John Green, Gradovi na papiru ( Sat dvanaesti .- Sat dvadeset prvi )

 

Sat dvanaesti  

  Sati je 2:40 ujutro. Lacey spava. Radar spava. Ja vozim. Cesta je pusta. Čak je i većina vozača kamiona otišla na spavanje. Prođu minute, a da nevidimo svetla koja bi dolazila iz suprotnog smera. Ben me održava budnim brbljajući sa mnom. Razgovaramo o Margo.  

  “Jesi li uopšte razmišljao kako ćemo zapravo naći Agloe?” pita me.  

  “Hm, znam otprilike na kojoj bi se raskrsnici  morao nalaziti”, kažem. “A to ti i nije ništa više od obične raskrsnice.”  

  “A ona će biti na prvom uglu, sedi onde na prtljažnik svoga auta, podbočila je bradu i čeka te?”  

  “To bi svakako bilo praktično”, odgovaram.  

 “Buraz, moram ti reći da sam malo zabrinut da ćeš, ono – ako svene bude onako kako si planirao – biti stvarno razočaran.”  

  „Samo želim pronaći“, kažem, jer to zaista želim. Želim da bude na sigurnom, živa, pronađena. Da se ​​struna ne prekine. Ostalo je manje važno.  

  „Da, ali – ne znam“, kaže Ben. Mogu osetiti njegov pogled i kako se pretvara u Ozbiljnog Bena. „Samo – samo upamti da se ponekad ono što misliš o osobi ne podudara s onim što ona zapravo jeste. Recimo, ja sam uvek mislio da je Lejsi tako seksi i tako kul, ali sada kad sam s njom... nije to isto. Ljudi su drukčiji kad ih možeš pomirisati i videti izbliza, znaš?”  

  „Znam to“, kažem. I zaista znam koliko sam dugo o njoj imao potpuno pogrešnu predodžbu.  

  „Samo kažem da je pre bilo lako da mi se Lacei sviđa. Lako je kadt i se sviđa neko izdaleka. Ali kad je prestala biti ta divna, nedostižna lutkica, i šta ja znam, i počela biti, ono, sasvim obična devojka s čudnim odnosom prema hrani, i hirovita i pomalo sklona zapovedanju – e onda mi se zapravo počela sviđati jedna sasvim druga osoba.”  

  Osećam kako mi se obrazi žare. „Hoćeš reći da se meni Margo zapravo ne sviđa? Nakon svega ovoga – nakon što sam već dvanaest sati u ovim kolima, ti misliš da mi zapravo nije stalo do nje jer ja ne...”, tu sam se zaustavio. „Misliš da mi, zato što imaš devojku možeš s visoka držati lekcije? Ponekad si stvarno takav...”  

  Prestanem govoriti, jer u krajnjem dosegu prednjih svetala vidim stvar koja će me uskoro ubiti. Na autoputu stoje dve krave, nesvesne toga gde su. Iznenada su izronile pred nama, šarulja je u levoj traci, a u našoj ogromno stvorenje, široko koliko i naš kombi, stoji potpuno nepomično, okrenutom unazad, i procenjuje nas bezizražajnim pogledom. Krava je savršeno bela, to je veliki beli zid od krave, na koji se ne popeti, ispod kojeg se ne možemo provući, koji ne možemo zaobići. Možemo samo u njega udariti. Znam da je i Ben vidi, jer čujem kako je prestao da diše.   

      Kažu da ti u takvim trenutcima ceo život proleti pred očima, ali meni se to ne događa. Ništa mi nije pred očima osim tog nemoguće velikog volumena snežnog krzna, sada samo sekundu daleko od nas. Ne znam šta da učinim. Ne, nije u tome problem. Problem je u tome da se nema šta učiniti, osim udariti taj beli zid i ubiti i njega i nas, oboje. Nagazio sam na kočnicu, ali više iz navike nego iz nade u spas: ovo se apsolutno ne može izbeći. Dižem ruke s volana. Ne znam zašto činim, ali podižem ruke i predajem se. Glavom mi lete najbanalnije misli na svetu: da ne želim da se ovo dogodi. Ne želim umreti. Ne želim da moji prijatelji umru. I biću iskren, dok se vreme usporava i dok su mi ruke u zraku, dobijam priliku za još jednu misao, i pomišljam na nju. Krivim je za ovu ludu fatalnu trku – za to što nas je navela na rizik, što me pretvorila u takvog glupana koji je spreman ostati budan celu noć i voziti prebrzo. Da nije nje, sada ne bih bio blizu smrti. Bio bih kod kuće, kao i uvek, i bio bih na sigurnom, i učinio bih ono što sam oduvek želio: odrastao bih.  

