Predstava o pokojniku čija duša nije primljena u zagrobni svet, odnosno nije mogla da se „pređe na drugu stranu“, vraća se među žive i muči ih, a samo određenim posvećenim radnjama je moguće uništiti ga, odraz animističkog arhetipa večitog straha živih od povratka mrtvih. . Današnja atribucija vampira se manje-više podudara u skoro svim svetskim kulturama, pre svega zahvaljujući medijima, odnosno umetničkim reinterpretacijama: besmrtni vampir sablasno bledog tena, obučen u crno i ogrnut crnim plaštom, napada noću svoje žrtve i siše im krv kako bi opstao. Dalje, žrtve koje okuse njegovu krv i same postaju vampiri, a na počinak se vraćaju sa najavom prvih sunčevih zraka. Vampir može da postane vuk, pas, šišmiš i nema odraz u ogledalu. Može se uništiti samo probadanjem glogovim kocem, svetom vodicom ili direktnim izlaganjem dnevnom svetlu. Ponavljam,Brema Stokera pod nazivom Drakula . To svakako nije prvi zapis o vampirima, ali je prvo književno delo koje je doživelo svetsku slavu i prenelo mit o vampiru na sve meridijane. Ne, poreklo takve današnje predstave o demonizovanom biću grofa Drakule predstavlja vekovni evolutivni niz na koji su pored istorije, uticali i geografije, folklora, religije, pa i politike.
Odnos živih prema mrtvima je oduvek bio ambivalentnog karaktera: sa jedne strane, strah od nepoznatog i nepoznatog, a sa druge strane, poštovanje prema pokojnicima koji čine kult predaka i koji svojim blagoslovom omogućavaju prosperitet najuže zajednice. Zbog svega navedenog, samrtni obredi predstavljaju jedan elaboriran, duboko ukorenjen sistem posvećenih radnji, koji istovremeno služe za valjano ispraćanje pokojnika u svet mrtvih, ali i za osiguranje zajednice od njegovog vraćanja i eventualne odmazde. Zbog svega navedenog o rigidnom ustrojstvu posmrtnih rituala, svaka odmazda ili osveta „sa onoga sveta“ se stoga tumači kao posledica ogrešenja o određena pravila obreda. [1]Nepoštovanjem rituala pokojnikova duša ne može da se pređe u zagrobni svet, te se zato vraća među žive, ali ni u tom svetu ne može da se ponovo inkorporira (Jovanović 2001: 190 i 195; SMER 2001: odrednica smrt ).
Kao najčešći primeri ogrešenja o posmrtni obred, a koji ujedno i uzrokuju povampirenje su prelazak ili preletanje neke životinje preko odra pokojnika [2] (Đorđević 1953: 166 i 188, Čajkanović 1994, 5: 205), jer preskakanje odnosno presecanje puta poseduje magijsku snagu zaustavljanja određenih procesa (Jovanović 2001: 191). Ovde ćemo napraviti samo kratku digresiju i dovesti i šišmiša u vezu sa vampirom, koji se u narodu smatra nečistom životinjom (SMER 2001: odrednica slepi miš ; Chevalier/Gheerbrant 2003: odrednica šišmiš ). Osim eventualnog prelaženja preko odra, može da se poistoveti sa vampirom po pijenju krvi, ai po liminalnom karakteru – u pomenutom Rečniku simbola na vodi se da simbolizuje biće zaustavljeno u jednoj fazi evolucije (Chevalier/Gheerbrant 2003: odrednica šišmiš ) – pola-ptica, pola-miš, što se da primeniti i na pokojnika koji nije prešao u zagrobni svet.
Dalje, razlozi mogu biti iznenadna ili nasilna smrt, pokojnik kojem se ne zna grob, onaj koji se obesio ili ga ubio grom, onaj kojem nije zapaljena sveća, neispoveden, neokađen (Đorđević 1953: 166 i 169; Čajkanović 1994, 1: 227; Čajkanović 1994, 5: 208; Zečević 2007: 111-112). Ono što je naročito zanimljivo je da se povampirenje u slovenskom svetu dovodi iu vezu sa karakterom pokojnika – opšte je verovanje da velikih grešnika, zlobnika, nepoštenih ljudi, grabljivaca, dužnika, nespokojnih ili onih koje su mnogo za život duše želeli nešto, a nisu to do kraja dobili (Đorđević 1953: 154, 164-166 i 169; Pešić/Milošević-Đorđević 1997: odrednica vampir; Čajkanović 1994, 5: 208) ne mogu da se smire na onom svetu, te se vraćaju i uznemiruju žive. Koji god da je od razloga, bitno je da obred prelaza nije u potpunosti izvršen, te da je tako duša umrlog ostala da boravi u liminalnom prostoru (termin Van Genepa), neintegrisana ni u jedan od dva sveta, podložna demonskim dejstvom. Takva ostaje „živi mrtvac“ koji uznemirava ili čak ubija žive, dok god se određenim ritualnim radnjama u potpunosti ne upokoji, dušu ili pak uništi.
