdrži, pa se oglasio:
– Ne bih vas voleo omesti, gospodo patuljci, ali kakve vi to karte imate?
– Á, gospodine Kolbaba – reče prvi patuljak – mi vas nismo, gospodine Kolbaba, hteli buditi, ali kad ste se već probudili, zaigrajte s nama. Mi, naime, igramo najobičniji marijaš!
Gospodinu Kolbabi nije trebalo dvaput reći i brzo je seo među patuljke.
– Tako, ovde su vam karte – rekao je drugi patuljak i dade mu nekoliko pisama – pa možemo početi.
Gospodin Kolbaba gledao je pisma koja su mu stavili u ruke i rekao:
– Nemojte mi uzeti za zlo, gospodo patuljci, ali ja u ruci nemam nikakve karte, imam samo neisporučena pisma.
– No, stvarno – odgovori treći čovečuljak – to su naše karte za kartanje.
– Hm – reče gospodin Kolbaba – nemojte se ljutiti, gospodo, ali igraće karte moraju početi od sedmice i osmice, zatim devetke i desetke, pa dečaka i dame, sve do kralja, a najjači je as. Ali, ovde u ovim pismima uopšte toga nema.
– A to se jako varate, gospodine Kolbaba – reče četvrti muškarčić – da znate, svako ovo pismo vredi više ili manje, već prema tome što je u njemu napisano.
– Najslabija karta – tumačio je prvi vragolan – takozvana sedmica ili šuster, to su pisma u kojima ljudi sami sebi nešto lažu ili se pretvaraju.
– Druga slaba karta je osmica – nastavio je drugi folirant – a to su pisma koja ljudi pišu samo zbog potrebe i obaveze.
– Treća slaba karta je devetka – odgovorio je na to treći mališan – a to su pisma koja ljudi pišu samo iz ljubaznosti.
– Prva jača karta je desetka – rekao je četvrti – to su pisma u kojima ljudi pišu nešto zanimljivo i novo.
– Druga jača karta je dečak – ispričao je peti – to su pisma koja ljudi šalju kada žele nekoga razveseliti.
– Treća jaka karta je dama ili baba – rekao je šesti – a to su pisma koja dobri prijatelji šalju jedni drugima.
– Četvrta velika karta zove se kralj – dodao je sedmi – a to je pismo koje je napisano iz ljubavi.
– A ona najjača karta iliti as – napomenuo je osmi starčić – to je pismo kojim čovek daje nekomu celo svoje srce. To je karta koja prebija ili nadjačava sve ostale. Da znate,gospodine Kolbaba, takvo se pismo nađe kada mama piše svom detetu ili kad neko piše nekomu koga voli više od sebe sama.
– Aha – rekao je gospodin Kolbaba – ali sada bih voleo da znam kako raspoznajete šta je u tim pismima napisano. Ne bih baš voleo čuti, gospodo, da ih otvarate i čitate. To se ne sme, ljudi moji, jer tako biste narušili propis o tajni pošiljaoca, i ja bih vas, nažalost, morao prijaviti policiji. Muke mu poštarske, to je veliki greh, da netko otvori pismo koje mu ne pripada!
– To mi, gospodine Kolbaba, takođe znamo – rekao je prvi vragolan – ali mi, stari moj, mi dodirom kroz zatvorenu kovertu otkrivamo što se u tom pismu nalazi. Ravnodušna pisma hladna su na dodir, ali – što je više ljubavi, to su pisma toplija!
– A kad mi, patuljci, zatvoreno pismo sebi stavimo na čelo – dodao je drugi – možemo vam reći od reči do reči šta je u njemu napisano.
– To je onda druga stvar – reče gospodin Kolbaba – ali, kad smo već tu svi na okupu, želeo bih vas nešto upitati. Ne bih vas, gospodo, htieo uvrediti...
– Kad ste vi u pitanju, gospodine Kolbaba – odgovorio je treći patuljak – vi možete pitati štoa god želite.
– Ja bih voleo da znam – rekao je gospodin Kolbaba – šta zapravo patuljci jedu?
– Svašta – kazao je četvrti vragolan – mi patuljci koji živimo u raznim kabecalrijaa živimo kao žohari od onoga što vi ljudi nadrobite, dakle od mrvica hčeba ili od komadića kifle. Da znate, gospodine Kolbaba, nema puno toga što vama ljudima ispadne iz usta.
– Ali, nama, poštanskim patuljcima – rekao je peti patuljak – i nije tako loše! Mi kuvamo telegrafske vrpce kao rezance i zamastimo ih poštanskim lepilom, ali to mora biti lepilo na bazi šećera.
– Ili ližemo poštanske marke – primetio je šesti – što je dobro, ali nam se zbog toga jako lepi brada.
– Ali najviše papamo mrvice – ispričao je sedmi patuljak – jer znate, gospodine Kolbaba, zbog toga se u prostorijama tako retko mete pod, kako bi nama ostale nekakve mrvice.
– A ako smem biti tako smeo – ispitivao je dalje gospodin Kolbaba – gde vi tu zapravo spavate?
– To vam, gospodine Kolbaba, nećemo reći – rekao je osmi starčić – jer kad bi ljudi znali gde mi patuljci živimo, onda bi nas od tamo izbacili. Nipošto to ne smete znati!
– Pa kad mi to nećete reći, onda neka vam bude – mislio je gospodin Kolbaba – ali ja ću već pripaziti kamo odlazite na počinak.
I ponovno sedne kraj peći, kako bi budno motrio. Ali čim se ugodno smestio, već su mu se oči počele sklapati, i pre nego što bi se stiglo nabrojiti do pet, gospodin Kolbaba je zadremao i spavao je kao top sve do samoga jutra.
Dakle, to što je tada video, gospodin poštar Kolbaba nije nikome rekao, jer, kao što znate, u pošti se zapravo ne sme prespavati. Jedino što od tog doba više nije mrzeo raznositi pisma ljudima.
– Ovo pismo – govorio je sebi – nekako je mlako, ali zato ovo drugo odmah greje, kako je toplo, to bi moglo biti pismo od neke majčice!
Jednom je tako na pošti razvrstavao pisma koje je izvadio iz poštanskog sandučića kako bi ih raznosio ljudima.
– Vidi, vidi – rekao je odjednom – ovo je pismo u zalepljenoj koverti, ali na njoj nema ni adrese, ni marke.
– Ah – reče gospodin upravnik pošte – verovatno je opet neko bacio u sandučić pismo bez adrese.
