Predgovor
Većina pustolovina opisanih u ovoj knjizi zaista se i dogodila. Jednu ili dve doživeo sam sâm, a ostale su doživeli moji nekadašnji školski drugovi. Hucka Finna preslikao sam iz života, a isto tako i Toma Sawyera, ali ne po uzoru na jednu osobu – Tom je mešavina bitnih osobina trojice dečaka koje sam poznavao pa zato pripada složenom građevinskom stilu.
Sve čudne praznoverice o kojima se ovde govori, bile su rasprostranjene među decom i robovima na Zapadu u vreme kada se događa ova priča, što znači pre trideset-četrdeset godina.
Premda je glavna nakana moje knjige da posluži za zabavu dečacima i devojčicama, nadam se da je zbog toga neće izbegavati ni muškarci i žene, budući da mi je delomično na umu bio pokušaj da odrasle na šaljiv način podsetim na ono što su i sami nekada bili, kako su se osećali, mislili i govorili te u kakve su se neobične pothvate ponekad upuštali.
PISAC
HARTFORD, 1876
Prvo poglavlje
»Tome!«
Nema odgovora.
»Tome!«
Nema odgovora.
»Kamo je nestao taj dečak? Hej, Tome!«
Nema odgovora.
Stara gospođa spusti naočale i pogleda preko njih po sobi, zatim ih podiže i pogleda ispod njih. Malo kad je gledala ili pak nikad nije gledala ravno kroz njih kad god bi tražila nešto tako sitno kao što je nekakav dečak: bile su to njezine svečane naočale, ponos njezina srca, a služile su joj samo »za ukras«, a ne i za gledanje – jednako je toliko mogla videti i kroz dva koluta sa štednjaka. Na trenutak je zbunjeno gledala, a onda rekla, ne besno, ali ipak dovoljno glasno da je čuje i nameštaj u sobi:
»E, pa, ako te dohvatim, ja ću…«
Nije dovršila rečenicu, jer se već bila sagnula i stala mlatarati metlom ispod postelje, pa joj je trebalo daha da naglasi svoje udarce. Isterala je samo mačku.
»Tom dečaku nigde para nema!«
Otišla je do otvorenih vrata, zastala i zagledala se između vitica paradajza od kojih se sastojao njezin vrt. Toma nigde nije bilo. Stoga je podigla glas do visine proračunate za veću udaljenost i povikala:
»H-e-e-e-j, Tome!«
Iza nje se začu slabašan zvuk pa se okrenula upravo na vreme da za skut na kaputiću zgrabi jednog dečačića i spreči ga u begu.
»Gle, kako se nisam setila ostave! Šta si tamo radio?«
»Ništa.«
»Ništa! Pogledaj kakve su ti ruke. Pogledaj kakva su ti usta. Od čega ti je to?«
»Ne znam, tetka.«
»Zato ja znam. Od pekmeza – eto od čega. Sto puta sam ti rekla da ću ti kožu oderati ako ne ostaviš taj pekmez na miru. Dodaj mi šibu.«
Šiba je već lebdela u zraku – pogibelj je bila neizbežna…
»Ajoj, tetko! Pogledaj šta je to iza tebe!«
Stara se gospođa brzo okrenula i skupila suknje da izbegne opasnost. Dečak je pak odmah utekao, uspentrao se preko visoke ograde i nestao.
Tetka Polly na trenutak iznenađeno zastade, a onda prasnu u dobrodušan smeh.