Vampir nosi svoje ukopno odelo (Đorđević 1953: 160), koje je najčešće bilo svečano, stajaće odelo i ogrnut je svojim pokrovom (Đorđević 1953: 154 i 157; Čajkanović 1994, 5: 209; Jovanović 2001: 155: Zečević i 1205; 112) [5] . Najčešća atribucija vampira se vezuje za crnu boju, odnosno boju smrti i htonskih sila (Đorđević 1953: 196; Čajkanović 1994, 5: 209; Chevalier/Gheerbrant 2003: odrednica crno ;). Međutim, manje je poznato da je današnja popularna slika vampira u smokingu i crnom plaštu derivat pozorišne kostimografije. Naime, irski glumac i reditelj, Hemilton Din, je nakon čitanja Stokerove knjige i nakon dobijenih autorskih prava, sam postavio na scenu pomenuti komad, koji je prvi put izveden 1924. godine u pozorištu „Grant“ u Derbiju. Ogrtač sa podignutim okovratnikom je u stvari dovitljiv trik, kako bi se postigao efekat „nestajanja“ glavnog glumca sa pozornice, koji je tako obučen i okrenut leđima publici mogao da se izvuče iz ogrtača i neopaženo sklizne kroz kapak na podu scene (Mekneli/Floresku). 2006: 171-172).
Takođe, crna boja upućuje i na noć, na kojoj je ograničeno vampirovo kretanje (Đorđević 1953: 177), pošto je opšte poznato da noć predstavlja vreme kada nečiste sile izlaze i delaju. Taj aspekt se i danas održao u predstavi o vampirima, koji se povlače na znak prvih zraka sunca ili na zvuk prvih petlova, jer ih dnevno svetlo ubija.
Crveno je još jedna boja koja se vezuje za mit o vampiru. Osim veze sa motivom krvi i uopštenog principa života i vatre, ova boja se u svim kulturama vezuje i za motiv strasti i telesnog principa (Chevalier/Gheerbrant 2003: odrednice crveno i krv ). Zajedno sa crnom predstavlja sublimaciju erosa i tanatosa [6] , koja se u mitu o vampiru ogleda u mogućnosti punog opštenja sa supružnikom (Đorđević 1953: 180; Čajkanović 1994, 5: 209). Upravo ovaj čuvstveni motiv će postati predmet šaljivih priča (Pešić/Milošević-Đorđević 1997: odrednica vampir) i čaršijskih anegdota o dovitljivim ljubavnicima i nevernim udovicama (Đorđević 1953: 185; Čajkanović 1994, 1: 224-225). Izražena putenost i erotski naboj između vampira i ženske žrtve koje su danas sveprisutni u umetničkim ostvarenjima predstavljaju naglašeniji vid jednog segmenta ovog mita, kao danak moderne civilizacije.
Pijetet prema mrtvima se očituje u sakralnim radnjama ispraćanja pokojnika u svet predaka. Sa druge strane, posmrtni obred obiluje i tzv. preventivnim radnjama, u cilju sprečavanja povratka pokojnika među žive (SMER 2001: odrednice sahranjivanje i smrt ). [7]
Jedna od njih je tzv. „sputavanje“, odnosno postavljanje prepreke u vidu vezivanja čvorova, podvezivanja vilice ili ruku i nogu, zatvaranja očnih kapaka (Bandić 1980: 152; Jovanović 2001: 155, 167 i 192; SMER 2001: odrednica sahranjivanje ), opasivanje kupinovim trnjem, kađenje ili mazanje kovčega belim lukom (Zečević 2007: 113). Slične radnje se nastavljaju i posle sahrane: pogrebna povorka se vraća drugim putem sa groblja i ne osvrće se (Čajkanović 1994, 1: 228; Čajkanović 1994, 2: 64; Jovanović 2001: 170 i 184), najbliži puštaju kosu i bradu, nos crninu kao svojevrsni vid maskiranja odnosno zavaravanja (Čajkanović 1994, 2: 64). [8] Zbog svojih ambivalentnih svojstava voda predstavlja posebnu preku mrtvim dušama, te se groblja često nalazi blizu vode (Zečević 2007: 113).
