„Slutnja” ,Kamila Šemsi

 

Autor Kamila Šemsi

 31. oktobar 2018. 

"Ne verujem u duhove", rekao je Halid..

„Ne verujem u duhove“, rekao je Kalid, svog prvog dana na poslu kao čuvar u zamku Kenilvort. 

„Ni ja“, reče baštovan, koji se zaustavio u kuhinji za osoblje da popije šolju čaja. „Ali kada se dogodi nešto smešno što ne možete da objasnite, samo zapamtite da duhovi ovde nisu zlonamerni. Momci na poslednjem spratu su nestašni - zauvek pomeraju stvari. A on duž hodnika ne voli ljude u svom prostoru, ali samo malo viče. Ili sam bar tako čuo od onih koji ga zaista mogu videti. Ali nema nikakve štete.' 

„Ipak, držao bih se podalje od puke noću“, rekao je nadzornik imovine, pružajući paketić digestiva. 'Bila je ta opsada 1266; tela katapultirana preko zidova, glad, bolest. Ako zaista postoje duhovi vojnika u puku, oni neće biti srećni.' 

'Šta rade duhovi kada su nesrećni?' upita Halid, trudeći se da mu ništa od onoga što je mislio ne uđe u ton glasa. Kada ste živeli kroz ratove, ne morate da izmišljate priče da bi vas uplašile. Sećanje je strašnije od mašte. 

'Ne znam. Držim se podalje od pukih noću“, rekao je nadzornik imovine, uz veliki smeh zbog kojeg je bilo prihvatljivo verovati ili ne verovati, samo dok ste to radili u dobrom raspoloženju. 

Kasnije tog dana, kada su svi ostali otišli, Halid je uzeo svoju baklju i izašao iz kapije, gde su se nalazile kancelarije osoblja, da luta kroz elizabetansku baštu i uz stepenice do tvrđave. Šta zadržati? pitao se on, osvetljavajući snop na tabli koja je identifikovala zgradu — ali to nije razjasnilo stvar. Imajte u? Ne puštati unutra? 

Nekih dana i dalje mu se činilo čudesnim da je engleski jezik, nekada niz nelepih žvrgola sa leva na desno na stranici, sada prijatelj, otvarajući mu jedna vrata za drugim u ovoj zemlji daleko od kuće. Ali u trenucima kao što je ovaj — nailazeći na reč koja bi trebalo da znači nešto, ali očigledno značila nešto drugo, i osećajući se neadekvatnim jer nije u stanju da to reši — setio se da mu jezik nikada neće biti ono što je bio za njegovu sestru. Za nju je to bila velika ljubav, bogata zagonetkama i dvostrukim značenjima i nejasnoćama. Njoj je to oduševilo gotovo čim su to počeli da uče u školi osnovanoj u prvim danima rata, kada se 'oslobođenje' činilo mogućom posledicom 'okupacije'.Rat unazad je sirov! Grupa vrana je ubistvo! Gde predsednik drži vojsku? Digni mu rukave! Nekih dana je mislio da je razlog zašto je zaista bila toliko ljuta kada je otišao od kuće da dođe ovamo taj što je bila ljubomorna što će on živeti na engleskom, što ona nikada nije mogla. Ugasivši baklju, okrenuo se i okrenuo prema bašti. Mesec je bio pun, obasjavao je mermernu fontanu i statue medveda sa njuškama koji su se osećali kao nešto iz njegovog starog života. Ali njegov stari život je bio daleko iza. Ništa mu to nije govorilo kao ove ruševine koje je stvorilo vreme, a ne bombe. „

'Šta rade duhovi kada su nesrećni?' upita Halid, trudeći se da mu ništa od onoga što je mislio ne uđe u ton glasa. Kada ste živeli kroz ratove, ne morate da izmišljate priče da bi vas uplašile. Sećanje je strašnije od mašte.” 

Ponovo je upalio lampu. Bio je čuvar bez pištolja, njegovo prisustvo dovoljno da uplaši sve uljeze — mlade ljubavnike, tinejdžere u potrazi za izazovom. Ovde su čak i duhovi bili dobroćudni. Tiho se nasmejao, udario zglobovima o kameni zid kule. "Ima li duhova ovde?" povikao je, a glas mu je odzvanjao. Bez odgovora, čak ni vetar kroz granje. 