»Đavo ga odneo, zar ja nikada ništa neću naučiti? Zar me nije dovoljno puta nasamario sličnim smicalicama, pa barem da sam ovaj puta pripazila? Nema veće budale od stare budale. Teško će stari pas naučiti nove veštine, kao što se kaže. Tako mi svega, taj deran nikada ni dva dana za redom ne ponavlja istu varku pa kako da čovek onda pogodi šta će učiniti? On kao da tačno zna koliko me dugo može mučiti pre nego me uhvati bes, a zna i da će se, ako me samo na trenutak zadrži ili nasmeje, sve smiriti i ja ga neću biti u stanju istući. Bože moj, živa je istina da ne izvršavam svoju dužnost prema tom dečaku. Štedi šibu i razmazi dete, kao što Biblija kaže. Znam da time samo gomilam grehe koje ćemo oboje morati okajati. On je živi đavo, Bože oslobodi, ali je jadnik sin moje pokojne sestre i nekako nemam srca da ga tučem. Svaki put kada mu popustim, peče me savest, a svaki put kada ga udarim, puca mi staro srce. Bome je istina da je čovek kog je žena rodila kratka veka i pun nevolja, kako kaže Sveto pismo, a i meni izgleda da je tako. Poslepodne će opet pobeći iz škole, a ja ću ga naprosto morati naterati da za kaznu sutra radi. Silno je okrutno terati ga na rad subotom, kada se svi dečaci odmaraju, ali on mrzi raditi više nego išta drugo, a ja moram barem donekle izvršavati svoju dužnost prema njemu, inače ću upropastiti to dete.«
Tom je zaista pobegao iz škole i izvrsno se proveo. Vratio se kući upravo na vreme da malom crncu Jimu pre večere pomogne ispiliti drva i naseći trešća za idući dan – odnosno, stigao je na vreme da Jimu ispriča svoje pustolovine, a Jim je dotle obavio tri četvrtine posla. Tomov mlađi brat (tačnije, polubrat) Sid već je bio završio svoj deo posla (pokupio iverje), jer je bio miran dečak i nije imao toliko pustolovnu i nezgodnu narav.
Dok je Tom večerao i krao šećer čim bi mu se za to ukazala prilika, tetka Polly mu je postavljala niz lukavih i vrlo oštroumnih pitanja – hoteći ga namamiti na neko kobno priznanje. Kao i mnoge druge bezazlene duše, i ona je u sebi samodopadno negovala uverenje kako je obdarena sposobnostima za mračnu i tajnovitu diplomaciju te je svoje najprozirnije smicalice rado smatrala čudesima prave pravcate lukavosti. Ona reče:
»Bilo je prilično toplo u školi, je li, Tome?«
»Da, tetka.«
»Jako toplo, je li?«
»Da, tetkoa.«
»Zar nisi poželeo otići na kupanje, Tome?«
Toma malčice uhvati strah, neka neugodna slutnja. Ispitivao je lice tetke Polly, ali mu ono nije ništa kazivalo, pa odgovori:
»Nisam, tetka. Zapravo, nisam baš jako.«
Stara gospođa ispruži ruku, opipa Tomovu košulju i reče:
»Sada ti ipak nije prevruće.« Laskala joj je pomisao što je otkrila da je košulja suva, a da niko nije posumnjao kako je upravo to nameravala otkriti. No, Tom je uprkos tome znao odakle vetar duva. Tako je preduhitrio njen sledeći potez:
»Nas nekoliko polevali smo se na pumpi vodom po glavi. Moja je još vlažna, vidiš?«
Tetku Polly naljuti činjenica što je previdela ovu okolnost koja je posredno mogla poslužiti kao dokaz pa joj se lukavština izjalovila, ali onda dobi novo nadahnuće:
»Tome, ako si se samo polevao po glavi, nisi morao otparati okovratnik košulje koji sam ti prišila. Otkopčaj kaputić!«
Uznemirenosti nestade s Tomova lica. On otkopča kaputić. Okovratnik košulje bio je čvrsto prišiven.
»Nije valjda! Dobro, hajde-de. Bila sam sigurna da si pobegao iz škole i otišao na kupanje. Opraštam ti, Tome. Izgled često vara, kao što se kaže, pa si i ti bolji nego što izgledaš. Ovaj put.«
Napola joj je bilo žao što je njezina oštroumnost zakazala, a napola drago što je, barem jednom, Tom ispao poslušan.
No, Sidney reče:
»Gle, ja sam mislio da si mu okovratnik prišila belim koncem, a ovaj je crn.«
»Pa i prišila sam ga belim koncem! Tome!«
No, Tom nije čekao nastavak. Na izlasku reče s vrata:
»Siddy, izmlatiću te zbog ovoga.«
Na sigurnom mestu Tom ispita dve dugačke igle koje su mu bile zabodene u suvratke kaputića i omotane koncem – jedna belim, a druga crnim. Onda reče:
»Nikad ona to ne bi primetila da nije bilo Sida. Dođavola! Katkad šije belim, a katkad crnim. Voleo bih više od svega da se drži ili jednoga ili drugoga – ovako nikad ne mogu pogoditi koji je sledeći put na redu. No, bogami, namlatiću Sida zbog ovoga. Pokazaću ja njemu!«
Tom u svojem selu nije važio za uzornog dečaka. Vrlo je dobro znao kako bi trebao izgledati uzoran dečak i to mu se gadilo.
