Šandor Marai., Tri lica jedne ljubavi

U romanu se opisuju tri različita života kao način istraživanja širih tema ljubavi, usamljenosti, razočaranja i smrti kulture. Snaga knjige proizlazi iz Maraijevog stila pripovedanja; svaki lik ispituje teme iz različitih gledišta, ali svi ih komentarišu retrospektivnom mudrošću iskustva iz perioda Mađarske od 1930. do 1950.godine.
PRVI DEO..


Pogledaj onog muškarca. Čekaj malo, nemoj sada gledati, okreni se meni, razgovaraj sa mnom. Ne bih volela da baci pogled prema nama, da me kojim slučajem primeti, ne bih volela da nas pozdravi. E, sad ga opet možeš gledati... Je li to onaj niži, zdepasti, u bundi s ovratnikom od kune? Ne, ni govora. Nego onaj visoki i bledi, u crnom zimskom kaputu koji razgovara s plavokosom, mršavom i mlađahnom slastičarkom. Upravo naručuje kandiranu narančinu koru. Zanimljivo, meni nikada nije donosio kandiranu narančinu koru.
    Šta ti je, draga?... Ništa. Čekaj, moram izduvaj nos.
    Otišao je? Reci mi kad ode.
     Kažeš, upravo plaća?... Kakav ima novčanik ?
     Obrati pažnju na sve, jer ja ne nameravam gledati. Nije li to smeđi novčanik od krokodilske
kože?... Da? Vidiš, to mi je drago.
    A zašto mi je drago? Pa, tako. Naravno, taj novčanik sam mu ja darovala za četrdeseti rođendan. Ima tome već deset godina. Jesam li ga volela?... To je teško pitanje, draga. Da, mislim da jesam. Volela sam ga.
  Otišao, napokon?...Otišao, to je već bolje. Pričekaj, napudraću nos. Vidi li se da sam plakala?... Baš glupo, no vidiš kako čovek može biti blesav. Još uvek mi zaigra srce kad ga vidim. Mogu li reći ko je on? Ko je to bio? Pa, reći ću ti, draga, nije to tajna. Taj je čovek nekada bio moj suprug.

     Hajde da naručimo sladoled od pistacija! Ne shvatam zašto ljudi govore da se zimi ne jede sladoled. Meni je baš zimi najdraže dolaziti u ovu slastičarnicu, i to na sladoled. Katkada pomišljam da se može baš sve, i to ne zato što je to dobro ili ima smisla, već samo zato što je moguće. No ovih nekoliko godina otkako sam sama, i inače volim zimi zalaziti ovamo između pet i sedam. Volim ovaj mali purpurni salon, ovo prošlovekovno pokućstvo, sve ove ostarele slastičarke, pa i metropolski ugođaj trga ispred ovih golemih prozora, pogled na ljude koji pristižu ovamo. Ima u svemu tome neke topline, daška prošlovekovnog ritma. A i čaj je ovde najbolji, jesi li primetila?... Znaš, današnje žene više ne dolaze u slastičarnice. One idu u kafanu, gde ih sve požuruje, ne mogu se ni udobno smestiti, kafa je četrdeset filira, a uz nju se poslužuju salate za obrok, i to je sada u modi. No ja dolazim iz drukčijega sveta i, naposletku, meni treba fina slastičarnica kao što je ova, s njenim pokućstvom i purpurnim tapetama, s njenim ostarelim groficama i nad-vojvotkinjama, pa i s tim njenim staklenim vitrinama. Ne sedim tu baš svaki dan, u to možeš biti sigurna, no zimi katkada provirim i dobro se osećam. Osim toga, ovde sam se neko vreme često nalazila s mužem, u vreme čaja, kada se posle šest vraćao iz kancelarije.

      I sada je došao s posla, o da. Prošlo je šest i četvrt, šest i dvadeset, to je njegovo vreme. Još i danas tačno znam svaki njegov korak, kao da i sama živim njegovim životom. Pet minuta pre šest pozvoniće poslužitelju, koji će mu pridržati očetkan kaput i dodati šešir, potom će krenuti iz kancelarije, otpustiće vozača, neka se odveze bez njega do kuće, a on će se uputiti pešice jer mora provetriti glavu. Malo se kreće, zato je i tako bled. Ili je tome još neki razlog, to više ne znam. Za razloge ne znam, jer ga nikada ne viđam, nikada s njim ne razgovaram, već tri godine nisam ni reč progovorila s njime. Ne volim premaganja rastavljenih koji će sudnicu napustiti ruku pod ruku, zajedno ručati u onom razvikanom restoranu u gradskom parku, nežni su i pažljivi jedno prema drugom kao da se ništa nije dogodilo, a nakon toga, hoću reći, nakon rastave i ručka, svako odlazi svojim putem. Ja sam žena drukčije vrste, drukčijeg temperamenta. Ne verujem u to da bračni partneri nakon rastave mogu ostati dobri prijatelji. Brak je brak, a rastava je rastava. To je moje mišljenje.

     Šta ti misliš o tome? Istina, ti se nikada nisi udavala.
     Vidiš, ne verujem da je to što su ljudi izmislili i zatim vekovima bespomoćno ponavljali bila samo isprazna formalnost. Ja zaista verujem da je brak svetinja. Kao što verujem da je rastava svetogrđe. Tako sam odgojena. A i inače sam uverena u to, čak da me na to ne sile ni odgoj ni religijske norme. Verujem u to jer sam žena, pa za mene rastava baš ni po čemu nije samo puka formalnost, kao što to nije ni obred pred matičarom, a napose onaj u crkvi, već je to čin koji će potpuno povezati tela i duše, zaista sudbonosno, upravo onako kao što će neke veze zauvek uništiti i prekinuti. Kada smo se rastali, ja se ni trenutka nisam zavaravala da ću s mužem ostati »prijatelj«. On je, dakako, i dalje bio uljudan i pažljiv, pa i velikodušan, kao što to i dolikuje i kako je običaj. Ali ja nisam bila nimalo uljudna, pa ni velikodušna, odnela sam čak i klavir, o da, baš kako se to i radi, vapila sam za osvetom, najradije bih sa sobom odnela celi stan, zavese, sve. U trenutku rastave prometnula sam se u njegovog neprijatelja, što ću i ostati dok sam živa. Neka me on ne poziva ljubazno na večere u restoran gradskog parka, nisam nimalo spremna izigravati preslatku ženicu koja će otići u stan bivšega muža i napraviti red kada lakaj pokrade odeću. Ne tiče me se ni ako mu sve ukradu, pa čak i ako jednoga dana načujem da je bolestan, ni tada neću ići njemu. Zašto?... Jer smo se rastali, shvataš? S time se ne možeš pomiriti.

      Čekaj, rado bih povukla ono što sam malopre rekla za bolest. Ne želim da se razboli. Jer tada bih ipak otišla  njemu, mislim, kad bi se razboleo, pošla bih  njemu u sanatorij. Čemu se sad smeješ?... Rugaš mi se? Misliš kako se nadam da će se razboleti pa ću moći  njemu? Pa naravno da se nadam. I dok sam živa, nadaću se tome. Ali neka ipak ne bude baš jako bolestan. Kako je samo bio bled, jesi li videla?... Već je godinama vrlo bled, naročito nekoliko poslednjih godina. Sve ću ti reći. Imaš li vremena? Jer ja ga imam napretek, nažalost.

     Evo i sladoleda. Znaš, to je bilo tako da sam ja nakon internata odmah dospela u kancelariju. Tada smo se nas dve još neko vreme dopisivale, zar ne? Ti si doduše odmah otputovala u Ameriku, no neko smo se vreme još dopisivale, mislim neke tri ili čak četiri godine. Sećam se da se među nama razvila ona nezdrava i budalasta ljubav šiparica, o čemu ovako naknadno nemam baš najbolje mišljenje. Bez ljubavi se, ma kakva ona bila, čini se, ne može živeti. E, pa tada sam volela tebe. Vi ste inače bili vrlo bogati , a mi samo onako, srednja klasa s tri sobe, kuhinja, ulaz s hodnika. Imala sam o tebi visoko mišljenje... a to je divljenje među mladima oblik emotivne veze. I ja sam imala guvernantu, no ona je kod nas dobivala secondhand kupku, kupala bi se iza mene. A takve su pojedinosti vrlo bitne. Između siromaštva i bogatstva proteže se zastrašujući niz različitosti. A što misliš koliko se tek nijansa javlja samo unutar siromaštva?... Ti si bogata pa ne možeš znati kolika je strahovita razlika između mesečnih četiristo ili šesto. Između mesečnih dve hiljade i deset hiljada nema tolike razlike. Danas već mnogo znam o tome. Kod nas, u našem domu, mesečno smo gospodarili sa osamsto.

      A kod muža je bilo mesečnih šest hiljada i petsto. A na to se moraš naviknuti. Sve je samo za nijansu bilo drukčije kod nas, nego kod njegovih. Mi smo imali unajmljen stan, a oni su unajmili vilu. Mi smo imali balkon s perunikama, a oni mali vrt s dve cvetne gredice i starim orahom. Mi smo imali običnu ledenicu, leti bismo kupovali ledene gromade, a kod moje je svekrve stajao mali električni hladnjak koji je proizvodio čak i lepe ledene kockice pravilnog oblika. Kod nas je bila devojka za sve, a kod njih bračni par, sobar i kuvarica. Mi smo imali tri sobe, a oni četiri, s holom zapravo pet. Oni su, dakle, imali hol sa svetlim zavesama na vratima koji su domu davali vrlo ugodan utisak, a mi smo imali samo predsoblje; tamo smo držali i onu ledenicu – pravi peštanski antre s držačima za četke i staromodnim vešalicama. Kod nas je postojao radio s tri lampe, moj je otac na otplatu kupio prijemnik, koji je »hvatao« stanice kako se setio; oni su pak imali pravi ormar, komad pokućstva koji je istvremeno  bio i radio i gramofon, što je snagom električne struje vrtio i menjao ploče s muzičkim programom, pa je u sobu mogao dozvati čak i zvukove Japana. Mene su odgajali da moram preživeti. A njega su odgajali da se pre svega mora živeti rafinirano i pristojno, pravilno i ispravno, a nadasve odmereno, što je i najvažnije. To su već  goleme razlike. No ja to tada nisam znala.

     Jedanput mi je, na samom početku braka, za doručkom rekao: Navlaka sljezove boje u blagovaonici pomalo je zamorna. Toliko je prodorna kao da neko neprestano vrišti. Prođite, draga, gradom i do jeseni nađite neku drukčiju tkaninu.

     Trebalo bi dvanaest stolica ponovno presvući nekom »manje zamornom« tkaninom.

 
Zbunjeno sam ga pogledala, mislila sam da se šali. No to nije bila šala, čitao je novine i ozbiljnog lica zurio preda se. Na njemu se videlo da je dobro promislio što će reći, da ga sljezova boja – koja je, ne poričem, bila pomalo prostačka – zaista smeta i uzrujava. Bila je to nova novcata navlaka, kupila nam je moja mama. Kad je otišao, rasplakala sam se. Nisam baš tako blesava, tačno sam razumela šta mi je time hteo reći... Hteo mi je poručiti ono što se neposrednim, pravim i izravnim rečima nikada neće moći izraziti, a to je da među nama postoji razlika u ukusima, da dolazim iz drukčijeg sveta i da – iako sve znam i sve sam naučila, te koliko god i sama pripadala srednjoj klasi kao i on, s tim da je sve oko mene barem za dlaku drukčije – ipak postoji barem mala nijansa, dašak razlike u odnosu na ono na što je on naviknut i što on voli. Čovek građanskoga staleža daleko je osetljiviji na takve fino nijansirane razlike nego što je to aristokrata. Čovek građanske pripadnosti do kraja je života prisiljen sticati ili čuvati to što ima. On, doduše, nije pripadao naraštaju koji je sticao, pre bi se reklo da je bio čuvar, svrstan u drugi naraštaj, onaj baštinički. Jednom mi je čak i pričao o tome. Čitao je neku nemačku knjigu, a u njoj je upravo pronašao odgovore na temeljna pitanja svoga života. Ja nisam volela ta »velika temeljna pitanja«, jer mislim da čovekova okolina neprestano vrvi milionima manje važnih pitanja i da je bitna samo celina, njihova ukupnost, pa sam ga malo podrugljivo zapitala:
 – Zar zaista ozbiljno misliš da nakon ovoga poznaješ sebe?...
 – Svakako – odgovorio je. – A gledao me je iza svojih naočala s toliko detinjaste iskrenosti i entuzijazma da sam požalila što sam ga to uopšte pitala. – Ja sam umetnik, samo nemam svoj žanr. Što se često sreće u građanskome miljeu. I to je u pravilu kraj jedne porodice.

    Nikada više nije govorio o tome!

    Tada nisam shvatila šta je time hteo da kaže. Nikada se nije bavio pisanjem, nije ni slikao ni svirao. Prezirao je bavljenje umetnošću kao razbibrigu. Ali mnogo je čitao i to »sistematski« – to mu je bila omiljena reč – za moj ukus čak ponešto preterano sistemski. Čitao je kao da odrađuje jednu od bitnih dužnosti u svom životu. Kad bi počeo čitati neku knjigu, ne bi je puštao dok nije stigao do kraja – čak ni onda kad bi ga uzrujavala ili gnjavila. Čitanje je za njega bila sveta dužnost, cenio je slovo kao što sveštenici poštuju svete knjige. No na isti je način postupao i sa slikama, a istim je zanosom odlazio u muzeje, pozorište i na koncerte. Prema svemu je imao odnos, izgradio stvarnu vezu. Imao je dodir sa svime što se tiče duše. A ja sam imala vezu samo s njime.

     Jedino što nije imao »svoj žanr«. Upravljao je tvornicom, mnogo je putovao, zapošljavao i neke umetnike, a upravo je njih posebno izdašno plaćao. No izrazito je pazio da svoj ukus, koji je bio daleko profinjeniji nego kod većine njegovih nameštenika i savetnika, nikada neije nametao svojim saradnicima. Svakoj bi svojoj reči stavljao prigušivač, kao da se – vrlo nežno i pristojno – ispričava zbog nečega, kao da je neodlučan pa mu je potreban nečiji savet i pomoć. No uprkos tome znao je u važnim odlukama, u poslovnim stvarima, biti strahovito tvrd i nepokolebljiv.