Kada se približila ponoć, sedeo je na niskom kamenom zidu sa druge strane tvrđave, završavajući pažljivo čitanje vodiča. Mesec je sada otišao i kada je ugasio svoju baklju, strukture svuda oko njega su se transformisale iz kamena u koncentrisanu tamu. Jeza mu je prošla kroz kosti. 

Naravno, hladnoću je izazvalo kasno doba, koja se provlačila čak i kroz njegovu tešku jaknu. Ustao je, otresao igle i igle iz ruku i stopala — nikada ranije nije sedeo na jednom mestu dovoljno dugo da bi imao igle i igle u obe ruke i obe noge — i prišao mraku, ponovo upalivši baklju. na vreme da ugleda jednu jedinu reč koja se uzdiže u susret njegovom pogledu: 'PRESLOBODNJA'. Vrtio se u krug, a baklja je skakutala po kamenu i travi i kamenu, a kada se ponovo zaustavila na tabli, video je da zaista piše „PREDGRADNJA“, praćena gustim tekstom objašnjenja. 

„Idiote“, rekao je u sebi, cereći se. Želeo je da može da pozove svoju sestru da joj kaže o svom pogrešnom čitanju, ali ona nije razgovarala s njim otkako je napustio — ili, po njenim rečima, „napustio“ — njihovu domovinu. I nije bilo nikoga kome bi mogao komotno da otkrije svoj strah ko je imao dovoljno engleskog da ceni humor trenutka. Nedostajala mu je, oštro, u tom trenutku, ali barem je sada bilo moguće misliti na nju bez bola ili krivice; imala je koristi, zajedno sa ostatkom njegove porodice, od novca koji je poslao kući, a koji bi se povećao sa ovim novim poslom — njegova plata je bila veličanstvena zbog kursa valuta. Njegovi koraci su bili samouvereni, a gazi lagani, dok je krenuo, istražujući. 

 Sada kada je znao njihovu istoriju, ruševine su se promenile. Polako je hodao kroz sve razbijene sobe u kojima su kraljice igrale i spletke slagale i kraljeve vređali, a bračne ponude koje bi promenile istoriju bile su odbijene, a velike gozbe su pripremali oni čiji su životi ostali nezabeleženi. Kako je lepo nebo ispunjeno zvezdama zauzelo mesto vitraža u ogromnim prozorima velike sale. 

Kroz vekove, muškarcima koji su posedovali ovaj zamak bila je zajednička ljubav prema svetlosti. To je bilo nešto što je shvatio dok je čitao vodič. Prvo referenca na prozore tvrđave izuzetne veličine iz dvanaestog veka, zatim pominjanje izuzetno visokih prozora velike dvorane iz četrnaestog veka, a zatim detaljan opis prozora koji preplavljuju svetlost iz šesnaestog veka na privatnim prostorima Elizabete I. smeštaj. Pustite svetlost, a zatim pustite još svetlosti. 

Glas u Halidovoj glavi — ne njegov sopstveni glas, ženski glas — je rekao: Da li su voleli svetlost ili je bilo nečega u tami što su pokušavali da drže podalje? 

Zadrhtao je — bila je hladnoća, ništa više, naravno da jeste — i krenuo nazad ka kapiji, ubrzavajući koraci. 

* 

Alarm ga je probudio u jedanaest sledećeg jutra, u prostoriji u potkrovlju iznad kafane u kojoj je radio popodnevnu smenu. Seo je u krevetu, pokušavajući da ignoriše proteste svog tela da ustane tako brzo nakon što je legao. Protesti njegovog uma bili su uporniji. 

Kakav idiot je uplašen glasovima duhova za koje zna da ih nema, i kakav idiot sedi napolju i čita u oktobarskoj noći u Engleskoj. Nije ni čudo što se probudio sa upalom grla. 