Za dve minute ili čak i manje zaboravio je na sve svoje brige. Ne zato što bi te brige za njega bile išta manje teške i gorke no što su za odrasla čoveka brige koje su njemu primerene, nego zato što ih je potisnulo nešto novo i silno uzbudljivo te mu ih na neko vreme oteralo iz misli – baš kao što odrastao čovek zaboravlja svoje nevolje u uzbuđenju zbog novih pothvata. Tu je novu zabavu predstavljala vredna novina u zviždanju, način što mu ga je nedavno bio pokazao neki crnac pa ga je sada nastojao na miru uvežbati. Sastojao se u posebnom ćurliku, nalik na ptičji, svojevrsnom titravom cvrkutu koji se izvodio tako da jezik usred zviždanja u kratkim razmacima dodiruje nepce – ako je ikada bio dečak, čitalac će se verojatno setiti kako se to radi. Marljivošću i ustrajnošću uskoro je svladao tu veštinu i zakoračio niz ulicu usta ispunjenih skladom i duše ispunjene milinom. Osećao se kao što se oseća zvezdoznanac koji je otkrio novi planet – u pogledu snage i dubine nepomućenog zadovoljstva, dečak je nesumnjivo bio u prednosti pred zvezdoznancem.
Letne su večeri bile duge. Još se nije bilo smračilo. Najednom Tom prestade zviždukati. Ispred njega je stajao neznanac – dečak nešto malo veći od njega.
Došljak bilo koje dobi ili pola pobudio bi znatiželju u jadnom i bednom seocetu St. Petersburgu. Ovaj je dečak bio i dobro odeven – previše dobro za radni dan. Ma, čudo neviđeno! Kapa mu je bila nešto predivno, kratki kaputić od plava sukna i s gustim kopčanjem nov i uredan, a isto tako i hlače. Imao je i cipele na nogama – a bio je tek petak. Čak je nosio i kravatu, komadić nekakve svetle vrpce. Izgledao je i ponašao se kao da dolazi iz grada, a to je Tomu išlo na jetra. Što je Tom duže piljio u ovo sjajno čudo, što je više dizao nos zbog neznančeve otmenosti, vlastita mu se vanjština činila sve jadnijom. Obojica su dečaka ćutala. Ako bi se jedan od njih pomaknuo, pomaknuo bi se i drugi – ali samo postrance, kružno se krećući i celo vreme ostajući licem u lice, okom u oko. Konačno Tom progovori:
»Ja sam jači od tebe!«
»E, baš bih to voleo videti.«
»Pa, bome i jesam.«
»Ni slučajno.«
»O, jesam.«
»Ne, nisi.«
»Jesam.«
»Nisi.«
»Jesam!«
»Nisi!«
Neugodna pauza , a onda Tom upita:
»Kako se zoveš?«
»To se tebe uopšte ne tiče.«
»Ticaće me se kad ti pokažem šta te ide.«
»Pa zašto mi ne pokažeš?«
»Samo reci nešto, pa i hoću.«
»Nešto – nešto – nešto. Eto ti!«
»O, misliš da si jako duhovit, ha? Mogao bih te istući s jednom rukom vezanom na leđima, samo da hoću.«
»Pa zašto to onda ne napraviš? Samo puno pričaš.«
»Pa i hoću, samo me izazivaj.«
»O, da – mnogi su već tako nadrapali.«
»Pametnjaković! Misliš da si neko i nešto, ha? O, kakav šešir!«
»Samo ga pipni ako ti se ne sviđa. Hajde, zbaci mi ga s glave – ko god se to usudi, skupljaće zube po prašini.«
»Lažeš!«
»Ti lažeš.«
»U laganju si glavni, a ni prstom se ne usuđuješ maknuti.«
»‘Ajde prošeći.«
»Dosta! Ako i dalje budeš lupao gluposti, baciću ti kamen u glavu.«
»Ma, da ne bi.«
»Bome hoću.«
»Pa zašto to onda ne napraviš? Zašto samo stalno pričaš o tome? Zašto to ne napraviš? Bojiš se, eto, to je.«
»Ne bojim se.«
»Bojiš se.«
»Ne.«
»Da.«
Opet pauza, opet su se malo odmeravali i obilazili jedan oko drugoga, a onda se nađoše rame uz rame. Tom reče:
»Miči se odavde!«
»Miči se ti«
»Neću.«
»Neću ni ja.«
Stajali su tako, svaki s koso ispruženom nogom radi boljeg oslonca, uzajamno se gurajući iz sve snage i pogledom punim mržnje streljajući jedan na drugoga. No, nijedan nije uspevao nadjačati protivnika. Natezali su se tako sve dok se obojica ne zacrveneše u licu i ne ugrijaše se, a onda i jedan i drugi s krajnjim oprezom popustiše stisak. Tom sada reče:
»Ti si kukavica i blesan. Tužiću te svom starijem bratu: on te može smlaviti malim prstom, a ja ću mu i reći da to napravi.«
»Briga mene za tvog starijeg brata! Moj je brat stariji od tvoga – šta više, moj brat može baciti tvoga preko one ograde. (Oba su brata bila izmišljena.)
