Gladni Joe je izvršio normu od pedeset borbenih zadataka,
ali mu to nije ništa vredelo. Bio je spremio stvari i opet
čekao da krene kući. Noću ga je mučila jezovita mora koja
je svima probijala uši i od koje niko u eskadrili nije mogao da spava, osim Huplea, petnaestogodišnjeg pilota, koji je
slagao koliko mu je godina da bi mogao stupiti u vojsku, i
koji je sa svojim mačkom spavao u šatoru s Gladnim Joeom.
Huple je imao lagan san, ali je tvrdio da nije nikad čuo
Gladnog Joea kako urla. Gladni Joe je bio bolestan.
- Pa šta onda? - mrndžao je doktor Daneeka ozlojeđeno. - Ja
sam već bio na konju, kažem ti. Mlatio sam po pedeset
hiljadarki na godinu, a gotovo sve to bez poreza, jer sam
zahtevao od pacijenata da mi plaćaju u gotovu. Podupirao
me najjači sindikat na svetu. I eto šta se dogodilo. Baš kad
sam se spremao da počnem ozbiljno metati pare na stranu,
morali su izmisliti taj fašizam i zaratiti se tako strašno da su
čak i mene upleli u to. Moram se smejati kad čujem nekoga
kao što je Gladni Joe kako se svaku noć dere iz sveg glasa.
Zbilja se moram smejati. On da je bolestan? A šta on misli
kako je meni?
Gladni Joe bio je odviše duboko ogrezao u vlastite nedaće da
bi mario kako je doktoru Daneeki. Tu su bili šumovi, na
primer. Slabi šumovi su ga razbešnjavali, i promukao je
derući se na Aarfyja zbog vlažnog zvuka koji je proizvodio,
kao da siše, kad je odbijao dimove na luli, na Orra zbog
klepanja, na McWatta zbog praska koji je proizvodio kad god
bi okrenuo kartu u igri ajnca ili pokera, na Dobbsa zbog
cvokotanja zubima kad bi se, onako nespretan, udario u
nešto. Gladni Joe je bio treperava, napeta masa pokretne
razdražljivosti. Neprekidno tiktakanje sata u kakvoj mirnoj
sobi udaralo je na muke njegov nezaštićeni mozak.
- Čuješ, mali - kazao je kasno jedne večeri Hupleu - ako
hoćeš da spavaš u ovom šatoru, moraš raditi kao što ja
radim. Moraš svake večeri spremiti svoj ručni sat u par
vunenih čarapa i metnuti ga na dno svog sanduka na
drugom kraju šatora Huple je prkosno isturio bradu da pokaže Gladnom Joeu da
se s njim ne može samo tako postupati, a onda je učinio
upravo ono što mu je bilo rečeno.
Gladni Joe bio je nervozan, ispijen nesretnik, sama kost i
koža, sa žilicama što su se trzale i uvijale ispod prljavosive
kože u pocrnelim dupljama iza očiju, poput sasečene zmije.
Beše to sumorno, izrovano lice, čađavo od briga, kao
napušteno rudarsko naselje. Gladni Joe je halapljivo jeo,
neprestano glockao vrškove prstiju, mucao, zagrcavao se,
češao se, znojio se, slinio i besomučno skakutao tamo-amo
s nekim komplikovanim crnim foto-aparatom kojim je večito
pokušavao snimati gole devojke. Snimke nisu nikad uspele.
Uvek bi zaboravio staviti film u kameru, ili upaliti svetla, ili
skinuti poklopac s otvora leće. Nije bilo lako nagovoriti gole
devojke da poziraju, ali je Gladni Joe imao načina.
- Ja velik čovek - vikao bi. - Ja velik fotograf iz časopisa
Life. Velika slika na ogromna velika naslovna strana. Si, si,
si! Holivudska zvezda. Multi dinero. Multi rastave. Multi
fuki-fuk po celi dan.
