– Hola, mister Bivere, vaš je red!
Tim mornarskim pozivom izazvah ja poštovanog pomorskog kapetana, koji odmah izađe iz svog zamišljenog „ranča“, gotov da izvrši svoju dužnost.
– Pošto je moj „kvarat,8 evo me – reče g. Biver.
Njegov prijatelj, Džak Gverner, pogleda najpre mene, pa obrati pogled pun divljenja na njega, kao da mu očima unapred čestitaše uspeh. Uzgred da kažem, Džak Gverner, valjda zbog mornarske rasejanosti, kojoj je bio podložan, često obuhvataše struk moje sestre. A, može biti, to beše prosto njegova stara mornarska navika, da se uvek pridržava za nešto.
G. Biver poče:
„Moje pričanje neće biti dugo. Vi ćete dozvoliti da počnem priču od sinoć, upravo od onog trenutka kad se raziđosmo. Svi vi, članovi ovog poštovanog društva, sinoć, polazeći u svoje sobe, lepo zapaliste svako svoju sveću. To nije ništa čudno, reći ćete, to mi svake večeri činimo. Jeste, ali ja se čudim kako niko od vas nije primetio da ja svake večeri ležem bez sveće; sem toga što ne znate, to je, da ja ne noćivam u određenoj sobi, nego legnem u mraku, gde mi se prohte u ovoj senovitoj kući.
Već vidim da vam je čudan ovaj početak moje istorije. Ali je takođe veoma čudnovato, a u isto vreme, sasvim istinito, da mi sam pogled na zapaljenu sveću u ruci nekoga od vas prouzrokuje ružne snove. To je fakat, gospođe i gospodo, a vi se možete smejati koliko vam je volja. Fakat je takođe, da duh koji mi se javlja već više godina, i koji mi se javio i prošle noći u ovoj senovitoj kući, da mi se uvek prikazuje u obliku sveće sa svećnjakom. A bojim se da ću ga u tom obliku viđati sve dok i sam ne postanem duh.
Eto, šta mi se često priviđa. Lepše bi bilo da mi se mesto toga prikazuje, recimo, kakva lepa ženska, ili rudnik zlata, podrum pun dobrog vina, ili nešto slično. Ali, ono što jeste, ja ne mogu izmeniti a vama ću biti iskreno zahvalan, ako mi ne zamerite zbog neveštine u pričanju, ili čega drugog. Ja nisam učio više nauke, ali smem tvrditi, da svaki čovek, koji je mučen ma kakvim priviđenjem, plaši se svega onoga, što ga na priviđenje podseća; s toga, gospođe i gospodo, već je protekla polovina moga veka od kad ja mrzim sveće i svećnjake, a i u ovom trenutku to osećanje u meni preovlađuje. Četvrt časa, što ga pomorski časnik mora provesti na mostini („pontu“) kad dođe njegov red da stražari.
Nije lepo što to priznajem, pre nego što iznesem pojedinosti, ali nadam se, da, pošto čujete moju istoriju, nećete misliti da sam strašljivac, te ćete, bar u tome videti smelost, što otvoreno priznajem stvari koje mi malo služe na čast.
Čujte, dakle, pojedinosti, koje ću vam ispričati najjasnije što umem.
Ja sam nejak stupio u mornarsku službu – otprilike bio sam toliko odrastao, koliki je sad moj štap. Znači, ipak, da sam dobro upotrebio svoje vreme, kad u dvadeset petoj godini postadoh potkapetan. Molim vas da mi ne zamerate ako ne budem tačan u nečemu – jer me pamćenje ne služi najbolje što se tiče datuma, imena, brojeva, mesta i stvari tome slične – ali za događaje koje sam naumio da vam iznesem, ja vam jamčim da će biti potpuni, jer su oni duboko upečaćeni u mojoj pameti. I ovog trenutka oni su mi tako jasni, kao i onda kad su se zbili, iako pre toga i posle toga, mnogi događaji minuše, ne ostavljajući traga u mojoj svesti.
