Arto Paasilinna, o autoru

Arto Pasilina (Arto Paasilinna), jedan od najznačajnijih i bez premca najprevođeniji finski pisac, privukao je pažnju svetske javnosti na savremeno finsko književno stvaralaštvo i pokrenuo internacionalno interesovanje za ovu malu nordijsku zemlju. Njegove knjige prodate su u milionskim tiražima širom sveta, što je posebno značajno kad se ima na umu da finski jezik govori samo oko pet miliona ljudi.

Rođen je 1942. godine u finskoj Laponiji, u gradiću Kitila, na oko sto pedeset kilometara od polarnog kruga. Njegova porodica je izbegla iz Petsama, kad je taj grad, koji je do Drugog svetskog rata bio finski, pripao Sovjetskom Savezu i promenio ime u Pečong. Živeli su u prilično teškim uslovima, „kao izbeglice u sopstvenoj zemlji“, posebno nakon očeve smrti, koji je državnom službom porodici obezbeđivao egzistenciju. Arto je tada imao sedam godina. Uprkos finansijskim teškoćama, osmoro dece provelo je detinjstvo ispunjeno avanturama i kreativnošću i odraslo u poznate i priznate ljude. Arto, Erno i Mauri postali su pisci, Rejno je novinar, TV voditelj, režiser i član Evropskog parlamenta, a njihova sestra Sirpa slikarka.
Аrto je rano počeo da piše. Kad je imao deset godina, napravio je novine koje je delio svojim ukućanima. Iako je morao da počne da radi već sa sedamnaest godina, i to kao drvoseča, nije prestajao da piše – što publicistiku, što romane. Članke je objavljivao pod pseudonimom dok nije postao glavni urednik regionalnog časopisa Pohjolan Työ. Potom je radio kao novinar u Nuoren Voiman Liitto i Nuori Voima-lehti, a krajem šezdesetih bio je urednik i kolumnista u nedeljniku Apu.
Pasilinin prvi književni pokušaj završio se nesrećno: izdavač je toliko izmenio njegov roman da je duboko povređeni dvadesetogodišnjak spalio rukopis. Dve godine kasnije objavio je prvu knjigu, reportažnu prozu Lovac na medvede (Karhunkaataja Ikä-Alpi, 1964), a potom prvi roman Operacija Finlandija (Operatio Finlandia) 1972. godine. Pasilina kaže da je, kako se bližio tridesetoj, osećao da novinarstvo postaje „sve površnije i besmislenije“ i želeo je promenu. Prekretnica u njegovom životu bio je roman Godina zeca (Jäniksen vuosi) čije je objavljivanje 1975. godine sam finansirao, prodavši čamac, baš kao što i junak ovog romana prodaje čamac da bi došao do novca za bekstvo od dotadašnjeg života. Knjiga je odmah doživela ogroman uspeh, i sve do danas jedna je najpriznatijih i najpoznatijih finskih knjiga. Godina zeca prevedena је na preko četrdeset jezika, dobila je nekoliko internacionalnih nagrada, između ostalih Air Inter (Francuska, 1989), Acerbi (Italija, 1994), a 1994. godine uvršćena je u Uneskovu zbirku reprezentativnih umetničkih dela, na kojoj se nalaze odabrana remek-dela svetske književnosti. Na osnovu ove knjige napravljene su mnoge pozorišne predstave i dve filmske adaptacije, jedna istoimena u Finskoj (1977), a druga u Francuskoj pod imenom Knjiga o Vatanenu (Le Lièvre de Vatanen, 2006).
