Mlada Alisa
Velečasni Charles Lutwidge Dodgson bio je đakon Anglikanske crkve i profesor matematike na Sveučilištu u Oxfordu. Neki od njegovih kolega doživljavali su ga kao pomalo povučenog mucavca, no uopšteno govoreći je slovio za pobožnog učenjaka; jedan od dekana na Univerzitetu za Dodgsona je rekao da je “čista srca”. Čitaoci širom sveta upoznali su ga kao Lewisa Carrolla, autora Alisinih pustolovina u Zemlji čudesa. Popularnost Alice počinje gotovo u trenutku njenog objavljivanja 1865. godine i od tada ne jenjava; trajno prisutna na književnom tržištu kroz nebrojena ponovljena izdanja, Alica je tokom desetljeća poslužila kao izvor nadahnuća za brojne umetnike, od Walta Disneyja do Salvadora Dalíja. Alica u Zemlji čudesa Tima Burtona (Alice in Wonderland, 2010.) tek je najnoviji u nizu od barem 20 filmskih i televizijskih adaptacija romana. No dok je ugled romana o Alici kroz godine ostao nepromenjen, isto se ne može utvrditi za njihova autora.
Salvador Dali, Alisa u Zemlji čuda
Od 30-ih godina prošloga veka , biografi i naučnici bave se pitanjem prirode Dodgsonovog odnosa s desetogodišnjom devojčicom kojoj je najpre ispričao priču o Alici, a od 1960-ih se godina njegova dela povezuje s psihodeličnim strujanjima unutar kontrakulturnog pokreta. Kada su 1999. godine javnosti predstavljene neke od fotografija koje je snimio Dodgson (inače vrstan portretist), kritičar New York Timesa citirao je Vladimira Nabokova (prevodioca Alice na ruski jezik) koji je primetio “patetičnu srodnost” između fotografa i pedofilskog pripovedača u njegovom romanu Lolita. Režiser Tim Burton Dodgsonove je priče opisao kao “droge za decu”, a Zemlju čudesa kao mesto na kojemu je “sve pomalo ‘pomaknuto’, čak i dobri likovi”. Desetljeća interpretacija i reinterpretacija stvorila su golem jaz između načina na koji savremeni čitaoci doživljavaju samog Carrolla i načina na koji doživljavaju njegova dela. “Lewis Carroll slovi kao neko koga ne želite u blizini vlastite dece”, kaže Will Brooker, autor studije Alice’s Adventures: Lewis Carroll in Popular Culture (Alisine pustolovine: Lewis Carroll u popularnoj kulturi, 2004.), “no njegove priče i dalje vrede kao klasici čiste, nevine književnosti”. I dok nas Burtonov film poziva da se još jednom spustimo niz zečju rupu, s pravom bismo se mogli zapitati: šta je uzrok tako neobičnom stanju stvari?
Salvador Dali, bronza
Dobri ujak Dodgson
Charles Dodgson rođen je 1832. godine u Daresburyju, selu u severozapadnoj Engleskoj, kao treće dete (i prvi sin) anglikanskog sveštenika Charlesa Dodgsona i njegove supruge Frances. Broj dece u domu Dodgsonovih postupno se popeo na jedanaest, pa Charlesu nije manjkalo društva. “Svojoj braći i sestrama pričao je priče, izmišljao za njih igre i s njima pravio časopise”, navodi Edward Wakeling koji je punih dvanaest godina priređivao komentare i beleške za Dodgsonove dnevnike. U odrasloj dobi “zaista je uživao zabavljajući decu, a ona su ga zbog toga volela”. Nakon što se kao osamnaestogodišnjak upisao na Univerzitet u Oxfordu (1850. godine), Dodgson postaje “viši student” (ekvivalent naučnog saradnika) na koledžu Christ Church. Pravila koledža nalagala su da viši studenti moraju pristupiti sveštenstvu i položiti zavet čistoće; Dodgson je, međutim, uspeo izbeći zaređivanje te je kao neženja živeo na koledžu sve do smrti 1898. godine, manje od dve nedelje pre svog 66. rođendana.
