Treće poglavlje
Tom se pojavi pred tetkom Polly koja je sedela kraj otvorenog prozora u ugodnoj prostoriji u stražnjem delu kuće, prostoriji koja je u isti mah bila spavaća soba, blagovaonica u kojoj se i doručkovalo i ručalo te biblioteka. Blagi letnji vazduh, umirujuća tišina, miris cveća i sanjivo zujanje pčela učinili su svoje i ona je zadremala nad pletivom – jer nije imala drugog društva osim mačke koja joj je spavala u krilu. Naočale je za svaki slučaj bila podigla na vrh sede glave. Mislila je, naravno, da je Tom već odavno nekamo pobegao i začudila se što joj se on tako neustrašivo opet predaje u ruke. Tom upita: »Tetka, mogu li se sada ići igrati?«
»Šta, zar već? Koliko si napravio?«
»Sve, tetka.«
»Tome, ne laži. To ne podnosim.«
»Ne lažem, tetka, sve je napravljeno.«
Tetka Polly nije baš verovala takvoj izjavi te izađe da se uveri kako stvari stoje: bila bi zadovoljna i da je dvadeset posto Tomove tvrdnje bilo istinito. Kada je videla da je cela ograda obeljena, i ne samo obeljena, već i pažljivo namazana i premazana, a duž nje, šta više, po zemlji povučena i dodatna pruga, njezino je iznenađenje bilo gotovo neizrecivo. Rekla je:
»No, tako nešto! Tome, bome se mora priznati da znaš raditi kad se na to odlučiš.« A onda je ublažila pohvalu dodavši: »Samo moram reći da se na to vrlo retko odlučuješ. Dobro, možeš se ići igrati, ali pazi da se vratiš još u toku ove nedelje, inače ću te istući.«
Tomov ju je sjajni uspeh toliko oduševio da je odvela dečaka u smočnicu, izabrala najlepšu jabuku i pružila mu je zajedno s poticajnom poukom o tome
kako više vredi i bolje prija poslastica do koje dođemo bez greha i kreposnim naporom. I baš kad je taj govor završavala sretno nađenim biblijskim ukrasom, Tom joj »zdipio« i jedan uštipak.
Onda je pojurio van i ugledao Sida kako baš kreće uz vanjske stepenice koje su vodile do stražnjih soba na katu. Za tren oka vazduhom poleteše grude zemlje što su se Tomu našle pri ruci. Bešnjele su oko Sida kao oluja praćena tučom. Pre no što se tetka Polly uspela pribrati od iznenađenja i pohitati Sidu u pomoć, šest-sedam gruda pogodilo je cilj, a Tom preskočio ogradu i nestao. Na ogradi su postojala i vrata, ali je on, kao i inače, bio u prevelikoj žurbi da bi se njima poslužio. Srce mu je sada bilo na mestu jer se obračunao sa Sidom zbog onog upozorenja na crni konac i nevolja u koje ga je uvalio.
Obišao je ugao ograde i izašao na blatnu stazu koja je vodila iza staje u kojoj je tetka Polly držala krave. Uskoro se nađe izvan tetkinog dohvata i siguran od kazne pa požuri prema seoskom trgu, gde su se prema prijašnjem dogovoru trebale sukobiti dve »vojske« dečaka. Tom je bio general jedne od njih, a Joe Harper (njegov najbolji prijatelj) general druge. Ova se dva velika zapovednika nisu udostojala osobno učestvovati u borbi – to je više priličilo sitnijoj ribi – nego su zajedno sedili na povišenom mestu i upravljali bitkama izdajući naredbe preko ađutanata. Tomova vojska, nakon duge i teške borbe, odnese veliku pobedu. Tada prebrojiše mrtve, razmeniše zarobljenike, ugovoriše uslove idućeg nesporazuma i dogovoriše dan neizbežne bitke. Zatim se vojnici svrstaše u redove i odmarširaše, a Tom sam krenu kući.
Dok je prolazio pored kuće u kojoj je živio Jeff Thatcher, ugleda u vrtu nepoznatu devojčicu – dražesno malo plavooko stvorenje žute kose spletene u dve duge pletenice, u beloj letnjoj haljinici i vezenim dugačkim ženskim gaćama. Upravo ovenčani junak pade bez boja. Stanovita Amy Lawrence iščeznu mu iz srca i u njemu za sobom ne ostavi čak ni uspomenu. Mislio je da je voli do ludila i svoju je strast smatrao obožavanjem, a gle! – bila je to tek prolazna sićušna naklonost. Osvajao ju je mesecima, a ona mu je jedva pre nedelju dana priznala svoju ljubav. Bio je najsretniji i najponosniji dečak na svetu tek sedam kratkih dana, a sada mu je ona u jednom jedinom trenutku nestala iz srca poput kakve slučajne došljakinje čija se poseta završila.