Najraširenija obredna praksa u slovenskom svetu čija je svrha da preduredi vraćanje pokojnika je tzv. „načinjanje“ mrtvaca (Čajkanović 1994, 2: 63-64). Ukoliko se sumnja na eventualnu nespokoj duše preminulog, usled prethodno pomenutih uzroka (nemoralni život, teška smrt, dugo bolovanje, kada „se duša teško rastavlja sa telom“, nasilna ili iznenadna smrt), prilikom samog obreda telo pokojnika se načinje da se „ne ukvari“ odnosno „uvampiri“ (Jovanović 2001: 167). Načinjanje se vršilo rasecanjem ili razrezivanjem kože mrtvog, kao i probadanjem ili zabadanjem trne ili igle (Jovanović 2001: 155, 190 i 192).
Kao široko rasprostranjeni apotropejon u slovenskoj mitologiji (Niševljanin 1990: 75; Čajkanović 1994, 4: odrednica glog ; Zečević 2007: 115-116), glog se koristio upravo u ove svrhe: glogovim trnom su se načinili mrtvaci, štapovi na se pobadali prozori. i vrata do 40 dana nakon sahrane, trn se pobadao u pod ispod mesta izdaha (Čajkanović 1994, 1: 229; Zečević 2007: 115). To su tzv. preventivno radnje, ali u tesnoj vezi sa uništavanjem vampira. Naime, kada se već zna koji je pokojnik postao vampir, njegov grob se ponovo otvara i leš mu se probada glogovim kocem (Đorđević 1953: 188, 194 i 199; Čajkanović 1994, 5: 213; SMER 2001: odrednica sahranjivanje ) [9], eventualno propraćen još nekim radnjama sakaćenja leša (v. Čajkanović 1994, 5: 213). Sa tim u vezi stoje još i verovanja koja, u sprezi sa predstavom o vampiru kao mešini ispunjenoj krvlju (Zečević 2007: 112), govore o tome da se vampir može negde nabosti (na trn, bodlju, kolje, životinjske kandže, zube i t . sl.) i ispuhati, odnosno umreti (Zečević 2007:116). U savremenim predstavama o vampiru on se najčešće ubija probadanjem koca kroz srce kao simbol središta životne snage (Chevalier/Gheerbrant 2003: odrednica srce ).
Ono što je manje poznato da probadanje glogovim kocem ne predstavlja ubijanje vampira već njegovo prikivanje za zemlju, odnosno onemogućavanje da se vrati među žive (Čajkanović 1994, 1: 230; SMER 2001: odrednica sahranjivanje ). Ono što je izvesno da se njegovo potpuno uništenje postiže tek spaljivanjem njegovog mrtvog tela (Čajkanović 1994, 1: 231), pri čemu upotreba vatre upućuje na bivšu opšte-slovensku obrednu praksu, koja je napuštena prihvatanjem hrišćanstva (Jovanović 2001: 184-185). ).
I na kraju ove kratke geneze mita o vampiru, treba reći nešto više io samoj onomastici. Iako na prostoru srpskog govornog područja postoji mnogo različitih naziva (vukodlak, vjedigonja, kodlak, tenac, lampir, vopir – Pešić/Milošević-Đoršević 1997, odrednica vampir ), reč vampir je jedina srpska reč koja se prenela iu ostale jezike, a zatim raširila po svetu. Istraživači rasprostiranja reči vampir pripisuju period s početka 18. veka, odnosno vezuju se za godinu 1732, kada je tema o vampirima i zvanično pokrenuta pred Akademijom u Berlinu , zahvaljujući fascinaciji tadašnjeg auditorijuma za vesti o pojavi vampira koje su stizale iz Srbije, a koja je tada već bila pod vlašću austrijskog carstva. Čuveni slučaj o vampiru PetraPlogojovica iz sela Kisiljeva zabeleženog 1725. godine predstavljao je pravu senzaciju, koja je izazvala lavinu spisa, polemika i disertacija , te dovela i do spomenute rasprave u Akademiji (Đorđević 1953:153, fus. 33 i tamo nav. izvori). Tako je vampir osvojio Evropu i otplovio sa svojom pričom dalje u svet.