     Znaš li ti ko je bio moj muž? Najređi fenomen života. Muškarac.

 
     No nipošto u onom teatralnom, ljubavničkom smislu reči. I ne na način boksačkog šampiona za koga se tvrdi da je muškarac, pojava. Njemu je duša bila muška, udubljena u misli i dosledna, nemirna, tragalačka i sumnjičava. Što tada nisam znala. Strahovito je teško naučiti živeti.

       U internatu o tome uopšte ništa nismo učile, ni ti ni ja, zar ne?...

 
  Možda bih morala početi od toga da mi je jednoga dana predstavio svoga prijatelja Lazara, književnika. Poznaješ ga?... Čitala si njegove knjige?... Ja sam, eto, dosad pročitala već sve njegove knjige. Gotovo sam ispremetala sva njegova dela, kao da sam u njima htela pronaći skrivenu tajnu koja je, zasigurno, i tajna moga života. No naposletku, u tim knjigama nisam našla ništa, nije bilo odgovora. Jer za takve tajne i nema odgovora. Odgovor će ponuditi život, kadšto posve neočekivano. Nikada pre nisam pročitala ni retka od toga pisca. Ime sam, dakako, poznavala. No pojma nisam imala da ga poznaje moj suprug, nisam znala da su prijatelji. Jedne sam se večeri vratila kući i zatekla muža u društvu toga čoveka. I tada je počelo nešto vrlo neobično. To je bio trenutak, zbilo se to prvi put, u trećoj godini našega braka, kada sam shvatila da o svome suprugu ne znam zapravo ništa. Živim zajedno s čovekom, a da istovremeno o njemu ne znam ništa. Već sam povremeno bila sklona pomisliti da ga poznajem, no morala sam u tom trenutku shvatiti da nije tako, da nemam pojma o njegovim sklonostima, o njegovu ukusu, pa ni o tome za čime čezne. A znaš li šta su njih dvojica, Lazar i moj suprug, radili one večeri?...

      Igrali su se.
      No tako neobično, upravo iritantno.
       Ne, nije to bio remi, ni govora. Moj je suprug ionako to prezirao, gadili su mu se svi pojavni oblici mehaničke zabave, uključujući i kartanje. Oni su se igrali, no toliko nakazno, pomalo čak i tako zastrašujuće da ih isprva nisam gotovo ni razumela; bilo me je strah, zaprepašteno sam slušala što govore, kao da sam zalutala među mentalno poremećene ljude. A moj se suprug u društvu toga čoveka posve promenio. Bili smo već tri godine u braku i jedne večeri, vrativši se kući, zatekla sam u dnevnom boravku supruga i jednoga neznanca, gospodina koji je ljubazno stupio pred mene i, krajičkom oka bacivši pogled na mojega supruga, rekao:

    – Dobro došla kući Ilonka. Ne ljutiš se što sam i Petera doveo k nama gore?... Pritom je pokazao na mojega muža koji se smetena izraza lica podizao sa stolca i buljio u mene kao da se ispričava. Mislila sam da su zacelo poludeli. No oni nisu uopšte marili za mene. A taj mi je stranac, tapšući mojega muža po ramenu, rekao još nešto:

     - Sreo sam ga na Aveniji Arena. Zamisli, nije hteo zastati, prava budala, samo me je usput pozdravio i produžio. Razume se, nisam ga pustio. Rekao sam mu: »Peter, magarče stari, nije đavola da se ljutiš?...« Zatim sam ga primio pod ruku i doveo ga gore  nama. No, deco – reče i široko raširi ruke – hajde, zagrlite se. Dopustiću vam čak i jedan poljubac.

     Možeš li zamisliti kako je to izgledalo dok sam tamo stajala. S rukavicama, torbicom i šeširom u ruci, samo sam stajala nasred sobe i gledala u čudu. Prvo mi je palo na pamet da zgrabim telefon i pozovem porodičnog lekara ili hitnu pomoć. Zatim sam pomislila da nazovem policiju. No prišao mi je muž, zbunjeno mi poljubio ruku i, pognute glave, progovorio:

    – Zaboravimo, Ilonka, sve ovo. Jedino što me veseli, to je vaša sreća.

      Zatim smo seli za večeru. Na Peterovo je mesto seo književnik i odande upravljao dešavanjima,  zapovedao kao da je on gazda u kući. Meni je govorio ti. Služavka je posve prirodno mislila da nas je spopalo ludilo pa joj je od zaprepaštenja ispala činija sa salatom.

Meni te večeri nisu rastumačili smisao igre. Jer upravo je to da ne znam ništa, da nemam pojma o čemu se radi, i bio njezin smisao. Tako su se njih dvojica dogovorili dok su me čekali, a igrali su to kao dva profesionalna glumca. Početna je zamisao igre bila kao da sam se ja već pre nekoliko godina rastala od Petera i preudala se za toga književnika, suprugova prijatelja. Peter se uvredio i sve nam ostavio, celi stan, pokućstvo, baš sve. Ukratko, sad je taj književnik moj muž, a Peter ga je sreo na ulici, književnik je uzeo pod ruku mojega bivšega, uvređenog, rastavljenog muža i rekao mu: »Slušaj, stari, ne luduj, što je bilo bilo je, pođi nama na večeru, pa i Ilonka bi te rado videla«. I tako je Peter svratio k nama. I sada smo zajedno, sve troje, u stanu gde sam ja nekada živela s Peterom, večeramo dobro raspoloženi, pritom je pisac moj muž, on spava u Peterovoj postelji, on je preuzeo njegovo mesto u mom životu... Shvataš li? To su se igrali, kao luđaci.

       No imala je ta igra i izvesne finese.

         Peter je glumio da je silno smeten, jer ga muče uspomene. A književnik je glumio da je beskrajno nesputan, potpuno nepristran, jer zapravo njega pomalo ženira neobičnost okolnosti, oseća grižnju zbog Peterovih patnji, zato je tako bučan i trudi se da bude vedar. A ja sam glumila... ma ne, ja nisam ništa igrala, samo sam sedela s njima i naizmence piljila čas u jednoga, čas u drugoga, u te odrasle, pametne ljude koji se neshvatljivo glupo ponašaju. Naposletku sam i ja, naravno, uočila fine nijanse igre i pristala na pravila te pomaknute društvene igre. No te sam večeri shvatila još nešto.

      Shvatila sam da moj suprug, za kojega sam mislila da – kao što se to kaže, sa svime što ima pripada samo meni, pa i sa svim tajnama svoje duše – uopšte i nije moj, već je naprosto stranac koji krije meni nedokučive tajne. Kao da sam saznala nešto o njemu, recimo da je sedeo u zatvoru ili da ima neke bolesne poroke, nešto što se uopšte nije slagalo sa slikom koju sam proteklih godina u duši ustrajno stvarala o njemu. Saznala sam da mi je suprug samo u nekim odnosima istinski partner, a da je inače isto tako za mene zagonetan i stran kao i književnik kojega je sreo na ulici i doveo  nama u stan da bi pomalo protiv mene, no svakako preko mene, zaigrali neku urotničku, izopačenu i nesuvislu igru.  Saznala sam, dakle, da moj suprug ima i drukčiji svet, a ne samo onaj koji ja poznajem.
     Kao što sam saznala i to da taj čovek, taj književnik, ima moć nad mojim suprugom.
     Reci, šta je vlast?... Danas se toliko govori i piše o njoj. Šta je politička vlast, zbog čega neki čovek uspeva nametnuti svoju volju milionima? I kakva je zapravo ta naša moć, ta snaga koju imaju žene? Kažeš da je to ljubav. Pa možda i jest tako. Ljubav. Ja katkada sumnjam o značenju te reči. Ne, ja se ne odričem ljubavi, ni najmanje ne sumnjam u nju. Jer ona je zaista najsnažnija ovozemaljska sila. A ipak, ponekad mi se čini da muškarci, iako nas vole, a drugo im i ne preostaje, sve to promatraju pomalo s visoka. U svakom pravom muškarcu ima barem malo suzdržanosti, kao da jedan deo njegova bića, njegove duše, ostaje zauvek nedostupan toj ženi koju voli. A on pritom kaže: »Draga, dovde, i dalje – ne. Tu, u sedmoj komori želim ostati sam«. Glupe će žene zbog toga pucati od besa. Dok će se one mudre rastužiti i postati znatiželjne, a potom se s time pomiriti.

     A što je vlast koju će neki čovek zadobiti nad dušom drugoga čoveka? Zašto bi taj nesretni, napeti, pametni, zastrašujući, a ipak tako nesavršen i ranjen čovek, zašto bi taj pisac imao moć nad dušom mojega supruga?

     Jer imao je moć i kao što sam posle otkrila, čak opasnu, kobnu moć. Jedanput mi je, mnogo kasnije, moj muž rekao da je taj pisac onaj za kojega se kaže da u nečijem životu igra ulogu »svedoka«. Nastojao je objasniti o čemu se radi. Rekao je to tako da u životu svakoga čoveka postoji neki svedok kojega je sreo u ranoj mladosti, a kako je taj drugi znatno jači, nastojimo učiniti sve da ono što je u nama sramotno sakrijemo pred očima toga neumoljivoga suca. Svedok nam ne veruje. Zna o nama nešto što drugi ne znaju. Imenuju nas za ministra, dobijemo Nobelovu nagradu, a svedok se samo osmehuje. Veruješ li ti u to?...

     Rekao mi je još i to da čovek na neki način sve što radi pomalo radi i zbog toga svedoka; želi ga uveriti, pokušava se opravdati pred njim i nešto mu dokazati. Celokupna karijera, svi ti golemi životni napori odrađuju se samo radi svedoka. Znaš i ti za onu nezgodnu situaciju kada mladi muž svojoj ženi predstavlja »toga« prijatelja, svoga pravoga druga iz mladosti, i pritom uzbuđeno vreba hoće li se žena svideti prijatelju, odobrava li on njegov izbor... A taj će se prijatelj, zasigurno, praviti važan i vrlo uljudan, no potajno će uvek biti ljubomoran, jer supruga će na svaki način upravo njega, »toga« prijatelja, potisnuti iz emotivnih odnosa. I te su me večeri na neki način gledali upravo takvim očima. Samo daleko svesniji onoga što rade, jer su ta dvojica mnogo toga znala o onome o čemu ja tada nisam ni slutila.

      No te sam večeri iz njihova razgovora shvatila da ta dva urotnika, moj suprug i taj književnik, znaju nešto više o odnosima muškaraca i žena, pa i uopšteno  o ljudima, nešto o čemu moj suprug nikada nije razgovarao sa mnom. Kao da nisam bila dostojna da sa mnom razgovara o svemu. Kada je taj neobični gost otišao posle ponoći, stala sam ispred supruga i otvoreno ga upitala:

– Reci, ti me pomalo podjenjuješ, zar ne?...

Zurio je u mene zaklonjen dimom svoje cigare, umorno i malo žmirkajući, kao da je ostao da sedi nakon raskalašene pijanke i sada očajno mamuran mora slušati moja prigovaranja. I zaista, ta veče u kojoj je moj suprug prvi put doveo nama toga pisca, tokom koje su zaigrali tu čudnu igru, ostavila nam je u ustima gori okus nego da se odigralo neko pijančevanje i razvratno orgijanje. Umorili smo se i mučili su nas čudni, mučni osećaji.

– Ne – bio je posve ozbiljan. – Ne podcenjujem te, ni najmanje. Odakle ti to? Imaš svoj razum i vrlo snažne instinkte – rekao je i pritom bio vrlo odlučan, pun uverenja.

Razmišljala sam i sa sumnjom slušala šta govori. Sedela sam nasuprot njemu  za raspremljenim stolom – celu smo veče prosedeli za stolom, nakon večere nismo se povukli u salon, »čavrljali« smo pokraj svih tih groznih hrpa opušaka i praznih vinskih boca, jer je tako našem gostu bilo draže – i rekla sam mu vrlo sumnjičavo:
– Da, razumna sam i imam svoje vrlo snažne instinkte. No ko zna šta ti misliš o mom značaju i o mojoj duši?...
      Osetila sam da je pitanje zazvučalo donekle patetično. Muž me je pažljivo posmatrao. Ali nije odgovorio na postavljeno pitanje.

    Kao da mi je govorio: »To je moja tajna. Pa neka ti bude dovoljno da ti priznajem pamet i instinkte.«
Tako je to nekako počelo. Dugo sam se sećala te večeri.

Književnik je retko zalazio nama. No s mojim se suprugom često sastajao. A njihove sam usputne susrete osećala na njemu kao što ljubomorne žene osete na muškarcu mirise čak i kod letimičnih susreta, čak i onaj dašak mirisa koji ostaje na muškarčevoj ruci nakon stiska ženske ruke. Naravno, bila sam strahovito ljubomorna zbog pisca, isprva sam navaljivala na supruga da ga još jedanput dovede na večeru. A moj bi muž tada zbunjeno otklanjao to pitanje.

– Ne zalazi među ljude – rekao bi i ne bi me gledao u oči. – Osobenjak je, nastran. Pisac. Radi.

      No saznala sam da se povremeno potajno sastaju. Videla sam ih s ulice i prvi sam put kod sebe uočila taj bolesni, divlji osećaj kao da me je neko ranio oštrim predmetom, nožem ili vrškom igle. Oni me nisu mogli videti, sedeli su u jednoj od kafanskih loža; moj je muž nešto govorio, obojica su se smejala. I opet je lice moga supruga bilo tuđe, toliko drukčije nego kod kuće, drukčije nego što sam ga ja poznavala. Brzo sam se udaljila i osetila da sam probledela. Kao da mi je krv ishlapila iz glave.