Upravo tada je u pošti bio i jedan gospodin koji je hteo poslati svojoj mami preporučeno pismo, i taj je gospodin to čuo i rekao:
– No, to mora biti neka budala, smušenjak, tupan, blesan, niškoristi, glupan i majmun koji šalje pismo i na njemu ne napiše adresu.
– Ma ne – reče gospodin upravnik pošte – takvih se pisama, gospodine, godišnje nađe čitava gomila. Vi ne biste verovali, gospodine, kako su ljudi rastreseni! Napišu pismo, gospodine, a onda brže-bolje trče na poštu i zaborave, gospodine, pogledati, jesu li napisali adresu. Da, da, gospodine, to se dešava češće nego što vi mislite. – Ostavimo ih na pošti, gospodine – reče upravnik pošte – jer ih ne možemo, gospodine, uručiti.
Gospodin Kolbaba je za to vreme okretao u ruci pismo bez adrese i uzviknuo:
– Gospodine upravniče pošte, ovo je pismo tako toplo, u njemu je sigurno napisano nešto iskreno! Ja mislim da bi se to pismo trebalo odmah uručiti onome kome pripada.
– Kada na njemu nije napisana adresa, onda to ne ide i gotovo – dometnuo je gospodin upravnik pošte.
– Onda biste ga bar mogli otvoriti – savetovao ga je onaj nepoznati gospodin – i pogledati ko ga šalje.
– To ne ide, gospodine – reče gospodin upravnik pošte strogo – jer bi to, gospodine, bilo kršenje propisa o poštanskoj tajni, a to se ne sme.
I time je za njega stvar bila rešena.
Ali, kada je onaj nepoznati čovek otišao, gospodin Kolbaba se obratio gospodinu upravniku pošte:
– Ako smem biti tako slobodan, gospodine upravniče pošte, o ovom pismu bi nas verovatno mogao savetovati neki od gospode poštanskih patuljaka.
I onda je ispričao kako je jednom u noći video vragolane kako rade i kako ti patuljci znaju čitati pisma bez da ih otvore. Gospodin upravnik se zamislio i onda rekao:
– Dakle, to bi se moglo. Onda to probajte, gospodine Kolbaba, a ako nam taj gospodin patuljak kaže šta u tom zatvorenom pismu piše, znaćemo, dakle, i komu ono pripada!
I tako je te noći gospodin Kolbaba ostao zaključan u pošti i čekao. Mogla je već biti ponoć kada je čuo nekakvo tapkanje ... tapa... tap... tap..., kao kad miševi trče, a onda je ponovno video patuljke kako razvrstavaju pisma, važu pošiljke, broje novce i otkucavaju telegrame.
I kada su već bili sa svime gotovi, seli su na pod i igrali s pismima marijaš.
U tom se trenutku oglasio gospodin Kolbaba:
– Dobro veče, gospodo patuljci!
– Á, to je gospodin Kolbaba – rekao je najstariji vragolan – hajde s nama zaigrajte karte!
Gospodinu Kolbabi nije trebalo dvaput reći, pa je seo s njima na pod.
– Izlazim – rekao je prvi patuljak i stavio je svoju kartu na pod.
– Jači sam – kazao je drugi.
– Dajem kontru – govorio je treći.
Tada je došao red na gospodina Kolbabu, a on je stavio ono zatvoreno pismo bez adrese na tri ostala.
– Pobedili ste, gospodine Kolbaba – rekao je prvi vražić – jer imate najjaču kartu ili asa srca.
– Ako smem biti tako slobodan – odgovori gospodin Kolbaba – ali jeste li uistinu sigurni da je to toliko jaka karta?
– Kako da to ne prepoznam – govorio je patuljak – to je pismo koje je mladić napisao devojci koju voli više od sebe samoga.
– Meni se tako ne čini – rekao je namerno gospodin Kolbaba.
– Sigurno je tomu tako – odgovorio je vražić – a ako u to ne želite verovati, ja ću vam to pismo i pročitati.
Uzeo je pismo, stavio ga na čelo, zatvorio oči i tako čitao:
– Moja najmilija marice, hm, ovde je pravopisna greška – rekao je patuljak – po pravilu bi tu trebalo biti veliko M – i nastavi – pišem ti dasam dobio mesto šofera pa ako bi htela mogli bi se venčati, napiši mi ako me još uvek voliš piš brzo tvoj verni Francek .
– Zahvaljujem vam, gospodine patuljče – reče gospodin Kolbaba – to sam trebao saznati. Puno vam hvala!
– Nema na čemu – odgovori čovečuljak – ali, samo da znate, u tom pismu ima osam pravopisnih pogrešaka. Mnogo toga taj Francek u školi nije naučio!
– Samo bih voleo saznati koja je to Marica ili koji Francek – brundao je gospodin Kolbaba.
Ne mogu vam pomoći, gospodine Kolbaba – reče onaj majušni patuljak – jer to u pismu ne piše.
Ujutro je gospodin Kolbaba o svemu obavestio gospodina upravnika pošte, da je to pismo bez adrese pisao neki vozač Francek nekoj gospođici Marici i da se taj gospodin želi tom gospođicom oženiti.
– Muke mu poštarske – uzviknuo je gospodin upravnik pošte – to je silno važno pismo, ta gospođica bi ga morala dobiti!
– Ja bih joj pisamce lično odneo – rekao je gospodin Kolbaba – kad bih samo znao kako se ta gospođica Marica preziva i u kojem gradu, u kojoj ulici i na kojem broju stanuje!
– To bi, gospodine Kolbaba, mogao svtko – reče gospodin upravitelj pošte – i zbog toga ne bi ni morao biti poštar. Ali ja bih jako voleo da ta gospođica dobije svoje pismo!
– Dobro, gospodine upravniče – uzviknuo je gospodin Kolbaba – onda ću ja tu gospođicu Maricu naći, makar morao godinu dana trčati i proći celi svet!
Čim je to rekao, prebacio je poštarsku torbu s pismom i okrajkom hleba preko ramena i dao se u svet.