»To je laž.«
»Čim ti tako kažeš, znači da nije tako.«
Tom nožnim palcem povuče crtu u prašini i reče:
»Usudi se ovo prekoračiti i istući ću te tako da nećeš moći ni ustati.Ko god se to usudi, nadrapaće.«
Novi je dečak brzo prekoračio crtu i rekao:
»Čuli smo što ćeš učiniti, pa da te sad vidimo.«
»Nemoj me požurivati. Bolje se pazi.«
»Pa rekao si šta ćeš napraviti – zašto to onda i ne napraviš?«
»Ti boga! Za dva centa i hoću.«
Novi dečak izvadi iz džepa dva bakrena novčića i s prezirom ih pruži Tomu. Tom ih tresne o zemlju. Učas su se oba dečaka valjala i kotrljala po prašini pograbivši se kao mačke. Celu su se minutu natezali i vukli jedan drugoga za kosu i odeću, udarali se i grebli po nosu, a na njih se polagano spuštale prašina i slava. Najednom se zbrka raščistila i kroz maglu se bitke ukazao Tom koji je bio uzjahao na novog dečaka i sada ga je udarao šakama.
»Viči dosta!« govorio mu je.
Dečak se borio da se oslobodi. Plakao je – uglavnom od besa.
»Viči dosta!« – i udarci su se nastavljali.
Napokon je stranac izustio prigušeno »Dosta!« pa ga je Tom pustio da ustane i rekao mu:
»Ovo ti je bila dobra škola. Drugi put bolje pazi koga ćeš izazivati.«
Novi dečak ode otresajući prašinu s odela, jecajući, šmrcajući, povremeno se osvrćući, odmahujući glavom i preteći šta će sve učiniti Tomu »drugi put kad ga uhvati.« Tom na to odgovori ruganjem i kočoperno se udalji, no tek što je novom dečaku okrenuo leđa, ovaj zgrabi kamen, baci ga i pogodi Toma između lopatica, a onda podvi rep i pobeže kao zec. Tom je podmuklicu gonio sve do njegove kuće i tako otkrio gde stanuje. Onda je neko vreme stražario pred ulazom i izazivao neprijatelja da izađe, ali mu se neprijatelj samo kreveljio kroz prozor i odbijao svaki izazov. Na kraju se pojavila neprijateljeva majka i nazvala Toma zločestim, pokvarenim i neodgojenim detetom te ga oterala. Tom je otišao, ali je »čvrsto« odlučio da će onog dečaka već »srediti«.
Te se večeri prilično kasno vratio kući, pa kada se oprezno popeo kroz prozor, otkrio je zasedu u liku svoje tetke; a kada je tetka videla u kakvom mu je stanju odeća, njezina je odluka da mu subotnji odmor pretvori u robstvo i prisilan rad postala čvršća od kremena.
Drugo poglavlje
Osvanulo subotnje jutro, cela je letnja priroda bila bistra i sveža i sve je odisalo životom. Sva su srca pevala, a ako je srce bilo mlado, pesma je sama navirala na usta. Na svačijem je licu sijala radost, a noge same poskakivale. Bagremi su cvetali i njihov je miomiris ispunjavao zrak. Cardiff Hill što se nalazio nakraj sela i uzdizao se nad njim, obrastao zelenilom, ležao je upravo dovoljno daleko da bi se doimao kao obećana zemlja: sanjiv, spokojan i primamljiv.