Malo je koja žena mogla odoleti takvom lukavuom oblagivanju, a
prostitutke bi živo skočile na noge i brže zauzele bilo kakvu
fantastičnu pozu koju bi on zatražio od njih. Njegova
reakcija na njih kao seksualna stvorenja bilo je pomamno
divljenje i obožavanje. One su bile divna, moćna, uzbudljiva
očitovanja divote, sredstva užitka odviše snažna da bi se
mogla izmeriti, odviše žestoka da bi se mogla podneti,
odviše savršena da bi bila namenjena da služe nedostojnu,
nevrednu muškarcu. Njihovu prisutnost u svojim rukama
mogao je tumačiti samo kao kosmički previd koji će biti
ubrzo ispravljen, pa je uvek bio prisiljen da ih telesno
iskoristi koliko god može u ona dva-tri prolazna trenutka
koliko je slutio da mu je podareno, pre negoli se neko ne
doseti jadu i ugrabi mu ih. Nikad se nije mogao odlučiti bi li
ih krčio ili fotografirao, jer je shvatao da ne može činiti i
jedno i drugo u isto vreme. Zapravo je uviđao da jedva
može činiti i jedno, toliko su mu bile skučene sposobnosti
zbog neodoljive potrebe za hitnjom, koja ga je redovito
obuzimala. Snimke nisu nikad uspele, a Gladni Joe ga nikad nije ni jednoj metnuo. Neobično je bilo to što je u civilu
Gladni Joe doista bio fotograf časopisa Life.
On je sad bio heroj, najveći heroj Vazdušnih snaga, smatrao je
Yossarian, jer je izvršio više borbenih zadataka nego i jedan
drugi heroj Vazdušnih snaga. Gladni Joe izvršio je prvi put
letačku normu kad je svega dvadeset i pet borbenih
zadataka bilo dovoljno da spremi svoje stvari, napiše sretna
pisma kući i počne veselo hajkati narednika Towsera
zapitkujući ga je li stigao nalog da ga pošalju natrag, u
Sjedinjene Države. Dok je čekao, provodio je svaki dan
klateći se ritmički oko ulaza u šator operativne službe, šaleći
se bučno na račun svakoga ko bi prošao, i nazivajući u šali
narednika Towsera šugavim kučkinim sinom kad god bi
narednik Towser izvirio iz pisarnice.
Gladni Joe navršio je dvadeset i pet borbenih zadataka one nedelje kad su izvršili invaziju kod Salerna i kad je
Yossarian ležao u bolnici zbog tripera, koji je ulovio pri
niskom letu iznad neke pripadnice ženskog korpusa u grmlju
Marakeša, kamo je letieo radi opskrbe. Yossarian se trudio
svim silama da dostigne Gladnog Joe, i umalo ga nije
dostigao leteći po šest puta u šest dana, ali mu je dvadeset i
treći let bio do Arezza gde je poginuo pukovnik Nevers, i
tada je bio najbliže povratku kući. Sutradan je došao
pukovnik Cathcart, nadimljući se od silna ponosa u svojoj
novoj odori, i proslavio preuzimanje zapovedništva
povećanjem broja potrebnih borbenih zadataka od dvadeset
i pet na trideset. Gladni Joe je izvadio stvari i ponovo
napisao sretna pisma kući. Prestao je veselo hajkati
narednika Towsera. Počeo je mrziti narednika Towsera
svaljujući pakosno svu krivnju na njega, iako je znao da
narednik Tovvser nije imao nikakve veze s dolaskom
pukovnika Cathcarta ni sa zakašnjenjem naloga za
otpuštanje, koji ga je pre sedam dana mogao već pet puta
spasiti.
Gladni Joe nije više mogao podneti da napeto iščekuje
nalog za otpuštanje, pa bi klonuo čim bi izvršio još jednu
normu. Kad god bi bio oslobođen borbenih zadataka,
priredio bi veliku proslavu za mali krug svojih prijatelja.
Razbijao je gr'oca viskija koji je uspeo kupiti na četverodnevnom kruženju kurirskim avionom svake
sedmice, i smejao se, pevao, klatio se i vikao u slavlju
pijane radosti dok nije više mogao bdeti, pa je mirno
utonuo u san. Čim bi ga Yossarian, Nately i Dunbar spremiti
u postelju, počeo bi urlati u snu. Ujutro bi izišao iz šatora
satrven, plašljiv i obuzet osećajem krivice, izjedena
okosnica Ijudskog zdanja što se pogibeljno klima na rubu
propasti.