Ne, tu svakako nije početak priče o dokumentovanosti pojavljivanja vampira. Naime, postoje davniji zapisi u srpskoj kulturi u kojima se upotrebljava reč vampir . Pomenućemo prvi takav zapis koji datira iz VII veka , a nalazi se u sklopu jednog nomokanona, u kom se predviđa kazna za spaljivanje vukodlaka [10] (Zečević 2007: 110), što svedoči o duboko ukorenjenoj tradiciji mita. Interesantno je da je vampir svoje mesto našao iu Dušanovom zakonikuu kom se takođe zabranjuje iskopavanje mrtvih iz grobova i njihovo spaljivanje (Đorđević 1953: 150). Dalje kroz istoriju postoji doduše sporadično, ali ipak niz zapisa o vampirima i folklornoj praksi vezanih za njih (v. više Đorđević 1953: 150-153), što ukazuje na intenzivno prisustvo svesti o njima u srpskom narodu.
* * *
U doba civilizacije , velikih istorijskih dešavanja, uređenosti društva i ustrojstva nacije, mitska stvarnost i doba velikih mitskih junaka (ili možemo reći, prvobitna istorija) više nije postojala kao takva, ali je svoje prisustvo oživljavala kroz kolektivno nesvesno putem mitskih prežitaka, duboko ukorenjenih verovanja. svojstvenih straha čovečanstva od večno nepoznatog, te katkada prosijavala kroz istorijske ličnosti i događaje. Upravo je kolektivna svest taj faktor koji ima potrebu da opravdaistoriju svojim tumačenjima, te kao takva neizbežno poseže za iskonskim korenima, odnosno čini svojevrstan amalgam između mita i istorije. Takva kohezija gažena vremenom i nadolazećim generacijama od klice uvek rade nove i drugačije izdanke, gde se ruke dvaju majstora gube u sveopštem zamešateljstvu.
Istorijska ličnost vlaškog vladara Vlade Drakule iz 15. veka, poznatog po nadimku Vlad Cepeš (što na rumunskom znači Nabijač na kolac), je zahvaljujući svom kontraverznom životu, surovim mučenjima neprijatelja i krvožednom vladanju doprineo stvaranju legende o svojoj „nečastivosti“. Pridev „Drakul“ je u stvari naslov pridodata imenu njegovog oca nakon što je primljen u red vitezova 1431. godine [11] i vodi poreklo od reči zmaj ili đavo , dok reč Drakula predstavlja umanjenicu, odnosno Drakulov sin . Danas drakul na rumunskom znači zlo, đavo. [12] Oca Drakula je 1444. godine turski vladar Murat IInamamio na prevaru u svoj dvor, gde ga je kratko držao u zatočeništvu. Pušten je pod uslovom da svoja dva maloletna sina, Vlada i Radua, ostavi kod sultana kao zalog turskog vazalstva. Mladi Vlad, koji je tada imao samo 13 godina, proveo je u zatočeništvu naredne četiri godine svog života. To je rezultiralo time da je osim jezika i haremskih draži usvojio i surove načine mučenja od Turaka. Ubrzo je među svojim tamničarima izbio na loš glas zbog „prevara, lukavosti, nepokornosti i okrutnosti“ (Mekneli/Floresku 2006: 25-32). Za to vreme njegov najstariji brat Mirča je u Trgovištu oslepljen i živ sahranjen od strane političkih protivnika, otac Drakul je ubijen 1447. od strane Hunjadijevih. Od tada datira Drakulina velika mržnja prema Turcima i izrazita okrutnost i cinizam u obračunima sa njima, ali i prema podanicima,
Nakon kratke vladavine od samo dva meseca 1448, zatim bega u Moldaviju kod rođaka, kneza Bogdana, Vlad Drakula se vratio u Transilvaniju 1451, a na vlaški presto je došao ponovo 1456. i ostao do 1462. Za to vreme je počinio nezapamćena zverstva prema vlaškim. Sasima, odnosno Nemcima, koje je prezirao, jer je smatrao da su nelojalno preuzeli monopol nad trgovinom u zemlji (Mekneli/Floresku 2006: 32, 36-37). Obračun sa Sasima je završio oko 20.000 žrtava u gradovima Brašov i Almaš, gde su tela nabijenih na kolac ostavljena zubu vremena i strvinara. Pretpostavlja se da su upravo saške izbeglice prenele ove vesti na nemačko govorno područje, tada Austriju i Nemačku, čiji su pamfletisti neprestano tragali za senzacionalističkim vestima. Postoje čak 14 različitih zapisa o Drakulinim zlodelima, koji se danas čuvaju na raznim mestima u Austriji,