   – Ma, luda si – pomislila sam. – Šta hoćeš?... Pa taj mu je čovek i zanimljiv i pametan, taj mu je pisac samo prijatelj. Nema baš ništa loše u tome da se povremeno sastaju. Šta hoćeš od njih?... Zašto ti lupa srce?... Bojiš se da te ne uzmu kao treću u svoju igru, u jednu od onih njihovih neobičnih, nakaznih igrica?... Bojiš se da nisi u njihovim očima dovoljno pametna ili obrazovana? Jesi li ljubomorna?...

     Tome sam se morala i sama nasmejati. Ali divlje se lupanje u mojim grudima nije stišavalo. Srce mi je tuklo kao onda kada sam nakratko morala pričekati pre nego što sam ušla u bolnicu. No tada mi je srce divlje zakucalo, tada sam čekala prinovu, i to je bilo slatko, ugodan i sretan osećaj. Sada sam hodala ulicom koliko god sam brzo mogla i osećala se prevarenom, kao da su me pri nečemu izostavili. Na nivou razuma  sve je bilo razumljivo i razjašnjeno. Moj suprug nije hteo da sretnem toga neobičnoga, meni stranog čoveka koga je, zbog prava iz mladosti, samo on poznavao. A suprug mi je i inače bio ćutljiv čovek. Ipak sam se osećala prevarenom i pomalo izigranom. Naveče se vratio u uobičajeno vreme, a meni je srce još uvek tuklo.

– Gde si bio? – upitala sam ga kada mi je poljubio ruku.
– Gde? – zagledao se u zrak. – Pa nigde. Došao sam kući.
– Lažeš – rekoh.
Dugo je gledao u mene. Da bi mi potom ravnodušno, gotovo s dosadom rekao:
– A da. Zaboravio sam. Putem sam sreo Lazara. Ušli smo u jednu kafanu. Vidiš, zaboravio sam. Jesi li me videla u toj kafani?...
Glas mu je bio iskren, spokojan i začuđen. Zasramila sam se.
– Oprosti – procedila sam. – Loše se osećam što o tom čoveku baš ništa ne znam. Mislim da ti nije iskren prijatelj, a nije ni meni. Nije nam prijatelj. Pusti ga, izbegavaj ga – molila sam ga. Muž me je pogledao sa zanimanjem:
– Oh – reče i obrisa svoje naočale, vrlo pomno, kako je to i inače radio. – Lazara se ne mora izbegavati. Nikada se ne nameće.
     I više ništa nije govorio o tom čoveku. A ja sam htela baš sve saznati o Lazaru. Pročitala sam njegove knjige, neke sam našla u muževoj biblioteci, i u njima vrlo čudno intonirane rukom pisane posvete. Ma što je u tim posvetama bilo čudno?... Pa... kako bih rekla... posvete bez zanosa... ne, to i nije baš najbolja reč... te su posvete bile zapravo podrugljive na vrlo poseban  način. Kao da autor prezire onoga kome posvećuje svoju knjigu, kao da i vlastite knjige krajnje omalovažava, pa i samoga sebe zato što piše knjige. Bilo je u tim posvetama nešto ponižavajuće i gorko, neke tuge. Kao da je ispod svoga imena napisao: »Da, o da, ne mogu drukčije, no ja nisam taj, nisam to što tu piše«. Ja sam sve dotada na književnike gledala kao na svojevrsne svetovne sveštenike. A taj se čovek u svojim knjigama svetu obraćao tako ozbiljno!... Nisam baš shvatala svaki njegov tekst. Kao da ja, njegova čitateljka, nisam dostojna toga da mi sve kaže do kraja... no o tome se ionako mnogo govorilo i pisalo, tako su mislili i kritičari i čitaoci. Uostalom, kao i slavne osobe, i toga su pisca mnogi mrzili. On nikada nije govorio o svojim knjigama, nikada nije govorio ni o književnosti. A želeo je znati o svemu ponešto: jedanput je jedne večeri došao nama i morala sam mu objasniti kako se priprema raso za zečevinu... Jesi li kad čula za tako nešto?... Želeo je jednostavno čuti sve što znam o rasolu za zečevinu, čak je dao pozvati i moju kuvaricu. Nakon toga je počeo pripovedati o žirafama, vrlo, vrlo zanimljivo. Govorio je o svemu i svačemu, imao je golemo znanje, samo o literaturi nikada nije ništa rekao.

      Kažeš da su svi ljudi te vrste pomalo čudni?... I ja sam to pomislila. Međutim, uverila sam se da stvari i s time stoje posve drukčije, kao što je uostalom, sa svime u životu. Nisu oni ludi, već su beskrajno sramežljivi.
       No Lazar se posle, barem što se nas tiče, nekako izgubio. Samo smo čitali njegove knjige i članke. Ponekad bi ga upleli u tračeve o političarima ili o slavnim ženama, no o tim se stvarima ništa pouzdano, a ni pobliže, nije znalo. Političari bi se zaklinjali da je taj slavni čovek pristupio baš njihovoj stranci, a žene bi se hvalile kako su tu čudnovatu zver uspele baciti u lance i prikovati za sebe. No ta se zver, i to je prava istina, zapravo zavukla u svoju jazbinu. Godine su prolazile, a da ga nismo videli. Šta je u međuvremenu radio?... Ne znam. Živeo je. Čitao. Pisao. Možda se čak bavio i čarobnjaštvom. O tome ću ti još reći nešto kasnije.
       Zatim je prošlo još pet godina. Osam godina živela sam sa svojim mužem. Mali se rodio u trećoj godini našega braka. Bio je dečak, o da. Njegovu sam ti fotografiju jednom sigurno i poslala. Bio je prekrasan, da, znam. Nakon toga nisam ti više pisala, ni tebi, ni ikome drugome, jer kad se on rodio, ja više nisam živela ni za koga osim za njega. Ne sme se toliko voleti, nikoga se ne sme toliko voleti, čak ni ako je to vlastito dete. A svaka je privrženost divlja sebičnost. Pa da, kada nam se rodilo dete, naše se dopisivanje prekinulo. Ti si mi bila jedina prijateljica, no ni ti mi više nisi trebala, jer je tu bilo dete. Da, te su dve godine, dok je to dete bilo živo, bile sreća koja je hodala zemljom, nekakav pomaknuti spokoj, izbezumljena strepnja. Znala sam da dete neće poživeti. Odakle mi to?... Čovek zna te stvari. Sve slutimo, predosećamo celi život. Znala sam da mene naprosto ne može zapasti tolika sreća, lepota i dobrota, sve što je bilo to detešce. Znala sam da će umreti. Nemoj me grditi, ne kuni me. Ja to mnogo bolje znam. A te su dve godine bile isto što i sreća.

       Umro je od šarlaha. Tri nedelje  nakon drugoga rođendana, zimi.
       Reci, zašto umiru posve nedužna mala deca? Jesi li razmišljala o tome? Ja jesam, mnogo i često. Ali Bog za takva pitanja nema odgovore.

     Kako nemam nikakva drugoga posla u životu, razmišljam samo o tome. O da, još i sada. Sve dok god sam živa. Takvu bol čovek nikada neće nadvladati. Nema oporavka. To je jedina istinska bol. Smrt deteta. Sve drugo samo nalikuje toj istinskoj i jedinoj boli. Znam, tebi to nije poznato. A ja, vidiš, ne znam šta bih rekla, zavidim li ti na tome ili te žalim što ne znaš šta je to?... Kad bolje promislim, zapravo te žalim.  Možda bi se, da u trećoj godini nije stiglo to dete, sve zbivalo drukčije. Kao što bi se, zasigurno,  sve drukčije razvijalo i da je dete ostalo živo. Možda... Jer dete je najveće čudo, jedini smisao života; no nemojmo se pritom zavaravati, a to ću ti odmah reći, da će dete ikada išta rešiti, napose ono što se latentno provlači, napetost i nerazrešivu zamršenost između dvoje ljudi; ne, ja u to uopšte ne verujem. No o tome je suvišno i govoriti. Jednoga se dana dete rodilo, poživelo dve godine, zatim preminulo. A ja sam još dve godine živela sa svojim mužem, potom smo se rastali.

Sada sam već posve sigurna da bismo se rastali u toj trećoj godini našega braka da u međuvremenu nije stiglo dete.
      Zašto?... Jer sam već tada znala da ne mogu živeti sa svojim mužem. I to je najveća bol u životu, kada nekoga voliš, a ne možeš živeti s njime. Zašto?... On mi je to jednom čak i rekao dok sam ga propitkivala šta to među nama ne valja. A rekao je ovo:

– Vi zahtevate da se odreknem za mene dostojnog ljudskog nivoa. A ja to ne mogu učiniti. Radije ću umreti.
Odmah sam shvatila što to znači, pa sam mu odgovorila:
– Nemoj umreti. Radije živi i ostani za mene stranac.

Ono što bi rekao, to bi i ostvario. Bio je takav čovek. Ne bi odmah delovao, ponekad bi prošle i godine dok se poneka njegova reč ne bi pretvorila u delo. Neki drugi govorili bi nakon večere o planovima i mogućnostima tek uzgred, i zatim bi istoga trena zaboravili ono što su rekli; moj je pak suprug govorio posve odgovorno. Kao da je u nutrini bio vezan za svoje reči; ono što bi jednom izrekao više nikada ne bi povukao. Kad bi rekao: »Radije ću umreti« – morala sam znati da taj čovek zaista nije spreman predati se, radije će zaista umreti. Takav mu je i značaj i usud... Katkad bi tek usput, u razgovoru, spomenuo nešto, bila bi to uzgred posijana reč, presudio bi nekom, nagovestio neki plan, da bi posle godine prolazile i nikada više o tome ne bi govorio; no jednoga bih dana morala uočiti da je čovek koga je otpisao uistinu nestao iz našega života i da se plan što ga je tek naznačio za dve godine zaista ostvario. U trećoj godini braka već sam znala da je među nama nevolja zaista velika. Moje suprug bio je uljudan, nežan, a i voleo me je. Nije me varao, nije imao drugu ženu. A ipak... i sad pazi, ne gledaj me, jer mislim da ću se zacrveneti... Uprkos tomu, već u prve tri godine našega braka, a zatim i u zadnje dve osećala sam se kao da mu i nisam žena, već... Pa da. Voleo me je, naravno. A istovremeno, kao da me je samo trpeo u stanu, u svom životu. Bilo je u njegovom ponašanju nešto od strpljivog popuštanja, kao da će se, ako ipak ne ide drukčije, pomiriti s činjenicom da i ja živim tamo, u onoj trećoj sobi. Jer takav je svet. A on će rado i dobrohotno popričati sa mnom, skinuće naočale i sve saslušati, posavetovati me, ponekad se čak i našaliti, otići ćemo i u pozorište, među ljude, a ja ću zapaziti da ih on sluša lagano unatrag zabačene glave, sklopivši ruke na prsima, pomalo sumnjičavo, s dobrostivom porugom i izrazom lica kao da se pita i dvoji. Zato što se on nikada nije do kraja predavao nikomu, pa ni drugim ljudima. Saslušao bi ih vrlo ozbiljno i posve odgovorno, zatim bi na to i odgovorio, no u glasu mu se krilo nešto nalik sažaljenju, kao kad neko zna da među ljudskim odnosima postoji i golema masa nemoći, strasti, laži i neznanja, pa zato i ne treba svemu verovati, čak ni onda kad ti neko govori u dobroj veri. Što on, dakako, neće ljudima reći i zato ih sluša s dobrohotnim podcenjivanjem, ozbiljno, sumnjičavo, povremeno se osmehujući i vrteći glavom kao da im govori: »Samo izvolite, nastavite. A ja znam ono što znam.«

      Pitala si me malopre jesam li ga volela. Mnogo sam propatila uz njega. No znam da sam ga volela, a znam i zašto... Jer je bio tužan i osamljen i jer mu niko nije mogao pomoći, pa ni ja. Ali koliko mi je samo vremena i patnje trebalo dok sam to spoznala i napokon razumela! Dugo sam verovala da me podcenjuje, omalovažava... no u takvom je ponašanju bilo još nešto. Taj čovek s četrdeset godina bio je toliko strahovito sam, baš kao što je verovatno sam redovnik u pustinji. A pritom smo živeli u metropoli, na visokoj nozi, uz mnoga poznanstva i uz veliko društvo. Samo što smo mi uza sve to bili užasno sami.

   Videla sam ga jedan jedini put i drukčijega, jedanput u životu, na kratak tren. Pritom mislim na onaj trenutak kada nam se rodilo dete, a toga su bledoga, tužnog i osamljenog čoveka pustili u sobu.         

    Zakoračio je, bio je zbunjen kao da se našao u nekakvoj mučnoj, ponajpre izrazito ljudskoj situaciji gde je postao sudionikom pa se pomalo i srami svega toga, a napose te svoje uloge. Zastao je pred kolevkom, nesigurno se nagnuo napred, onako kako je inače radio, ruku sklopljenih na leđima, oprezno i suzdržano. Bila sam u tome času strahovito umorna, no napregnuto sam pazila šta se događa. Nagnuo se nad kolevku i tada se, na jedan jedini tren, to bledunjavo lice osvetlilo, kao da je iznutra počelo sjati. Ali nije rekao ništa. Dugo je gledao u dete, možda nekih dvadesetak minuta, a da se pritom nije ni pomaknuo. Zatim je prišao k meni, ruku mi je položio na čelo i stajao pokraj kreveta, a da nije izustio ni reč. Nije se osvrtao na mene, zurio je kroz prozor. Maleni se rodio u maglovito oktobarsko  vreme, u osvit dana. Neko je vreme moj suprug prestajao kraj kreveta i gladio mi čelo, a dlan mu se žario. Potom se upustio u razgovor s lekarom, kao kada neko nešto obavi pa pređe na drugu temu.