Tako je gospodin Kolbaba hodao i hodao, i svuda se raspitivao ne živi li u tom kraju neka gospođica Marica koja očekuje pismo od izvesnog vozača Franceka. I tako je prohodao celi litomerički i lounski kraj, i Rakovnički kotar, i Plzenski, i Domažlicki, i grad Písek, i budejovicki kraj, i Preloučki i Taborski i Časlavski, i Hradečki kotar i Jičinski kotar, i boleslavski kraj; bio je u Kutnoj Hori, Litomyšlu, Trebonji, Vodnjanima, Sušici, Příbramu, Kladnu i Mladoj Boleslavi, i u Voticama i u Trutnovu i u Sobotki, i u Turnovu i u Slanom, i u Pelhrimovu, čak i u Dobruški i u Úpici, i u Hronovu i u Sedmom Chalupu, i na Krákorki je bio, i u Zálesí, sve u svemu, svuda se raspitivao o toj gospođici Marici. Gospođica Marica, koje je u Češkoj našao, bilo je mnogo, sveukupno četrdeset i devet hiljada devetsto i osamdeset, ali niti jedna nije očekivala pisamce od gospodina vozača Franceka; neke od njih su čak i očekivale pismo od nekog gospodina vozača, ali taj se nije zvao Francek, već Tonko ili Ladislav ili Václav, Josip ili Jarolím ili Lojzek ili Florijan, ili Jirka ili Johan ili Vavrinec, čak i Dominik i Vendelín i Erazim, samo Francek ne; a druge su gospođice Marice naravno čekale pismo od nekog gospodina Franceka, ali taj uopšte nije bio vozač, već bravar ili narednik, stolar ili kondukter, možda prodavač boja i lakova, tapetar, brijač ili krojač, ali svakako ne šofer.
I tako je gospodin Kolbaba već hodao godinu i jedan dan, ali nije mogao uručiti pismo onoj pravoj gospođici Marici. Upoznao je mnoge stvari: video je sela i gradove, polja i šume, izlazak i zalazak sunca, povratak ševa i dolazak proleća, setvu i žetvu, gljive u šumi i sazrevanje šljiva, vidieo je u Žatecu hmelj, a na Melníku vinograde, u Trebonju šarane a u Pardubicama medenjake, ali kad je marljiva potraga potrajala već godinu i jedan dan, seo je potišten kraj puta i pomislio:
– Sad je već kasno, gospođicu Maricu verovatno neću niti naći!
Bilo mu je toliko žao da je skoro zaplakao. Žalio je gospođicu Maricu jer nije dobila pismo od mladića koji ju je voleo više od sebe samog, žalio je vozača Franceka jer njegovo pismo nije mogao uručiti, a žalio je i sam sebe jer je napravio toliko posla i toliko se nahodao po kiši i vrućini, po milosti i nemilosti, a sve uzalud!
I dok je tako sedeo kraj puta i tugovao, vidieo je da cestom nailazi neki auto. Vozio je polako, otprilike šest kilometara na sat, pa je gospodin Kolbaba pomislio:
– No, to mora biti nekakva stara krntija, kad se tako vuče.
Ali, kad se taj auto približio, video je da je to, začudo, krasan osmocilindarski bugatti i da za volanom sedi tužan vozač, a iza njega u crno odeveni gospodin.
Kad je tužan gospodin ugledao kraj puta zabezeknutog gospodina Kolbabu, dao je zaustaviti auto i rekao:
– Dođite poštaru, povest ću vas deo puta.
Gospodinu Kolbabi je bilo drago, jer su ga nakon dugog putovanja već bolele noge, seo je kraj tužnog, u crno odevenog gospodina i automobil je polako i tužno krenuo.
Kad su tako prevalili oko tri kilometra, oglasio se gospodin Kolbaba:
– Ako smem biti tako slobodan, gospodine, vi verovatno idete na pogreb, zar ne?
– Ne idemo – rekao je potištenim glasom tužan gospodin – a zašto mislite da idemo na pogreb?
– Pa – rekao je gospodin Kolbaba – jer ste vi, gospodine, tako tužni.
– Ja sam tako žalostan – ispričao mu je grobnim glasom taj gospodin – jer moj auto tako sporo i žalosno vozi.
– Pa, da – rekao je gospodin Kolbaba – a zašto ovaj krasan bugatti tako sporo i tužno vozi?
– Jer njime upravlja tužan vozač – pričao je potišteno crni gospodin.
– Aha – uzdahnuo je gospodin Kolbaba – a recite mi molim vas, zbog čega je gospodin vozač tako tužan?
– Jer nije dobio odgovor na pismo koje je poslao pre godinu i jedan dan – odgovorio je crni gospodin – znate, on je pisao svojoj najdražoj, ali ona mu nije odgovorila, pa on misli da ga ona više ne voli.
Kad je to gospodin Kolbaba čuo, uzviknuo je:
– Ako smem biti tako slobodan, ne zove li se vaš gospodin vozač Francek?
– Zove se gospodin Franjo Svoboda – odgovorio je tužan gospodin.
– A ta gospođica se zove Marica, zar ne? – pitao je dalje gospodin Kolbaba.
Na to se oglasio tužni vozač i žalosno uzdahnuo:
Gospođica Marija Nováková se zove ta nevjernica koja je zaboravila na moju ljubav!
– Aha – uzviknuo je gospodin Kolbaba radosno – čoveče dragi, pa vi ste onaj blesan, smušenjak, onaj tupan, onaj uvrnuti, onaj glupan, onaj šašavac, onaj niškoristi, onaj nespretnjaković, ona zbunjola, onaj magarac, onaj tupko, onaj bedak, onaj munjeni, onaj praznoglavi, onaj usporeni, ona daska, onaj majmun, ona naivčina, onaj bezveznjak, onaj smotani, onaj klipan, onaj tikvan, onaj folirant, onaj zafrkant, ona bundeva, onaj mulac, onaj ćaknuti, onaj telac, onaj zaboravni, onaj smušeni, ona budala koja nam je u poštanski sandučić ubacila pismo bez marke i adrese! A joj, drago mi je da imam tu čast upoznati vas! Naravno da vam gospođica Marica nije mogla odgovoriti, kad sve do sada vaše pismo nije niti dobila!
– Gde, gde je moje pismo? – viknuo je gospodin vozač Francek.
– No – reče gospodin Kolbaba – čim mi kažete gde gospođica Marica stanuje, onda će to pismo, samo da znate, otputovati ravno k njoj! Moj dragi, već godinu i jedan dan nosim to pismo u torbi i tražim po celom svetu pravu gospođicu Maricu! Mladiću zlatni, sad mi odmah i smesta dajte adresu gospođice Marice, a ja ću otići i uručiti joj pismo.