     Nakon što sam digao ruke od upravljanja našom lađom, iznenađeno sam što vidim nečiju tuđu ruku na upravljaču. Počinjemo skretati pre nego što sam i shvatio zašto, a tada shvatam da Ben vuče volan prema sebi i skreće nas u beznadnom pokušaju da izbegne kravu, i već smo u ztraci za zauistavljanje, a onda na travi. Čujem kako gume proklizuju dok Ben odlučno i brzo okreće volan u suprotnom pravcu. Prestajem gledati. Ne znam jesu li mi oči zatvorene ili su jednostavno prestale gledati. Želudac i pluća mi se sudaraju. Nešto oštro pogađa mi lice. Zaustavljamo se.  

     Ne znam zašto, ali diram lice. Pogledam ruku i vidim krvavi trag. Opipavam  podlaktice, obujmim samog sebe rukama, ali samo da se uverim jesu li mi ruke još uvek na mestu. I jesu. Gledam noge.  Tu su. Ima i stakla. Gledam naokolo. Razbijene boce. Ben gleda u mene. Ben dira svoje lice. Izgleda u redu. Opipava se kao što sam to i ja činio. Udovi su mu na broju. Bezizražajno me gleda. U retrovizoru vidim kravu. A onda sa zakašnjenjem Ben zavriši. Bulji u mene i vrišti, usta su mu širom otvorena, a krik koji ispušta dubok je, grlen i prestravljen. Onda prestane. Nešto sa mnom nije u redu. Osećam slabost. U prsima kao da mi gori. Držao sam dah celo vreme. Osećam se puno bolje nakon što ponovo počinjem da dišem . Udisaj kroz nos, izdisaj kroz usta.   

“Ko je ozleđen?!” viče Lacei. Otkopčala je pojaseve i oslobodila se iz svog ležećeg položaja pa se naginje prema zadnjem sedištu. Okrenem se i vidim da su se zadnja  vrata sama otvorila i na trenutak mislim da je Radar ispao iz auta, ali onda se i on uspravi. Opipava lice ikaže: „Dobro sam. Dobro sam. Jeste li vi dobro?”  

  Lacei čak i ne odgovara; samo skoči napred, između Bena i mene. Naginje se preko kuhinje i gleda u Bena. Kaže: „Mili, jesi li ozleđen?“ Oči su joj prepune suze, kao bazen u kišnom danu. A Ben kaže:„Dobro sam dobro sam Kkrvari.”  

     Onda se Lejsi okrene prema meni; znam da ne bih trebao plakati, ali svejedno plačem, ne zato što me nešto boli, nego zato što sam uplašen, i što sam bio pustio volan, a Ben nas je spasio, i sada je tu i ta devojka koja me gleda, gleda me na majčinski način, pa iako me to ne bi trebalo raznežiti, ipak me raznežuje. Znam da posekotina na mom licu nije ozbiljna i to im pokušavam reći, ali ne mogu prestati plakati. Lacei mi pritišće posekotinu svojim prstima, tankim i mekanim, i viče Benu da nađe nešto za previjanje, i tada mi stavlja malu poderinu s konfederacijske zastave na obraz, desno od nosa. Kaže: „Samo je drži čvrsto; dobro je, boli li te još negde?” Ja kažem da ne boli. Tada primetim da motor i dalje radi, i da je auto u brzini, a stoji samo zato što još uvek pritišćem kočnicu. Prebacim ga u ler i ugasim motorni. Kad ga ugasim, čujem da curi tekućina – više teče nego što kapa.  

  „Trebali bismo izaći“, kaže Radar. Držim komadić zastave Konfederacije na licu. Zvuk tekućine koja teče iz auta još uvek se čuje.  

  „To je benzin! Eksplodiratće!“ viče Ben. Otvara suvozačka vrata i beži u panici. Preskače drvenu ogradu i kida preko pokošenog polja s balama sena. I ja izlazim, ali ne baš u takvoj žurbi. Radar je takođe vani, i dok Ben ruši sve brzinske rekorde, Radar se smeje. „To je pivo“,kaže.  

  “Šta?”  

  „Sve pivske boce su se razbile”, kaže i pokažem glavom prema rastvorenom frižideru iz kog teče zapenušava tečnost.  

