Kad sam prvi put video kuću, koja je predmet ovih božićnih priča, nije bilo nikakvih pojava, ni priviđenja, što se pripisuju duhovima. Videh je usred bela dana, osvetljenu jarkim suncem. Ne beše ni kiše, ni vetra, ni sevanja, ni grmljavine, niti drugih kakvih strašnih „prilika“, radi kojih bi mi njen utisak bio čudan. Naprotiv, pošto kuća ne beše udaljena od železničke stanice više od tri kilometra, ja sam otišao peške da je pregledam, a kad se obazreh na put, koji sam prešao, ugledah običan teretni voz, koji se migoljaše nasipom, kroz dolinu... Ali, opet, ne kažem da sve oko mene bejaše na svome mestu, jer ja sebe pitam, da li to uopće može biti, sem pred očima najprostijih ljudi. Tu mi sumnju nameće moja taština. No, sad nije reč o tome, nego garantujem da je kuću svako mogao videti kao i ja onoga lepog jesenjeg jutra.
A evo kako sam došao do nje.
Putovao sam sa severa ka Londonu, s namerom da se zaustavim na pomenutoj stanici. To sam učinio po preporuci jednog mog prijatelja, koji, takođe putujući, beše naišao na usamljenu kuću, a pošto je znao da, zbog narušenog zdravlja, želim provesti neko vreme na selu, on mi je preporučio kao vrlo zgodan zaklon.
Pošao sam ponoćnim vozom i posle malo vremena zaspah. Kad se razbudih, nazreh kroz stakla divnu severnu svetlost. Opet sam zaspao, a kad sam ponovo otvorio oči, već dan beše zamenila noć, i ja sedoh sa običnim nezadovoljstvom čoveka koji zamišlja da nije cele noći trenuo. Stid me je priznati, ali je istina da me to osećanje dovede u takvu razdraženost, da bih se rado potukao sa jedinim saputnikom, što je sedeo naspram mene.
Taj čovek, (uostalom kao i svi saputnici na železnici), imao je noću više nogu nego što treba i behu mu duže nego što treba. Uz to njegovo ludo ponašanje, jedino koje se moglo od njega očekivati, dodajte još da je držao pisaljku i beležnicu, te je neprestano nešto osluškivao i beležio.
Najpre mi se učinilo da on „hvata u pero“ truckanje i šum železnice. Pretpostavljajući da je neki inženjer, ja mu ne bih smetao u njegovom poslu, da uskoro ne opazih kako on gleda preko moje glave svaki put pre nego što će zabeležiti. Stadoh ga bolje posmatrati. Bio je to čovek izbuljenih očiju, nespretnog držanja, čiji mi svaki pokret beše nesnosan.
Sunce još nije bilo granulo. Jutro je bilo hladno i hromasto. Pošto se nagledah bledih vatri po fabrikama, što se u tom kraju nižu duž železnice, pošto mi dosadi gusta zavesa dima, što mi najpre zaklanjaše zvezde, a posle dnevnu svetlost, ja se okrenuh ka saputniku:
To je bilo sve što sam mogao doznati o glavnom događaju, ali je bilo dokaza da se „kod topola“ zbilja nešto priviđa. Tako na primer jedan mladić, jedan od najjačih iz sela, kad je jednom video tu ženu, postao je tako goropadan, da su ga morali vezati. Drugi svedok, na koga se pozivahu, beše neka zagonetna ličnost, nekakav ćoravi probisvet, ali, vele, snažan i odlučan, kome se, u pravom značenju reči, nije znalo krsno ime. Znalo se i to, da se radije odazivao kad bi ga neko zovnuo „Džobi“, nego kad bi ga zovnuo: „ej, Grinvude!“. Ali ponekad i na taj poziv odgovorio bi on oporo: „Grinvud, pa šta? Pa baš iako sam Grinvud šta je vama do toga?“ Elem, taj Džobi Grinvud beše se sukobio, pet-šest puta, sa utvarom. Nažalost, nijedan od te dvojice ne mogaše me lično izvestiti, pošto se prvi nalazio u Australiji, a drugi „nije nigde“, kako reče Ajki, što potvrđuje i krčmar.
Premda ja, nemim i svečanim strahom, pomišljam na tajne, koje sleduju smrti, na izdržavanje strašnog suda, na izmene što bivaju u svim stvarima, koje su bile žive; premda se ja ne usuđujem ni pomisliti da ih poznajem, a kamo li da ih duboko znam, opet ne mogu ni u mislima zbližiti zvonca što sama tandrču, vrata što se sama zatvaraju, daske što škripe pod nevidljivim koracima, i tome slične neznatne stvari sa veličanstvenom lepotom i skladom, koji vladaju u onome delu božjih zakona, koji nam je dat da ga poznamo i da mu se divimo: kao što ne bih mogao zbližiti pričanje mog saputnika sa pojavom kad grane sunce.
Sem toga, ja sam nekad stanovao u dve senovite kuće, obe u tuđim zemljama. Jedna beše starinski dvor italijanski, na glasu zbog senovitosti, te je s toga dva puta bio napušten, a ja sam u njemu mirno i ugodno živeo osam meseca. U njemu je bilo nešto oko dvadeset tajanstvenih soba-ložnica, uvek praznih, a do moje beše „najsenovitija“, u koju sam se ja često sklanjao, da čitam i radim, po nekoliko časova dnevno.
Ne tako jasno, kao sovu, ali su njih dve uvek zajedno.
– A da li je ko drugi ikad video i ženu?
– Dabome da jeste, videlo je nju sila ljudi.
– Ko na primer?
– Bože moj, gospodine, videlo je nju sila ljudi.
– Je li je video onaj bakalin preko puta što sad otvara dućan?
– Perkins? O ne, gospodine, ne bi on nizašta na svetu otišao tamo, o ne! – nastavi momak, kao malo dirnut. – G. Perkins nije bogzna kako pametan, ali opet nije ni magarac, da bi to učinio... Tu se sad umeša i krčmar, te mi poverljivo kaza, kako je on uveren da bakalin zna koliko treba da se zna, pa da tamo ne ide.
– Ama, znate li vi ko beše... Ko je ta žena sa kukuljačom i sa sovom?
– Zna se – odgovori Ajki, skinuvši jednom rukom kapu, a češkajući se drugom po glavi – priča se da je žena bila ubijena, a da je sova hukala dok su nju ubijali.
To je bilo sve što sam mogao doznati o glavnom događaju, ali je bilo dokaza da se „kod topola“ zbilja nešto priviđa. Tako na primer jedan mladić, jedan od najjačih iz sela, kad je jednom video tu ženu, postao je tako goropadan, da su ga morali vezati. Drugi svedok, na koga se pozivahu, beše neka zagonetna ličnost, nekakav ćoravi probisvet, ali, vele, snažan i odlučan, kome se, u pravom značenju reči, nije znalo krsno ime. Znalo se i to, da se radije odazivao kad bi ga neko zovnuo „Džobi“, nego kad bi ga zovnuo: „ej, Grinvude!“. Ali ponekad i na taj poziv odgovorio bi on oporo: „Grinvud, pa šta? Pa baš iako sam Grinvud šta je vama do toga?“ Elem, taj Džobi Grinvud beše se sukobio, pet-šest puta, sa utvarom. Nažalost, nijedan od te dvojice ne mogaše me lično izvestiti, pošto se prvi nalazio u Australiji, a drugi „nije nigde“, kako reče Ajki, što potvrđuje i krčmar.
Premda ja, nemim i svečanim strahom, pomišljam na tajne, koje sleduju smrti, na izdržavanje strašnog suda, na izmene što bivaju u svim stvarima, koje su bile žive; premda se ja ne usuđujem ni pomisliti da ih poznajem, a kamo li da ih duboko znam, opet ne mogu ni u mislima zbližiti zvonca što sama tandrču, vrata što se sama zatvaraju, daske što škripe pod nevidljivim koracima, i tome slične neznatne stvari sa veličanstvenom lepotom i skladom, koji vladaju u onome delu božjih zakona, koji nam je dat da ga poznamo i da mu se divimo: kao što ne bih mogao zbližiti pričanje mog saputnika sa pojavom kad grane sunce.
Sem toga, ja sam nekad stanovao u dve senovite kuće, obe u tuđim zemljama. Jedna beše starinski dvor italijanski, na glasu zbog senovitosti, te je s toga dva puta bio napušten, a ja sam u njemu mirno i ugodno živeo osam meseca. U njemu je bilo nešto oko dvadeset tajanstvenih soba-ložnica, uvek praznih, a do moje beše „najsenovitija“, u koju sam se ja često sklanjao, da čitam i radim, po nekoliko časova dnevno.
Sa celoga jednoga zida beše odlepljena hartija, te ležaše na podu. Hartija na mestima beše i strugana krutim oruđem, jer je bilo komada maltera na podu. Valjda je spiritizam gospodara B. bio takve vrste, da ga je nagonio da struže zidove, jer ni krčmar, ni Ajki ne umeše mi objasniti zašto je B. radio taj ludi posao.
Drugih kakvih važnih otkrića ne nađoh, osim što videh da ima nad kućom prostrana terasa. Pokućanskih stvari beše prilično, iako ih nedovoljno. Neke od njih, možda jedna trećina, behu stare kao i kuća; ostale pripadahu raznim odeljcima vremena prošloga veka.
Rekoše mi da se radi pogodbe mogu obratiti nekom žitarskom trgovcu u gradu. Ja otidoh u grad, i iznajmih kuću na šest meseca.
U polovini oktobra uselismo se ja i moja neudata sestra, devojka od... hajdʼ da kažem od trideset i osam godina, pošto je lepa, duhovita i dobra. S nama je bio i moj veliki lovački pas Turčin. Od mlađih dovedosmo: jednog gluvog konjušara i tri sluškinje. Jedna od njih, sirota, koju je othranilo društvo „Svetoga Lazara“, beše nastrana, te se uskoro uverismo kakav smo rđav izbor učinili. Te godine rano nastade jesen; lišće je bilo opalo. Beše hladan i vlažan dan kad se uselismo. Zaista, ništa se sumornije ne može zamisliti od našeg novog stana.
Kuvarica, dobre ćudi ali mlitava, čim vide kuhinju, odmah briznu u plač i predade mi svoj srebrni časovnik moleći me, da ga pošaljem njenoj sestri (kaza mi i adresu: 2. Gajpintoks Gardi Liks Bok Klamp Rajz), jer, veli bogzna šta će s njom biti u tolikoj vlagi!
