"Nakratko sam se čak predao, zastavši kod prozora sobeda pogledam svjetla i tamu, osvijetljene ulice. Jedan od oblikaumiranja je i kad na taj način izgubiš vezu s gradom."Philip K. Dick,
Mi vas možemo oblikovati. Od otvorenih kamenih stepa do polja, do seoskih imanja, do tih prvih naherenih kućeraka koji se uzdižu iz tla. Već je jako dugo noć. Te kolibe, koje prekrivaju obalu reke, izrasle su u tami oko mene poput gljiva.
Ljuljamo se. Bačeni smo u jaku struju
Čovek iza mene nespretno vuče kormilo i lađa se ispravlja. Svetlost posrne svaki puta kad se svetiljka zaljulja. Taj čovek me se boji. Nagnuo sam se iznad ramca male brodice, nad mračnu vodu koja promiče.
Brektanje podmazanih motora i tiho milovanje reke polako nadglasavaju domaći zvuči. Daske šapću, a vetar dirka slamu kojom su prekriveni krovovi, zidovi se sležu i podovi pomiču kako bi ispunili prazninu; deseci kuća prerasli su u stotine, u hiljade ; udaljavaju se od obala i prolevaju svjtlost po celoj ravnici.
Okružuju me. Rastu. Više su, deblje i bučnije, krovovi su im od škriljca, zidovi od izdržljive opeke.
Reka krivuda i zakreće prema gradu. On se ukazuje iznenada, golem, utisnut u pejzaž. Njegova se svetlost gomila oko rubova stenovitih brda, kao krv porubovima modrice. Njegovi prljavi tornjevi svetle. Ponižen sam. Prisiljeno poštovati tu čudnovatu prisutnost što se izdigla iz blata na ušću dve reke. On je strašan zagađivač, širi smrad, stvara buku. Debeli dimnjaci bljuju prljavštinu čak i sada, u gluho doba noći. Ne nosi nas struja nego nas privlači sam grad, usisava nasnjegov utjecaj. Jedva čujni povici, tu i tamo glasanje kakve zveri, ružni zveket i udarci iz tvornica u kojima se iz golemih strojeva diže para. Tračnice, poput vena koje su iskočile, prate anatomiju grada. Crvene opeke i tamni zidovi, zdepaste crkve koje podsećaju na pustinjake, lepršaju otrcane tende; labirinti starog grada opločeni kamenim kockama, slepe uličice, odvodni kanali presecaju tlo poput svetovnih grobova, novo područje smetlišta, smrskan kamen, biblioteke prepune zaboravljenih svezaka, stare bolnice, tegljači, brodovi i metalne pandže koje podižu teret iz vode.
Kako bi nam moglo promaći približavanje nečeg takvog? Kakvim se to trikom služi topografija, koja dopušta tom čudovištu opruženom po tlu skrivati se iza uglova i iznenada iskakati pred putnika?
Više nema uzmaka.
Čovek nešto mrmlja, govori mi gde smo. Ne okrećem se prema njemu.
Ovo su Gavranova Vrata, ovo izmučeno, ograđeno područje oko nas. Trule kuće iscrpljeno se naslanjaju jedna na drugu. Reka razmazuje mulj po obalama od opeke, gradske se zidine izdižu iz dubina kako bi zadržale vodu. Smrad je nepodnošljiv.
(Pitam se kako sve ovo izgleda iz visine; gledan odozgo, grad se ne može sakriti, ako biste mu se približili nošeni vetrom ugledali biste ga izdaleka; izgledao bi vam kao prljava mrlja, kao opružena strvina koju su preplavili crvi. Ne bih trebao razmišljati na takav način, ali sada ne mogu prestati, mogao bih uzjahati ramenove dima koje izbacuju dimnjaci pa na njima jedriti visoko iznad ponosnih tornjeva i posrati se na sve koji su vezani za tlo, mogao bih jahati na haosu i sjašiti gde mi se prohte; ne smem razmišljati na taj način, ne smem to sada raditi, moram prestati, ne sada, ne to, ne još.)
Ima kuća koje ispuštaju bledu sluz, organski premaz koji se razmazuje po pročelju i kaplje s najviših prozora. Dodatni spratovi niču u hladnom, belom gnoju koji ispunjava pukotine između kuća i slepih uličica. Područje je nagrđeno naborima sličnim otopljenom vosku koji se iznenada prelio preko krovova. Neka druga inteligencija prisvojila je ove ulice ljudi.
Žice su čvrsto zategnute preko reke i streha, i zacementirane mlečnim gomilama sluzi. Zvuče poput žica kontrabasa. Iznad nas je nešto šmugnulo. Lađar je s gađenjem pljunuo u vodu.