Zahvaljujući uspehu Godine zeca, Pasilina je mogao da se posveti književnosti. Objavljivao je jedan roman godišnje i povremeno pisao za novine. Pored Godine zeca, njegovi najpoznatiji romani su Sretan čovek (Onnellinen mies, 1976), Mlinar koji zavija (Ulvova mylläri, 1980), Za boga miloga (Herranen aika, 1980), Šuma obešenih lisica (Hirtettyjen kettujen metsä, 1983), Gromovnikov sin (Ukkosenjumalan poika, 1984), Slatka trovačica (Suloinen myrkynkeittäjä, 1988), Nezaboravno kolektivno samoubistvo (Hurmaava joukkoitsemurha, 1990), Život je kratak (Elämä lyhyt, Rytkönen pitkä, 1991), Leteći drvoseča (Lentävä kirvesmies, 1996). Objavio je i desetak knjiga iz oblasti dokumentarne literature. Na Pasilinin šezdeseti rođendan, pojavile su se dve knjige o njegovom životu – biografija koju je napisao novinar Ejno Lejno (Lentojätkä. Arto Paasilinnan Elama) i autobiografija Devet noći sna (Yhdeksän unelmaa). Njegova dela prevođena su širom sveta, u mnogim zemljama postala su bestseleri, a pogotovo su popularna u Francuskoj, Italiji i Nemačkoj.

Pasilina uglavnom piše pitke, duhovite, otkačene avanturističke romane o Fincima i njihovoj naravi. Njegovi junaci su najčešće autsajderi i čudaci koji raskidaju veze sa dotadašnjim životom i beže od civilizacije, odbacujući urbane okove radi života u divljini i idilične samodovoljnosti. To mu je, s jedne strane, donelo reputaciju oštrog kritičara savremenog društva i birokratije, pobunjenika protiv ispraznosti modernih društvenih okvira, i, s druge, reputaciju ironičnog, reskog eko-filozofa. Finci su, načelno, narod okrenut prirodi, a oko tri četvrtine njihove zemlje prekriveno je šumama. Međutim, u Pasilininim romanima nije reč o uživanju u divljini koje je blisko finskom mentalitetu, još manje o povratku u pastoralnu prošlost ili o romantičarskom ili new age veličanju jednostavnog života u prirodi. Sasvim suprotno, Pasilina je zagledan u budućnost ljudskog roda, u natkolektivno ljudsko stanje, krajnji razvoj individue koja je prerasla svaku potrebu za kolektivom, u pojedinca kojem više nije potrebno gotovo ništa od onoga što ljudska zajednica nudi, ili kojem se šteta od života s drugima čini veća od blagodeti. Arto Pasilina pripoveda o eskapizmu, o pobuni modernog čoveka koga guše društvene stege. Ta pojava prelazi nacionalne granice i zapravo govori o čitavoj jednoj evropskoj generaciji – zato su njegove knjige tako toplo primljene širom Evrope. Kao u nekakvom naučnom ogledu, Pasilina izmešta čoveka iz interakcije sa savremenim svetom, jer se u tako zamućenoj sredini ne može jasno sagledati, i smešta ga u laboratorijske uslove, u nekultivisanu prirodu, u divljinu, da bi ga tamo posmatrao izolovanog, prepuštenog elementarnim potrebama, kako onim materijalnim tako i duhovnim. Pred očima čitalaca odvija se gorko-zabavan eksperiment u kome, pod sečivom analitičnog, ciničnog a ipak saosećajnog pripovedača-naučnika, posmatramo ogoljenog čoveka, oslobođenog svega što je društveni konstrukt, koji je prinuđen da se suoči sa sobom, otkrije šta mu je zaista neophodno da bi pronašao novi modus vivendi koji više neće biti u neskladu sa njegovim bićem. Tako, ako bi se i moglo reći da Pasilina zagovara poštovanje prirode i život u skladu s prirodom – on prvenstveno ima na umu ljudsku prirodu, osakaćenu i ugušenu. Zato gotovo svaki njegov junak pokušava da se izbori za pravo da poštuje sebe, svoje najličnije, najsebičnije porive (makar i suicidalne), za pravo da provede život u skladu sa sopstvenim karakterom i potrebama, nauštrb društvenih normi, konvencija i svih oblika stega. Pripovedač u Godini zeca ovako sumira svoj utisak o junaku romana (i najslavnijem Pasilininom junaku): „Po mom shvatanju, Vatanenov život je, sa stanovišta istorijskog razvoja individualnosti, revolucionaran i u pravom smislu prevratnički; u tome je njegova veličina.“ Premda im se smeje i bespoštedno ih razotkriva, Pasilina svoje junake po pravilu nagrađuje prosvetljujućom samospoznajom i, nakon neočekivanog susreta sa nestvarno zgodnom srodnom dušom – ljubavlju. Delom zahvaljujući takvom raspletu, a delom zahvaljujući karakterističnom Pasilininom humoru, njegovim delima dominira optimističan duh.