– Nikuda vi, gospodine poštaru, ne idete – rekao je onaj gospodin – ja ću vas odmah tamo odvesti! Hajde, Francek, sada daj gas, idemo gospođici Marici!
Samo što je to izgovorio, dodao je gospodin vozač Francek gas, vozilo se trglo i sada vam je, ljudi, jurilo šezdeset, sedamdeset, osamdeset kilometara, stotku, sto i deset, sto i dvadeset, sto i pedeset, sve brže i brže, dok je motor zavijao, vijorio, jurio i pevao od sreće, i crni je gospodin morao s obe ruke držati šešir kako mu ne bi odleteo, a gospodin Kolbaba se s obe ruke držao sedala, dok je gospodin Francek vikao:
– Gospodine šefe, ide nam to, zar ne? Sto i osamdeset kilometara! A joj, pa mi uopšte ne vozimo, mi letimo i kormilarimo u zraku, pogledajte, gospodine šefe, gde smo ostavili cestu! Gospodine šefe, gospodine šefe, mi smo zapravo dobili krila!
I kad su već neko vreme leteli brzinom od sto i osamdeset sedam kilometara na sat, pojavilo se prelepo belo selo – Libnátov, naravno – i gospodin vozač Francek kaže:
– Gospodine šefe, stigli smo na odredište!
– Onda zaustavite – rekao je crni gospodin, i auto se prizemlio na kraju tog sela.
– Ali kako moj bugatti dobro vozi, zar ne? – raznežio se gospodin.
– A sada biste, gospodine Kolbaba, mogli toj gospođici Marici uručiti pismo.
– Možda – kolebao se gospodin Kolbaba – bi joj gospodin Francek radije usmeno rekao šta u pismu piše? Znate, pismo ima osam pravopisnih pogrešaka.
– Šta vam je – branio se gospodin Francek – ja joj se stidim pogledati u oči, jer toliko dugo od mene nije dobila nikakvo pismo.
– A možda – dodao je zamuckujući – možda je već na mene zaboravila i više me ne voli. Gledajte, gospodine Kolbaba, ona stanuje u onoj kućici koja ima prozorčiće čiste kao suza-
Onda idem ja – reče gospodin Kolbaba, namesti gubicu kao trubu i zapeva:
– Ide, ide gospodin poštar, ide, ide gospon poštar – pa zakorači desnom nogom prema kućici.
A tamo, iza tog čistog prozorčića, sedela je bleda devojka i šivala haljinu.
– Pozdrav, gospođice Marice – poviknuo je gospodin Kolbaba – zar šijete venčanicu?
– Ma ne – odgovorila je tužno gospođica Marica – šijem haljinu za pogreb.
– No, no – reče saosećajno gospodin Kolbaba – joj, joj, a joj, zaboga, muke mu poštarske, Isuse moj, valjda nije tako loše? Zar ste bolesni, gospođice?
– Nisam bolesna – uzdahnula je gospođica Marica – ali srce će mi puknuti od žalosti – i pritom stavi ruku na srce.
– Za Boga miloga – uzviknuo je gospodin Kolbaba – gospođice Marice, pričekajte još s tim puknućem! Ako smem biti tako slobodan, zašto vas zapravo srce boli?
– Jer već godinu i jedan dan – reče tiho gospođica Marija – već jedan dan i čitavu godinu čekam jedno pismo koje ne stiže.
– Ništa se ne zabrinjavajte! – tešio ju je gospodin Kolbaba. – Ja već godinu dana nosim ovde u torbi jedno pismo i nemam ga kome uručiti. Znate što, gospođice Marice, ja ću to pismo dati vama – reče i pruži joj pismo.
Gospođica Marica još je više probledela.
– Gospodine listonošo – govorila je tihim glasom – to pismo valjda ni nije za mene kad na njemu nema adrese!
– Samo bacite pogled unutra – kazao je gospodin Kolbaba – i ako nije za vas, onda ga vratite meni i nikomu ništa.
Gospođica Marija drhtavim je prstima otvorila pismo, i čim ga je počela čitati, obrazi su joj porumeneli.
– Dakle – pitao je gospodin Kolbaba – hoćete li mi vratiti pismo ili ne?
– Neću vam ga vratiti – uzdahnula je gospođica Marija, a oči joj se napune suzama radosnicama – gospodine poštaru, upravo sam ovo pisamce čekala godinu i jedan dan!
Gospodine listonošo, ni sama ne znam kako da vam zahvalim!
– Onda ću vam ja to reći – rekao je gospodin Kolbaba – platite kaznu, jer to pismo nije imalo ni marku, razumete li? Za Boga miloga, već godinu i jedan dan jurim s tim pismom kako bi pošta dobila malo naknade!
– Lepo zahvaljujem – reče kada je dobio novčiće – a na vaš odgovor, gospođice, tamo neko čeka – pritom je kimnuo glavom vozaču Franceku koji je već stajao iza ugla.
I dok je gospodin Francek dobivao odgovor na svoje pismo, seo je gospodin Kolbaba uz crnog gospodina i rekao mu:
Godinu i jedan dan, jurio sam s tim pismom, ali isplatilo se već i samo zbog toga što sam sve video! Ovo vam je tako lepa i krasna zemlja, bilo u Plzeňu ili u Hořicu ili u Táboru!5 Eno, gospodin Francek se već vraća. Takva se stvar uvek brže rešava ličbno negoli pismom bez adrese!
Gospodin Francek ništa nije govorio, samo su mu svetlucale oči.
– Onda, hoćemo li krenuti, gospodine šefe? – upitao je.
– Može – odgovorio je gospodin – no najpre ćemo odvesti gospodina Kolbabu do pošte.
Gospodin vozač uskočio je u auto, upalio motor i dao gas, i auto je krenuo tako glatko i lako kao u snu. Ubrzo je kazaljka na brzinomeru pokazivala sto i dvadeset kilometara na sat.
– Ah, kako ovaj auto krasno vozi – veselio se crni gospodin – juri kao lud jer ga vozi sretni vozač!
I svi su sretno doputovali – a i mi također, do kraja priče!
– Zašto ne? – reče prvi patuljak i odbroji trideset i dva pisma. – Eto, ovde su nam karte pa možemo početi.
Drugi je patuljak uzeo ta pisma i promešao ih.
– Predižem – rekao je prvi nestaško.
– Onda deli – reče drugi.
– Ah, ah – žalio se treći – stvarno sam dobio lošu kartu!
– Izlazim – rekao je četvrti i bacio pisma na sto.