Poput mnogih viktorijanskih neženja, Dodgson je deci svojih prijatelj(ic)a bio neka vrsta ujaka, izmišljajući za njih priče i igre i vodeći ih na kratka putovanja; ta mu je uloga u brojnim domovima osigurala srdačan prijem. Godina 1855. označila je dolazak dekana Henryja Liddella, koji u Christ Church stiže u pratnji supruge Lorine i njihove dece: sina Harryja i kćeri Lorine (zvana Ina), Alice i Edith (Liddellovi će kasnije imati još petero dece). Dodgson se vrlo brzo sprijateljio s devetogodišnjim Harryjem. “Učio ga je veslati i učio ga aritmetici, s njime provodio vreme i vodio ga na izlete”, tvrdi Wakeling. Kad su Harryjeve sestre porasle, “Dodgson je i njih – uz blagoslov njihovih roditelja – uzeo pod svoje okrilje.” Dodgson je posebno volio spakovati košaru za piknik i otisnuti se čamcem niz reku Temzu u društvu dece Liddellovih, te odraslih prijatelja i članova porodice koji su pomagali pri veslanju. Jednog poslepodneva u 1862. godine dok je u društvu tri sestre Liddell plovio Temzom na potezu između Oxforda i Godstowa, Dodgson je devojčicama ispričao priču koja će kasnije prerasti u Alicu. Desetogodišnja Alice Liddell bila je oduševljena što glavna junakinja nosi njeno ime, te zamolila Dodgsona da priču zabeleži.
U to vreme, Dodgson se aktivno bavio fotografijom. Fotoaparat, tada još uvek relativno nov izum, otkrio je rano (1856.) i za nj odmah pokazao veliki entuzijazam. Prijatelja koji su želeli da Dodgson fotografiše njih ili njihovu decu nije nedostajalo. Alfred, Lord Tennyson, engleski poeta laureatus sprijateljio se s tada još nepoznatim univerzitetskim profesorom te ga, zadivljen jednim od njegovih dečijih portreta, zamolio da ga fotografiše. “Vi, pretpostavljam, sanjate fotografije”, primetio je Tennyson. Od oko 3 000 fotografija, koliko ih je za života snimio Dodgson, nešto više od polovine prikazuje decu (među njima je i 30 fotografija nage ili polunage dece). Neki od njegovih portreta (čak i oni na kojima su modeli odeveni) savremene bi gledaoce mogli šokirati, no prema viktorijanskim su standardima bili... pa, prilično konvencionalni. Fotografije obnažene dece ponekad su krasile i razglednice ili rođendanske čestitke, a (vešto izrađeni) nagi portreti hvaljeni su kao umetničke studije, što je bio slučaj s radovima Dodgsonove savremenice Julie Margaret Cameron. Za viktorijance, detinjstvo je bilo doba dražesti i vrline, pa je čak i fotografija nagog deteta smatrana slikom i prilikom nevinosti. Raspravljajući o mogućnosti fotografiranja jedne nage osmogodišnje devojčice, Dodgson u pismu njenoj majci navodi sledeće: “Priliku da se napravi nekoliko dobrih fotografija Anniene ljupke figure i lica ne treba propustiti – jer iduće bi godine (iako se iskreno nadam da to neće biti slučaj) mogla zaključiti da je prestara da bi i dalje bila ‘Evina kći’.” Na sličan način Dodgson dobiva dopuštenje Liddellovih za izradu danas poznatog portreta šestogodišnje Alice prerušene u prosjakinju, odevene u otrcanu haljinu razgolićenih ramena. Porodica je rukom obojenu reprodukciju držala u okviru od safijanske kože i baršuna.
Salvador Dali, bronza
Čini se da je 1863. došlo do nesuglasica između Dodgsona i Liddellovih: Dodgson, naime, narednih nekoliko meseci nije viđao ni decu ni njihove roditelje. Iako se kasnije nastavio družiti s dekanom i njegovom suprugom, više nikada nije izveo njihove kćeri. Ipak, 1864. godine Alici je uručio dar: uvezani rukopis naslovljen Aličine pustolovine u podzemlju. Naredne je godine proširena verzija priče objavljena u obliku romana Alisine pustolovine u Zemlji čudesa, koji je vrlo brzo proslavio ime “Lewisa Carrolla”. Godine 1871. Carroll je objavio i nastavak, Šta je Alica otkrila iza ogledala, a 1876. i dugačku poemu Lov na Snarka. Dodgsonov identitet autora Alice bio je javna tajna koja je pridonela stvaranja širokog kruga njegovih obožavatelja, sačinjenog od dece i njihovih roditelja. Aura tajanstvenosti koja ga je okruživala samo je pridonela njegovoj slavi koja se širila usmenom predajom. Na kraju je pozvan da zabavlja dvoje unučadi same kraljice Viktorije. Dodgson se 1881. godine povlači sa Univerziteta i prestaje predavati matematiku. 1898. odlazi u posetu jednoj od svojih sestara u Guildford (gradić u blizini Londona); tamo je obolio, a ubrzo iste godine i preminuo od upale pluća. U trenutku njegove smrti slika Dodgsona kao veselog (i sasvim doličnog) prijatelja dece i tvorca besmislica bila je opšteprihvaćena u javnosti. Posmrtnica objavljena u listu London Daily Graphic navodi da je autor Alice, “poput mnogih neženja”, “jako voleo decu” među kojom je bio “izuzetno omiljen”. Pre isteka godine Dodgsonov nećak Stuart Collingwood objavio je njegovu biografiju s dva naglašeno emocionalna poglavlja posvećena Dodgsonovim brojnim “detinjim prijateljicama”, prepuna referenci na grljenje i ljubljenje djevojčica, no bez spomena njegovih mnogobrojnih odraslih družica. “U viktorijanskoj popularnoj percepciji, Lewis Carroll bio je neka vrst svetačke figure ispunjene ljubavlju prema deci”, navodi Brooker. “Ta slika, čijem je stvaranju pridoneo i sam Dodgson, u potpunosti je odgovarala viktorijanskim nazorima.”