Kada se 1459. kao prvi vladalac odazivao na poziv pape Pije II na krstaški pohod protiv Turaka i uspešno ratujući protiv njih, Drakula je na sebe navukao njihov gnev, te je Murat Osvajač 1462. odlučio da povede ofanzivu na Vlašku. Međutim, Drakula je brojčano manjim primenio lukavu vojnu strategiju – u povlačenju je spaljivao zemlju, hranu i useve, trovao bunare i izvore, vršio gerilske upade u turske tabore, dospevši jednom prilikom skoro i do sultanovog šatora; čak je ohrabrivao svoje podanike zaražene raznim bolestima (lepra, tuberkuloza, bubonska kuga) da se neprimetno umešaju među turske vojnike ne bi li ih tako desetkovali (Mekneli/Floresku 2006: 56-65). Kao vrhunac za već ionako zastrašenu i demoralizovanu tursku vojsku, Kaziklu Bej, odnosno na turskom Nabijač na kolac, im je priredio jeziv prizor pred samim Trgovištem. Mekneli i Floresku prenose tu sliku uporedo sa navodima iz ostalih istorijskih izvora: „… u uskom klancu, dugom manje od dva kilometra, naišao je na pravu šumu leševa nabijenih na kolac, sve u svemu oko dvadeset hiljada. Sultan je ugledao raskomadane, truleće ostatke ljudi, žene i dece čije su meso jeli gavranovi koji su savili gnezda u lobanjama ili grudnim koševima. Pored toga, sultan je našao i leševe zarobljenika koje je Drakula uhvatio na početku pohoda prethodnog zime. (…) Tokom više meseci vetrovi, kiše i gavranovi su obavili svoje. Ovaj stravični prizor mogao je da obeshrabri i najokorelije. (…) sultana je uhvatila malodušnost. Kako je jedan istoričar zabeležioČak je i sultan, ophrvan čuđenjem, priznao da ne može da preotme zemlju od čoveka koji čini takve stvari, a iznad svega zna kako da iskoristi svoju vlast i svoje podanike na takav način. Čovek koji čini takva dela sposoban je i za još užasnija. Sultan je zatim izdao naređenje za povlačenje glavnine turske vojske“ (2006: 66).
Osim okružnog i bespoštednog načina ratovanja, Drakula je bio poznat i kao beskrupulozni diplomata. I u nemačkim, rumunskim i ruskim izvorima preživjela je anegdota o posjeti turskih izaslanika Drakulinom dvoru. Naime, poklisari Muhameda II poklonili su se vlaškom knezu ne skidajući fesove sa glave. Kada ih je upitao za taj propust, oni su objasnili da je kod njih takav običaj. Hirovit i prek, Drakula je naredio da im se fesovi prikucaju ekserima za glavu i cinično dodao da će ih učvrstiti u njihovim običajima (Mekneli/Floresku 2006: 49, 204, 206, 218-219).
Vlad Drakula je ostao zapamćen u narodu po mnogim pogubljenjima i mučenja sopstvenih podanika – ne samo Rumuna, već i Mađara, Nemaca, Turaka, Jevreja, a naročito Cigana (Mekneli/Floresku 2006: 97). Knez je bio na glasu čoveka koji nije trpeo nerad, prosjačenje, lenstvovanje, prevare i lopovluke. Smatrao je da su bolesni i siromašni samo na teretu državi, jer ne doprinose njenom razvoju. Tako je u jednom ruskom rukopisu kaluđera Efrosija, napisanog 1490. godine, ispripovedano kako je vlaški knez jednom naredio da se u jednom starom dvoru okupe svi stari, nemoćni i bolesni, kako bi im pomogao. Ljudi su pohrli očekujući neku nagradu. Međutim, nakon obilnog ića i pića, Drakulini ljudi su zamandalili zamak i spalili ga sa svim gostima unutra. Drakula se pravdao da ih je oslobodio muke, te da ostalima više neće biti na teretu (Mekneli/Floresku 2006:
Izvori takođe pamte Drakulinu izuzetnu surovost prema ženama – nabijao ih je na kolac ili odsekao delove tela ukoliko devojke ne bi sačuvale devičanstvo, a udovice se ponašale razvratno (Mekneli/Floresku 2006: 104). Takođe jedna rumunska povest pominje da je Drakula nabio jednu ženu na kolac, jer je na ulici sreo njenog muža, kojem je košulja bila prljava i prekratka. Došavši kod seljaka kući, zatekao je ženu mladu i zdravu. Bespogovorno je dao da se ubije, objašnjavajući da je suviše lenja i da ne zaslužuje vrednog muža. Naravno, seljaku je dao novu devojku za ženu (Mekneli/Floresku 2006: 220). A da su iu Drakulinom životu bili prisutni kako tanatos, tako i eros, svedoče priče o njegovim orgijama koje je priređivao na obalama jezera u okolini Trgovišta.