– Ja sam jači – odgovori peti i stavi svoje pismo na prethodno.
– Stari, ti si za mene preslab – rekao je šesti i bacio svoje pismo.
– Oho – dodao je sedmi – pa ja imam još jaču kartu.
– A ja imam asa aduta – povikne osmi i baci svoje pismo na ostala.
To, deco, gospodin Kolbaba više nije mogao da izdrži, pa se oglasio:
– Ne bih vas voleo omesti, gospodo patuljci, ali kakve vi to karte imate?
– Á, gospodine Kolbaba – reče prvi patuljak – mi vas nismo, gospodine Kolbaba, hteli buditi, ali kad ste se već probudili, zaigrajte s nama. Mi, naime, igramo najobičniji marijaš!
Gospodinu Kolbabi nije trebalo dvaput reći i brzo je seo među patuljke.
– Tako, ovde su vam karte – rekao je drugi patuljak i dade mu nekoliko pisama – pa možemo početi.
Gospodin Kolbaba gledao je pisma koja su mu stavili u ruke i rekao:
– Nemojte mi uzeti za zlo, gospodo patuljci, ali ja u ruci nemam nikakve karte, imam samo neisporučena pisma.
– No, stvarno – odgovori treći čovečuljak – to su naše karte za kartanje.
– Hm – reče gospodin Kolbaba – nemojte se ljutiti, gospodo, ali igraće karte moraju početi od sedmice i osmice, zatim devetke i desetke, pa dečaka i dame, sve do kralja, a najjači je as. Ali, ovde u ovim pismima uopšte toga nema.
– A to se jako varate, gospodine Kolbaba – reče četvrti muškarčić – da znate, svako ovo pismo vredi više ili manje, već prema tome što je u njemu napisano.
– Najslabija karta – tumačio je prvi vragolan – takozvana sedmica ili šuster, to su pisma u kojima ljudi sami sebi nešto lažu ili se pretvaraju.
– Druga slaba karta je osmica – nastavio je drugi folirant – a to su pisma koja ljudi pišu samo zbog potrebe i obaveze.
– Treća slaba karta je devetka – odgovorio je na to treći mališan – a to su pisma koja ljudi pišu samo iz ljubaznosti.
– Prva jača karta je desetka – rekao je četvrti – to su pisma u kojima ljudi pišu nešto zanimljivo i novo.
– Druga jača karta je dečak – ispričao je peti – to su pisma koja ljudi šalju kada žele nekoga razveseliti.
– Treća jaka karta je dama ili baba – rekao je šesti – a to su pisma koja dobri prijatelji šalju jedni drugima.
– Četvrta velika karta zove se kralj – dodao je sedmi – a to je pismo koje je napisano iz ljubavi.
– A ona najjača karta iliti as – napomenuo je osmi starčić – to je pismo kojim čovek daje nekomu celo svoje srce. To je karta koja prebija ili nadjačava sve ostale. Da znate,gospodine Kolbaba, takvo se pismo nađe kada mama piše svom detetu ili kad neko piše nekomu koga voli više od sebe sama.
– Aha – rekao je gospodin Kolbaba – ali sada bih voleo da znam kako raspoznajete šta je u tim pismima napisano. Ne bih baš voleo čuti, gospodo, da ih otvarate i čitate. To se ne sme, ljudi moji, jer tako biste narušili propis o tajni pošiljaoca, i ja bih vas, nažalost, morao prijaviti policiji. Muke mu poštarske, to je veliki greh, da netko otvori pismo koje mu ne pripada!
– To mi, gospodine Kolbaba, takođe znamo – rekao je prvi vragolan – ali mi, stari moj, mi dodirom kroz zatvorenu kovertu otkrivamo što se u tom pismu nalazi. Ravnodušna pisma hladna su na dodir, ali – što je više ljubavi, to su pisma toplija!
– A kad mi, patuljci, zatvoreno pismo sebi stavimo na čelo – dodao je drugi – možemo vam reći od reči do reči šta je u njemu napisano.
– To je onda druga stvar – reče gospodin Kolbaba – ali, kad smo već tu svi na okupu, želeo bih vas nešto upitati. Ne bih vas, gospodo, htieo uvrediti...
– Kad ste vi u pitanju, gospodine Kolbaba – odgovorio je treći patuljak – vi možete pitati štoa god želite.
– Ja bih voleo da znam – rekao je gospodin Kolbaba – šta zapravo patuljci jedu?
– Svašta – kazao je četvrti vragolan – mi patuljci koji živimo u raznim kabecalrijaa živimo kao žohari od onoga što vi ljudi nadrobite, dakle od mrvica hčeba ili od komadića kifle. Da znate, gospodine Kolbaba, nema puno toga što vama ljudima ispadne iz usta.
– Ali, nama, poštanskim patuljcima – rekao je peti patuljak – i nije tako loše! Mi kuvamo telegrafske vrpce kao rezance i zamastimo ih poštanskim lepilom, ali to mora biti lepilo na bazi šećera.
– Ili ližemo poštanske marke – primetio je šesti – što je dobro, ali nam se zbog toga jako lepi brada.
– Ali najviše papamo mrvice – ispričao je sedmi patuljak – jer znate, gospodine Kolbaba, zbog toga se u prostorijama tako retko mete pod, kako bi nama ostale nekakve mrvice.
– A ako smem biti tako smeo – ispitivao je dalje gospodin Kolbaba – gde vi tu zapravo spavate?
– To vam, gospodine Kolbaba, nećemo reći – rekao je osmi starčić – jer kad bi ljudi znali gde mi patuljci živimo, onda bi nas od tamo izbacili. Nipošto to ne smete znati!
– Pa kad mi to nećete reći, onda neka vam bude – mislio je gospodin Kolbaba – ali ja ću već pripaziti kamo odlazite na počinak.
I ponovno sedne kraj peći, kako bi budno motrio. Ali čim se ugodno smestio, već su mu se oči počele sklapati, i pre nego što bi se stiglo nabrojiti do pet, gospodin Kolbaba je zadremao i spavao je kao top sve do samoga jutra.
Dakle, to što je tada video, gospodin poštar Kolbaba nije nikome rekao, jer, kao što znate, u pošti se zapravo ne sme prespavati. Jedino što od tog doba više nije mrzeo raznositi pisma ljudima.
– Ovo pismo – govorio je sebi – nekako je mlako, ali zato ovo drugo odmah greje, kako je toplo, to bi moglo biti pismo od neke majčice!