Mora se javljala Gladnom Joeu točno kao zvezde na nebu
svake božije noći koju je provodio u eskadrili, za sve vreme
groznog iskušenja kad nije išao na borbene zadatke i kad je
iznova čekao nalog da ga pošalju kući, nalog koji nije nikako
stizao. Dojmljive ljude u eskadrili, kao Dobbsa i kapetana
Flumea, toliko je uzrujavalo urlanje Gladnoga Joea u snu da
su i sami počeli urlati u snu, te su se prodorne prostote,
koje su svake noći ispuštali iz svojih šatora u eskadrili,
isprepletale u mraku isto onako romantično kao što se
dozivaju na parenje ptice pevice s pokvarenim mislima.
Potpukovnik Korn postupio je odlučno ne bi li sprečio nešto
što mu se činilo da je začetak nezdrave tendencije u
eskadrili majora Majora. Rešenje koje je našao bilo je da
Gladni Joe upravlja kurirskim avionom tako da ne bude po
četiri dana u nedelji u eskadronu, i taj je liek, kao i svi
lekovi potpukovnika Korna, bio uspešan.
Kad god bi pukovnik Cathcart povećao broj zadataka i vratio
Gladnog Joea na dužnost, mora bi prestala i Gladni Joe bi
opet bio u normalnom stanju strahovanja i smeškao se od
olakšanja. Yossarian je čitao smežurano lice Gladnoga Joea
kao novinski naslov. Bilo je dobro kad je Gladni Joe izgledao
loše, a strašno kad je Gladni Joe izgledao dobro. Naopak niz
reakcija Gladnoga Joea bio je svima čudna pojava, osim
Gladnom Joeu koji je uporno sve skupa poricao.
- Ko uopšte sanja? - rekao je kad ga je Yossarian zapitao
što sanja.
- Joe, zašto ne odeš doktoru Daneeki? - savetovao mu je
Yossarian.
- Zašto da idem k doktoru Daneeki? Nisam ja bolestan.
- A tvoja mora?
- A tvoja mora?
- Kakva mora? - lagao je Gladni Joe.
- Možda bi ti on mogao pomoći?
- Nije mora ništa - odgovorio je Gladni Joe. - Svakog muči
mora.
Yossarian je već pomislio da ga je ulovio.
- Svake noći? - upitao je.
- A zašto ne svake noći? - odvratio je Gladni Joe.
I najednom je sve to postalo razborito. Zbilja, zašto ne
svake noći? Bilo je razborito derati se u muci svake noći. To
je bilo razboritije nego vladanje Applebya, koji se slepo
pridržavao propisa, pa je naložio Kraftu da naloži Yossarianu
da proguta svoje tablete atabrina pre leta preko mora,
pošto Yossarian i Appleby nisu više govorili jedan s drugim.
Gladni Joe bio je razboritiji i od Krafta koji je poginuo, koga
je surovo gurnuo u propast nad Ferrarom motor što je
eksplodirao, pošto je Yossarian po drugi put poveo svoje
jato od šest aviona na cilj. Aviopuk je već sedmi dan za
redom promašivao most u Ferrari, mada je bio opremljen
uređajima za gađanje s pomoću kojih su se bombe mogle
baciti u kacu s visine od hiljadu i dvesta metara, i mada je
prošla cela nedelja otkako se pukovnik Cathcart
dobrovoljno javio da će njegovi momci razoriti most u roku
od dvadeset i četiri sata. Kraft je bio suvonjav, bezazlen
dečko iz Pennsylvanije koji je želeo samo da bude omiljen, i
komu je bilo suđeno da se razočara čak i u takvoj skromnoj i
nevrednoj težnji. Umesto da bude omiljen, bio je mrtav,
krvavo ugljevlje u barbarskoj gomili, i niko ga nije čuo u
onim poslednjim dragocenim trenucima kad je avion bez
jednog krila padao kao kamen. Živeo je kratko vreme ne
čineći nikome zla, a onda se srušio u plamenu nad Ferrarom
na sedmi dan, dok se Bog odmarao, kad je McWatt okrenuo
avion i Yossarian ga poveo po drugi put na cilj, zato što se
Aarfy zbunio pa Yossarian nije uspeo prvi put baciti bombe.