Iz prikrajka je s obožavanjem promatrao ovoga novog anđela sve dok nije opazio da ga je devojčica otkrila. Onda se pretvarao da ne primećuje njezinu prisutnost i počeo se »šepiriti« izvodeći kojekakve detinjaste budalaštine ne bi li stekao njezino divljenje. Neko je vreme ovako blesavo lakrdijao, ali je uskoro, usred neke opasne gimnastičke točke, letimično pogledao u stranu i video da se ona uputila prema kući. Prišao je ogradi i sav se žalostan naslonio na nju u nadi da će se devojčica ipak nešto duže zadržati. Ona je načas zastala na stepenicama, a onda krenula prema vratima. Kad je nogom stupila na prag, Tom duboko uzdahnu, ali mu se lice odmah ozari jer mu je, čas pre no što će nestati, preko plota dobacila maćuhicu.
Dečak potrča onamo, zaustavi se na stopu-dve od cveta, zaseni rukom oči i zagleda se niz ulicu kao da je otkrio da se tamo nešto zanimljivo događa. Zatim s tla podiže slamku i, zabacivši glavu, pokuša je zadržati u ravnoteži na nosu. Njišući se ovamo-onamo, u tom se nastojanju sve više približavao maćuhici. Napokon bosom nogom dotaknu cvet, spretno ga uhvati nožnim prstima i sa svojim blagom u dva skoka nestade iza ugla. No, samo na trenutak, samo da bi mogao staviti cvet pod kaput – blizu srca ili možda blizu želuca, jer se nije mnogo razumeo u anatomiju, a i inače nije običavao previše cepidlačiti.
Zatim se vratio, do mraka se motao oko ograde i »šepirio se« kao i pre. No, devojčica se više nije pokazivala, premda se Tom donekle tešio nadom da ona u međuvremenu stoji blizu nekog prozora i promatra njegovo udvaranje. Napokon je nerado otišao kući, a jadna mu je glava bila ispunjena maštarijama.
Za večerom je celo vreme bio tako dobre volje da se tetka čudila »što je ušlo u to dete«. Pošteno ga je izgrdila zato što je Sida gađao grudama zemlje, ali se činilo da to njega ni najmanje ne smeta. Pokušao je tetki ispred nosa krasti šećer i zbog toga je dobio po prstima. Rekao je:
»Tetka, kad Sid uzme šećera, njega nikad ne udariš.«
»Sid ne dodijava svima oko sebe kao ti. Da ja ne pazim, ti bi stalno bio u tom šećeru.«
Uskoro je otišla u kuhinju, a Sid je, sretan u svojoj nepovredivosti, tako pobedonosno posegnuo za činijom za šećer da je Tomu to bilo gotovo nepodnošljivo. No, prsti su mu se omaknuli, a činija pala i razbila se. Tom se oduševio. Oduševio se do te mere da je čak obuzdao jezik i ćutao. Odlučio je da neće progovoriti ni kada tetka uđe u sobu, nego će sedeti savršeno mirno, sve dok ona ne upita ko je napravio ovu štetu, a tada joj sve objasniti i ništa na svetu neće biti tako dobro kao gledati kako uzorni mezimac »dobija svoje«. Bio je toliko razdragan da se jedva suzdržavao kad se stara gospođa vratila i stala iznad razbijene činije, a iz očiju joj sevale gnjevne munje. Rekao je sam sebi: »Sad počinje!« U idućem se trenutku našao ispružen na podu. Kada se snažna šaka dignula da ga ponovno udari, on povika:
»Stani, zašto mene tučeš? Sid ju je razbio.«
Tetka Polly zbunjeno zastade, a Tom je očekivao blagotvornu samilost. No, kada se tetki vratio dar govora, ona samo reče:
»Hm? Pa, izgleda mi da te nisam uzalud lupila. Dok nisam bila ovde, verovatno si napravio neku drugu drsku nepodopštinu.«