Jednom je tako na pošti razvrstavao pisma koje je izvadio iz poštanskog sandučića kako bi ih raznosio ljudima.
– Vidi, vidi – rekao je odjednom – ovo je pismo u zalepljenoj koverti, ali na njoj nema ni adrese, ni marke.
– Ah – reče gospodin upravnik pošte – verovatno je opet neko bacio u sandučić pismo bez adrese.
Upravo tada je u pošti bio i jedan gospodin koji je hteo poslati svojoj mami preporučeno pismo, i taj je gospodin to čuo i rekao:
– No, to mora biti neka budala, smušenjak, tupan, blesan, niškoristi, glupan i majmun koji šalje pismo i na njemu ne napiše adresu.
– Ma ne – reče gospodin upravnik pošte – takvih se pisama, gospodine, godišnje nađe čitava gomila. Vi ne biste verovali, gospodine, kako su ljudi rastreseni! Napišu pismo, gospodine, a onda brže-bolje trče na poštu i zaborave, gospodine, pogledati, jesu li napisali adresu. Da, da, gospodine, to se dešava češće nego što vi mislite. – Ostavimo ih na pošti, gospodine – reče upravnik pošte – jer ih ne možemo, gospodine, uručiti.
Gospodin Kolbaba je za to vreme okretao u ruci pismo bez adrese i uzviknuo:
– Gospodine upravniče pošte, ovo je pismo tako toplo, u njemu je sigurno napisano nešto iskreno! Ja mislim da bi se to pismo trebalo odmah uručiti onome kome pripada.
– Kada na njemu nije napisana adresa, onda to ne ide i gotovo – dometnuo je gospodin upravnik pošte.
– Onda biste ga bar mogli otvoriti – savetovao ga je onaj nepoznati gospodin – i pogledati ko ga šalje.
– To ne ide, gospodine – reče gospodin upravnik pošte strogo – jer bi to, gospodine, bilo kršenje propisa o poštanskoj tajni, a to se ne sme.
I time je za njega stvar bila rešena.
Ali, kada je onaj nepoznati čovek otišao, gospodin Kolbaba se obratio gospodinu upravniku pošte:
– Ako smem biti tako slobodan, gospodine upravniče pošte, o ovom pismu bi nas verovatno mogao savetovati neki od gospode poštanskih patuljaka.
I onda je ispričao kako je jednom u noći video vragolane kako rade i kako ti patuljci znaju čitati pisma bez da ih otvore. Gospodin upravnik se zamislio i onda rekao:
– Dakle, to bi se moglo. Onda to probajte, gospodine Kolbaba, a ako nam taj gospodin patuljak kaže šta u tom zatvorenom pismu piše, znaćemo, dakle, i komu ono pripada!
I tako je te noći gospodin Kolbaba ostao zaključan u pošti i čekao. Mogla je već biti ponoć kada je čuo nekakvo tapkanje ... tapa... tap... tap..., kao kad miševi trče, a onda je ponovno video patuljke kako razvrstavaju pisma, važu pošiljke, broje novce i otkucavaju telegrame.
I kada su već bili sa svime gotovi, seli su na pod i igrali s pismima marijaš.
U tom se trenutku oglasio gospodin Kolbaba:
– Dobro veče, gospodo patuljci!
– Á, to je gospodin Kolbaba – rekao je najstariji vragolan – hajde s nama zaigrajte karte!
Gospodinu Kolbabi nije trebalo dvaput reći, pa je seo s njima na pod.
– Izlazim – rekao je prvi patuljak i stavio je svoju kartu na pod.
– Jači sam – kazao je drugi.
– Dajem kontru – govorio je treći.
Tada je došao red na gospodina Kolbabu, a on je stavio ono zatvoreno pismo bez adrese na tri ostala.
– Pobedili ste, gospodine Kolbaba – rekao je prvi vražić – jer imate najjaču kartu ili asa srca.
– Ako smem biti tako slobodan – odgovori gospodin Kolbaba – ali jeste li uistinu sigurni da je to toliko jaka karta?
– Kako da to ne prepoznam – govorio je patuljak – to je pismo koje je mladić napisao devojci koju voli više od sebe samoga.
– Meni se tako ne čini – rekao je namerno gospodin Kolbaba.
– Sigurno je tomu tako – odgovorio je vražić – a ako u to ne želite verovati, ja ću vam to pismo i pročitati.
Uzeo je pismo, stavio ga na čelo, zatvorio oči i tako čitao:
– Moja najmilija marice, hm, ovde je pravopisna greška – rekao je patuljak – po pravilu bi tu trebalo biti veliko M – i nastavi – pišem ti dasam dobio mesto šofera pa ako bi htela mogli bi se venčati, napiši mi ako me još uvek voliš piš brzo tvoj verni Francek .
– Zahvaljujem vam, gospodine patuljče – reče gospodin Kolbaba – to sam trebao saznati. Puno vam hvala!
– Nema na čemu – odgovori čovečuljak – ali, samo da znate, u tom pismu ima osam pravopisnih pogrešaka. Mnogo toga taj Francek u školi nije naučio!
– Samo bih voleo saznati koja je to Marica ili koji Francek – brundao je gospodin Kolbaba.
Ne mogu vam pomoći, gospodine Kolbaba – reče onaj majušni patuljak – jer to u pismu ne piše.
Ujutro je gospodin Kolbaba o svemu obavestio gospodina upravnika pošte, da je to pismo bez adrese pisao neki vozač Francek nekoj gospođici Marici i da se taj gospodin želi tom gospođicom oženiti.
– Muke mu poštarske – uzviknuo je gospodin upravnik pošte – to je silno važno pismo, ta gospođica bi ga morala dobiti!
– Ja bih joj pisamce lično odneo – rekao je gospodin Kolbaba – kad bih samo znao kako se ta gospođica Marica preziva i u kojem gradu, u kojoj ulici i na kojem broju stanuje!
– To bi, gospodine Kolbaba, mogao svtko – reče gospodin upravitelj pošte – i zbog toga ne bi ni morao biti poštar. Ali ja bih jako voleo da ta gospođica dobije svoje pismo!
– Dobro, gospodine upravniče – uzviknuo je gospodin Kolbaba – onda ću ja tu gospođicu Maricu naći, makar morao godinu dana trčati i proći celi svet!
Čim je to rekao, prebacio je poštarsku torbu s pismom i okrajkom hleba preko ramena i dao se u svet.