Pasilinin „pobunjeni čovek“ nije mislilac ni heroj, već odmetnik i skitnica. Begunac od poznatog, sumornog i besmislenog života, on se upušta u lutanje kroz nepoznato, zaboravljeno, izolovano, naizgled bez cilja, a zapravo s jedinim ciljem da otkrije sebe i pronađe način života koji može da prihvati. To traganje gotovo sve Pasilinine junake vodi na putovanjе kroz predele van glavnih tokova savremene civilizacije, sporednim putevima, divljinom, zabačenim mestima. Iako smo u književnosti već sretali slične obrasce, na primer u pikarskim romanima, karakteristično pasilinovsko putovanje mnogo je bliže jednom filmskom žanru: road movie. Načelno, analogija s filmom često se nameće kad treba opisati duh njegovog stvaralaštva, jer se, umesto tradicionalnim romanesknim sredstvima usmerenim ka pružanju dubokog uvida u psihologiju likova, Pasilina služi filmskim jezikom: kreira situacije u kojima su junaci prisiljeni da delovanjem iskažu svoj karakter. Njegovi junaci „delaju a ne pripovedaju“, iz čega i izvire pretežno dramski karakter njegovih dela. Zato i ne čudi što se Pasilinini romani često izvode na pozornici i doživljavaju brojne filmske adaptacije.

Godina zeca, publici i autoru najdraži roman, sadrži sve ključne teme Pasilininog opusa. Protagonista, novinar Karlo Vatanen, sažali se na zeca kojeg je njegov kolega, fotograf, pregazio kolima. Vatanen pronalazi povređenu, uplašenu životinju, napravi joj udlagu za nogu, uzima je pod zaštitu i bez ikakvog plana zalazi dublje u šumu. Od tog trenutka, on i zec su nerazdvojni. Vatanen napušta posao, kuću i ženu, prodaje brodić i luta finskom divljinom sa zecom koji mu viri iz džepa, a kad poraste, iz korpe. Njih dvojica će biti toplo primani ali i hapšeni, i uplešće se u bezbroj avantura. Uvek spreman da se baci na neki težak, fizički posao koji oslobađa um, i uvek spreman da pomogne, Vatanen će ostaviti snažan utisak na ljude koje sreće. Prepuštajući se stihiji života, Vatanen će čak pronaći i srodnu dušu, zanosnu advokaticu – za koju se ne seća ni kako ju je sreo, ni kako se zove, ni šta su radili, ali će mu dobro doći kad završi u zatvoru i koja nakon Vatanenovog bekstva iz zatvora, i sama nestaje, na osnovu čega se da zaključiti da će mu se priključiti u lutalačkom životu. Od trenutka kad je utekao od sopstvenog sumornog života, Vatanena više ne sputavaju nikakve društvene norme, ambicije niti inhibicije. Čvrsto se drži jedino – zeca. Taj zec je zapravo oličenje neukrotivog dela Vatanenove duše, divljeg i plašljivog, privrženog i nestalnog, krvoločnog i saosećajnog, spremnog na sve u borbi za opstanak – opstanak koji odjednom znači nešto posve drugo. Ma koliko bio spreman da se prosto prepusti događajima, prihvatajući sve što mu život donese, Vatanen ne pristaje samo na jedno: da mu oduzmu njegovog zeca, taj slobodni delić njegovog duha. Vatanena i njegovog zeca nemoguće je zarobiti, porobiti, ukrotiti. Svako ko to pokuša, doći do istog zaključka kao i pripovedač, koji ovu priču završava rečima: „S Vatanenom nema šale.“
Pasilina koristi Vatanenova lutanja i da bi, kroz niz labavo povezanih epizoda, predstavio niz neobičnih, bizarnih, zanimljivih likova, i da bi se satirično osvrnuo na razne delove društva, profesije, pa i osobine raznih nacija. Taj postupak srećemo i u ostalim njegovim romanima, koji strpljivom čitaocu otkrivaju živopisno, karikaturalno i surovu preciznu ocrtanu mapu finskog i savremenog evropskog društva.