Tom se pojavi na pločniku noseći vedro puno vapna i četku dugačka drška. Očima premeri ogradu i namah ga napusti sva radost, a duboka mu potištenost pade na dušu. Daščana ograda dugačka gotovo trideset jardi i visoka devet stopa! Život mu se učini ispraznim, a življenje tek kao težak teret. Uzdahnuvši, umoči četku i pređe njome duž najgornje daske. Ponovi postupak jednom, pa još jednom. Onda tu beznačajnu prugu što ju je upravo bio premazao vapnom, usporedi s područjem neobeljene ograde koje se pružalo do u nedogled pa obeshrabreno sede na jednu ogradicu oko drveta. Uto se skakućući na ulazu pojavi Jim: u ruci je nosio limeno vedro i pevao »Cure u Buffalu«. Donošenje vode s javne crpke u Tomovim je očima ranije uvek bilo mrzak posao, ali mu se sada nije tako činilo. Setio se da oko crpke uvek ima nekakvog društva. Uvek je tamo bilo bele dece, mulata, crnih dečaka i devojčica – čekali su u redu, odmarali se, razmenjivali igračke, svađali se, tukli i šalili. Još se setio i da se Jim s vedrom vode, iako je crpka bila udaljena od kuće samo sto i pedeset jardi, nikad ne bi vratio za manje od sat vremena – a čak i onda bi redovno neko morao otići po njega. Tom reče:
»Slušaj, Jime, ja ću doneti vodu ako ćeš ti malo krečiti.«
Jim odmahnu glavom i reče:
»Ne moći, gos’n Tom. Staro gospođa meni reklo ja morati ići po vodu i ne se nateravati sa sva’ko. Ona kazati ona očekivati da gos’n Tom hoće da ja krečiti, ali ona meni reklo da se ne obazirim, nego radim svoj pos’o. Ona reći da ona nadgledavati krečenje.«
»O, baš te briga šta ona kaže, Jime. Ona uvek tako govori. Daj mi kantu, vraćam se za minutu. Neće ona ni znati.«
»O, ne smeti, gos’n Tom. Staro gospođa meni skiniti glava. Zaista hoće.«
»Ona! Ona nikada nikog ne tuče. Samo te čvrkne napršnjakom po glavi, a hteo bih znati ko mari za to.
Ona govori strašne stvari, ali reči ne bole – naravno, ako se ne rasplače. Jime, daću ti nešto posebno. Daću ti belu kuglicu od pravog kamena!«
Jim se počinjao kolebati.
»Belu kuglicu, Jim! To je prvoklasna kuglica.«
»Ojoj, kuglica je divota stvar, ja ti reći! Ali gos’n Tom, ja silno bojim staro gospođa…«
»Osim toga, ako hoćeš, pokazaću ti svoj ranjeni nožni prst.«
Jim je bio samo ljudsko biće i ta je napast bila za njega prevelika. Spustio je vedro i uzeo belu kuglicu, a zatim se, dok je Tom odmotavao zavoj, sa silnom radoznalošću nadnio nad njegov nožni prst. U idućem je trenutku letio s vedrom niz ulicu češući se po stražnjici, Tom je vapnom odlučno premazivao plot, a tetka Polly povlačila se s bojnog polja s papučom u ruci i pobedom u oku.
No, Tomova odrešitost nije dugo trajala. Poče razmišljati o svakojakim zabavama koje je bio smislio za taj dan i njegovi su jadi bivali sve brojniji. Uskoro će naići slobodni dečaci pa će proskakutati pored njega spremajući se na raznovrsne divne pothvate i na sve će se mile i nemile načine zabavljati na račun toga što on mora raditi. I sama pomisao na to pekla ga je kao vatra. Izvadi svoje ovozemaljsko blago i pregleda ga: komadići igračaka, kuglice i razni otpaci. Možda bi time i mogao nekoga potplatiti da ga odmeni na poslu, ali ne bi bilo ni upola dovoljno za barem pola sata prave slobode. Stoga je ta oskudna sredstva vratio u džep i ostavio se pomisli na to da pokuša potkupiti nekoga od drugih dečaka. I u tom se mračnom i beznadnom trenutku u njemu rodilo nadahnuće! Ni više ni manje nego veliko, veličanstveno nadahnuće.