Godine 1818, ili 1819, u ovome delu sveta vladaše mir, ali u onome delu, preko Okeana, na starom bajnom zemljištu, na španskom kontinentu, (kako ga mi pomorci zovemo), vodio se žestok rat. Već nekoliko godina pre, Južna Amerika beše ustala protiv svojih starih gospodara Španaca. Mnogo se krvi beše prolilo sa obe strane, ali, najzad, ustanici nadjačaše, jer su imali za vođu čuvenog generala Bolivara. Dosta Engleza i Iraca, imajući naklonost ka ratovanju, a nemajući drugog posla, pridružiše se generalu Bolivaru. Više naših trgovaca, pod izgovorom da snabdevaju ustanike, obavljaše svoju trgovinu preko Okeana. Razume se da je bilo mnogo opasnosti u tim pokušajima, ali kad bi jedan uspeo, on nadoknađivaše dva neuspeha. Uostalom, to je trgovinsko načelo, koje se svuda sreće – bar dokle sam ja dopro.
Među Englezima, koji učestvovaše u toj vojni bio je i vaš ponizni sluga, koji vam ovo priča, ali njegov udeo beše mali. U ono vreme, ja sam bio potkapetan na jednoj lađi, koja pripadaše nekoj trgovačkoj londonskoj kući; ta je kuća najviše trgovala s najudaljenijim i najmanje poznatim krajevima sveta. Pomenute godine, ta trgovačka kuća natovari lađu barutom za ustanike. Kad razapnemo jedra niko nije znao kud plovimo, sem kapetana, koji kao da nije mario. Ne bih vam umeo kazati koliko je buradi baruta bilo na lađi, znam samo da drugog tovara ne beše. Lađa je nosila ime: „Dobra Namera“. Čudno ime, reći ćete, za lađu koja nosi barut ustanicima. I nama je ta suprotnost davala predmet za podsmeh. To napominjem ne bi li se i vi nasmejali, ali vidim, gospođe i gospodo, da sam promašio cilj. „Dobra Namera“ beše sva trula i rasklimatana – najgora lađa na kojoj sam ikad plovio. Zahvatala je oko dvesta četrdeset tona, a bilo je na njoj osam mornara, premda bi ih trebalo još toliko, pa da se moglo manevrisati kako valja. Kako, pak, jednako besmo u dvostrukoj opasnosti, ili da ćemo potonuti ili prsnuti, da nam se to nadoknadi, bili smo obilato plaćeni. Ali, s druge strane, bejasmo nezadovoljni zbog stege, koja nam se beše nametnula: pušiti se samo moglo u izvesno vreme i uz stotinu predostrožnosti; sa zapaljenim fenjerima nije se takođe smelo služiti kao inače.
I, kao što obično biva, da onaj koji sam nešto preporučuje govorom ne potvrđuje delom, kapetan se ne držaše pravilnika, koji je stvorio. Kapetan sa zapaljenom svećom silaziše pod palubu, kad bi išao da pregleda tovar, ili kad bi ušao u svoju kabinu, da proučava karte. Kapetanova sveća beše najprostije vrste, uglavljena u neki stari, gadni svećnjak, sa koga na nekim mestima, beše otpala boja, te se videla tenećka. Bilo bi priličnije da se naš starešina služio lampom, ili fenjerom, ali on mnogo držaše samo do svog svećnjaka. I to je onaj stari svećnjak, gospođe i gospodo, što mi od onda nikako ne izbija iz pameti. To je, zaista, smešno, i pravo ima mis Bilinda što se sad smeje.
Mi smo plovili zapadno ka indijskim ostrvima, a kad njih ugledasmo, skrenusmo sasvim na jug. Tako je to trajalo dokle stražar sa katarke ne javi da smo blizu kopna. To beše obala Južne Amerike. Dotle smo srećno putovali. Ne bejasmo izgubili ni parče konopca, a mornari ne bejahu posustali radeći oko šmrkova, kao što sam ja slutio. Retko je kad dotle „Dobra Namera“ imala tako pogodno vreme.
Kapetan siđe u svoju kabinu, da prouči karte i da pročita primljene naredbe, pa se vrati i naredi krmanošu da skreće na istok.
Zaboravio sam sa koje tačke zemljine širine i dužine skrenusmo, ali čega se dobro sećam, to je, da beše noć kad stigosmo na dogled obale. Često smo merili dubinu i videsmo da do dna ima pet do šest svežanja. Ja sam oštro motrio na pravac plovidbe, jer niko od nas ne beše vešt strujama u tom kraju. Čudilo nas je što kapetan ne naredi da se spusti kotva. Najzad, ja ga zapitah, a on odgovori da bi pre morao istaći fenjer na srednjoj katarci, ali da očekuje neki znak sa obale. Svi uperismo poglede ka kopnu, ali nikakvog znaka ne beše. More je bilo tiho, zvezde su sijale, a vetrić na mahove duvao sa obale. Tako čamismo, mislim, dva-tri časa, držeći se više zapada. U neko doba, mesto očekivanog znaka, ugledasmo čamac koji se otisnuo od obale i uputio ka nama.