Posle ju je pekla savest i čeznula je za time da mu kaže nešto ljubazno i nežno, ali je zaključila da bi se to moglo protumačiti kao priznanje vlastite pogreške i protivilo bi se pravilima dobrog odgoja. Zato je ćutala i teška srca krenula za svojim poslom. Tom se mrštio u uglu i preuveličavao svoje boli. Znao je da tetka u duši kleči pred njim i zlurado je u tome uživao. Nikakva miga nije davao od sebe niti se obazirao na tetkine migove. Znao je da kroz koprenu od suza povremeno na njega baca čeznutljiv pogled, ali se pravio da to ne primećuje. Zamišljao je kako leži smrtno bolestan, a tetka se naginje nad njega i moli ga za jednu jedinu reč u znak da joj oprašta, ali on okreće lice k zidu i umire ne izrekavši tu reč. Ah, kako bi se ona onda osećala? I zamišljao je kako ga kući donose mrtva, izvukavši ga iz reke, uvojci mu posve mokri, a ranjeno srce spokojno. Kako bi se ona bacila na njega, kako bi joj suze tekle kao kiša, usne molile Boga da joj vrati njezina dečaka, a ona ga više nikada, nikada neće zlostavljati! No, on bi ležao hladan, bled i bez znaka života – jadni mali patnik čije su muke napokon prestale. Toliko se raznežio nad tim dirljivim snovima da ga je stalno nešto stezalo u grlu i gotovo se gušio, a oči su mu bile zamagljene od vode koja je lila iz njih kad god bi trepnuo te klizila i kapala mu s vrha nosa. Podilaženje toj boli pričinjalo mu je silnu nasladu pa nije mogao podneti da je ometa kakvo svetovno veselje ili radost. Bila je isuviše sveta za dodir s time, pa kada je malo zatim u sobu doplesala njegova sestrična Mary, sva sretna što se ponovno vratila kući nakon beskonačno dugih sedam dana provedenih u gostima, Tom je ustao te mračan i mrk izašao na jedna vrata, dok je ona kroz druga unosila pesmu i sunce.
Lutao je daleko od mesta na kakva dečaci obično zalaze i tražio samotne predele koji su odgovarali njegovu raspoloženju. Na reci ga je primamila splav načinjena od trupaca, pa je seo na njezin vanjski rub i promatrao turobnu, golemu reku poželevši na trenutak da se utopi, ali da to bude najednom i da pre toga izgubi svest kako ne bi morao prolaziti kroz sve uobičajene neugodnosti koje je izumila priroda. Onda se setio cveta. Izvadio ga je, uvela i zgnječena, a to mu je samo još više povećalo setno blaženstvo. Pitao se bi li ga ona žalila da zna za ovo? Bi li plakala, poželela da mu sme oviti ruke oko vrata i utešiti ga? Ili bi se hladno okrenula od njega kao i sav ovaj lažljivi svet? Od ove su mu se slike tako bolno uskomešale ugodne patnje da ju je u sebi neprestano prerađivao i osvetljavao je sad ovim, sad onim svetlom, sve dok je nije sasvim iscrpeo. Napokon je s uzdahom ustao i otišao u mrak.
Oko devet i po ili možda deset prolazio je pustom ulicom u kojoj je stanovala obožavana neznanka. Zastao je na trenutak: nikakav mu zvuk nije dopirao do naćuljena uha. Jedna je sveća bacala mutno svetlo na zavesu kojom je bio zastrt prozor na katu. Je li onde predivna deva? Pope se preko ograde i stade se kradom provlačiti kroz razno bilje, sve dok se nije našao pod onim prozorom. Dugo je uzbuđeno gledao gore, onda legao na zemlju ispod prozora i ispružio se na leđa, a ruke prekrstio na grudima držeći u njima onaj jadni uveli cvet. Ovako će umreti – vani, u hladnom svetu bez krova nad beskućničkom glavom, bez prijateljske ruke koja bi mu otrla samrtnički znoj s čela i bez ljubljenog lica koje bi se u poslednjem času samilosno nadvilo nad njega. Ovako će ga ona sutra ugledati kada kroz prozor pogleda u vedro jutro: oh, hoće li proliti makar jednu suzicu nad njegovim jadnim beživotnim telom, hoće li uzdahnuti kada vidi kako je grubo uništen i prerano prekinut ovaj blistavi mladi život?
Prozor se otvori, grubi glas neke služavke oskvrnu svetu tišinu, a mlaz vode smoči poslednje ostatke ispruženog patnika.
Zamrli junak skoči s uzdahom olakšanja. Onda vazduhom prozuja neki bačeni predmet popraćen tihom kletvom, usledi zvuk kao od razbijena stakla, a mala, nejasna prilika skoči preko ograde i odjuri u mrak.
Malo kasnije, kada je Tom, već se razodenuvši za odlazak u postelju, uz svetlo lojanice pregledavao mokru odeću, probudi se Sid. No, ako je i imao kakvu nejasnu zamisao o tome da nešto »neodređeno napomene«, predomislio se i odćutao jer je nazreo opasnost u Tomovu oku.