    No sada već znam da je u onom trenutku, možda prvi i poslednji put u životu bio sretan. Možda je načas bio čak spreman odreći se nečega od tajne koju je on nazivao ljudskim nivoom. Dok je dete bilo živo, drukčije mi se obraćao, bio je prisniji. Morala sam osetiti da me i dalje ne prihvata u celosti, da taj čovek vodi krvavu bitku sa samim sobom, da u sebi pokušava svladati neki otpor, čudnovati splet oholosti, straha, povređenosti, nepoverenja, sve ono što mu nije dopuštalo da bude kao i sav ostali svet. A zbog deteta bi možda čak bio i spreman sklopiti mir s ostatkom sveta... Donekle. Barem na neko vreme. Dok nam je dete bilo živo, počela sam se mahnito i divlje nadati, jer se taj čovek zaista borio s vlastitim karakterom. Borio se sa samim sobom kao krotitelj sa zveri. Taj se mučaljivi, gordi i tužni čovek silno trsio da postane blizak, posve skroman, uistinu ponizan.   Na primer, donosio bi darove, posve sitne poklone. Da se rasplačeš. Tom stidljivom čoveku bilo je nelagodno davati sitne darove, jer sam za Božić ili za rođendan uvek dobijala od njega nešto skupoceno, nešto vrlo atraktivno, neko lepo putovanje, nekakvo plemenito lažno, nov automobil, nakit... A ja sam stalno želela da se naveče vrati kući i donese, evo, recimo, mericu pečenih kestena za dvadeset filira. Shvaćaš li?... Ili malo krompirova sladora, bilo šta. A tada je i to donosio. Sve nam je dao, najboljeg lekara, najlepšu dečiju sobu, pa i ovaj sam prsten tada dobila od njega... Da, vredan je... Ali doživela sam i to da bi se vratio naveče i da bi, zbunjeno se smeškajući i pomalo srameći se, iz kutijica omotanih svilenim papirom vadio prekrasan kukičan kaputić i kapicu za dojenče. Odložio bi te dečije potrepštine na sto dečije sobe, osmehivao se gotovo ispričavajući se i odmah napuštao prostoriju.

      Kažem ti, tada bih mogla čak i zaplakati. Od radosti i nade u boljitak. A uvek je u svemu tome bio i neki posve drukčiji osećaj: strah. Da neće moći, da se neće uspeti othrvati samom sebi, da zajedno nećemo moći, ma svi mi, on, to dete i ja... da tu nešto ipak nije posve u redu. Ali šta?... Išla sam u crkvu, molila se. Bože, pomozi mi, govorila sam. No Bog vrlo dobro zna da jedino sami sebi možemo pomoći. I tako se on sam sa sobom borio, sve dok je maleni bio živ.

   Vidiš, sada si već i ti postala nervozna. Pitaš me što među nama nije valjalo, kakav je to čovek bio moj suprug... Teško pitanje, draga. Osam godina sam razmišljala o tome. A razmišljam o tome i sada otkad smo se rastali. Ponekad čak i pomišljam da znam šta je istina. No sve su to samo sumnjive teorije. Jedino što mogu navesti su simptomi.

   Pitaš me je li me voleo... Zapravo da, voleo me je. No zaista verujem tek da je voleo samo svog oca i svoje dete.
    Prema ocu je bio nežan i pun poštovanja. Posećivao bi ga svaku nedelju. Moja je svekrva svake nedelje ručala kod nas. Svekrva! Ta je reč baš lošeg ukusa. Ta žena, majka moga supruga, bila je jedna od najprofinjenijih osoba koje sam ikada upoznala. Kada mi je preminuo svekar, a ta imućna i otmena žena ostala sama u velikom stanu, bojala sam se da će se potpuno prikloniti nama. Čovek je pun predrasuda. No ta je žena bila utelovljenje mere i obzirnosti. Odselila se u malen stan, nikome nije bila na teret, životne je brige, i one manje i one veće, rešavala sama, pametno i uistinu obzirno. Nije tražila sućut, a ni ičiju milost. Posve je prirodno da je znala o sinu nešto što ja nisam mogla ni naslućivati. Jedino majke znaju istinu. Znala je da joj je sin nežan, pun poštovanja, pažljiv, samo što je... Ne voli? Stravična reč. No valja to izgovoriti, jer sam se uz supruga navikla – što smo oboje naučili od Lazara – da prava reč ima snagu preoblikovanja i pročišćenja. Između to dvoje ljudi, između majke i sina, nikada nije bilo prepirke, razilaženja u stavovima. »Draga majko«, rekao bi on, a ona bi uzvratila s »Dragi sine«. Svaki put bi poljubio ruku, uz određenu  obrednu uljudnost. Nikada ni mrvice bliskosti, nijedne prisnije reči. Njih dvoje nikada ne bi zajedno duže boravili u istoj prostoriji sami; neko bi uvek ustao i s nekom izrikom izašao ili pozvao nekoga izvana. Bojali su se ostati sami, kao da bi tada nužno morali i razgovarati, a tada će nastati golema nevolja, o da, stvarno velika nevolja, razotkriće se tajna o kojoj njih dvoje, ni majka ni sin, ne mogu progovoriti. Tako mi se činilo. A je li tome zaista bilo tako?... Da, bilo je.

     Želela sam ih pomiriti. No kako, kada se i nisu ljutili jedno na drugo!... Vrlo oprezno, kao kada čovek namerava dirnuti ozleđen deo tela, ponekad bih dotaknula taj odnos. No oni bi već na prvi dodir preplašeno poskočili i skrenuli razgovor na nešto drugo. A šta bih im uopšte mogla reći?... Zamerke ili pritužbe ne bi se mogle primiti ni za šta vidljivo ili opipljivo. Jesam li mogla reći da su majka i sin bilo što pogrešili, da su jedno drugo povredili? Ne, nisam mogla, jer su oboje »ispunjavali svoje obaveze«. Kao da su celi život jedno drugom pružali alibi. Imendan, rođendan, Božić, sitna i krupna slavlja plemenskoga života jedne porodice: sve bi se to kod nas nizalo uredno, brižljivo i do najsitnijih pojedinosti. Mamica bi dobila svoj dar i mamica bi donela dar. Moj bi joj suprug poljubio ruku, a moja bi mu svekrva udelila poljubac u čelo. Mamica bi za ručkom ili za večerom zauzela svoje mesto za porodičnom trpezom, na čelu stola, svi bi joj se obraćali s poštovanjem, razgovarali s njom o porodičnim ili svetskim pitanjima, nikada se ne bi prepirali s njom, uvek bi saslušali njezino razgovetno, uljudno i tiho izrečeno mnenje, zatim bi prionuli na jelo i pričali o posve drugim stvarima. Nažalost, uvek bi pričali o nečemu drugome... Ah, ti porodični i ručkovi! I te pauze u konverzaciji! Taj »razgovor o nečemu drugome«, pa onda se uljudno zaćuti i, uvek tako, ni slučajno drukčije! Nisam im mogla reći da oni između supe i mesa, od rođendana do Božića, od mladosti do praga starosti, u svom govoru uvek skreću s teme. Nisam im mogla ništa reći, jer je moj suprug i sa mnom uvek »govorio o nečemu drugome«, jer sam i sama bolovala od jednake ćutljivosti i naglih prekida razgovora kao i moja svekrva, a povremeno mi je padalo na pamet da smo obe, i ona i ja, užasno pogrešile, jer ga nismo razumele, jer nismo dovoljno predano tragale pa nismo ni otkrile tajnu njegove duše, nismo rešile zadaću, i to jedinu istinsku zadaću u našem životu. Nismo razumele toga čoveka. Ona ga je rodila i darovala mu život, ja sam mu podarila njegovo dete... pa može li žena nekom čoveku dati više? Ti misliš da ne može, da je to najviše... Ne znam. Jednoga sam dana počela sumnjati  je li to zaista tako. To sam ti danas htela reći, sada kad smo se srele, kada sam i njega videla, a i zato što osećam da se sve to u meni previše nakupilo, pa to moram nekom ispričati, budući da neprestano mislim o tome. Pa upravo ti to želim poveriti, kako je to bilo. Zamorno, zar ne? Imaš li uopšte vremena, još nekih pola sata? Slušaj me pažljivo, možda ću čak i uspeti u svom naumu.

     Verojatno je da nas je on obe poštivao, a zasigurno  čak i voleo. Samo što mi, njegova majka i ja, nismo razumele njega. I to je bio naš životni promašaj.

    Kažeš da se ljubav ne može, a i ne treba »razumeti«. Varaš se, draga. I ja sam to govorila, dugo, vikala sam to kao odgovor i optužbu, sve do neba. Da ljubavi ili ima ili nema. I šta se tu uopšte treba »razumeti«?... Šta vredi ljudski osećaj koji dolazi od namere, osveštenosti?... Znaš, kada čovek zađe u neke godine, shvati da je sve, upravo sve drukčije nego što je isprva mislio, da baš sve valja »razumeti«, sve se mora naučiti, pa tako i ljubav. Da, i nemoj da vrtiš glavom, nemoj se smeškati. Ljudi smo, i u svemu što nam se događa sudeluje razum. I osećaji a i strasti jedino će nam rasuđivanjem postati podnošljivi ili nepodnošljivi. Nije dovoljno samo voleti.

    Radije o tome ne bih raspravljala. Znam ono što znam. A platila sam prilično visoku cenu. Za šta sam platila?... Pa za život, draga moja, za celi svoj život. To da sada sedim ovde s tobom, u ovoj slastičarnici, u purpurnom salonu, a moj muž kupuje nekome kandiranu narančinu koru. I uopšte me ne iznenađuje što kući nosi kandirano voće. Uvek je i u svemu imala vrlo prostački ukus.

     A ko to?... Pa ta druga žena. Ne volim joj izgovoriti ime. Ona s kojom se posle mene oženio. Nisi znala da se oženio?... Mislila sam da se to pročulo sve do Bostona, sve do tebe u Americi. Vidiš kako je čovek budalast, pravo magare. O ličnim stvarima, ako su mu važne, spreman je poverovati da su planetarna vest. Dok se sve to zbivalo, ta rastava, pa novi brak moga supruga, u svetu su se odigravali krupni događaji, prekrajali su i razdvajali cele države, spremao se rat koji je onda jednoga dana, vrlo brzo, i usledio, da izbio je rat... Šta i nije bilo neko iznenađenje jer, kao što je i Lazar rekao, ono za što se ljudi vrlo dugo, s golemom voljom i ustrajnošću, dalekovidno i krajnje oprezno pripremaju – kao što je, na primer,  rat – na kraju se zasigurno i ostvaruje. No mene ne bi nimalo iznenadilo ako bi prve stranice ondašnjih novina mesecima krupnim slovima donosile vesti i o mom ratovanju, o mojim sukobima, porazima, lokalnim pobedama i, uopšte, o celom ratištu, o crti moje obrane u što se bio pretvorio moj život... Međutim, to je ipak neka druga priča.

      Možda bih mogla reći i to da je u te dve godine, dok je dete živelo, moj suprug sklopio mir sa mnom i sa svetom. Nije to bio pravi i konačan mir, već neka vrsta privremenoga stanja, prekid vatre. Čekao je i bio oprezan. Nastojao je uspostaviti red u svojoj duši. Već sam ti rekla da je bio muškarac. No on je bio još nešto: pravi gospodin. Naravno, ne u smislu gospode iz kasina koja će tražiti zadovoljštinu na dvobojima ili će se unbiti ako ne mogu isplatiti kartaške dugove. Uopšte se nije kartao. Jedanput je rekao da se prava gospoda ne kartaju, jer ona imaju pravo samo na onaj novac koji zarađuju vlastitim trudom. Bio je gospodin u tom smislu. Uljudan i strpljiv prema slabijima. Strog i, zbog svojega položaja, suzdržan prema sebi ravnima. Jer drukčije autoritete i nije poznavao, nije priznavao nikakav viši društveni a ni svetovni rang. Jedino je još cenio umetnike. Govorio je da su to Božija deca koja su odabrala najteži deo puta. I nikom nije priznavao da bi mogao biti iznad njega.
       A kako je bio džentlmen, kada se rodilo dete, nastojao je da se u svojoj duši oslobodi suzdržanosti zbog koje sam ja toliko patila, hteo se približiti i meni i detetu, što je bilo doista ganutljivo. Kao da tigar odluči da će se od sutra podvrgnuti Gersonovoj deti te da će se upisati u Vojsku spasa. Ah, kako li je teško živeti i biti samo čovek!... No mi smo dve godine ipak tako živeli.

    Ne posve dobro, ne posve sretno. Samo tiho. Zasigurno je u te dve godine živeo izrazito silovito. Verovatno mu je bila potrebna užasna snaga da živi u suprotnosti sa svojom prirodom. Želeo je stisnuti zube i biti sretan, pa makar i škrgućući. U toj svojoj krutosti, grčevito se borio da postane opušten, lagan i bezbrižan, pa čak i prisan. Jadan čovek!... Možda se ne bi toliko patio da sam ga ja tada u svojoj nutrini pustila i da sam sve svoje prohteve i potrebe za ljubavlju usmerila na dete. Međutim, u međuvremenu se i u meni događalo nešto što tada nisam posve shvatala. Možda me je Bog upravo zato i kaznio. Zašto buljiš u mene tako razrogačenih očiju? ... Zar mi ne veruješ?... Ili si se prepala?... E, pa da, draga, moja priča baš i nije neka ljupka bajka. Bila sam zanesena detetom, živela sam samo za njega, i samo sam tada, te dve godine, osećala da moj život ima cilj, a i smisao... no to dete sam volela zbog njega, za njega, shvaćaš li sad? Htela sam da ga to dete veže uz mene, iznutra i potpuno. Možda je gnusno reći, no sada već znam da je to dete, koje ću oplakivati do kraja života, bilo samo izlika da muža primoram na ljubav. Ako bih morala o tome govoriti  u ispovedaonici sve dok sunce ne zađe, nikako ne bih znala pretočiti u reči šta je to bilo. No on je to znao, čak i bez reči i tajno, posve iznutra, a i ja sam znala i bez obzira na manjak prikladnih reči, jer tada još nisam imala svoje reči za sve što me je u životu snašlo... One stižu mnogo kasnije, pritom mislim na prave reči, o da, i strahovito se za njih plaća. Reči su tada još bile kod Lazara. Jednoga mi ih je dana dao, jednom mi je usputnom gestom predao sve te reči, kao kada neko samo namesti neki mehanizam ili odškrine tajni pretinac. Ali tada još ništa nismo znali jedno o drugom. Sve je bilo u najboljem redu, barem izvana, i oko nas. Ujutro bi bebicu, odjevenu u svetloplavo i ružičasto, nurse donela do stola za doručak. Moj bi muž popričao s detetom i sa mnom, zatim seo u auto i odvezao se u tvornicu. Naveče bismo večerali u gradu, imali goste koji su slavili našu sreću, naš lepi dom, mladu majku, prekrasno detešce, bezbrižno ozračje koje nas okružuje. A što li su mislili kada su otišli?...
Mislim da znam. Budale bi zavidele. A pametni i osetljiviji bi odahnuli zamaknuvši preko praga naše kuće i pomislili: »Napokon, sami!...« Iako je naša kuhinja bila nadasve kultivisana, s retkim stranim vinima, a i druženje je bilo tiho i brižno ugođeno. Samo što je svemu tome nešto manjkalo, pa je gost živnuo kad bi se našao s onu stranu naših kućnih vrata. I moja bi svekrva dolazila, no u tom prisustvu  bilo je neke fine note zastrašenosti, a i udaljavala se s jedva shvatljivom užurbanošću. Sve smo to osećali, no ne i priznavali. Moj je muž možda i znao, da bi mogao... No tada nisam mogla drugo nego stisnuti zube i, jer mi nije bilo druge, bespomoćno biti sretna. Nisam ga pustila, duboko u sebi, ni na jedan jedini tren.