No ono što je svakako doprinelo Drakulinoj ozloglašenosti i njegovoj „vampirskoj“ atribuciji je priča iz jednog nemačkog zapisa koja tvrdi da se Drakula posle jednog pokolja u selu Brašov (nem. Kronštat), nakon što je sve žrtve ponabijao na kolac, samozadovoljno jeo za stolom. pred njima i „tako uživao“ (Mekneli/ Floresku 2006: 200).
Istorijski Drakula svakako nije bio besmrtan, te je nakon povlačenja pod Turcima 1462. pobegao na mađarski dvor kod Matije Korvine , koji je trebalo da mu pruži podršku u ratovanju. Umesto toga, Drakula je uhapšen, izmanipulisan i spletkama okletevan zapadnom delu Evrope, proveo se u kućnom pritvoru Matije Korvine narednih 12 godina. U međuvremenu se oženio mađarskim plemkinjom iz kraljevske porodice, ali je morao da pređe u katoličku veru. Nakon oslobađanja 1475. vratio se sa porodicom u vlaški grad Sibiu. U novembru 1476. ustoličen je za vladara Vlaške po treći put, ali je nakon dva meseca poginuo u borbi (Mekneli/ Floresku 2006: 106-116).
Iako je ovde dat samo delić onoga što je sačuvano u usmenom i pismenom predanju o ovom kontraverznom vladaru (v. više u Mekneli/ Floresku 2006), nekoliko primera je dovoljno da se ilustruje veza krvožednog, mahnitog kneza sa demonskom prirodom vampira. Zbog svega navedenog, nije teško uvideti kako i zašto je istorija još jednom poslužila kao plodno tle za dalje razvijanje književne imaginacije Brema Stokera i njeno preplitanje sa mitskim matricama, jer, po rečima Nortropa Fraje , „postojanost književnih žanrova, simbola i metafora počiva na iskonskoj ritualno-mitskoj prirodi“ (Meletinski sa: 70), književnost kao svojevrsni recepcijski medij dalje dopire do svih kutova sveta.
[1]U celokupnom korpusu srpskih narodnih balada konflikt fabule počiva upravo na ovoj osnovi – do rasapa u zajednici dolazi upravo zbog ogrešenja o obrednu praksu; pogrešivši jednom u ritualnom lancu uzročno-posledičnih radnji (bilo slučajno ili silom prilika), pojedinac, a nekada i cela zajednica, neminovno bivaju kažnjeni od strane viših sila, kako bi se ponovo uspostavilo narušeno harmonijsko ustrojstvo sveta (Karanović 2004: 8 i dalje) . Pored brojnih primera, navešćemo samo neke najpoznatije: mlada koju stiže urok, zato što joj je neko od svatova otkrio lice pre dolaska u mladoženjin dom; neprikladno darivanje svatova; nepoštovanje roditeljskih odluka ili nedobijanje blagoslova od njih ili čak roditeljska kletva; i mnogi drugi. Ono što je posebno zanimljivo u ovom kontekstu je motiv brata koji ustaje iz mrtvih,
[2]U slovenskoj mitologiji kruta podela smatra životinje neprijateljima, dok biljke imaju sposobnost da leče (Čajkanović 1994, 1: 299). Takođe, široko rasprostranjeno verovanje je da je ptica otelovljenje duše (Bandić 1980: 148; Čajkanović 1994, 1: 61; Vlčeva 2003: 18, 19 i 29;), te se preletanje ptica ili preskakanje neke životinje preko pokojnika smatralo prelaskom duše iz životinje u pokojnika (Čajkanović 1994, 5: 211). Sa time u vezi je i animističko shvatanje da vampirova duša izlazi u obliku leptira, koji je sličan ptici po tome što leti i predstavlja poznatu inkarnaciju duše još iz najstarijih vremena. Čajkanović još i etimološki dovodi leptira u vezu sa rečju „lampir“ široko rasprostranjenoj u Crnoj Gori i Bosni kao sinonim za vampira (Čajkanović 1994, 5: 205). Dalje, Božo Vukadinović proširuje ovu analogiju na leptire i ostale insekte koji se noću skupljaju oko lampi (Vukadinović 1971: 41). Takođe, u ostalim slovenskim zemljama spisak se proširuje na vuka (Čajkanović 1994, 5: 206), psa, vranca bez belege (Đorđević 1953: 170 i 176), miša (Đorđević 1953: 202). Ovim se objašnjava teriomorfna pojava vampira.