Tako je gospodin Kolbaba hodao i hodao, i svuda se raspitivao ne živi li u tom kraju neka gospođica Marica koja očekuje pismo od izvesnog vozača Franceka. I tako je prohodao celi litomerički i lounski kraj, i Rakovnički kotar, i Plzenski, i Domažlicki, i grad Písek, i budejovicki kraj, i Preloučki i Taborski i Časlavski, i Hradečki kotar i Jičinski kotar, i boleslavski kraj; bio je u Kutnoj Hori, Litomyšlu, Trebonji, Vodnjanima, Sušici, Příbramu, Kladnu i Mladoj Boleslavi, i u Voticama i u Trutnovu i u Sobotki, i u Turnovu i u Slanom, i u Pelhrimovu, čak i u Dobruški i u Úpici, i u Hronovu i u Sedmom Chalupu, i na Krákorki je bio, i u Zálesí, sve u svemu, svuda se raspitivao o toj gospođici Marici. Gospođica Marica, koje je u Češkoj našao, bilo je mnogo, sveukupno četrdeset i devet hiljada devetsto i osamdeset, ali niti jedna nije očekivala pisamce od gospodina vozača Franceka; neke od njih su čak i očekivale pismo od nekog gospodina vozača, ali taj se nije zvao Francek, već Tonko ili Ladislav ili Václav, Josip ili Jarolím ili Lojzek ili Florijan, ili Jirka ili Johan ili Vavrinec, čak i Dominik i Vendelín i Erazim, samo Francek ne; a druge su gospođice Marice naravno čekale pismo od nekog gospodina Franceka, ali taj uopšte nije bio vozač, već bravar ili narednik, stolar ili kondukter, možda prodavač boja i lakova, tapetar, brijač ili krojač, ali svakako ne šofer.
I tako je gospodin Kolbaba već hodao godinu i jedan dan, ali nije mogao uručiti pismo onoj pravoj gospođici Marici. Upoznao je mnoge stvari: video je sela i gradove, polja i šume, izlazak i zalazak sunca, povratak ševa i dolazak proleća, setvu i žetvu, gljive u šumi i sazrevanje šljiva, vidieo je u Žatecu hmelj, a na Melníku vinograde, u Trebonju šarane a u Pardubicama medenjake, ali kad je marljiva potraga potrajala već godinu i jedan dan, seo je potišten kraj puta i pomislio:
– Sad je već kasno, gospođicu Maricu verovatno neću niti naći!
Bilo mu je toliko žao da je skoro zaplakao. Žalio je gospođicu Maricu jer nije dobila pismo od mladića koji ju je voleo više od sebe samog, žalio je vozača Franceka jer njegovo pismo nije mogao uručiti, a žalio je i sam sebe jer je napravio toliko posla i toliko se nahodao po kiši i vrućini, po milosti i nemilosti, a sve uzalud!
I dok je tako sedeo kraj puta i tugovao, vidieo je da cestom nailazi neki auto. Vozio je polako, otprilike šest kilometara na sat, pa je gospodin Kolbaba pomislio:
– No, to mora biti nekakva stara krntija, kad se tako vuče.
Ali, kad se taj auto približio, video je da je to, začudo, krasan osmocilindarski bugatti i da za volanom sedi tužan vozač, a iza njega u crno odeveni gospodin.
Kad je tužan gospodin ugledao kraj puta zabezeknutog gospodina Kolbabu, dao je zaustaviti auto i rekao:
– Dođite poštaru, povest ću vas deo puta.
Gospodinu Kolbabi je bilo drago, jer su ga nakon dugog putovanja već bolele noge, seo je kraj tužnog, u crno odevenog gospodina i automobil je polako i tužno krenuo.
Kad su tako prevalili oko tri kilometra, oglasio se gospodin Kolbaba:
– Ako smem biti tako slobodan, gospodine, vi verovatno idete na pogreb, zar ne?
– Ne idemo – rekao je potištenim glasom tužan gospodin – a zašto mislite da idemo na pogreb?
– Pa – rekao je gospodin Kolbaba – jer ste vi, gospodine, tako tužni.
– Ja sam tako žalostan – ispričao mu je grobnim glasom taj gospodin – jer moj auto tako sporo i žalosno vozi.
– Pa, da – rekao je gospodin Kolbaba – a zašto ovaj krasan bugatti tako sporo i tužno vozi?
– Jer njime upravlja tužan vozač – pričao je potišteno crni gospodin.
– Aha – uzdahnuo je gospodin Kolbaba – a recite mi molim vas, zbog čega je gospodin vozač tako tužan?
– Jer nije dobio odgovor na pismo koje je poslao pre godinu i jedan dan – odgovorio je crni gospodin – znate, on je pisao svojoj najdražoj, ali ona mu nije odgovorila, pa on misli da ga ona više ne voli.
Kad je to gospodin Kolbaba čuo, uzviknuo je:
– Ako smem biti tako slobodan, ne zove li se vaš gospodin vozač Francek?
– Zove se gospodin Franjo Svoboda – odgovorio je tužan gospodin.
– A ta gospođica se zove Marica, zar ne? – pitao je dalje gospodin Kolbaba.
Na to se oglasio tužni vozač i žalosno uzdahnuo:
Gospođica Marija Nováková se zove ta nevjernica koja je zaboravila na moju ljubav!
– Aha – uzviknuo je gospodin Kolbaba radosno – čoveče dragi, pa vi ste onaj blesan, smušenjak, onaj tupan, onaj uvrnuti, onaj glupan, onaj šašavac, onaj niškoristi, onaj nespretnjaković, ona zbunjola, onaj magarac, onaj tupko, onaj bedak, onaj munjeni, onaj praznoglavi, onaj usporeni, ona daska, onaj majmun, ona naivčina, onaj bezveznjak, onaj smotani, onaj klipan, onaj tikvan, onaj folirant, onaj zafrkant, ona bundeva, onaj mulac, onaj ćaknuti, onaj telac, onaj zaboravni, onaj smušeni, ona budala koja nam je u poštanski sandučić ubacila pismo bez marke i adrese! A joj, drago mi je da imam tu čast upoznati vas! Naravno da vam gospođica Marica nije mogla odgovoriti, kad sve do sada vaše pismo nije niti dobila!
– Gde, gde je moje pismo? – viknuo je gospodin vozač Francek.