     Držala sam ga tim detetom, nemo ucenjivala jednim emocionalnim prohtevom. Postoje li takve silnice među ljudima?... O da, samo takve i postoje. Svaki moj trenutak pripadao je detetu, ali samo zato jer sam znala da dok postoji to dete, do tada imam i njega i da je do tada samo moj. A Bog takve stvari ne oprašta. Ne može se voleti proračunato. Ne može se voleti grčevito i mahnito. Kažeš da se samo tako i može?... E, pa ja sam baš tako volela. Živeli smo ponad detetova života i međusobno ratovali. S osmehom i džentlmenski, ratovali smo strastveno i nemo. A onda se jednoga dana nešto dogodilo.
 Umorila sam se. Kao da su mi utrnule i ruke i noge. Jer sam tih godina i ja živela strahovitom snagom, a ne samo on. Umorila sam se kao kada se neko razboli. Zbilo se to početkom jeseni, pre mnogo godina. Bila je mlačna, slatkasta jesen. Detetu su već bile dve godine i pokazivao je toliko slatku ličnost da ti srce pukne, postajao je neko... Jedne smo večeri sedeli u našem vrtu. Dete su već stavili spavati. A moj je muž tada rekao:

– Hoćeš li poći sa mnom na šest nedelja u Merano?...

     Pre dve godine molila sam ga da početkom jeseni zajedno odemo u Merano. Donekle sam praznoverna i volim pomalo i čarati, verujem u moć kure s grožđem. Tada nije išao sa mnom, uz nekakvu ispriku otklonio je moju molbu. Znala sam da ne voli putovati sa mnom jer zazire od preterane intimnosti za vreme putovanja, boji se onih dana kada dvoje ljudi u stranom svetu, u hotelskoj sobi živi isključivo jedno uz drugo. Kod kuće se između nas isprečio stan, pa posao, društvo, celi pogon našega života. No sada je hteo platiti onako kako je znao.

     Otišli smo u Merano. Moja se svekrva na neko vreme – propisno, baš kako je to i inače običaj – uselila u naš stan. Čuvala je malenoga.
     Bilo je to baš čudno putovanje. Medeni mesec, oproštaj, upoznavanje, uzaludna utrka, sve što god hoćeš. I njegov trud da se otvori preda mnom. Da, dete moje, posve je sigurno da život uz toga čoveka nije bio nimalo dosadan. Mnogo sam patila, umalo da nisam umrla zbog toga, katkada sam bila posve uništena, katkada preporođena u njegovu društvu, no ni jednoga se jedinog trenutka nisam dosađivala. To ti samo kažem, tek uzgred. I tako smo jednoga dana otputovali u Merano.

    Bila je zlaćana jesen, ispunjen, nadasve monden život, raskošan svet. Putovali smo automobilom, stabla su bila krcata žutim voćem. Zrak je mirisao poput zimnice, kao u vrtu kada raslinje počne venuti. Sav taj imućni i bezbrižni svet, svi ti ljudi pri toj toploj, teškoj sjetlosti zujali su, plivali, zanovetali i glavinjali kao omamljene ose. Amerikanci su se pržili na suncu koje je mirisalo na mošt, no bilo je tu i Francuskinja poput vilinih konjica, pa i opreznih Engleza. Tada još na prozore sveta nisu pribili daske, pa je za tren sve bilo obasjano jarkim svetlom, cela Evropa, pa i život. No uprkos tome vladala je besna užurbanost, golema pohlepa. Odseli smo u ponajboljem hotelu, odlazili na takmičenja,  slušali muziku, imali smo dve sobe, jednu kraj druge, s pogledom na planine.
     Šta je bilo u srži, u talogu tih šest nedelja? Šta smo očekivali?... Zar je to bila nada?...
Oko nas je zavladala velika tišina. Moj je suprug poneo knjige, imao je savršen literarni sluh, mogao je razlikovati pravi ton od krivoga kao i Lazar ili kakav veliki muzičar. U suton bismo seli na terasu, čitala bih mu naglas francuske stihove, engleske romane, tešku nemačku prozu, Goethea, ali i nekoliko prizora iz Hauptmannova dela Florian Geyer. Jako je voleo taj tekst. Jedanput ga je video uprizorena u Berlinu i uvek ga se sećao. Kao što je voleo i Buchnerova Dantona. Pa i Hamleta i Richarda Trećega. Morala sam mu čitati i stihove Janosa Aranya, napose one iz kasnoga ciklusa Jesenski mrazovci. Nakon toga bismo se obukli i otišli večerati u veliki restoran; pili bismo slatka talijanska vina i jeli morske rakove.
      Živeli smo pomalo kao skorojevići koji odjedanput žele nadoknaditi i okusiti sve, baš sve što su u životu propustili; slušaju Beethovena, a u međuvremenu uz muziku  žvaču kopuna i srču francuski penušavac. Ali smo živeli pomalo i kao oni koji se opraštaju od nečega. Uostalom, tih poslednjih godina uoči rata ionako su nas pritisnuli neki vraški nesvesni osećaji rastajanja, neko oproštajno raspoloženje. Moj je muž rekao da je to tako, a ja sam samo ćutala. Ja se nisam opraštala od Evrope – žene smo i same smo sada, pa možemo priznati da mi baš i nemamo prave veze s tim pojmovima – već od osećaja od kojega se posve duboko u sebi još uvek nisam imala snage otrgnuti. Katkada bih se upravo gušila od koprcanja u svojoj nemoći.
     Jedne smo noći sedeli na balkonu hotelske sobe. Na stolu je na staklenom pladnju bilo grožđe i goleme  žute jabuke, jer je u Meranu baš bilo vreme berbe jabuka. Zrak je bio toliko sladak i mirisao na voće kao da je neko zaboravio zaklopiti golemu staklenku zimnice s kompotom. U prizemlju je francuski salonski orkestar svirao delove iz starih talijanskih opera. Moj je suprug naručio vino u sobu, a vino je – Lacrima Christi – bilo tamnosmeđe i stajalo je u kristalnom vrču na stolu. U svemu je, pa čak i u muzici , bilo nešto zašećereno, 1 prezrelo, pomalo gadljivo. Moj je suprug to osetio i glasno rekao:
– Sutra ćemo otputovati, vraćamo se kući.
– Da – rekla sam – bolje je otputovati.
A onda je, svojim osamljenim, dubokim glasom, koji bi me uvek dirnuo kao da se oglasio tmuran zvuk instrumenta nekoga nepoznatog, primitivnog plemena, iznenada rekao:
– Reci, Marika, što bi ti htela nakon ovoga, kako dalje?...
Jesam li znala o čemu govori? Jesam. O našem životu. Noć je bila posuta zvezdama. Zurila sam u zvezde, u jesenske zvezde talijanskoga neba i bila zaprepaštena. Osećala sam da je došao čas kada više naše naprezanje nema nikakva smisla, kada se mora reći istina. Ruke i noge već su mi bile promrzle, no u tom trenutku dlanovi su mi se znojili od uzbuđenja. Rekla sam:
– Ne znam. Zaista ne znam. Ne mogu te napustiti. Ne mogu zamisliti život bez tebe.
– Znam da je to jako teško – rekao je posve mirno. – To i ne želim od tebe. Možda još nije ni vreme da se to dogodi. Možda nikada neće ni biti vreme. Međutim, u ovom zajedništvu, uostalom, kao i na ovom putovanju, pa i u celom našem životu, ima nešto ponižavajuće i sramotno. Zar se ne usuđujemo reći jedno drugom šta to među nama ne valja?
Napokon je izgovorio. Sklopila sam oči, hvatala me je nesvestica. I ćutala sam, sklopljenih veđa. Odgovorila sam mu:
– Pa reci, napokon, šta među nama ne valja.
Dugo je ćutao, razmišljao. Palio cigaretu za cigaretom. U to je vreme pušio baš teške engleske cigarete,  duvan s opijatom od čijega me je dima uvek pomalo hvatala vrtoglavica. No uz to je išao i miris nalik zapahi iz ormara s rubljem, jer mu se i rublje uvek moralo namirisati tim gorkim engleskim mirisom sena, tako je to voleo. Koliko li raznolikih pojedinosti čini jednoga čoveka! Napokon je izustio:
– Meni zapravo ne treba da me se voli.
– To ne može biti – rekla sam cvokoćući. – Pa i ti si čovek. Bezuslovno i tebi treba ljubav.
– Baš to žene ne veruju, to je ono što one ne mogu znati, a ni razumeti – rekao je kao da govori zvezdama. – Da postoji vrsta muškarca kojemu ne treba ljubav. Koji može bez nje. Govorio je bez patetike, iz velike daljine, no vrlo, vrlo prirodno. Znala sam da govori istinu, i tada kao i uvek. Ili je barem verovao da govori pravu stvar. Počela sam se pogađati:
– Pa ne možeš ni ti sve znati o sebi. Možda samo nemaš hrabrosti podneti određeni  osećaj. Valja biti skromniji, ponizniji – rekla sam molećivo.
Bacio je cigaretu. Ustao. Bio je visok – uostalom, jesi li videla koliko je visok – za glavu viši od mene. No tada se posve izdužio, nadvio nada mnom, naslonio se na ogradu balkona i tužno izrastao pod zvezdama, u noći, u tuđini, a u srcu s onom tužnom, meni stranom tajnom koju sam toliko želela spoznati. Zatim je, čvrsto stegnuvši ruke na prsima, rekao:
– Ma šta je smisao ženina života? Jedan osećaj kojemu se potpuno prepušta, od glave do pete. Ja to znam, no mogu ga slediti samo umom. I ne mogu se prepustiti nijednom osećaju.
– A šta je sa detetom? – upitah ga, sada već napadajući.
– Upravo o tome i jeste reč – rekao je živahno, s nemirnim podrhtavanjem u glasu. – Spreman sam dosta toga podneti zbog deteta. Jer to dete volim. A preko njega volim i tebe.
– A što je sa mnom... – htedoh pitati, no zaćutala sam. Dugo smo razgovarali i ćutali  te noći.Ponekad se svega toga setim kao da pamtim svaku reč. A onda je još dometnuo:
– Žena to ne može da razume. Muškarac može da poživi i od svoje duše. Sve drugo je samo dodatak, nus proizvod. A dete, o da, ono je zaista neverovatno čudo. Tačka zbog koje će čovek da popusti. Pa, nagodimo se. Ostanimo zajedno, ali voli me manje. Radije voli više to dete – rekao je čudnim glasom, prigušeno, gotovo preteći. – Ali mene pusti, u ' svojoj nutrini. Znaš da od tebe ne tražim ništa drugo, i dok to govorim, nemam nikakvu skrivenu misao, nikakav tajni plan. No ne mogu živeti u tolikoj emotivnoj napetosti. Postoje muškarci koji su ženskasti i kojima treba upravo to, da ih se silno voli. Međutim, postoje i neki drukčiji muškarci koji u najboljem slučaju samo podnose ljubav, koliko toliko je trpe. I ja sam takav. A svaki je pravi muškarac, ako nisi znala, vrlo stidljiv.
– Šta želiš? – upitah ga na mukama. – Šta ja tu mogu?...
– Neku vrstu savezničkog odnosa – rekao je. – Zbog deteta. Da bismo mogli ostati zajedno. I ti tačno znaš šta ja želim – rekao je vrlo, vrlo ozbiljno. – Jedino nam ti možeš pomoći. Samo ti možeš olabaviti ovaj stisak nametnute povezanosti. Da želim otići, ionako bih otišao. No ja ne želim otići ni od tebe ni od deteta. Od tebe tražim više od toga, nešto možda čak i nemoguće. To da ostanemo zajedno, no ne toliko silovito, ne toliko bezuslovno,  ne toliko na život i smrt. Jer ja to ne mogu podneti. Žao mi te je, no ja više ne mogu – rekao je vrlo uljudno.
Nato sam ga zapitala nešto vrlo glupo.
– Pa zašto si me onda uzeo?... Odgovor je bio zastrašujući. Rekao je:
– Kada sam te uzeo, već sam gotovo sve znao o sebi. No nisam znao dovoljno o tebi. Oženio sam se s tobom jer nisam znao da me toliko voliš.
– Zar je to greh? – upitah. – Zar je takav greh što te silno volim?...
Nasmejao se. Stajao je u tmini, pušio, tiho se smešio. No bio je to vrlo tužan osmeh, nimalo ciničan, jer, bogme, u tom trenutku ni on baš nije bio ohol.
– Više od greha – odgovorio je. – Pogreška. Zatim dometnu:– To nije odgovor koji sam ja smislio. Tallevrand ga je prvi put izrekao kada je Napoleon dao usmrtiti vojvodu od Enghiena. Opšte mesto, ako to nisi znala – rekao je ljubazno.
No baš me briga za Napoleona i za vojvodu od Enghiena! Tačno sam znala, osećala sam šta je time hteo reći. Htela sam se nagoditi:
– Pogledaj – rekoh – možda sve to i nije baš toliko nepodnošljivo. Jer stići će nas i starost. Pa i neće biti baš najgora stvar, kada oko tebe postaje sve hladnije i hladnije, negde se ugrejati.
– O tome se i radi – rekao je tiho. – I to je ono što se provlači iza svega, u pozadini svega je to što nas sustiže starost.
Imao je, kada mi je to govorio, četrdeset osam godina. Te jeseni je navršio četrdeset osmu. No izgleda o je mnogo mlađi. A onda je odjedanput ostario, nakon naše rastave. Te noći više nismo razgovarali o tome. Ni sutradan, nikada više. Dva dana kasnije otputovali smo kući. A tamo smo zatekli dete u temperaturi. Za nedelju  dana maleni je preminuo. Nakon toga više nikada nismo progovorili ni o kakvim ličnim  stvarima. Samo smo živeli jedan pokraj drugoga i čekali. Čekali da se dogodi nešto. Možda čudo. No čuda ionako ne postoje.
      Nekoliko nedelja nakon detetove smrti, kada sam se jednoga poslepodneva vratila s groblja i ušla u dečiju sobu, moj je suprug stajao tamo, u mračnoj sobi.
– Šta ti radiš ovde? – upitao  me oštro.
A onda se trgao i naglo izašao. – Oprosti – preko ramena mi je rekao sa praga.