Pokućarka Siker pokazivaše veselost, ali se u duši mučila, što je lako bilo poznati. Jedina nastrana sobarica, koja dotle nikad nije bila u selu, beše zadovoljna; ona izrazi želju da posadi jedan žir u gradini, pred kuhinjskom pomijarom; žir iz koga će nići hrast. Pre nego što nastupi noć, svi bejasmo nezadovoljni, svi osećasmo svakojake nevolje, koje behu u vezi našeg položaja, a daleko od natprirodnih uzroka.
S donjeg sprata dopiraše vapaji, a sa gornjeg im se odazivaše. U kuhinji, brate, ne beše oklagije, ne beše nekakve „sala mandre“, (što me nimalo nije začudilo, jer i ne znadoh šta je to); u kući ne beše ničega glavnog, a sporedne stvari behu porazbijane. Odista su poslednji stanovnici živeli kao svinje. Šta li je gospodar kuće mislio da znači „kuća sa potpunim nameštajem“?
Posred tog vardanja, nastrana devojka (već smo je tako zvali) beše jednako vesela i primerene vrednoće; ali, četiri časa pošto mrak naiđe, kao da uđosmo u natprirodnu struju, jer njoj se privideše nečije oči, te je obuze strašna nervna razdraženost.
Treba da kažem, da smo se ja i sestra dogovorili da ćutimo, ako bi nam se zbilja nešto prividelo u kući; sem toga, kad nam je Ajki pomagao pri rastovarivanju, ja ga ni za trenutak ne gubih pred očima, te sam i danas uveren da on nije mogao jedne reči progovoriti ni sa kojom od žena. I pored svega toga, sobarica pre devet časova vide nekakve oči, a pre deset, izli se na nju toliko sirćeta, da se mogao jedan dobar som marinirati.
Neka čitalac pak zamisli, kako je meni bilo, malo kasnije, oko deset i po, kad zvonce „gospodara B.“ poče nam tandrkati, a u isti mah Turčin tako zaurlika, da je sva kuća odjekivala! Nedaj bože nikada više, ni prema kome, onakvo nehrišćansko osećanje kao što sam nekoliko nedelja osećao prema senci „gospodara B.“!
Bilo da su miševi ili slepi miševi, pokretali zvonce, bilo to zbog jednog ili drugog uzroka, ili zbog svih meni nepoznatih uzroka, tek istina je to, da nam za tri noći zvonce ne davaše mira. Po svoj prilici to bi se i dalje ponavljalo, da meni ne dođe srećna misao, da zavrnem šiju gospodaru B., jasnije da kažem, da ne prekinuh žicu, te taj gospodin ućuta za navek.
Međutim napredovala je nervna bolest naše sobarice, te je na mahove obuzimaše ukočenost i uskoro mogla je poslužiti kao primer te dosadne bolesti. Pri najmanjem šumu, ona bi se ukrutila kao Gij Foks. Ja sam se obraćao njenim drugaricama i tražio, jasnim rečima, da ih urazumim. Pre svega, one su se uverile da sam u trouglastom sobičku gospodara B. svu hartiju sa zidova ostrugao, i zidove ponovo obojio, i da sam uklonio prokleto zvonce, a time sam im govorio otprilike ovako: „Ako vi baš mislite da taj nesrećni mladić... (ne znam zašto sam mislio da je gospodar B. bio mladić)... da on ustaje iz mrtvih, s namerom, da se ponaša kako bi zaslužio batine, e onda šta mu ja mogu? Kako mogu ja, slabo ljudsko biće, da se protivim onom koji je postao „bestelesan“, ili da suzbijam vlast kakvih bilo duhova!?“
Iako u tim trenucima bejah pravi govornik, pa čak i ljubazan, opet to ništa ne pomože; opet to ne mogaše sprečiti da se „nastrana devojka“ ne ukruti kao kameni kip, gledajući nas zaplamtelim očima. A pokućarka Striker opet imaše po prirodi najžalosniju osobinu. Ne znam da li beše limfatična, ili šta drugo, tek ta mlada žena beše pravi izvor bujnih i čestih suza, kakve ja nikad nisam video. Sem toga, ona beše tako čvrsta na nogama, da bi se pre zakačila nosem, ili podbratkom, pa visila, no što bi mogla pasti. A kako ne beše brbljiva, ona je izražavala svoj užas rešetajući glavom, što je mene više bunilo, nego da je bila govorljiva kao proslavljeni Krajtn, kad besedi o novcu. Najzad, pri završetku sednice, kuvarica bi me dotukla najpre svojom prostom izjavom, da je ta kuća njena smrt, pa onda bojažljivo ponavljajući svoju molbu, da njenoj sestri predam srebrni časovnik.
Ne verujem da je ikada pod suncem bilo tako prijemčive strašljivice kao među nama! Da Bog sačuva i dušmana! Je li zaista ko video ojađenu ženu sa kukuljačom? Po pričanju, kuća je bila puna takvih žena, pravi manastir nakukuljenih ženskih utvara!
A da a li je bilo huke? Pošto i meni prionu strah od mlađih, ja sam noću ustajao i izlazio u mračni i inače nepotreban hodnik, da osluškujem i uvek sam čuo različite i čudne glasove, te bi se krv u meni sledila, kad ne bih pobegao napolje, da se uverim otkuda to...
Pokušajte da osluškujete noću, i to još kad ste u krevetu, ili ugodno smešteni kraj vatre, pa ćete uskoro videti hoće li vaša mašta ispuniti kuću svakojakim glasovima, hoće li se potresti svaki vaš živčani končić.
Opet kažem, nikad valjda pod kapom nebeskom ne beše strah onako prijemčiv, kao onda među nama. Sluškinjama već behu nosevi malo naduveni od čestog mirisanja „vetrenjaste soli“ i behu kao zapete puške, jednako spremne na larmu, pa i da padaju u nesvest. Dve starije uvek slahu sobaricu na najstrašnija i najopasnija mesta, a ona uvek delom potvrđivaše da joj se nešto prividelo, tj. obuzela bi je ukočenost. Kad bi se uveče kuvarica, ili Strikerova popele na gornji sprat, onda smo unapred znali da će se čuti jaki udarci, a ti su se udarci tako često ponavljali, da bi čovek rekao, da se neki narednik šeta po kući, pa koje god slušče tu desi, on ga daruje, onako po vojnički. Uzalud je bilo šta raditi protiv toga. Uzalud beše plašiti se od svoje rođene senke i od prave, žive sovuljage, ili terati je. Uzalud beše i što se uverismo da je Turčin urlikao kad bi čuo neke neskladne glasove klavira. Uzalud beše i junačiti se nad kojim od nesretnih zvonaca, kad bi se pomamilo. Uzalud beše ložiti vatru u svim ognjištima, spuštati zapaljene zublje u bunar, ispaljivati plotune u sumnjive sobe...
Sve beše uzalud.
Promenismo mlađe, ali ne bi ništa bolje. Novi pobegoše. Za njima dođoše drugi, pa nas uskoro i oni ostaviše. Elem, naš se domaći život tako razdesi, i posta tako jadan, da ja, već klonuvši duhom, jedne večeri rekoh sestri:
– Pati, teško da ćemo naći mlađe, koji bi ostali s nama, te ja mislim da moramo napustiti ovu kuću. Moja sestra, razumna ženska glava, odgovori mi:
– Nemoj, Džone, nemoj da se predaješ! Ostaje nam još jedan način da pokušamo.
– Kakav način?
– Slušaj, Džone, pošto nas niko ne tera odavde, znači da možemo ostati, ali da se moramo sami služiti, i sami upravljati našim domaćinstvom.
– Ama, kako ćemo bez slugu?
– Ne trebaju nam – reče odlučno sestra.
Kao što ni svim mojim parnjacima, meni nikad ni na um nije palo, da bi se moglo u životu putovati bez tih vernih pratioca, te me sestrina misao tako iznenadi, da se zablenuh. A sestra nastavi:
– Već smo videli šta biva sa mlađima! Oni što dođu, prime strah od onih što odlaze.
– Sem Batlsa – rekoh ja zamišljen.
(Batls je moj gluvi konjušar, koga sam samo jednom spomenuo. On je i sad u mojoj službi i ostaće kao retka pojava ćutljivosti, kojoj nema zamene u celoj Engleskoj).
Sunce još nije bilo granulo. Jutro je bilo hladno i hromasto. Pošto se nagledah bledih vatri po fabrikama, što se u tom kraju nižu duž železnice, pošto mi dosadi gusta zavesa dima, što mi najpre zaklanjaše zvezde, a posle dnevnu svetlost, ja se okrenuh ka saputniku:
– Izvinite, gospodine, ama opažate li vi šta neobično na meni?
Jer, zaista, učini mi se ili da opisuje moju kosu, ili moju putnu kapu, i to tako podrobno, da to već prelažaše u bezobraznost.
Jer, zaista, učini mi se ili da opisuje moju kosu, ili moju putnu kapu, i to tako podrobno, da to već prelažaše u bezobraznost.
Buljookasti čovek pogleda preko moje glave, takvim načinom, kao da pregradak iza mene beše daleko sto milja, pa, kao sa neke visine i kao žaleći me, odgovori:
– Na vama šta neobično, gospodine?... B...
– B..., gospodine? Šta „B“? – rekoh ljuteći se.
– Ja s vama nikakvog posla nemam, gospodine – veli on – dozvolite, molim vas, da slušam... O.
– Na vama šta neobično, gospodine?... B...
– B..., gospodine? Šta „B“? – rekoh ljuteći se.
– Ja s vama nikakvog posla nemam, gospodine – veli on – dozvolite, molim vas, da slušam... O.
Nekoliko trenutaka pošto izreče taj samoglasnik, zapisa nešto.
Ja se prepadoh. Očevidna je stvar da sam se namerio na ludog čoveka, a ne znam kako da dozovem nadzornika. Ta mi se sumnja nametnu u prvi mah, ali, uskoro, počeh se tešiti pomišlju, da je taj gospodin možda duh kuckalo, te da pripada vidovitoj sekti, koju ja visoko poštujem, ali kojoj ne verujem. I baš kada htedoh da zapodenem razgovor o tome, preteče me on.
– Vi ćete me izviniti, gospodine – poče on izrazom prilično prezrivim – vi ćete me izviniti što se osećam visoko nad ljuskom ćudi, da bi se bavio sitnicama. Ja sam proveo noć, kao što i sad provodim sve svoje vreme u saobraćanju s duhovima.
– E! – učinih ja, izrazivši i naglaskom i licem kao da malo sumnjam u to.
– Obraćanje je počelo sinoć – nastavi gospodin listajući natraške beležnicu. – Počelo je ovom poukom jednog duha: „Ako se družiš s rđavim čovekom, i ti ćeš postati rđav!“
– Duboka misao – rekoh – ama da li je baš nova?
