Kritički esej o neurotičnim elementima u Kafkinoj književnosti

 

       Godine 1917. Kafka je saznao za svoje tuberkulozno stanje, koje se pojavilo u jednoj noći uz obilno krvarenje. Kada se to dogodilo ne samo da ga je uplašilo, već ga je i oslobodilo hronične nesanice. Iako je ovaj aspekt olakšanja na prvi pogled iznenađujući, postaje razumljiv kada uzmemo u obzir da je bio itekako svestan dubokog efekta koje je to imalo na njegovu budućnost: nateralo ga je da raskine zaruke s Felice Bauer i odustane od svih bračnih planova, iako su možda bili probni. Ideja o braku, međutim, značila je više od odluke o njegovoj budućnosti sa drugim ljudskim bićem u Kafkinom životu – to je, doslovno govoreći, bio jedini način života koji je veličao. Biti oženjen, imati porodicu, biti u stanju da se suoči sa životnim begom od usamljenosti i pripadnošću — to su bile ambicije koje nikada nije imao snage da ostvari.

Poniženje koje je Kafka pretrpeo od strane svog oca je tema za sebe, ali se mora spomenuti jer se njegova bolest ili njegovo razumevanje ne može videti odvojeno od nje. Ovde je dovoljno reći da se osećao poniženim, ne samo očevom bezosećajnošću i brutalnošću ( Pismo njegovom ocu ), već i samim postojanjem. Za Kafku, on je pripadao onim zdravim, velikim, životno-potvrđujućim likovima čija je sama praktičnost u njemu ulivala i zavist i strah. Ovaj otac nikada ne može da pogreši. Što se njegove bolesti tiče, to je značilo da se Kafka složio sa stavom svog oca da, kao jedini muški potomak porodice, ima dužnost da ima sina. Ironično je da je Kafka imao sina sa Gretom Bloh, Felisinom prijateljicom, ali to je bilo vanbračno i, osim toga, on nikada nije saznao za njega.

Ipak, Maks Brod je 1917. rekao da je Kafka svoju bolest predstavio kao psihološku, kao neku vrstu "spasitelja života iz braka". Citira se da je i sam Kafka rekao Brodu: "Moja glava je u dosluhu sa plućima iza leđa." Drugačije rečeno, da napiše sve fantastične stvari koje je napisao, Kafka nije mogao sebi dozvoliti da svoje korene zarije u praktičnu sferu svog oca, ako je, zaista, to uopšte mogao. Ipak, poistovetio se sa težnjama svog oca. Iz ovog sukoba morala je nastati kriza: ono što nije mogao da reši u svom umu rešilo je, na neki način, njegovo telo. U pismu napisanom 1922. on sebe naziva "jadnim malim čovekom opsjednutim svim vrstama zlih duhova".

 

Kafkina tuberkuloza je napredovala. Sve više vremena provodio je uzimajući lekove za odmor, tada jedinu terapiju. "Ja sam mentalno bolestan, moje stanje pluća je samo poplava nad obalama mentalne bolesti", napisao je svojoj drugoj verenici, Mileni Jesenskoj. Ova bolest se sastojala od neraskidive disonance, duboko ukorenjene opozicije u njemu. Imao je dva glavna protivnika, jednog u zbiru karakteristika kojima se divio kod svog oca, ali koje je u isto vreme mrzeo; drugi u svojoj žudnji da piše o onome što je sam doživljavao sa takvim intenzitetom - njegovom nedostatku zaštite, njegovom mučnom skepticizmu, njegovom povlačenju i otuđenju. Njegov beskompromisni pokušaj da prikaže svet gotovo isključivo u smislu ove dileme nazvan je njegovom neurozom. Ipak, trebali bismo barem biti svesni činjenice da je i sam to nazvao prvim korakom ka uvidu, u smislu da i mentalna bolest može biti suštinski prozor kroz koji se vidi istina. U tom svetlu trebamo tumačiti da on nije pronašao način da živi vlastitim snagama "osim ako mi tuberkuloza nije jedna od prednosti".