Njegov ispljuvak se razleva. Gomila pljuvačke-žbuke iznad nas se smanjuje. Pojavljuju se uske ulice. Voz zviždi dok ispred nas prelazi reku po uzdignutim tračnicama. Pratim ga pogledom prema jugu i istoku, vidim niz malih svetala kako promiču, kako ih guta ova tmina, ova neman koja jede svoje građane. Uskoro ćemo proći pokraj tvornica. Dizalice se poput vretenastih ptica izdižu iz tame; tu i tamo se pokreću, kako bi zadržali posade skeleta, ponoćne posade na radnim mestima. Lanci njišu brodski teret poput beskorisnih udova, a kada se pokrenu zupci i okrenu zamašnjaci, njega iznenada zahvata zombijevsko lelujanje.
Nebom se šuljaju debele, grabljive sene. Odjeknula je tutnjava, odjek, kao da je jezgra grada šuplja. Crna barka se probija kroz gomilu svojih družica pretovarenih koksom i drvetom i gvožđem i čelikom i staklom. Ovde voda odražava zvezde kroz smrdljivu dugu nečistoće, otpadnih voda i hemijskih pomija od kojih je troma i nepostojana.
(Oh, uzdići se iznad ovoga, ne udisati ovu prljavštinu, ovaj gnoj, ne ući u grad kroz ovu latrinu, ali moram prestati, moram, ne mogu nastaviti, moram.)
Motor smanjuje okretaje. Okrećem se i gledam čoveka iza sebe, on skreće pogled i kormilari, pravi se da gleda kroz mene. Vodi nas prema doku, tamo iza skladišta, koje je toliko prepuno da se sadržaj izliva s druge strane potpornih stupova u labirint od golemih kutija. Probija se između ostalih brodića. Iz reke izranjaju krovovi. Niz potopljenih kuća, podignutih s pogrešne strane zida, naguranih uz poplavljenu obalu, čije se crne opeke premazane bitumenom cede. Ispod nas komešanje. Reka ključa od vrtloga iz dubina. Mrtve ribe i žabe, koje su se predale i prestale disati u ovom gnjilom gulašu otpadaka, pomahnitalo se kovitlaju između ravnog boka barke i betonske obale, zarobljene u uzburkano mvrtlogu. Praznina je premoštena. Moj kapetan iskače na obalu i privezuje barku. Izluđuje me što vidim da mu je laknulo. Pobednički i mrzovoljno mudruje i požuruje me, govoreći neka se iskrcam i udaljim, a ja izlazim polagano kao da hodam po žeravici, birajući put kroz smeće i razbijeno staklo.
Zadovoljan je kamenjem koje sam mu dao. Nalazim se u Smog Okuci, kaže mi,a ja se prisiljavam skrenuti pogled dok me upućuje u kojem smeru trebam krenuti kako ne bi znao da sam izgubljen, da sam nov u gradu, da se bojim ovih mračnih i zastrašujućih zdanja od kojih se ne mogu osloboditi, da mi je mučno od klaustrofobije i zlih slutnji.
Malo dalje prema jugu iz reke se uzdižu dva velika stupa. To su gradska vrata kroz koja se ulazilo u Stari Grad, nekad grandiozan, a sada derutan i uništen. Uklesane istorije koje obavijaju te obeliske sastrugali su vreme i kiselina, opstaju samo grube spirale, kao one od starih vijaka. Iza njih, neki niski most (Druidsko Raskrižje, kaže on.) Ne obraćam pozornost na čovekova užurbana objašnjavanja i odlazim kroz ovu ispranu zonu, pokraj zjapećih vrata koja obećavaju uživanje u pravoj tami i beg od rečnog smrada. Od lađara je ostao samo tihi glas, i moram reći kako mi pomisao da ga nikada neću videti pruža barem malo zadovoljstvo.
Nije hladno. Na istoku se obećavajuće pojavljuju gradska svetla
.Slediću tračnice. Prikradaću se u njihovoj seni dok prolaze iznad kuća i tornjeva i baraka i kancelarija i zatvora grada, slediću ih po lukovima koji ih vezuju za tlo. Moram pronaći način kako ću ući.
Ogrtač (od teške, nepoznate tkanine koja mi ranjava kožu) me stišće i mogu osetiti težinu vreće s novcem. To je ono što me ovde štiti; to, i iluzija koju sam prisvojio, izvor moje tuge i moga srama, teskobe koja me je dovela do ove velike izrasline, ovog prašnjavog grada podignutog u snovima od kostiju i opeke, ove urote industrije i nasilja uronjene u istoriju i opkoljenu moć, ove zle zemlje koja nadilazi moju sposobnost shvatanja.
Novi Krobuzon.
scribd
Нема коментара:
Постави коментар