– Duhovima je nova – odgovori džentlmen.
Ne ostade mi drugo do da ponovim, sa istim izrazom: „E!“ – pa ga zamolih, da mi saopšti svoje poslednje razgovore s duhovima.
– Evo ih – nastavi džentlmen, pa uze da čita svečano svoju potonju belešku: – „Bolje je jedno drž, nego sto uzmi.“
– Zaista i ja tako mislim, ali ima li baš tu uzmi?
– Ima, ima.
Zatim poveri mi, da mu je Sokratov duh uveče predao ovo osobito otkrovenje: „Ja mislim, prijatelju, da si dobro sa zdravljem. Dvojica ste u ovome vagonu. Pa šta radiš, kako si? Ovde, oko tebe, ima sedamnaest hiljada četiri stotine i sedamdeset i devet duhova, ali ih ne možeš videti. I Pitagora je ovde, nego nije voljan da kaže svoje mišljenje; milo mu je, pak, verovati da ti voliš putovanje. Galilej je takođe nenadano ušao sa svojim naučnim raspredanjem i rekao: „Srećan sam što te vidim amico. Come sta? Voda će se slediti, čim bude jača studen. Addio!“ To je bilo uveče, a noću su se zbile ove pojave: Vladika Butler zahtevao je da se njegovo prezime piše Bubler; za kaznu radi te pravopisne greške bio je izveden iz zbora, ali pod drugim izgovorom, s toga, tobože, što beše zle volje. Džon Milton – (po svoj prilici da zbija šalu) – tvrdio je, da on nije pesnik Izgubljenog Raja, pa je čak i prikazao dvojicu nepoznate gospode, od kojih se jedan zove Grengers a drugi Skedžinsti, kao pisce slavnog dela. Knez Artur, sinovac engleskoga kralja Jovana, pričao nam je da je ugodno smešten u sedmom pojasu višega sveta, gde uči slikanje po kadifi, a predaju mu tu veštinu: G. Trajmer i Marija, škotska kraljica“...
Ja se prepadoh. Očevidna je stvar da sam se namerio na ludog čoveka, a ne znam kako da dozovem nadzornika. Ta mi se sumnja nametnu u prvi mah, ali, uskoro, počeh se tešiti pomišlju, da je taj gospodin možda duh kuckalo, te da pripada vidovitoj sekti, koju ja visoko poštujem, ali kojoj ne verujem. I baš kada htedoh da zapodenem razgovor o tome, preteče me on.
– Vi ćete me izviniti, gospodine – poče on izrazom prilično prezrivim – vi ćete me izviniti što se osećam visoko nad ljuskom ćudi, da bi se bavio sitnicama. Ja sam proveo noć, kao što i sad provodim sve svoje vreme u saobraćanju s duhovima.
– E! – učinih ja, izrazivši i naglaskom i licem kao da malo sumnjam u to.
– Obraćanje je počelo sinoć – nastavi gospodin listajući natraške beležnicu. – Počelo je ovom poukom jednog duha: „Ako se družiš s rđavim čovekom, i ti ćeš postati rđav!“
– Duboka misao – rekoh – ama da li je baš nova?
– Duhovima je nova – odgovori džentlmen.
Ne ostade mi drugo do da ponovim, sa istim izrazom: „E!“ – pa ga zamolih, da mi saopšti svoje poslednje razgovore s duhovima.
– Evo ih – nastavi džentlmen, pa uze da čita svečano svoju potonju belešku: – „Bolje je jedno drž, nego sto uzmi.“
– Zaista i ja tako mislim, ali ima li baš tu uzmi?
– Ima, ima.
Zatim poveri mi, da mu je Sokratov duh uveče predao ovo osobito otkrovenje: „Ja mislim, prijatelju, da si dobro sa zdravljem. Dvojica ste u ovome vagonu. Pa šta radiš, kako si? Ovde, oko tebe, ima sedamnaest hiljada četiri stotine i sedamdeset i devet duhova, ali ih ne možeš videti. I Pitagora je ovde, nego nije voljan da kaže svoje mišljenje; milo mu je, pak, verovati da ti voliš putovanje. Galilej je takođe nenadano ušao sa svojim naučnim raspredanjem i rekao: „Srećan sam što te vidim amico. Come sta? Voda će se slediti, čim bude jača studen. Addio!“ To je bilo uveče, a noću su se zbile ove pojave: Vladika Butler zahtevao je da se njegovo prezime piše Bubler; za kaznu radi te pravopisne greške bio je izveden iz zbora, ali pod drugim izgovorom, s toga, tobože, što beše zle volje. Džon Milton – (po svoj prilici da zbija šalu) – tvrdio je, da on nije pesnik Izgubljenog Raja, pa je čak i prikazao dvojicu nepoznate gospode, od kojih se jedan zove Grengers a drugi Skedžinsti, kao pisce slavnog dela. Knez Artur, sinovac engleskoga kralja Jovana, pričao nam je da je ugodno smešten u sedmom pojasu višega sveta, gde uči slikanje po kadifi, a predaju mu tu veštinu: G. Trajmer i Marija, škotska kraljica“...
Ako, slučajno, ovo što pišem dođe pred oči džentlmenu koji je bio dobar te mi je to ispričao, neka mi ne zameri što ću istinu kazati, da, kada ugledah sunce na istoku, kad se setih divnoga reda koji vlada u golemoj vaseljeni, tada me njegovo pričanje dovede do nestrpljenja; toliko već izgubih strpljenje, da s radošću izađoh na pomenutoj stanici i zamenih njegove maglovite misli svežim vazduhom.
Vreme se beše prolepšalo. Idući kroz rudo lišće, koje beše popadalo s drveća, ja razmišljah o skladnim, nepromenljivim zakonima prirodnim; tada osetih kako su spiritistička otkrovenja moga džentlmena saputnika ništavna razbibriga i u putovanju! U takvom neverničkom raspoloženju duha, ja stigoh pred usamljenu kuću i počeh je razmatrati.
Vreme se beše prolepšalo. Idući kroz rudo lišće, koje beše popadalo s drveća, ja razmišljah o skladnim, nepromenljivim zakonima prirodnim; tada osetih kako su spiritistička otkrovenja moga džentlmena saputnika ništavna razbibriga i u putovanju! U takvom neverničkom raspoloženju duha, ja stigoh pred usamljenu kuću i počeh je razmatrati.
Beše usred napuštene gradine, koja je mogla biti prostrana do 200 kvadratnih metara. Po stilu pripadaše vremenu Đorđa II, tako kruta, hladna, pravilna, da bi mogla zaneti Đorđeve poklonike. Videlo se da je pre jednu, ili dve godine, popravljana, ali tako površno, da već otpadaše malter, premda boje još behu sveže. Na gradinskom zidu visaše nahereni oglas. Pročitah da u kući ima sve potrebno pokućanstvo, i da se sve daje pod najam, za malu cenu.
Sam položaj kuće beše nezgodan. Sem toga, bilo je suviše drveća, naročito ispred kuće, gde je strčalo šest sumornih topola. Elem, neudoban stan, od koga je svako bežao, od koga kao da se selo odmaklo jer ugledah zvonaru na kilometar dalje.
Nema, dakle, sumnje, kuća je oglašena kao senovita.
Nijedan čas dana, ni noći, između njih dvadest i četiri, meni nije tako svečan kao onaj u ranogo jutro. Leti, ja ustajem u to doba i sklonim se u svoju sobu za rad, gde do ručka završim posao, koji bi mi inače mogao oduzeti ceo dan. I tada uvek utiču na mene, nekako čudnovato, tišina i usamljenost. I zar nije to strašno kad pomisliš da svi tvoji, oni koji su ti najmiliji, kojima si ti najmiliji, u tome času i ne misle o tebi, pošto se nalaze u onom stanju neosetljivosti, koje nalikuje tajnoj svrsi, ka kojoj svi putujemo? Stolice prazne, knjige zatvorene, svaki posao odložen, svaka vezica života prekinuta, zar to sve ne napominje smrt?
Tišina toga časa, polusenka, jutarnja hladnoća, razbudiše u meni iste misli i osećanja. Domaći likovi, izašavši iz noćne tmine, ozareni jutarnjom svetlošću, prikazaše mi se podmlađeni, te mi napominjahu stare slike koje iako su vremenom izlinjale, opet sačuvaše nešto od prvobitne svežine. Jednom, u to doba, privide mi se senka moga oca. On je onda bio živ i zdrav, a i posle, hvala Bogu, nije ga nikakvo zlo zadesilo. Ipak je istinska istina da ga ja videh, iako se beše već razdanilo. On sedeše na stolici blizu mog kreveta, okrenut od mene i nalakćen, te nisam mogao poznati, da li spava, ili je tim položajem izražavao tugu. Pošto se nimalo nije micao, ja ga zovnuh nekoliko puta, a kad ni to ne pomože, ja prestrašen pružih ruku, da ga dohvatim za rame a utom... on nestade.
Zbog svih tih razloga, a i zbog drugih, koje nije lako ni napominjati, ja mislim da je rano jutro najzgodnije priviđenjima. U to vreme, bar meni, svaka je kuća, manje- više, senovita, a nijedna ne mogaše imati, kao što se kaže, „više uslova“ za to od ove. Ja se uputih ka selu, jednako misleći o tim stvarima. Tako stigoh pred krčmu i zatekoh krčmara gde posipa peskom stepenice. Rekoh mu da mi zgotovi doručak. Posle, zapodesmo razgovor. Ja prvi spomenuh kuću.
– Ona je senovita, je li?
– Ja ništa ne kažem.
– Znači da jeste.
– Pa jeste! – viknu krčmar kao u nekom nastupu iskrenosti, što se, uostalom, moglo razumeti kao i nastup očajanja. – Što jest, jest! Ja ne bih rado u njoj prenoćio!
– A zašto ne?
– Kad bih ja želeo da noćim u jednoj kući, gde sva zvonca tandrču, a da niko ne vuče za konopce; gde se sva vrata zatvaraju s lupnjavom, a da ih niko ne gura; gde se čuju koraci i vide se noge, ali bez trupova!... kad bih to želeo, e, onda bih i noćio u njoj!...
– Ama, da li se to priviđa u njoj?
Krčmar se zagleda u mene, pa sa pređašnjim izrazom, okrete se ka dvorištu i viknu:
– Ajki?
Na taj poziv izađe momak, visokih ramena, punih i crvenih obraza, crvene i kratke kose, velikih i nasmešenih usta, zakovrčena nosa. Na njemu beše crveno prugast gunj, sa dugmetima sedefaste boje, a takvog kroja da se s njim, kad ne bi bio na vreme podrezan i pod šijom i u struku, može Ajki pokriti po glavi pa da mu opet dopre do čizama.