Pasilinini junaci i junakinje su, poput Vatanena, jake ličnosti, a uglavnom i ekscentrici i usamljenici. Junak romana Mlinar koji zavija, Gunar Hutunen, postepeno se odvaja od sveta – najpre pokušava da renovira stari mlin, i usput usavršava svoj dar da imitira životinje, što beskrajno zabavlja decu, ali do ludila dovodi komšije koji ne mogu da spavaju od njegovog zavijanja. Za njega ima razumevanja samo zaljubljena Sanelma, žena koja populariše gajenje organskog povrća. Kad ga proglase manično-depresivnim i strpaju u psihijatrijsku bolnicu, Gunar pobegne u šumu i živi od onog što tamo ulovi i ubere. Iako samo želi da ga ostave na miru, vlasti ga ipak progone. Gunar pribegava nasilju – preseče seoske telefonske žice, napadne banku – a njegovo vučje zavijanje postaje očajnički vrisak osujećene slobode. Većina stanovnika sela prikazana je satirično, izvrgnuta ruglu zbog korupcije, sitničavosti, razmetljivosti i izbegavanja obaveza prevarom i prenemaganjem. Pasilinina oštrica usmerena je pre svega ka lokalnim moćnicima koji su mlinarevi „tužioci, progonitelji i tamničari”. Međutim, i pored kritike, preovlađuje utisak komičnog pogleda na svet, jer se Pasilina smeje svim svojim likovima, pa i glavnom protagonisti, koji nije ni pozitivan ni negativan junak već tipičan „junak našeg doba“.

Najčuvenija Pasilinina junakinja je Linea Raskava iz romana Slatka trovačica, sedamdesetosmogodišnja udovica koja živi sama u selu na južnoj obali Finske. Njen nećak grubijan dolazi s namerom da joj ukrade penziju. Stiže sa dva pajtosa u ukradenim kolima, naprave joj haos u kući i ubiju joj mačku, čime u njoj bude novo osećanje – mržnju i odluku da otruje mučitelje. Iako na kraju nikoga ne otruje, Linea uspeva da preokrene situaciju i nadjača siledžije, i usput pronalazi srodnu dušu, penzionisanog mornara pijanca. Roman se završava ironičnim obrtom: slatka bakica završiće u paklu, „gde se šalju svi članovi finskog porekla, uvek i bez izuzetaka“. Svi Pasilinini junaci mogli bi da završe u paklu, čak i da nisu Finci, jer su to ponosna, svojevoljna i, kad treba braniti slobodu životnog izbora, vrlo tvrdoglava stvorenjа.