Salvador Dali, bronza
1932. godine povodom stotog jubileja Dodgsonova rođenja, Alice Liddell, u to vreme 80-godišnja udovica, u društvu sina i sestre otputovala je u New York gde joj je dodeljen počasni doktorat Univerziteta Columbia, jer je “svojim devojačkim šarmom probudila ingenioznu maštu matematičara upoznatog s imaginarnim veličinama, potičući ga da vlastite spoznaje razotkrije srcu deteta”. Neformalna skupina obožavatelja obeležila je stogodišnjicu slaveći Dodgsona kao “velikog ljubitelja dece” i prikupljajući gotovo 800.000 američkih dolara (u današnjoj protuvrednosti) za otvaranje dečjeg odeljenja londonske bolnice St. Mary koje bi nosilo Carrollovo ime. To je možda poslednji primjer tako jednostavnog i neokaljanog sećanja na Carrolla.
Carrollovske kontroverze
1933. godine A. M. E. Goldschmidt u Oxfordu je predstavio esej naslovljen “Alice in Wonderland Psycho-Analysed” (Psihoanaliza Alice u Zemlji čudesa) u kom sugeriše da je Dodgson potiskivao seksualnu žudnju prema Alice Liddell (njen pad niz bunar, piše on, “najpoznatiji je simbol koitusa”). Goldschmidt je stremio postati piscem, ne psihoanalitičarem, i neki naučnici tvrde da mu je namera zapravo bila parodirati u ono vreme vrlo pomodne Freudove ideje. Bez obzira na to je li mu to zaista bio cilj, nedvosmisleno ozbiljni pisci prihvatili su Goldschmidtove ideje. “Prilično smo sigurni da male devojčice predstavljaju supstitut za objekt incestuozne ljubavi”, zapisao je 1938. godine profesor na Univerzitetu New York Paul Schilder. Značenje ilustracije koja prikazuje Alicu izduženog vrata “gotovo je previše očito da bi se to izrazilo rečima”, 1947. beleži psihoanalitičar Martin Grotjahn. S porastom količine literature o autoru Alice ovakve i slične analize postaju sve učestalijima.
U prvoj modernoj, kritičkoj biografiji Dodgsona naslovljenoj Victoria Through the Looking Glass (Viktorija s onu stranu zrcala, 1945.), Florence Becker Lennon iznosi ideju da je autor osećao nezdravu privlačnost prema Alice Liddell. “Ljudi se pitaju o njegovom ljubavnom životu”, piše Lennon. “Sada možemo otkriti da je voleo devojčice, no da ih, poput Petra Pana, nije nameravao oženiti.” Ipak, Alice je bila “prva i najdraža među njegovim detinjim prijateljicama”; Lennon stoga nagađa da bi uzrok raskola između Dodgsona i Liddellovih mogla biti Dodgsonova ponuda “časnog braka s Alice”, upućena 1863. godine, “ili direktno njoj, ili njenim roditeljima”. Alice je u to vreme bilo 11 godina, dob koja je čak i prema viktorijanskim standardima bila premlada za stupanje u brak. Čini se da Lennon svoje tvrdnje temelji na čvrstim dokazima: naime, među njene izvore ubraja se i Ina Liddell (Alice nije razgovarala s Lennon jer je, prema Ininim rečima, bila bolesna). Međutim, u pismu sestri Ina otkriva da “strepi” nad onime što je Lennonovoj otkrila o navodnom raskolu između njihove porodice i Dodgsona. “Rekla sam da ti je on s godinama postajao sve privrženiji i da je majka s njime razgovarala o tome, da ga je to uvredilo i da nas je stoga prestao posećivati.” Ina je Lennonovoj rekla i da je njoj u to vreme bilo 10 godina – no u stvarnosti joj je bilo 14, što znači da je bila dovoljno stara da ima službene udvarače. Pismo ne otkriva je li se Ina u razgovoru s Lennonovom jednostavno prevarila, zbunila ili možda namjerno lagala (možda zato da prikrije Dodgsonov interes za nju, ili njen interes za njega: naime, s obzirom na njegovu novčanu situaciju i tadašnje buduće izglede, njeni roditelji zasigurno ne bi pozdravili mogućnost njihove veze).