 

      Pokušavamo dozvati Bena, ali on nas ne čuje jer je previše zauzet vrištanjem: "EKSPLODIRAĆE!" i trčanjem preko polja. Maturska mutoga leprša u sivom svitanju i povremeno otkriva golo koščato dupe. 

    Okrećem se i gledam prema autoputu  jer čujem da se približava neki auto. Biela zver i njena pegava prijateljica ležerno su se odgegale do sigurnosti suprotne  trake za zaustavljanje, još uvek savršeno spokojne. Okrenuvši se, vidim da je kombi naslonjen uz samu ogradu. 

    Procjenjujem štetu, a Ben se konačno dovuče do auta. Dok smo se okretali, mora da smo zakačili ogradu, jer je na kliznim vratima duboko udubljenje, tako duboko da ako pogledaš izbliza, možeš videti unutrašnjost kombija. Ali osim tog oštećenja sve ostalo izgleda u redu. Nema drugih udubljenja. Stakla nisu razbijena. Gume nisu probušene. Obiđem auto da zatvorim stražnja vrata i promotrim 210 razbijenih boca piva, iz kojih se još uvek penuša. Lacei dođe do mene i prebaci mi ruku preko ramena. Oboje zurimo u zapenjeni potok što otiče u drenažni jarak ispod nas. “Šta se dogodilo?” pita. 

    Kažem joj: bili smo već mrtvi, a onda je Ben uspeo da zaokrene auto na pravi način, baš kao neka briljantna vozačka balerina. Ben i Radar uvukli su se pod kombi. Ni jedan ni drugi nemaju pojma o automobilima, ali pretpostavljam da ih to smiruje. Ispod auta izviruje rub Benove toge i njegovi goli listovi.

 “Stari”, viče Radar. „Izgleda da je sve u redu.”

 „Radare“, kažem, „auto se zavrteo nekih osam puta. Naravno da nije u redu.” 

“Pa čini se u redu”, kaže Radar. 

“Hej”, kažem i hvatam Bena za njegove Nev Balance tenisice.

“Hej, izlazi van.”

Ben hitro ispuza ispod auta, a ja mu pružim ruku da ustane. Ruke su mu crne od automobilskog maziva. Privučem ga i čvrsto zagrlim. Da mu nisam prepustio upravljanje vozilom i da ga on nije tako vešto preuzeo, sigurno bih sada bio mrtav.

 „Hvala ti“, kažem tapšući ga po leđima, verovatno malo prejako.„Bilo je to najbolje upravljanje vozilom sa suvozačkog sedišta koje sam ikada video.” 

Lagano me pljesnuo svojom masnom rukom po neozleđenom obrazu. „Učinio sam to da bih spasio sebe, ne tebe“, kaže. „Veruj mi kad kažem da mi ti nijednog trena nisi bio na pameti.” 

Nasmejem se. „Ni ti meni“, kažem. 

    Ben me gleda, u uglu usana titra mu jedva primetan osmeh, a onda kaže: „Mislim, bila je to prokleto velika krava. Pre kopneni kit nego krava.” Nasmejem se. 

    Sad već i Radar isplazi ispod auta. „Stari, stvarno mislim da je sve u redu. Mislim, izgubili smo samo pet minuta. Nećemo trebati ni povećavati putnu brzinu.” 

     Lejsi naškubljenih usana gleda udubljenje na kombiju. “Šta misliš?" pitam je. 

     “Idemo”, kaže. 

     “Idemo”, glasa i Radar. 

Ben napuše obraze i ispusti glasan izdah. „Uglavnom zato što se neznam odupreti pritisku: idemo.”

     „Idemo“, kažem. „Ali nema šanse da više vozim.” 

    Ben uzima ključeve od mene. Ukrcavamo se. Radar usmerava auto prvo uz mali nasip, a onda natrag na međudržavni autoput. Između nas i Agloea još je 872 kilometa. ra 

  Sat trinaesti 

       Svakih nekoliko minuta Radar kaže: „Ljudi, sećate se kako smo, ono, svi bili na korak do smrti, a onda je Ben zgrabio volan i izbegao mega enormnu strašnu kravu, zavrteo auto kao one šoljice u Diznilendu, i ipak nismo poginuli. Lejsi se naginje preko kuhinje, ruka joj je na Benovom kolenu, i kaže: „Mislim, stvarno si heroj, shvataš li to? Za ovakve stvari se dobijaju odlikovanja .”

      „Već sam ovo rekao, ali reći ću ponovo: nisam imao na umu nikoga od vas. Samo. Sam. Hteo. Spasiti. Svoje. Dupe.” 