Uprkos grgljanju slanom vodom i sisanju pastila sa ukusom limuna, bol se nije povukla do večeri i iz tog razloga je svoje šetnje po perimetru sveo na minimum. Veći deo noćne smene proveo je u prostranoj kuhinji za osoblje na kapiji. Bio je za kuhinjskim stolom i čitao jedan od ljubavnih romana koji su mu predstavljali zadovoljstvo, kada je osetio miris nečega što nije mogao sasvim da smesti, poznato, ali sa pogrešnom notom, poput cveta koji tek počinje da truli. Podigao je pogled na prozor preko puta njega, onaj koji je zveckao u okviru i bio je najverovatniji način da novi miris uđe u sobu, ali je miris dolazio iza njega. Bilo je i prijatno i neprijatno. Zatvorio je oči i stavio ruke preko ušiju da pokuša da ga izoluje, i tada je osetio da se pomera. Ne drift, ne vaft—pokret. Miris je dolazio prema njemu, vezan za nešto — nekoga — što mu je sada stajalo na leđima. Halid je osetio onu staru poznatu slabost svojih udova — onu koja je pisala 'bomba' ili 'neko razbija vrata' ili 'zašto moj ujak leži u svom voćnjaku daleko od senke drveta'. Ali ovo je bila Engleska. Bio je u Engleskoj, a vrata kuhinje mora da su se otvorila a da on nije čuo i neko je ušao i stajao iza njega, ljubazno, čekajući da ga primete. Ali kuhinjska vrata su škripala na šarkama; on bi to čuo. A prisustvo iza njega je bilo tako blisko. Niko u Engleskoj nije stajao tako blizu. Halid je osetio onu staru poznatu slabost svojih udova — onu koja je pisala 'bomba' ili 'neko razbija vrata' ili 'zašto moj ujak leži u svom voćnjaku daleko od senke drveta'. Ali ovo je bila Engleska. Bio je u Engleskoj, a vrata kuhinje mora da su se otvorila a da on nije čuo i neko je ušao i stajao iza njega, ljubazno, čekajući da ga primete. Ali kuhinjska vrata su škripala na šarkama; on bi to čuo. A prisustvo iza njega je bilo tako blisko. Niko u Engleskoj nije stajao tako blizu. Halid je osetio onu staru poznatu slabost svojih udova — onu koja je pisala 'bomba' ili 'neko razbija vrata' ili 'zašto moj ujak leži u svom voćnjaku daleko od senke drveta'. Ali ovo je bila Engleska. Bio je u Engleskoj, a vrata kuhinje mora da su se otvorila a da on nije čuo i neko je ušao i stajao iza njega, ljubazno, čekajući da ga primete. Ali kuhinjska vrata su škripala na šarkama; on bi to čuo. A prisustvo iza njega je bilo tako blisko. Niko u Engleskoj nije stajao tako blizu. 

Okreni se, rekao je sebi, i glas u njegovoj glavi — ne njegov glas, ženski glas — odjeknuo je, Okreni se. 

 Ne bi se okrenuo. Šta god da se desilo, ne sme da se okrene. Znao je to kao što poznajete određenom psu sa kojim ste oduvek bili u dobrim odnosima, da mu se ne sme prilaziti – nešto je u vezi sa njim bilo drugačije. Reč mu je ponovo došla — pogrešno . Uhvatio je ivice svog mekog poveza. Ne bi se okrenuo. 

Jedini zvuk u prostoriji bilo je otkucavanje sata na kaminu. Išlo je presporo, dva otkucaja njegovog srca između svake sekunde. Tick dhu-dhug dhu-dhug Tick. Tik dhu-dhug dhu-dhug dhu-Tik. Podigao je svoj meki povez, bacio ga na sat i oborio ga na kamene ploče. Sada su samo njegovo srce i njegov dah remetili tišinu. Miris koji je dopirao iza njega bio je tako poznat - pokušao je da se vrati kroz sećanje da bi ga pronašao - ali njegova pogrešnost bila je maska, neuklonjiva. 

„Šta god da si, šta god na ovom svetu mogao da budeš, suočio sam se i sa gorim“, rekao je naglas. Rekavši to učinilo ga je hrabrim - ne, korisnije, naljutilo ga je. Pritisnuo je dlanove o drveni sto, osetio kako snaga starog hrasta ulazi u njega, i jednim brzim sigurnim pokretom ustao je i okrenuo se. 

I soba se okrenula s njim. I dalje je bio okrenut prema hrastovom stolu i prozoru koji je zveckao. Miris i dalje iza njega. Stvar, koja gleda, još uvek mu je na leđima. 