Kad se čamac približi, videsmo da su u njemu samo dva veslara. Na naše: „ko ste?“ neko odgovori: „prijatelji“ i zovnu kapetana po imenu.
Pustismo ih na krov. Jedan beše Irac, a drugi urođenik, kafene boje, koji jedva natucaše engleski. Irac predade neko pisamce kapetanu. Kapetan, pošto ga pročita, dade ga meni. Neke ustaničke vođe javljaju nam, da se nipošto ne primičemo toj obali, jer je mesto nepouzdano; tu su, dan pre, pohvatali neke neprijateljske (tj. pređašnje vlade) špijune, i streljali ih; nego da otplovimo drugoj strani a radi toga šalju nam svog krmanoša.
Irac se vrati, a mi, bez imalo kolebanja, predadosmo upravu krme krmanošu urođeniku. On okrete ka širini, gde ostadosmo sutradan do podne. Tek posle podne izmenismo pravac i oko ponoći stigosmo ka namerenoj obali.
Mulat beše sitan, koščat čovek, odvratnog lica i ponašanja, koji, posle svake reči, psovaše engleski, užasnim izgovorom. On je tako drsko i pakosno postupao sa mornarima, da bi ga oni, možda, bacili u more, da ne beše kapetana i mene. Pošto su ga vođe odabrale, mi smo ga morali trpeti, a, sem toga, bez njega ne bismo znali pravi put.
Ali, pored sve moje dobre volje, ja se prvi s njim dohvatih. On je hteo da siđe pod palubu sa zapaljenom lušom, što mu ja zabranih. Drski mulat ipak htede da uđe, a ja ga odgurnuh. Nije mi bila namera da se kačim svojom snagom, ipak mulat pade, pa onda živo usta i zamahnu nožem. Ja mu ga, takođe, hitro istrgoh iz ruke i bacih u more, a nevaljalcu opalih šamar. Mulat me krvnički pogleda i odmače se. Naravno, u onom trenutku, malo mi beše do njegovog pogleda, ali sam ga se posle dugo sećao. Mi se primakosmo obali između 11 i ponoći, baš kad vetar utihnu, te spustismo kotvu. Beše pomrčina kao testo, i oko nas vladaše grobna tišina. Kapetan je stajao na mostu s dvojicom najboljih mornara: ostali behu gde koji, a mulat ležaše na uzvišici do krme, savijen kao zmija. Pošto moj red stražarenja beše tek u zoru, ja sam mogao sići u kabinu, da se ljudski odmorim, ali sam sve nešto slutio, te se naslonim na palubu, ne bi li malo zaspao, a, u isto vreme, da budem na oprezi.
Poslednje čega se sećam beše, da mi kapetan prošapta, kako ni on nije zadovoljan, te ide u kabinu, da ponovo prouči naredbe. To je poslednja stvar koje se sećam, pre nego što me sporo, teško i pravilno kretanje stare lađe, koja se primicaše obali, ne uspava.
Razbudi me neki tutanj na krmi, i u tren neko mi zapuši usta, a više njih me vezaše. Lađa beše u rukama Španaca, kojih je bilo mnoštvo. Lepo začuh kako jedno telo pade u more, zatim, drugo, pa treće, tako njih šest. Videh kapetana gde se promoli ispod kapote sa stepenica, i čim se promoli, u onaj mah razbojnici ga izbodoše noževima i baciše preko boka lađe. Svi, dakle, osim mene behu poubijani. Nisam se mogao domisliti zašto mene jedinog štede, dokle se nada me ne nakloni onaj gadni mulat, s fenjerom u ruci; on me gledaše netremice nekoliko trenutaka, kao da je želeo uveriti se jesam li baš ja. Na njegovom odvratnom licu beše satanski osmejak, i on odmahnu glavom, kao da govoraše: „Ti li si onaj što me ošamari? Čekaj, vratiću ti ja milo za drago.“
Bio sam tako čvrsto vezan, da se nisam mogao ni mrdnuti, ni reči progovoriti, samo sam gledao šta rade Španci. Planirali su kako će prekrcati tovar s „Dobre Namere“. Nakon četvrt časa začuh šum vesla. To su počeli prevoziti prvi deo baruta. Videh i katarke njihove lađe, koja beše blizu. Svi, osim mulata, živo radiše. On je često dolazio da me posmatra sa svojim satanskim izrazom. Ja sam dovoljno star, te me nije stid priznati da mi je taj đavolski čovek zadavao veliki strah.