Podigao je četku i mirno nastavio raditi. Na vidiku se pojavi Ben Rogers, od svih dečaka baš onaj čijega se izrugivanja najviše plašio. Ben je išao poskakujući, cupkajući i đipajući, što je bio dovoljan dokaz za to da mu je srce bezbrižno, a očekivanja visoka. Jeo je jabuku i od vremena do vremena ispuštao neko dugo i zvučno tuljenje posle kog bi usledilo duboko ding-dong-dong, ding-dong-dong –to se on igrao parobroda. Kada se približio, smanji brzinu i uputi prema sredini ulice, nagnu se, što je više mogao, na desni bok pa stade zaokretati sporo i sa silnom uzvišenošću i ozbiljnošću – oponašao je »Veliki Missouri« i zamišljao da mu gaz iznosi devet stopa. On je bio brod, kapetan i brodska zvona, sve u isti mah, tako da je sebe u mašti morao doživljavati kao da istovremeno stoji na vlastitoj gornjoj palubi, izdaje zapovedi i izvršava ih:
»Zaustavi, momče! Cin-cilin-cin-cin!« Gotovo je posve izgubio brzinu i polako počeo pristajati uz pločnik.
»Nazad uzvodno! Cin-cilin-cin!« Ispružio je ruke niz kukove i ukočio ih.
»Desnim kotačem još malo nazad! Cin-cilin-cin! Pljus, pljuuusss, pljuuusss, pljus!« Za to mu je vrieme desna ruka dostojanstveno opisivala krugove, jer je predstavljala točak od četrdeset stopa.
»Još malo nazad levim! Cin-cilin-cin! Pljus, pljuuusss, pljus!« Sada je i leva ruka počela opisivati krugove.
»Desni stoj! Cin-cilin-cin! Levi – stoj! Napred desnim! Zaustavljaj! Polako okreći vanjskim! Cin-cilin-cin! Pljuusss! Izvuci glavno uže! Življe, daj! Bacaj pomoćno uže! Šta čekate? Nabaci omču oko stupića! Pripremi mostić… spuštaj! Zaustavi strojeve! Cin-cilin-cin! Ššššš! (Ovo je bilo ispitivanje odušaka na parnom stroju.)
Tom je i dalje premazivao ogradu vapnom ne obraćajući ni najmanju pažnju na parobrod. Ben se na trenutak zapilji u njega, a onda reče:
»E-he-hej! Dolijao si, je li?« Odgovora nije bilo. Tom je umetničkim okom promatrao svoj zadnji potez, onda je još jednom lagano povukao četkom pa, kao i malopre, ponovno promotrio ishod. Ben se smestio pokraj njega. Iako mu je voda dolazila na usta pri pomisli na jabuku, Tom je i dalje radio. Ben reče:
»Hej, stari, moraš raditi, ha?«
Tom se naglo okrenu i reče:
»A, to si ti, Bene! Nisam te ni primetio.«
»Čuj, idem da se kupam. A i ti bi, samo da možeš, ha? Ali ti više voliš raditi, je li? Naravno!
Tom malo odmeri dečaka i zapita:
»Šta ti nazivaš radom?«
»Eto, zar ovo nije rad?«
Tom nastavi beliti i nehajno odgovori:
»Možda jest, a možda i nije. Samo znam da Tomu Sawyeru to odgovara.«
»O, hajde, ne misliš valjda reći da ti se to sviđa?«
Četka se nije zaustavljala.