Je sedeo. Čekao sam. To je, takođe, znao da uradi. Čekaj kroz teror. Sačekajte svoju nemoć pred terorom. Čekaj i nadaj se da će to biti dovoljno da te teror prestraši. Nekim danima, dobrim danima, to je bilo sve što je trebalo. 

* 

Mnogo kasnije - sat vremena? dva sata? tri?—i dalje je sedeo napet za stolom, stvari tako blizu da se nije usuđivao da se nasloni na stolicu iz straha da se ne okrzne o nju. A onda je, naglo, opet bio sam. Prisustvo se jednostavno podiglo i nestalo. Onjušio je vazduh. Nije ostao nikakav trag od onoga što je tamo bilo pre trenutak. Duboko je udahnuo kroz nos. Nikada ništa nije mirisalo slađe od ustajale kafe iz njegove napola pune šolje i tečnosti za pranje sudova iz nezatvorene flaše na lavabou. Njegovi mišići su bili nenapeti, njegovo telo je dozvoljavalo sebi da oseti svoju iscrpljenost. Ubrzo kasnije, Halid je zaspao za kuhinjskim stolom.

Kada se probudio, nije znao koja su sećanja na prethodnu noć bila snovi, a koja je izazvala bolest koju je inkubirao. Grlo ga je jutros boljelo — svetla zvezda bola iza njegove Adamove jabučice. Ustao je, pomeo polomljene delove sata i čekao nadzornika imovine, koji je voleo da stigne mnogo pre ostatka osoblja, pa da se izvini za sat i pita gde bi mogao da kupi zamenu.

 „Nema potrebe za tim“, rekla je, kada je objasnio bez objašnjenja. „Bila je to jeftina stara stvar, a u svakom slučaju imam rezervnu kod kuće kojoj će biti potrebna samo baterija. Jesi li ga ti srušio ili neko od duhova?' Ona se smejala dok je to govorila, ali nešto u njegovom izrazu ju je nateralo da mu priđe i stavi mu ruku na ruku. „Ovde noću može biti čudno“, rekla je. „Znaš da je kapija mesto gde ćeš naći najviše duhova, a ne zamak.“ 

To je zato što je zamku ostalo tako malo od originalnih vrata i nameštaja, objasnila je. Duhovi su se vezali za ove stvari. Ovde u porti su bili delovi doneti sa svih strana imanja, kao i originalni okovi. Lesterov kamin, elizabetansko stepenište, komadi nameštaja. Prošetala ga je unaokolo, ukazujući na sva mesta na kojima su se osoblje i posetioci susreli sa duhovima - miris duvana tako često u ovoj prostoriji, osećaj posmatranja na tom podestu, stepenice koje su škripale ispod gazišta nečeg nevidljivog. I ta stara drvena vrata — niko nije znao odakle su ona prvobitno došla — iza kojih je grupa posetilaca jednom čula glasove koji govore na španskom.

 „Zar nije moglo biti onih koji govore španski na drugoj strani?“ 

„Vrata su uvek zaključana. Imam jedini ključ, ali ga nisu koristili otkako sam počeo ovde pre četrnaest godina. Zavirio sam unutra samo jednom da vidim da tamo nema ničega što bi vredelo videti — samo ostava puna prašine.' 

Znao je da pokušava da ga uveri i drugog dana bi možda shvatio da nije neobično da budeš ponesen tvojom maštom ovde — ili naiđeš na neobjašnjivo-ali-bezopasno — ali grlo ga je užasno boljelo, iscrpljenost je bila duboko u njegovim kostima, a osećaj pogrešnosti je još uvek bio sa njim. Ono što je želeo, bilo mu je potrebno, bila je familijarnost. Familijalnost. Njegova sestra je izmislila taj termin.

 Izašao je iz društva nadzornika imanja i krenuo na sprat do sobe obložene hrastovim pločama koja je bila ispunjena ranojutarnjom svetlošću i omogućila bolji mobilni prijem. 

Ovo nije bilo vreme kada je obično zvao kući, i bilo je moguće da će svi biti napolju - njegov otac i rođaci u svojim voćnjacima, njegova majka i tetka koji kuvaju napolju, njegova sestra predaje u njihovoj staroj školi. Ali njegov otac se javio na drugo zvono.