Očevidna je stvar da krmanoš beše u službi Španaca, pa se nekako uvukao među ustanike i znao njihove tajne, te na vreme izvestio svoje gospodare o dolasku naše lađe. I tako mi glavom platismo našu neopreznost i lakovernost. Sve je to bilo jasno, ali šta je mislio sa mnom zlosrećni pilot? Kad zora svanu, ja ležah sasvim iznemogao. Veliki deo baruta već beše na njihovoj lađi, te se oni spremaše da pobegnu pre dana.
Ja sam se predao svojoj sudbini i očekivao najgore što se zamisliti može. Časti mi moje, i sama me jeza obuzima sećajući se šta sam očekivao!
Svi Španci odoše, sem mulata i još dvojice. Oni me snesoše u najdublji deo lađe, pa, položivši me, učvrstiše veze, tako da ću se jedva moći okrenuti s boka na bok. Pomoćnici otidoše. Obojica bejahu trešti pijani, samo mulat beše potpuno trezan. I on pođe za njima.
Ostavši sam u pomrčini, srce mi se trzalo u grudima. Posle nekoliko minuta, krmanoš se vrati, noseći u jednoj ruci čitavu zapaljenu sveću, a u drugoj svrdlo i pripalu, kakva se upotrebljava za mine. Poznadoh kapetanov svećnjak. On ga položi ispod boka lađe, otprilike lakat daleko od mog lica. Kad mi se oči navikoše na slabu svetlost, ja videh oko sebe desetak buradi baruta. Odmah sam pogodio njegovu paklenu nameru, te me obuze drhtanje i probi me hladan znoj. Mulat se primače buretu, koje beše prema sveći, pa poče vrteti svrdlom. Kad barut pokulja kroz rupu, on dočeka dlanom, te brzo zapuši rupu krajem one pripale, a nju posu barutom, pa drugi kraj obavi oko sredine sveće. Zatim pažljivo pregleda veze na meni, pa se nagnu i prošapta: „Eto, čekaj dokle ne odletiš u vazduh zajedno s lađom!“ I on istrča na krov. Začuh kako zatvara ulaz. Pri dnu vrata osta mala pukotina, kroz koju dopiraše sunčevni zraci. Još se čuo šum vesla, pa se onda sve utiša.
Ja upravih pogled na sveću. Ona je cela, otprilike, mogla trajati šest do sedam časova, a do pripale jedva oko dva.
Ležah, dakle, vezan, nepomičan, zapušenih usta, da merim trajanje svog života po trajanju jednog dela sveće! Sam, na moru, namenjen užasnoj smrti, očekujući kobni trenutak, koji se naglo primicao, a da ne mogu ni jauknuti, a kamo li zvati upomoć! Zaista, i danas se čudim, kako nisam umro od užasa pre nego što je proteklo i pola časa.
Ne bih vam umeo kazati koliko sam vremena bio pri čistoj svesti, pošto se odmače poslednji čamac, koji je odneo mog krvnika. Donekle mogu se setiti sve šta sam mislio, ali posle neke granice, sve se zbrka u mome mozgu!
Kad me zlikovci ostaviše, ja počeh da radim ono što bi i svaki drugi na mom mestu, tj. počeh se mrdati, ne bih li oslobodio ruke, ali sav uspeh tog mrdanja beše da se isekoh konopcima. Još manje izgleda beše da oslobodim noge. U tom naprezanju malo što se ne uguših, te mi ne osta drugo do da se smirim, dok mi se dah ne povrati. Moje usplamtele oči ostadoše uprte na sveću. Na jedan mah, setih se, da bih mogao pokušati da ugasim sveću, duvajući kroz nos, pošto (niste zaboravili) usta mi behu zapušena. Ali sveća beše suviše visoko, da bih to mogao učiniti. Ipak duvah, dokle se ne uverih da i to beše samo prazno nadanje. I opet se smirih, jednako gledajući u sveću, a činilo mi se, da i ona mene gleda.