– Evo, ovaj džentlmen želi znati, da li se vide utvare tamo „kod topola“? – zapita ga gospodar.
– Viđa se nekakva žena s jednom sovuljagom i sa kukuljačom na glavi – odgovori brzo Ajki.
– Šta hoćete da kažete?
– Hoću da kažem sova, sovuljaga, ptica, gospodine.
– O Bože! Žena sa kukuljačom i sa pticom! A jeste li je vi ikad videli? – Jesam sovuljagu.
– A ženu?
Ne tako jasno, kao sovu, ali su njih dve uvek zajedno. – A da li je ko drugi ikad video i ženu?
– Dabome da jeste, videlo je nju sila ljudi.
– Ko na primer?
– Bože moj, gospodine, videlo je nju sila ljudi.
– Je li je video onaj bakalin preko puta što sad otvara dućan?
– Perkins? O ne, gospodine, ne bi on nizašta na svetu otišao tamo, o ne! – nastavi momak, kao malo dirnut. – G. Perkins nije bogzna kako pametan, ali opet nije ni magarac, da bi to učinio... Tu se sad umeša i krčmar, te mi poverljivo kaza, kako je on uveren da bakalin zna koliko treba da se zna, pa da tamo ne ide.
– Ama, znate li vi ko beše... Ko je ta žena sa kukuljačom i sa sovom?
– Zna se – odgovori Ajki, skinuvši jednom rukom kapu, a češkajući se drugom po glavi – priča se da je žena bila ubijena, a da je sova hukala dok su nju ubijali.
Nema, dakle, sumnje, kuća je oglašena kao senovita.
Nijedan čas dana, ni noći, između njih dvadest i četiri, meni nije tako svečan kao onaj u ranogo jutro. Leti, ja ustajem u to doba i sklonim se u svoju sobu za rad, gde do ručka završim posao, koji bi mi inače mogao oduzeti ceo dan. I tada uvek utiču na mene, nekako čudnovato, tišina i usamljenost. I zar nije to strašno kad pomisliš da svi tvoji, oni koji su ti najmiliji, kojima si ti najmiliji, u tome času i ne misle o tebi, pošto se nalaze u onom stanju neosetljivosti, koje nalikuje tajnoj svrsi, ka kojoj svi putujemo? Stolice prazne, knjige zatvorene, svaki posao odložen, svaka vezica života prekinuta, zar to sve ne napominje smrt?
Tišina toga časa, polusenka, jutarnja hladnoća, razbudiše u meni iste misli i osećanja. Domaći likovi, izašavši iz noćne tmine, ozareni jutarnjom svetlošću, prikazaše mi se podmlađeni, te mi napominjahu stare slike koje iako su vremenom izlinjale, opet sačuvaše nešto od prvobitne svežine. Jednom, u to doba, privide mi se senka moga oca. On je onda bio živ i zdrav, a i posle, hvala Bogu, nije ga nikakvo zlo zadesilo. Ipak je istinska istina da ga ja videh, iako se beše već razdanilo. On sedeše na stolici blizu mog kreveta, okrenut od mene i nalakćen, te nisam mogao poznati, da li spava, ili je tim položajem izražavao tugu. Pošto se nimalo nije micao, ja ga zovnuh nekoliko puta, a kad ni to ne pomože, ja prestrašen pružih ruku, da ga dohvatim za rame a utom... on nestade.
Zbog svih tih razloga, a i zbog drugih, koje nije lako ni napominjati, ja mislim da je rano jutro najzgodnije priviđenjima. U to vreme, bar meni, svaka je kuća, manje- više, senovita, a nijedna ne mogaše imati, kao što se kaže, „više uslova“ za to od ove. Ja se uputih ka selu, jednako misleći o tim stvarima. Tako stigoh pred krčmu i zatekoh krčmara gde posipa peskom stepenice. Rekoh mu da mi zgotovi doručak. Posle, zapodesmo razgovor. Ja prvi spomenuh kuću.
– Ona je senovita, je li?
– Ja ništa ne kažem.
– Znači da jeste.
– Pa jeste! – viknu krčmar kao u nekom nastupu iskrenosti, što se, uostalom, moglo razumeti kao i nastup očajanja. – Što jest, jest! Ja ne bih rado u njoj prenoćio!
– A zašto ne?
– Kad bih ja želeo da noćim u jednoj kući, gde sva zvonca tandrču, a da niko ne vuče za konopce; gde se sva vrata zatvaraju s lupnjavom, a da ih niko ne gura; gde se čuju koraci i vide se noge, ali bez trupova!... kad bih to želeo, e, onda bih i noćio u njoj!...
– Ama, da li se to priviđa u njoj?
Krčmar se zagleda u mene, pa sa pređašnjim izrazom, okrete se ka dvorištu i viknu:
– Ajki?
Na taj poziv izađe momak, visokih ramena, punih i crvenih obraza, crvene i kratke kose, velikih i nasmešenih usta, zakovrčena nosa. Na njemu beše crveno prugast gunj, sa dugmetima sedefaste boje, a takvog kroja da se s njim, kad ne bi bio na vreme podrezan i pod šijom i u struku, može Ajki pokriti po glavi pa da mu opet dopre do čizama.
– Evo, ovaj džentlmen želi znati, da li se vide utvare tamo „kod topola“? – zapita ga gospodar.
– Viđa se nekakva žena s jednom sovuljagom i sa kukuljačom na glavi – odgovori brzo Ajki.
– Šta hoćete da kažete?
– Hoću da kažem sova, sovuljaga, ptica, gospodine.
– O Bože! Žena sa kukuljačom i sa pticom! A jeste li je vi ikad videli? – Jesam sovuljagu.
– A ženu?
Ne tako jasno, kao sovu, ali su njih dve uvek zajedno. – A da li je ko drugi ikad video i ženu?
– Dabome da jeste, videlo je nju sila ljudi.
– Ko na primer?
– Bože moj, gospodine, videlo je nju sila ljudi.
– Je li je video onaj bakalin preko puta što sad otvara dućan?
– Perkins? O ne, gospodine, ne bi on nizašta na svetu otišao tamo, o ne! – nastavi momak, kao malo dirnut. – G. Perkins nije bogzna kako pametan, ali opet nije ni magarac, da bi to učinio... Tu se sad umeša i krčmar, te mi poverljivo kaza, kako je on uveren da bakalin zna koliko treba da se zna, pa da tamo ne ide.
– Ama, znate li vi ko beše... Ko je ta žena sa kukuljačom i sa sovom?
– Zna se – odgovori Ajki, skinuvši jednom rukom kapu, a češkajući se drugom po glavi – priča se da je žena bila ubijena, a da je sova hukala dok su nju ubijali.
To je bilo sve što sam mogao doznati o glavnom događaju, ali je bilo dokaza da se „kod topola“ zbilja nešto priviđa. Tako na primer jedan mladić, jedan od najjačih iz sela, kad je jednom video tu ženu, postao je tako goropadan, da su ga morali vezati. Drugi svedok, na koga se pozivahu, beše neka zagonetna ličnost, nekakav ćoravi probisvet, ali, vele, snažan i odlučan, kome se, u pravom značenju reči, nije znalo krsno ime. Znalo se i to, da se radije odazivao kad bi ga neko zovnuo „Džobi“, nego kad bi ga zovnuo: „ej, Grinvude!“. Ali ponekad i na taj poziv odgovorio bi on oporo: „Grinvud, pa šta? Pa baš iako sam Grinvud šta je vama do toga?“ Elem, taj Džobi Grinvud beše se sukobio, pet-šest puta, sa utvarom. Nažalost, nijedan od te dvojice ne mogaše me lično izvestiti, pošto se prvi nalazio u Australiji, a drugi „nije nigde“, kako reče Ajki, što potvrđuje i krčmar.
Premda ja, nemim i svečanim strahom, pomišljam na tajne, koje sleduju smrti, na izdržavanje strašnog suda, na izmene što bivaju u svim stvarima, koje su bile žive; premda se ja ne usuđujem ni pomisliti da ih poznajem, a kamo li da ih duboko znam, opet ne mogu ni u mislima zbližiti zvonca što sama tandrču, vrata što se sama zatvaraju, daske što škripe pod nevidljivim koracima, i tome slične neznatne stvari sa veličanstvenom lepotom i skladom, koji vladaju u onome delu božjih zakona, koji nam je dat da ga poznamo i da mu se divimo: kao što ne bih mogao zbližiti pričanje mog saputnika sa pojavom kad grane sunce.
Sem toga, ja sam nekad stanovao u dve senovite kuće, obe u tuđim zemljama. Jedna beše starinski dvor italijanski, na glasu zbog senovitosti, te je s toga dva puta bio napušten, a ja sam u njemu mirno i ugodno živeo osam meseca. U njemu je bilo nešto oko dvadeset tajanstvenih soba-ložnica, uvek praznih, a do moje beše „najsenovitija“, u koju sam se ja često sklanjao, da čitam i radim, po nekoliko časova dnevno.
Ne tako jasno, kao sovu, ali su njih dve uvek zajedno.
– A da li je ko drugi ikad video i ženu?
– Dabome da jeste, videlo je nju sila ljudi.
– Ko na primer?
– Bože moj, gospodine, videlo je nju sila ljudi.
– Je li je video onaj bakalin preko puta što sad otvara dućan?
– Perkins? O ne, gospodine, ne bi on nizašta na svetu otišao tamo, o ne! – nastavi momak, kao malo dirnut. – G. Perkins nije bogzna kako pametan, ali opet nije ni magarac, da bi to učinio... Tu se sad umeša i krčmar, te mi poverljivo kaza, kako je on uveren da bakalin zna koliko treba da se zna, pa da tamo ne ide.
– Ama, znate li vi ko beše... Ko je ta žena sa kukuljačom i sa sovom?
– Zna se – odgovori Ajki, skinuvši jednom rukom kapu, a češkajući se drugom po glavi – priča se da je žena bila ubijena, a da je sova hukala dok su nju ubijali.
To je bilo sve što sam mogao doznati o glavnom događaju, ali je bilo dokaza da se „kod topola“ zbilja nešto priviđa. Tako na primer jedan mladić, jedan od najjačih iz sela, kad je jednom video tu ženu, postao je tako goropadan, da su ga morali vezati. Drugi svedok, na koga se pozivahu, beše neka zagonetna ličnost, nekakav ćoravi probisvet, ali, vele, snažan i odlučan, kome se, u pravom značenju reči, nije znalo krsno ime. Znalo se i to, da se radije odazivao kad bi ga neko zovnuo „Džobi“, nego kad bi ga zovnuo: „ej, Grinvude!“. Ali ponekad i na taj poziv odgovorio bi on oporo: „Grinvud, pa šta? Pa baš iako sam Grinvud šta je vama do toga?“ Elem, taj Džobi Grinvud beše se sukobio, pet-šest puta, sa utvarom. Nažalost, nijedan od te dvojice ne mogaše me lično izvestiti, pošto se prvi nalazio u Australiji, a drugi „nije nigde“, kako reče Ajki, što potvrđuje i krčmar.