Tom leže bez dodatne gnjavaže kakvu je za nj značila molitva, a Sid taj propust dobro zapamti.
Četvrto poglavlje
Sunce je izašlo nad spokojnim svijetom i obasjalo mirno selo poput blagoslova. Nakon doručka tetka Polly održa porodičnu molitvu : poče s molitvom sazdanom od biblijskih navoda složenih jedan na drugi kao opeke i spojenih tankom žbukom vlastitog mišljenja, a s vrha te građevine, kao sa Sinaja, potom izgovori i jedno mračno poglavlje iz nauka Mojsijeva.
Zatim Tom zasuka rukave, da tako kažemo, i dade se na posao da »nabuba zadane retke.« Sid je svoju zadaću bio naučio već pre nekoliko dana. Tom skupi svu snagu ne bi li upamtio pet redaka, a izabrao ih je iz Govora na gori, jer nije mogao pronaći ništa kraće. Posle pola sata imao je nejasnu i opštu predodžbu o svojoj zadaći, ali ništa više od toga, jer je u mislima prelazio celokupno područje ljudske mudrosti, a ruke mu se bavile kojekakvim igrama, što mu je odvraćalo pažnju od učenja. Mary mu uze knjigu da ga ispita, a on je kroz maglu pokušavao pronaći pravi put:
»Blago… a… a…«
»Siromasima…«
»E, da – siromasima: blago siromasima… a… a…«
»U duhu…«
»U duhu. Blago siromasima u duhu jer je njima… njima…«
»Njihovo…«
»Jer je njihovo. Blago siromasima u duhu jer je njihovo kraljevstvo nebesko. Blago onima koji tuguju jer… jer…«
»Ć…«
»Jer će… a…«
»Ć – E – S…«
»Jer će… S… Oh, ne znam šta je to!«
»Jer će se!«
»Oh, jer će se! Jer će se… jer će se…a… a… isplakati… a… a… Blago onima koji će se… koji će… a… koji će se isplakati jer će …a… što će napraviti? Zašto mi ne kažeš, Mary? Zašto si takva?«
»Oh, Tome, jadni tupoglavče, pa ne mučim ja tebe namerno. Ni govora. Moraćeš se opet prihvatiti učenja. Nemoj se obeshrabriti, Tome, svladaćeš ti to – a ako uspeš, dobićeš od mene nešto jako lepo. Hajde sada, budi dobar momak.«
»Važi! A što to, Mary, reci mi što ćeš mi to dati.«
»Ni brige te, Tome. Znaš da, kad kažem da je lepo, onda je zaista lepo.«
»Onda je sigurno tako, Mary. U redu, ponovno ću zapeti.«
I zaista je »ponovno zapeo« pa je, pod dvostrukim pritiskom znatiželje i nade u dobitak, učio s takvim žarom da je postigao sjajan uspeh. Mary mu pokloni posve nov džepni nož vredan dvanaest i pol centa: grč ushita proleti mu telom i uzdrma ga do temelja. Istina, nožem se ništa nije moglo rezati, ali je to bio »bome pravi« Barlow, u čemu se i sastojala njegova neshvatljiva veličina – premda je bila golema tajna, a verovatno će to i ostati, kako su dečaci sa Zapada došli do uverenja da je to oružje opasno. Tom je uspeo nožem izrezuckati ormar i baš se spremao preći na komodu, kad ga pozvaše da se spremi za nedeljnu školu.