Ja osećah kako postupno gubim svest. Plamen rastaše, a rastojanje između pripale i njega, (dužina moga života) postajaše manje i manje. Kroz bunilo ipak proračunah da ću živeti još čas i po. Samo čas i po! Bejaše li prilike da za to vreme kakva lađa može stići upomoć? Je li najbliža obala u rukama naših saveznika ili neprijatelja? Mogu li se tešiti da će stanovnici poslati kakvu izvidnicu, iz prostog razloga što se strana lađa nalazi u njihovim vodama? A, najposle, što je najvažnije, hoće li ta izvidnica stići na vreme da me spase.
Sunce još ne beše odskočilo, kao što sam se mogao uveriti gledajući u pukotinu. U blizini odista ne beše nikakvog sela, jer se ne sećah da smo opazili ma kakvu svetlosti. Takođe ne beše nimalo vetra, da bi mogao naneti neku stranu lađu. Da mi preostajaše bar šest časova života, onda bih se mogao nadati da će ipak slučaj pomoći, ali za čas i po ne može ni slučaj. Šta kažem čas i po, kad je već protekla jedna četvrt! Da u to rano doba, na tom pustom mestu, u toj grobnoj tišini, da stigne pomoć? U trenutku kad to pomislih, skupih svu snagu da raskinem konopce, i opet se jače izranjavah. Počnem osluškivati. Nikakav zvuk ne dopre mi do ušiju, sem što se riba praćkala po tihoj površini i što su krckala ostarela rebra „Dobre Namere“, koja se tiho njihala na vodi.
Plamen sveće beše primetno veći; stenj beše pocrneo, te dobi oblik pečurke. Nema sumnje, pašće varnica, barut će planuti, i sve će otići u prasak pre vremena. Dakle, prilika je da ću živeti još samo deset minuta! Ta pomisao dovede me do ludila. Nametale su mi se razne misli, jedna crnja od drage. Je li teška takva smrt? Ne može biti, pošto je isuviše preka. Ali kakva je? Osetićeš silnu lomnjavu – ili, ne, nećeš osetiti ništa, tvoje će se telo, u jednom magnovenju, raspršiti u hiljade delića!..
Te, i mnoštvo takvih misli leteše mi kroz mozak, a nijedna se ne zaustavi. Najzad, ja počeh buncati. Kad se vratih na svoje misli, ili kad se one vratiše meni, plamen beše strašno veliki, i iz njega kuljaše dim. Jezičak stenja, sav crven, beše se nagnuo. Sad će planuti. Očajanje i užas skrenuše moje misli na pravi put, na jedini što mi preostajaše – počeh se moliti Bogu, nemo, ali iz dubine duše. Ali na onom zlosretnom plamenu kao da sagore i moja molitva. Rvao sam se sa sobom, da skrenem pogled sa plamena na drugu, utešniju svetlost, što dopiraše kroz pukotinu. To pokušah jedanput, drugi put, pa se i toga okanih. Pokušah da zatvorim oči i to mi pođe za rukom. „Bože, sačuvaj mi majku i sestru Lizu, a meni oprosti grehove“. Toliko sam mogao izreći zatvorenih očiju, pa se opet otvoriše. Tada mi se učini da se plamen kovitla, i da zahvata sve šire krugove. Opet se onesvestih.
Kad ponovo dođoh sebi, učini mi se da vlada veća tišina, da se ni lađa ne ljulja, da su neosetljive kaplje hladnog znoja na mom licu, da mi je glava bez misli da je srce prestalo kucati – da je sve nestalo sem crvenkastog plamena i njegove crnkaste srčanice. Plamen se nadu, ustrepta, povi se na jednu stranu i varnica pade, ali se u kružiću odmah ugasi.
I ja se počeh smejati. Da, ja se smejah što se varnica odmah ugasila, ja bih se smejao grohotom da su mi usta bila slobodna, ali tako od naprezanja, grudi mi uzdrhtaše, te mi krv pojuri u glavu i umalo se ne uguših ne mogavši povratiti disanje. I ja bejah još toliko svestan da razumem da je taj nastup smeha u onom užasnom položaju početak ludila. I imao sam još toliko prisebnosti da zaustavim svoj razum, pre nego što pobegne, kao što beži besan konj kad otrgne uzdu.
Poželeh još jedared da se okrenem dnevnom vidalu, te pokušah da okrenem pogled, ali uzalud. Plamen pleniše moje oči takvom silinom, da sam se trebao boriti. Borba koju sam izdržao da odvojim oči od sveće i da ih upravim pukotini, sasvim me iznuri bez uspeha. Ja ih nisam mogao ni odvojiti, ni zaklopiti.