Premda ja, nemim i svečanim strahom, pomišljam na tajne, koje sleduju smrti, na izdržavanje strašnog suda, na izmene što bivaju u svim stvarima, koje su bile žive; premda se ja ne usuđujem ni pomisliti da ih poznajem, a kamo li da ih duboko znam, opet ne mogu ni u mislima zbližiti zvonca što sama tandrču, vrata što se sama zatvaraju, daske što škripe pod nevidljivim koracima, i tome slične neznatne stvari sa veličanstvenom lepotom i skladom, koji vladaju u onome delu božjih zakona, koji nam je dat da ga poznamo i da mu se divimo: kao što ne bih mogao zbližiti pričanje mog saputnika sa pojavom kad grane sunce.
Sem toga, ja sam nekad stanovao u dve senovite kuće, obe u tuđim zemljama. Jedna beše starinski dvor italijanski, na glasu zbog senovitosti, te je s toga dva puta bio napušten, a ja sam u njemu mirno i ugodno živeo osam meseca. U njemu je bilo nešto oko dvadeset tajanstvenih soba-ložnica, uvek praznih, a do moje beše „najsenovitija“, u koju sam se ja često sklanjao, da čitam i radim, po nekoliko časova dnevno.
Sa celoga jednoga zida beše odlepljena hartija, te ležaše na podu. Hartija na mestima beše i strugana krutim oruđem, jer je bilo komada maltera na podu. Valjda je spiritizam gospodara B. bio takve vrste, da ga je nagonio da struže zidove, jer ni krčmar, ni Ajki ne umeše mi objasniti zašto je B. radio taj ludi posao.
Drugih kakvih važnih otkrića ne nađoh, osim što videh da ima nad kućom prostrana terasa. Pokućanskih stvari beše prilično, iako ih nedovoljno. Neke od njih, možda jedna trećina, behu stare kao i kuća; ostale pripadahu raznim odeljcima vremena prošloga veka.
Rekoše mi da se radi pogodbe mogu obratiti nekom žitarskom trgovcu u gradu. Ja otidoh u grad, i iznajmih kuću na šest meseca.
U polovini oktobra uselismo se ja i moja neudata sestra, devojka od... hajdʼ da kažem od trideset i osam godina, pošto je lepa, duhovita i dobra. S nama je bio i moj veliki lovački pas Turčin. Od mlađih dovedosmo: jednog gluvog konjušara i tri sluškinje. Jedna od njih, sirota, koju je othranilo društvo „Svetoga Lazara“, beše nastrana, te se uskoro uverismo kakav smo rđav izbor učinili. Te godine rano nastade jesen; lišće je bilo opalo. Beše hladan i vlažan dan kad se uselismo. Zaista, ništa se sumornije ne može zamisliti od našeg novog stana.
Kuvarica, dobre ćudi ali mlitava, čim vide kuhinju, odmah briznu u plač i predade mi svoj srebrni časovnik moleći me, da ga pošaljem njenoj sestri (kaza mi i adresu: 2. Gajpintoks Gardi Liks Bok Klamp Rajz), jer, veli bogzna šta će s njom biti u tolikoj vlagi!
Pokućarka Siker pokazivaše veselost, ali se u duši mučila, što je lako bilo poznati. Jedina nastrana sobarica, koja dotle nikad nije bila u selu, beše zadovoljna; ona izrazi želju da posadi jedan žir u gradini, pred kuhinjskom pomijarom; žir iz koga će nići hrast. Pre nego što nastupi noć, svi bejasmo nezadovoljni, svi osećasmo svakojake nevolje, koje behu u vezi našeg položaja, a daleko od natprirodnih uzroka.
S donjeg sprata dopiraše vapaji, a sa gornjeg im se odazivaše. U kuhinji, brate, ne beše oklagije, ne beše nekakve „sala mandre“, (što me nimalo nije začudilo, jer i ne znadoh šta je to); u kući ne beše ničega glavnog, a sporedne stvari behu porazbijane. Odista su poslednji stanovnici živeli kao svinje. Šta li je gospodar kuće mislio da znači „kuća sa potpunim nameštajem“?
Posred tog vardanja, nastrana devojka (već smo je tako zvali) beše jednako vesela i primerene vrednoće; ali, četiri časa pošto mrak naiđe, kao da uđosmo u natprirodnu struju, jer njoj se privideše nečije oči, te je obuze strašna nervna razdraženost.
Treba da kažem, da smo se ja i sestra dogovorili da ćutimo, ako bi nam se zbilja nešto prividelo u kući; sem toga, kad nam je Ajki pomagao pri rastovarivanju, ja ga ni za trenutak ne gubih pred očima, te sam i danas uveren da on nije mogao jedne reči progovoriti ni sa kojom od žena. I pored svega toga, sobarica pre devet časova vide nekakve oči, a pre deset, izli se na nju toliko sirćeta, da se mogao jedan dobar som marinirati.
Neka čitalac pak zamisli, kako je meni bilo, malo kasnije, oko deset i po, kad zvonce „gospodara B.“ poče nam tandrkati, a u isti mah Turčin tako zaurlika, da je sva kuća odjekivala! Nedaj bože nikada više, ni prema kome, onakvo nehrišćansko osećanje kao što sam nekoliko nedelja osećao prema senci „gospodara B.“!
Bilo da su miševi ili slepi miševi, pokretali zvonce, bilo to zbog jednog ili drugog uzroka, ili zbog svih meni nepoznatih uzroka, tek istina je to, da nam za tri noći zvonce ne davaše mira. Po svoj prilici to bi se i dalje ponavljalo, da meni ne dođe srećna misao, da zavrnem šiju gospodaru B., jasnije da kažem, da ne prekinuh žicu, te taj gospodin ućuta za navek.
Međutim napredovala je nervna bolest naše sobarice, te je na mahove obuzimaše ukočenost i uskoro mogla je poslužiti kao primer te dosadne bolesti. Pri najmanjem šumu, ona bi se ukrutila kao Gij Foks. Ja sam se obraćao njenim drugaricama i tražio, jasnim rečima, da ih urazumim. Pre svega, one su se uverile da sam u trouglastom sobičku gospodara B. svu hartiju sa zidova ostrugao, i zidove ponovo obojio, i da sam uklonio prokleto zvonce, a time sam im govorio otprilike ovako: „Ako vi baš mislite da taj nesrećni mladić... (ne znam zašto sam mislio da je gospodar B. bio mladić)... da on ustaje iz mrtvih, s namerom, da se ponaša kako bi zaslužio batine, e onda šta mu ja mogu? Kako mogu ja, slabo ljudsko biće, da se protivim onom koji je postao „bestelesan“, ili da suzbijam vlast kakvih bilo duhova!?“
Iako u tim trenucima bejah pravi govornik, pa čak i ljubazan, opet to ništa ne pomože; opet to ne mogaše sprečiti da se „nastrana devojka“ ne ukruti kao kameni kip, gledajući nas zaplamtelim očima. A pokućarka Striker opet imaše po prirodi najžalosniju osobinu. Ne znam da li beše limfatična, ili šta drugo, tek ta mlada žena beše pravi izvor bujnih i čestih suza, kakve ja nikad nisam video. Sem toga, ona beše tako čvrsta na nogama, da bi se pre zakačila nosem, ili podbratkom, pa visila, no što bi mogla pasti. A kako ne beše brbljiva, ona je izražavala svoj užas rešetajući glavom, što je mene više bunilo, nego da je bila govorljiva kao proslavljeni Krajtn, kad besedi o novcu. Najzad, pri završetku sednice, kuvarica bi me dotukla najpre svojom prostom izjavom, da je ta kuća njena smrt, pa onda bojažljivo ponavljajući svoju molbu, da njenoj sestri predam srebrni časovnik.
Ne verujem da je ikada pod suncem bilo tako prijemčive strašljivice kao među nama! Da Bog sačuva i dušmana! Je li zaista ko video ojađenu ženu sa kukuljačom? Po pričanju, kuća je bila puna takvih žena, pravi manastir nakukuljenih ženskih utvara!
A da a li je bilo huke? Pošto i meni prionu strah od mlađih, ja sam noću ustajao i izlazio u mračni i inače nepotreban hodnik, da osluškujem i uvek sam čuo različite i čudne glasove, te bi se krv u meni sledila, kad ne bih pobegao napolje, da se uverim otkuda to...
Pokušajte da osluškujete noću, i to još kad ste u krevetu, ili ugodno smešteni kraj vatre, pa ćete uskoro videti hoće li vaša mašta ispuniti kuću svakojakim glasovima, hoće li se potresti svaki vaš živčani končić.
Opet kažem, nikad valjda pod kapom nebeskom ne beše strah onako prijemčiv, kao onda među nama. Sluškinjama već behu nosevi malo naduveni od čestog mirisanja „vetrenjaste soli“ i behu kao zapete puške, jednako spremne na larmu, pa i da padaju u nesvest. Dve starije uvek slahu sobaricu na najstrašnija i najopasnija mesta, a ona uvek delom potvrđivaše da joj se nešto prividelo, tj. obuzela bi je ukočenost. Kad bi se uveče kuvarica, ili Strikerova popele na gornji sprat, onda smo unapred znali da će se čuti jaki udarci, a ti su se udarci tako često ponavljali, da bi čovek rekao, da se neki narednik šeta po kući, pa koje god slušče tu desi, on ga daruje, onako po vojnički. Uzalud je bilo šta raditi protiv toga. Uzalud beše plašiti se od svoje rođene senke i od prave, žive sovuljage, ili terati je. Uzalud beše i što se uverismo da je Turčin urlikao kad bi čuo neke neskladne glasove klavira. Uzalud beše i junačiti se nad kojim od nesretnih zvonaca, kad bi se pomamilo. Uzalud beše ložiti vatru u svim ognjištima, spuštati zapaljene zublje u bunar, ispaljivati plotune u sumnjive sobe...
Sve beše uzalud.
Promenismo mlađe, ali ne bi ništa bolje. Novi pobegoše. Za njima dođoše drugi, pa nas uskoro i oni ostaviše. Elem, naš se domaći život tako razdesi, i posta tako jadan, da ja, već klonuvši duhom, jedne večeri rekoh sestri:
– Pati, teško da ćemo naći mlađe, koji bi ostali s nama, te ja mislim da moramo napustiti ovu kuću. Moja sestra, razumna ženska glava, odgovori mi:
– Nemoj, Džone, nemoj da se predaješ! Ostaje nam još jedan način da pokušamo.