„Lažljivče jedan. Ti preslatki hrabri lažljivče”, kaže ona i poljubi ga u obraz. 

Radar kaže: „Hej, ljudi, sećate se onda kako sam, ono, bio vezan sa dva  pojasa na zadnjem sedištu i kako su se vrata rastvorila i sva piva izletela van, a ja sam preživeo potpuno neozleđen? Kako je to uopšte moguće ?” 

„Hajde, igrajmo metafizičku verziju ja vidim, kaže Lacei. “Ja vidim svojim malim okom herojsko srce, srce koje ne kuca samo za sebe, nego za čitavo čovečanstvo.” 

„NIJE DA SAM SKROMAN. ALI JEDNOSTAVNO NISAM HTEO TEK TAKO UMRETI”, Ben uzvikuje. „Ljudi, sećate se li se kad smo, ono, pre dvadeset minuta bili u kombinaciji, i kad na neku foru nismo izginuli?” 

Sat četrnaesti 

      Nakon prvog šoka počinjemo čistiti. Pokušavamo nagurati što je moguće više ostataka stakla razbijenih Bluefin boca na komade papira i skupiti ih u vrećicu koju ćemo posle baciti. Tepih u autu natopljen je lepljivim Mountain Devom, Bluefinom i dijetnom kolom, a mi to pokušavamo osušiti s nekoliko salveta koje imamo. Bilo bi u najmanju ruku potrebno ozbiljno pranje auta, ali pre Agloea za to nećemo imati vremena. Radar je istražio koliko će je koštati neizbežna zamena bočne ploče: 300 dolara plus bojenje. Trošak ovog putovanja nezaustavljivo raste, ali ja ču ga nadoknaditi radom u tatinoj kancelariji  ovog leta; u svakom slučaju, to je mala otkupnina za nekoga kao što je Margo. 

     Sunce nam izlazi s desne strane. Lice mi i dalje krvari.  Zastava Konfederacije zalepila mi se za ranu i više je ne moram sam držati. 

Sat petnaesti 

       Retka hrastova šumica zaklanja čist pogled na polja kukuruza, koja sežu sve do horizonta. Pejsaž  se menja, ali ništa se drugo ne menja. Veliki međudržavni put kao što je ovaj učinio je da čitava zemlja izgleda isto: McDonald's, BP-ove benzinske stanice , Vendi's. Znam da je do nešto što bih verovatno trebao da mrzim i čeznem za onim smireni mstarim vremenima kada se na svakom uglu susretao s mesnim posebnostima – ali šta je, tu je. Meni se ovo sviđa. Volim doslednost. Sviđa mi se to što se mogu odvesti petnaest sati od kuće, a da se svet oko mene gotovo ne promeni. Lacei me dvostruko opasuje na stražnjem sedištu. „Potreban ti je odmor”, kaže. „Proživeo si teške trenutke.” Začuđujuće je da me niko još nije okrivio što nisam bio aktivniji u borbi s kravom. 

     Dok tonem u san, čujem ih kako jedni druge nasmejavaju – ne razaznajem reči, čujem samo ritam govora, uzlazne i silazne kadence zadirkivanja. Sviđa mi se to osluškivanje, to ležanje na travi. I odlučim da ćemo, ako stignemo tamo na vreme, a ne nađemo je, učiniti baš to:vozićemo se oko Catskillsa i pronaći mesto ugodno za sedenje i dangubljenje, besposličarićemo na travi, razgovarati, pričati viceve. Možda je moja potpuna uverenost da je živa učinila sve to ponovo mogućim – čak i ako nikada ne nađem dokaz za to. Gotovo da mogu zamisliti sreću i bez nje, zamisliti da sam je u stanju pustiti da ode, i biti zadovoljan osećajem da nam je korenje povezano, pa makar nikada više ne video tu vlat trave. 

Sat šesnaesti 

Spavam. 

Sat sedamnaesti 

Spavam. 

Sat osamnaesti 

Spavam. 

Sat devetnaesti 

      Budim se. Radar i Ben glasno se prepiru oko toga koje ime dati  autu. Ben bi ga hteo nazvati Muhammed Ali, jer baš kao i Muhammed Ali, i kombi primi udarac, ali nastavlja dalje. Radar kaže da se auto ne može nazvati prema istorijskoj osobi. On misli da se treba nazvati Lurlene, jer to zvuči baš dobro. 

“Želiš ga nazvati Lurlene ?” pita Ben, a glas mu se podiže od užasa na samu pomisao. “Zar ovo siroto vozilo nije pretrpelo dovoljno neprilika?” 