- Čini se da se zbilja moramo vratiti, je li? - rekao je McWatt
neveselo preko unutrašnje veze.
- Čini se da moramo - reče Yossarian.
- Moramo li? - reče McWatt.
- Aha.
- Ha, bože, šta se može! - sroči McWatt.
I vratili su se dok su avioni u drugim jatima bezbrižno kružili
u daljini, a dole svi gromoglasni topovi divizije Hermanna
Göringa obasipali ovaj put granatama samo njih.
Pukovnik Cathcart bio je hrabar čovek i nikad nije oklevao
da dobrovoljno javi svoje ljude za bilo koji cilj. Nije bilo cilja
koji bi njegovu aviopuku bio suviše opasan da ga napadne,
baš kao što u igri stolnog tenisa nije bilo lopte koja bi
Applebyu bila suviše teška da je ukroti. Appleby je bio dobar
pilot i natčovek u stolnom tenisu, imao je muve u očima i
nikad nije izgubio ni jednog poena. Svega je dvadeset i
jedan servis bio dovoljan Applebyu da obruka svakog
protivnika. Njegova veština u stonom tenisu bila je
legendarna, i Appleby je dobio svaku partiju koju je
započeo, sve do one večeri kad se Orr podnapio džina s
voćnim sokom i svojim reketom razbio Applebyu čelo, pošto
mu je Appleby bio oštro vratio svih prvih pet servisa. Orr je
bacio reket u njega, skočio na sto i zaleteo se na drugi kraj
kao da skače udalj, i dočekao se nogama pravo na
Applebyevu licu. Nastao je urnebes. Applebyu je bila
potrebna gotovo cela minuta da se iščupa iz Orrovih
uzvitlanih ruku i nogu i osovi se na noge držeći Orra pred
sobom u vazduhu jednom rukom za košulju i spremajući se da
ga drugom šakom usmrti, ali se u taj čas umešao Yossarian
i istrgao mu Orra iz ruku. Bila je to veče iznenađenja za
Applebya, koji je bio krupan kao Yossarian i isto toliko jak, i
koji je svom snagom udario Yossariana, što je poglavicu
Belog Halfoata proželo takvim radosnim uzbuđenjem da se
okrenuo i raspalio pukovnika Moodusa po nosu, što je
generala Dreedlea ispunilo takvim nežnim zadovoljstvom da
je naložio pukovniku Cathcartu da izbaci kapelana iz
oficirskog kluba i da poglavicu Belog Halfoata premesti u šator doktora Daneeke, gde će dan i noć biti pod lrksrdkim nadzorom da sačuva telesnu kondiciju, kako bi mogao opet
raspaliti pukovnika Moodusa po nosu kad god to general
Dreedle zatraži od njega. Katkad je general Dreedle dolazio
specijalno iz štaba aviobrigade s pukovnikom Moodusom i
bolničarkom samo zato da mu poglavica Beli Halfoat raspali
zeta po nosu.
Poglavica Beli Halfoat bio bi mnogo radije ostao u
automobilskoj prikolici u kojoj je stanovao s kapetanom
Flumeom, ćutljivim, opsednutim eskadrilskim oficirom za
informacije, koji je veći deo svake večeri provodio razvijajući
fotografije što ih je snimio toga dana da ih razašalje sa
saopštenjima za štampu. Kapetan Flume provodio je najviše
vremena svake večeri radeći u svojoj tamnoj komori, a onda
bi legao na ležaj držeći palce, s amajlijom oko vrata, i
nastojao svim silama da ostane budan. Živeo je u smrtnom
strahu od poglavice Belog Halfoata. Kapetan Flume bio je
opsednut idejom da će se jedne noći, kad on bude čvrsto
spavao, poglavica Beli Halfoat prišunjati njegovom ležaju i
prefikariti mu vrat od uva do uva. Kapetan Flume saznao je
za tu ideju od samog poglavice Belog Halfoata, koji se
zaista jedne noći prišuljao njegovu ležaju, dok je on
dremao, i prošištao mu zlokobno da će mu jedne noći, dok
on, kapetan Flume, bude čvrsto spavao, on, poglavica Beli
Halfoat, prefikariti vrat od uva do uva. Kapetan Flume se
sledio buljeći razrogačenim očima pravo u oči poglavici
Belom Halfoatu, koje su se pijano kresile svega nekoliko
centimetara pred njim.