Mary mu dade limeni umivaonik i komad sapuna, pa on izađe na dvorište i stavi umivaonik na klupicu: onda umoči sapun u vodu i odloži ga, potom zavrnu rukave, pažljivo izli vodu na zemlju, a zatim uđe u kuhinju i marljivo poče brisati lice ručnikom koji je visio iza vrata. No, Mary odmaknu ručnik u stranu i reče:
»Sram te bilo, Tome! Ne budi tako zločest! Voda ti neće naškoditi.«
Tom se mrvicu zbuni. Umivaonik je ponovno bio pun, pa on ovaj put časak postaja nad njim skupljajući odvažnost, a onda duboko udahnu i poče se prati. Kada se malo zatim vratio u kuhinju sklopljenih očiju i rukama naslepo tražeći peškir, s lica su mu kao uverljivo svedočanstvo kapale sapunica i voda. No, kada je provirio iza peškira, nije bio baš najbolje umiven jer se čisto područje iznenada prekidalo na bradi i čeljustima, poput obrazine. Ispod te crte i iznad nje ležalo je tamno prostranstvo nenakvašena tla koje se spreda pružalo prema dole, a prema otraga oko čitava vrata. Na to ga Mary uze u ruke pa je Tom, kada je bila s njim gotova, opet bio pravi čovek i brat, bojom kože ravnopravan sa svima, kose mokre i uredno počešljane, a kratki mu uvojci bijahu doterani tako da su pobuđivali milovidan i skladan opšti utisak. (On ih je potajno nastojao izravnati, marljivo i teškom mukom, lepeći kosu sasvim uz teme, jer je uvojke smatrao znakom ženskosti, pa su mu stoga vlastite kovrče zagorčavale život.) Onda je Mary između njegove odeće izabrala odelo koje je već dve godine nosio samo nedeljom – zvali su ga jednostavno »drugo odelo« – po tome znamo koliko je uopšte imao odeće. Pošto se obukao, ona ga još malo »dotera«: zakopča mu čisti kaputić sve do brade, široki okovratnik namesti na ramenima, iščetka ga i stavi mu na glavu šaren slamnati šešir. Sada je izgledao izrazito pristalo, a videlo se i da se nelagodno oseća. I zaista se osećao upravo toliko nelagodno koliko se to na njemu i videlo: izjedala ga je sputanost što su mu je pričinjavale sva ta odeća i čistoća. Nadao se da će Mary zaboraviti barem na cipele, ali mu se ta nada izjalovila: ona mu ih donese, prethodno ih temeljito premazavši lojem, kako je to već bio običaj. Na to Tom izgubi strpljenje i reče kako ga uvek teraju raditi sve ono što ne želi. No, Mary uverljivo kaza:
»Molim te, Tome, budi dobar.«
I tako je, premda gunđajući, obuo cipele. I Mary se brzo spremi pa se troje dece uputi u nedeljnu školu – mesto koje je Tom mrzio celim srcem; ali su ga Sid i Mary voleli.
Nedeljna je škola trajala od devet do pola jedanaest, a onda je sledila misa. Od ovo troje dece dvoje je dobrovoljno ostajalo na propovedi, a s njima je ostajalo i treće – samo zbog jačih razloga. U gole crkvene klupe s visokim naslonom moglo se smestiti oko tri stotine osoba, a sama je crkva bila mala, neugledna zgrada s nekakvom ogradom od borovih dasaka na vrhu umesto zvonika. Na vratima Tom malo zaostade i oslovi jednoga od svojih drugova u nedeljnom ruhu:
»Čuj, Billy, imaš li žutu cedulju?«
»Imam.«
»Šta tražiš za nju?«
»Šta daješ?«
»Komadić slatkiša i udicu.«
»Daj da vidim.«
Tom pokaza ponudu. Zadovoljavala je pa vlasništvo pređe iz ruke u ruku. Zatim Tom dve bele kamenke zameni za tri crvene potvrde, a neke sitnice za nekoliko plavih papirića. Redom je presretao dečake kako bi god koji od njih stigao i još deset-petnaest minuta kupovao cedulje različitih boja. Onda, zajedno s gomilom čistih i bučnih dečaka i devojčica, uđe u crkvu, uputi se na svoje mesto i započe svađu s prvim dečakom na kojega je naleteo. Učitelj, ozbiljan, stariji čovjek, umiri ih, a onda im načas okrenu leđa pa Tom povuče za kosu dečaka u klupi ispred sebe i zadubi se u knjigu još pre nego se dečak uspeo i osvrnuti,. Domalo iglom ubode drugog dečaka da bi čuo njegovo »Joj!« te zasluži nov učiteljev ukor. Celi je Tomov razred bio na isto brdo tkan – nemiran, bučan i svadljiv. Kada je trebalo naizust izgovoriti zadaću, niko ne bi u potpunosti znao ponoviti zadane retke, nego mu se celo vreme moralo pomagati. Uza sve to, nekako su se provlačili i svako bi na kraju dobio nagradu – malenu plavu potvrdu s otisnutim odlomkom iz Svetog pisma. Svaki je plavi papirić bio nagrada za dva izgovorena retka. Deset je plavih potvrda vredilo koliko i jedna crvena, a mogle su se za nju zameniti. Deset je pak crvenih papirića vredilo kao jedan žuti, a za deset žutih potvrda od školskoga je direktora učenik dobivao vrlo skromno uvezanu Bibliju (u ona je lepa vremena stajala četrdeset centi). Koliko bi mojih čitalaca bilo tako marljivo i uporno da napamet nauči dve hiljade biblijskih redaka, pa čak i za Doréovu Bibliju? Mary je ipak na taj način stekla dve Biblije – bio je to strpljiv dvogodišnji trud – a jedan ih je dečak nemačkog porekla zaslužio četiri ili pet. Jednom je bez pauze izgovorio tri hiljade stihova; ali je taj napor bio prevelik za njegove umne sposobnosti pa je od toga dana gotovo posve šenuo – težak udarac za školu jer je u svečanim prigodama i pred mnoštvom sveta direkzor običavao upravo tog dečaka pozvati da se »iskaže« (kako je Tom to zvao). Samo su stariji učenici uspevali zadržati svoje cedulje i ustrajati na tom dosadnom poslu dovoljno dugo da dobiju Bibliju, pa je zbog toga dodela ove nagrade bila redak i značajan događaj: zaslužni bi učenik toga dana bio tako važna i znamenita osoba da bi u srcu svakog đaka smesta ponovno usplamtjela želja za slavom koja bi često potrajala i nekoliko nedelja Premda Tom u svojem duhovnom želucu nikada nije zaista osećao glad za takvim nagradama, celo mu je biće bez sumnje već dugo žudilo za slavom i sjajem što su ih one donosile.