Otkopčam jedan pojas i sednem. Lacey se okrene prema meni.“Dobro jutro”, kaže. “Dobro došao u slavnu državu New York.”

 “Koliko je sati?”

 “Devet i četrdeset dva.” Kosa joj je svezana u rep iz kojeg su ispali kraći pramenovi. “Kako si?” pita ona. 

“Uplašen sam”, odgovorim joj. 

Lacey mi se osmehne i kimne. “Da, i ja takođe. Kao da ima previše stvari koje bi se mogle dogoditi, a da bismo na sve bili spremni.”

“Da”, kažem.

“Nadam se da ćemo ti i ostati prijatelji tokom ovog leta”, kaže. Iz nekog razloga da mi pomogne. Nikad ne možeš znati kada ćeš ti nešto biti od pomoći.

Radar upravo govori da bi se auto trebao zvati Siva guska. Malo se nagnem napred kažem: “Zvrk.

Što ga jače zavrtiš, to dalje stigne.”

Ben kimne. Radar se okrene. “Mislim da bi ti trebao biti službeni imenovatelj stvari.”

Sat dvadeseti

     Sedim u prvoj spavaćoj sobi s Lacey. Ben vozi. Radar je navigator. Spavao sam kad su prošli put zaustavili, ali setili su se uzeti kartu New Yorka. Agloe nije označena, no severno od Roscoea samo je pet ili šest raskršća. New York sam uvek zamišljao kao ogroman i beskrajan megapolis, ali ovde vidim samo bujne, blage brežuljke na koje se moj kombi junački uspinje na putu prema svome odredištu. Kad se javi zastoj u razgovoru i Ben krene rukom prema prekidaču na radiju, ja kažem:“Idemo, metafizička igra pogađanja!”

    Ben kreće. “Ja vidim svojim malim okom nešto što volim.”

“Ah, znam”, kaže Radar. “To je okus tvojih jaja.”

"Ne."

“Okus penisa?” pogađam ja.

“Ma ne, idiote”, kaže Ben.

“Hmm”, kaže Radar. “Da nije miris jaja?"

“Tekstura jaja?" pokušam ja.

“Ma dajte, vi mamlazi, nema to nikakve veze s genitalijama. Lacey?

“Je li to osjećaj da si upravo spasio tri života?”

“Ne. Mislim da vam je ponestalo ideja.”

“U redu, što je to?”

„Lejsi“, kaže Ben. Vidim da gledam u retrovizoru.

“Mutavče”, kažem. “Ovo je navodno metafizička verzija. Ja vidim ono što ti ne vidiš. Mora biti nešto što se uopšte ne može videti.”

“Baš to mislim”, kaže Ben. “Ono što mi se zaista sviđa Lacey, ali ne vidljiva Lacey.”

„Ah, povraća  mi se“, kaže Radar, ali Lejsi otkopča svoj pojas i nagne se napred preko kuhinje, kako bi mu šapnula nešto na uho. Ben nato porumeni.

“Okej, obećavam da ja neću biti tako otrcan”, kaže Radar. “Ja vidim svojim malim okom nešto što svi ovde osećaju.”

Nagađam: “umor?” “Ne, ali izvrstan pokušaj.”

Lacey kaže: “Je li to onaj čudni osećaj koji se javlja od previše kofeina kad misliš da ti ne lupa samo srce, nego čitavo telo?”

“Ne. Bene?”

“Hm, osećamo li svi da nam se piša ili samo ja?”

“Kao i uvek, to si samo ti. Još pokušaja?” Svi ćutimo. “Ispravan odgovor je da svi osećamo da ćemo biti sretniji nakon a cappella izvođenja pesme ‘Blister in the Sun’.”

A tako i jest. Koliko god da sam bez sluha, i ja pevam, glasno kao i svi ostali. A nakon što smo završili, kažem: “Ja vidim svojim malim okom jednu sjajnu priču.”

Neko vreme niko ništa ne govori. Čuje se samo zvuk Zvrka koji proždire cestu grabeći nizbrdo. A onda, nakon nekoliko trenutaka, Ben kaže. “Ovu priču, zar ne?”

Kimnem potvrdno.

“Da”, kaže Radar. “Ako ne umremo, biće to vraški dobra priča.

Biće još bolje ako je pronađeno, mislim, ali ne kažem ništa. Ben uključi radio i nađe stanicu s rock-baladama uz koje možemo pevušiti.

                                   

nastavci; Romani u nastavcima