Nezaboravno kolektivno samoubistvo objedinjuje tipične Pasilinine teme. Kao i u ostalim romanima, Pasilina se bavi finskim mentalitetom. Na samom početku nam kaže da su Finci narod sklon depresiji, povlačenju u sebe i u svoj svet, a s druge strane vrlo nepopustljivi u svemu što započnu i spremni na saradnju čim primete zajedničkog protivnika. Pasilina nudi insajderski uvid u finske ćudi i ćefove, ali se i poigrava sa zapadnjačkom predstavom o narodu koji ne važi baš za veseljake: čudaci iz severnih šuma, koji žive u polumraku tokom zimskih meseci, u saunama udaraju jedni druge brezovim grančicama i među prvima su u svetu po stopi samoubistava. Glavni junaci, pukovnik Kempajnen i direktor Relonen, zato se i ne čude što su obojica odabrali isto mesto i vreme za samoubistvo. Međutim, slučajni susret obojicu spreči da svoj naum izvedu do kraja, i služi kao povod da se sklopi prijateljstvo i da se samoubistvo sagleda na drugi način, ne više kao jedini izlaz iz sopstvene tame već kao pojavu raširenu u njihovom društvu. Tako dolaze na ideju da daju oglas i okupe ljude sa sličnim mislima. Kad se neočekivano velika grupa kandidata za samoubistvo jednom okupila, od isprva neodređenog poduhvata, brzo se razvija konkretan plan: iznajmiće autobus u kome će zajednički okončati život na nekom svečanom, lepom mestu. Kolektiv samoubica kreće na putovanje Evropom, tražeći to idealno mesto, a razni krajevi Finske, severne Norveške, Nemačke, francuskog Alzasa, Švajcarske i Portugalije služe kao scenografija za nove epizode, ponovo pasilinovski labavo povezane, u kojima se uvode novi likovi i nove teme, a glavni junaci iznova dovode u nove apsurdne situacije. Likovi su opisani u nekoliko reči, pre svega svojom profesijom, što je često izvor komike usled nesklada sa onim što rade u datom trenutku. Čini se da Pasilina ta razna zanimanja koristi ne samo kao način individualizacije junaka već i kao šlagvort za novu epizodu i povod da se pozabavi problemima koji se tiču tih profesija, da bi se satirično osvrnuo na apsurdno funkcionisanje finskog društva i ljudsku tragikomičnu nesposobnost da se u tom haosu snađu. Jednako se slatko smeje vojnicima bez vojske i malim preduzetnicima čija bankrotstva preživi samo poneko odelo, bilo da su ulagali u cirkus s vidrama, brod koji ne može da zaplovi, penzionerima i zanatlijama koje je prosto pregazilo vreme, pa i ljudima koji prosto nisu imali sreće u životu, poput zlostavljane nastavnice domaćinstva bez doma ili obolelima od neizlečivih bolesti. U životu nema ničega toliko ozbiljnog da se ne može nasmejati na njegov račun. Ipak, Pasilina je posebno oštar prema birokratama: za njih kao da nema iskupljenja, čak i kad su i sami žrtve apsurdnog sistema kojem služe, poput inspektora tajne službe Rankale čiji požrtvovan rad ostaje bez priznanja zato što je – tajan. Rankala i Odbor sastavljen od predstavnika državne vlasti iz raznih oblasti, koji pokušava da dokuči misteriju autobusa krcatog anonimnim samoubicama, nikada neće uspeti da razjasne slučaj, jer bezdušni državni aparat ne može da razume nasumično životno kretanje, promenu planova, transformišuća iskustva, kompleksnost odluke živeti ili umreti za koju je neophodno najpre utvrditi šta za koga znači život. Zato je slepo poslušni birokrata, inspektor Rankala, i morao da umre, jer jednoznačni, nedvosmisleni odgovor koji je toliko istrajno pokušavao da dobije – daje jedino smrt. Rasplet ovog romana mogao bi se sažeti na zaključak da se junacima okruženim prijatnim društvom i čarima leta vratila volja za životom, ili, možda: da su se, putujući preko sopstvenih granica, umesto na kolektivno samoubistvo u nečovečnim društvenim okvirima, odlučili za individualni život na slobodi.
Zanimljiv je podatak da je te godine kad je knjiga Nezaboravno kolektivno samoubistvo objavljena značajno opala stopa samoubistva u Finskoj, što je inspirisalo norveškog izdavača da je reklamira kao antidepresiv, sa promoterima maskiranim u doktore.

Retki su pisci koji o ozbiljnim temama govore tako pitko i zabavno. Satirični aspekt, kritika društva, najbolje se i prihvata kroz humor. Međutim, Pasilinino umeće ogleda se u veselom predstavljanju složene ljudske prirode: suštinski sebične uprkos povremenim instinktivnim saosećajnim potezima, bezobzire u svojoj potrebi za slobodom, divlje i neukrotive. Arto Pasilina je, poput najboljih filmova, pronašao način da se obrati širokom krugu savremene publike i da bude po ukusu književnih sladokusaca.