– Kakav način?
– Slušaj, Džone, pošto nas niko ne tera odavde, znači da možemo ostati, ali da se moramo sami služiti, i sami upravljati našim domaćinstvom.
– Ama, kako ćemo bez slugu?
– Ne trebaju nam – reče odlučno sestra.
Kao što ni svim mojim parnjacima, meni nikad ni na um nije palo, da bi se moglo u životu putovati bez tih vernih pratioca, te me sestrina misao tako iznenadi, da se zablenuh. A sestra nastavi:
– Već smo videli šta biva sa mlađima! Oni što dođu, prime strah od onih što odlaze.
– Sem Batlsa – rekoh ja zamišljen.
(Batls je moj gluvi konjušar, koga sam samo jednom spomenuo. On je i sad u mojoj službi i ostaće kao retka pojava ćutljivosti, kojoj nema zamene u celoj Engleskoj).
– Da – nastavi sestra – sem Batlsa. Batls niti sa kim razgovara, niti šta čuje, osim kad se jako viče kraj njega. On se, dakle, ne straši, niti može kome strah predati.
To je bila sušta istina. Svake večeri, redovno, u isto vreme, konjušar bi otišao na noćište u jednu suhotu povrh šupe, pa pošto bi smestio kraj sebe vedricu vode i jedne vile, on bi zaspao pravedničkim snom. Ja sam tvrdo uveren, da kad bih ja njemu otišao, jedan minut pošto bi on legao, a ne javio mu to unapred, da bi mi najpre izlio vodu na glavu, pa onda me naboo na vile. Ćutljivi i nepokolebljivi Batls ne obraćaše nimalo pažnju na našu uzbuđenost, nego kad bi seo da večera, kad bi se Striker počela prenemagati, a sobarica se ukočanjila kao kameni kip, njemu bi to dobrodošlo da ugrabi koji krompir i koji zalogaj pečenja više.
– Eto tako – nastavi sestra – neka ostane Batls. A pošto je kuća suviše prostrana i usamljena da bi je nas troje mogli držati u dobrom redu, ja ti predlažem da pozovemo nekoliko naših prijatelja, razume se pravih prijatelja i ljudi dobre volje, na koje se možemo potpuno osloniti, pa da sastavimo jednu naseobinu, za tri meseca, te da se poslužujemo uzajamno, da živimo veselo i složno, pa da vidimo šta će biti!
Taj me predlog toliko zanese, da ga odmah, bez reči, privatih i zagrlih sestru.
To je bilo u početku treće novembarske nedelje. Mi se odmah dadosmo na posao tj. pisasmo nekolicini odabranih prijatelja i bili smo srećni da nam se želja ispuni mnogo brže nego što smo se nadali, jer, pre nego što isteče poslednja novembarska nedelja, senovita kuća se napuni gostima.
Da napomenem, prvo dve male izmene koje sam učinio u kući, dok ja i sestra bejasmo sami. Pošto sam sumnjao da Turčin urliče noću zato što čezne za slobodom, ja ga počeh puštati u dvorište, gde je imao i štenaru, a seljake opomenuh, da mu se ne primiču suviše blizu, niti da mu prelaze put, ako žele da im grla ostanu čitava.
To je jedno, a drugo je, što zapitah Ajkija, onako uzgred, kao sasvim slučajno, da li se razume u oružje.
– Razumem, gospodine, još kako! – veli Ajki. – Čim uzmem pušku u ruku, ja odmah znam je li dobra. Ja ga zamolih da dođe u kuću, da pregleda moju dvocevku, koju sam kupio, pre nekoliko godina, u Njujorku.
I Ajki dođe, pa pošto je pregleda, reče:
– Boga mi, gospodine, dobra puška... ne bi promašila ni oca, što no kažu.
Ajki! – počeh ja. – Ovo što ću vam pričati, nemojte razglašavati... Ja sam nešto video u ovoj kući.
– Tako! – prošapta on, i izbeči oči, kao da se neizmerno začudi... – Zar ste videli ženu sa kukuljačom?
– Ne, ali nemojte se prepasti od onoga što čujete, ja sam video jednu priliku, nalik vama. – Gospode Bože!
– Ajki! – Nastavih, stiskajući mu ljubazno ruku – Ako se još jednom pojavi utvara, ja ću, tako mi svega na svetu, pucati na nju.
Mladić mi zahvali zbunjeno, niti htede popiti čašicu rakije, koju mu ponudih, nego ode brzim koracima.
Ja se živo sećam kako on beše bacio kapu na zvonce gospodara B. a sem toga, u drugoj prilici, video sam nešto nalik na kožnu kapu nedaleko od zvonca, jedne večeri kad je ono samo zvonilo. I uvek, u najzgodnije doba priviđenjima, Ajki bi došao da umiruje sluškinje. Ali s druge strane, valja da budem pravičan prema njemu, on je tvrdo verovao, da je kuća senovita i bojao se utvara, a ipak je voleo da sam glavom zamenjuje utvare. Uostalom, to je radila i sobarica. Ona je bila obuzeta istinskim strahom, a pored svega toga izmišljala je koješta, i bezočno lagala, i sama lupala. Ja sam sve to znao, jer sam pratio svaki njihov pokret.
Ta besmislena i čudna strast ne da se objasniti po svojim osobinama: dovoljno je napomenuti da je poznata ljudima, koji se ozbiljno bave sudskom medicinom i drugim tačnim naukama; da je to stanje duha uopšte poznato i posmatračima, pre svega, kad se ispituju takve stvari, prva pretpostavka mora biti to, a zatim da se istražuje ostalo.
A sad da se vratimo našem društvu. Čim se okupismo, prva nam je stvar bila, da vučemo kocku kome će koja soba dopasti. Pošto se to završi, celo društvo ode da potanko pregleda kuću, svaku sobu i svaki kutak za sebe, od podruma do tavana. Zatim, dogovorno, razdelismo razne domaće poslove, kao da smo bili četa cigana, ili lovaca, ili putnika posle brodoloma. Tada ja ispričah kakvi se glasovi pronose o ženi sa kukuljačom, o sovuljagi, o gospodaru B. i o drugim maglovitijim i teže opipljivim utvarama, što lebde oko nas, otkad se uselismo u usamljenu kuću. Na to potanko pričanje, navede me prethodni razgovor o nekoj staroj gospođi, koja se penjala uz stube i silazila, sve naizmence, zato što beše ušao u nju duh iz „krećućeg“ stola, kao i o nekom magarcu, koji se ne mogaše opipati, ni uhvatiti... Uzgred da kažem, ja mislim da se naša mlađa posluga zarazila takvim mislima u nekom bolešljivom stanju, u kome joj nije trebalo da se mnogo služi rečima...
Najzad, mi se uzajamno i svečano zarekosmo da ćemo biti potpuno iskreni među sobom, jer se ne okupismo ni da varamo, ni da budemo varani, što je, najposle, jedno te isto. Još utvrdismo dve stvari. Prvo: ako bi neki od članova našeg društva čuo noću kakvu neobičnu larmu, pa želeo da se odmah raspita o uzroku, taj neka zakuca na moja vrata. Drugo: ako bi se neki član društva uverio o kakvim tajanstvenim pojavama, on će o tome ćutati do bogojavljenske noći, ali tada će svako od nas biti obavezan, da ispriča šta je otkrio. Jedino, ako bi nastala kakva znatna, nepredviđena prilika, koja bi potpuno opravdala prekidanje ćutanja, može se prekinuti.
A sad, evo zadataka po imenu članova našega društva kao i službe, koju svaki član mora da izvršiti: Prvo – da bih skinuo s vrata svoju sestru i sebe – beše nas dvoje. Kad smo izvlačili kocku za sebe, sestri dopade njena dotadašnja soba, a meni trouglasti kabinet gospodara B.
Tu beše naš brat od tetke, Džon Heršel, (prozvan tako po velikom astronomu), i koji je, ja mislim, najčuveniji čovek među onima što se služe teleskopom. S njim beše i njegova ženica, sa kojom se venčao u proleće iste godine i koja beše divni božji stvor. Ja sam se bojao za nju, jer u stanju u kome se nalazila, nije bilo poželjno dovesti je; te bogzna šta joj se moglo desiti kad bi se prepala; ali, opet, pomišljao sam, da brat bolje poznaje svoje poslove nego ja; s druge strane, priznajem, da kad bi ona bila moja žena, ne bih se ni ja mogao lišiti njenog lepog i veselog lika. Njima dopade takozvana „soba sa časovnikom“.
Alfred Starling, mladić od dvadeset i osam godina, uopšte veoma mio, meni naročito, smesti se u „duplu sobu“, koja je dotle bila moja i koju tako nazvasmo što uz nju beše pregradak za toalet i što imaše dva velika, nemirna prozora, koji se uvek pokretahu, bilo ne bilo vetra. Alfred misli da je, što kažu, neodoljiv ženskom svetu, ali je suviše dobar i osetljiv, da bi se tim koristio. On bi se već odlikovao u kakvom poslu, da mu, za njegovu nesreću, otac ne ostavi godišnji dohodak od nekih pet hiljada dinara i da nije našao načina da troši tri puta toliko. Ali ja se još nadam da će ga njegov bankar uplesti u kakvu špekulaciju, posle koje će Alfredu ostati dvadeset odsto od cele glavnice. Tome se nadam, jer sam uveren, da kad bi Alfredu propala očevina, da bi tek tada počela njegova sreća.
Bilinda Betis, najbolja prijateljica moje sestre, najumnija, najljubaznija, najdražesnija devojka što se zamisliti može, dobi sobu „sa slikama“. G-đica Betis rado druguje s Vilama, a u isto vreme zaneta je ženskim pitanjem, pozivom, pravima, nepravdama koje trpi žena i svim ostalim pitanjima gde se sa pravom ili olako upotrebljava veliko „Ž“.
To je bila sušta istina. Svake večeri, redovno, u isto vreme, konjušar bi otišao na noćište u jednu suhotu povrh šupe, pa pošto bi smestio kraj sebe vedricu vode i jedne vile, on bi zaspao pravedničkim snom. Ja sam tvrdo uveren, da kad bih ja njemu otišao, jedan minut pošto bi on legao, a ne javio mu to unapred, da bi mi najpre izlio vodu na glavu, pa onda me naboo na vile. Ćutljivi i nepokolebljivi Batls ne obraćaše nimalo pažnju na našu uzbuđenost, nego kad bi seo da večera, kad bi se Striker počela prenemagati, a sobarica se ukočanjila kao kameni kip, njemu bi to dobrodošlo da ugrabi koji krompir i koji zalogaj pečenja više.