     Tu sobu je on opremio. Svaki delić nameštaja  odabrao je on lično, sve je sredio, čak odredio i gde će šta stajati. Istina, za detetova je života retko kad zalazio u nju, a i tada bi bio uvek pomalo smeten; stao bi na pragu kao neko ko se boji tankoćutne podrugljivosti, jedne sentimentalne situacije. Umesto toga, svakoga dana bi tražio da se dete dovede  njemu, u njegovu sobu, kao što su ga svako jutro i svake večeri morali izvestiti kako je maleni spavao, jede li, je li zdrav? Nakon toga je samo još jedan jedini put kročio u dečiju sobu, nekoliko nedelja  nakon pogreba. A onda smo zapečatili tu sobu, ključ je bio kod mene tri godine, sve dok se nismo rastali; nismo je ni otvarali, sve je ostalo kao što je bilo u trenutku kada smo dete odveli u kliniku. Samo bih ja ulazila, povremeno radi čišćenja i... ukratko, ponekad bih ušla, kada niko za to ne bi mogao znati.
      Onih nedelja nakon pogreba bila sam napola luda. Međutim, nekom sam se mahnitom snagom držala, vukla se, nisam htela, a nisam se ni dala slomiti. Znala sam da je on možda i bolesniji nego ja, da sam mu, ako to i poriče, potrebna. Tih se nedelja  dogodilo nešto između mene i njega, ili između njega i sveta... ne, ne bih to znala posve tačno ispričati. U njemu se nešto slomilo. Sve se, dakako, događalo bez ijedne izgovorene reči kao, uostalom, i sve velike i opasne stvari. Kada čovek govori i plače, ili čak viče, sve je već daleko lakše.
      I na sahrani  je bio posve miran i ćutljiv. Njegova je mirnoća prešla čak i na mene. Hodali smo tako ćutke i bez kapi suza iza belo- zlatnoga kovčega. A znaš li da nakon toga ni jedan jedini put nije otišao sa mnom na groblje, do groba?... Možda je išao sam, to ne znam. Jedanput mi je rekao:
– Kada čovek počne plakati, on već vara. Tada je već proces posve okončan. Ne verujem suzama. Jer bol je bez suza i nema je.

     A šta se tih nedelja događalo u meni?... Sada, ovako naknadno, mogla bih reći da sam se zaklela na osvetu. Na osvetu, a protiv koga?... Protiv sudbine? Protiv ljudi? Budalaste reči. Dete su lečili možeš i sama zaključiti, u najboljim bolnicama grada. U takvim se slučajevima kaže: »Urađeno je sve što je u čovekovoj moći.« Ali to su samo reči. Ponajpre, nije bilo urađeno sve što je u čovekovoj moći. Ljudi su se tih dana, dok je maleni umirao, bavili svakojakim stvarima, i najmanja njihova briga bila im je važnija od spašavanja moga deteta. Što, dakako, ljudima ne mogu oprostiti, čak ni danas. Ali ja sam se i na druge načine zaklela na osvetu, ne toliko umom koliko osećajima. U meni je plamtio divlji i hladan plamen neke neobične ravnodušnosti i prezira. Nije istina da će čoveka patnja pročistiti, da će time postati bolji, mudriji i saosećajniji. Ne, čovek će postati hladan, upućen u bit i posve ravnodušan. Kada čovek prvi put u životu potpuno shvati svoj usud, tada postaje gotovo potpuno smiren. Spokojan, a pritom i tako čudnovato i strahotno osamljen u svetu koji ga okružuje.

I tih sam nedelja odlazila da se ispovedim, kao i pre. A šta sam uopšte mogla ispovedati? Gde su mi, zaboga, bili gresi, u čemu?... Činilo mi se da od mene nema nedužnijega stvora na kugli zemaljskoj. Danas više ne osećam da bi to bilo tako... Zato što greh nije samo ono što katekizam naziva grehom. Greh nije samo ono što smo učinili. Greh je i ono što bismo hteli učiniti, no za to nismo dovoljno snažni. Kada se moj suprug – prvi i poslednji put u životu – onim neobično surovim tonom oborio u dečjoj sobi na mene, shvatila sam da sam u njegovim očima kriva jer nisam znala spasiti dete. Vidim da si zaćutala i mučno se i smeteno zagledala preda se. Čini ti se da se takve stvari mogu reći samo zbog preterivanja, kada progovori nepravednost povređenih osećaja, ili zbog očaja.

     Ja tu optužbu ni jednoga jedinog časa nisam smatrala opravdanom, niti bi on uopšte imao pravo na nju. Kažeš da je »sve učinjeno«. Pa naravno, istražni me sudac neće moći uhapsiti, jer je učinjeno sve što je prema mišljenju ljudi zaista trebalo biti učinjeno. Sedela sam punih osam dana pokraj detetovog kreveta, spavala pokraj njega i negovala ga, nije me bilo briga za lekarsku etiku pa sam, nakon što ni prvi a ni drugi lekar nije znao pomoći, pozvala i druge doktore. O da, tako je, sve je bilo učinjeno. Međutim, sve se događalo samo zato da bi moj muž bio živ, da mi on ostane, da bude moj, da me voli pa, ako drukčije ne ide, barem preko deteta. Razumeš li?... Moleći se za dete, molila sam se zapravo za svojega muža. Samo mi je njegov život bio važan, a i detetov mi je život bio važan samo radi njega. Greh, pa i sama kažeš!... A šta je greh?... Da, ja znam šta je greh! Jednoga se čoveka mora voleti i pritom zadržati bez ostatka, u nutrini, svim silama. A upravo se to urušilo kada je dete umrlo. Znala sam da sam tada izgubila i muža, jer je on, makar bez reči, krivio mene. Besmislena optužba, pa i nepravedna, kažeš... Ne znam. Ne mogu o tome govoriti.
    Tada, u vreme nakon detetove smrti, silno sam se umorila. Naravno, odmah sam se razbolela, ležala s upalom pluća, oporavila se pa ponovno pala u krevet. Mesecima sam pobolevala. Ležala sam u sanatoriju, muž mi je slao cveće i svakodnevno me posećivao, u podne i naveče, na povratku iz tvornice. Imala sam negovateljicu, bila sam toliko slaba da su me morali hraniti. Znala sam da mi to ništa neće pomoći, da mi muž neće oprostiti, ni bolest ga neće nagnati na popuštanje. I dalje je bio jednako uljudan i nežan, toliko strahotno korektan i pažljiv... tako da bih uvek plakala nakon njegova odlaska.
      U to vreme često mi je dolazila svekrva. Jedanput, bližilo se već i proleće, i ja sam se malo pridigla, sedela je pokraj moje ležaljke, plela i ćutalaa, kao i inače. U jednom je trenutku odložila pletivo, skinula naočale, ljubazno mi se osmehnula i poverljivo me upitala:
– Sta kaniš osvećivati, Marika?...
– Kako to mislite – upitala sam plaho i pocrvenela. – O kakvoj to osveti izvolite govoriti?
– Dok si imala groznicu, neprestano si ponavljala: »Osvetiću se, osvetiću se«. Eh, dušo draga, osvete nema. Samo strpljenja.
Slušala sam je ustreptalo. Napeto. Nakon detetove smrti, možda sam se prvi put usredotočila na nešto. Zatim sam počela govoriti:
– Ovo se, mamice, ne može podneti. Šta je moj greh? Znam da nisam posve nedužna, no ne mogu shvatiti u čemu sam grešna, šta je moja pogreška? Nisam ga dostojna? Da se rastanemo? Ako i mamica tako misli, biće bolje da se rastanemo. Znate da nemam drugih misli, nemam drugih osećaja, osim za njega. No ako mu ne mogu pomoći, radije ću se rastati. Molim vas, mamice, savetujte me.

Promatrala me sa zanimanjem i potom vrlo ozbiljno, mudro i tužno prozborila:

– Nemoj se uzrujavati, malena. I sama znaš vrlo dobro da saveta nema. Mora se živeti, život se mora otrpeti.

– Živeti, ma šta živeti! – vikala sam. – Ja ne mogu živeti kao biljka, kao drvo. Živeti se može ako se ima za šta živeti. Upoznala sam ga, zavolela i život mi je odjedanput dobio smisao. A nakon toga se sve počelo razvijati vrlo čudno... Ne mogu čak reći ni da se promenio. Ne mogu reći ni to da me manje voli sada nego prve godine našega braka. I sada me voli, no i ljuti se na mene. Moja je svekrva ćutala. No ćutala je na način kao da se ne slaže s time što sam rekla, ali mi nije htela ni protivrečiti.
– Je li istina? – upitala sam je usplahireno.
– Ne bih rekla da je to na taj način istina – rekla je oprezno. – Ne verujem da bi se ljutio na tebe. Tačnije, ne verujem da se uopšte ljuti na tebe.
– Pa onda na koga? – upitah sad već divlje. – Ko ga je povredio?
I tada me ta mudra starica pogleda vrlo ozbiljno.
– Teško je reći – rekla je – teško je na to naći odgovor. Tužno je uzdahnula. I odložila pletivo.
– Zar ti nikada nije pričao o svojoj mladosti?
– O da – rekla sam – pričao je. Ponekad. Kako to on već čini... Uz onaj čudnovati, nervozni smeh, kao kad se neko ustručava govoriti o ličnim stvarima. Zapravo da, o nekim ljudima, o prijateljima. No nikada nije spomenuo da ga je neko povredio.
– Ma ne, nije – rekla je moja svekrva tek uzgred, gotovo ravnodušnim glasom. – To se tako baš i ne bi moglo reći. Ali povrediti... da, život zna čoveka povrediti na razne načine.
– Lazar – rekoh. – Onaj pisac... Znate li za njega, mamice? Možda je on jedini koji o njemu nešto zna.
– Tako je – rekla je moja svekrva. – Njega je neko vreme zaista voleo. Taj čovek zaista zna nešto o njemu. No uzalud bi s njime razgovarala. To nije dobar čovek.
– Zanimljivo – rekla sam. – I meni se tako čini. Nato je nastavila s pletenjem. Blago se osmehivala i tek usput pripomenula:
– Umiri se, devojčice moja. Sada te baš sve još užasno boli. No doći će život i srediti na najčudesniji način sve ono za što veruješ da je nepodnošljivo. Otići ćeš odavde kući, zati ćete otputovati, a umesto malenoga doći će drugi...
– Ne verujem – rekla sam, a srce mi se stisnulo od golemog očajanja. – Imam tako zle slutnje. Mislim da je svemu kraj, svršeno je. Recite mi, molim vas, zar se za naš brak zaista može reći da je loš?
Iza stisnutih trepavica bacila je na mene preko naočala munjevit pogled, gotovo me probola. I vrlo objektivno rekla.
– Ne verujem da bi vaš brak bio loš.
– Zanimljivo – rekla sam gorko. – A ja ponekad verujem da je najgori. Zna li mamica za bolji?...
– Bolji? – upitala je zamišljenim glasom i kao neko ko gleda u daljinu, okrenula glavu. – Možda. Ne znam. Jer sreća se, ako je prava, ne razmeće. Ali za gori brak sigurno znam. Na primer ...Zaćutala je. Kao kada se neko prestraši ili požali da je uopšte išta rekao. No ja je više nisam puštala. Pridigla sam se na ležaljci, bacila pokrivač i zahtevala da se izjasni:
– Kao na primer?...
– E, pa da – rekla je i bolno uzdahnula. I ponovno počela pomicati igle. – Žao mi je što o tome govorimo, no ako te to teši, mogu ti reći da je moj brak bio gori, jer ja nisam volela svoga muža.

Rekla je to tako spokojno, gotovo ravnodušno, kao što znaju govoriti samo starci koji se opraštaju, koji već poznaju pravo značenje reči i više se ničega ne boje, pa stoga ni nagodbe sklopljene među ljudima neće poštivati više od istine. Malo sam probledela od njezina priznanja.

– To nije moguće – zavapila sam prostodušno, zbunjeno. – Pa živeli ste tako lepo.