U danom trenutku za propovedaonicu stade direktor, držeći u ruci zatvorenu pesmaricu, a kažiprst između njezinih listova, pa zatraži tišinu. Kad god neki direktor nedeljne škole drži svoj uobičajeni govorčić, pesmarica u ruci isto mu je toliko nužna kao što su neizbežne note u ruci pevača koji na koncertu stoji u prednjem delu pozornice i izvodi solo tačku – premda je razlog tomu tajna: takvi se patnici, naime, nikad ne služe ni pesmaricom ni notama. Ovaj je direktor bio slabašan tridesetpetogodišnji stvor sa žućkasto-crvenkastom kozjom bradicom i žućkasto-crvenkastom kratkom kosom, nosio je kruti uspravni okovratnik čiji mu je gornji rub gotovo dopirao do ušiju, a oštri mu se vrhovi spreda svijali prema kutovima usta – ta ga je ograda prisiljavala da gleda ravno preda se, kao i na to da se okreće celim telom kad god je hteo pogledati ustranu. Podbradak mu je pak podupirala prostrana kravata, široka i dugačka kao kakva novčanica, a krajevi joj bili ukrašeni resicama. Vrhovi su mu se čizama, prema tadašnjoj modi, oštro uzvijali nagore poput salinaca na saonicama – ovo su mladi ljudi postizali ustrajnošću i trudom, i to tako što bi satima sedeli, ujedno pritišćući o zid vrhove cipela. U gospodina je Waltersa bio silno ozbiljan izraz lica, a veoma iskreno i pošteno srce: svete je stvari i mesta tako poštovao i delio ih od svetovnih zbivanja, da je u nedeljnoj školi njegov glas i nehotice dobivao neki poseban prizvuk kojega u njemu nije bilo običnim danom. Počeo je ovako:
»A sada, deco, svi sedite što uspravnije i lepše pa čas-dva pažljivo slušajte što ću vam reći. Eto, tako. Ovako se dobri dečaci i devojčice i trebaju ponašati. Vidim tamo jednu devojčicu da gleda kroz prozor –njoj se, bojim se, čini da sam ja negde vani – možda na nekom drvetu držim govor ptičicama. (Hihotavo odobravanje.) Želeo bih vam reći koliko mi je drago što vidim toliko ozarenih i čistih malih lica koja su se okupila na ovakvu mestu da se nauče kako će činiti ono što je pravo i biti dobra.« I tako dalje, i tako dalje. Nije potrebno iznositi ostatak govora. Bio je sastavljen po stalnom obrascu kakav svi dobro poznajemo.
Posednju su trećinu govora pokvarili neki zločesti dečaci nastavkom tučnjave i drugim zabavama, kao i nemir i šapat što su se bili nadaleko i naširoko proširili, podrivajući čak i temelje usamljenih i neuništivih stena, kao što su bili Sid i Mary. No, kada je gospodin Walters spustio glas, iznenada prestade i svaka buka, a završetak govora bi primljen s iskazom tihe zahvalnosti.