– Eto tako – nastavi sestra – neka ostane Batls. A pošto je kuća suviše prostrana i usamljena da bi je nas troje mogli držati u dobrom redu, ja ti predlažem da pozovemo nekoliko naših prijatelja, razume se pravih prijatelja i ljudi dobre volje, na koje se možemo potpuno osloniti, pa da sastavimo jednu naseobinu, za tri meseca, te da se poslužujemo uzajamno, da živimo veselo i složno, pa da vidimo šta će biti!
Taj me predlog toliko zanese, da ga odmah, bez reči, privatih i zagrlih sestru.
To je bilo u početku treće novembarske nedelje. Mi se odmah dadosmo na posao tj. pisasmo nekolicini odabranih prijatelja i bili smo srećni da nam se želja ispuni mnogo brže nego što smo se nadali, jer, pre nego što isteče poslednja novembarska nedelja, senovita kuća se napuni gostima.
Da napomenem, prvo dve male izmene koje sam učinio u kući, dok ja i sestra bejasmo sami. Pošto sam sumnjao da Turčin urliče noću zato što čezne za slobodom, ja ga počeh puštati u dvorište, gde je imao i štenaru, a seljake opomenuh, da mu se ne primiču suviše blizu, niti da mu prelaze put, ako žele da im grla ostanu čitava.
To je jedno, a drugo je, što zapitah Ajkija, onako uzgred, kao sasvim slučajno, da li se razume u oružje.
– Razumem, gospodine, još kako! – veli Ajki. – Čim uzmem pušku u ruku, ja odmah znam je li dobra. Ja ga zamolih da dođe u kuću, da pregleda moju dvocevku, koju sam kupio, pre nekoliko godina, u Njujorku.
I Ajki dođe, pa pošto je pregleda, reče:
– Boga mi, gospodine, dobra puška... ne bi promašila ni oca, što no kažu.
Ajki! – počeh ja. – Ovo što ću vam pričati, nemojte razglašavati... Ja sam nešto video u ovoj kući.
– Tako! – prošapta on, i izbeči oči, kao da se neizmerno začudi... – Zar ste videli ženu sa kukuljačom?
– Ne, ali nemojte se prepasti od onoga što čujete, ja sam video jednu priliku, nalik vama. – Gospode Bože!
– Ajki! – Nastavih, stiskajući mu ljubazno ruku – Ako se još jednom pojavi utvara, ja ću, tako mi svega na svetu, pucati na nju.
Mladić mi zahvali zbunjeno, niti htede popiti čašicu rakije, koju mu ponudih, nego ode brzim koracima.
Ja se živo sećam kako on beše bacio kapu na zvonce gospodara B. a sem toga, u drugoj prilici, video sam nešto nalik na kožnu kapu nedaleko od zvonca, jedne večeri kad je ono samo zvonilo. I uvek, u najzgodnije doba priviđenjima, Ajki bi došao da umiruje sluškinje. Ali s druge strane, valja da budem pravičan prema njemu, on je tvrdo verovao, da je kuća senovita i bojao se utvara, a ipak je voleo da sam glavom zamenjuje utvare. Uostalom, to je radila i sobarica. Ona je bila obuzeta istinskim strahom, a pored svega toga izmišljala je koješta, i bezočno lagala, i sama lupala. Ja sam sve to znao, jer sam pratio svaki njihov pokret.
Ta besmislena i čudna strast ne da se objasniti po svojim osobinama: dovoljno je napomenuti da je poznata ljudima, koji se ozbiljno bave sudskom medicinom i drugim tačnim naukama; da je to stanje duha uopšte poznato i posmatračima, pre svega, kad se ispituju takve stvari, prva pretpostavka mora biti to, a zatim da se istražuje ostalo.
A sad da se vratimo našem društvu. Čim se okupismo, prva nam je stvar bila, da vučemo kocku kome će koja soba dopasti. Pošto se to završi, celo društvo ode da potanko pregleda kuću, svaku sobu i svaki kutak za sebe, od podruma do tavana. Zatim, dogovorno, razdelismo razne domaće poslove, kao da smo bili četa cigana, ili lovaca, ili putnika posle brodoloma. Tada ja ispričah kakvi se glasovi pronose o ženi sa kukuljačom, o sovuljagi, o gospodaru B. i o drugim maglovitijim i teže opipljivim utvarama, što lebde oko nas, otkad se uselismo u usamljenu kuću. Na to potanko pričanje, navede me prethodni razgovor o nekoj staroj gospođi, koja se penjala uz stube i silazila, sve naizmence, zato što beše ušao u nju duh iz „krećućeg“ stola, kao i o nekom magarcu, koji se ne mogaše opipati, ni uhvatiti... Uzgred da kažem, ja mislim da se naša mlađa posluga zarazila takvim mislima u nekom bolešljivom stanju, u kome joj nije trebalo da se mnogo služi rečima...
Najzad, mi se uzajamno i svečano zarekosmo da ćemo biti potpuno iskreni među sobom, jer se ne okupismo ni da varamo, ni da budemo varani, što je, najposle, jedno te isto. Još utvrdismo dve stvari. Prvo: ako bi neki od članova našeg društva čuo noću kakvu neobičnu larmu, pa želeo da se odmah raspita o uzroku, taj neka zakuca na moja vrata. Drugo: ako bi se neki član društva uverio o kakvim tajanstvenim pojavama, on će o tome ćutati do bogojavljenske noći, ali tada će svako od nas biti obavezan, da ispriča šta je otkrio. Jedino, ako bi nastala kakva znatna, nepredviđena prilika, koja bi potpuno opravdala prekidanje ćutanja, može se prekinuti.
A sad, evo zadataka po imenu članova našega društva kao i službe, koju svaki član mora da izvršiti: Prvo – da bih skinuo s vrata svoju sestru i sebe – beše nas dvoje. Kad smo izvlačili kocku za sebe, sestri dopade njena dotadašnja soba, a meni trouglasti kabinet gospodara B.
Tu beše naš brat od tetke, Džon Heršel, (prozvan tako po velikom astronomu), i koji je, ja mislim, najčuveniji čovek među onima što se služe teleskopom. S njim beše i njegova ženica, sa kojom se venčao u proleće iste godine i koja beše divni božji stvor. Ja sam se bojao za nju, jer u stanju u kome se nalazila, nije bilo poželjno dovesti je; te bogzna šta joj se moglo desiti kad bi se prepala; ali, opet, pomišljao sam, da brat bolje poznaje svoje poslove nego ja; s druge strane, priznajem, da kad bi ona bila moja žena, ne bih se ni ja mogao lišiti njenog lepog i veselog lika. Njima dopade takozvana „soba sa časovnikom“.
Alfred Starling, mladić od dvadeset i osam godina, uopšte veoma mio, meni naročito, smesti se u „duplu sobu“, koja je dotle bila moja i koju tako nazvasmo što uz nju beše pregradak za toalet i što imaše dva velika, nemirna prozora, koji se uvek pokretahu, bilo ne bilo vetra. Alfred misli da je, što kažu, neodoljiv ženskom svetu, ali je suviše dobar i osetljiv, da bi se tim koristio. On bi se već odlikovao u kakvom poslu, da mu, za njegovu nesreću, otac ne ostavi godišnji dohodak od nekih pet hiljada dinara i da nije našao načina da troši tri puta toliko. Ali ja se još nadam da će ga njegov bankar uplesti u kakvu špekulaciju, posle koje će Alfredu ostati dvadeset odsto od cele glavnice. Tome se nadam, jer sam uveren, da kad bi Alfredu propala očevina, da bi tek tada počela njegova sreća.
Bilinda Betis, najbolja prijateljica moje sestre, najumnija, najljubaznija, najdražesnija devojka što se zamisliti može, dobi sobu „sa slikama“. G-đica Betis rado druguje s Vilama, a u isto vreme zaneta je ženskim pitanjem, pozivom, pravima, nepravdama koje trpi žena i svim ostalim pitanjima gde se sa pravom ili olako upotrebljava veliko „Ž“.
– Vi ste zatočenica dobre stvari, draga gospođice, i odista će vam Bog biti u pomoći – rekoh joj prve večeri, prateći je do njene sobe – ali u vašem zahtevu, da se ženski krug udela u javnim poslovima raširi preko dosad udarenih međa, molim vas, ne terajte mak na konac, ne mislite da su ljudi baš onakvi kakvi vam se u prvi mah čine, tj. da su oni prepreka na vašem putu i da su prirodni tlačitelji vašeg pola; verujte mi, g-đice, da ljudi troše ono što zarade za svoje žene, kćeri, majke, babe, tetke i strine, te da se na njih ne može primeniti pouka iz one basne: kako je lav delio plen sa ostalim životinjama!
Ali kud ja odoh od glavne stvari!
Dakle, g-đici Betis dopade soba sa slikama. Ostadoše još tri: soba u zakutku, soba sa ormanom i treća prema gradini.
Moj dosadašnji prijatelj Džak Gverner obesi svoj ranč2 (kako bi on rekao) u sobi „u zakutku“. Pred mojim očima Džak je uvek bio najbolji mornar što se ikad pustio na pučinu. Doduše, kosa mu je već progrušana, ali to nije smetalo da ne bude isto onako lep kao što beše pre dvadeset i pet godina. Čak lepši. To vam je veseo čovek, srazmeran, ličan. Širokih leđa, iskrenog osmejha, crnih i sjajnih očiju i crnih obrva. Sećam se kako su se nekad te obrve slagale sa vranom kosom, ali čini mi se da mu sad bolje dolikuju srebrnastim vlasima. Džak je dopirao svuda gde i zastava sa njegovim imenom (Junijn-Džak) te sam sretao njegove stare drugove po sredozemnom moru kao i s druge strane Atlantskog Okeana, i svaki njegov poznanik, kad bi samo čuo njegovo ime, uzviknuo bi, zažarenim očima: „Šta? Vi poznajete Džaka Gvernera? E, onda zaista možete reći da poznajete cara ljudi!“ I zaista Džaku je tako ličilo što je pomorski časnik, da, recimo, i kad biste ga videli gde izlazi iz eskimske ledene kolibe, ogrnut tuljanskom kožom, opet bi vam se nekako učinilo da je u svečanoj časničkoj nošnji! Bilo je vreme kad se Džakove svetle oči zaustaviše na mojoj sestri, a ipak se oženi drugom, sa kojom ode u Južnu Ameriku gde ona umre. To je sve bilo pre nekih dvanaest godina. Džak donese sa sobom u našu senovitu kuću burence goveđeg slanog mesa; on je tvrdo bio uveren da valja samo ono meso, koje je on svojom rukom solio, te nije nikad putovao u London, a da ne stavi parče u svoju putnu torbu. Sem što donese mesa, Gverner dovede svog starog druga g. Bivera, pomorskog kapetana. To je Džak učinio na svoju odgovornost i dobro je učinio. Kapetan Biver imaše butrasto, drveno lice, prema kome behu i njegov stas, i struk, ali pored svega toga on beše pametan čovek i osobito vešt mornarskim stvarima. Ponekad bi g. Biver postao suviše uznemiren i nastran, što je bilo posledica nekakve davne bolesti, ali je to malo trajalo. Njemu dopade soba „sa ormanom“.