– No – reče gospodin Kolbaba – čim mi kažete gde gospođica Marica stanuje, onda će to pismo, samo da znate, otputovati ravno k njoj! Moj dragi, već godinu i jedan dan nosim to pismo u torbi i tražim po celom svetu pravu gospođicu Maricu! Mladiću zlatni, sad mi odmah i smesta dajte adresu gospođice Marice, a ja ću otići i uručiti joj pismo.
– Nikuda vi, gospodine poštaru, ne idete – rekao je onaj gospodin – ja ću vas odmah tamo odvesti! Hajde, Francek, sada daj gas, idemo gospođici Marici!
Samo što je to izgovorio, dodao je gospodin vozač Francek gas, vozilo se trglo i sada vam je, ljudi, jurilo šezdeset, sedamdeset, osamdeset kilometara, stotku, sto i deset, sto i dvadeset, sto i pedeset, sve brže i brže, dok je motor zavijao, vijorio, jurio i pevao od sreće, i crni je gospodin morao s obe ruke držati šešir kako mu ne bi odleteo, a gospodin Kolbaba se s obe ruke držao sedala, dok je gospodin Francek vikao:
– Gospodine šefe, ide nam to, zar ne? Sto i osamdeset kilometara! A joj, pa mi uopšte ne vozimo, mi letimo i kormilarimo u zraku, pogledajte, gospodine šefe, gde smo ostavili cestu! Gospodine šefe, gospodine šefe, mi smo zapravo dobili krila!
I kad su već neko vreme leteli brzinom od sto i osamdeset sedam kilometara na sat, pojavilo se prelepo belo selo – Libnátov, naravno – i gospodin vozač Francek kaže:
– Gospodine šefe, stigli smo na odredište!
– Onda zaustavite – rekao je crni gospodin, i auto se prizemlio na kraju tog sela.
– Ali kako moj bugatti dobro vozi, zar ne? – raznežio se gospodin.
– A sada biste, gospodine Kolbaba, mogli toj gospođici Marici uručiti pismo.
– Možda – kolebao se gospodin Kolbaba – bi joj gospodin Francek radije usmeno rekao šta u pismu piše? Znate, pismo ima osam pravopisnih pogrešaka.
– Šta vam je – branio se gospodin Francek – ja joj se stidim pogledati u oči, jer toliko dugo od mene nije dobila nikakvo pismo.
– A možda – dodao je zamuckujući – možda je već na mene zaboravila i više me ne voli. Gledajte, gospodine Kolbaba, ona stanuje u onoj kućici koja ima prozorčiće čiste kao suza-
Onda idem ja – reče gospodin Kolbaba, namesti gubicu kao trubu i zapeva:
– Ide, ide gospodin poštar, ide, ide gospon poštar – pa zakorači desnom nogom prema kućici.
A tamo, iza tog čistog prozorčića, sedela je bleda devojka i šivala haljinu.
– Pozdrav, gospođice Marice – poviknuo je gospodin Kolbaba – zar šijete venčanicu?
– Ma ne – odgovorila je tužno gospođica Marica – šijem haljinu za pogreb.
– No, no – reče saosećajno gospodin Kolbaba – joj, joj, a joj, zaboga, muke mu poštarske, Isuse moj, valjda nije tako loše? Zar ste bolesni, gospođice?
– Nisam bolesna – uzdahnula je gospođica Marica – ali srce će mi puknuti od žalosti – i pritom stavi ruku na srce.
– Za Boga miloga – uzviknuo je gospodin Kolbaba – gospođice Marice, pričekajte još s tim puknućem! Ako smem biti tako slobodan, zašto vas zapravo srce boli?
– Jer već godinu i jedan dan – reče tiho gospođica Marija – već jedan dan i čitavu godinu čekam jedno pismo koje ne stiže.
– Ništa se ne zabrinjavajte! – tešio ju je gospodin Kolbaba. – Ja već godinu dana nosim ovde u torbi jedno pismo i nemam ga kome uručiti. Znate što, gospođice Marice, ja ću to pismo dati vama – reče i pruži joj pismo.
Gospođica Marica još je više probledela.
– Gospodine listonošo – govorila je tihim glasom – to pismo valjda ni nije za mene kad na njemu nema adrese!
– Samo bacite pogled unutra – kazao je gospodin Kolbaba – i ako nije za vas, onda ga vratite meni i nikomu ništa.
Gospođica Marija drhtavim je prstima otvorila pismo, i čim ga je počela čitati, obrazi su joj porumeneli.
– Dakle – pitao je gospodin Kolbaba – hoćete li mi vratiti pismo ili ne?
– Neću vam ga vratiti – uzdahnula je gospođica Marija, a oči joj se napune suzama radosnicama – gospodine poštaru, upravo sam ovo pisamce čekala godinu i jedan dan!
Gospodine listonošo, ni sama ne znam kako da vam zahvalim!
– Onda ću vam ja to reći – rekao je gospodin Kolbaba – platite kaznu, jer to pismo nije imalo ni marku, razumete li? Za Boga miloga, već godinu i jedan dan jurim s tim pismom kako bi pošta dobila malo naknade!
– Lepo zahvaljujem – reče kada je dobio novčiće – a na vaš odgovor, gospođice, tamo neko čeka – pritom je kimnuo glavom vozaču Franceku koji je već stajao iza ugla.
I dok je gospodin Francek dobivao odgovor na svoje pismo, seo je gospodin Kolbaba uz crnog gospodina i rekao mu:
Godinu i jedan dan, jurio sam s tim pismom, ali isplatilo se već i samo zbog toga što sam sve video! Ovo vam je tako lepa i krasna zemlja, bilo u Plzeňu ili u Hořicu ili u Táboru!5 Eno, gospodin Francek se već vraća. Takva se stvar uvek brže rešava ličbno negoli pismom bez adrese!
Gospodin Francek ništa nije govorio, samo su mu svetlucale oči.
– Onda, hoćemo li krenuti, gospodine šefe? – upitao je.
– Može – odgovorio je gospodin – no najpre ćemo odvesti gospodina Kolbabu do pošte.
Gospodin vozač uskočio je u auto, upalio motor i dao gas, i auto je krenuo tako glatko i lako kao u snu. Ubrzo je kazaljka na brzinomeru pokazivala sto i dvadeset kilometara na sat.
– Ah, kako ovaj auto krasno vozi – veselio se crni gospodin – juri kao lud jer ga vozi sretni vozač!
I svi su sretno doputovali – a i mi također, do kraja priče!
Нема коментара:
Постави коментар