Plamen ponovo poče rasti. Dužina između njega i pripale beše se svela na jedan palac. Koliko mi, dakle, vremena još ostaje? Valjda tri četvrti časa? Ili pola časa? Ili dvadeset minuta? Palac sveće ne može trajati više od dvadeset minuta. Pomisao da duša i telo jednog čoveka ne mogu biti u zajednici više nego koliko potraje palac sveće, zar to nije čudno! To zaista zaslužuje da ispričam materi kad se vratim kući, nikakav događaj iz mojih putovanja neće je više začuditi. I opet se počeh smejati u sebi – drhtao sam, davio se, sve dotle, dok plamen ne sinu jače, a onda se pretvorih u gromadu leda. Tada mi se privideše mati i sestra. Ja ih videh kao sad vas. Sestra Liza beše vesela kao uvek i smejala se na mene. Smejala se! A zašto ne? Ko može osuditi Lizu što misli da ja ležim pijan u podrumu, opkoljen buradima piva!? Zatim Liza udari u plač i stade lomiti ruke, pozivajući me upomoć. Njeni uzvici bejahu sve slabiji, baš kao ono udaranje vesala, kad moji krvnici pobegoše. Gle sad! Liza iščeze u plamenu, koji iznenadna buknu! Ne, nije to plamen prirodni, nego neka čudna svetlost koja izlazi iz prstiju moje matere. Eno, ona plete, ali bez igala, plete prstima, iz kojih izlaze svetli zraci. Njeno lice obrubljeno je plamenim viticama. Ona sedi u svojoj staroj naslonjači, a iza leđa joj vise ruke onog gadnog mulata, a iz njih se prosipa puščani prah. Pa onda nesta matere i stolice, samo osta crveno i sjajno lice mulatovo, koje se zaokruži kao sunce, a oko njega se stvori vidna atmosfera; ono se poče obrtati oko sebe strahovitom brzinom, a u tom obrtanju postajaše sve manje i manje, dok se ne svede u jednu tačkicu, koja se najposle naže ka meni i udari me posred čela. I onda sve iščeznu – mene nestade.
Šta se posle toga desilo, gospođe i gospodo, ja ne znam.
Probudih se u dobroj postelji, i videh dva krupna neotesana čoveka kao što sam ja, koji sedeše sa strane mog uzglavlja. Čelo mojih nogu stajaše neki džentlmen i posmatraše me. Bilo je oko sedam časova izjutra. Moje spavanje (ako se tako može nazvati) trajalo je više od osam meseci.
Ja sam se nalazio među svojim zemljacima na ostrvu Trinidad. Ona dvojica behu mornari, dobrovoljni bolničari, a džentlmen beše lekar.
Šta je sve sa mnom bilo za osam meseci, nije mi moguće doznati.
Još dva meseca protekoše dokle se lekar privoli da mi ponešto ispriča.
„Dobra Namera“, kao što sam i zamišljao, nalazila se blizu jednog pustog žala, te su Španci bili sigurni da mogu bez opasnosti izvršiti svoju nameru, pod zaštitom noći.
Pomoć mi ne dođe sa obale, već sa širokoga mora. Neka američka lađa, oko izlaska sunca, beše ugledala „Dobru Nameru“. Pošto je na moru bila mrtva tišina, kapetan Amerikanac, nemajući drugog posla, stade se domišljati zašto li se lađa „usidrila“ gde joj nije mesto. S toga on posla čamcem potkapetana, da izvidi, pa da mu donese izveštaj.
Potkapetan i njegovi ljudi, obilazeći pusti krov, ugledaše pukotinu pod vratima. U tom trenutku plamen samo što ne obuze pripalu. Srećom taj potkapetan beše priseban i odrešit čovek te odmah preseče pripalu, inače odoše i oni sa mnom u vazduh...
Nisam doznao šta je bilo s razbojnikom mulatom i njegovim društvom.
Amerikanci iskrcaše mene na pomenuto ostrvo, prisvojiše „Dobru Nameru“, u ime naknade, što im ja odobrih. Oni me iskrcaše u onom stanju u kome su me našli, tj. onesvešćenog.
Kao što vidite, evo me sada živ i zdrav, ali sad tek možete razumeti zašto mi se zli duh priviđa u obliku sveće i svećnjaka.“
_______
preveo Sima Matavulj
Bookland , Beograd , 2008 godina
NASTAVAK : Romani u nastavcima
Нема коментара:
Постави коментар