Dobar je dio šaputanja bio izazvan jednim više-manje retkim događajem – ulaskom posebnih gostiju: bili su to advokat Thatcher u pratnji vrlo slabašna starijeg gospodina, zatim neki stasit i naočit sredovečni gospodin čelično-sive kose te dostojanstvena gospođa, njegova supruga, s devojčicom koju je vodila uza se. Tom je do tada bio nemiran, pun nezadovoljstva i zlovolje, a isto tako i griže savesti – nije mogao u oči pogledati Amy Lawrence, nije mogao izdržati njezin zaljubljeni pogled. No, kada je ugledao malu pridošlicu, dušu mu u trenu zahvati plamen radosti. Idućeg se trenutka poče »šepiriti« iz petnih žila – udarati dečake, vući ih za kosu, kreveljiti se – rečju, primenjivati svako umeće kojim se može očarati neka devojčica i steći njezino udivljenje. Na njegovu je zanosu bila tek jedna mrlja – sećanje na poniženje što ga je doživeo u vrtu ovoga anđela – ali su taj zapis u piesku hitro ispirali valovi sreće koji su ga zapljuskivali.
Gosti dobiše počasna mesta, a gospodin Walters ih, čim je završio govor, predstavi učenicima. Pokazalo se da je sredovečni gospodin silno ugledna osoba – ništa manje nego pokrajinski sudac – zasigurno najuzvišeniji stvor kojeg su deca ikad ugledala pa ih je zanimalo kakvoj vrsti pripada: napola su mu hteli čuti gromki glas, a napola su se bojali da bi im se to zaista moglo dogoditi. Bio je on iz Constantinoplea, mesta udaljena čak dvanaest milja, što je značilo da je putovao i video sveta – njegove su oči gledale zgradu pokrajinskog suda za koju se govorilo da ima limeni krov. Strahopoštovanje što su ga nadahnula ovakva razmišljanja, potvrđivali su veličanstvena tišina i nizovi ukočenih pogleda. Bio je to veliki sudac Thatcher, brat njihova mesnog advokata . Jeff Thatcher odmah mu pristupi u nameri da pokaže prisnost s velikim čovekom i izazove zavist cele škole. Čuti ovakav šapat, za njegovu bi dušu bilo kao kakva muzika:
»Pogledaj ga, Jime! Ide gore. Ma, gledaj! Rukovaće se s njim – doista se rukuje s njim! Zar ne bi sad rado bio na Jeffovom mestu?«
Gospodin Walters stade se »šepiriti« u svoj svojoj službenoj užurbanosti u vezi s raznoraznim poslovima, izdajući naređenja, dajući savete, deleći upute levo i desno, svugde gde bi to našao za shodno. Bibliotekar se pak »šepurio« trčkarajući amo-tamo s naramcima knjiga i stvarajući buku i galamu u kojoj uživaju sitni službenici. Mlade su se učiteljice »šepurile« blago se naginjući nad učenike koje su nedugo pre toga bile ispljuskale, podignutim prstom ljupko opominjući male zločeste dečake, a nežno milujući dobre. Mladi su se učitelji pak »šepurili« pokojom grdnjom i ostalim vidovima pokazivanja vlasti i pozivanja na besprekoran red, a većina je učitelja i učiteljica imala nekakva posla u biblioteci, naime, kraj propovedaonice i taj je posao valjalo ponavljati i po dva do tri puta (uz mnogo prividne ljutnje). Devojčice su se »šepurile« na različite načine, a dečaci su u »šepurenju« pokazali takvu marljivost da je zrak bio ispunjen kuglicama od papira i žamorom nereda. Iznad svega je toga sedeo veliki čovek, veličanstvenim sudačkim smeškom obasjavao celu prostoriju i grejao se na suncu vlastite veličine – pa se tako i on »šepiurio«.
Gospodinu je Waltersu za potpunost njegova ushita nedostajalo samo jedno, naime, prilika da nekom učeniku uruči Bibliju kao nagradu i pred svima prikaže to čudo od deteta. Nekoliko je učenika imalo više žutih potvrda, ali ih nijedan nije imao dovoljno – bio se raspitao među najboljim učenicima. Bio bi dao sve na svetu da je onaj nemački dečko opet ovde i pri zdravoj pameti.
I u tom trenutku, kada je već bilo nestalo svake nade, istupi Tom Sawyer s devet žutih potvrda, devet crvenih potvrda i deset plavih te zatraži Bibliju. Bio je to grom iz vedra neba. S te strane Walters nije barem još sledećih deset godina očekivao takav zahtev. No, nije ga mogao zaobići – pred njim su bili overeni nalozi za isplatu i izgledali su posve ispravno. Toma zato pozvaše do povišenog mesta na kom su sedeli sudac i ostali izabrani gosti, a vrhovna uprava objavi veliku novost. Bilo je to najneverovatnije iznenađenje decenije, a događaj tako nepojmljiv da se novi junak uzdigao gotovo u sudačke visine, a škola je zurila u dva čuda, umesto u jedno. Svi su se dečaci izjedali od zavisti, ali su najgore muke trpili oni koji su prekasno shvatili da su sami pridoneli ovome mrskom sjaju jer im je Tom potvrde platio blagom što ga je bio skupio prodajući im povlastice za beljenje ograde. Prezirali su sami sebe jer ih je budalama napravio podmukli varalica, ta lukava zmija skrivena u travi.