Pravi užas njegove bolesti, kako je on to video, nije bila njegova fizička patnja. Njegov otac je mislio da je to infekcija, a Brod je verovao da je to rezultat njegove krhke konstitucije i nezadovoljavajućeg advokatskog rada. Kafka je video izvan ovih, u najboljem slučaju površnih objašnjenja, kao izraz svoje metafizičke ranjivosti. Gledano na ovaj način, postaje jasno šta ga je sprečilo da postane žrtva nihilizma. Kako je sam rekao: "Sve ove navodne bolesti, ma koliko bile tužne, su činjenice vere, očajnički pokušaji čoveka da se usidri u nekom zaštitnom tlu. Tako psihoanaliza (s kojom je on bio upoznat) ne nalazi nikakvu drugu osnovu religije već ono što leži na dnu bolesti pojedinca."

U Procesu se mogu pronaći i njegovi paradoksi, oni se mogu posmatrati kao odraz K.-ovih nerešivih problema. U vezi sa onim što smo ovde rekli, zanimljivo je primetiti da je učinjeno nekoliko pokušaja da se priča K. pročita kao priča medicinskog pacijenta. Sam naslov na nemačkom, Der Prozess, definitivno znači i medicinski proces. Takođe, moguće je čitati čitave odlomke bez ikakvih promena ako zamenimo lekara za advokata, bolest za krivicu, medicinski pregled za ispitivanje, medicinsku sestru za poslužitelja, pacijenta za optuženog, a lek za oslobađajuću presudu. Uopšte ne bismo ugrozili smisao priče; sve što bi ostalo kao parabolično je takođe prisutno u originalnoj verziji. Zasigurno argument da Kafka nije bio svestan svog narušenog zdravlja kada je pisao roman nije dobar protuargument jer je, prvo, njegova duboka duhovna dilema postojala je mnogo pre njenog fizičkog ispoljavanja (odnosno, tuberkuloza prema njegovoj vlastitom prikazu); i drugo, zato što bi mu njegova preosetljivost sigurno omogućila da piše iz ugla posmatrača.

Sve ovo ne bi trebalo da pokaže da je Kafka jednostavno izjednačio veru i zdravlje ili odsustvo vere i bolesti. Svakako, međutim, postoji veza između njegove beskompromisne potrage za potpunom istinom i njegove ranjivosti, njegovog neograničenog samoizlaganja životnim poteškoćama. Mora biti potrebna nadljudska snaga da se neprestano otima svaki komadić čvrstog tla ispod svojih nogu u gotovo manijakalnom nastojanju da posumnja u vlastiti položaj. Kafka je bio notorno nesposoban da živi od mnogih malih belih laži koje prosečna osoba usvaja kao način preživljavanja, i istovremeno se čudio i zavideo onima koji su to mogli. Kako je napisala Milena Jesenska, „On je bez i najmanjeg azila... To što je napisano o Kafkinoj abnormalnosti je njegova velika zasluga. Pre verujem da je celi svet bolestan i da je on jedini zdrav, jedini koji razume, oseća se ispravno, jedino čisto ljudsko biće. Znam da se ne bori protiv života kao takvog, samo protiv ovakvog života." Priznanje zaljubljene žene?

Krajnje je pitanje nije li upravo ta fiksacija na čistoću i savršenstvo njegova duhovna bolest, njegova neuroza, njegov greh. Svako Kafkino vlakno bi poželelo da uzvikne sa Brauningovim Andreom del Sartom: "Ah, ali čovekov domet bi trebalo da prevaziđe njegov domet, ili čemu služi raj?" Njegova sudbina je bila da su doseg i hvatanje, u njegovom svetu, bili osuđeni da ostanu sinonimi jednostavno zato što nije bilo mogućnosti neba.