Salvador Dali, bronza
Iako za nju ne postoje konkretni dokazi, pretpostavka o Dodgsonovoj nezdravoj vezi s Alice se održala. Tri važne biografije objavljene 1990-ih godina koje potpisuju Donald Thomas, Michael Bakewell i Morton Cohen sugerišu da je Dodgson osećao pedofilske porive, ali da nikada nije delovao u skladu s njima. Sama Lennon priznala je da se pri pisanju nije služila Dodgsonovim dnevnicima koji su u skraćenom obliku objavljeni 1954. (celovito izdanje s Wakelingovim anotacijama objavljeno je početkom 1993.). No čak ni dnevnici nisu posve pouzdan izvor: od ukupno trinaest svezaka nedostaju njih četiri, a manjkaju i stranice koje opisuju kraj 1863. godine, kada se dogodio raskol s Liddellovima. Čini se da ih je neki od Dodgsonovih nasl ednika izrezao nakon piščeve smrti.
Dodgsonovi dnevnici možda ne otkrivaju ništa o autorovim romantičnim interesima, no postoje drugi dokumenti koji su rečitiji o toj temi. Među njima je i beleška, koju je navodno sastavila jedna od Dodgsonovih nećakinja i koja sažima sadržaj stranica koje nedostaju: “L.C. od gđe. Liddell doznaje da decu navodno iskorištava kako bi se udvarao guvernanti – također navodno... udvara Ini”, što bi značilo da je gđa. Liddell Dodgsonu prenela tračeve koji su kružili o njemu, a prema kojima je on udvarao ili guvernanti Liddellovih ili njihovoj najstarijoj kćeri Ini. Osim toga, sačuvana pisma Charlesa Dodgsona sugerišu da je bio itekako zainteresovan za žene i trudio se zaobići stroga viktorijanska pravila o druženju neoženjenih muškaraca i žena. “Volieo bih da dođete i neko vreme ostanete ovde!”, napisao je 1888. godine 22-godišnjoj Edith Rix. “Verujem da bi se opasnost od ‘gospođe Grundy’ mogla posve izbeći dogovaranjem dve ili tri uzastopne posete” (gospođa Grundy bila je fikcionalna čuvarica morala britanskog društva). 1879. novoj poznanici Gertrude Thomson (u to vreme u kasnim 20-ima) uputio je sledeći predlog: “Jeste li dovoljno nekonvencionalni (a mislim da jeste) da prkosite gospođi Grundy i dođete u Oxford kako bismo zajedno proveli dan?” (Thomson je doista bila dovoljno nekonvencionalna i odazvala se pozivu). U memoarima iz 1967. pozorišni dizajner Laurence Irving, sin jednog od Dodgsonovih prijatelja, sažima oksfordske tračeve o autoru iz prethodnih desetljeća nazvavši ga “ostarelim satirom u janjećoj koži”.
1999. pojavila se još jedna Dodgsonova biografija, ovoga puta iz pera Karoline Leach (In the Shadow of the Dreamchild, “U seni djeteta iz snova”). Leach citira sažetak stranica dnevnika koje nedostaju tvrdeći da su njeni prethodnici, pogrešno tumačeći društvo u kojem je Dodgson živio, stvorili “mit o Carrollu” utemeljen prvenstveno na njegovoj seksualnosti. Autorica zaključuje da su pisca ipak privlačile starije žene (među njima i gospođa Liddell). Reakcije na njene tvrdnje među proučavateljima Dodgsona poprimile su nesagledive razmere. “Slabo verovatno, slabo potkrepljeno dokumentima... tendenciozno”, grmio je Donald Rackin sa stranica časopisa Victorian Studies. Geoffrey Heptonstall, pak, u tekstu za Contemporary Review odgovara da knjiga donosi “celu istinu”.
Spomenute oprečne reakcije savršeno ilustruju suavremeni status slike o Dodgsonu, koji predstavlja tačku razmimoilaženja unutar struke a možda i popularne kulture. Njegova reputacija čoveka sumnjive seksualnosti “govori više o našem društvu i njegovim kompleksima nego o samom Dodgsonu”, smatra Will Brooker, budući da autora posmatramo kroz prizmu savremene kulture koja istovre,meno seksualizira mladost (naročito mlade žene) i zgraža se nad pedofilijom. Kakva je tačno narav Dodgsonove veze s Alice, s drugim devojčicama i ženama možda nikada nećemo znati sa sigurnošću. S obzirom na to da je upravo neizvesnost jedna od stalnih tema u knjigama o Alici, drugačije možda i ne bi trebalo biti.
Tekst je prethodno objavljen u Smithsonian Magazine
Нема коментара:
Постави коментар