Direktor je Tomu predao nagradu s onoliko oduševljenja koliko ga je u ovim okolnostima mogao iz sebe iscediti: nije tu bilo istinskog izliva osećaja jer je jadniku nagon govorio da tu postoji neka tajna za koju bi možda bilo bolje da ne izađe na videlo. Bilo je naprosto nezamislivo da bi ovaj dečak u svojem štaglju mogao uskladištiti dve hiljade snopova biblijske mudrosti – bez sumnje bi već i tuce toga bilo previše za njegove mogućnosti.
Amy Lawrence bila je ponosna i sretna pa je nastojala da Tom to zapazi na njezinu licu – ali je on nije ni gledao. Začudila se, onda se malo uznemirila, a zatim se u njoj javila nejasna sumnja, nestala, pa se opet javila. Bolje promotri Toma i jedan joj njegov potajice bačeni pogled sve reče – pa joj se tada slomi srce, obuzeše je ljubomora i bes, suze joj navreše i ona zamrzi sve i svakoga. Toma najviše od svih (kako je mislila).
Toma predstaviše sucu, ali se dečaku jezik bio svezao, jedva je disao, srce mu je podrhtavalo – delomično zbog silne veličine toga čoveka, ali uglavnom zato što je bio njezin otac. Da je bio mrak, najradije bi pao na kolena i poklonio mu se kao božanstvu. Sudac položi Tomu ruku na glavu, nazva ga krasnim mladićem i zapita ga kako se zove. Dečak zamuca i dah mu zastade, a onda konačno protisnu:
»Tom.«
»Oh, ne, ne baš Tom… nego…«
»Thomas.«
»E, to je već bolje. Mislio sam ja da to mora biti nešto dulže. Odlično. No, rekao bih da imaš i prezime, pa ćeš mi i to reći, je li?«
»Reci gospodinu kako ti je prezime, Thomase«, reče Walters, »i kaži gospodine suče. Ne zaboravi na lepo ponašanje.«
»Thomas Sawyer…gospodine suče.«
»Tako je. Dobar si ti dečak. Krasan dečak. Krasan, pravi mali čovek. Dve hiljade stihova uistinu je mnogo – veoma velik broj. I nikada ti neće biti žao truda koji si uložio u to da ih naučiš jer znanje vredi više no išta drugo na svetu: znanje stvara velike i dobre ljude. Jednoga dana, Thomase, i ti ćeš biti velik i dobar čovek, a onda ćeš se osvrnuti iza sebe i reći: ‘Sve to zahvaljujem dragocenom radu nedeljne škole koju sam u detinjstvu imao prilike pohađati, sve to zahvaljujem svojim dragim učiteljima koji su me naučili kako valja učiti, sve to zahvaljujem onom dobrom direktoru koji me hrabrio, pazio na mene i od kojeg sam dobio divnu Bibliju – sjajnu prekrasnu Bibliju – koju sam smeo zadržati i sačuvati kao svoju… Sve to zahvaljujem pravom odgoju! Tako ćeš reći, Thomase, i osećaćeš kako te dve hiljade stihova ne bi dao ni za kakve novce, zaista ne bi. A sada, neće ti biti teško da meni i ovoj gospođi ispričaš nešto od onoga što si naučio – znam da neće – jer se mi ponosimo takvim dečacima koji vole učiti. No, sigurno znaš imena dvanaestorice Isusovih učenika. Hoćeš li nam reći imena prve dvojice izabranih?«
Tom je natezao rupicu za dugme i izgledao kao da se smeo. Onda je pocrveneo i oborio pogled. Gospodinu Waltersu stade srce. Reče sam sebi kako je nemoguće da dečak odgovori i na najjednostavnije pitanje – zašto ga je sudac baš morao nešto pitati? Ipak se oseti prisiljen da progovori pa reče:
»Odgovori gospodinu sucu, Thomase, ne boj se.«
Tom je još uvek oklevao.
»Hajde, znam da ćeš meni reći«, rekla je gospođa. »Prva dvojica učenika bili su…«
»DAVID I GOLIJAT!«
Spustimo zastor milosrđa nad nastavkom ovoga prizora.
Нема коментара:
Постави коментар