»Sviđa? Pa ne vidim zašto mi se ne bi sviđalo. Zar ti se svaki dan pruža prilika da krečiš ogradu?«
To je stvar prikazivalo u sasvim novom svjetlu. Ben prestade grickati jabuku. Tom je pažljivo povlačio četkom amo-tamo, odmicao se da vidi šta je napravio, dodavao ovde-onde pokoji potez i ponovno procenjivao svoje delo, a Ben je, promatrajući pažljivo svaki njegov pokret, pokazivao sve jače zanimanje i sve veću opčinjenost. Zatim reče:
»Čuj, Tome, daj i meni da malo krečim.«
Tom se zamisli i već se činilo da će pristati, ali se onda predomisli:
»Ne, ne, izgleda mi da bi to teško išlo, Bene. Vidiš, tetka Polly strašno pazi na ovu ogradu. Znaš, na samoj je ulici. Da je to stražnja ograda, bilo bi mi svejedno, a isto tako i tetki. Da, tetka jako pazi na ovu ogradu. Treba je jako pažljivo okrečiti. Izgleda mi da bi jedva jedan dečak od hiljadu, možda i od dve hiljade, mogao to napraviti baš kako treba.«
»Nije valjda? Daj, pusti me da pokušam. Samo malo. Tome, da sam ja na tvom mestu, ja bih tebe pustio da krečiš.«
»Bene, rado bih ti ja to dopustio, majke mi, ali tetka Polly… Eto, i Jim je hteo krečiti, ali mu nije dala. I Sid je hteo, ali nije dopustila ni Sidu. Vidiš i sam kako je to gadno za mene. Ako ti počneš raditi na ovoj ogradi i nešto se dogodi…«
»Oh, koješta, pa paziću. Daj mi sad da pokušam. Evo, dat ću ti ogrizak od jabuke.«
»No, dobro. Ipak ne, Bene, ne mogu. Bojim se…«
»Daću ti sve što je ostalo!«
Tom mu predade četku neodlučna lica, ali s veseljem u srcu. I dok je bivši parobrod »Veliki Missouri« radio i znojio se na suncu, bivši je umetnik seo u hlad na obližnju bačvu, mlatarao nogama, mljackajući jeo jabuku i smišljao daljnji pokolj nevine dečice. Žrtava mu nije ponestajalo jer bi onuda svaki čas prošao neki dečak. Dolazili su se rugati, a ostajali bi krečiti ogradu. Kada se Ben umorio, Tom je sledeću priliku prodao Billyu Fisheru za dobro pokrpana papirnatog zmaja. A kada je pak Billy ispao iz igre, njegovo je mesto kupio Johnny Miller za crknutog štakora i uzicu na kojoj se taj štakor mogao vitlati – i tako dalje, i tako dalje, sat za satom. Još ujutro Tom je bio jadan, siromašan dečak, a oko sredine poslepodneva doslovce je plivao u obilju. Pored ranije spomenutih stvari, imao je i dvanaest kuglica, deo drombulje, komadić plavog stakla kroz koji se moglo gledati, top načinjen od drvenog kalema za konac, ključ kojim se ništa nije moglo otključati, komadić krede, stakleni čep za brušenu bocu, limenog vojnika, dva punoglavca, šest praskavih žabica, jednooku mačkicu, medenu kvaku s vrata, pseću ogrlicu bez psa, držak od noža, četiri narandžine kore i stari rasklimani prozorski okvir.
Sve je to vreme proveo lepo, ugodno i dokono te ujedno i u velikom društvu, a na ogradi su se na kraju našla čak tri vapnena premaza! Da mu nije ponestalo vapna, bio bi oterao u stečaj svakog dečaka u selu.
Tom zaključi da svet, na kraju krajeva, baš i nije tako besmislen. I nehotice je bio otkrio najvažniji zakon prema kojem se ravna ljudsko delovanje – naime, da je, ako čoveka ili dečaka hoćeš da nateraš da nešto poželi, samo potrebno to učiniti teško dostupnim. Da je on bio velik i mudar filozof, kao pisac ove knjige, tada bi shvatio kako se rad sastoji u onome što čovek mora učiniti, a igra u onome što se ne mora. To bi mu pomoglo da shvati zašto je pravljenje veštačkog cveća ili okretanje točka za navodnjavanje rad, dok su kuglanje ili penjanje na Mont Blanc samo zabava. U Engleskoj ima bogate gospode koja leti svakodnevno, na udaljenosti od dvadeset ili trideset milja, teraju četveroprežne putničke kočije zato što ih ta povlastica stoji svu silu novaca, no da im neko za taj isti posao ponudi platu, sve bi se pretvorilo u rad, a oni bi odustali od te zabave.
Dečak je neko vreme mozgao o važnoj promeni koja se dogodila u njegovu imovinskom stanju, a onda se uputi u glavno sedište da onde podnese izveštaj.
nastavci: Romani u nastavcima
Нема коментара:
Постави коментар