– Da, nismo loše živeli – rekla je suzdržano i marljivo plela dalje. – Ja sam, kao što znaš, u brak donela tvornicu. A on me je voleo. Uvek je tako: jedan više voli od drugoga. No lakše je onome ko voli. Ti voliš svoga muža i zato ti je lakše, pa čak i ako patiš zbog toga. Ja sam morala podnositi jedan osećaj s kojim u svojoj nutrini nisam imala uopšte nikakve veze. A to je mnogo teže. Podnosila sam to celoga života i, kao što vidiš, tu sam. Život je uvek samo to i – ništa više. Onaj ko želi nešto drugo uzbuđen je i usplahireno revan. Ja nikada nisam bila ustreptala. No tebi je, veruj mi, bolje. Gotovo da ti zavidim. Nagnula je glavu mrvicu postrance i tako me gledala:
– No zato nemoj misliti da sam patila. Živela sam kao i svi drugi ljudi. Sada sam ti samo odgovorila na pitanje, jer si toliko nestrpljiva, toliko uznemirena. E, pa sad znaš. A pitaš me je li vaš brak nešto najgore što se braku može dogoditi?... Ne verujem. To je samo brak – rekla je mirno i strogo, kao da je upravo presudila.
– Dakle, i mamica izvoli savetovati da i dalje ostanemo zajedno – upitala sam je i strahovito se bojala što će biti.
– Naravno – odgovorila je. – Pa šta ti pada na pamet?... Šta je brak? Trenutno raspoloženje? Časovita dosetljivost?... On je svetinja i zakon postojanja. O tome se ne sme ni razmišljati – rekla je pomalo uvređeno, gotovo neprijateljski.

Dugo smo ćutale. Gledala sam u njezine koščate ruke, hitre prste, u uzorak pletiva, gledala sam to bledo, belom kosom uokvireno, spokojno lice glatkih crta. Na njemu se nisu primećivali tragovi patnje. Ako je i patila – pomislila sam – pošlo joj je za rukom odraditi najtežu obavezu koja može zapasti čoveka; i patnja je nije satrla. Moja je svekrva uspešno i časno prevalila preko glave i najteži ispit. Čovek možda i ne može učiniti više od toga. Ako je ovo merilo, sve drugo – čežnje i nemiri – posve je beznačajno. Tako sam u sebi mudrovala. No u stvarnosti sam znala da se neću moći pomiriti s onim što mi se događa. To sam glasno i izgovorila:
– Ne treba mi njegova nesreća. Ako ne uspeva sa mnom biti sretan, neka ode i potraži onu drugu.
– A koga to? – upitala je moja svekrva i silno se usredotočila na proveru očica u pletivu, kao da joj je to najvažnije na svetu.
– Onu pravu – rekla sam resko.
– Ti znaš za nju?... – upitala me je tiho moja svekrva i nije me ni pogledala.
Znaš, opet sam se zapravo ja zbunila. Uz to dvoje ljudi, u srazu s majkom i njezinim sinom, uvek sam se osećala kao maloletnica, kao neko ko neće biti upućen baš u sve životne tajne.
– Za koga? – bacila sam se pohlepno na njezinu reč. – Za koga bih trebala znati?...
– Pa za nju – rekla je moja svekrva pomalo kolebljivo. – Ti si to malopre izgovorila...Za onu pravu.
– Zar ona postoji? Ona doista negde živi?... – upitala sam već zaista vrlo glasno. Svekrva se duboko nagnula nad pletivo. I polako prozborila:
– Ona prava uvek negde postoji.
Zatim je zaćutala. I o svemu tome od nje više nikada nisam čula ni reči. Bila je poput njenog sina, u njoj je bilo nečega kobnog. No tada sam, samo nekoliko dana nakon toga razgovora, od straha ozdravila. U prvi mah i nisam baš dobro razumela svekrvine reči. Uostalom, bilo je i teško ozbiljnije posumnjati u bilo šta, ona je ionako govorila samo uopšteno, simbolički. O, pa da, ona prava uvek negde postoji. Ali ja, pa što je onda sa mnom, ko sam ja? – pitala sam se kada sam se pribrala. Ko je ona prava, ako to nisam ja? Gde živi? Kakva je? Mlađa? Plavokosa?... Šta zna? Strahovito sam se prestrašila. Izbezumila sam se, brzo ozdravila, vratila se kući, dala izraditi nove haljine, trčala frizeru, na tenis, plivanje. Kod kuće sam našla sve u najboljem redu... ma da. To je ona vrsta reda kao da se  neko upravo odselio iz stana. Ili nešto, shvataš... ona relativna sreća u kojoj sam zadnjih godina živela, patila, uzbuđivala se, za koju sam verovala da je nepodnošljiva, a sada kada je ishlapila, kada je više nema – što sam u trenutku shvatila – znam da je to bilo najviše što mi je život mogao udeliti. Sve je u tom stanu bilo na svome mestu, samo što je baš svaka soba bila prazna kao da su svuda prošli verovnici , pa su  sve odvukli – vrlo obzirno – sve važnije i veće komade pokućstva. Smisao stana nije u nameštaju, već u osećaju koji će preplaviti ljude koji u njemu borave. Moj je suprug u ono vreme već živeo tako daleko od mene kao da je otputovao u inostranstvo. Ne bih se iznenadila da sam jednoga dana – iz susedne sobe – dobila pismo. Nekada pre bi vrlo oprezno, kao neko ko još uvek propitkuje, znao sa mnom progovoriti o tvornici, o svojim planovima da bi posle, na stranu nagnute glave, čekao odgovor, kao da u razredu vodi ispite. No sada više nije sa mnom govorio o svojim planovima, čini se da u životu više nije imao nikakav plan koji bi bio iole važan. Nije pozivao ni Lazara, prošla je čak cela godina, a da ga nismo videli, samo smo čitali njegove knjige i članke. Jednoga dana – tačno se sećam, bilo je to aprilsko jutro, četrnaesti april, nedelja – sedela sam na tremu, nasuprot mlečikom obraslom i žutim cvećem zasađenom vrtu, još nesigurnom u proletno buđenje; čitala sam knjigu i osetila da mi se nešto događa. Molim te, nemoj me ismejati. Ne želim pred tobom izigravati neku Ivanu Orkansku. Nisam čula nikakve glasove nebeske, ništa mi se nije ukazalo. No jedan je glas bio snažan kao najžešći životni poriv i taj mi je javio da se tako doista ne može živeti, da više ništa nema smisla, da je moj položaj zaista ponižavajući, okrutan i nečovečan. Postoje u životu takvi trenuci bliski nesvestici, zanos kada čovek sve vidi jasnije, oseti svoju snagu i mogućnosti, te uvidi sve ono za što je dotada bio kukavica ili naprosto slab. A to su trenuci životnih prekretnica. Te stvari dolaze bez prethodnih priprema i prelaznih stanja, poput smrti ili velikih preobraćenja. Zadrhtala sam, celo mi se telo naježilo, postalo mi je hladno. Gledala sam u vrt i oči su mi se napunile suzama. Šta sam osećala?... Da sam samo ja odgovorna za svoju sudbinu. Da sve zavisi o meni. Da se ne sme čekati da pečeni golub sam sleti u usta, ni u ličnom životu, a ni u ljudskom smislu. Između mene i supruga isprečila se velika nevolja. I da ja ne razumem svoga muža. Nije moj i ne želi postati moj. Znam da u njegovu životu nema druge žene... i znam da sam zgodna, mlada i da ga volim. Te da i ja imam moć, a ne samo smutljivac Lazar. I želim se poslužiti tom svojom moći. Osetila sam tako okrutnu snažnu moć kojom se može ubiti, ali i sagraditi cele svetove. Možda samo muškarci mogu istinski osetiti takvu moć, i to svesno, u sudbonosnim trenucima života. Mi se žene u takvim trenucima prepadnemo i ustuknemo, pokolebamo se. A ja nisam htela ustuknuti. Toga sam se dana, u nedelju, četrnaestog aprila, nekoliko meseci nakon detetove smrti, odlučila za jedini samosvesni pothvat u svom životu. Uzalud me gledaš tako razrogačenih očiju. Sad me dobro slušaj. Tebi govorim.

Odlučila sam da ću osvojiti svojega supruga.

Zar ti to nije smešno?... To ti uopšte nije zabavno? Pa ni ja to nisam smatrala takvim. No zaprepastila me je opsežnost zadaće. Zastao mi je dah, toliko sam se prepala. Osećala sam takođe i to da je ta obaveza zapravo ujedno i smisao moga života te da više nema natrag, više se ništa neće moći prepustiti vremenu ili slučajnosti, ne može se više čekati da se nešto dogodi samo od sebe, a nije moguće ni pomiriti se s time da sve dok se to nešto ne dogodi valja i dalje živeti... Tada sam već znala da se nisam samo ja odlučila za zadaću, nego da se i ona odlučila za mene. I tada smo se uhvatili, ujedinili se na život i smrt, nećemo se razdvajati sve dok se među nama ne dogodi nešto nepobitno konačno. Ili će mi se taj čovek vratiti, duboko u sebi i potpuno, bez suzdržanosti i srama, ili ću ja otići od njega. Ili on ima neku tajnu za koju ja ne znam pa ću je iskopati, ako je potrebno i s deset svojih prstiju, makar bila i pod zemljom; kopaću za njom kao pas za kostima, kao mahniti ljubavnik za truplom preminule drage, ili ću pasti i zauvek se maknuti ustranu. Jer ovo više ne mogu da trpim, a ni samu sebe da zavaravam. Rekoh, odlučila sam da ću osvojiti svoga supruga. Što ovako zvuči dosta jednostavno. Samo što si i ti žena i znaš da je to jedna od najtežih zadaća na svetu. Da, ponekad i sama verujem da je baš najteža. Kao kad muškarac odluči da će nešto učiniti, pa makar između njega i njegovih planova, njegovih namera i njegove volje stajali čitavi svetovi... pa da, to bi mogao biti sličan položaj, srodno stanje duha. A naš je svet čovek koga volimo. Kada je Napoleon, o kome inače ni danas ne znam mnogo više od toga da je neko vreme bio gospodar sveta, te da je dao ubiti vojvodu od Enghiena – što je već samo po sebi bilo više od greha, prava pogreška. Jesam li ti to već rekla?... Dakle, kada je Napoleon odlučio pokoriti Evropu, nije se primio težega pothvata negoli ja one vetrovite aprilske nedelje. Možda samo istraživač može da oseti nešto slično u trenutku kada odluči da će krenuti u Afriku ili u domovinu severnopolarnog leda, i ne obazire se ni na opasne zveri ni na klimu, pa će i otkriti nešto što ljudsko biće pre njega nije poznavalo, što nije otkrio nijedan naučnik..... Da, upravo je takva zadaća usporediva s odlukom žene da otkrije tajnu svoga muškarca. Odlazi, ako mora, čak i u pakao da bi iz njega izvukla tu veliku tajnu. E, pa to je bila moja odluka. Ili se ta odluka odlučila za mene... te se stvari nikada ne mogu baš posve tačno utvrditi. Jer čovek u takvim okolnostima postupa bez razmišljanja i posve spontano. Tako će u svoje pohode krenuti i mesečari, i istraživači porekla sveta i iskona, baš kao i seoske veštice pred kojima se praznoverno i revno sklanja sve to, i svetina, pa čak i vlast, jer u njihovu pogledu postoji nešto čime se ne valja šaliti, jer je na njihovom čelu znak; sa svetom imaju neke vrlo opasne i jedinstvene namere i više se uopšte neće primiriti sve dok to ne obave... I u takvom sam ga stanju čekala taj dan, kada sam to spoznala i odlučila da ga vratim kući. Eto, u takvom sam raspoloženju dočekala svoga supruga kada se u podne vratio iz nedeljne šetnje. Odlazio bi u Prohladnu dolinu sa svojom vižlom pšenične boje koju je vodio na svaku svoju šetnju. Ušli su kroz vrtna vrata, nepomično je stajao na prvoj stepenici okrenut prema tremu, ruku sklopljenih na prsima. Bilo je proleće, veliko bleštavilo, vetar je vijorio krošnjama, a njemu mrsio kosu. Ja ću se toga časa zauvek sećati: posvuda oko nas, u vrtu, u meni, svuda oko nas, baš kao da smo njome opsednuti, bila je studena jasnoća velike svetlosti.

    Zastali su i gazda i njegov pas, nesvesno i pažljivo, kao što će se čovek ukipi pred neočekivanim prirodnim pojavama i postati pažljiviji, u instinktivno obrambenom stavu. »Dođite« – pomislila sam – »samo dođite, sve vi tuđe žene, prijatelji, jeli neprijateljski svet, samo dođite. Ja ću vam oduzeti ovoga čoveka.« Zatim smo seli i ručali. Nakon ručka  me je pomalo zabolela glava. Otišla sam u svoju sobu, prilegla i do večeri ležala u zamračenoj prostoriji. Nisam pisac poput Lazara, pa ti zato neću moći ispripovediti što mi se toga poslepodneva dogodilo, šta sam mislila, šta mi se motalo po glavi... Videla sam pred sobom samo zadaću, jedino sam bila svesna toga da ne smem biti slaba, da ono na šta sam se odlučila moram provesti do kraja. Kao što sam znala i to da ne postoji čovek koji mi može pomoći, jer nemam pojma šta moram raditi, gde moram početi... Shvataš? Bili su to trenuci u kojima sam se osećala jadnom i smešnom što se uopšte upuštam u takve pothvate. A šta mogu?... To sam se stalno pitala, stotinu puta, hiljadu  puta. Pa nisam baš mogla pisati pisma za novine i moliti za savet, tražiti uputstvo  koje će me izvesti na put, sve pod šifrom »Razočarana supruga«. Znala sam kako izgledaju ta pisma, a i odgovori koji su izlazili na stranicama redakcijskih poruka; mahom bi ohrabrivali ogorčenu ženu neka se ne brine, muža joj, po svemu sudeći, zaokuplja jako mnogo posla, pa neka pripazi na kućanstvo i koristi kremu tu i tu, a za noć rižin puder, jer će joj od toga ten biti svež pa se možda muž ponovno zaljubi u nju. Za mene na tako jednostavan način nema pomoći. Meni neće pomoći ni kremice ni puderi, to zaista vrlo dobro znam. A osim toga sam izvrsno vodila kućanstvo, u našoj je kući baš sve bilo savršeno i na svome mestu. Usto sam bila i lepa, možda nikada tako kao te godine. Guska, mislila sam. Guska si kada ti takve stvari uopšte padaju na pamet. Reč je bila ipak o nečem drugom S takvim pitanjem ne mogu ići ni gatalicama ni mudracima, ne mogu pisati pisma slavnim piscima, ne mogu ni s kim, ni s prijateljicama, pa ni s članovima porodice razglabati o tako prizemnom, večnom, a za mene ipak sudbinski važnom problemu, ne mogu celi svet propitkivati o tome kako se osvaja muškarac...