[3] Isisavanje krvi živih od davnina predstavlja čest motiv kao metaforički supstituent za delovanje demonskih sila na živi svet (Čajkanović 1994, 5: 207).
[4] Među balkanskim narodima postoji verovanje da se deca vampira rađaju sa „šiljatim zubima“ (Đorđević 1953: 180), te je možda ono izvorište za modernu predstavu o vampiru sa izduženim očnjacima.
[5] Samrtni pokrov predstavlja veoma staru pogrebnu praksu (Čajkanović 1994, 2: 47).
[6] U većini kultura htonskog božanstva i demoni su ujedno predstavljali i božanstva plodnosti zbog veze sa zemljom (Bandić 1980: 166 i 174; Čajkanović 1994, 2: 65), te često atribuirani u mitovima kao veliki ljubavnici (Čajkanović 1994, 5: 210).
[7] U ovu grupu se mogu dodati i neke radnje koje potpomažu lakše rastavljanje duše od tela i neometani prelazak na onaj svet: otvaranje vrata i prozora u kući u kojoj leži pokojnik (Jovanović 2001: 155; SMER 2001: odrednica smrt ), polaganje odra pored zida, kako bi se izbeglo da ga neka životinja preskoči (Zečević 2007: 113), pokrov se pravio od biljnog platna, jer su se kožni predmeti dovodili u vezu sa negativnim uticajem životinja (Jovanović 2001: 165), okretanje ili prekrivanje ogledala. i prekidanje svih poslova (Jovanović 2001: 188), paljenje sveće (Trojanović 1990: 230). Ono što je i najzanimljivije je svakako „čuvanje mrtvaca“ (Jovanović 2001: 167) da ga ne preskoči životinja i slično, što je verovatno izvorna praksa današnjeg običaja bdenja na pokojnikom.
[8] Po povratku s groblja se čine tzv. „lustrativne“ radnje kao vid čišćenja prostora i učesnika obreda (npr. pranje ruku, prebacivanje žara, kađenje prostora – Zečević 2007: 114; Jovanović 2001:184-185).
[9] Specifičnost gloga se ogleda u njegovoj izuzetnoj senovitosti. Iako biljka srednjeg rasta, koja bi trebalo da pripada domenu „srednjeg, zemaljskog sveta“ u odnosu na nebeski i htonski svet (Radenković 1996: 103 i v. dalje Bošković 2006: 42 i 46), njegova trnovitost i nemogućnost da se lako ubire, nosi bogat simbolički potencijal. Takođe, glog je svoje mesto našao u hrišćanskoj kulturi u vidu venca koji je Isus nosio raspet na krstu (Đorđević 1953: 207), što samo učvršćuje verovanje u njegove zaštitničke moći.
[10] U slovenskoj kulturi inače sinonim za vampira (Đorđević 1953: 150; Zečević 2007: 110; Pešić/Milošević-Đorđević, odrednica vampir ).
[11] Red Zmaja je poluredovnički, poluvojnička organizacija posvećena borbi protiv Turaka koju je 1387. uspostavio nemački car Sigismund Luksemburški i njegova druga žena Barbara fon Kili zamišeno prvobitno kao bratstvo koje je branilo katoličku crkvu od jeretika. Zanimljivo je da je iste godine kad i Vlad Drakul (otac) u Red Zmaju primljen i srpski knez Lazarević (Mekneli/Floresku 2006: 28).
[12] Lični podatak.
Нема коментара:
Постави коментар