- A zašto? - protisnuo je jedva jedvice kapetan Flume.
- A zašto ne? - beše odgovor poglavice Bijelog Halfoata.
Posle toga se svake noći kapetan Flume trudio da ostane
što duže budan. Mora Gladnoga Joea bila mu je od
neprocenjive pomoći. Slušajući napeto manijačko zavijanje
Gladnoga Joea iz noći u noć, kapetan Flume ga je zamrzeo i
zaželeo da se poglavica Beli Halfoat prišulja jedne noći
njegovom ležaju i prefikari njemu vrat od uva do uva.
Zapravo je kapetan Flume spavao kao zaklan gotovo svake
noći i samo je sanjao da je budan. Ti su snovi o bdenju bili toliko uverljivi da se svako jutro budio posve iscrpljen i
odmah ponovo zapadao u san.
Poglavica Beli Halfoat gotovo je zavoleo kapetana Flumea
otkako se ovaj tako neobično preobrazio. Kapetan Flume je
one noći legao u postelju kao nadobudna ekstravertirana
ličnost, a sutradan je ujutro ustao iz nje kao pogružena
introvertirana ličnost, pa je poglavica Beli Halfoat ponosno
smatrao novoga kapetana Flumea za svoje vlastito delo. On
nije uopšte kanio prefikariti kapetanu Flumeu vrat od uva do
uhva. Pretnja da će to učiniti bila je za njega puka šala, isto
kao i ono da će on umreti od upale pluća, i isto kao što je
raspalio pukovnika Moodusa po nosu, ili kao što je izazivao
doktora Daneeku na indijansko rvanje. Kad bi svake noći
doteturao pijan do svog šatora, poglavica Beli Halfoat želeo
je jedino da odmah zaspi, ali često nije mogao zaspati zbog
Gladnoga Joea. Poglavicu Belog Halfoata podilazili su srsi
od more Gladnoga Joea, pa je često poželeo da se neko
ušulja u šator Gladnoga Joea, skine mu Hupleova mačka s
glave i prefikari mu vrat od uva do uhva, kako bi se svi u
eskadrili, osim kapetana Flumea, mogli pošteno naspavati.
lako je poglavica Beli Halfoat i dalje lupao pukovnika
Moodusa po nosu za ljubav generala Dreedlea, svejednako
je bio u nemilosti. U nemilosti je bio i major Major, komandir
eskadrile, koji je to saznao u isti mah kad je saznao da je
komandir eskadrile od pukovnika Cathcarta, koji je
dotutnjao u eskadrilu u svom džipu s pojačanim motorom
sutradan pošto je major Duluth poginuo nad Perugiom.
Pukovnik Cathcart zaustavio je naglo džip koji je zacvilio
nekoliko centimetara pred usjekom željezničke pruge, što ga
je razdvajao od kosog igrališta košarke, s kojega su majora
Majora najposle isterali udarcima nogama i šakama, i
guranjem, i kamenjem momci koji su mu bili malne postali
prijatelji.
- Vi ste novi komandir eskadrile - izderao se pukovnik
Cathcart preko useka na njega. - Ali nemojte misliti da to
šta znači, jer ne znači. To znači samo da ste novi komandir
eskadrile.
I pukovnik Cathcart otprašio je isto onako naglo kako je i
došao, okrenuvši džip tako da su se kotači strahovito zavrteli i posuli peskom majora Majora. Major Major se
ukočio na tu vest. Stajao je bez reči, onako protegljast i
nezgrapan, s izlizanom loptom za košarku u dugačkim
rukama, dok je seme kivnosti koje je tako brzo posijao
pukovnik Cathcart hvatalo koren u vojnicima oko njega,
koji su s njim igrali košarku i koji su dopustili da se
sprijatelji s njima koliko niko drugi pre toga. Beloočnice
njegovih sanjarskih očiju raširile su se i ovlažile dok su mu
se usta čeznutljivo i malodušno borila s poznatom,
nesavladivom osamljenošću koja se opet širila oko njega
kao zagušljiva magla.