    Moja se glavobolja pojačavala i do večeri postala gotovo nepodnošljiva. No popila sam dvaput za redom prašak i mužu nisam ništa rekla; otišli smo u pozorište, a nakon toga na večeru. Sutradan, u ponedeljak, petnaestog  – vidiš kako se tačno sećam tih dana, čovek se jedino smrtne opasnosti seća tako sigurno i u tančine – ustala sam u zoru i otišla u crkvicu u Tabanu gde sam zadnji put bila pre desetak godina. Inače sam odlazila u crkvu Kristinina grada, tamo smo se i venčali. I grof Istvan Szechenvi se tamo zakleo na večnu vernost Crescenciji Seilern. Kažu da ni taj brak nije bio posebno uspešan. No ja više ne verujem takvim pričama, ljudi svašta govore. Tabanska je crkva toga jutra bila posve prazna. Rekla sam kapelanu da bih se ispovedila.

    Neko sam vreme čekala, sedela sama na klupi u crkvenoj polutami. I tada se pojavio jedan meni nepoznat stari sveštenik ozbiljna lica i sede kose; ušao je u ispovedaonicu i mahnuo mi neka kleknem ispred njega. I tada sam tom strancu, tom nepoznatom svešteniku, kojega nikada, ni pre ni posle nisam videla, rekla sve. Izgovorila sam to sve kao što se samo jedan jedini put ispoveda u životu. Sve o sebi, o detetu, o mužu. Rekla sam da želim dobiti natrag suprugovo srce i da ne znam šta da radim, zato molim Boga za pomoć. Rekla sam također da sam žena neokaljane časti, ispravna ponašanja, da ni u snu nisam razmišljala ni o čemu drugome nego o suprugovoj ljubavi. Rekla sam da ne znam gde je pogreška, u meni ili pak u njemu... Jednom rečju, rekla sam sve. I ne tako kao sada tebi. Sada više nisam u stanju sve reći, uostalom, bilo bi me čak i sram... No u onoj crkvenoj polutami, onoga jutra, tom nepoznatom i starom svešteniku otkrila sam sve, samu sebe. Dugo sam se ispovedala. A sveštenik je samo ćutao.  Jesi li ikada bila u Firenci?... Poznaješ li Michelangelovu skulpturu, onu čudesnu kompoziciju s četiri lika, stoji tamo u njihovoj katedrali... čekaj malo, kako li se samo zove? Pieta. Na dominantnom Nikodemovu liku zapažaju se autorove crte, to je lice ostarela Michelangela. Jednom sam bila sa suprugom u tom gradu, on mi je pokazao taj kip. I rekao mi je da je to lice čoveka u kojemu nema mržnje, nema ni čežnje, sve je u njemu pregorelo i ugasnulo, ono već sve zna i ništa više ne želi, čak ni osvetu ni oprost, ništa, baš ništa. Tada je moj muž pred kipom naglasio da valja težiti upravo tomu. Da je to konačno savršenstvo čoveka, upravo ta sveta ravnodušnost, ta potpuna samoća i neosetljivost za sve, kako za sreću, tako i za bol... To je govorio. Ispovedajući se, povremeno sam pogledavala prema sveštenikovu licu i sa suzama u očima videla da to lice zastrašujuće podseća na onaj glavni mramorni lik u kompoziciji Pieta. Sedeo je napola spuštenih kapaka, ruke je sklopio na prsima. Šake je skrio u naborima širokih rukava svoje halje. Nije gledao u mene, glavu je malo nagnuo ustranu, no žmirkao je i ćutao kao da me uopšte ne sluša. Kao da je već bezbroj puta čuo isto. Kao da zna da je sve što mu govorim suvišno i beznadno. To je govorila njegova ćutnja. Ah, kako je dobro znao da ćuti,  celim svojim neobičnim i dežmekastim bićem. A tek njegovo lice, o da... Lice mu je bilo kao da pripada nekome ko već sve to zna, a i inače mu je poznato sve što bi ljudi mogli reći o patnji i bedi; osim toga, zna još nešto što se rečima i ne može iskazati. Kada sam zaćutala  i on je ćutao, vrlo, vrlo dugo. Zatim je rekao:

– Moraš, dete moje, verovati.
– Ali ja verujem, velečasni – odgovorila sam posve nesvesno.
– Ne – reklo je to spokojno lice, to lice prividna mrtvaca koje je polako oživljavalo, a te lepljive, staračke oči odjednom sevnule. – Drukčije se mora verovati. Nemojte razbijati glavu takvim smicalicama. Valja imati samo veru, valja verovati – mrmljao je. Verovatno je bio već vrlo, vrlo star, čini se da ga je previše govora umaralo.

   Mislila sam da mi ne želi i ne zna reći nešto drugo, pa sam još samo čekala da mi podeli pokoru i odrešenje. Činilo mi se da više nemamo šta kazati jedno drugom. No nakon duge ćutnje, kada se zatvorenih očiju, kao da je zadremao, zagledao preda se, odjednom bez uvoda i prelaza upustio se sa mnom u živ razgovor. Slušala sam ga i bila iznenađena, puna divljenja. Nikada niko nije tako sa mnom razgovarao, a napose ne u ispovedaonici.

   Govorio je običnim, prirodnim glasom u normalnom razgovoru, kao da mi se ne obraća kroz nišu ispovedaonice, već kao da smo se upustili u raspravu negdje u nekom društvu. Govorio je jednostavno, bez uznosita tona u glasu, povremeno pomalo uzdisao, kao da se žali, onako starački i nadasve ljubazno. Govorio je tako prirodno kao da je celi svet Božji hram te kao da sve ljudske stvari spadaju u Božju nadležnost, pa zato pred Bogom nema nikakva smisla uzvišeno veličati i kolutati očima, niti se busati u prsa; valja samo reći istinu, a zatim potpuno, vrlo... Baš je tako govorio. Govorio... Ne, nije govorio, pre bi se reklo da je čavrljao, nepristrano i potiho. Glas mu je odzvanjao pomalo slavenskim naglaskom. Poslednji sam put u regiji Zemplen čula taj naglasak i to narečje još u detinjstvu.
– Draga dušo – rekao je. – Voleo bih ti pomoći. Došla mi je jednom jedna žena koja je volela nekog muškarca, toliko volela da ga je ubila. Nije ga usmrtila nožem, pa čak ni otrovom, nego samo time da ga nije puštala; toga je muškarca htela celoga samo za sebe, potpuno ga oduzeti svetu. Dugo su se borili. Muškarac se jednoga dana umorio pa je umro. A žena je toga bila svesna. Jednoga se dana taj muškarac umorio od stalne borbe. Znate li, dete moje, da među ljudima deluju mnoge različite sitnice, ljudi se međusobno ubijaju na mnoge različite načine. Nije dovoljno, dušo moja, samo voleti. Ljubav zna biti i beskrajno sebična. Treba voleti ponizno, s verom. Život ima smisla samo ako u njemu ima i istinske vere. Ljudima Bog daje ljubav i odanost da bi mogli podneti jedno drugo, a i svet oko sebe. No ako neko voli bez poniznosti, golem će teret natovariti na leđa onom drugom.
- Shvatate li, dete moje? – upitao me je ljubazno kao stari učitelj koji verovatno tako uči malu decu abecedi.
– Mislim da vas razumem – rekla sam pomalo prestrašeno.
– Ništa zato, jednom ćete razumeti, no jako ćete se napatiti. Takve su strastvene duše u pravilu ponosne, mnogo pate. Kažete da želite pokoriti suprugovo srce. A kažete i to da je vaš suprug čestit čovek, nije neki rasipnik ni vetrogonja koji se stalno mota oko nečije suknje, već ozbiljan čovek čista srca koji ima svoju tajnu. A šta bi bila ta tajna?... I to vas razdire, draga dušice, to biste vi hteli saznati. Zar ne znate da je Bog ljudima podario svoju vlastitu dušu? Dušu koja je prepuna tajni, kao i sam svemir. Zašto vi želite sve saznati, zašto želite znati šta je Bog skrio u duši? Možda je smisao vašega života, vaše poslanje da podnosite tu nepoznatu okolnost. Možda, kad biste tu dušu otvorili i ozledili, možda biste čak i upropastili svojega supruga, prisiljavajući ga na život od kakvoga se on brani. Ne sme se nasilno ljubiti. Žena o kojoj sam govorio bila je lepa i mlada kao i vi, a činila je svakakve budalaštine da bi vratila muževu ljubav, pa je koketirala s drugim muškarcima da bi izazvala muževu ljubomoru; živela je mahnito, stalno se lickala, trošila bogatstvo na bečke krpice, raskošne haljine, kao što to frustrirane žene i inače rade kada im u duši više nema vere, a i duhovna im se ravnoteža poremetila. Zatim se bacila u život, jurila sa zabave na zabavu, na balove, posvuda gde su gorela svetla i bila gužva, gde su se vrtili i naguravali ljudi, jer su bežali od praznine svoje duše, pred vlastitom taštinom i beznadnim strastima. Nekamo gde se mogu prepustiti zaboravu. A koliko je to samo beznadno – rekao je više za sebe, vrlo tiho. – Jer zaborava nema. Tako je govorio. Sada sam ga već vrlo pažljivo slušala. A on kao da me uopšte nije ni primećivao. Mrmljao je kao da se nekomu obraća, onako kako mrmljaju vrlo stari ljudi. Kao da raspravlja sa svima na svetu. Pa je rekao još i ovo: – Ne, nema zaborava. Bog nam ne dopušta da to pitanje kojim nam se život obraća utopimo u strasti. U vama je, dete moje, draga devojko, groznica. Groznica taštine i sebičnosti. Možda vaš muž prema vama gaji drukčije osećaje nego što biste vi voleli, a može biti da je samo ponosna ili osamljena duša koja ne zna, ili se možda i ne usuđuje spoznati svoje osećaje, naprosto zato što su ga jednoć povredili. Mnogo je takvih povređenih ljudi po svetu. Ne mogu vašega supruga, draga dušo, osloboditi odgovornosti, jer ni on ne zna za smernost. A dvoje takvih ponosnih ljudi zacelo mnogo pati dok su zajedno. No u vašoj je duši sada toliko nezasitnosti da nas to već podseća na greh. Vi želite oteti jednu ljudsku dušu. I to je ono što zaljubljenici uvek žele. A to je greh.
– Nisam znala da je to greh – rekla sam i, dok sam klečala pred njim, počela me je tresti zimica, drhtala sam.
– Uvek je greh ako se ne zadovoljavamo onim što nam svet sam od sebe podari, onim što čovek daje sam od sebe, a da ga ništa na to ne prisiljava, uvek je greh ako pohlepnom rukom posegnemo za tajnama nekoga drugog čoveka. Zašto ne znate živeti skromnije? S manje emotivnih prohteva?... A ljubav je, ako je prava, drago dete, uvek strpljiva. Ljubav je beskrajna i zna čekati. Ovo što vi radite
nemoguć je pothvat, neljudski. Želite osvojiti svojega supruga... Ali čemu, ako je već Bog uredio stvari među vama na zemlji. Zar to niste razumeli?...
– Mnogo patim, velečasni oče – rekla sam i strepila da ću briznuti u plač.
– Pa patite – rekao je nato tupo, gotovo ravnodušno.
– Zašto se bojite patnje? – dometnuo je nešto kasnije. – Ona je plamen koji će u vama sagoreti samoživost i pakost. Ma ko je sretan?... I kojim biste pravom hteli biti sretni? Jeste li sigurni da je vaša žudnja, ta vaša ljubav baš toliko nesebična da ste time zavredili sreću? Da je tomu tako vi sada ne biste klečali ovde, već biste živeli u krugu u koji vas je uputio život i obavljali biste svoj posao, iščekivali obaveze koje vam život nalaže – rekao je strogo i pogledao me. Tada je prvi put digao pogled prema meni. Bljeskajućim, sjajnim pogledom svojih sitnih očiju. Zatim se odmah okrenuo i spustio trepavice. A nakon duge ćutnje, rekao je još i ovo:
– Rekli ste da se suprug ljuti na vas zbog smrti vašega malog deteta?...
– Tako osećam – rekoh.
– Da – rekao je i zamislio se. – Možda.
Videlo se na njemu da ga odgovor nimalo ne iznenađuje te da mu nije sporno ništa što se može dogoditi među ljudima. Kao da mi se obraća posve nebitnim pitanjem, upitao me tek uzgred i bezbojno:
– A vi nikada niste osetili nešto za što bi se moglo reći da je samooptuživanje? Naglasci su mu pomalo bežali, uzlazno kao kod Slovaka. Ne znam zašto, no njegovi su me naglasci u tom trenutku gotovo utešili.
– Kako bih, presvetli oče, mogla odgovoriti na to?... ko zna odgovore na takva pitanja?
– Pa, pogledajte samo, molim vas – rekao je odjedanput, no tako ljubazno i neposredno da sam mu umalo poljubila ruku. Govorio je gorljivo i toliko provincijalnim tonom kao što se stari, seoski sveštenici znaju obraćati svojoj pastvi. – Ne mogu znati šta je u vašoj duši sve dok mi to ne kažete, a sudeći po onome što ste ispovedili, dete moje, tamo postoje samo plan i odlučnost u namerama. Međutim, moj mi je Svevišnji prišapnuo da to što ste mi rekli ni izdaleka nije cela istina. Jedan mi glas govori da ste vi puni samoprekora, no da li je to zbog ovoga ili nečega drugog, ko to zna. Možda grešim – rekao je s isprikom u glasu i smesta umuknuo, pregrizao reč. Videlo se da mu je zbog nečega bilo krivo.
– Međutim, to je dobro – rekao je nešto kasnije, vrlo tiho i stidljivo – bilo bi jako dobro da vas muči samoprekor. Onda još ima nade da ćete, ko zna kada, no jednom možda i ozdraviti.


izvor : scribd