Najzad, da vam prikažem G. Enderi, moga poslovođu i prijatelja, koji zauze sobu prema gradini, te postade najbliži kapetanov sused. Ja sam znao da se G. Enderi bavi spiritističkom naukom, te da će se odazvati na naš poziv; tako je i bilo; on smesta odgovori, da rado pristaje i da će „do kraja ispitati stvar“. Sem toga, on je veštije igrao vist nego sva gospoda, čija se imena nalaze u Sudskom Šematizmu.
Nikada u životu ne osećah se tako srećan, a čini mi se da su i svi članovi našeg društva to isto osećali. Džak Gverner, neiscrpno domišljat u svakom poslu, beše nam glavni kuvar, te mi neka njegova jela, neke dotle nekušane slane stvari, neobično prijaše. Sestra uze da gotovi testa i poslastice. Alfred i ja postasmo njihovi vredni pomoćnici. Kapetan Biver takođe je pomagao, ali samo u vanrednim prilikama.
Danju smo se dugo šetali, ali ne toliko da bi to bilo na uštrb domaćeg reda. Među nama ne beše ni traga nesporazuma ili zle volje. A naša večernja skupljanja bila su tako zanimljiva da nam teško beše rastajati se.
U početku, u gluvo doba, svi osećasmo pomalo neodređen šum i tutanj. Baš prve noći razbudi me Gverner ušavši u moju sobu s nekim pravim „mornarskim“ fenjerom, koji je nalikovao na škrge kakvog morskog čudovišta.
– Šta je, Džače, ako boga znaš? – pitam ja bunovan.
– Hoću odmah da skinem vetreušu s velike katarke... to jest sa krova. – I poče mi pričati kako zvrčanje gvozdene zastavice na kući dosta nalikuje na jaukanje, te, ako se odmah ne ukloni, da bi neki od članova zbilja mogao posumnjati da čuje vapaj mučene duše, pa onda bi mu se moglo nešto i privideti.
Noć je bila burna. Ja mu napomenuh opasnost tog poduhvata, a on se nasmeja. U tome dođe i kapetan Biver, te mi ne ostade drugo, do da ih pratim. Popesmo se na krov. Vetar je duvao tako silno, da sam, samo puzeći mogao dopreti do kubeta, gde njih dvojica stigoše običnim korakom. Džak, noseći uporno svoj fenjer, a ne naslanjajući se drugom rukom, pope se na vršak, koji je bio preko dvadeset stopa visok, pa skide zastavicu. I pored sveg vetra i visine, obojica se zadržaše mnogo duže nego što je trebalo, tako da ja naposletku počeh sumnjati misle li silaziti.
Druge noći popeše se oni i digoše jedan dimnjak; pa onda, sve tako po noći, jednom otkidoše komad oluka, koji je pod kapavicom bodonjio; drugi put pronađoše nešto novo u vrtu.
Svi smo se verno držali zadate reči, te ako koji član društva beše šta i video, nije to odavao. Uostalom, ako je koja soba i bila senovita, to kao da nije mnogo uticalo na zdravlje njenih stanovnika, jer smo svi bili da bolje ne može biti.
Tako nas zatekoše praznici i mi ih dostojno proslavismo. Svi su ukućani bili prinuđeni da pomažu oko mešenja golemog pudinga, koji je mogao trajati do kraja naših dana. A, u svemu i po svemu, ni česnica ne izostade iza pudinga.
Božić dođe i prođe.
A uoči Bogojavljenja, posle dobre večere, kad posedasmo oko dobre vatre, ja napomenuh glavnu tačku našeg dogovora, te izazvah Duha iz „sobe sa časovnikom“ da nam on priča.
preveo Sima Matavulj
Ali kud ja odoh od glavne stvari!
Dakle, g-đici Betis dopade soba sa slikama. Ostadoše još tri: soba u zakutku, soba sa ormanom i treća prema gradini.
Moj dosadašnji prijatelj Džak Gverner obesi svoj ranč2 (kako bi on rekao) u sobi „u zakutku“. Pred mojim očima Džak je uvek bio najbolji mornar što se ikad pustio na pučinu. Doduše, kosa mu je već progrušana, ali to nije smetalo da ne bude isto onako lep kao što beše pre dvadeset i pet godina. Čak lepši. To vam je veseo čovek, srazmeran, ličan. Širokih leđa, iskrenog osmejha, crnih i sjajnih očiju i crnih obrva. Sećam se kako su se nekad te obrve slagale sa vranom kosom, ali čini mi se da mu sad bolje dolikuju srebrnastim vlasima. Džak je dopirao svuda gde i zastava sa njegovim imenom (Junijn-Džak) te sam sretao njegove stare drugove po sredozemnom moru kao i s druge strane Atlantskog Okeana, i svaki njegov poznanik, kad bi samo čuo njegovo ime, uzviknuo bi, zažarenim očima: „Šta? Vi poznajete Džaka Gvernera? E, onda zaista možete reći da poznajete cara ljudi!“ I zaista Džaku je tako ličilo što je pomorski časnik, da, recimo, i kad biste ga videli gde izlazi iz eskimske ledene kolibe, ogrnut tuljanskom kožom, opet bi vam se nekako učinilo da je u svečanoj časničkoj nošnji! Bilo je vreme kad se Džakove svetle oči zaustaviše na mojoj sestri, a ipak se oženi drugom, sa kojom ode u Južnu Ameriku gde ona umre. To je sve bilo pre nekih dvanaest godina. Džak donese sa sobom u našu senovitu kuću burence goveđeg slanog mesa; on je tvrdo bio uveren da valja samo ono meso, koje je on svojom rukom solio, te nije nikad putovao u London, a da ne stavi parče u svoju putnu torbu. Sem što donese mesa, Gverner dovede svog starog druga g. Bivera, pomorskog kapetana. To je Džak učinio na svoju odgovornost i dobro je učinio. Kapetan Biver imaše butrasto, drveno lice, prema kome behu i njegov stas, i struk, ali pored svega toga on beše pametan čovek i osobito vešt mornarskim stvarima. Ponekad bi g. Biver postao suviše uznemiren i nastran, što je bilo posledica nekakve davne bolesti, ali je to malo trajalo. Njemu dopade soba „sa ormanom“.
Najzad, da vam prikažem G. Enderi, moga poslovođu i prijatelja, koji zauze sobu prema gradini, te postade najbliži kapetanov sused. Ja sam znao da se G. Enderi bavi spiritističkom naukom, te da će se odazvati na naš poziv; tako je i bilo; on smesta odgovori, da rado pristaje i da će „do kraja ispitati stvar“. Sem toga, on je veštije igrao vist nego sva gospoda, čija se imena nalaze u Sudskom Šematizmu.
Nikada u životu ne osećah se tako srećan, a čini mi se da su i svi članovi našeg društva to isto osećali. Džak Gverner, neiscrpno domišljat u svakom poslu, beše nam glavni kuvar, te mi neka njegova jela, neke dotle nekušane slane stvari, neobično prijaše. Sestra uze da gotovi testa i poslastice. Alfred i ja postasmo njihovi vredni pomoćnici. Kapetan Biver takođe je pomagao, ali samo u vanrednim prilikama.
Danju smo se dugo šetali, ali ne toliko da bi to bilo na uštrb domaćeg reda. Među nama ne beše ni traga nesporazuma ili zle volje. A naša večernja skupljanja bila su tako zanimljiva da nam teško beše rastajati se.
U početku, u gluvo doba, svi osećasmo pomalo neodređen šum i tutanj. Baš prve noći razbudi me Gverner ušavši u moju sobu s nekim pravim „mornarskim“ fenjerom, koji je nalikovao na škrge kakvog morskog čudovišta.
– Šta je, Džače, ako boga znaš? – pitam ja bunovan.
– Hoću odmah da skinem vetreušu s velike katarke... to jest sa krova. – I poče mi pričati kako zvrčanje gvozdene zastavice na kući dosta nalikuje na jaukanje, te, ako se odmah ne ukloni, da bi neki od članova zbilja mogao posumnjati da čuje vapaj mučene duše, pa onda bi mu se moglo nešto i privideti.
Noć je bila burna. Ja mu napomenuh opasnost tog poduhvata, a on se nasmeja. U tome dođe i kapetan Biver, te mi ne ostade drugo, do da ih pratim. Popesmo se na krov. Vetar je duvao tako silno, da sam, samo puzeći mogao dopreti do kubeta, gde njih dvojica stigoše običnim korakom. Džak, noseći uporno svoj fenjer, a ne naslanjajući se drugom rukom, pope se na vršak, koji je bio preko dvadeset stopa visok, pa skide zastavicu. I pored sveg vetra i visine, obojica se zadržaše mnogo duže nego što je trebalo, tako da ja naposletku počeh sumnjati misle li silaziti.
Druge noći popeše se oni i digoše jedan dimnjak; pa onda, sve tako po noći, jednom otkidoše komad oluka, koji je pod kapavicom bodonjio; drugi put pronađoše nešto novo u vrtu.
Svi smo se verno držali zadate reči, te ako koji član društva beše šta i video, nije to odavao. Uostalom, ako je koja soba i bila senovita, to kao da nije mnogo uticalo na zdravlje njenih stanovnika, jer smo svi bili da bolje ne može biti.
Tako nas zatekoše praznici i mi ih dostojno proslavismo. Svi su ukućani bili prinuđeni da pomažu oko mešenja golemog pudinga, koji je mogao trajati do kraja naših dana. A, u svemu i po svemu, ni česnica ne izostade iza pudinga.
Božić dođe i prođe.
A uoči Bogojavljenja, posle dobre večere, kad posedasmo oko dobre vatre, ja napomenuh glavnu tačku našeg dogovora, te izazvah Duha iz „sobe sa časovnikom“ da nam on priča.
preveo Sima Matavulj
Bookland , Beograd , 2008 godina
( Duh sobe sa časovnikom 2)
Нема коментара:
Постави коментар