 'Sine?' rekao je njegov otac u odgovoru na njegov pozdrav s poštovanjem. 'Zoveš? Već znaš?'

 'Znaš šta?' 

Njegova sestra je bila mrtva. Bomba je eksplodirala u zgradi škole. Možda vezan za čoveka, možda ne, da li je bilo važno? Prozori su bili razbijeni i komad stakla, poput koplja, probio se kroz nju. Odveli su je u bolnicu ali je izgubila previše krvi. Ovo je bilo juče—hteli su da kažu Halidu kada se sutra sedmično javi kući.

 'Da li je bila pri svesti u bolnici?'

 "Da, u početku." 

„Trebalo je da me pozoveš. Mogli smo razgovarati.' 

'Staklo joj je prošlo kroz vrat, prekinulo je mesto koje omogućava govor.'

 „Glasovna kutija“, rekao je Khalid, na engleskom, dodirujući tri prsta grlo.

Nekoliko minuta kasnije ponovo se vratio u prizemlju, tražeći nadzornika imovine da joj kaže da mu je žao, ona će morati da nađe nekog drugog za večeras, morao je da ide. Idi gde, nije znao. Ići na aerodrom, sa papirima koje je sada imao i koji su legalizovali povratak ovde? Otići u grad gde je imao rođake koji su mogli da tuguju sa njim? Idite — daleko odavde. To je sve. Daleko od još jedne noći na ovom mestu sa svojom tišinom tako potpunom da ste čuli glasove u svojoj glavi. 

Nadzornik imovine nije bio u prostoriji sa Lesterovim kaminom u kojoj ju je ostavio; nije bila u kuhinji za osoblje. Ali kada je ponovo krenuo prema stepenicama, video je da su stara drvena vrata otvorena. Mora da je odlučila da još jednom pogleda u ostavu punu prašine. Gurnuo je vrata i ušao unutra. Nešto meko — ljupko — milovalo ga je po glavi, po strani lica. Iskočio je nazad u hodnik. Paučina, samo paučina. Ponovo je ušao, odgurnuo ih u stranu, pozvao nadzornika imovine. Ne, nije bila ovde. Ali kako je bilo hladno. Istupio je, želeći da dokaže sebi da se ne plaši. Bila je to sasvim neupadljiva hladnoća u prostoriji sa kamenim zidovima bez prozora. 

Vrata su se za njim zalupila. Nema zazora između vrata i dovratnika koji bi omogućio čak i mrvicu dnevne svetlosti. Taj miris, ranije van domašaja sećanja, procvetao je u mraku. Sada je to znao. Bilo je to mastilo, limun i mošusni pazuh; miris njegove sestre. A maska navučena preko nje bila je krvava, metalna i oštra.

Miris mu je ušao u nos i usta i pore na koži. Bio je to skoro ukus, skoro tekstura. Koža mu se zategnula na kostima, jezik mu se uvio na sebe. Okreni se, smela ga je. Ali ako bi to uradio, soba bi se okrenula sa njim, vrata zauvek na njegovim leđima. Nikada dvaput nije pao ni na jedan od njenih trikova, čak ni kada su bili benigni, pre nego što ga je okrivila što je otišao, pre nego što je rekao da je muški posao da obezbedi, a ona je odgovorila ne, to je da štiti; odlaziš samo zato što je bezbednije i zato što možeš. 

Spustio je pogled na telefon u svojoj ruci. Naravno, bez signala. Ali sa druge strane vrata nadzornik imovine ga je dozivao. Sve što je trebalo da uradi bilo je da vikne odgovor, a ona će pronaći ključ od vrata, i pustiti svetlo i žive. 

Ne možeš da me držiš tamo gde ne želim da budem živ ili mrtav, mentalno se obratio sestri. Žao mi je. 

Nadzornik imovine se približio vratima. Ponovo je pozvala njegovo ime. Bol mu je probio grlo dok je vikao na nju. Nije se pojavio nikakav zvuk. 

Glas u njegovoj glavi — ne njegov glas, već onaj koji je nastao na isti način — rekao je, vrata ove sobe, možete li da pogodite odakle dolazi? Kikot, dakle, sav zlokob i trijumf, Pa, nikad nisam mogao da odolim igri reči, zar ne? Zastava.

izvor 

prevod Googl,  sa sve greškama ( Sorry)