Kao i svi ostali oficiri u štabu aviopuka, osim majora
Danbyja, pukovnik Cathcart bio je zadojen demokratskim
duhom: on je verovao da su svi ljudi jednaki, pa je stoga
podjednako usrdno omalovažavao sve ljude izvan štaba
aviopuka. Usprkos tome, verovao je u svoje ljude. Kao što
im je često govorio u učionici, verovao je da su za najmanje
deset borbenih zadataka bolji od svake druge jedinice, i
smatrao da svi oni koji nemaju tu veru, koju je on usadio u
njih, mogu ići do sto đavola. Ipak, jedini način na koji su
mogli ići do sto đavola, kao što je Yossarian saznao kad je
odleteo u posetu bivšem starijem vojniku Wintergreenu,
beše da izvrše još deset borbenih zadataka.
- Ja to još ne shvatam - prosvjedovao je Yossarian. - Ima li
doktor Daneeka pravo ili nema?
- Koliko je rekao?
- Četrdeset.
- Daneeka je rekao istinu - priznade bivši stariji vojnik
Wintergreen. - Vi ne morate izvršiti više od četrdeset
borbenih zadataka, što se tiče štaba Dvadeset i sedme
zračne eskadre.
Yossarian je likovao.
- Onda ja mogu kući, nije li tako? Ja ih imam četrdeset i
osam.
- Ne, ne možeš kući - ispravi ga bivši stariji vojnik
Wintergreen. - Jesi li ti lud, šta ti je?
- Zašto ne mogu?
- Kvaka 22.
- Kvaka 22 - Yossarian se zgranu.
- Kakve to vražje veze
ima s Kvakom 22?
- Kvaka 22 - odgovorio je doktor Daneeka strpljivo kad je
Yossarian doleteo natrag na Pianosu s Gladnim Joeom - kaže
da uvek moraš učiniti ono što ti zapovedi tvoj
pretpostavljeni.
- Ali Dvadeset i sedma eskadra kaže da mogu kući kad
navršim četrdeset borbenih zadataka.
- Ali ti ne kažu da moraš kući. A propisi, bogme, kažu da
moraš izvršiti svaki nalog. U tome je kvaka. Sve kad bi
pukovnik i kršio naredbu Dvadeset i sedme eskadre terajući
te da izvršiš više borbenih zadataka, morao bi ih izvršiti, jer
bi inače bio kriv što nisi izvršio njegov nalog. A onda bi ti
štab Dvadeset i sedme zračne eskadre zbilja skočio za vrat.
Yossarian se skljoka od razočaranja.
- Onda zbilja moram izvršiti pedeset borbenih letova, je li? -
protuži.
- Pedeset i pet - ispravi ga doktor Daneeka.
- Kako pedeset i pet?
- Pedeset i pet zadataka, koliko sad pukovnik zahteva od
svih vas.
Gladnom Joeu kao da je pao kamen sa srca kad je čuo što
kaže doktor Daneeka, a usne su mu se razvukle u osmeh.
Yossarian je zgrabio Gladnog Joea za gušu i naterao ga da
odmah odleti s njim opet do bivšeg starijeg vojnika
Wintergreena
- Šta bi mi napravili - upitao je poverljivim glasom - kad bih
odbio da letim?
- Verovatno bismo te streljali - odgovorio je bivši stariji
vojnik Wintergreen.
- Mi? - uzviknu Yossarian iznenađeno. - Kako to misliš mi?
Otkad si ti na njihovoj strani?
- Ako tebe streljaju, šta misliš, na čijoj ću biti strani? -
odbrusi mu bivši stariji vojnik Wintergreen.
Yossarian se lecnu. Pukovnik Cathcart ga je opet prešao.
Нема коментара:
Постави коментар